I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Ima ljudi koji ti se prosto upletu u život, kao korenje smokve. Obrgle te svojim nemirima, traganjima, osmesima i ostaju tako i kad plodova više nema.
Udariš sekirom da oslobodiš koren, ali ispod je negde još jedna žila, tanana, gotovo nevidiljiva, ali jaka, ne da se pokidati.
Čeprkaš rukama, grebeš svoje misli da sastružeš ostatke prošlog vremena i što se više upinješ sve manje odmičeš.

Ima onih žilica koje srastu sa tobom i najbolje ih je pustiti. Možda proklija novi izdanak, možda samo istrunu kao hirurški končić, a možda su tu da ne istrunemo u sebi sami?!

Muhammad na Olimpu

Gledala sam otvaranje Olimpijade. Volim gledati pizdarije. To me opušta. Vijesti me bacaju u depru. Bilo je super kad je kraljica Bondu, Jamesu Bondu rekla, dobar večer, mister Bond, pa su onda krenuli prema helikopteru. Njeni su psi ostali na zemlji.

Elizabeta je čudo. Sva njena uža rodbina bila je luda za Hitlerom pa ipak je Izraelci nisu uhitili čak ni proglasili antisemiticom. A i princ Filip više voli Hitlera nego Elizabetu.
Zato ona više voli svoje konje nego djecu. Da Elizabeta nije kraljica socijalna služba bi joj davno oduzela djecu i dala ih u dobre ruke.

Charles bi tako odrastao u normalnoj sredini pa ne bi u prvoj bračnoj noći morao torbati pokojnu Dianu misleći na domovinu i ne bi mu najveća ljubav bila povrće. Tisuću sam ga puta vidjela kako duboko dirnut gleda u glavicu kupusa okružen veselim vrtlarima.

Da Elizabeta ne voli samo životinje davno bi se ubila. Stariji sin, ima preko šezdeset, čitav život uzgaja tikve bez umjetnog gnojiva. Mlađi je kriminalac.

Jedna se nevjesta kresala sa muslimanom pa platila životom. Druga je na teve ekranima širom svijeta objašnjavala zašto su ona i Elizabetin sin prevarili mnoge ljude za tko zna koliko milijuna funti…

Turbo disfunkcionalna familija! Pa ipak se ovih dana čitav svijet klanja ekipi lopina i bolesnika koja pitaj boga koliko stoljeća živi na grbači sirotinje. Nema veze.

Volim priče o kraljevima, gledala sam i seriju o Henriku Osmom. Žao mi je što nije živ. Da jest ovome bi se drhtavome papi, zaštitniku pedofila, razbojnika i ubojica, crno pisalo.

Osim Elizabete koja se u javnosti smiješi samo čistokrvnoj kljusadi i malim psima vidjela sam i Muhammada Alija. Drag mi je Ali. Kako se samo tresao. I kako nije pojma imao gdje se nalazi. Ubio je u meni osjećaj krivice.

Dobro je da svoju djecu od njihove druge godine života nisam tjerala u vrhunski sport. Da jesam danas bi se i ona tresla ako bi uopće bila živa.

Hrabro je što su Britanci pozvali drhtavoga Alija da svijetu pokaže u što će se pretvoriti svi oni nabildani dečki i sve one gipke cure. Ako dočekaju tridesetu.

Glavne igrače na ekranu nismo vidjeli. Liječnike trovače koje bi Hitler u svoje doba u zlatu plaćao i predstavnike multinacionalki zbog kojih se sve one klince i ubija.

Mi Hrvati, ima nas sigurno jedno tri i pol milijuna, i ovu smo priliku iskoristili da pokažemo da smo veliki. U Londonu imamo “hrvatsku kuću” koja “poreznike nije koštala ni lipe, sve su platili sponzori”.

Postoji li besplatan ručak, pitaju se neki koji se uvijek nešto pitaju. Njima nije jasno kako država može imati svoju kuću u Londonu a doma je nema.

Ja se ništa ne pitam. I otvaranje mi je bilo super. Britanci su svijetu pokazali da su izmislili stočarstvo, ratarstvo, industriju, ples, književnost, glazbu, a možda će uskoro i buduća engleska kraljica ostati u drugom stanju.

Zlobnici, jebeni zlobnici, misle da su trebali ići do kraja pa podsjetiti one milijarde ljudi koje su pratile Otvaranje koliko su milijuna ljudi u povijesti pobili podanici Elizabete i rodbine. Ne sviđa mi se njena frizura ovce uređene za ovčji maturalni ples.

Zlobnici. Meni je stvarno bilo super. I nije me pogodilo što je jedan naš gimnastičar, kao šestomjesečna beba krenuo je u nekakvoj štali vježbati kako ne pasti sa drvenoga konja, baš na Olimpijadi sa njega tresnuo. I tako zavio Hrvatsku u crno.

Drago mi je što ga je šutnuo konj. I neka ga više nikad ne zajaši. I neka mu mama svakoga dana pušta Muhammada Alija na otvaranju Olimpijade. Možda će dečko shvatiti što čeka one koji ostaju na konju do kraja.

Vedrana Rudan

Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace
živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje,
kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice,
više pogodnosti, ali manje vremena.


Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje
rasudivanja, više strucnjaka, ali ipak više problema, više medicine,
ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno,
smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno
ležemo, ustajemo previše umorni,citamo premalo, gledamo TV previše i
molimo se retko.


Umnogostrucili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo
previše, volimo preretko i mrzimo precesto. Naucili smo kako da
preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i
život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu
da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni
prostor, ali ne i unutrašnji.


Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali
zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo
više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo
da žurimo, ali ne i da cekamo. Gradimo više kompjutera da sadrže više
informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo
sve manje i manje.


Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali
više razvoda, luksuznijih kuca, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih
putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti,
jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od
hrane, da utišaju, da ubiju.


Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme
kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati
da li cete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.


Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni nece
biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas
gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i
otici.


Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago
koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete:
"Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i
mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze
duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog
dana ta osoba nece biti tu ponovo.


Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

STANI, SACEKAJ
/Dusanka Dragosavac/

Ko šapat necujno na vetru
hodaš tiho lagano,
ne haješ za druge i
ne osvrceš se.

Zar vreme,što,iza nas osta,
ostavi cežnju samo i bol,
što, sve jaci je, dok odlaziš,
a ne osvrceš se?

Dal,zagrljaj daha tvog osetih?
Il,samo privid je?
Dok odlaziš, a
ne osvrceš se!.

Ponizno molim, da utihne vetar,
dok, šapcem ti reci:
Stani sacekaj i bar još jednom
o s v r n i s e !!!

Момо Капор
‎"Zanimljivo, moj talenat mi do tada nije donosio nikakve koristi, a štetio je mnogo. Koliko sam samo puta čeznuo za malo samoće, okružen svetom koji me je neprestano sprečavao da se družim sa sobom samim. Oduvek sam zavideo onima što pate od nesanice (dan mi je prekratak za čitanje, a mogu da zaspim čak i stojeći), i onima koje se žale na usamljenost. Nisu ni svesni koliko je lepo biti sam, prepušten sebi i svojim mislima, svom skrovitom unutrašnjem svetu. Mogu slobodno da kažem da sam retko uspevao da pobegnem i prepustim se na miru blagodetima samoće. Uvek su oko mene bili neki drugi koji su želeli da raspolažu mojim vremenom; drsko polagali pravo na moj život i postupke. Verovatno je to zbog toga što sam, uglavnom, učtiv i što često radim ''u korist svoje štete'', kako lepo kaže naš narod. Poznat sam kao strpljiv slušalac; oni koji me zasipaju svojim monolozima, naravno, i ne slute da se u takvim prilikama potpuno isključujem i mislim na nešto sasvim drugo, rasejano potvrđujući glavom. Možda se taj moj talenat sastoji u tome što umem dugo ga budem sa nekim, a da nikada ne prekoračim granice bliskosti, a možda traže moje društvo i zbog toga što od prijateljstva ne tražim niti očekujem previše - ono što ono ne može da pruži. Najviše što zahtevam od ljudi je - Učtivost! Ostalo me, uglavnom, ne zanima. Kod nas, naima, živi toliko malo zaista lepo vasptanih ljudi da se uvek ozarim kada neko ume da se osmehne i kaže "dobar dan!" ili kad se podigne sa stolice da pozdravi nekoga ko nije mnogo važan; da ne govorim o onim retkim ljudskim primercima koji se sećaju tačnog datuma nečijeg rođenja, ili umeju da izbegnu razgovor o nekoj neprijatnosti koja vam se upravo dogodila i o kojoj priča čitava varoš! Te zaista obožavam, ma kakvi u suštini bili pokvarenjaci."

Ti živiš u svim mojim slovima,
u svim mojim pjesmama..
.Svaka moja priča s tobom počinje,
s tobom završava ..
Hodaš kroz njih, život im donosiš
Budiš me u snovima…
Danima tuge, prkosiš…
U svakom razmaku,između riječi
Svakom zarezu, sjetno napisanom
Dođeš i odeš…
Ostavljaš sreću, da me liječi..
U mirisnom polju snova
i u mislima ... u srcu u snovima
u osmjehu u koracima mojim
si samo ti...
topao
njezan, sjetan. ...
drag i nasmijesen ..
i ostati ces
tamo zauvijek
snova i rijeci uvijek cu imati
Moji snovi
Nkada neće prestati…
Sve riječi srca
nikada necu moci ispisati ..
N.N

Kad mi dođeš Ti..

Umorna od života
kog za druge živim…
umorna od same sebe,
umorna od žege ove
što vani ubija…
al nikad umorna od Tebe,
one iskre u oku Tvom
što se javi i
iskru tu u oku mom
tako lako zapali…
neda pameti da se nemeće
sa onim što u srcu mom,
za Tebe trepeće….
I nesta umora,
nesta žege,
cjelov Tvoj sve to otjera…
I preplavi me spokoj tad,
kad god mi dođeš,
makar i u snu – Ti…jedini …

Ida Bauk

Moja prva želja je
da vam život bude pun veselja,
druga malo veća
da vas uvijek prati sreća,
i još jedna iz srca mog
da vas čuva Dragi Bog.
I da,presretna sam što vas imam
u životu svom,
koliko ste posebne,
osim mene zna i Bog,
hvala vam što ste dio života mog !

- Azraa Bilalić :-)

''Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim... jedino možda to da si ostala najlepša medalja, iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.
Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano..''

Coupon Nurse
TOO FUNNY MUST READ

A Mom visits her son for dinner who lives with a girl roommate.
During the course of the meal, his mother couldn't help but notice how pretty his roommate was.She had long been suspicious of a
relationship between the two, and this had only made her more curious....

Over the course of the evening, while watching the two interact, she started to wonder if there was more between him and
his roommate than met the eye.
Reading his mom's thoughts, his son volunteered,
“I know what you must be thinking, but I assure you,we are just
roommates."

About a week later, his roommate came to him saying,
“Ever since your mother came to dinner, I've been unable to find the silver plate. You don't suppose she took it, do you?"

He said ,"Well, I doubt it, but I'll email her, just
to be sure." He sat down and wrote :

Dear Mother:
I'm not saying that you ‘did' take the silver plate from my house, I'm not saying that you ‘did not' take the silver plate But the fact
remains that it has been missing ever since you were here for dinner.

Love,
your son.

Several days later, he received an email from
his Mother which read:

Dear Son:
I'm not saying that you ‘do' sleep with your roommate, and
I'm not saying that you ‘do not' sleep with her.
But the fact remains that if she was sleeping in her OWN bed, she
would have found the silver plate by now, under her pillow…
Love,
Mom.


Ukratko: Majka je dosla da posjeti sina koji je zivio sa cimerkom. Posmatrajuci njihovo ponasanje u toku vecere, posumnjala je da nesto ima medju njima. Sin je to primjetio, i demantovao.
Par dana po njenom odlasku, cimerka je zapitala momka gdje je srebreni tanjur koji su imali. On je rekao da ne vjeruje da je njegova mama uzela, ali da ce provjeriti,,,,pismom:
Draga mama, ne kazem da jesi uzela srebreni tanjur iz mog stana, ne kazem da nisi, ali cinjenica stoji da ga nema otkako si ti bila ovdje. Voli te sin.
A majka mu je odgovorila:
Dragi sine, ne kazem da izmedju tebe i tvoje cimerke nesto ima, ne kazem da nema, ali cinjenica stoji, da ona spava u svom krevetu, davno bi pronasla tanjir ispod svog jastuka. Voli te mama.

:rlol:

SVE JE NESTALO Milijic Slobodan

Patim veceras ,za zivotom svojim,
koji pored mene lagano prolazi,
razmisljam o promasajima, mojim,
dok tuga moja ,poput talasa ,lagano nadolazi
Kakav sam to covek srce se pita ,
u ovoj divnoj prolecnoj noci,
i onaj koji ove ,stihove cita,
da li mi bar on, moze pomoci..?
Da li sam monstrum, il cudo neko,
zlotvor, nesretnik ili covek tuge,
sve sto ucinim unisti neko,
sve lepo na ovom svetu preuzmu,ruke druge.
Kakav je svet ,postao ovaj ,
svet lazi ,bola, tuge i placa,
u kojima se gubi svaki ljubavni sjaj,
u kojem je zlo, prevara i sujetata, sve lepo nadjaca.
Gde su emocije, ljubav, iskrenost nada..?
zelja za onim sto na srcu osta,
gde je sve ono, sto bese nekada
sto bese malo, ali svima dosta.
Nema ga i sve je to nestalo,
ostase samo patnja ,tuge i boli,
ljubav .romantika, i razum , sve je prestalo,
i ono iskreno srce,sto zna ,samo nekog da VOLI!!!
Trenutna inspiracija !!!

Nikada se ne suocavaj sa nevoljom polovicno.Nervoza je rdja zivota;kada dodas sutrasnji teret na danasnji,njihova tezina postaje nepodnosljiva.Izbegavaj klupu za oplakivanje i zahvaljuj se,umesto toga,za svoje poraze.Ne bi ih dobio da ti nisu bili potrebni.Uvek uci od drugih.Onaj koji uci od sebe ima budalu za nastavnika.Budi oprezan.Ne preopterecuj svoju savest.Upravljaj svojim zivotom kao da ga provodis u areni punoj glodara.
Izbegavaj preterivanje.Ako primetis nesto u sebi sto te ispunjava ponosom,pogledaj bolje i naci ces vise nego sto je potrebno da se postidis.Budi mudar.Shvati da nisu svi ljudi stvoreni jednaki,jer nema jednakosti u prirodi,pa ipak,nijedan covek nije rodjen sa kojim nije rodjeno i njegovo stvaralastvo.Radi svakog dana kao da ti je prvi,ali ipak nezno postupaj sa zivotima koje dodirujes,kao da ce se svi zavrsiti u ponoc.
Voli svakog,cak i one koji te odbijaju,jer mrznja je luksuz koji ne mozes sebi da priustis.
Potrazi one kojima je potrebna pomoc.Nauci da onaj koji pruza iz jedne ruke,uvek dobija u obe.
Budi dobrog raspolozenja.Iznad svega,zapamti da je vrlo malo potrebno da bi se stvorio srecan zivot.Pogledaj gore.Pruzi ruke.Prosto ostani veran Bogu i putuj tiho svojim putem ka vecnosti sa milosrdjem i osmehom.Kada odes,svi ce reci da si u nasledstvo ostavio bolji svet od onog koji si zatekao.


Odlomak iz knjige "Akabarov dar",od autora Og Mondinoa.

Деда Милоје у Јевропи


Прилички кисељак, последња недеља августа 2020. Данас се у часној породици старине Милоја спрема свечани ручак; најмлађи унук Никола полази сутра у први разред. У предшколској групи је био најбољи, одлично већ говори енглески и немачки, од предмета највише воли Булову алгебру и програмирање… па се надају да ће и даље бити успешан ђак.
Ићи ће у приличку основну школу која је, од како је продата на тендеру, једна од бољих у дикстрикту. Нови власник, господин Раде Бекулић, који није ни школу прескочио када је у пакету покуповао све објекте од Радаљева до Сењака, постигао је договор са Министарством просвете у Лисабону да се уведе и шести обавезни страни језик за прваке, а два су изборна. Српски језик се и даље изучава у седмом и осмом разреду као факултативни предмет али фонд часова је повећан на два часа у полугодишту, с тим што је сваки ученик обавезан да у току школовања прочита по једну страну изу неког дела домаћих писаца. Читаће, наравно са инетрнета јер је библиотека укинута и преуређена у информатички кабинет. Фискултурна сала је такође претворена у салу за видео конференције, пошто физичко у школама већ одавно не постоји. Планира се и поновно увођење историје као изборног предмета, само док се усагласе још неки ставови са албанском националном заједницом у нашем дикстрикту.
Родитељи су Николи већ купили нови лаптоп са лиценцираним софтвером, што је обавезна опрема за сваког ђака – првака, а ГПС – уређај и навигацију ће користити стару још неко време, док Ђуро не обнови кредитну картицу. Има неки проблем са картицама, јуче је баш обишао свих дванаест банака у Приликама, кажу да се још чека извештај са централне берзе малина у Дрездену, изгледа да ће ове године имати већи минус него обично. До сада је увек по завршеној берби морао да доплати највише 4 – хиљада евра на својих 50 ари под малином, што и није било тако лоше. Али ове године је налаз европске интердисциплинарне комисије за пољопривреду био крајње неповољан, што је оборило цену наше малине на 25 центи за килограм и сва количина је сврстана у осму класу квалитета. Разлог за то је што је на неколико поседа у околини Ариља нађен известан број стубова у малињацима који нису били у прописаној светло – плавој боји са жутим звездицама, а прва жица у редовима је била нижа за два милиметара од предвиђене најниже висине. Срећом, на поштовање људских права берача није било примедби, иначе би извоз био обустављен!
Све ове бриге брине и деда Милоје док замишљен седи на осунчаној тераси. По ко зна који пут гласо опсова себи у брк и баци новине које је читао. Свашта је у свом животу прегурао, и ратове, и немаштину али ово, каже, још није било. Нервиора га што су све новине у Србији на енглеском, морао је у својој седмој деценији да учи страни језик. Он увек нешто гунђа већ три године, од оног дана када је Србија коначно примљена у Европску унију.
А примљени смо у јесен 2017. године, када је и последњи осумњичени Србин испоручен Хашком трибуналу. Био је то неки Гребић из Љубића који је још 1974.док је служио у ондашњој ЈНА, једном босанцу Мирсаду „запалио бициклу“. За оне који нису били у војсци: то је једна веома забавна игра омиљена у мушким спаваоницама, када се неком ко заспи пре осталих, а то су обично они који не учествују у вечерњим зезањима, стави смотуљак новинског папира међу прсте на ногама и запали. Мученик се пробуди од бола а неки минут пре тога почне да врти ногама као да вози „Тур де Франс“. Сви се наравно, ваљају од смеха, осим невољног „бициклисте“. Елем, тај Мирсад је тада рекао „ј… матер, платиће ми онај ко је запалио“… и Гребић је сада платио. Милоје се у то време био страшно препао јер је и он имао слично дело у војсци, али изгледа нико није пријавио: неком Хрвату је сипао бром у чај, што би се вероватно сада тумачилио као покушај етничког чишћења.! За неупућене да кажем: бром има потпуно супротно дејство од чувене „шпанске мушице“, а ко није чуо ни за то… хм, није сада баш умесно да објашњавам. Све у свему, Србија од тада постаде Европа. А за Милоја почеше мучни дани.
Устаде са своје хоклице и нервозно шета с краја у крај трема, слатко би запалио једну, али не сме. Пушење је у Србији већ три године најстрожије забрањено! У том наиђе снајка Радојка, каже да спрема за доручак гибаницу. Наравно, пече на плинску пећ јер су шпорети на дрва одавно избачени из употребе, а и да нису, дрва нема! Аустријска фирма која је купила Малич и још пар околних планина не дозвољава приступ ван ограђених путева, читаво подручје је заштићено за одлагање нуклеарног отпада! Али, навикла је Радојка на плин; сада је мучи што ће гибаница бити без јаја.
- Па стави бре неко јаје, на шта ће да ти личи гибаница, знаш да имамо госте!
- Не бих се ја играла с тим. Знаш да немамо сертификат за ону коку граорку, ја сам је сама излегла па нема контролисано порекло, ни лиценцу за јаја. Мени се бог`ме не иде у затвор нит` ми се носи наруквица где јој место није.
- Не брини ти за наруквицу, то је само за оне што украду милионе! Ма, море, кад ја полудим па у`ватим и закољем прасенце. Да једном слатко једем, после три године… бем` ти више и ту њи`ову Јевропу!
- Немој се шалити деда! Знаш како си прошао за оно пиле пролетос!
То вам нисам рекао: Милоје био решио за Васкрс да испече пиле, дојадило му да стално једе алге, соју и корн–флекс! И само што је појурио по дворишту једно овеће пиле са ножем у руци, створила се на капији патрола интервентне бригаде, амбулантна кола и ватрогасци све са ротационим светлима и сиренама. Пола села се испрепадало а деду одведоше на присилну хоспитализацију и сва могућа испитивања. Извукао се тада без затвора али му је одређен обавезни програм инклузије и ресоцијализације тако да сваке седмице долази социјални радник и поверава да ли је деда променио став и прихватио европске норме понашања. Посећује такође и комшију Јеврема који је, кад су нам оно уграђивали чипове, питао госпођу која издаје биометријска документа да му, уместо на леву руку, чип уграде на ону ствар!
Милоје опет бесно опсова и погледа горе према Мучњу.
- Знаш шта снајка, одок ја сутра код пријатеља Шараклаје на Катиће да мало одморим главу. Нема те Јевропе којој он неће доскочити; направио на Карађођревом шанцу једну земуницу у којој држи мали лампек, увек има добру домаћу препеченицу, коју ова еколошка комисија није пронашла. Били су једном у близини, осетили да нешто мирише, али спасио га Крцун – начелник дистрикта и повереник ЕУ, који и сам наврати на по неку с`времена на време; рекао да су у питању неке хемијске анализе. Недељом се ту испече и јагњенце за друштво, милина једна… А све изграђено од`донације коју је Шараклајић добио од те исте Јевропе за истраживачку станицу, алал му!
- Стигла си, ћеро – обрати се унуци Марини, која управо улази у двориште. Марина, лепа девојка, гимназијалка већ, не одговара; не чује ни деду ни Радојку. У ушима јој слушалице а наочаре носи са уграђеним таблет – рачунаром, то је прави модни хит ове године, тако да мали по граду и не виде једно друго а камоли да чују. Али зато су увек у вези са „пријатељима“ са Фејсбука; тако и она, управо разговара са својом новом девојком, Словенком коју је упознала у Гучи. Чим заврши школу планира да се венчају. Милоје замало није умро кад је чуо за то, слаба му је била утеха што се и Јевремов унук оженио са неким момком из Новог Сада. Све по европским законима!
А ни у Гучу Милоје више не иде, откакоје тамо забрањено пиво и роштиљ. Под шаторима се служи само чешка сафалада и броколи, а пије се искључиво Ред Бул, који је и главни спонзор сабора. Последњи пут кад је био, тако га заболео стомак од посне хране да је једну девојку замолио за таблету. Узео је три, док му не рекоше да је то био Екстази! После је цело вече играо „моравац“ без обзира што је на програму био концерт Бечке филхармоније и такмичење у јодловању! Насмеши се, први пут после дуго времена кад се сети тога.
Али за кратко, јер цезијумски сат са џамије у центру Прилика поче да избија дванаест сати. Одмах потом се са разгласа зачу Ода радости, химна Европске уније. Сви стадоше мирно, како је и прописано а Милоје се три пута прекрсти, показа шипак према западу и овај пут сасвим гласно опсова: преживела је Србија и турску империју, и аустроугарску, и немачку окупацију…па вала ће до`акати и овој Јевропи. Даће Бог!
Драган Шипетић – Чачак
Нушићијада 2011 – Ивањица
прва награда за сатиричну причу
[You must be registered and logged in to see this link.]

Na putu iz pekare jučer, krenuše mi noge lijevo mjesto pravo i ja, šta ću, poslušam. Ne treba mi ništa na zelenoj pijaci, ali vidim - tu sam.

I tad nekad vidim njega, čovjeka kojeg poznajem, djecu vodili zajedno u vrtić, pa se sretali u prolazu. Teško pamtim ljude, ali svako sretne nekoga u životu nekoga čiji ga mir na licu i u očima fascinira pa sam pitala majku ko je. - Žena mu je bolesna, brinući o njoj i on izgubi posao, dijete malo, jedna riječ: tuga...

Sjedi na gepeku svog auta s limarijom koja svaki tren treba da se pretvori u prah, ispred njega gajba trešanja. Prave trešnje, bordo, iz bašte. I kese iz Interexa, izgužvane, korištene. Mala vaga i asfalt. I isti onaj pogled blaženi, pun mira.

To je onaj sabur koji se rijetko viđa, prije si ga mogao naći u džamijama, među 'starim, učenim' ljudima - sad ga ni u džamiji nema - toliki oreol mira okolo da ne možeš biti nesretan ili nemiran pored tih ljudi. Sabur koji na pad granate govori 'imala je svrhu padajući tu i ubijajući tog i tog, volja Njegova..'.
Računam koliko mi je ostalo papira u novčaniku i kažem mu da mi da 5 kg trešanja. Pitam kako je dijete, žena... On kupi trešnje, stavlja na vagu - nigdje lista, nigdje drvceta, čiste trešnje, ni prati ih ne moraš. Izvrnu se jedna drugačije boje, ni trula, ni nije. Vidje onu trešnju i poče da prebira sve redom. Da neka natrula ne ode u kesu. Čisti on ono, a ja govorim 'bolan pusti, pa izbacit ću kad budem prala'. Stavi on 200 gr više. Da 'namiri' beli mogućnost da je neka trula ipak ostala u kesi.

Hoću da platim i kako reče koliko je, ja pogledam u onu kesu, pa mi kroz glavu sijevnu sve vrijeme potrebno da se ubere ta količina, sve ogrebotine koje ti napravi kora drveta trešnje u jednom penjanju i nešto me zaboli u duši. U isto vrijeme mi sijevnuše svi oni koji 'mlate' bogovske pare ne radeći baš ništa, koji će danas proći pored njega i zagledati ga s visine...

Tu negdje vidim da ću okinuti plakati, pa brže da pobjegnem. Htjela bih mu dati više para, ali ne znam kako - da ne pomisli da ga žalim ili nešto. Zapravo sam samo htjela platiti njegov rad koliko mislim da vrijedi. Ali neće shvatiti. A ruke mu čiste. Rijetki su ljudi u ovom gradu s takvim rukama. Čistim.
Pa se opet sjetim djeteta, reko' - Kupi djetetu čokoladu. Kaže 'Ma kupit ću ja njoj od ovoga.' Znam da hoće. Ali neka. Nekako se okrenem, krenem kući, ne znam šta ću s onim trešnjama sama kući pa krenem dijeliti. Skupilo se Roma ispred zgrade - čudo jedno. Oni bezbrižni, veseli, jedu one trešnje.

Malo poslije sjedim na terasi i gledam do kad će sjediti dolje ispod u gepeku. Nisam ga žalila. Nemam zašto žaliti čistog čovjeka, čistog k'o zrake prvog sunca jutarnjeg, kao rosa, kao istina i čestitost. Ali mi teško pade svijet u kojem su takve vrijednosti da sve prljavo uzdižemo i da će najprljaviji među nama danas na čistog insana gledati s visine nemajući pojma o tome ni što su ga trebali sresti, ni šta ima u njegovim očima. Žao mi 'nas'. Onih koji zahebu nekoga iz šale, u prolazu. Da bi se dokazali - kome? Mraku.

/ I.J.

David Albahari

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
"Nedelja - dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške "Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
"Nedelja - dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči "ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: "Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom - onda kada je kasno za sve.

Jutros sam se iznenada probudila.Vjerojatno zbog toga, jer sam se
osjecala. Brsljan se svaki put prestrasi kad me ujutro vidi. Kad sam
dosla u djecuju sobu, Kavul je otvorio oci i urlikno. Karota se trgnula
iz sna i kad me je ugledala briznula je u plac.
Skinula sam viklere i masku za noc. Zatim sam se nasminkala, ubacila zubice i umjetno oko.
Za doruckom smo razgovarali o nagradi" Sedam sekretara SKOJ-a",
prvomajskoj paradi i pocetku Mediteranskih igara u Splitu. Gledali smo
fotografije Poljudske ljepotice, a Brsljan je sa nestrpljenjem iscekivao
utakmicu sa "Hamburgerom" u kojoj nam fali jedan gol i jedan igrac
umjesto Primorca da se plasiramo u slijedece kolo.
Kavul me molio da mu dozvolim da ove godine nosi stafetu,a Karota trazi da je pustimo na radne akcije "Zelengora 78"
Brsljan se ljuti na mene sto ne dozvoljavam djeci da izadju iz kasnih sedamdesetih, pa kaze:
-Dora, zlato, djeca moraju rasti u ovom vremenu.
-E nece ni milimetra!
-Ne mozes zaustaviti vrijeme.
-Mogu njih. Ne dam da odrastu do rata, silovanja i humanitarnih preseljenja.
-Jucer sam sreo Kavulovu uciteljicu. Da znas maloga saljemo u skolu sa kapom i pionirskom maramom?
-Ne nego cu mu staviti kapu i majcu Crne legije.
-Kaze da se mali svima obraca sa druze, cak i don Ivanu.
-Pusti kozu. Nego, jesi li nabavija kazete "Velog Mista"?
-Jesam. Jedva cekam da ga pogledamo dvadeseti put.
-Gledat ce mo ga posli rucka, a ti sad pogledaj finale kupa "Hajduk:Sarajevo 2:1"
-Sve si sad usrala! Rekla si mi rezultat!
-AJME, oprosti. Nema veze, ti i ja ce mo pogledat "Prohujalo s vihorom"
-Je li sa Clarkom Gableom?
-Ne, nego s Franjom Peglom.



Izvod iz Dorinog Dnevnika

Prica se kako su se na zemlji nekada davno susrele sve ljudske osobine i osjecaji.
Ipak DOSADA je u tom neobicnom drustvu stalno zijevala. I kad je vec
treci put zijevnula, LUDOST je, luda kao i uvijek, predlozila:
"Hajdemo se igrati skrive!"

SPLETKA je znacajno podigla obrvu, a ZNATIZELJA je, u nemogucnosti da se suzdrzi upitala:"Kakva je to igra?"

"To je igra u kojoj ja pokrijem oci i brojim do tisucu, dok se vi
sakrijete. A kada izbrojim, krecem u potragu. Koji prvi bude pronadjen,
zauzet ce moje mjesto u sljedecoj igri." Objasnila je LUDOST.

ODUSEVLJENJE je poletno zaskakutalo, dok se RADOST, gotovo bezuspjesno, trudila uvjeriti SUMNJU, koja nikome ne vjeruje u igri.

No bilo ih je jos nekoliko koji se nisu zeljeli igrati....
ISTINA se pitala zasto bi se ona skrivala, kad ce je i onako na kraju pronaci.

OHOLOST je drzala da je igra ××××× (a zapravo ju je ljutilo sto zamisao nije bila njena). KUKAVICLUK nije zelio riskirati.

"Jedan, dva, tri....." pocela je LUDOST brojati.

LIJENOST se sakrila iza prvog kamena na putu, VJERNOST je potrazila
zaklon na nebu, a ZAVIST je cucnula u sjeni USPJEHA, koji se vlastitim
snagama popeo na najvisi vrh stabla.

VELIKODUSNOST se gotovo nije uspjela sakriti jer joj je svako mjesto
koje je pronasla izgledalo prekrasno za nekoga od njezinih prijatelja.
Kristalno jezero prepustila je LJEPOTI, hlad drveta.

SRAMEZLJIVOSTI, mekocu leptirova leta ustupila je OSJECAJNOSTI,kretanje vjetrova SLOBODI...A sebi?!

Ipak, na kraju se i ona sklonila, i to u zraku Sunca.

SEBICNOST je, sto se, naravno, moglo i ocekivati, pronasla najudobnije
mjesto na svijetu, idealno samo za nju. LAZ se sakrila na dnu oceana, a
zapravo je bila iza duge. STRAST i POZUDA zavukle su se u jedan vulkan, a
ZABORAV....Zaboravio je gdje se uopce sakrio, ali nije bitno.

Kad je LUDOST dosla do broja devetsto devedeset i devet, LJUBAV jos
ni××××la pronasla niti jedno mjesto za sebe, jer joj se svako cinilo
zauzeto. Tada je ugledala prekrasan ruzicnjak i zavukla se medju crvene
ruze.

Kad je LUDOST ibrojila do tisucu i pocela traziti, prvo je, naravno,
pronasla LIJENOST koja je bila iza najblizeg kamena. Potom je zacula
kako VJERNOST na nebu s Bogom razgovara. STRAST i POZUDU osjetila je u
podrhtavanju uznemirenog vulkana, a ZAVIST je pronasla cim je ugledala
USPJEH.

SEBICNOST nije ni trebala traziti jer se sama otkrila bjezeci iz svoga
skrovista, tocnije, iz osinjeg gnijezda. Trazeci dalje, LUDOST je dosla
do kristalnog jezera i odmah otkrila LJEPOTU. SUMNJU je vidjela kako
sjedi na jednom kamenu, otkrivsi se da ne bi morala nikome govoriti gdje
se skrivala.

Doskora su svi bili pronadjeni. DAROVITOST je cucala u svjezoj, mirisnoj
travi, TJESKOBA u tamnoj spilji, LAZ ih je sve uvjeravala da je bila na
dnu oceana (a virila je iza duge), ZABORAV je vec zaboravio da se
necega uopce bio igrao....

LUDOST nikako nije mogla pronaci LJUBAV. Trazila ju je po cijelome
svijetu,iza svakoga stabla, grma, cvijeta, na dnu svakoga potoka i na
vrhu svake planine, a kad je vec skoro odustala pogled joj zastade na
prekrasnom ruzicnjaku. Uzela je stap i pocela razmicati ruze.

Odjednom je zacula bolan vrisak. Trnje se zabolo LJUBAVI u oci i silno
je ozlijedilo. LUDOST nije znala sto bi od jada. Ispricavala se,
plakala, molila da joj dopusti iskupljenje, a onda se sjetila......

Obecala je LJUBAVI da ce od tog trenutka zauvijek ostati sa njom.

I tako; odkad se igra skrivanja prvi puta igrala na Zemlji, LJUBAV je slijepa, a LUDOST joj je vjerna prijateljica.


Ovo je Meksicka narodna prica.

Titov socijalizam je jedino humano društvo


Poznati hrvatski glumac Rade Šerbedžija smatra da je veliki problem u pridruživanju balkanskih zemalja EU neravnopravnost i nejednaki status zemalja članica.

"Da li smo mi pri toj ženidbi sa EU ravnopravni sa Njemačkom. Ja ne vjerujem", kaže Šerbedžija u intervjuu televiziji Vijesti i dodaje da alternative nema.

Holivudski glumac kaže da je trenutna situacija veliki rat koji na prostorima ex-Yu konačno dobijaju Austrija, Njemačka i Austrougarska.

"Došli su do Jadranskog mora, doći će u Crnu Goru, pokupovaće sve... sve banke, sve najjače privredne i nacionalne žile, brodove, sve će pokupovati", kaže Šerbedžija i dodaje da ćemo opet biti u Austrougarskoj.

"To je bila Evropa, bili smo članovi Evrope i bunili smo se da izađemo iz toga jer smo uglavnom bili sluge", ističe poznati glumac.

Šerbedžija koji ne krije da je socijalista zabrinuto pita: "Što je sa radnicima, radničkom klasom, ljudima koji pokreću strojeve... da bi ovi je*eni gradovi živjeli?"

Smatra da su ti ljudi u šoku jer ne znaju što da rade sa sobom i svojim životima, svojombudućnošću.

"Jednog će dana crnog jutro svanuti, jednog će dana, šiknuće plamen....", kaže Šerbedžija i dodaje da je "socijalizam humanog lika (ne ruski socijalizam), onaj koji smo dotakli sa Titom, jedino pravo humano društvo."

Ukinuti smo kao ljudi

[You must be registered and logged in to see this image.]


Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas – ko živ, ko mrtav.

govori: Mirjana Karanović

Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije “smelo”, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta.

Beznadežnost je prisutno zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće – da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima. Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan – da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina.

To je naše stanje i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam – moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.

Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo.

Ljudi devedesetih nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada. Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije… Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama.

Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu – ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku. Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju – zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti – ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“.

Na sceni nije negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu – za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere.
Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.

Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu – ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize… Krećite se – dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe – isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.

Oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život – imaju iluziju.
Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to – devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao… I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.

Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas – ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici… Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu.

Moglo je biti drugačije i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba – ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!

Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri – kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.

Pogledajmo na primer kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako – neki bedno, drugi dostojanstveno.

Danas se može odrediti samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno – ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.

Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.

Pogrešna procjena

Često pogrešno procijenim ljude jer ih obično smatram boljim nego što jesu. I prevarim se, svaki put. Previše vjerujem ljudima, što mi donosi samo obilje razočarenja nakon što ih bolje upoznam. Prelazim preko stvari koje niko drugi ne bi tolerisao. Opraštam ono što ne bih trebala. Iznova i iznova si obećavam da ću s ostalima postupati drugačije, ali ne, za svakog narednog mislim da je poseban, da je sušta suprotnost prethodnome, a na kraju se ipak svodi na isto, svako očara pa razočara.

Zanimljivo je koliko samo jedan potez može promijeniti mišljenje o čovjeku. Shvatiš da to nije ono što je bilo nekada, osjećaš neku prazninu pri samoj pomisli na tu osobu. Ljubav prema njemu nije nestala ali nije ni jaka kao prije. Neke stvari se mogu oprostiti, ali ne i zaboraviti. Ovo moje se ne može ni zaboraviti ni oprostiti. Tačnije ja ne mogu, nemam hrabrosti ni obraza za takav potez. Ništa ne može promijeniti ovu ravnodušnost, nikakve riječi, nikakva djela. Kad bolje razmislim sama sam kriva, nikoga drugog ne mogu optužiti što imam toliko povjerenja u one koji to ne zaslužuju.

Trošila sam previše vremena na one kojima nisam ništa značila, na one koji su gledali da me iskoriste koliko god su mogli. Izgleda da ljudi ne znaju cijeniti ono što imaju, valjda se više vole kajati nego zadržati osobu pored sebe. No, tu im ne mogu pomoći, ne idem preko ponosa, a kad kažem da je kraj ,povratka nazad više nema, drugu šansu ne pružam jer je razbijenoj staklenoj čaši mjesto samo u smeću, a komadići stakla vas ionako mogu samo posjeći naiđete li na njih.

Amila Alić

Oprostajno pismo G.G.Markesa
Zaljubljen u ljubav


Kad bih imao jedan komadic zivota,
dokazivao bih ljudima koliko grese
kad misle da prestaju da se zaljubljuju kad ostare
a ne znaju da su ostarili kad prestaju da se
zaljubljuju.

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja
samo krpena marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ja ne bih kazivao sve sta mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.

Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,
vec po onome sto znace,
spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da svaki minut koji provedemo
zatvrenih ociju,
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.

Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih druge kad govore,
i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota,
oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu,
ostavljajuci otkrivenim ne samo telo,
vec i dusu.

Boze moj, kad bih imao srce,
ispisivao bih svoju mrznju na ledu
i cekao da izgreje sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama
jednu Beneditijevu poemu,
a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu
u casu svitanja.

Zalivao bih ruze suzama,
da bih osetio bol od njihovih bodlji
i strastveni poljubac njihovih latica.

Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prode nijedan jedini dan
a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.

Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca
da su mi najblizi
i ziveo bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko grese kad misle
da prestaju da se zaljubljuju kad ostare,
a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se
zaljubljuju.

Deci bih darovao krila,
ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa
staroscu
vec sa zaboravom.

Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...
Naucio sam da citav svet zeli da zivi
na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreca u nacinu
savladavanja litica.

Shvatio sam da kad tek rodeno dete
stegne svojom malom sakom,
po prvi put, prst svog oca,
da ga je uhvatilo zauvek.

Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo
jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi,
jer kad me budu spakovali u onaj sanduk,
ja cu na zalost poceti da umirem.
Zahvalan.

Juce je bilo tri meseca kako mi je otisao BELI !!!

Noc puna kosmara a u sedam telefon ne prestaje...Skacem u bunilu ...ocekujem vazne vesti ...Studio Be?...Jebao vas stb ...i besplatne knjige ...Ko danas nesto cita, picka vam materina ?..ali dz je dz!...Pripaljujem dusmanina iz crveno bele kutije i krecem da smuljam po kile cave ...Kolena mi klecaju ..sav drtim ..zbunjen do bola ..i uplasen kao retko kad . Ceskam se gde treba po navici ..ali to nije za ovu pricu...Ova bi trebala da bude nesto najlepse do sad ...ova je vapaj ...ova je poruka ..mada ne verujem da ce onaj gore da je pogleda, koji sam ja kreten, poceo sam i trezan da psujem . Ne necu je prepravljati...ipak neka ostane ovakva , kada sve bude u redu da se nasmesim i setim ovoga osecaja . Razaram pluca , sjebavam zeludac i buljim u zid ...Moram da krenem a noge teze od stubova novog mosta...Uz put koji mi izgleda kao Srbijin u Evropu...petorici jebem celu familiju ali ko njih jebe...mislim samo kako da udjem ...Jesam spretan ali intezivna nega neurohirurgije je kineski zid a ja ipak nisam Koperfild...Sutka sa policijom na Brankovom mostu mi izgleda kao pravljenje zamka u pesku ali uspevam!!!...Stojim pred staklom i pokusavam da zadrzim nekako puls na 175...a o suzi i ne vodim racuna .Jer gledam u ljudinu , gledam u frajera i smekera , gledam u majstorcinu i u pravog prijatelja ..Doslo mi je da riknem ...:Beli !!! Brate ustaj , budi se,skidaj te zice i aparate !...Hajdemo u zivot koji te je i doveo tu gde jesi ili se mozdani dogadja samo ljudima koji ga mnogo koriste !...Oterase me ...Resih da zaustavim planetu i odoh da ga cekam kod Mite u Zaru sa par kila Rozea i trijes krilaca...Doci ce on veceras...Pa mora da dodje , on je legenda...nikada nije omanuo !!!
Ma i ako ne dodje veceras JA CU GA CEKATI KOLIKO GOD !!!!!!!!

bukovski_jr

Ovo je lik koga sam zeleo da upoznam uz cisternu piva



DUDARIM

Неко се испишао у лифт.



Позвали смо форензичаре из Мајамија, рекли су нам да је Ђема што ради на скели.



Ђема се куне у децу да није он.



Позвали смо балистичаре из Визбадена, рекли су нам да је Ђема што ради на скели.



Ђема се куне у децу да није он.



Питали смо Гојка што живи у вешерници шта он мисли, каже није ни он. Рекли смо му да иде код Ђеме и да га пита дал има децу.



Ђема рече да нема децу, те га Гојко усра од батина, јер веровање да се овај испишо у лифт постаде чврсто и основано.



Куписмо Гојку serious amount Јелен пива да га частимо. Запио се и испишао на улазу у подрум јер није могао да потрефи кључ од вешернице. Опростили смо му, њега нема ко да бије.



Зграда углавном смрди на мокраћу. Суботом долазе цигани који перу степенице али овај пут су прескочили нашу зграду јер нико није хтео да им плаћа. Рад на фасади је обустављен јер шљакери протествују због пребијања Ђема.



Наговорили смо мутаву Сандру да опере зграду, и свако јој дође по педес кинти.



Нема наравоученије.

Ponestaje mi izgleda volje da budem aktuelan...dugo nisam bio u zoru na reci, nema vise onih maglovitih i mamurnih jutara...Taxisti navuces osmeh oko glave ...a onda maznes jogurt iza prodavnijce...Neke divne knjige su mi verovatno u podrumu ali kljuc od katanca je "tu negde"....Neke divne zene su mi verovatno u rokovniku sa koznim koricama ali i on je tu negde...suvise sam star da pisem nesto ljubavno a da ne bude suza , a drugovi moji su biseri rasuti...i da li su vise uopste drugovi? svako me novo poznanstvo prvo digne do zvezda("o ti si tako interesantan")...kasnije ide po principu: "glumac" daj nesto smesno....A onda me baci u bezdan...Zvacu je iduce nedelje...Uzasava me misao da od cunamija...postajem obican talas !..Moram da popravim vremeplov!...Ili nabavim ogledalce kao Keba !...
Bukovski_Jr

FALIŠ MI...da se smiješ mojim glupostima... da mi kažeš kako sam lijepa...da se naljutiš makar i bez povoda... da me braniš pred svima... A najviše mi fali tvoj pogled i osmjeh! Svaki put kada te se sjetim, rasplačem se... i drugi mi kažu da ne vrijedi voljeti te jer daleko si od mene . Ali iako si daleko to mi ne pomaže da te zaboravim...Mjesec će ti reći da mislim na tebe, zvijezde će ti reći da si dio mene! ...ti si za mene potok što iz raja teče i ako postoji radost, to je onda uz tebe i ako postoji bol, to je život bez tebe... Daleko si od mene i to me boli ali znaj da moje srce samo tebe voli... i nikada nećeš biti zaboravljen! Jer ja znam da ćemo se opet jednog dana sresti!Sada pokušavam biti sretna ali to ne mogu.. .Mijenjat će se ljudi kao godišnja doba, a ti ćeš mi faliti sve više i više i nikada nećeš nestati iz srca moga... Možda ću vremenom plakati tiše i tražiti te u sobama praznim... jedina utjeha bit će da ću te ponovo vidjeti nakon TOLIKO VREMENA...

BAJRAMBRECOLA JARANE.....

DIRLJIVA PRIČA: “Bajrambarečola, jarane” od prof. Nedzada.M.

Jutros mi na um pade moj rođak Sejo koji uvijek pred Bajram dođe kod moje majke:
„Strina.“
„Šta je, sine Sejo?“
„Još danas i sutra, Bajram je priksutra.“

Najbolji-prijatelji

Kad sam bio mali slavio sam sve praznike. Majka bi me lijepo obukla, počešljala rekavši da moram biti fin, jer je danas Bajram. Dolazili su rođaci da se bajramuju sa mojom starom nenom, jer je bila najstarija u familiji, a ona ih je sa osmijehom dočekivala. Majka je imala „kat haljina,“ lijepe dimije i bluzu. Uvijek su bile veselih boja sa čudesnim cvijetnim dezenima. Lice joj je bilo uokvireno prelijepom maramom čija boja se slagala sa dimijama i bluzom.

Na bajramske kolače su dolazili moji drugari Mate, Zoran i Stanko. Sa vrata bi rekli: „Sretan praznik!“
Mate je, zagrlivši me, govorio: „Bajrambarečola, jarane.“
Ja sam kod njih išao za Božić, a Matina majka me uvijek pomilovala po glavi, poljubila u obraze i „posadila“ za sto.
Rasli smo.

Uoči svakog Bajrama je dolazio stari komšija Ahmet i govorio mom ocu: „Dedera, brate, vakat je.“
Otac bi uzeo lovačku pušku i ispalio dva metka u zrak. Najava Bajrama.
Kada bi neko umro, mi djeca smo išli na dženaze samo radi fidije. Mate, Zoran i Stanko su uvijek išli sa nama, dobijali fidije, a Mate bi rekao: „Jest ovo fino kod vas, neko umre, dadnu ti pare.“
Ja sam se pravio pametan objašnjavajući: „To ti daju da ne plačeš, jer moraš ići kupit čokoladu.“
Svi smo pametno klimali glavama.

*************************

Bio je rat.
Ahmet je odavno otišao.
Bajram je bio nekako drugačiji. U uniformama. Kurir iz komande mi je donio kovertu.
„Ovo su donijeli unproforci.“

Otpakovao sam je. Samo jedna rečenica: „Bajrambarečola, jarane.“
Bože, pucamo jedni na druge, a čestitamo praznike jedni drugima…
Zgužvao sam papir gutajući suze.

*************************

Ovih ramazanskih noći grad je živ, bašte su prepune smijeha. Neki poste tek da bi ih neko vidio, drugi poste i ogovaraju one što ne poste, a kod trećih se post vidi na licu: blag pogled, osmijeh i skrušenost.

Ja svaku noć idem na iftar kod mojih roditelja…
Majka i danas nosi "kat haljina", prelijepe dimije i bluzu sa čudesnim dezenima. Otac je zauzeo mjesto stare nene.
Jedan moj prijatelj mi kaže: „Idi dok imaš kod koga…vjeruj mi da se ja radujem Bajramu, ali ga se i plašim…ovo je prvi Bajram bez mojih roditelja…“
Zašutio je oborivši pogled i čuvajući suze da se ne otkinu.

*************************

Prava prijateljstva nikad ne umiru. Ona su kao žar, navučeš pepeo na njega. Poslije otpuhneš pepeo, a žar ponovo zaiskri.
I ovaj Bajram zazvonit će mi telefon zorom. Ne trebam gledati broj.

Uvijek prvi nazove.

“Halo.”
“Bajrambarečola, jarane.”

Ovo je bas, bas,,, 

Vozim "sto" godina i osim jednog dizanja,sa sto na sat,kontejnera u vazduh ,ne secam se da sam imao nekih vecih udesa...A i tad bih prosao bez ogrebotine da me ne opaucise po glavuci ,bricangle koje u zurbi spustih na dasku iza zadnjeg sedista...Ali sta je dvanaest kopci za ovakvog deliju ?...Elem deceniju kasnije lik ispred mene ukopa u mestu , ja na kocnicu ko budala na onu stvar ...uh stadoh na petnaestak santimetara i taman da odahnem i pomenem mu bar svastiku, neko me sastavi odpozadi. Izadjem a u srebrnom Pajeru...zena kakva se ne vidja svaki dan...I ne gledam stetu na kecu ...jbt pa njena bunda vredi ko tri keca !...Jao pa kako to kocite ...stvarno nisam kriva...bla bla bla...Onda spusti naocare ,pogleda me pravo u oci i rece...Boki duso pa jesi li to ti?...Pa kako me ne prepoznajes?..Odrasli smo u istoj zgradi !...Ljilja bre!... blejim ko ovca...Munu mi vizitku..i rece popravi to i dodji po lovu. Sad zurim...I ode !Odoh i ja do Kestena da se povratim ...Otpih pola Lava i poceh da vrtim film ...Bila je starija tri-cetiri godine i zivela iznad mene a Slavko iznad nje...Ona djak generacije a on tapkaros i sitan lopov...Ona vaspitana,uredna,smerna...On baraba, muljator, sibadzija...Za nju se mislilo da onu stvar nije videla ni u Startu , on po tri ribe na svakom prstu...I bas kad je diplomirala ekonomiju on se vratio iz Zabele...Kada su se vencavali niko nije verovao...Odose u Pariz i padose u zaborav ...I eto ona se vratila ali bez njega ...Jedino sto se tu i tamo cuje i to od Kokana francuza,kad se napije,da su ga roknuli neki bosancerosi jer ih je ispalio posle neke velike pljacke...Kao ne bi on ali mu je zena pobegla sa lovom !?!...Naravno da nisam isao po kintu...Picka joj kevina nisam joj oprostio ni ono sto me stalno stipkala za obraze i zvala bucko !!!

moja malenkost

[You must be registered and logged in to see this image.]
Piše: Stefan Simić

Uvek se prepadnem pred sudbinom lepih i kulturnih žena koje nisu uspele da pronađu svoju sreću.

Tako me zaboli kada mi prećutno kažu da nemaju nikoga. Glavom mi odmah prolaze njihove samoće, čežnje, nemiri. Svi oni muškarci koji su obećavali a nisu ispunili. Svi oni dugo iščekivani susreti koji se nisu dogodili a mogli su…

Njihove tuge su najtužnije jer sve što su radile u životu bili su pokušaji da sačuvaju sebe i učine ovaj svet boljim mestom za život. Preziru površnost, banalnost, ljudsku nesmotrenost. Preziru a na to svuda nailaze.
Ne mogu da im pomognem, mogu samo da ih razumem a ponekad je i to dovoljno…

Da žive negde u dalekom svetu bile bi same ali nemiri bi manje boleli. Ne boli samoća, boli sve ono što na nju podseća. Boli pritisak koji drugi nameću, pogledi, očekivanja.

Boli prazna soba u kojoj te niko ne čeka, boli isti raspored stvari, tišina. Boli noć koja nikako da se završi, boli zora koja nikako da svane…
Koliko su samo ulagale u sebe, čitale, razmišljale, stvarale svoju ličnost i šta onda? Sa kim da podele manire na kojima su toliko radile? Kome to da daju? Kome, kada svet ide u nekom drugom pravcu a one zbunjeno stoje negde na sredini.

I dalje su predivne a same.

I dalje su prelepe a neljubljene.

I dalje mirišu ali uzalud kada je sve manje onih koji prepoznaju njihov miris…
Obrazovanje ništa ne garantuje, može samo da produbi svest o vlastitoj nemoći. Njihova nesreća je što su toliko svesne sveta oko sebe. Druge su se prilagodile, popustile i prepustile životu da ih nosi a one to neće ili ne umeju.

Isplakaće svaku svoju suzu, odbolovaće svaku svoju bol.
Smelo, dostojanstveno, gordo, više kao vrlinu nego kao nedostatak.
Sve im je jasno, zato ih sve i boli.

Slušaju me takve žena kada gostujem po bibliotekama. Prepoznam ih po pogledu. Obično nešto kažu i nestanu pred kraj promocije. Negde žure…
Gledaju me na ulici i skrenu pogled kada ih primetim ili krenem ka njima.
Čitaju me a ja pišem upravo zbog njih…
Posebno ovu priču koju će samo one razumeti.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pero ti se pozlatilo!!!!

"Ljudi sve više gube osećaj za druge ljude! Kao da se gubi sposobnost da se voli, saoseća, učestvuje u emotivnoj razmeni! Svedoci smo emotivne kataklizme koja razdire sve pred sobom! Svi se žale na usamljenost, sebičnost, apatiju a retko ko napušta svoju usamljeničku tvrđavu i pruža ruku drugom čoveku!

Ljudi ne primećuju ljude! Čovek je zaboravio na čoveka! Saosećajnosti je sve manje, solidarnost je obesmišljena…

Posmatram ljude kako čeznu za toplinom, pažnjom, rečima podrške, zagrljajem, što više traže kao da sve više pate! Zaboravlja se na blagost koja ublažava patnju!

Kako je moguće da toliko ne obraćamo pažnju na druge opterećeni sobom?!...."
Stefan Simić

“Govorili su mi kako će daljina da nas rastavi. Kako je ljubav na daljinu nemoguća, ali vidiš, mi smo uspjeli. Volimo se uprkos svoj toj daljini. Govorili su mi: ‘Ne možeš ti to; daljina će da vas uništi’, a ja sam im se samo nasmijala i rekla: ‘Samo me gledajte, mogu.’ Daljina mi ne znači ništa, jer znam da si ti tu, da kad god zaklopim oči da ćeš biti tu, i tako je uvijek bilo… Kad god sam željela da si tu, zaklopila sam oči i bio si tu, pokraj mene, držao si me u naručju baš kao onog dana, kad si mi obećao da je naša ljubav vječna, i zbog toga, zbog ove daljine, zbog svega te volim najviše. Daljina je zapravo dokaz naše ljubavi i da mi to možemo.”
N.N.

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Jens Kristian Grendal - “Tišina u oktobru”

John Doe ::

[You must be registered and logged in to see this image.]

lele.ne znam da li da plačem ili da se smejem... 

Imaš dugačke stepenice koje te vode na prvi kat, odnosno u prizemlje, ali podignuto prizemlje. Onda imaš onak' dva hodnika, ti skreni u lijevi, e a onda imaš lift. Uđi u taj lift i stisni broj tri. Onda kad izađeš imaš veliku prostoriju, ali imaš vrata ispred sebe – tu uđi i prođi ostakljenim mostom. Tada dolaziš na odjel ORL-a, zapravo nisi još na odjelu, ali bit ćeš kad pozvoniš na zvono. Otvorit će ti ili crna razroka ženska ili plava sitna, to su ti sestre, samo reci da ju trebaš i pustit će te.“ Iza svake stanke unutar ovog objašnjenja govorila sam tipičan „mh!“ koji, uglavnom lažno, upućuje govornika da ga sugovornik sluša. Nakon zadnje rečenice zastala sam kako bih se uvjerila da je uputstvu doista kraj, promrmljala nešto slično zahvali i krenula k trgovini kupiti nekakav puding i sok za bolničku posjetu. Kolegica je pristojno zahvalila, ali je izbacila onaj dio sa „nisi trebala“ jer je znala da mrzim te bon-tonske nametnute fraze, pa me podignutom obrvom upitala što je novo između mene i njega. Pogledala sam kroz prozor i sve je bilo jasno. Kroz maglu se nazirala žuta kućica sa dvorištem punim cvijeća i mramornim klupama. „Ovaj put sam ga pokušala spaliti.“, rekla sam kroz zube dok se ona, kraj mene, naslanjala o prozorsku dasku. Glasan smijeh zaorio se iz sobe dok joj krv nije prošikljala kroz usta iz nezacijeljenih krajnika." ~ Quince

Filomela ♫

Čekanje. To je bila prva lekcija koju sam naučila o ljubavi. Dan se otegne, čovek pravi hiljadu planova, zamišlja sve moguće razgovore, zaklinje se da će promeniti svoje ponašanje u određenim prilikama – a ostaje sve vreme nespokojan, usplahiren, sve dok se ne pojavi voljena osoba.
A u tom trenutku, više ne zna šta bi da kaže. Oni sati iščekivanja preobratili su se u napetost, napetost se izrodila u strah, a strah izaziva u nama stid da pokažemo svoja osećanja.

Paulo Koeljo – Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Kolilo treba suza za jednu tugu?

karakostovka

"Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Medjutim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako..."

Marija Jovanovic
Idi, vreme je

[You must be registered and logged in to see this link.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


od sutra u prodaji..

Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još uvek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namerni suputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Poneki ispušten znak. Gde tebe da smestim? U one od kojih ne idem ili one kojima se uvek vraćam? ( B )

[You must be registered and logged in to see this image.]

cita se i od nazad, rec po rec ( Свет палиндрома - stranica na fb)

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

IVO ANDRIĆ