Plašite li se smrti?

" Naveca tragedija u zivotu nije SMRT, vec je ono sto umire u nama, dok smo mi jos zivi"

lavanda ::

" Naveca tragedija u zivotu nije SMRT, vec je ono sto umire u nama, dok smo mi jos zivi"

Umrijece samo ono sto sam/a zelis da umre.

Lavand zivot je IZAZOV-suoci se s njim jos u zivotu,
jer i poslije takozvane SMRTI postoji ZIVOT koji ti osobno mozes da kreirash.

Hvala na chitanju! ;)

Odusevljena sam sa koliko sigurnosti i prave iskustvene zrelosti pises o mnogim stvarima!
Zene umeju da proniknu u samu sustinu stvari, a ti si dokaz za to...Nisam plasljiva srna, ali sam po nekad malo umorna od svega. Lepo je citati te.

Smrt je ionako neminovna , kakva je razlika ? Zavisi od perioda života ...bilo je kada mi je bilo apsolutno svejedno, čak sam i priželjkivao , ali nije se desilo ...Zavisi ima li čovek za sta , ili koga da živi , i sta želi u životu ,,,,ako to nema , ne vidim velike svrhe probuditi se , i konstatovati jos jedan bezvezan dan Ako to ima, naravno da je svaki dan dragocen ...Ovo ne bih pojasnjavao , no u principu, ne bojim se smrti Bojim se dugog mrcvarenja usled neke teske bolesti, bez mogucnosti da to prekratim....ili duboke starosti, u samoći....

Ne zelim nikako da mislim na taj trenutak,pa ne znam ni dal se bojim.Bila sam u situaciji da se suocim sa smrcu,znam da sam danima samo mislila kako ce to podnijeti moja djeca,a nije mi ni palo na pamet sta ce to meni da se desi,ali sto rece Dany,samo da ne patim ni sebe ni okolinu,pa kad god da bude.

Ne , neplasim se smrti.Lakse je doziveti smrt na svojoj kozi, nego "bespomocno"
gledati smrt drage osobe a nemocan si bilo sta da uchinis....

montoya?
E tebi kad padne na pamet....cccccccc




[You must be registered and logged in to see this image.]

suzana_nis ::

montoya?
E tebi kad padne na pamet....cccccccc




[You must be registered and logged in to see this image.]

meni swasta...a tebi?

montoya ::

Ne , neplasim se smrti.Lakse je doziveti smrt na svojoj kozi, nego "bespomocno"
gledati smrt drage osobe a nemocan si bilo sta da uchinis....

Bas tako,nek idem ja prva na taj put bez povratka.........

Ovi se ne boje........ [You must be registered and logged in to see this link.]

NE...svoje smrti se ni najmanje neplasim..Isto mislim kao i montoya, vise se plasim smrti meni dragih osoba, gde sam nemocna da im pomognem i da su kraj mene zivi...
Za sebe sam to vec davno razcistila i razjasnila, cak sto vise , mojoj porodici kazala gde zelim da budem sahranjena i na koji nacin...A jasno da i grobnicu imam vec..

Sve ima svoj pocetak i kraj, o smrti ne razmisljam, zelim da
zivim svoj zivot, moj je i niciji drugi...
Bio sam uz drage osobe u posljednjim trenutcima njihova ovo
zemaljskog zivota, nisu kukali, nisu plakali, vjerujem i za sebe,
da cu se tako pnijeti...

Smrt uvek dodje na kraju zivota.Zasto bih se uzbudjavao oko toga?

Fino je pricati ovako,kad je meni visio onaj sa kosom i crnom kapuljacom iznad glave,ne da sam se bojala cina samog smrti,ali prosao je cijeli moj zivot kroz misli,sve sta se desavalo,uglavnom ono lose,istina mnogo lijepog i nije bilo,ali sam tada pomislila,daj mi Boze jos vremena da ucinim jos nesto za svoje najblize.......nije moj zadatak gotov,trebam im ja,a i meni daj bar neko vrijeme da uzivam nakon svih ovih godina i da vam kazem,nije se lako suociti sa nezavrsenim poslovima,i jos kad znate da vam ostaje svega mjesec,dva ili 5 mjeseci zivota.
Sreca,Bog ili ko vec me poslusao i toga puta........ali i ja sam u mnogome promijenila svoj zivot,nekako vise uzivam u njemu,priustim si neke stvari,a i poneka neostvarena zelja se ostvari ili ce se ostvariti,to sam sigurna.

Smiljane,niko ne place kad umire....svi otplacu svoje suze ranije,ja sam u mojoj situaciji odbila sve posjete u bolnici i jedan dan ostavila da se isplacem,da me ne vide,mislim da svi tako rade,cak su mi to potvrdile i medicinske sestre na onkologiji,gdje se susrecu s takvim pacijentima....svako mora isplakati svoje,mada,da me ko pitao zasto placem,ne bih znala odgovor.

Astra, bas upravo zbog onoga tipa sa dugom kosom i crnom kapuljacom na glavi, sam razjasnila i razcistila za sebe i sa samom sobom, sve oko svoje smrti..Od kako sam to ucinila, mnogo lakse zivim i nestao je strah koji je do tada bio prisutan...A sve zadatke koje ja sama ne zavrsim do kraja, e to neka drugi onda dalje nastave...Meni je vazno da sam sve bitne i znacajne zadatke zavrsila, a ovi drugi su mi svi redom manje vise bitni i znacajni...Jedan jedini zadatak mi je ostao, a posle toga, sve ce biti kako vec mora da bude..Ne bojim se .

Astra ::

Smiljane,niko ne place kad umire....svi otplacu svoje suze ranije,ja sam u mojoj situaciji odbila sve posjete u bolnici i jedan dan ostavila da se isplacem,da me ne vide,mislim da svi tako rade,cak su mi to potvrdile i medicinske sestre na onkologiji,gdje se susrecu s takvim pacijentima....svako mora isplakati svoje,mada,da me ko pitao zasto placem,ne bih znala odgovor.

OVO PRIHVATAM U POTPUNOSTI...

plashim se duhovnog i fizickog bola,smrti se ne bojim.

Život je precenjen-ne vidim neku veliku svrhu i pukom bitisanju -ionako nas ima previše,i ionako se milioni novih radjaju svakog sekunda na zemlji Samo svako za sebe misli da je izuzetan i poseban -svi smo zamenljivi, i ma kako izgledalo, koga nema , za tri dana se zaboravi Ipak-mislim da svako ko doživi bar jedan dan apsolutne sreće, nije uzalud ziveo Problem je sto cesto nasa sreća zavisi od volje, pa i trenutnog raspolozenja drugih

Ko je sretan,zao mu napustiti srecu i otici,a ko je nesrecan,do zadnje se sekunde nada da ce ona stici...........uvijke je rano za umiranje i sto su stariji ljudi,bar tako cujem,sve vise vole zivot,ali mislim i da se mire sa cinjenicom da je i vrijeme na isteku,pa cemu onda da se bojimo kad se godinama priprema za taj cin bez bissa.

danubius ::

Život je precenjen-ne vidim neku veliku svrhu i pukom
bitisanju -ionako nas ima previše,i ionako se milioni novih radjaju
svakog sekunda na zemlji Samo svako za sebe misli da je izuzetan i
poseban -svi smo zamenljivi, i ma kako izgledalo, koga nema , za tri
dana se zaboravi Ipak-mislim da svako ko doživi bar jedan dan apsolutne
sreće, nije uzalud ziveo Problem je sto cesto nasa sreća zavisi od
volje, pa i trenutnog raspolozenja drugih

:790114:
Mislim da smo izabrani da bi smo bili rodjeni...
Zamislite samo koliko kockica treba da se slože da se rodimo baš mi - ovakvi kakvi jesmo.
Treba dvoje ljudi da se sretnu u ovoj džungli-koja se svet nariča..da se zavole...da vode ljubav baš u tom danu, i da oboje dožive nirvanu u onoj sekundi kad smo mi začeti. Život je baš zbog toga precenjen! I niko nije zamenljiv. Primera radi: Meni niko ne može zameniti mog sina! I kad bih imala još jedno dete, ovo mi je nezamenljivo!
Sreća i raspoloženje mogu trenutno da zavise od nekoga i nešto...
Ali...sreća zavisi isključivo od nas samih!

@ Bojim se smrti.

Samo snazan nagon prema zivotu i podstice razmishljanje o smrti.
Bolje je jednom umreti kao shto je i predodredjeno,nego svakog dana.Biljke i zivotinje ne razmishljaju o smrti,
Ne razmishljaju ni ljudi bez strasti.

Epitaf:
Citavog zivota sam bio srecan.
Sada se svemu tome smejem.

lavanda ::

" Naveca tragedija u zivotu nije SMRT, vec je ono sto umire u nama, dok smo mi jos zivi"

Suvishno je bilo shta vishe reci ....

Svako je od nas nekome nezamjenjiv,bar djeca roditeljima i roditelji djeci,Dany ne pricaj gluposti...ne mogu vjerovati da bi svoje najdraze zaboravio kako kazes za 3 dana,ja majku nemam vec 30 godina pa je se sjetim skoro svakodnevno,neke ljubavi su zaista vjecne.

Us***ah se od straha... Cetiri i po ujutru a jos ne prestajem da razmisljam o tome...

Retko razmišljam o sopstvenoj smrti, pa mi taj pojam ostaje u domenu apstraktnog. Ne plašim se.

Ne plasim se smrti kao tog konacnog zavrsetka...Plasim se neke duge bolesti sto bi mucilo i mene,a jos vise moju djecu.
Nesto ne razmisljam mnogo o tome...ali,uvijek kazem neka ide po redu i bez veceg mucenja i nas samih i nasih najblizih.

naravno da ne .....jer vjerujem u Boga...

Ne plašim se , nikada se nisam ni plašio .
Najstrašnije je kod smrti da nam otima naše najdraže , pred našim očima .
To je strašnije od smrti .

Ne plašim se.Previše sam se nagledala tragedija u životu,tako da sam u tom pogledu mnogo stabilna..Izgubila sam dragu osobu,zbog nepažnje druge osobe..Ne razmišljam uopšte o smrti..

Previše je ovaj život kratak,da bi još o tome mislila..

Previše je ovaj život kratak,da bi još o tome mislila..[/quote]



Slažem se....

Uprkos velikim koracima koje su napravili naučnici u proteklih
nekoliko desetina godina, još uvek nemamo sveobuhvatno objašnjenje za
najveću misteriju koja se tiče svakog živog bića na ovoj planeti: šta se
točno događa kad umremo.Budući da je poslednjih godina
sprovedeno mnogo istraživanja o temi kliničke smrti, odnosno o
iskustvima više hiljada ljudi koji su doživeli iskustva tik do smrti,
"Huffington Post" je sakupio nekoliko teorija o ovoj temi, koje su se
pojavile tokom nekoliko proteklih godina.1. Prvo je iskustvo dr. Ebena Aleksandera III.,
neurohirurga koji je 25 godina predavao na prestižnom Harvardu. Godine
2008. oboleo je od retkog oblika bakterijskog meningitisa i pao u duboku
komu. Nakon nekoliko dana vegetiranja se probudio, a sećao se da je
putovao kroz 'jezgro', gde je upoznao viziju boga. Probudivši
se, shvatio je da postoji još jedna egzistencija izvan ove naše. Naime,
mnogi naučnici smatraju da prestankom moždane aktivnosti umire i
um/duša. Ali, iskustvo dr. Aleksandera postavlja pitanje: kako je
moždano mrtva osoba mogla da doživi duhovno iskustvo?



[You must be registered and logged in to see this image.]


2. Psihijatar dr. Brus Grejson smatra
da iskustva kliničke smrti dokazuju da um može da funkcioniše i bez
fizičkog tela. Naime, Grejson je proučio više od stotinu iskustava
kliničke smrti i izdvojio one koji su to iskustvo opisali kroz osećaje
mira, ljubavi i osećaja 'napuštanja telesnog'. Iako
većina naučnika odbacuje ova iskustva kao halucinacije podstaknute
stresom kroz koji prolazi mozak u tom stanju, Grejson tvrdi da ona
dokazuju da um može da funkcioniše bez fizičkog tela. 2. Biocentrist Robert Lanza tvrdi
da mi zapravo ne umiremo: budući da su vreme i prostor alati pomoću
kojih ljudi razumeju svet oko sebe, i budući da bez svesti oni ni ne
postoje, ni mi zapravo ne umiremo. Smrt ne postoji u bezvremenskom,
besprostornom svetu, tvrdi Lanza. 3. Neurološkinja Vendi Vrajt
veruje da su iskustva kliničke smrti samo rezultat ispuštanja endorfina
u mozak, tako da kada se ove hemikalije ispuste, mogu se dogoditi
različiti tipovi fenomena: osoba može videti svetlost, osetiti smirenost
ili može osetiti da je okružena voljenim osobama. Takve vizije, iako utešne za pojedince, samo su trikovi našeg mozga, tvrdi Vrajt.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Same smrti se ne plašim. Imala sam privilegiju da mi se približi više nego što treba, ali valjda je pametnija od mene pa je ipak odustala.
Ta priviđenja u ljudskom mozgu kada je čovek na samrti poznata su i narodu. Obično pred samu smrt on tada li halucinira ili neka duboka podsvest još neispitanih sivih ćelija radi svoje.I najčešće vidi i razgovara sa svojim
odavno upokojenim dušama.

Smrt kao smrt, o.k. Loše bi bilo da počnu da me kremiraju a ja počnem da se protežem i da se budim. Nije zgoreg pre krematorijuma staviti petarde u dzepove. Pa nek malo i pripuca.

hahahaha bas sto kazes...ne d'o mi Bog da se probudim u po cina. U bl sam poznavala tipa koji je dozivio klinicku smrt, pa ga otpelali u mrtvacnicu u bolnici, a on se jadan probudio pa na hodnik...ufrazio pola osoblja u bolnici:) Cak je i tv emisija napravljana o njemu, i iako je bila protkana humorom, pusti ti to; ima razlog sto je preko noci osijedio:)
A smrt ko smrt, hej, ne gine nam, pa prema tome...whatever:)

Danubius ::

Ne plašim se , nikada se nisam ni plašio .
Najstrašnije je kod smrti da nam otima naše najdraže , pred našim očima .
To je strašnije od smrti .

To i cini strasnim ovu fazu...zato,bojim se,ako odem prerano kako ce to podnijeti moja djeca...drugi ce da zale neko vrijeme i zaborave ali dijete se vjecno sjeca i tuguje....znam ,jer i samoj mi majka padne na pamet vise nego se moze i misliti,cak i poslije decenija.

Ne razmisljam o smrti... Ona se uvijek drugima desava... :329340:

U Srbiji prosek života 73,3 godine

[You must be registered and logged in to see this image.]
Prosečan
životni vek u Srbiji je 73,7 godine i u poređenju sa zemljama Evropske
unije konstantno zaostaje, objavilo je ministarstvo finansija u
Izveštaju o razvoju Srbije 2010



Kako
se navodi u tom dokumentu, posle stagnacije krajem devedesetih godina
prošlog veka, prosečan životni vek u Srbiji beleži stalni rast, pri čemu
očekivano trajanje života muškaraca beleži blaži porast u odnosu na
žensko stanovništvo.
Prema izveštaju srpskog ministarstva
finansija, prosečan životni vek muškaraca u 2009. bio je 71,1 godinu,
dok žene u proseku žive 5,3 godine duže.
Ta razlika je posledica značajne razlike stopa mortaliteta prema polu, naročito u populaciji iznad 60 godina starosti.
Ističe
se da je u poslednjih 60 godina srednje trajanje života ženskog
stanovništva Srbije produženo za skoro 20 godina, sa 59,6 na 76,4
godine.
U skladu sa smanjivanjem razlike između prosečnog
životnog veka, dodaje se, u ukupnom stanovništvu Srbije na jednog
mučkarca dolazi 1,06 žena.
Očekivanje trajanja života u Srbiji
kontinurano zaostaje u poređenju sa zemaljama Evropske unije, navelo je
ministarstvo finansija Srbije.
Kako se precizira, u 2009. godini
prosečni životni vek žena u Evropskoj uniji bio je 81,7 godina i za 5,3
godine duži nego u Srbiji, a muškaraca 75,5 godina, odnosno 4,6 godina
duže nego u Srbiji.
Prema statistički podacima, prosečan životni
vek žena u 2009. godini u Crnoj Gori bio je 76,1 godinu, a muškaraca
71,2 godine, stanovnice Slovenije u proseku žive 81,9 godina, a muškarci
75,1 godinu, dok muškarci u Hrvatskoj žive u proseku 72,3 godine, a
žene 79,1 godinu.
Navodi se da će se prema statističkim
prognozama u EU nastaviti rastući trend očekivanog trajanja života, pa
će tako u 2030. prosečan životni vek žena dostići 85,3 godine, a
muškaraca 80 godina.
-------
I ko kaže da nije dobro biti samo "prosečan" ? [You must be registered and logged in to see this image.]

Statistika mila dika sve sto zele to naslika-cista laz i obmana a sve u svrhu anuliranja posledica zadnih 20 godina i nametanja robovlasnickog nacina zivota-jer treba me ubediti da ni sama neznam koliko mi je zdrava okolina i zdrav zivot-koliko mi je zivot med i mleko- i pti tom da svako mora da radi do smrti i ne doceka penziju jer smo vitalan narod pun osiromasenog uranijuma i ostalih sranjap,parodn vitamina.

jutarnja izmaglica ::

Statistika mila dika sve sto zele to naslika-cista laz i obmana a sve u svrhu anuliranja posledica zadnih 20 godina i nametanja robovlasnickog nacina zivota-jer treba me ubediti da ni sama neznam koliko mi je zdrava okolina i zdrav zivot-koliko mi je zivot med i mleko- i pti tom da svako mora da radi do smrti i ne doceka penziju jer smo vitalan narod pun osiromasenog uranijuma i ostalih sranja,parodon vitamina.

Ono što mi ne želimo da priznamo -ali je glavni uzrok smrti (tj bolesti koje dovode do smrti ) u stvari loša, nepravilna ishrana .
Nismo mi glupi pa da ne znamo šta treba -nego jednostavno nemamo novca za raznovrsnu i zdravu ishranu. Glupo je i pričati o tome , kada je stanovništvo na ivici egzistencije ,pa guli pasulj i kupus ...Ma i odriče se hrane i svega -jer treba novac za druge stvari , za decu na primer .
Istina je i ono "ne dočeka penziju" -a kad dočeka ,još gore .
Sudeći po stopi samoubistava -u Srbiji se zaista "ne boji smrti" .
Morbidno, ali.....

Ma dragi moj Dani i nekada su ljudi gulili pasulj i krompir ali je to sve raslo na zemlji koja je zdrava-tada su ljudi ziveli dugo i bili zdravi- od uranijuma je zemlja zatrovana i voda i sta sve nije-pa od cernobilja secas se-ma ....

jutarnja izmaglica ::

Ma dragi moj Dani i nekada su ljudi gulili pasulj i krompir ali je to sve raslo na zemlji koja je zdrava-tada su ljudi ziveli dugo i bili zdravi- od uranijuma je zemlja zatrovana i voda i sta sve nije-pa od cernobilja secas se-ma ....

Ma jeste...samo nije nam NATO bacio azbestne i olovne cevi po vodovodima , niti bacaju fosfatna djubriva po njivama ...mislim za Srbiju .Najviše ljudi umire od svakodnevnog stresa , u stvari , a tome je kriva pre svega politika . Recimo , ja se toga plašim ...da ću i umreti -a da niko pošten neće doći na vlast u ovoj zemlji ,i da ću starost dočekati u bedi .. A nameravam da još poživim -a prilično sam ih i ispratio . E to je gadno ...smrt nije , to je prirodni sled stvari koje se ne treba plašiti .

Lepo reče Meša Selimović: Boj se ovna, boj se g... vna, pa kad ću da živim?

Što da se plašim? Prirodna pojava kao i rodjenje. Ko se rodio taj mora i da umre. Ne mislim o tome.
Više se bojim bolesti i nekog invaliditeta.

Zamisljam da nisam ziv, tako nemoram ni da umrem.
Nego vise se zena bojim sa oklagijom i koja je pametnija od mene.

Dolinac ::

Zamisljam da nisam ziv, tako nemoram ni da umrem.
Nego vise se zena bojim sa oklagijom i koja je pametnija od mene.

Kako zamišljaš da nisi živ? Legneš ukočiš se i ne dišeš. :rlol:

ne mogu ovdje da pisem,kad se smijem,a tema nije za smijeh...

Samouka ::

Dolinac ::

Zamisljam da nisam ziv, tako nemoram ni da umrem.
Nego vise se zena bojim sa oklagijom i koja je pametnija od mene.

Kako zamišljaš da nisi živ? Legneš ukočiš se i ne dišeš. :rlol:

Pa jednostavno, zamisljas da ovo sve nije realno. Tako nije ti kasnije ni zao, kad znas da nije realno.

Da li je smrt kraj?

Albert Ajnštajn je nakon smrti starog prijatelja izjavio: „Beso je otišao s ovog čudnog sveta malo pre mene. To ne znači ništa. Ljudi poput nas…znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo tvrdoglavo uporna iluzija.“

Sadašnji dokazi nastavljaju da ukazuju na to da je Ajnštajn bio u pravu – smrt jeste iluzija.

Naš uobičajeni način razmišljanja se zasniva na verovanju da je svet objektivno mesto nezavisno od posmatrača. Ali dugačak spisak eksperimenata pokazuje upravo suprotno. Mislimo da je život samo aktivnost ugljenika uz dodatak molekula – živimo neko vreme i zatim trulimo u zemlji.

Verujemo u smrt jer smo naučeni misliti da umiremo. Takođe, naravno, jer se poistovećujemo sa telom, a znamo da ono umire. Kraj priče. Ali biocentrizam – nova teorija svega – nam govori da smrt možda i nije konačna na način na koji mi mislimo. Neverovatno, ali ako dodamo život i svest u jednačinu, možete objasniti neke od najvećih naučnih enigmi.

Na primer, postaje jasno zbog čega prostor i vreme – pa čak i svojstva materije – zavise od posmatrača. Takođe postaje jasno zbog čega se čini da su zakoni, sile i svemirske konstante izuzetno fino podešeni za postojanje života.
Sve dok ne prepoznamo svemir u našim glavama, pokušaj shvatanja stvarnosti će ostati put koji ne vodi nigde.

Biocentrizam je koncept kojeg je 2007. predstavio američki doktor medicine Robert Lanza, naučnik u poljima biologije i regenerativne medicine. Teorija predlaže da je biologija središnji pokretač nauke u svemiru, a razumevanje ostalih nauka vidi kao oslanjanje na dublje razumevanje biologije. Teorija kaže da su život i biologija središte bića, stvarnosti i kosmosa – život stvara svemir, a ne obratno.

Biocentrizam tvrdi da trenutne teorije o fizičkom svetu ne funkcionišu i da nikada niti neće sve dok u potpunosti ne uključe život i svest. Dok se fizika smatra osnovom za proučavanje svemira, a hemija temeljem za proučavanje života, biocentrizam pokušava da smesti biologiju ispred ostalih nauka kako bi se stvorila teorija svega.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Razmotrite vreme „napolju“: Vidite plavo nebo, ali ćelije u vašem mozgu se mogu promeniti tako da ono izgleda zeleno ili crveno. U stvari, uz malo genetskog inženjeringa mogli bismo učiniti da sve što je crveno vibrira ili da stvara buku ili čak učiniti da poželite da imate polni odnos s nekim pticama.

Mislite da je napolju svetlo, ali vaši se moždani krugovi mogu promeniti tako da vam se čini da je napolju mrak. Mislite da je vruće i sparno, ali tropskoj bi žabi to delovalo hladno i suvo. Ova se logika primenjuje gotovo na sve. Poenta: Ono što vidite ne bi moglo biti prisutno bez vaše svesti.
U stvari, ne možete videti išta kroz kost koja okružuje vaš mozak. Vaše oči nisu portal sveta. Sve što vidite i iskušavate upravo sada – čak i svoje telo – je vrtlog informacija koji se dešava u vašem umu.

Prema biocentrizmu, prostor i vreme nisu čvrsti i hladni objekti kakvim ih smatramo. Mahnite rukom kroz vazduh – ako se sve oduzme, što ostaje? Ništa. Ista se stvar primenjuje za vreme. Prostor i vreme su samo sredstva pomoću kojih se sve zajedno sastavlja.

Uzmite u obzir poznati eksperiment sa dvostrukim prorezom. Kada naučnici posmatraju česticu koja prolazi kroz dva proreza u barijeri, one se ponašaju poput metka i prolaze kroz jedan od dva proreza. Ali ako ne posmatrate, ponašaju se poput talasa i mogu proći kroz oba proreza istovremeno. Kako čestica može menjati svoje ponašanje zavisno o tome da li je posmatrana ili nije? Odgovor je jednostavan – stvarnost je proces koji uključuje vašu svest.

Ili uzmimo u obzir poznati Heisenbergov princip neodređenosti. Ako onde zaista postoji svet prepun čestica koje samo skakuću naokolo onda bismo trebali moći izmeriti sva njihova svojstva. Ali ne možemo. Na primer, stvarna lokacija i zamah čestice ne mogu biti poznati istovremeno.

Zbog čega bi onda čestici trebalo da bude važno šta ste odlučili da merite? I kako se parovi isprepletenih čestica mogu trenutno povezati na suprotnim stranama galaksije kao da prostor i vreme ne postoje? Odgovor je ponovo jednostavan: Zato što nisu „tamo negde“ – prostor i vreme su jednostavno oruđe našeg uma.
Smrt ne postoji u bezvremenskom, bezprostornom svetu. Besmrtnost ne znači beskrajno postojanje u vremenu nego ona živi izvan vremena uopšte.

Naš linearan način razmišljanja o vremenu je takođe nedosledan uz sledeću seriju nedavnih eksperimenata. Naučnici su 2002. pokazali da čestice svetlosti, „fotoni“, znaju – unapred – šta će njihov udaljeni parnjak učiniti u budućnosti. Testirali su komunikaciju među parovima fotona. Dopustili su da jedan od fotona dovrši svoje putovanje – morao je da odluči da li želi da bude talas ili čestica. Istraživači su povećali rastojanje koje je drugom fotonu bilo potrebno da stigne do vlastitog detektora.

Međutim, mogli su dodati konverter koji bi ga sprečio od urušavanja u česticu. Prva je čestica nekako znala šta će istraživači učiniti pre nego što se to dogodilo i trenutno na udaljenostima kao da između njih ne postoje prostor i vreme. Odlučili su da ne postanu čestice još i pre nego što je njihov parnjak stigao do konvertera. Nije važno kako postavimo eksperiment. Naš um i njegovo znanje su jedina stvar koja određuje kako će se ponašati. Eksperimenti konstantno potvrđuju ove efekte zavisne o posmatraču.

Bizarno? Uzmimo u obzir još jedan eksperiment koji je nedavno objavljen u prestižnom naučnom časopisu ‘Science’. Naučnici u Francuskoj su ispucali fotone u aparate i pokazali da su oni mogli retroaktivno da promene nešto što se već dogodilo u prošlosti. Nakon što su fotoni prošli račvanje u aparatima, morali su da odluče da li će se ponašati kao čestice ili talasi kada su stigli do razdelnika.

Kasnije – nakon što su fotoni prošli račvanje – ispitivač je mogao nasumično uključiti ili isključiti razdelnik. Pokazalo se da ono što je posmatrač u tom trenutku odlučio je određivalo šta će čestica u stvari uradite na račvanju u prošlosti. U tom trenutku, ispitivač bira svoju prošlost.

Naravno, mi živimo u istom svetu. Ali kritičari tvrde da je ovakvo ponašanje ograničeno na mikroskopski svet. Ali u ovom „dvosvetnom“ pogledu (to jest, jednom svetu sastavljenom od fizičkih zakona koji se odnose na malene objekte i, drugom, koji se odnosi na ostatak sveta koji uključuje i nas) nema razumne temelje i dovodi se u pitanje u laboratorijama širom sveta.

Pre nekoliko godina su istraživači objavili dokument koji pokazuje da se kvantno ponašanje proširuje u svakodnevnu realnost. Parovi vibrirajućih jona su bili spareni pa su njihova fizička svojstva ostala međusobno vezana kada su bili razdvojeni na velike udaljenosti („sablasno delovanje na daljinu“, kako je to Ajnštajn rekao).

Drugi eksperiment s velikim molekulima nazvan „Buckyballs“ takođe pokazuje da se kvantna realnost proširuje izvan kvantnog sveta. 2005. KHC03 kristali su pokazali isprepletene grebene visine 1,5 inča što je kvantno ponašanje koje se pomera u uobičajeni svet objekata ljudskih razmera.

Uopšteno odbacujemo višestruke svemire Zvezdanih staza kao fikciju, ali pokazalo se da postoji nešto više od samog komadića naučne istine ovog popularnog žanra. Jedan od poznatih aspekata kvantne fizike jeste taj da se posmatranja ne mogu apsolutno predvideti.

Umesto toga, postoji raspon mogućih zapažanja, a svaki od njih uz različitu verovatnoću. Jedno uobičajeno objašnjenje, „višesvetovna“ interpretacija, smatra da svako od tih zapažanja odgovara drugačijem svemiru („multiverzumu“).
Postoji bezbroj univerzuma i sve što god bi se moglo dogoditi odvija se u nekom od njih. Smrt ne postoji u bilo kojem stvarnom smislu u tim scenarijima. Svi mogući univerzumi postoje istovremeno bez obzira na to šta se događa u bilo kojem od njih.

Život je avantura koja transcendentira naš linearan način razmišljanja. Kada umremo, mi to ne činimo u nasumičnoj matrici bilijarske kugle nego u matrici neizbežnog života. Život ima nelinearnu dimenzionalnost – to je poput višegodišnjeg cveta koji se vraća kako bi procvetao u multiverzumu.

„Uticaj čula“, rekao je Ralf Valdo Emerson, „je kod većine ljudi savladao um do te mere da zidovi prostora i vremena izgledaju čvrsto, stvarno i nepremostivo; a razgovor unutar tih granica sveta je znak ludila.“

Izvor: Vestinet


Sad mogu i d'umrem ne plašim se uopšte.

jok ja,zahebala sam je par puta,posto zivim ovako kako zivim,ha,msm da je odustala od mene i pobjegla glavom bez obzira...djubre ko ja nikad ne umire :trava :

Ne....umreti se mora kad tad, danas jesmo...sutra nismo i tako to treba shvatiti.

Ne,samo mi je zao onih sto ostaju na ovome svetu,onih koji su mi mnogo privrzeni