Dino Buzzati Traverso

Dino Buzzati Traverso (16.10., 1906 - 28.1. 1972) bio je italijanski romanopisac, novelist, slikar i pjesnik, isto kao i novinar u listu Corriere della Sera. Svjetsku slavu je stekao romanom Il deserto dei Tartari, adaptiranom u istoimeni film 1970-ih.

Sedam spratova

[You must be registered and logged in to see this image.]
Posle jednog dana putovanja vozom, Đuzepe Korte stigao je, jednog martovskog jutra, u grad u kojem se nalazilo čuveno lečilište. Imao je malu temperaturu, ali je ipak hteo da pešice prevali put između stanice i bolnice, noseći svoj koferčić.
Mada je imao samo lagani početni oblik, Đuzepeu Korteu su savetovali da se obrati ovom slavnom sanatorijumu, gde se lečila samo ta jedina bolest. To je garantovalo izuzetnu stručnost lekara i racionalniji i efikasniji raspored postrojenja.
Kada ga je ugledao iz daljine - prepoznao ga je zato što je već video njegovu fotografiju na reklamnim prospektima, Đuzepe Korte stekao je povoljan utisak. Bela građevina sa sedam spratova bila je izbrazdana pravilnim otvorima koji su joj davali izgled hotela. Svuda naokolo bila je ograda od visokog drveća.
Posle kratkog lekarskog pregleda, u očekivanju brižljivijeg ispitivanja, Đuzepe Korte smešten je u jednu veselu sobu na sedmom i poslednjem spratu. Nameštaj je bio svetao i čist, kao i tapete, fotelje su bile od drveta, jastuci presvučeni šarenim tkaninama. Prozor je gledao na jednu od najlepših četvrti grada. Sve je bilo mirno, gostofjubivo i umirujuće. Đuzepe Korte je odmah legao i, pošto je upalio lampu iznad uzglavlja, počeo je da čita knjigu koju je poneo sa sobom. Posle kratkog vremena ušla je bolničarka i upitala da li nešto želi.
Đuzepe Korte nije želeo ništa, ali mu je bilo drago da počne da ćaska sa mladom devojkom, tražeći informacije o lečilištu. Tako je saznao za čudnu karakte-ristiku te bolnice. Bolesnici su bili podeljeni pospratovima, zavisno od težine bolesti. Sedmi, to jest poslednji sprat, bio je za najlakše oblike. Šesti je bio namenjen bolesnicima čija bolest nije teška, ali se ipak nije smela zanemariti. Na petom spratu lečili su se već ozbiljni slučajevi i tako dalje, od sprata do sprata. Na drugom spratu bili su veoma tcški bolesnici. Na prvom oni za koje više nije bilo nade.
Ovaj jedinstveni sistem, sem što je uveliko ubrzavao poslugu, sprečavao je da neki lakši bolesnik bude uznemiren blizinom nekog kolege u agoniji, i garantovao je na svakom spratu homogenu atrmosferu. S druge strane, lečenje je tako moglo biti savršeno stepenovano.
Iz toga je proizilazilo da su bolesnici bili podeljeni u sedam progresivnih kasta. Svaki sprat je bio kao neki mali svet za sebe, sa svojim posebnim pravilima, sa svojim specijalnim tradicijama. A pošto je svaki sektor bio dodeljen drugom lekaru, stvorile su se, mada minimalne, ipak precizne razlike u metodama lečenja, iako je generalni direktor dao celom institutu jedinstveni osnovni smer. Kada je bolničarka izašla, Đuzepe Korte, pošto mu se učinilo da je njegova temperatura pala, prišao je prozoru i pogledao napolje ne da bi video panoramu grada, iako je i to bilo novo za njega, nego u nadi da će primetiti kroz prozore druge bolesnike sa nižih spratova. Struktura gradevine sa velikim krilima, dozvoljavala je takvu vrstu posmatranja. Naročito je Đuzepe Korte usredsredio svoju pažnju na prozore na prvom spratu, koji su se činili veoma udaljeni, i koji su se videli samo iskosa. Ali nije mogao da vidi ništa zanimljivo. Većinom su bili hermetički zatvoreni sivim pomičnim žaluzinama.
Korte je primeto da je na jedan prozor pored njegovog naslonjen neki čovek. Njih dvojica su se dugo gledali sa sve većom simpatijom, ali nisu znali kako da prekinu tišinu. Najzad se Đuzepe Korte ohrabrio i rekao: "I vi ste ovde odnedavno?"
"O, ne", rekao je drugi, "ovde sam već dva meseca ..." Ćutao je nekoliko trenutaka, a zatim ne znajući kako da naslavi razgovor, dodao: "Gledam dole svoga brata."
"Svog brata?"
"Da", objasnio je nepoznati. "Ušli smo ovamo zajedno, zaista čudan slučaj, ali njegova se bolest pogoršala, zamislite, sad je već na četvrtom".
"Šta na četvrtom?"
"Na četvrtom spratu", objasnio je čovek, a te dve reči je izgovorio sa takvim izrazom sažaljenja i užasa da se Đuzepe Korte gotovo uplašio.
"Zar su tako ozbiljni na četvrtom spratu?" upitao je oprezno.
"Oh, bože", rekao je ovaj drugi lagano odmahujući glavom, "nisu još u tako očajnom stanju, ali u svakom slučaju nema razloga radovanju."
"Ali onda", pitao je dalje Korte, sa šaljivom lakoćom, kao neko ko govori o tragičnim stvarima koje se ne odnose na njega, "onda, ako su već na četvrtom tako ozbiljni slučajevi, ko ide na prvi?"
"Oh, na prvom su oni koji baš umiru. Tamo lekari više nemaju posla. Tamo radi samo sveštenik. I naravno..."
"Ali, malo ih je na prvom spratu", prekinuo je Đuzepe Korte, kao da mu je stalo da dobije potvrdu, "gotovo sve sobe dole su zatvorene."
"Ima ih malo, sada, ali jutros ih je bilo prilično", odgovorio je nepoznati uz lagani osmeh. "Tamo gde su roletne spuštene, neko je nedavno umro. Zar ne vidite, uostalom, da su na drugim spratovima sve roletne otvorene? Ali, izvinite", dodao je, lagano se povlačeći, "čini mi se da postaje pomalo hladno. Vraćam se u krevet. Sa srećom, sa srećom..."
Čovek je nestao i prozor se zatvorio energično; zatim se videlo kako se unutra upalilo svetlo. Đuzepe Korte je još ostao nepokretan na prozoru, gledajući netremicu u spuštene roletne na prvom spratu. Gledao je u njih s nekom bolesnom upornošću, trudeći se da zamisli mračne tajne tog užasnog prvog sprata, gde bolesnike smeštaju da umru; i osetio je olakšanje što je tako daleko od toga. Za to vreme, nad grad su se spustile prve senke večeri. Jedan po jedan, hiljadu prozora sanatorijuma se osvetljavalo, izdaleka bi se moglo pomisliti da je to neka palata puna veselja. Samo na prvom spratu, dole u dnu provalije, desetine i desetine prozora ostalo je slepo i mračno.
Rezultat opšteg lekarskog pregleda razvedrio je Đuzepea Kortea. Kako je obično bio sklon da predivđa najgore, on se već u svom srcu pripremio na strašnu dijagnozu i ne bi se iznenadio da mu je lekar rekao da treba da ga preseli na niži sprat. Temperatura nije prestajala, iako je njegovo opšte stanje ostajalo dobro. Medutim, lekar mu je uputio srdačne reči pune ohrabrenja. Postojao je tu početak bolesti - rekao je - ali veoma lagani oblik; za dve ili tri sedmice po svoj prilici sve će proći.
"Znači, ostajem na sedmom spratu?" upitao je Đuzepe Korte strepeći u tom trenutku.
"Pa naravno!" odgovorio je lekar, prijateljski ga tapšući po ramenu. "A gde ste mislili da ćete ići, možda na četrvti?" upitao je smejući se, kao da pominje naj-apsurdniju moguću pretpostavku.
"Bolje ovako, bolje ovako", rekao je Korte. "Znate šta? Kada je čovek bolestan, uvek zamišlja najgore..."
Zaista, Đuzepe Korte je ostao u sobi koja mu je prvobitno dodeljena. Upoznao je neke od svojih bolničkih kolega, u retkim poslepodnevima kada su mu dozvoljavali da ustane. Brižljivo se držao uputstava, sav se založio da brzo ozdravi, ali, uprkos tome, činilo mu se da njegovo stanje stagnira.
Prošlo je oko deset dana, kada je Đuzepe Korteu došao šef bolničara sa sedmog sprata. Hteo jc da ga zamoli za čisto prijateljsku uslugu; sutradan u bolnicu treba da dođe jedna gospođa sa dvoje dece; dve sobe su slobodne, baš pored njegove, ali nedostaje treća. Da li bi gospodin Korte pristao da se preseli u drugu sobu, isti tako udobnu? Đuzepe Korte, naravno, nije pravio nikave probleme. Jedna ili druga soba, za njega je to bilo isto; štaviše, možda će imati novu i još lepšu bolničarku.
"Od srca vam zahvaljujem", rekao je šef bolničara uz lagan naklon. "Od čoveka kao što ste vi, priznajem, ne iznenađuje me jedan tako ljubazan, kavaljerski gest. Za jedan sat, ako nemate ništa protiv, izvršićemo selidbu. Inače, treba sići sprat niže", dodao je tišim glasom, kao da je reč o jednom potpuno zanemarljivom detalju. "Na žalost, na ovom spratu nema više slobodnih soba. Ali, to je savim privremen smeštaj", požurio je da kaže, videvši kako se Korte, koji je naglo ustao, spremao da otvori usta i da se pobuni. "Apsolutno privremen smeštaj. Čim ostane slobodna jedna soba, a verujem da će to biti za dva-tri dana, vi ćete moći da se vratite gore."
"Priznajem vam", rekao je Đuzepe Korte, osmehujući se da bi pokazao da on nije dete, "priznajem vam da mi se ovakva selidba uopše ne sviđa".
"Ali, ta selidba nema nikakav medicinski razlog; ja dobro shvatam šta hoćete da kažete, ali reč je isključivo o ljubaznom gestu prema gospođi koja bi volela da bude što bliže svojoj deci. Zaboga", dodato je iskreno se smejući, "nemojte ni da vam na pamet padne da postoje drugi razlozi!"
"Možda", rekao je Đuzepe Korte, "ali ovo mi deluje zloslutno.".
Tako je Korte prešao na šesti sprat, i mada je bio ubeđen da ova selidba ne znači da se njegova bolest pogoršala, osećao se neprijatno pri pomisli da između njega i normalnog sveta, sveta zdravih ljudi, već postoji jasna prepreka. Na sedmom spratu, dolaznoj luci, još ste na izvestan način bili u kontuktu sa ljudskom zajed-nicom; taj sprat se čak mogao smatrati gotovo produženjem običnog sveta. Ali na šestom, već se ulazilo u pravu bolnicu; već mentalitet lekara, bolničarki i samih bolesnika bio je malo drukčiji. Već se priznavalo da se na taj sprat primaju pravi pravcati bolesnici, mada ne u teškom stanju. Iz prvih razgovora sa susedima, sa personalom i sa lekarima, Đuzepe Korte je primeti kako se u tom odelenju sedmi sprat smatra šalom, kako je on rezervisan za bolesnike-amatere, koji su, uglavnom, svoju bolest izmislili; tek se od šestog, da tako kažemo, istinski počinjalo. Medutim, Đuzepe Korte je shvatio da će, da bi se vratio gore, na mesto koje mu je pripadalo po karakteristikama njegove bolesti, svakako naići na poneku teškoću. Za povratak na sedmi sprat, trebalo je pokrenuti složeni aparat, iako je u pitanju bio sasvim mali ustupak. Nije bilo sumnje da niko ne bi ni pomislio da ga ponovo preseli na gornji sprat, tamo gde su "gotovo zdravi" ako on ništa ne kaže.
Đuzepe Korte je zato odlučio da ne popušta u svojim pravima i da nikako ne poklekne pred iskušenjem navike. Kolegama iz odelenja stalno je naglašavao da je on sam želeo da se spusti za jedan sprat da bi učinio uslugu jednoj gospodi i da će se, čim jedna soba bude slobodna, on vratiti gore. Ostali su ga slušali nezainteresovano i neubedljivo klimali glavom.
Ubeđenje Đuzepea Kortea naišlo je na punu potvrdu u sudu novog lekara. I on je priznavao da bi Đuzepe Korte mogao slobodno da bude na sedmom spratu; njegov oblik bolesti bio je apsolutno lak - a tu definiciju je izricao slog po slog, da bi je naglasio - ali u osnovi je smatrao da na šestom spratu Đuzepea Kortea mogu bolje da leče.
"Nemojmo sada počinjati s tim pričama" rekao bi u tom trenutku odlučno bolesnik, "rekli ste mi da je sedmi sprat moje mesto, ja hoću tamo da se vratim."
"Niko ništa nema protiv", odvraćao je doktor, "ja sam samo dao običan, najobičniji, ne leknrski nego prijateljski savet! Oblik vaše bolesti, ponavljam, sasvim je lak, ne bih preterao da kažem da vi uopšte i niste bolesni, ali se taj oblik po mom mišljenju razlikuje od analognih oblika po tome što je na izvestan način više proširen. Objasniću vam: intenzitet bolesti je minimalan, ali je njena obimnost znatna, destruktivni proces ćelija", ovo je bilo prvi put da je Đuzepe Korte u bolnici čuo taj čudan izraz, "destruktivni proces ćelija apsolutno je na početku, možda nije ni počeo. Ali, mogao bi, kažem samo mogao, da istovremeno pogodi velike delove organizma. Samo zbog toga, po mom mišljenju, vi biste ovde mogli efikasnije biti izlečeni, na šestom, gde su terapeutske metode tipičnije i intenzivnije."
Jednog dana mu je rečeno da je generalni direktor lečelišta, pošto se dugo savetovao sa svojim saradnicima, doneo odluku o promeni u podeli bolesnika. Stepen svakog od njih - da se tako kaže - spuštao se za pola poena. Pod pretpostavkom da su na svakom spratu bolesnici bili podeljeni, zavisno od težine bolesti, u dve kategorije, (ovu podelu su vršili njihovi lekari, ali isključivo za internu upotrebu), teža od ove dve polovine bila je zvanično preseljena na niži spat. Na primer, polovina bolesnika sa šestog sprata, oni sa nešto težim oblicima bolesti, trbalo je da prede na peti; a manje laki bolesnici sa sedmog da predu na šesti. Ova vest je pričinila zadovoljstvo Đuzepeu Korteu, jer u jednom tako složenom seljenju, njegov povratak na sedmi sprat uspeće mnogo lakše.
Medutim, kada je bolničarki pomenuo tu svoju nadu, doživeo je gorko iznenađenje. Saznao je da će on biti preseljen, ali ne na sedmi sprat, nego na sprat niže. Iz razloga koje bolničarka nije umela da mu objasni, njega su svrstali u "težu" polovinu gostiju šestog sprata, pa je prema tome morao da side na peti. Pošto je prošlo prvo iznenadenje, Đuzepe Korte je pobesneo. Vikao je da ga varaju, da neće ni da čuje za dalje seljenje naniže, da će se vratiti kući, da su prava - prava i da administracija bolnice ne može tako bezobrazno da zanemarauje dijagnoze lekara.
Dok je on još vikao, stigao je lekar da ga umiri. Savetovao je Korteu da se smiri, ako ne želi da mu skoči temperatura, objasnio mu je da je došlo do nesporazuma, bar delimičnog. Još jednom je priznao da bi Đuzepe Korte bio na pravom mestu da su ga stavili na sedmi sprat, ali je dodao da on o njegovom slučaju ima nešto drukčiju koncepciju, mada potpuno ličnu. U suštini, njegova je bolest mogla, u izvesnom smislu, razume se, da se smatra i bolešću šestog stepena, imajući na umu obimnost manifestacije bolesti. On sam, medutim, nikako nije mogao ni sebi da objasni kako to da je Korte svrstan u nižu polovinu šestog sprata. Po svoj prilici je sekretar direkcije, koji je upravo tog jutra telefonirao, pitajući ga za tačan klinički položaj Đuzepea Kortea, pogrešio u prepisivanju. Ili je možda direkcija namerno malo "pogoršala" njegov sud, pošto njega smatraju dobrim stručnjakom, ali suvše po-pustljivim lekarom. Lekar je na kraju savetovao Korteu da se ne uznemirava, da bez pobune prihvati selidbu; najvažnija je bila bolest, a ne mesto na koje bi smestili bolesnika.
A što se tiče lečenja - dodao je dalje lekar - Đuzepe Korte nikako ne treba da se žali; lekar na spratu niže sigurno ima više iskustva; on je gotovo dogmatično tvrdio da se veština lekara povećava, bar po verovanju direkcije, što se silazi niže. Soba je isto tako udobna i elegantna. Pogled isto tako prostran; tek od trećeg sprata naniže panorama je presečena visokim drvećem ograde.
Đuzepe Korte, zahvaćen večernjom temperaturom, slušao je sitničava opravdanja sa sve većim zamorom. Najzad je primeto da mu nedostaje snaga, a naročito želja da dalje reaguje na ovu nepravednu selidbu. I, bez daljih protesta, dozvolio je da ga spuste sprat niže.
Jedina, mada bedna, uteha Đuzepea Kortea, kada se našao na petom spratu, bila je kad je saznao da je on, po složnoj oceni lekara, bolničara i bolesnika, u tom odeljenju najlakši bolesnik. U okviru tog sprata, ukratko, on je svakako mogao da se smatra najsrećnijim. Ali, s druge strane, mučila ga je misao da sada čitave dve barijere stoje između njega i sveta normalnih ljudi.
Proleće je odmicalo, vazduh je bivao sve topliji, ali Đuzepe Korte nije više voleo, kao prvih dana, da gleda kroz prozor; mada je takav strah bio čista glupost, osećao je kako ga celog prožima čudna drhtavica kada bi ugledao prozore na prvom spratu, uvek u većini zatvorene, koji su sada bili mnogo bliži.
Činilo se da njegova bolest stagnira. Posle tri dana boravka na petom spratu, na desnoj nozi pojavila se neka vrsta ekcema koji se nije popravio sledećih dana. Bila je to neka infekcija - rekao mu je lekar - potpuno nezavisna od glavne bolesti; smetnja koja je mogla zadesiti i najzdravijeg čoveka na svetu. Zato, da bi se ekcem za ne-koliko dana uklonio, potrebne je intenzivna kura gama-zracima.
"A ovde ne mogu dobiti gama zrake?" upitao je Đuzepe Korte.
"Naravno da možete", odgovorio je zadovoljno lekar. "Naša bolnica ima sve. Postoji samo jedna nezgoda..."
"Šta?" rekao je Korte sa nejasnom slutnjom.
"Nezgoda, to je uslovno rečeno", ispravio se lekar, "hteo sam reći da se instalacija za gama-zrake nalazi samo na četvrtom spratu, a ja vam ne bih savetovao da tri puta dnevno idete gore i dole."
"Znači, ništa?"
"Onda bi bilo bolje da dok ekcem ne prođe vi budete tako ljubazni da se spustite na četvrti sprt".
"Dosta!" zaurlao je očajnički Đuzepe Korte. "Već mi je dosta silaženja! Makar crkao, na četvrti ne idem! "
"Kako hoćete", rekao je poimirljivo lekar da ga ne bi uzbuđivao, "ali kao lekar koji vas leči, ja vam zabranjujem da tri puta dnevno idete dole."
Njagore je bilo što se ekcem širio, umesto da nestane. Đuzepe Korte nije imao mira i stalno se prevrtao po krevetu. Tako je, sav besan izdržao tri dana, dok nije morao da popusti. Sam je zamilio lekara da ga pošalje na lečenje zracima i da ga preseli na niži sprat.
Dole je Korte primetio, sa skrivenim zadovoljstvom, da predstavlja izuzetak. Ostali bolesnici u tom odeljenju bili su izrazito u veoma ozbiljnom stanju i nisu ni na trenutak mogli da ustanu iz kreveta. On je, međutim, mogao sebi da dozvoli luksuz da pešice, iz svoje sobe, ode u salu za zračenje, pa su mu se i same bolničarke divile i čudile.
Novom lekaru on je uporno objašnjavao svoj specijalni položaj. Jedan bolesnik koji u osnovi ima pravo na sedmi sprat, našao se na četvrtom. Čim ekcem prođe, on namerava da se vrati gore. On apsolutno neće prihvatiti nikakav novi izgovor. On, koji je mogao potpuno zakonito još da bude na sedmom spratu.
"Na sedmom, na sedmom!" uzviknuo je osmehujući se lekar, koji je upravo tada završio svoj pregled. "Vi bolesnici večito preterujete! Ja prvi kažem da vi možete biti zadovoljni svojim stanjem; koliko ja vidim sa vaše tabele, nije bilo većih pogoršanja. Ali govoriti o sedmom spratu, izvinite za moju brutalnu iskrenost - to nije sasvim isto! Vi ste jedan od slučajeva koji najmanje zabrinajvaju, slažem se. Ali ipak ste bolesni!"
"Pa šta onda", rekao je Đuzepe Korte sav se zarumenivši u licu. "Na koji biste me vi sprat smestili?"
"Oh, bože, to nije lako reći, ovo je bio samo kratak pregled, a da bih mogao da se izjasnim, trebalo bi da vas pratim bar nedelju dana."
"U redu," insistirao je Korte, "ali znate valjda otprilike."
Da bi ga smirio, lekar se pretvarao da na trenutak razmišlja, a zalim, klimajući glavom sam za scbc, rekao jc tiho: "Oh, bože! Baš da bih vas zadovoljio, eto, u osnovi mogli biste biti na šestom! Da, da" dodao je kao da hoće sebe da ubedi. "Šesti bi mogao odgovarati."
Lekar je verovao da ćc time obradovati bolesnika. Međutim, na licu Đuzepea Kortea, pojavi se zapanjen izraz: bolesnik je shvatio da su ga lekari sa gornjih spratova prevarili; evo ovaj novi lekar, očigledno veštiji i pošteniji, u svom srcu ga - to je bilo jasno - dodeljuje ne na sedmi, nego na peti sprat, i to možda čak na donju polovinu petog sprata! Neočekivano razočaranje oborilo je Kortea. Te večeri temperatura je znatno skočila.
Boravak na četvrtom spratu značio je najmirniji period koji je Đuzepe Korte proveo posle ulaska u bolnicu. Lekar je čitave sate provodio ćaskajući o najrazuličitijim stvarima.
Đuzepe Korte je takođe veoma rado razgovarao tražeći teme koje bi se odnosile na njegov svakodnevni život advokata i svetskog čoveka. On se tradio da ubedi sebe da i dalje pripada zajednici zdravih ljudi, da je još vezan za svet poslova, da se istinski interesuje za javne stvari. Pokušavao je, ali nije uspevao. Bez razlike, razgovor se uvek završavao pričom o njegovoj bolesti.

Želja za bilo kakvim poboljšanjem postala je kod Đuzepea Kortea prava opsesija. Na žalost, gama zraci, iako su uspeli da zaustave širenje ekcema na koži, nisu ga uklonili. Svakog dana Đuzepe Korte je o tome nadugačko razgovarao s lekarom i trudio se da se u tim razgovorima pokaže jakim, čak ironičnim, ali nikada nije uspevao.
"Kažite mi, doktore", rekao je jedngo dana, "kako teče destruktivni proces mojih ćelija?"
"Oh, kakve ružne reči", prekorio ga je šaljivo lekar. "Gde li ste to naučili? To nije dobro, nije dobro naročito za bolesnika! Nikada više ne želim tako nešto da čujem."
"U redu", rekao je Korte, "ali ipak mi niste odgovorili."
"Oh, odmah ću vam odgovoriti", rekao je doktor učtivo. "Destruktivni proces ćelija, da ponovim vaš uzasni izraz, u vašem sliičaju je minimalan, apsolutno minimalan, ali dolazim u iskušenje da ga nazovem upornim."
"Uporan, da li to znači hroničan?"
"Nemojte me terati da kažem nešto što nisam rekao. Ja sam rekao samo upo-ran. Uostalom, takva je većina slučajeva. U najlakšim slučajevima često je potrebno energično i dugo lečenje."
"Ali, kažite mi, doktore, kada ću moći da se nadam poboljšanju?" .
"Kada? Prognoze u ovim slučajevima prilično su teške... Ali slušajte", dodao je posle kraćeg razmišljanja, "vidim da vi imate pravu pravcatu maniju da ozdravite... Da me nije strah da ću vas razljutiti, znate li šta bih vam savetovao?"
"Samo kažite, kažite, doktore..."
"Pa evo, objasniću vam veoma jasno. Kad bih ja razbolevši se od ove bolesti, makar i u najblažoj formi, dospeo u ovaj sanatorijum, koji je možda najbolji na svetu, sam bih tražio da me pošalju i to od prvog dana, od prvog dana, razumete li, na jedan od najnižih spratova. Čak bih tražio da me pošalju na..."
"Na prvi?" rekao je Korte uz usiljen osmeh.
"Oh, ne! Ne prvi, ne!" dogovorio je ironično lekar. "To ipak ne. Ali na treći, pa čak i na drugi, to sigumo. Na nižim spratovima lečenje se obavlja bolje, to vam garantujem, uređaji su kompletniji i snažniji, personal je veštiji. A vi svakako znate ko je duša ove bolnice?"
"Nije li to profesor Dati?"
"Da, profesor Dati. On je pronašao lečenje koje se ovde primenjuje, on je projektovao celu zgradu. Dakle, on, majstor, stoji, da tako kažemo, između prvog i drugog sprata. Odatle zrači svojom upravljačkom snagom. Ali, a ja vam to garantujem, njegov uticaj ne ide dalje od trećeg sprata. Iznad toga, reklo bi se da se sama njegova naređenja nekako smanjuju, gube snagu, skrcću; srce bolnice jc dole i dole treba biti da bi se dobio najbolji tretman."
"Ali to znači", rckao je Đuzepe Korte drhtavim glasom, "znači vi mi savetujete..."
"Dodajmo još nešto", nastavio je mirno lekar, "dodajmo da bi u vašem posebnom slučaju trebalo obraćati pažnju i na ekcem. To je potpuno nevažna stvar, slažem se, ali prilično dosadna, koja bi vremenom mogla da vas deprimira; a vi znate koliko je za ozdravljenje važna vedrina duha. Pirmena zraka koju sam ja vršio uspela je samo napola. A zašto? Moguće je da je to slučajno, ali moguće je takođe da ovde zraci nisu dovoljno intenzivni. E pa, na trećem spratu, mašine sa zracima mnog su snažnije. Mogućnosti da se vaš ekcem izleči bile bi mnogo veće. Zatim, kad izlečenje krene svojim putem, najteži korak je učinjen. Kad počnete da se penjete gore, teško je da se ponovo vratite. Kada se vi zaista budete bolje osećali, ništa vas neće sprečiti da se vratite ovamo k nama, možda još više, zavisno od vaših 'zasluga' čak i na peti, na šesti, čak i na sedmi, usudio bih se reći..."
"Ali, da li vi verujete da bi to moglo ubrzati izlečenje?"
"Ali, u to ne može biti sumnje. Već sam vam rekao šta bih ja uradio na vašem mestu."
Ovakve priče je lekar svakog dana ponavljao Đuzepeu Korteu. Najzad je došao trenutak kada je bolesnik umoran od ekcema i pored nagonskog odbijanja da siđe, rešio da posluša savet lekara i da se preseli na niži sprat.
Na trećem spratu je odmah primetio kako u odelenju vlada neko posebno veselje, kako kod lekara, tako i kod bolničarki, mada su se ovde lečili veoma zabrinjavajući bolesnici. Prmetio je čak da se iz dana u dan ta veselost povećava; radoznao, pošto jc stekao izvesno poverenje bolmčarke, upitao je kako to da su svi tako veseli.
"Ah, zar ne znate?" odgovorila je bolanićarka, "za tri dana idemo na godišnji odmor."
"Kako to, idete na godišnji odmor?"

"Pa da, petnaest dana, treći sprat ćc biti zatvoren i ceo personal ići će na odmor. Na godišnji odmor idemo na smenu, sprat po sprat."
"A sa bolesnicima? Šta s njima radite?"
"Pošto ih je relativno malo, od dva sprata napravi se jedan."
"Tako, spajate bolesnike sa trećeg i sa četvrtog?"
"Ne, ne", ispravila ga je bolničarka, "sa trećeg i sa drugog. Oni koji su ovde, moraće da siđu dole."
"Sići na drugi?" rekao je Đuzepe Korte, bled kao mrtvac. "Znači, trebalo bi da siđem na drugi?"
"Pa naravno, šta tu ima čudnog? Kada se vratimo za petnaest dana, vi ćete se vratiti u ovu sobu. Ne vidim čega ima da se plašite."
Međutim, Đuzepea Kortea - neki tajanstveni nagon ga je upozoravao - spopao ga je okrutan strah. Ali, pošto nije mogao sprečiti personal da ide na odmor, ubeđen da mu novo lečenje intenzivnijim zracima pomaže - ekcem je bio gotovo nestao, nije se usudio da se formalno usprotivi novom premeštanju. Tražio je, medutim, ne obazirući se na zadirkivanje bolničarki, da na vrata njegove nove sobe bude zalepljen natpis na kojem piše: "Đuzepe Korte, sa trećeg sprata, u prolazu". Nešto slično se nije nikada desilo u istoriji sanatorijuma, ali lekari se nisu usprotivili, sma-trajući da kod nervoznog temepramenta, kakav je bio Kor-te i najmanje protivljenje tnože izazvati ozbiljne pore-mećaje.
U osnovi, trebalo je samo čekati petnaest dana, ni dan više, ni dan manje. Đuzepe Korte počeo je da ih broji uporno i željno, ležeći sate i sate nepokretan u krevetu gledajući namcštaj koji na drugom spratu višc nije bio onako moderan i veseo kao na gornjim odelenjima, nego je nekako dobijao veće dimenzije, svečanije i strože linije. S vremenana na vreme ćulio bi uši, pošto mu se činilo da sa donjeg sprata, sa sprata umirućih, sa odelenja "osuđenilh", nejasno čuje jecanje i ropac.
Sve ga je to, naravno, sve više obeshrabrivalo. A manja vedrina kao da jc potpomagala bolest. Temperatura je rasla, opšta slabost postala je izraženija. Sa prozora - bilo je već puno leto i okna su gotovo stalno bila otvorena - nisu se više videli krovovi kuća u gradu, nego sam zeleni zid stabala koja su okruživala bolnicu.
Posle sedam dana, jednog popodneva oko dva, iznenada je ušao glavni sa još tri bolničara, gurajući nosila na točkovima. "Jesmo li spremni za premeštaj?" upitao je tonom dobrodušnog šaljivdžije glavni bolničar.
"Kakav premeštaj?" upitao je Đuzepe Korte s naporom izgovarajući reči, "kakve su sad ovo opet šale? Zar se oni sa trećeg sprata ne vraćaju tek za sedam dana?"
"Kakav treći sprat?" rekao je glavni bolničar kao da ne razume. "Ja sam dobio naređenje da vas povedem na prvi, pogledajte", i pokazao je neki štampani formular za prelaz na donji sprat, sa potpisom, ni manje ni više, samog profesora Datija.
Strah, pakleni bes Đuzepea Kortea, eksplodirali su tada u dugačke, besne urlike koji su odjekivali čitavim odelenjem. "Polako, polako, molim vas" preklinjali su bolničari, "ima bolesnika kojima nije dobro." Ali to nije bilo dovoljno da ga smiri.
Najzad je dotrčao lekar koji je rukovodio odelenjem, veoma ljubazna i dobro vaspitana osoba. Obavestio se o čemu je reč, pogladao formular, saslušao Korteovo objašnjenje. Zatim se besno obratio glavnom bolničaru, izjavivši da je to greška, on nije dao nikakvo naredenje takve vrste, odnedavno vlada nepodnošljiva zbrka, sve se krije od njega... Najzad, pošto je to sve rekao svom potčinjonom, obratio se, veoma učtivo, bolesniku, iskreno se izvinjavajući.

"Medutim, na žalost", dodao je lekar, "na zalost, protesor Dati je baš pre jedan sat otišao na kratak odmor, vratiće se tek za dva dana. Preko njegovih naređenja ne smemo preći, veoma mi je žao. Njemu će prvome biti žao, to vam garantujem, takva greška! Ne shvatam kako se to moglo desiti!"
Sada je već neka žalosna drhtavica obuzela Đuzepea Kortea. Njegova sposobnost da se kontroliše potpuno je nestala. Kao dete, potpuno se prepustio užasu. Njegovi jecaji odjekivali su, spori i očajni, celom sobom. Stigao je tako, tom straš-nom greškom, na poslednju stanicu. U odeljenje umirućih, on, koji je, zapravo, po težini svoje bolesti, a to su govorili i najstroži lekari, imao pravo da bude na šestom, ako ne i na sedmom spratu! Situacija je bila toliko smešna da je u nekim trenucima Đuzepe Korte gotovo osećao želju da se neobuzdano smeje.
Ispružen na krevetu, dok je toplo letnje poslepodne lagano prolazilo nad velikim gradom, on je kroz prozor gledao zelenilo drveća i imao je utisak da je stigao u neki nestvaran svet, stvoren od apsurdnih zidova sa sterilizovanim pločicama, od ledenih predvorja smrti, od belih ljudskih figura bez duše. Čak mu je palo na pamet da i drveće, koje mu se činilo da vidi kroz prozor, nije pravo; u to se, štaviše, na kraju i uveri, primećujući da se lišće uopšte ne pokreće. Ta misao ga je toliko uznemirila, da je Korte zvoncem pozvao bolničarku i zamolio je da mu doda naočari za kratko-vidost, koje inače u krevetu nije koristio; tek tada je uspeo da se primiri; uz pomoć sočiva mogao se uveriti da je drveće ipak pravo i da se lišće, mada lagano, s vremena na vreme ljulja na vetru.
Kad je bolničarka izašla, prošlo je četvrt časa u potpunoj tišini. Šest spratova, šest strašnih zidova, iako zhog formalne greške, sada je stajalo iznad Đuzepea Kortea sa neumoljivom težinom. Za koliko godina, da, sada je zaista trebalo misliti na godine, za koliko ćc godina on uspeti da se ponovo popne do ivice ove provalije?
Ali, kako to da je soba iznenada postala tako mračna? Iako je bilo sred poslepodneva. Uz poslednji napor Đuzepe Korte, koji je osetio kako ga parališe neka čudna obamrlost, pogledao je na sat na noćnom stočiću, pored kreveta. Bilo je tri i trideset. Okrenuo je glavu na drugu stranu i ugledao kako se porketne roletne, slušajući neku tajanstvenu komandu, lagano spuštaju i preprečuju put svetlosti.

Grbe u vrtu
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kad se spusti noć, ja volim da se prošetam po vrtu. Nemojte misliti da sam bogat. Vrt kao moj imate svi. Kasnije ćete shvatiti zašto.
U mraku, ali nije baš sasvim mračno, pošto ipak neko nejasno svetlo dopire kroz prozore kuće, u mraku ja hodam poljem, i razmišljajući podižem pogled prema nebu, ako je vedro i ako ima zvezda posmatram ih, postavljajući sebi mnoga pitanja. Medjutim, u nekim noćima ne postavljam sebi pitanja, zvezde su gore iznad mene sasvim glupe i ne govore mi ništa.
Bio sam dečak kada sam u svojoj redovnoj noćnoj šetnji naišao na prepreku. Pošto nisam video, upalio sam šibicu. Na glatkoj površini livade bila je neka izbočina i to je bilo čudno. Možda je baštovan nešto radio, pomislio sam, pitaću ga sutra ujutru šta je to.
Sutradan sam pozvao baštovana, njegovo ime je bilo Djakomo. Rekao sam mu: “Šta si to uradio u vrtu, na polju ima nešto kao grba, sinoć sam se spotakao i jutros, čim je svanulo, video sam je. To je uska i izdužena grba, liči na nadgrobnu humku. Hoćeš li mi reći šta se to dešava?”
“Nije da liči, gospodine”, rekao je baštovan Djakomo, “to i jeste nadgrobna humka. Jer juče je, gospodine, umro jedan Vaš prijatelj”. To je bilo tačno. Moj dragi prijatelj Sandro Bartoli koji je imao 21 godinu, umro je u planini sa smrvljenom lobanjom.
“I ti hoćeš da kažeš”, rekao sam Djakomu, ”da je moj prijatelj sahranjen ovde.”
“Ne”, odgovorio je on, ”Vaš prijatelj gospodin Bartoli”, rekao je tako, jer je pripadao starim generacijama i, prema tome, još je imao poštovanja, “sahranjen je u podnožju planina, kao što znate. Ali, ovde u vrtu zemlja se podigla sama, jer je ovo Vaš vrt, gospodine, i sve što se dešava u Vašem životu, gospodine, odražavaće se baš ovde.”
“Hajde, hajde, molim te, to su apsurdna sujeverja”, rekao sam mu, “molim te da poravnaš tu grbu.”
[You must be registered and logged in to see this image.]
Posle toga ništa nije učinjeno, i grba je ostala, a ja sam nastavio da uveče, pošto bi pala noć, šetam po vrtu, i s vremena na vreme dešavalo mi se da se o nju spotaknem, ali ne toliko često, pošto je vrt prilično velik, bila je to grba široka sedamdeset santimetara i duga metar i devedeset, a na njoj je rasla trava, i visina u odnosu na nivo livade mogla je biti dvadeset pet santimetara. Naravno, svaki put kada bih se spotakao o grbu, mislio sam na njega, na dragog izgubljenog prijatelja. Ali, moglo je biti i obrnuto. Hoću da kažem da sam udarao u tu grbu zato što sam u tom trenutku mislio na prijatelja. Ali sve to je prilično teško shvatiti.
Prošla bi, na primer, dva ili tri meseca, a da ja u mraku, za vreme noćne šetnje, ne bih naleteo na malu izbočinu. U tom slučaju uspomena na njega bi se vraćala, pa bih zastao u tišini noći I glasno pitao: “Spavaš li?”
Ali, on nije odgovarao.
On je zaista spavao, ali daleko, pod liticama, na nekom planinskom groblju, i s godinama niko ga se više nije sećao, niko mu nije nosio cveće.
Medjutim, prošlo je mnogo godina kad jedne večeri, za vreme šetnje, baš na suprotnom kraju vrta, spotakoh se o drugu grbu.
Umalo da se opružim po zemlji. Bila je prošla ponoć, svi su već otišli na spavanje, ali ja sam se toliko iznervirao da sam počeo da vičem: “Djakomo, Djakomo!”, i hteo sam namerno da ga probudim. Zaista, jedan prozor se osvetlio, Djakomo se pojavio na njemu.
“Kakva je, do djavola, ova grba?”, vikao sam. “Jesi li nešto iskopavao?”
“Nisam, gospodine. Samo što je u medjuvremenu otišao jedan Vaš dragi kolega sa posla”, rekao je on. ”Ime mu je Kornali.”

[You must be registered and logged in to see this image.]
A onda, posle izvesnog vremena, naišao sam na treću grbu, i mada je bila noć, i ovog puta sam pozvao Djakoma koji je spavao. Veoma sam dobro znao kakvo značenje ima ta grba, ali loše vesti mi tog dana nisu stigle, pa sam želeo da saznam. On, Djakomo, strpljiv, pojavio se na prozoru. “Ko je?”, upitao sam. ”Je li neko umro?” ”Da, gospodine”, odgovorio je on. “Zvao se Djuzepe Patane.”
Prošlo je zatim nekoliko prilično mirnih godina, ali posle izvesnog vremena grbe u mom vrtu su počele da se umnožavaju. Bilo je malih, ali bilo je i džinovskih koje se nisu mogle preskočiti jednim skokom, nego je zaista trebalo popeti se na njih i zatim sići sa druge strane, kao da su brežuljci. Dve tako velike narasle su u kratkom vremenskom razmaku i nije trebalo da pitam Djakoma šta se desilo. Tamo ispod, u te dve humke, visoke kao bivoli, bili su zatvoreni dragi delovi mog života, okrutno otrgnuti.
I zato svaki put kada bih u mraku naleteo na ta dva grozna brežuljka, mnoga bolna sećanja pomešala bi se u meni, i ja bih ostao tamo kao preplašeno dete, dozivajući prijatelje po imenu. “Kornali”, zvao sam, “Patane, Rebici, Longanezi, Mauri”, zvao sam ljude koji su odrasli sa mnom, koji su godinama radili sa mnom. A zatim, još glasnije: “Negro! Vergani!” Bilo je to kao prozivka. Ali, niko se nije odazivao.
Malo pomalo moj vrt se, dakle, vrt koji je nekada bio gladak i prijatan za hodanje, pretvorio u bojno polje, trava je još tu, ali polje se penje i spušta u lavirintu brežuljaka, brda, izbočina, reljefa i svaka od tih izraslina odgovara jednom imenu, svako ime odgovara jednom prijatelju, svaki prijatelj odgovara jednom dalekom grobu i jednoj praznini u meni.
A ovoga leta pojavila se jedna tako visoka da je njen profil, kada sam došao blizu, izbrisao pogled na zvezde, bila je velika kao slon, kao kućica, bilo je prosto užasno popoeti se, pravo planinarenje, apsoluto je trebalo izbegavati i zaobilaziti je.
Tog dana nisam dobio nikakvu ružnu vest, zato me je ta novost u vrtu veoma začudila. Ali i ovog puta sam odmah saznao; otišao je moj najdraži prijatelj iz mladosti, izmedju njega i mene bilo je toliko istina, zajedno smo otkrili svet, život i najlepše stvari, zajedno smo istraživali poeziju, slike, muziku, planine i bilo je logično da je za sav taj beskrajni materijal, makar i rezimiran i sintetizovan u najkraćim terminima, bila potrebna prava pravcata planina.
U tom trenutku došlo mi je da se pobunim. “Ne, to je nemoguće”, rekao sam sebi prestravljen. I, još jednom, pozvao sam prijatelje po imenu Kornali, Patane, Rebici, Longanezi, zvao sam Mauri, Negro, Vergani, Segala, Orlandi, Kjareli, Brambila. U tom trenutku začulo se nešto kao dah noći što mi je odgovaralo “da”, zakleo bih se da mi je neki glas rekao “da”, a dolazio je iz nekih drugih svetova, ali možda je to samo bio glas neke noćne ptice, pošto se noćnim pticama dopada moj vrt.
Sada mi nemojte reći, molim vas, zašto pričaš o tim užasnim tugama, život je ionako kratak i težak sam po sebi, glupo je što nas namerno rastužuješ; na kraju krajeva, te tuge se nas ne tiču, tiču se samo tebe. Ne, odgovaram ja, na žalost, tiču se i vas. Bilo bi lepo, znam, da vas se ne tiču. Jer ova stvar sa grbama u polju dogadja se svima, i svako od nas, objasnio sam najzad sebi, vlasnik je jednog vrta u kojem se odvijaju te bolne pojave. To je stara priča koja se ponavlja otkako je sveta i za vas će se ponoviti. I nije to nikakva literarna šala, stvari zaista tako stoje.
Naravno, pitam se, takodje, da li će u nekom vrtu jednog dana da se pojavi jedna grba koja se odnosi na mene, možda neka grbica, drugog ili trećeg reda, možda samo nabor na polju, koji se danju kada sunce bije odozgo, neće ni videti. Ipak, jedna osoba na svetu, spotaćiće se.
Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaćiće se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati.


Dino Bucati, Prodavnica tajni, Beograd 1998.
(Naslov originala: Dino Buzzati, La boutique del misterio

Poseta iz Svemira

Bilo je veče i seoski predeo je već bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i, u starim kućama, baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve, što se uzdiže na gornjem kraju sela.
Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula uspravno iz svemira, oklevala koji trenutak, ispuštajući neku vrstu brujanja, a zatim dotakla krov bešumno poput golubice. Disk je bio velik, sjajan, kompaktan, sličan gigantskom sočivu; a iz nekih ventila i dalje je izlazio zviždukavi mlaz gasa. Zatim utihnu i ostade nepomičan, kao mrtav.
Gore u svojoj sobi što gleda na crkveni krov, paroh, don Pjetro, čitao je sa toskanskom cigarom u ustima. Na neobično brujanje ustade iz fotelje i ode da pogleda kroz prozor. Spazi tada tu neverovatnu stvar, svetloplave boje, sa oko deset metara u prečniku.
Nije se preplašio, ni kriknuo, niti je bio zatečen. Zar se ikada ičemu začudio galamdžija don Pjetro? Ostao je tamo, sa cigarom u ustima, posmatrajući. A kada je ugledao kako se jedna vrata otvaraju, bilo mu je dovoljno da ispruži ruku: tu na zidu bila je okačena dvocevka.
E sad, o ličnom opisu dva čudna bića koja su izašla iz diska ne zna se ništa pouzdano. Takav je to smetenjak, don Pjetro. U svakoj od svojih narednih priča uvek bi sam sebi protivrečio. Sigurno se zna samo ovo: da su bili mršavi i niskog rasta, metar-metar i deset. Ali on kaže i da su se izduživali i skraćivali kao da su od gume. U vezi sa obličjem, nije bio baš razumljiv: "Izgledali su kao dva mlaza iz vodoskoka, deblji na vrhu i uski pri dnu" po don Pjetru "izgledali su kao dva đavolčića, dva insekta, kao metlice, kao dve velike šibice". "I imali su dva oka kao mi?" "Naravno, po jedno sa svake strane, ali mala". "A usta? a ruke? a noge?" Don Pjetro se nije mogao odlučiti: "U nekim trenucima video sam dve noge, a sekund kasnije nisam ih više video...Ama napokon, šta ga ja znam? Pustite me već jednom na miru!"
Ćuteći, sveštenik ih ostavi da posluju oko diska. Tiho su šušketali međusobno, dijalog je ličio na škriputanje. Zatim se popeše na krov, koji je vrlo blago nakošen, i dođoše do krsta, onoga na vrhu fasade. Obiđoše okolo, opipaše ga, činilo se da uzimaju mere. Neko vreme don Pjetro ih nije ometao, ne ispuštajući dvocevku. Ali iznenada se predomisli.

"Hej!" povika svojim gromkim glasom. "Silazite, momci. Ko ste vi?"
Ona dvojica se okrenuše da ga pogledaju, nisu izgledali odviše uznemireno. Ali odmah su sišli i približili se parohovom prozoru. Potom viši poče da govori.
Don Pjetro - sam nam je priznao - beše neugodno iznenađen: Marsovac (pošto je od prvog časa, ko zna zašto, sveštenik bio uveren da disk dolazi sa Marsa; a nije mu palo na pamet da traži potvrdu), Marsovac je govorio nekim nepoznatim jezikom.
Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?
"Mir, mir" reče stranac "uskoro odlazimo. Znaš? Već odavno vas obilazimo, i posmatramo, slušamo vaše radio-stanice, naučili smo skoro sve. Ti govoriš, na primer, a ja razumem. Samo jednu stvar nismo rastumačili. I upravo zbog toga smo sišli. Kakve su ovo antene? (i pravio je pritom znak krsta). Imate ih svuda, na vrhovima tornjeva i zvonika, na planinskim visovima, a imate ih i čitava mnoštva na sve strane, zatvorene među zidovima, kao da su rasadnici. Možeš li mi reći, čoveče, čemu služe?"
"Pa to su krstovi!" don Pjetro će. I tada primeti da ta dvojica nose na glavi po jedan čuperak, poput tanušne četke, visok dvadesetak centimetara. Ne, nije to bila kosa, pre su ličili na tanane stabljike biljaka, treptave, krajnje žive, koje su neprestano podrhtavale. Ili su to pak bili majušni zraci, ili skup električnih isijavanja?
"Krstovi" ponovi sričući tuđinac. "A čemu služe?"
Don Pjetro položi kundak dvocevke na zemlju, ali tako da mu sve vreme ostane na dohvat ruke. Onda se uspravi u svoj svojoj visini, pokuša da bude svečan:
"Služe našim dušama" odgovori. "Oni su simbol našeg Gospoda Isusa Hrista, sina Božjeg, koji je za nas umro na krstu".

Na glavama Marsovaca neuhvatljivi čuperci iznenada zatreperiše. Je li to bio znak zanimanja ili uzbuđenja? Ili je to bio njihov način da se smeju?
"A gde, gde se to dogodilo?" upita opet onaj malo viši, onim svojim cijukanjem koje je podsećalo na prenos Morzeovim azbukom; a u njegovom glasu se osećala nejasna ironija.
"Hoćeš reći da je Bog došao ovamo, među vas?"
"Ovamo, na Zemlju, u Palestinu."
Taj ton neverice razdraži don Pjetra.
"To bi bila duga priča" reče "možda preduga za znalce kao što ste vi".
Na došljakovoj glavi ljupki neodredljivi obruč zatreperi dva-tri puta. Činilo se da ga pokreće vetar.
"Oh, to mora da je izvanredna priča" reče snishodljivo. "Čoveče, baš bih je rado čuo".
Da li je u srcu don Pjetra bljesnula nada da će preobratiti stanovnika druge planete? To bi bio istorijski čin, doneo bi mu večnu slavu.
"Ako baš hoćeš" reče nabusito. "Ali dođite bliže, slobodno dođite u moju sobu".
To mora da je bio izuzetan prizor, u parohovoj sobi, on kako sedi za pisaćim stolom pri svetlu stare svetiljke, sa Biblijom u rukama, i dva Marsovca kako stoje na krevetu pošto ih je don Pjetro pozvao da se udobno smeste, da sednu na dušek, i navaljivao je, ali ovi nisu uspevali da sednu, vidi se da nisu bili u stanju, i tek da ne odbiju na kraju su se popeli na krevet, stojeći pravo, sa čupercima koji su se kostrešili i talasali više nego ikada.
"Počujte, četke!" reče sveštenik odsečno, otvarajući knjigu, i pročita: "...i uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edenskom...i zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš...i Gospod Bog..."
Podiže pogled sa stranice i vide da su dva čuperka neverovatno uzbuđeni. "Nešto nije u redu?"
Marsovac zapita: "I reci mi, ipak ste ga pojeli? Niste mogli da izdržite? Tako je bilo, zar ne?"
"Da. Jeli su od njega" priznade sveštenik, a glas mu se ispuni gnevom. "Voleo bih da vidim vas! Da nije možda u vašoj kući poraslo drvo dobra i zla?"
"Naravno. Izraslo je i kod nas. Pre mnogo miliona godina. I sada je još zeleno..."
"A vi? Voće, hoću reći, nikada ga niste probali?"
"Nikada" reče stranac. "Zakon to zabranjuje".

Don Pjetro uvuče vazduh, ponižen. Onda su ta dvojica bili čisti, nalik anđelima nebeskim, nisu znali za greh, nisu znali šta je zloba, mržnja, laž? Pogleda oko sebe kao da traži pomoć, dok ne opazi u polutami, iznad kreveta, crno raspeće.
Živnuo je: "Da, zbog tog voća smo se upropastili…ali Bog" zagrme, i osećao je knedlu u grlu "sin Božji je postao čovek. I sišao je ovamo među nas!" Ovaj drugi bio je ravnodušan. Samo se njegov čuperak ljuljao sa jedne na drugu stranu, nalik podrugljivom plamičku.
"Došao je ovamo na Zemlju, kažeš? A vi, šta ste s njim uradili? Proglasili ga za kralja?…Ako se ne varam, rekao si da je umro na krstu…Ubili ste ga, dakle?"
Don Pjetro se žestoko borio: "Otada je prošlo skoro dve hiljade godina! Upravo je za nas umro, za naš večni život!"
Zaćuta, nije više znao šta da kaže. A u mračnom uglu tajanstveni pramenovi one dvojice su plamteli, odistinski plamteli neobičnom svetlošću. Zavlada tišina i tada se spolja začu pesma cvrčaka.
"I sve to" upita opet Marsovac, strpljivo kao učitelj "je li sve to na kraju vredelo?"
Don Pjetro ne izusti ni reči. Samo načini pokret desnom rukom, neutešno, kao da će reći: šta ćeš? takvi smo, grešnici smo, bedni grešni crvi kojima je potrebno Božje milosrđe. I tu pade na kolena, pokrivši lice rukama.
Koliko je vremena prošlo? Sati, minuti? Don Pjetra su prenuli glasovi posetilaca. Podiže pogled i opazi ih već na prozorskoj dasci, reklo bi se da se spremaju da krenu. Pod noćnim nebom dva čuperka su podrhtavala očaravajuće skladno.
"Čoveče" zapita onaj isti. "Šta to radiš?"
"Šta radim? Molim se!…Vi ne? Vi se ne molite?"
"Da se molimo, mi? A zašto bismo se molili?"
"Ni Bogu se nikad ne molite?"

"Ma ne!" reče čudni stvor i, ko zna kako, njegov živi obruč iznenada prestade da treperi i postade mlitav i bezbojan.
"Oh, siromasi" promrmlja don Pjetro, ali tako da ga ona dvojica ne čuju, kao što se ophodi prema teškim bolesnicima. Diže se na noge, krv opet poče snažno da mu struji kroz žile. Osetio se kao crv nekoliko časaka ranije. A sada je bio srećan. "He, he" smejuljio se u sebi "vi nemate iskonski greh sa svim njegovim komplikacijama. Poštenjaci, mudraci, nekažnjeni. Sa demonom se niste nikad sreli. Ali kad se spusti noć, voleo bih da znam kako se osećate! Prokleto sami, pretpostavljam, umirete od zaludnosti i čamotinje." (Ona dvojica su u međuvremenu ušli i zatvorili vrata, a motor je već radio uz potmulo i skladno brujanje. Sasvim lagano, kao nekim čudom, disk se odvoji od krova, uzdižući se poput balončića: potom poče da se okreće oko sebe, i krenu neverovatnom brzinom, naviše, naviše, u pravcu Blizanaca.) "Oh" i dalje je gunđao sveštenik "Bogu smo miliji mi, zacelo! Najzad, bolje i svinje kao što smo mi, gramzivi, gnusni, lažljivi, nego oni prvaci u razredu koji mu nikad ni reč ne upute. Kakvo zadovoljstvo može Bog imati od takvih? I šta znači život ako nema zla, ni griže savesti, ni plača?"
Od radosti, prigrli sačmaru, nacilja na leteći tanjir koji je sad predstavljao bledu tačkicu sred nebeskog svoda, ispali hitac. A sa udaljenih bregova odazva se zavijanje pasa.

U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Dzo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nadje med a Irvin mu je odgovorio da "ima jedna kosnica u hrastu". Ali u jednoj od prvih prica koje je stvorio kompjuter, Medved Dzo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad mozete oznaciti mesto gde se nalazi hrana pomocu metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera sto je napisao da se Gospodja Bovari primakla kaminu, zato sto nije smatrao za potrebno da svojim citaocima saopsti da joj je bilo hladno. Stavise, Flober je uzeo zdravo za gotovo da ce njegovi citaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Cajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izriciti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom izmedju hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Dzo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika izmedju izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer "ako ste gladni, bice dovoljno da pronadjete frizider "samo ako znate da hranu treba da potrazite u njemu a ne da pojedete njega. Nista od ovoga nije bilo ocigledno masini".

Jos jedan nepredvidjeni dogadjaj desio se kada je masini receno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, "ako lik zeli neki predmet, onda on ima mogucnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta"). A onda se desilo sledece:

Medved Dzo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nadje med. Irvin je odbio da mu kaze, pa mu je Dzo ponudio crva ako mu ovaj kaze gde ima meda. Irvin se slozio. Medjutim, Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima. Irvin se slozio. Ali Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima...

Da bi kompjuter izbegao ovu zamku receno mu je da "ne daje liku cilj ako ga ovaj vec ima "to jest, ako je vec bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nesto drugo". Ali cak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom - na primer, "Ako je lik gladan i vidi hranu, on ce hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu ce pozliti zbog nedostatka hrane."

Evo price koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drzi parce sira. Bil je bio gladan i ocigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da pocne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Posto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da pozeli da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali sta se desilo sa Gavranom Henrijem?

Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlucio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmicarski raspolozen prema sebi, ali se setio da se nalazi u polozaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nadje dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir "ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi dsir. To je zvucalo fer ali nije znao gde da nadje crva. Onda je rekao sebi, "Henri, da li znas gde ima crva?" Ali, naravno, on nije znao pa je... "i tako dalje.

Covek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da cita basne. Ali koliko god su Senk i Cajlders morali da se muce uceci svoj kompjuter nisu morali da mu kazu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Dzoa uvek je bio mali svet.

Da bi citao knjizevno delo covek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tacnije, kao u svakom hermeneutickom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi cak iako pokusavate da o njima donesete zakljucke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga citanje lici na opkladu. Vi se kladite da cete biti verni sugestijama glasa koji ne saopstava izricito to sto nagovestava.

Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga citamo kao da smo citaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasceni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semanticke kratke spojeve u citavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumacenju Tri musketara.

Covek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greska vec trag ili aluzija - da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi citaoce drzao budnim. On je zeleo da citaoci shvate da svaki knjizevni tekst sadrzi u sebi sustinsku kontradikciju samo zato sto toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaze da je svaka knjizevnost samoponistavajuca. Naziv poglavlja "Zaplet se komplikuje" odnosi se ne samo na ljubavne veze D"Artanjana ili kraljice vec na samu pripovednost.

Na ovom mestu, medjutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval zeleo da citalac rekonstruise njegovu pricu, a to mozemo da kazemo zato sto u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slucajni; tesko da bi bila slucajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato sto nas ta cinjenica poziva da ponovo procitamo novelu i ponovo otkrijemo sled dogadjaja u prici koji je pripovedac izgubio a koji mi jos nismo pronasli. Medjutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski vaznim trenucima zapleta, bas onda kada citalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko trazi anahronizme kod Dime naci ce ih mnogo, ali nijedan od njih nece biti na strateski vaznom mestu. U Poglavlju 11 pripovedacev glas se koncentrise na D"Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju nista ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, citalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospodju Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D"Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka zena. Na kraju tog poglavlja Gospodja Bonasje ce biti u drustvu jednog muskarca za koga D"Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljicinog ljubavnika... Zasto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko lju- di kao i da postoje suptilne paralele izmedju te dve vrste nesporazuma?

Odgovor glasi da, u toku celog romana, slucajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao sto je uobicajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D"Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog coveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospodja Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je cedna poput andjela. Atos ce za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio ozenjen dok nije otkrio da je ona pocinilac zlocina. Miledi ce u dzelatu iz Lila prepoznati brata coveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tice Ulice Servandoni, medjutim, ne prati nikakvo otkrice tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima spijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naci cemo se u corsokaku.

Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajuci se sta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kociju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D"Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uzivali smo u toj igri, kao sto to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kociji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D"Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.

Enciklopedijsko znanje koje se trazi od citaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonacnu velicinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada nece imati) ograniceno je knjizevnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni citalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu gresku. Od istog citaoca se verovatno ne ocekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi moze da dozvoli da ga spomene na pogresnom mestu. Knjizevni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi citalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorecen ali nas, naravno, ne obavezuje da istrazujemo celu maksimalnu Enciklopediju.

Tacan format Enciklopedije koji tekst zahteva od citaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znaci proniknuti u strategiju uzornog autora, sto ce reci, otkriti ne figuru na tepihu vec pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.

Sta je naravoucenije ove price? To je cinjenica da knjizevni tekstovi priskacu upomoc nasoj metafizickoj uskogrudosti. Mi zivimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veci i slozeniji od sveta Crvenkape. To je svet cije staze jos uvek nismo u potpunosti istrazili i ciju globalnu strukturu nismo u stanju da opisemo. U nadi da pravila igre postoje, covecanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedaci ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko bozanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rodjeno ili je oduvek postojalo, pa cak (u nase vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedacem, u utrobi zivotinja, u pticijem letu, u zbunju koje gori, u prvoj recenici Deset bozjih zapovesti. Medjutim, neki su ljudi (ukljucujuci filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) trazili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome ce jednog dana lavirint sveta biti moguce razumeti. Bozanstvo je u tom slucaju nesto sto moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zasto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.

svom post skriptumu Imenu ruze, rekao sam da volimo detektivske price zato sto one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: "Ko je to uradio?" Ali to je metafizika za citaoca prvog nivoa. Citalac drugog nivoa ima vece zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili cak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo citanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako covek koji nasumicno rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetnicko delo? I ako nije, zasto nije? Danas, posto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobicajeni oblik umetnicko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slucaj u kome postati dobar citalac automatski znaci postati dobar autor.

Ali upravo taj ekstremni slucaj divno izrazava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, izmedju autora i uzornog citaoca.

U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje prorocanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseca Heraklit, "Bog cije je prorocanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva vec nagovestava kroz znake", znanje koje trazimo je neograniceno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.

Takva zapitanost, iako potencijalno beskonacna, ogranicena je skracenim formatom Enciklopedije koju zahteva knjizevno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonacnoscu svojih mogucih svetova, beskonacan i ogranicen ili konacan i neogranicen. Medjutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u knjizevnosti osecamo metafizicki udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanaliticari i razbijaci sifri a to je da se svaka tajna poruka moze desifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, sto su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za citanje.

Tako je nase traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zasto ima necega umesto da nema nicega.

..meni je ovo bilo zanimljivo,ako josh neko pogleda,bice mi drago...a,da,ovo je prevela osoba koja je moj prijatelj i nece zameriti shto je nisam potpisala jer je dovoljno afirmisana i samosvesna koliko vredi...