Педро Салинас

[You must be registered and logged in to see this image.]
Мадрид, 1891 - Бостон, 1951) шпански песник, члан генерације 27., у којој је истакао као песник љубави. Тешка интелектуалац ​​и хуманиста, Салинас каријере у праву и филозофији и слова. Шпански играч био је на Универзитету у Паризу између 1914 и 1917, када је добио докторат у словима.

У 1920-их почела је редовну сарадњу са весник на Западу и била професор шпанског језика и књижевности на универзитетима у Севиљи и Мурциа. Он је радио као предавач на шпанском језику у Кембриџу. Са Гиљерма де Торре успео књижевни часопис Индекс (1932-1936). У другој години је емигрирао у Америку, где је радио као професор на разним универзитетима, и тамо је живео све до своје смрти, осим за неке периоде предавао на Универзитету у Сан Хуан де Пуерто Рицо.

Субјективно песник, воли наследник традиције Гарциласо де ла Вега и Густаво Адолфо Бецкуер , велики мотив његове поезије била љубав, кроз које нијансе и оживљава стварност и објеката. У својој производњи можемо разликовати три фазе. Први, од чисте поезије, под утицајем Хуан Рамон Хименез, у распону од почетака до 1931 (Оменс 1924, Наравно шансу и знак и Басна 1929, 1931).

Други достиже и до 1939 и био је истинску љубав поезије, из његовог страственог односа са америчког професора Катарине Вхитморе. Она слави љубав која даје смисао у свету, Драги је специфична творевина, у свакодневном простору, са којим песник непрекидно одржава разговор. Љубав својих стихова нису мучили и патили, је чудесна снага која даје смисао животу (ви глас због, 1933; Разлог љубав, жаљење и Дуга 1936, 1939).

Радови из тог периода су храњени од стране лириц у другој особи вокатив упућен слици љубљени, умотана у спољашњим околностима живота данас: сатови, телефони, плаже, улице, рекламирање, аутомобили и календари се појављују у таквим поезија променио и преобрази. Жена је перспектива поглед близине, као пријатеља, који постаје волео да види огледа се у "огледалу" пламену који воле понуде. Таква песничка активност, у којој се користе елементи веома суптилан и благе Метриц (кратки метара са асонанца флексибилности, која нагласи унутрашњу ритам метафора, идеја и добро знање дикција), најбоље представља глас ти због, посао који је дубоко утицао шпански поезију.

Трећа фаза је од 1939 до своје смрти. Поезија ових година огледа своје филозофске бриге и забринутост за улогу песника и уметности, као и његов хуманистички дух побуни против савременог света, али не и његова поезија била чисто интелектуалистичких, али се такође ослонио на сензуална, у космичком визијом, али снажно емотивно. Три књиге чине производњу овог периода, под условом (1946), све јасно и друге песме (1949) и Труст 1942-1944, 1955, лабава збирка песама објављена постхумно.

Салинас је такође написао бројне критичке есеје, међу њима Хорхе Манрике или традиција и оригиналида Д (1947), поезија Рубен Дарио (1947), Дефендер (1948) и тестова шпанска књижевност (1958), приче (Нуде беспрекоран и друге приче, 1951) и неколико представа, већина још увек необјављене. У 2002 се појавио на крају писма Катарине Вхитморе, резиме на обимним преписке је размијенио са својим љубљена, нарочито између 1932 и 1939.

DUŠA TI JE BILA

Duša ti je bila
otvorena, svijetla
tako da ne mogoh
nikad u nju ući.
Okušah prečace
uzane, prolaze
strme i opasne.
Al tvojoj se duši
pristupiti moglo
putima širokim.
Spremih ljestve vitke
- zidine visoke
sanjah kako priječe
pristup tvojoj duši -
ali duša tvoja
bijaše bez straže,
zidova i plota.
Tražio sam k tebi
uska vrata duše,
al duša ti bješe
tako otvorena,
da nikakvih vrata
na njoj nije bilo.
Gdje je počinjala?
Svršavala, gdje je?
I ostadoh tako
zauvijek sjedeći
tu, na zagonetnom
pragu tvoje duše.

NE VIDIM TE

Ne vidim te. Ali znam
da se nalazis tu,
iza tankog zida
od kreca i opeke, i cula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali necu te zvati.
Zvat cu te sutra,
kad te ne budem video,
kad,budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jucer uskratio.
Sutra... kad budes
gore, iza tankog
zida vetra,
nebesa i godina.

Kad bi ti znala

Kad bi ti znala da ovo teško jecanje,
koje stisces svojim rukama,
da ova suza koju brises poljupcima,
dolaze od tebe, jesu ti,
bol, koju si pretvorila u suze moje, jecaje moje.
Tada ne bi vise pitala
proslost, nebesa,
celo, pisma,
sto mi je, zašto trpim.
I potpuno smirena,
u tom dubokom miru svetlosti i znanja
ljubila bi me vise i očajnicki.
S očajem coveka
koji nema kod sebe
drugog bica, druge boli:
koji je konacno sam sa svojom patnjom.
Zeljan da nadje utehu
u nekom drugom nestvarnom
za veliku bol koja je tvoja.

NOĆ JE VELIKA SUMNJA

Noć je velika sumnja
svijeta i tvoje ljubavi.
Potrebno mi je da mi dan,
svaki dan da mi kaže
da je dan, da je on,
da je svjetlost: i da si ti tu.
Ono silno rušenje
mramora i trske,
ono veliko blijeđenje
krila i cvjetova:
noć; prijetnja
da će konačno nestati
boje i tebe,
sili me da drhtim: ništa?
Jesi li me već voljela?
I dok ti šutiš,
i dok je noć, ne znam
da li svjetlost, ljubav, postoje.
Potrebno mi je neobično
čudo: još jedan novi dan
i tvoj glas, da mi potvrde
vječnu čudesnost.
Pa iako ti šutiš,
u golemoj udaljenosti,
zora će, bar ona,
zora će, da. Svjetlost,
koju mi ona danas donosi,
bit će velika potvrda svijeta
za moju ljubav prema tebi.

Imala si dusu

Imala si dusu
svetlu,otvorenu,
tako da ne mogah
nikad u nju uci.
Podjoh prekim putem,
uskim bogazima
strmim i opasnim.
A dusi je tvojoj
put vodio sirok.
Spremih lestve vitke
-zidovi visoki,
prilaz joj brane-
ali dusa tvoja
bese bez cuvara,
zida i ograda.
I potrazih uska
vrata tvoje duse,
al' ih ne imase,
buduci da bese
sasvim otvorena.
Gde je pocinjala?
Gde joj ishod bese?
I ostah zauvek
sedec na nejasnom
pragu tvoje duse.

KAKVIH LAKIH

Kakvih lakih i nežnih tela
ima, bez boje,
nejasnih kao sene,
koje ne možemo poljubiti,
vec ako usne položimo
na vetar, na nešto
što prolazi i pricinja se!

I kakvih tamnih sena
ima, tako tvrdih,
da njihov crni, mrzli mramor
nikad nam nece klonuti
od strasti u narucje!

I kako je teško ici i vracati se,
s ljubavlju u letu,
od tela senki,
od nemoguceg usnama,
bez prestanka, nikad ne znajuci
da l' je duša od mesa il je sena
od tela to što ljubimo,
da li je nešto!

Strah Nas je da možda milujemo Ništa!

Oprosti mi

Oprosti mi sto te trazim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato sto zelim otkriti u tebi
najbolji dio tebe.

Ono sto ti nisi videla, a ja vidim,
plivac u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i drzati visoko, kao sto stablo
drzi posljednju svetlost
koju je naslo u suncu.
I tada ces ti,
u potrazi za tim, uzici gore.

Da bi dosla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te zelim,
doticuci jos samo svoju proslost
ruzicastim vrscima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo bice, koje si ti.

Cujes li...

Cujes li kako traze stvarnost,
rascupane, divlje,
one, sjene, sto ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmjernom krevetu udaljenosti?
Vec umorne od beskraja, od vremena
bez mjere, u anonimnosti,
ranjene golemom ceznjom materije,
hoce imena, granice, dane.
Vise ne mogu
zivjeti tako: na rubu
gdje umiru sjene, a to je nistavilo.
Pritrci, podji sa mnom.
Pruzi ruke, pruzi im svoje tijelo.
Potrazit cemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpocinu u tebi, budi njihova put.
Smirit ce se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grcevito stiscemo
medju nasim tijelima,
gdje ce naci hranu i spokoj.
Konacno ce usnuti u nasem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odijelimo, kad se budemo hranili
samo sjenama, izdaleka,
one,
konacno ce imati sjecanja, i proslost
od mesa i kosti,
vrijeme njihova zivota u nama.
I njihov tjeskobni san
sjena ponovno ce znaciti povratak
u ovu tjelesnost, smrtnu i ruzicastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonacnost.

Najviše pitanje

Zašto pitam gdje si,
ako nisam slijep,
ako ti nisi odsutna?
Ako te vidim
gdje ideš i dolaziš,
tebe, tvoje tijelo vitko
koje nestaje u glasu
kao plamen u dimu,
u zraku, neopipljiv.

I pitam te, da,
i pitam te od čega si,
čija si;
a ti širiš ruke
i pokazuješ mi
svoju vitku pojavu
i kažeš da si moja.
A ja uvijek pitam.

Prisvajam ti ime

Prisvajam ti ime:
to jedino dozvoljavaš,
srećo, dušo bestelesna,
U sebi te nosim
jer ti izgovaram ime,
srećo, u grudima.
”Dođi”: i ti stižeš mirno;
”idi”: i ti brzo bežiš.
Prisutnost ti i odsutnost
senka jesu jedna drugoj,
senku daju mi i uzmu,
(a ruke mi raširene!)
ali nikad tvoje telo,
i nikada usne tvoje,
srećo, dušo bestelesna,
senko čista.

Ti ih ne možeš vidjeti

Ti ih ne možeš vidjeti,
ja, da.
Jasne, okrugle, mlake.
Lagano
svome cilju odmiču.
Lagano, da ne bi otišle
što kasnije s tvoga tijela.
Odmiču u ništa;
samo su to, svoje kretanje.
I putanja, daleka,
koja začas nestaje.
Zvijezde?
Ti ih ne možeš poljubiti.
Ljubim ih ja mjesto tebe.
Znaju; imaju ukus
po soku svijeta.
Kakav crn i gust okus
zemlje, sunca, mora!
Zastaju načas
u poljupcu, neodlučne
izmedju tvog hladnog tijela
i mojih usana; a onda ih
zgrabim. I ne znam
da li su bile za mene.
Jer ne znam ništa.
Jesu li zvijezde, znamenja,
jesu li osude ili zore?
Ni gledanjem, ni poljupcima
ne saznadoh što su.
Ono što one hoće, ostaje
unutra, nepoznato.
Takodje i njihovo ime.
(Da ih nazovem suzama,
niko me ne bi shvatio.)

Luz dela noche

Estoy pensando, es de noche,
en el día que hará allí
donde esta noche es de día.
En las sombrillas alegres,
abiertas todas las flores,
contra ese sol, que es la luna
tenue que me alumbra a mí.
Aunque todo está tan quieto,
tan en silencio en lo oscuro,
aquí alrededor,
veo a las gentes veloces
—prisa, trajes claros, risa—
consumiendo sin parar,
a pleno goce, esa luz
de ellos, la que va a ser mía
en cuanto alguien diga allí
«ya es de noche».
La noche donde yo estoy
ahora,
donde tú estás junto a mí
tan dormida y tan sin sol
en esa
noche y luna del dormir,
que pienso en el otro lado
de tu sueño, donde hay luz
que yo no veo.
Donde es de día y paseas
—te sonríes al dormir—
con esa sonrisa abierta,
tan alegre, tan de flores,
que la noche y yo sentimos
que no puede ser de aquí.

Noćno svjetlo, Pedro Salinas

EL POEMA



Y ahora, aquí está frente a mí.
Tantas luchas que ha costado,
tantos afanes en vela,
tantos bordes de fracaso
junto a este esplendor sereno
ya son nada, se olvidaron.
Él queda, y en él, el mundo,
la rosa, la piedra, el pájaro,
aquéllos , los del principio,
de este final asombrados.
¡Tan claros que se veían,
y aún se podía aclararlos!
Están mejor; una luz
que el sol no sabe, unos rayos
los iluminan, sin noche,
para siempre revelados.
Las claridades de ahora
lucen más que las de mayo.
Si allí estaban, ahora aquí;
a más transparencia alzados.
¡Qué naturales parecen,
qué sencillo el gran milagro!
En esta luz del poema,
todo,
desde el más nocturno beso
al cenital esplendor,
todo está mucho más claro.