Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
DOBRO NAM DOŠLI !
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
DOBRO NAM DOŠLI !
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
Veštinu borbe su na tle Indonezije doneli naseljenici u prehrišćanskoj eri, a o tom dobu ima malo podataka. Smatra se da je ta veština korišćena u borbi protiv neprijatelja i divljih životinja i da je u to doba predstavljala potpuno realan sukob sa protivnicima. Prvi pisani podaci o veštini kao borilačkom sistemu nalaze se u 8. veku. Od tog doba počinje da biva poznata tehnika i način vežbanja. U ovom milenijumu, veština je doživela svoj puni razvoj. Na indonežanskim ostrvima nastaje veliki broj pojedinačnih stilova i škola, a feudalna klasa prihvata neke elemente veštine, te ona ulazi u obuku boraca i vojnika. Već u periodu od 13. do 16. veka, veština poprima i takmičarski karakter, istaknuti pojedinci i poznavaoci veštine počinju da se međusobno bore, ne isključivo kao sa neprijateljima, već radi demonstracija tehnike veštine.
Do današnjih dana veština je vrlo malo promenjena. Kako je Indonezija zemlja koja se prostire na ostrvima i to između jugoistočne Azije (kopno), Filipina i Australije, na njenom tlu je nastalo preko 600 raznih verzija i varijanti veštine, što je rezultiralo time da danas postoji preko 150 stilova pentjak – silata, svaki sa vrlo ograničenim područjem praktikovanja što je i jasno na zemlji ostrva ispresecanih džunglom, bez većih saobraćajnica ili čvrstih veza (u srednjem veku). Ti, uslovno nazvani stilovi, obično su nastajali oko većih naseobina ili grupe naseobina i njih praktikuje ograničen broj ljudi, obično okupljenih oko jednog lidera. Veština se prenosi sa kolena na koleno. Načelno govoreći, većina stilova su međusobno slični, uz određene formalne razlike i metode borenja, koji se više razlikuju ukoliko potiču iz međusobno udaljenijih mesta. Danas su, među najvažnijim stilovima Tjidande, Perisai Diri, Mustika Kwitang, Baru, Hariman, Bhakti Negara, Patai. Za nekog ko želi da da se ozbiljnije bavi proučavanje veštine, pored velikog broja stilova, određeni problem je i to što je terminologija u svim stilovima više ili manje različita, pa ima slučajeva da ista ili slična tehnika nosi drugi naziv, iako su razlike u izvođenju minimalne i zavise od pojedinca koji ih prezentuje.
Pentjak - silat je možda najviše pučka ili narodna veština, jer se njome bave svi slojevi u većim i manjim naseobinama, svih uzrasta, ali čak i danas ne postoji jedinstveni pentjak - silat kao nacionalna veština ili sport, već veština živi parcijalno i proučava se na "neakademski" način. Sam naziv veštine sastavljen je iz dve reči, PENTJAK i SILAT. Opisno rečeno, Pentjak je odbrana, samoodbrana, tehnika, metod samoodbrane. Silat znači borba, kompeticija, suprotstavljanje neprijatelju, akcija u svom primarnom vidu.
Interesantna je činjenica da Pentjak - silat nikada nije bio predmet posebnih duhovnih spekulacija, niti privilegija svešteničkog staleža. To je javna veština odbrane, borba protiv neprijatelja. Nastala je u močvarama, džunglama, pustošima, i bila je način da se pojedinac odbrani od zveri, od neprijateljski nastrojenih suseda, od bilo kakve opasnosti. Veština je nastala iz težnje da se preživi i opstane u surovim i negostoljubivim uslovima, čak kao intuitivno, instiktivno, poslednje sredstvo odbrane fizičkog integriteta i imovine, često i života. Na pentjak – silata se najbolje može primeniti teza pojedinih teoretičara borilačkih veština, koji njihovo generalno poreklo vide u čovekovom primarnom nagonu za preživljavanjem, nagonu za samoodržanjem. Kao veština realne borbe, pentjak - silat ne poznaje pripremnu tehniku u vidu zagrevanja i slično, jer se smatra da pojedinac neće imati vremena niti prilike da se pripremi odnosno zagreje kad mu zapreti realna opasnost, već mora da joj se suprotstavi takav kakav je zatečen. Iz istog razloga, domaće stanovništvo veštinu vežba u svakodnevnoj odeći, bez ikakvih adaptacija. Doduše, u samom praktikovanju veštine može da se nosi nešto komotnija odeća za tu svrhu, ali se, po tradiciji, tehnika mora raditi u bilo kojoj odeći i u bilo kojoj prilici.
Postoji još jedna razlika između "klasičnih" borilačkih veština i pentjak - silata. Danas, i u tradiciji, ali i u istoriji (japanskih) borilačkih veština, rad na tehnici veštine je poseban rad, ima ritualni uvod i završetak, odvija se po strogim pravilima, studiozan je i unapred planiran. Pentjak - silat je mnogo bliži improvizaciji. On se vežba svuda, po stenama, planinama, na seoskim putevima, pri čemu se tehnika adaptira postojećim uslovima. Sigurno je da je ovoj pojavi doprinela i klima koja vlada na ostrvima Indonezije.
Ovakav pristup veštini najuočljiviji je u tehnici, koja je maksimalno adaptirana podneblju, standardnoj građi stanovnika (niži rast, vitkost), primeni u svim uslovima i, pre svega, svojoj osnovnoj nameni – odbrani od realne opasnosti. Stavovi su većinom vrlo niski, često ukrštenih nogu, promenljivog prenosa težine tela sa jedne noge na drugu, za neuvežbanog vrlo neudobni. Začuđujuće je to da poznavaoci veštine Pentjak - silata bez ikakve pripreme i bez štetnih posledica odmah zauzimaju niske stavove, koriste vrlo razvijeno asinhrono, ili ređe, sinhrono negeometrijsko kretanje čija je putanja kriva linija, obično nekanonizovano, već prilagođeno upotrebi, i pri tom izvode visoke udarce nogom, čija putanja često zavisi od realno date, borilačke situacije. Ručna tehnika je u potpunosti prilagođena telesnoj građi tamošnjeg življa: to su brze, često kratke tehnike, a koriste se gotovo sve moguće udarne površine otvorene i zatvorene ruke: sve površine pesnice, prsti, bridovi šake i dlanovi.
Neki poznavaoci ove veštine tvrde da svaki od elemenata tehnike ima neki ekvivalenat u prirodi, bilo da predstavlja neke od pokreta svojstvenih životinjama, neki od čovekovih pokreta pri svakodnevnom radu i sl., pri čemu se, doduše neeksplicitno, koristi princip maksimuma energije, a ti "prirodni pokreti" su obično vrlo pogodni za brza i snažna energetska pražnjenja. Imrovizacija, snalažljivost, adaptiranje na realnu situaciju – suština je tehnike veštine, tehnika kojoj je prvenstvena namena odbrana, i nju eksperti tako i prezentuju, uvek u akciji, u borbi, u realnoj situaciji. Stoga je jedan deo tehnike veštine orijentisan na odbranu od hladnog oružja koje poznaju domoroci, a to su dugački noževi, kratki zakrivljeni mačevi-bodeži i slično, a što se u ovako praktičnoj veštini može i očekivati.
Rezimirajući, valja uočiti da pentjak - silat, usled istorijske, geografske i socijalne stvarnosti okruženja u kome je nastao, predstavlja posebnu i svojevrsnu veštinu koja ima neke od zajedničkih elemenata sa borilačkim veštinama orijenta, onim dobro poznatim u zapadnoj civilizaciji. Dodirne tačke valja tražiti u samoodbrambenom momentu, oponašanju prirode, tokova pokreta životinja, drevnim verzijama veština, dok su razlike na drugim poljima više ili manje prisutne, što, naravno, ne znači njihovo potenciranje već uočavanje u ime potpunije informacije. Odsustvo filosofske osnove, izuzev neke rudimentarne povezanosti veštine sa pojedincima, vidarima, travarima, vračima, kao i isključiva odbrambena namena, čine veštinu vrlo specifičnom
