Poslednji beogradski boemi

Poslednji mohikanac beogradske boemije

Jaša Grobarov, veliki pesnik kariranih stolnjaka, uspeo je da nadživi sve lekare koji su pokušavali da ga odviknu od alkohola, ali i da ostane živa enciklopedija srpskih kafana


Jakov Jaša Grobarov, pesnik i pisac, čovek koji je dušu i „delove" jetre ostavio u hiljadama kafana širom prestonice i Jugoslavije, više ne pije. Doduše, ova vest je samo delimično tačna. Jaša je ovih dana na mini-apstinenciji, jer mora da pije lekove za pritisak. Pa je sam sebi nametnuo prohibiciju do 18 časova. Batalio je i duvan. I možda bi i izdržao bez alkohola, da se nismo sreli sa njim u kafani „Mornar", retkoj preživeloj oazi starog kafanskog Beograda.
Čovek koji se družio sa Brankom Miljkovićem, Branom Petrovićem, Liberom Markonijem i drugim legendama boemije i pera i dalje se dobro drži, a jetra - valjda od čelika? - još podnosi alkohol, koji je Jaša sveo na najmanju moguću meru. Eto, i Jaša je ljudsko biće. A nekadašnje kafane, u kojima su božanstveni i pijani srpski pesnici recitovali svoje pesme uz hektolitre? Uglavnom su nestale. Čini se da je ostao samo Jaša.

Bogu hvala, jer je on još živi spomenik, hodajuća knjiga utisaka o vremenu prošlom, kada se pilo i pevalo muški. Neupućenima u zadimljenu istoriju srpske boemije moglo bi se učiniti da Jakov Grobarov nema šta da kaže. Ali, uprkos svim zakonima prirode, po kojima bi maligani morali bar da načnu njegov mozak, Jaša, sasvim trezan, bistrog je uma. I spreman je da još jednom vrati vreme unazad. Da se ne zaboravi.
- Kad se setim starih dana... Za stolovima su sedeli slikari, pisci, muzičari, družili se, pričali. Sada je sve prazno. Teško se orijentišem u ovom vremenu. Što kaže pesnik, svet u kome živim nije svet u kome umirem - govori Jaša Grobarov. Pogled mu vrluda po polupraznoj kafani. Kao da traži stare prijatelje. Recimo Branka Miljkovića, koji je prerano napustio i boemiju i svet.
- Sećam se dobro Miljkovića, voleo je da sedi u „Prešernovoj kleti". Bio je zaljubljen u Madlenu, studirala je sa njim filozofiju. Prelepa devojka. Poslednji put sam ga video u „Tri šešira", kada je pričao kako želi da ode iz Beograda i otputuje u Zagreb, iz koga se više nije vratio - govori Grobarov.
Sa Miodragom Bulatovićem drugovao je povremeno i iz preke potrebe. Autor „Ljudi sa četiri prsta" živeo je blizu Centralnog zatvora, u kojem je Jaša često boravio. Ne svojom voljom, dakako. Kada ga puste iz ćelije, Grobarov, onako izgladneo, svrati kod Buleta na ručak.
- Nismo se baš dobro razumeli, on je bio trezvenjak, a ja alkos. Jednom prilikom kada sam mu bio u poseti, pustio mi sa magnetofona snimak na kojem Brana Crnčević svedoči da je pozajmio od Bulatovića 100.000 dinara - seća se Grobarov i napominje da je čuveni pisac bio i legendarna stipsa.


APSANA


Krleža i Davičo sedeli su za stolom u intimnom razgovoru. U jednom trenutku sam malo glasnije, da čuje cela kafana viknuo: „Av, av, av, samo nek je Tito zdrav"


Grobarov je bio čest posetilac kazneno-popravnih ustanova. Kaže da je voleo da svraća u CZ kad hoće da se odmori, a prekršajni zatvor u Padinskoj skeli mu je prijao kad poželi da se nadiše svežeg vazduha. Mahom je „padao" zbog verbalnog delikta. Komunističke vlasti nisu imale sluha za suptilne Jašine stihove. Tako je zaglavio mesec dana na okopavanju kupusa u Padinskoj skeli zbog dovikivanja dvojici velikana - Miroslavu Krleži i Oskaru Daviču. Sedeli su u „Bezistanu", davno nestaloj beogradskoj kafani.
- Krleža i Davičo sedeli su za stolom u intimnom razgovoru. U jednom trenutku sam malo glasnije, da čuje cela kafana viknuo: „Av, av, av, samo nek je Tito zdrav". Ova dvojica, iako me dobro poznaju, nisu reagovali. Ali jesu trojica milicajaca, koji su stajali za šankom - govori Grobarov.

Taman da ga upitamo nešto o zatvorskim danima, kad se oglasi Jašin mobilni telefon. Snimljeni glas je „rekao": „Tačno je 16 sati i 33 minuta".
- Jašo, šta vam je to?
- Ma ništa. Žena mi stavila u telefon, da odbrojava minute pre nego što mogu da popijem prvo piće posle leka - odmahuje rukom. - Još sat i po...
A iskušenje je tu, odmah iza šanka. Pojavljuje se i u liku jednog gospodina, koji sa susednog stola hoće Jašu da časti pivom.
- Hvala, doktore, ali ne smem. Danas mi je sportski dan. To je doktor Mališić, divan čovek - kaže Jaša.
Ako sediš sa Grobarovim, ne možeš pobeći od kafanske istorije. Prati ga kao senka. A poznanstvo sa doktorom traje više od pola veka. Tada je Jaša Grobarov, gle čuda, opet zaglavio u ćeliju, ovoga puta u Trebinju, zajedno sa pesnikom Bratom Pavlovićem. Malo su se podnapili, pa procenili da bi bilo zabavno da skinu zastavu Jugoslavije sa zgrade lokalnog komiteta, valjda za suvenir. Jer, bio je 29. novembar i slavio se Dan Republike. I opa, opet lisice.
- Doktor Mališić nas je spasao. Tada je radio kao lekar u kasarni u Trebinju. Kada je saznao, posetio je zatvor i rekao im da nas odmah puste. Da niko ne sme da hapsi srpske pesnike - priseća se Jaša.
Glas iz mobilnog telefona obaveštava: „Tačno je 16 sati i 53 minuta". Sporo teče vreme za Jakova Grobarova.
- Koliko još imam vremena? Ma nek ide život, neću da propadnem za sat - mršti se Jaša i doziva konobara. Stiže jedno pivo, nehlađeno. Jaša sipa „sok od ječma" i nazdravlja. Neka poteče priča...
Ni u zatvoru nije dosadno, kad imaš dobro društvo. Tamo je Grobarov sretao svog kafanskog drugara, čubursku legendu Slobodana Markovića. Libero je imao običaj da, ako pada kiša stavi tanjir pasulja pod oluk, da bi imao veću porciju. U Padinskoj skeli upoznao je izvesnog Mišu Jovića, koji je jako lepo svirao gitaru.

- Znao sam da će nešto biti od tog momka. Tek kasnije je postao pevač Leo Martin - govori Grobarov.
Dok stiže nova tura, divna kelnerica Marija se Jaši Grobarovu obraća sa „gospodine Kovačeviću". Tako se prezivao Jaša, dok jedne noći nije odsanjao svoj legendarni pseudonim. Ime mu je Miladin.
Jaša je imao i veoma čudan odnos sa Ivom Andrićem. Naš nobelovac je pročitao Jašinu rečenicu „Što pre umreš, pre ćeš biti mrtav", pa mu je jednom prilikom rekao da to više nikad ne sme da izgovori, ako želi da bude pisac.
- Ne znam šta je time hteo da kaže. Čudno se ponašao i kada se vratio iz Stokholma. Rekao mi je: „Grobarove, svi vaši problemi su rešeni. Otiđite u ponedeljak kod sekretarice u Udruženje književnika. Ostavio sam jedan koverat za vas" - govori Grobarov.
Bio je tek petak. Jaša, kao na iglama do ponedeljka, izludeo. Zna da su Andriću legle pare od Nobelove nagrade. Dolazi kod sekretarice i pita je l' ostavio Andrić nešto za njega. Kad tamo, koverta.
- Unutra je bilo 2.000 dinara. Šta je 2.000? Kupio sam od njih dve flaše vina. Možda je mislio da ću od tih para da kupim odelo i kravatu. Svašta - kaže Grobarov.
Andrić je možda poželeo da se Jaša malo upristoji i odrekne alkohola. Sada, u 73. godini života, Grobarov se priseća i doktora koji su pokušavali da ga liše dobre kapljice. Mahom su svi pokojni.
Ne može da se govori o Grobarovu a da se ne pomene možda najveći pesnički skandal u istoriji: Jašin pokušaj da ugasi večiti plamen ispod Trijumfalne kapije u Parizu. To je bilo pre više od tri decenije, kada je Jaša bio slikar na Monmartru.
- Popio sam dosta piva i jedne količine sam morao da se oslobodim. Vidim večiti plamen i pomislim: Nemci su ga poslednji put ugasili 1940, da probam i ja. Taman sam počeo da ga gasim, eto ti policije - sa osmehom se priseća Grobarov.
Da nije bilo ambasadora UN, Leona Daviča, zaglavio bi Jaša duže od uobičajenih mesec dana za verbalni delikt. Pustili su ga, deportovali i zabranili mu povratak u Francusku.
Otišli su odavno i Aca Sekulić, autor stiha „To majka više ne rađa", Steva Raičković i Ambrozije Marošević i prgavi veliki pesnik Brana Petrović. A sa njima i kafane „Kragujevac", „Triglav", „Moravska kasina", u koju su svraćali bokseri, prostitutke i veliki Vasko Popa. A Jaša još hodi, doduše malo teže, u 73. godini života. Ispija pivo dok završavamo razgovor.
- Moram da idem do „Lude kuće". Vidimo se - kaže Grobarov i izlazi iz „Mornara".
Žena ga je zvala tri puta. Ne sme da sazna da je bio u kafani. Da ne nastradamo obojica...

Autor:Stanko Stamenković

Bez namere da nekoga uvredim..niti da nipodostavam gorepomenutog..
ali imam jednu pitanje o kojem dugo mislim ..

Zasto mi imamo potrebu da prozaicnim imenima nazivamo neke pojave koje nisu nimalo prozaicne ?

Primer je "Boem"..nisam lekar ali boem je onaj koji se s vremena na vreme ugoveda kao stoka..ili svo vreme..duni vetre malo preko jetre..da ne tupim mnogo..zar moras da odseces uvo sebi ili da nekome uzmes jetru jer si svoju s namerom srgao..da bi bio umetnik ili izvalio par duhovitih opaski .. i time pokazao svoju neposlusnost sistemu ili necemu vec..

To mi nekako lici na onaj..svima nama verovatno urezan predobro u glavu..zamenski naziv za..jajare,lopove,klosare,secikese,nepismene s namerom,neradnike..uostalom imamo onaj filmic "vidimo se u citulji"..da ne nabrajam vise sve su to preblagi pridevi koje takodje zamenjuje jedan jako prozaican naziv..
"Momci sa asfalta" ili onaj jos grdji "Vitezovi sa asfalta"

Samoukoj izvinjenje al ne mogadoh ocutati..

:))


ODRIČEM SE

ODRIČEM SE TMINE ŠTO ME PREKRI
ODRIČEM SE NAUKE O LEPOME BOLU
STIHOVA U KRVI BOLOVA U MESU
ODRIČEM SE SVEGA ŠTO NAUČIH S MUKOM
SVOJIH PRVIH REČI KAZANIH U PRAZNO
I BOGATSTVA BEDE
KAD ULAZIM U TRAVU ODRIČEM SE TRAGA
KROZ VELIKU ZEMLJU PROLAZEĆ
NE POZNAJEM VIŠE BOLEST ŠTO ME SNAĐE
U TEŠKOME SNU NA POČETKU SNAGE
ISTROŠEN ODLAZIM ZAVRŠEN JE PUT
I SVE NA NJEMU IZLAZI KROZ PORE
ODRIČEM SE DAHA I IZVORA HLADNOG
GDE SE NAPIH LJUBAVI ŠTO PROĐE

POČINJEM OD VETRA VETAR PROŠLOST NOSI
ULAZIM U ZIDINE MOJE NEMOĆI
JA POSLEDNJI GROBAR SVOJIH DANA
STIH ISPISAN PRE POSTANKA SVETA
BORAC PROTIV SEBE ISTRAJAN I JAK
MADA SAM UVEK ZNAO DA BROJIM
OTKUCAJE NEPOSTOJEĆEG LUDILA
OD REČI DO REČI PUTUJEM
PRAVAC JE VELIKI GREH
PRAVCA SE ODRIČEM OSTAJEM SAM
POD VELIKU SE UVLAČEĆ STENU
DA LEČIM VAZDUH IZA SEBE
NAJLEPŠU ISTORIJU OD SVIH
ISTORIJU MOJE BOLESTI

U PRAZNOJ KOŽI OSTAJEM
SVOJIM NEMIROM DA IZMIRIM SVET
PRUŽAM PRVI SIGURAN KORAK
OVA JE ZEMLJA VLAŽNA
OVO JE JUTRO ČISTO
NEDOVRŠEN TRENUTAK SE PONAVLJA
IZ ZABORAVLJENOG KAMENA PROBIJA PLAMEN
OSVETLJAVAJUĆI PUT
NEVIDLJIV JE HODOČASNIKOV CILJ
ZATO OSTAJEM TU U PRISUSTVU BILJA
JA HODOČASNIK GREHOVA RAZNIH PUN
ODRIČEM SE TMINE ŠTO ME PREKRI
POČINJEM OD VETRA VETAR PROŠLOST NOSI
U PRAZNOJ KOŽI OSTAJEM

Jakov Grobarov (1938)
Iz knjige Hodočasnik, Prosveta, Beograd, 1968.

Poslednji, ali i prvi, najveći boem iz stare garde beogradske tajne astronomije živeo je nemir sveta i u ovoj pesmi. Ako su njegovi kafanski biseri poznati uzduž i popreko bivše domovine, malo ko je spreman da pogleda u oči istini da je u pitanju veliki srpski pesnik i pisac. Otuda ovaj skromni pozdrav ocu Kanisteru.

:zubi3:

Slobodan Marković - Libero Markoni

Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990.

Slobodan Marković, boem sa Čubure
Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma.


Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije "Jednom u gradu ko zna kom". O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako:

"Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem".—

Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom.

Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik.—

Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac).

Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, "oplovio četrnaest mora", nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim
manastirima.

Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu "Stražilovo" (kao urednik u nedeljniku "Naš vesnik"); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.—

Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima.—

Deo tekta preuzet sa: http://www.mycity.rs/Poezija/Slobodan-Markovic-Libero-Markoni.html


ČUBURA
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!