Luj Aragon

Poveriću ti jednu tajnu




vreme si ti
vreme je žena ono oseća
potrebu da mu se udvara i da se klekne
pred njegove noge kao kad se haljina raširi
vreme je kao kosa beskrajna
očešljana
ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
i kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
i najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
ta žeđ oka dok ti koračas po odaji
i ja znam da ne treba razbijati čaroliju
mnogo je gore nego da te osetim stranom
da bežiš s mislima iz van nas
i srcem već u nekom drugom veku

Bože moj kako su reči teške a u stvari jeste to
moja ljubav iznad zadovoljstva
moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
i ako ti ne dišeš gušim se
i po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
veliku tajnu hoću da ti kažem svaka reč
na mojoj usni sirotica je koja prosi
jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
i zato ja kažem tako često da te volim
u nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti sebi stavila oko vrata
ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
reći ću ti veliku tajnu ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe liči
ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
mašu rukom pošto su vozovi otišli
šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
hoću da ti kažem veliku tajnu bojim se tebe
bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
i gestove koje ti činis od reči koje se ne izgovaraju
bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
hoću da ti kažem veliku tajnu zatvori sva vrata
lakše je umreti nego voleti
zato ja sebe mučim životom
ljubavi moja...

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu


I sav pripadam ovom veličanstvenom i tužnom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio požare
Znam dobro šta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obazirući se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlačio kada su dolazili da mi pljuju lice
Živeo sam obeležena čela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je došao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo što se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono žalopojke

Primao sam svoj deo gorčine
Nosio svoj krst nesreće
Za mene lično ovaj rat još nije nikako završen

Jer još uvek se čereće udovi moga naroda
Ušima prislonjen na zemlju dopiru mi još uvek
Daleki strašni uzdasi koji prožimaju meso gluvoga čoveka

Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oči
To će biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i užasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Čovek i žena ismevani u njihovom govoru i u njihovim nežnostima
Svaka veličina izvrgnuta ruglu i reči drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vređana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje plaćeno sećenjem ruku
Sve to najzad može se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih očnih kapaka
Grčenjem mišića ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela
A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga čela
Postoji pod kožom moga lica i preplanule koze mog opšteg izgleda
Nešto drugo bez čega bih ja bio samo jedan kamen između ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beočug mog ličnog lanca
Nešto kao krv koja kruži venama i oganj koji proždire
Nešto kao na frontu ideja
Kao na usnama reč
Kao pesma u grudima
Kao božanski nazreni dah života
Postoji ono što je moj život
A postojiš i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrašnje pozorje
Ono nešto nezno iznad nas kada se zatvaraju naša ulična vrata
Jer tada zaokružujući se u zlatnom i snažnom krugu tišine
Uzdiže se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

Došao sam tebi kao što reka ide moru


Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje sećanje kao jednu kovrdžu moje kose

Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se već davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja plaće u ponoći
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće
I koja se strpljivo vraća neprimetno u toku čitavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primećuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mestu
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno
Petparački roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

U paklu je puna kuća


Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je čistije od tvojih očiju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Dotičem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima

Ženo-grobe, neka te trava uguši
Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i užasom
Pokretna i čudna čar
Promene i zaborava