I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju

Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Učeni ljudi lako mogu da prepoznaju amaterizam. Struka duboko zadire u materiju, stalno je usavršavajući. To je znanje. Učeni ljudi, medjutim, ne ponižavaju one koji od njih manje znaju. Pomažu im da, ako to žele, nešto nauče. To je veličina. Odstupanje od ovoga najčešće je pokazatelj da je neko uskočio u skupe "cipele', ali za tri broja veće. Vredno, ali beskorisno.
Brankica Damjanović

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Ponekad nam se nešto ne da. Bilo da je reč o susretu sa nekim, započinjanju kakvog posla ili putovanju. Sve se dogovori i onda ništa. I tako više puta. Volim te situacije. Tada jasno razumem da nam nije dato da se upletemo u nešto što nije za nas. Mi smo zapravo sačuvani prilikom koja nam se izjalovi. Sačuvani i nagrađeni, a ne uskraćeni. Ono što je stvarno naše dođe lako i dođe kući. Klikne. Ono što nam ne pripada, čak i da ga uz napor i tvrdoglavost priuštimo sebi, ne postaje izvor zadovoljstva već se sa svakim danom preobraća u sve veći spomenik zabludi. Tako da... kad pomislite da vam se nešto ne da, zapravo vam je dato. Dato da naučite šta vam ne treba. Sa tim saznanjem i potrebe se profinjuju i smanjuju. Sve do trena kada shvatimo da smo sebi najpotrebniji.

"Rukopis moga brata"
Brankica Damjanović

Stela Polaris Datum upisa : 13.01.2013

Kad mi neko kaže "vetar u kosi a ti dodaš gas! " ja se aVtomatski distanciram od tih osoba! Brataš ja sam iz Banata, ovde je vetar počeo da duva kad je zemlja bila užarena lopta i nije prestao do danas. Pogotovo mi je drag zimi kad na minus šurnaist prođe kroz kosti ponese jetru, jedno plućno krilo, depilira te kompletno i ubije prva tri sloja ćelija na koži. Ovde duva iz zidova bre, ovde kad otpušiš čep od kade opizdi te promaja ! A kad malko podivlja ondaK svi idemo u istom pravcu , i ptice i najlon kese i babe, deca, kere, biciklisti, ko 'oće i ko mora . Donese nam pesak iz Sahare pa svi budemo žuti, ujutro kad ustanem od komšija pomislim da su pokemoni ili da nas je napao Japan . Donese nam grip iz Konga, Milisava iz Stepojevca i tri padobranca sa Novog Zelanda. Pa kad ti uđe u uvo a izađe na levu patiku, tada svi imamo afro frizure. Imaš frizuru kao da si izgubio opkladu pa moraš takav kroz grad tri dana !
Dakle, jebo te vetar u kosi , kupi fen!

Nebojša od Zrenjanina

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Sinoć je moja ćerka, sticajem okolnosti, bila gost u kući jedne divne porodice u Berlinu i večeras mi je ispričala kako je žena koja tu živi, majka, bila ljubazna i nežna, grlila je i rekla joj da može da joj se obrati kad god joj nešto treba. Nepoznata žena, rekli bismo, sasvim objektivno, bez ikakvih obaveza prema mome čedu. Setila sam se kako sam pre dve zime i sama ugostila jednu devojku iz daleka, kad još nisam znala da će moja kći biti student u inostranstvu. Sve to sada nije mnogo važno, to su detalji koji vode do poruke ovog teksta, a ona je stara i toliko puta u praksi potvrđena istina - sve što radimo, bilo kad i bilo gde, sebi radimo. Nepogrešiva životna mera na kantaru našeg delanja.

Brankica Damjanovic

★ Prva Oklagija Foruma ★ Datum upisa : 17.02.2010

Ta nedeljna jutra puna topline i ljubavi ...
Kada se probudino sa snovima na jastuku, kada sve dobija smisao postojanja a dom zamiriše na kafu i hleb.
Lep osećaj sigurnosti koji daje snagu ...
Treba se radovati ...
Svakog dana onako bez razloga radovati se sitnicama, dragim ljudima, izlasku Sunca
I kada nam život da razloge za tugu izbrišimo ih verom da je baš sve prolazno i radujmo se što smo živi i imamo još jedan dan za nadu ...

Selma

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Ponekad mi dan poput peska iscuri kroz prste. Da me neko posmatra sa strane mogao bi me mirne duše nazvati dangubom. A zapravo stvari stoje sasvim drukčije. Takvi dani u kojima ne radim ama baš ništa su prava pravcata pustolovina. Penjem se po vrletima svoje duše, pospremam misli, glancam srce do visokog sjaja... I kad se najednom prenem i spazim dan i noć kako nakratko razmene nekoliko reči tokom uobičajene „primopredaje dužnosti“, na tren osetim krivicu. Samo na tren. Brzo je nestane jer pogledam u dlan i vidim da je, nakon što je sav "pesak" iscurio, na njemu ostalo nekoliko najsjajnijih zrnaca. Vreme je običnom čoveku isto što i reka tragaču zlata. Na kraju, kad se sva prljavština spere, u rukama ostane samo ono najvrednije.
"Dobro je"

Brankica Damjanovic

Stela Polaris Datum upisa : 13.01.2013

Nekako me sramota kad gledam ovoliku kolicinu fenomenalnosti! Svi divni, pametni, vrijedni i dobri! Pa prastaju, pa se vole, pa su trn u oku zavidnima,tek sta imaju nozeva u ledjima...Jebote, ja sam najgora! Umijem da budem i te kakav skot. Cesto se tako zeznem u procjeni ljudi, zali Boze izgubljenog vremena i zivaca! Nekad ustanem nervozna i svi mi idu na ganglije brzinom japanskog voza. Ima stvari koje necu da prastam, ima dogadjaja u kojima necu da ucestvujem, imam srce u kome nema mjesta za svakog. A ima i stvari i ljudi koje uopste ne volim i to vrlo transparentno. I nisam nikom trn u oku,ako i jesam,njihov problem ,a ne moj,nek ga vade ako im smetam. Pritom, grijesim, i ne samo sto grijesim, nego se cesto zajebem do kosti! Ponekad zaboravim bitne stvari. A tek sto sam tvrdoglava !. Jebote, imam li ja neku dobru osobinu?! A, da imam petlju da sve ovo kazem,bez foliranja i podilazenja !Ah i dobro dobrim vracam,zlo pamtim kao slon.

Astrin status na FB, jutrošnji

Ništa ja tu ne bih dodavala ni oduzimala.

Glavni Administrator Datum upisa : 21.12.2008

Nepotrebno je prenositi ljudima da ih neko ogovara. Oni će, svaki put kad se toga sete, pomisliti na onog ko im je taj loš glas doneo. Zaboraviće i onog ko ih je klevetao i zasto je to činio, ali će ih svaka pomisao na glasnika povrediti. Povrediće ih tako onaj ko je mislio da ih štiti. Nepotrebno je prenositi ljudima da ih neko ogovara, osim u slučaju ako im je život ugrožen. A nije. Ogovaranje je po život ili bar kvalitet života najopasnije za onog koji ogovara. On tada propušta svoje ovozemaljsko vreme, dok ljušti fasadu sa tuđeg života u pokušaju da ga naruži. Ne zna on da neki životi sa ožiljkom još i više vrede.

Brankica Damjanovic
"Rukopis moga brata"

Nights of Cabiria Datum upisa : 13.07.2011

" Imao sam četrnaest prvih ljubavi.
Moja prva ljubav bila je jedna učiteljica. Sada je već baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospođa, koja me se sigurno i ne seća.
Moja treća prva ljubav nije me primećivala.
Moja četvrta prva ljubav bila je jedna od prvih žena u životu koje nisam imao. O petoj, šestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slične ostalima da mi se već mešaju u glavi.
No, najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan. Ipak, nisam bio sasvim iskren: jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je književnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujući toj srećnoj vezi vi i čitate ove redove o prvoj ljubavi."

David Albahari - ”Mrak”

Gost

________________________________________
Veterinarska ambulanta. Žena ulazi noseći svog psa u rukama i kreće prema ordinaciji. Nepoznati muškarac (čudno, posle mesec dana ovakve svakodnevice, mislila je da su joj svi poznati) telom zatvara prolaz.
-U toku je pregled jednog pacijenta.
Žena podigne pogled sa svog kučeta i, ne zastajući, glavom pokaže ka stalku za koga vise plastične flaše sa tankim plastičnim crevima.
- Infuzija.
-Aaaaaa.....
Muškarac nasluti da Žena neće stati i skloni se, nedovoljno brzo da izbegne njen lakat.
Žena se ne izinjava. Radi isto što i prethodnih skoro pet nedelja: unosi psa , stavlja ga na sto, namešta platno u kome ga je donela i pokriva ga. Seda na svoju stolicu, leđima okrenuta stolu za pregled. Na jednu ruku naslanja glavu a drugom mazi psa nad kojim je nagnuta gornjim delom tela. Nešto mu šapuće na uvo. Pas reaguje samo umornim pogledom.
Omiljena veterinarka kratkim, brzim pogledom odmerava pristiglog psa, ohrabrujuće se osmehuje Ženi uz jedva primetno klimanje glavom i nastavlja pregled koji je u toku. Muškarac se okreće prema Ženi i pita:
-Koliko ima godina?
-Ima dosta, odgovara Žena tvrdim glasom.
Čovek ne čuje nepomirenost u glasu. Promiče mu tvrdoća odgovora.
-Pa vidi se da je star pas...
Jedva da je završio rečenicu. Ostajući da sedi, žena u trenu okreće gornji deo tela ka njemu i foksura mu zenice. Kroz stisnute zube izgovara:
-A koliko Vi imate godina?
Muškarac je potpuno zatečen. Nesvesno se odmiče od žene, širi oči i, potiskujući ljutnju, poteže kartu pametovanja kombinovanog sa dozom šmeka beogradskog mangupa:
-Pa, sigurno sam mlađi od vašeg psa... Muškarac pokušava da osmehom ublaži napetost u vazduhu . Kasno. Žena ne pušta.
- Pitala sam koliko Vi imate godina, prekida ga naglašavajući svaku reč. I dalje ga gleda direktno u zenice. Ne dozvoljava mu da skrene pogled.
- Pa, imam 58.... Ali kada se preračunaju njihove godine.... Muškarac govori polako. Kupuje vreme, pokušavajući da se pribere. Žena mu ne dozvoljava.
-Ko ih preračunava? Kako?
- Psi kraće žive...
Žena i dalje ne pušta.
-Koliko žive?
-Pa, kako koji....
Žena steže. Ne dozvoljava mu da završi rečenicu.
-Ovaj! Koliko živi ovaj? Glavom pokazuje na svoje kuče, i dalje mu prikivajući pogled.
-Pa, možda petnaest – šesnaest godina, pametuje Muškarac i u trenutku shvata da ne može pobediti. Da je ono što on vidi kao njenu drskost odgovor na ono što ona vidi kao njegovu bahatu glupost. Na grešku koju mora da plati. Jer je Žena rešena da ne dozvoli odustajanje.
-Pa, onda će se moje milo kuče još naživeti, suprotno iznetim prognozama.
Sad ga več vređa. Uviđa to, pokužava da odledi osmeh i izgovara:
-Seda brada, šarmantan muškarac a nije naučio da se dame ne pitaju za godine... Ovaj deo sa šarmom ubacuje kao potrebnu laž.
Muškarac kao da ne shvata da je omča otpuštena i nastavlja da maše svojim glupošću:
-Ma znam, znam... Al nekad mi se omakne....
- A možda da ovo bude poslednji put.... Žena mu oslobađa pogled, upućuje mu osmeh iskrivljen prezirom i okreće se ka svom psu. Na jednu ruku naslanja glavu a drugom mazi psa nad kojim je opet nagnuta celim gornjim delom tela i nastavlja da šapuće u meko, čupavo uvo.

By Taša

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

I ne znam otkud ova potreba odjednom
da ispovedim bol.
Godinama brižljivo skupljanu,
glancanu, ređanu u vitrine.
Vitrine razbijenih stakala
tokom vaspitnih maksima moga oca.
Fino izrezbarene kao dugo čuvane
reči u dogrobnim tišinama.
Odakle potreba da ih izložim
pogledima kao skulpture
anonimnog umetnika,
stidljivog pred proždrljivim publikom .
Čovek je alav na tuđu slabost.
Čovek je alav na nesreću,
skandal,
čovek je alav na "gore " od sebe.
Čovek je pizda,
prijatelju.
No uzmi čekić i lomi,
satri-
sećanje na svaku tugu,
beleg i pečat.
Na svaku brazdu,
seme i mraz.
Na vrane,
na zidine,
memlu,
kajanja,
greh.
Na svako dobro,
radost
i zoru.
Na bolest.
Na isceljenje.
Na postajanje.
Na krštenje.
Stigme i
krvarenje bez kraja.
Udri i ruši.
Ruši i udri.
Razbijaj.
Ne ispovedaj,
ne glancaj,
ne izlaži!
Čovek je pizda
prijatelju.
Žaklina Milojević

Gost

20. oktobar.........godina 2001....
potpuno sam sigurna da sam se probudila.......mada...

gledam kroz prozor i ne znam...ne vidim...ne čujem ništa......čak ni ptice koje su do juče u parku preko puta naše kuće neprestano pevale..........
i danju i noću........
htela bih negde da krenem...nemam pojma gde, samo da izadjem, da odem, da nestanem...da me nema........a ni ne znam tačno zašto ?
znam samo...da se juče desilo nešto strašno....nešto mnogo strašno...nešto najstrašnije...ali ne mogu da se setim šta ?,jer ono što ne želim da poverujem uvek-odmah...istog trena obrišem...zaboravim...
razmišljam ...gde li je sada on...kako ga u kući nema ,a nije me probudio,
nije mi se čak ni javio...nije mi rekao ni gde ide .....................................
i gde sada ja da idem ...da ga tražim.......
ostaću ipak tu...u kući...

Posle skoro sedam godina, nisam uspela da se snadjem....sama...u ovom njegovom gradu...............u kome je svaka ulica bila naša....
u kome me svaki deo grada, svaka raskrsnica, svaka zgrada, svaki lokal, svako drvo, svaki saobraćajni znak, svaka pesma....i svaki čovek........
podseća na njega.
Ne mogu, ne želim, ne umem, neću......... i ne smem......teško mi je.....
jedva preživim neke prolaske...kroz neke ulice........ali ...
moram dete da " vodim kroz život "...ne mogu njega da zatvorimu kuću
- kao što bih sebe....najradije !

...a ako već ne mogu da se zatvorim u kuću, koju smo u šali gnezdom zvali.........ići ću tim prokletim " ulicama...ali ću gnezdo " uništiti "......
šta će mi............................ a ne treba ni detetu
od žive majke "grob ".

i jedino znam...pored te kuće nikada više neću proći...

Malena KV

Gost

….sedim za stolom drumske kafane na putu od grahova prema risnu. U društvu sam još 8 muškaraca. Profesionalno zavisni od turističke privrede.

….kafana kao kafana. Reklo bi se…..

….neko te ima noćas neko te voli noćas to nisam ja…..dolazi iz solidnog kućnog stereo uređaja.

Konobarica riđokosa mršavica sa više od 180cm visine, uklapa se u raspon godina 25 i više. Pred kafanom parkirano 4-5 teških kamiona sa bh-rs-cg tablicama. Njihove posade ispijaju kafe i kisele vode pod odrinom sa gustom lozom.

….neko nas je poslao u obilazak puta koji je pravio stari otac nacije kome danas mladi oci nacije prigovaraju da nije bio dovoljno nacionalno svestan.

Put je danas zaista idiličan, kako je izgledao u vreme izgradnje i pune komercijalne upotrebe mrzelo me da zamišljam. Minibus je usput otkazao poslušnost jednom od 9 izabranih. Rekao nam je: jebiga momci, prokuvao je nisam primetio na vreme, nema paljenja pre nego se zameni zaptivka na glavi, šlep će doći kad dođe, ako nije kakva preša vodim vas kod mene kući imam i bazen.

….jednoglasnom tihom aklamacijom usvojeno. trojica od devetorice su se povukli u stranu da telefoniraju. Jedan je rekao: pakleno je sad za kretanje idemo do kafane, produžićemo kad preladi.

….sad smo tu pod odrinom. Na beloj neonskoj reklami piše kafana….

….čoveka ne uništi ni droga ni piće. Uništi ga san kada shvati da će ostati samo san…..

…putem nailazi pogrebna povorka. Sunce je zašlo iza oblaka koji do tada, siguran sam, nije postojao. Muzika je utihnula.

Riđokosa visoka konobarica u crvenoj majici kratkih rukava i izbledelim farmericama sa brižljivo negovanim stopalima u letnjim sandalama i crveno lakiranim noktima kose vezane u rep je prišla ivici ceste i mirno stala. Posade teških kamiona staju pored nje duž ceste. Prilazi i poštar, priključuje im se i starica koja je na kamenu pod smokvom sedela i čekala. Stoje u nizu duž ceste. Ustaje i polazi naš vozač, ustajemo i mi. Stajemo u niz duž ceste.

Kolona prolazi. Drvena piramida na čelu, slika pokojnika, venac, buketi cveća, šest muškaraca koji na ramenima nose drveni kovčeg, ožalošćeni, rodbina, komšije….

….kaže novak kilibarda u fazonu umri đe oćeš al dođi u nikšić da te ožale. Tu su sprovodi kilometarski. U gradskoj kapeli su četiri prostorije, sramota je izjaviti saučešće u jednoj, a ne učiniti to i u drugim prostorijama…

….kolona i dalje prolazi. Već upadljivo bulje u naše čelo kolone oličeno u liku riđokose konobarice. ona gleda u asfalt ispred sebe i moli povremeno krsteći se. Kolona i dalje prolazi.

Riđokosa odlučuje da je bilo dovoljno. Ulazi u kafanu. Za njom i ostali. Apsolutna tišina. Starica se pridružuje za stolom dvojici kamiondžija. Obojica imaju dugu kosu sa bebi licima. Nemaju više od trideset.

….ova mala što vas gosti ođe mi je unuka. Ostala mi iza pokojnog sina. Poginuo u kolima osamdeseprve. Sa ženom. Ova mala bila kod mene ođe, a oni tamo. u vojvodinu. Ovi što ga pronesoše bio joj prvi momak. Dok je još bila ođe u školu. On posle pošo u švesku a ona na velike škole u prištinu. Bio on stariji od nje desegodina. Eto siroma, neki dan ga strefilo tamo bez iđe ikog svog. Strani ljudi ga donijeli braći da ga sarane. A čegovići ste vi đeco ?

….baba aj ti samnom do kosijereva neka Rade nek radi, kaže dugokosi kamiondžija. Kreću. Starica se penje u visoku kabinu volvo-a. Tišina. Zvuk gusala sa stereo uređaja je prekida….

…poleće soko sa vite jele, spuštio krila do crne zemlje

Poleće soko i nisko pade, žalosno pismo đevojci dade

Đevojko moja raspleti kose mrtvog ti dragog kroz selo nose…..

……prasak razbijene čaše…..stereo je zamukao. Prasak razbijenog stakla i na terasu izleće grlić slomljene flaše. Gosti u tišini napuštaju terasu. Mi ostajemo. Sunce je pojelo oblak i sada rasteruje zaostali dim teških volvoa i scania…

….opet je jara i tišina. Vozač ulazi u kafanu. Izlazi. Išla je samnom u gimnaziju. Nisam je video od mature. Ja otišao za beograd ona za prištinu. Ćutimo.

….čoveka ne uništi ni droga ni piće. Uništi ga san kada shvati da će ostati san….

….zvuk sterea prekida tišinu….

….prijatelj i ja sedimo na klupi gledamo zvezde, slušamo vesti što su upravo stigle. Kažu da imamo još samo par godina za nas….

….na vratima kafane pojavila se riđokosa rada.

….u etno beloj haljini od lana, dužina pada preko kolena, lučno zatvorenog poprsja, po dnu vez. Letnje sandale salivene uz preplanulu nogu. Crni lak na noktima. Brdo riđe raspuštene kose do polovine leđa. Oči nisu bile plave .

prišla je i rekla: ako te zamolim da me fotografišeš kako mogu dobiti fotografije ? stala je ispred ulaza u kafanu. Hoću da me fotografišeš cijelu ispred ovih vrata. Da se vidi natpis kafana. Hoću i da se lijepo vide i haljina, ja sam je šila i vez, ja sam ga vezla i sandale, i hoću da budem lijepa na slici.

Ja se danas udajem, kao što vidiš………

….ovaj krug sam krug sa razbio u vetar rasuo čuo se stereo….

…..čoveka ne uništi ni droga ni piće. Uništi ga san kada shvati da će ostati samo san……
….sedimo pod odrinom. Nas 9 izabranih. Tišina je. Riđokosa Rada je nestala u unutrašnjosti kafane. Naš vozač je par puta odlazio unutra i ćutke donosio mineralne vode. Stereo je vrteo neku muziku onda je ućutao.

Na terasu je ušao poštar. Riđokosa Rada se pojavila na vratima kafane. Drago, reci ljudima da kafana ne radi sedam dana ! poštar je ustao i krenuo ka cesti. Riđokosa Rada je utonula u mrak kafane.

Pojavila se sa ružom u ruci. Zatvorila je gvozdenu kapiju terase. Drago, reci Jovanki, neprebol i nek ne dolazi. Oću Rade, zovi je ti ako ti treba ! Doviđenja Rade !

Ovo mu je zet. Za istom sestrom. Stajala je sa tamno crvenom ružom u ruci. Naručila sam mu ruže u Švedskoj. Putovale su sa njim. Jutros na saučešću sam iz buketa uzela ovu.

Sa kolica je uzela providnu usku vazu sipala rosu: Dobro mi došli kićani svatovi, jeste li mi se svati umorili ? Dušane reci svatovima noćas konačite ovdje. i sjutra na ručak. Nestaje u tami kafane. Devet vaspostavljenih svata gleda u ružu na stolu i puši.

Ovde gore su sobe za spavanje, tu joj đed sa majčine strane držao kafanu. Ona je završila ekonomiju, radila je po moru, ovo je jesenas otvorila. Majka joj bila jedinica ovo je sve njeno, ima i očevine oko granice. Sa njenim rođacima sarađuje, očevi poslovni prijatelji. Neki od njih su danas bili u povorci.

…..stereo se oglasio…marija šerifović molitva neki dance remix…..

….na odrinom zaklonjenim prozorima čulo se otvaranje žaluzina. Pojavila se na vratima kafane gurajući kolica pored sebe.

….čoveka ne uništi ni droga ni piće. Uništi ga san kada shvati da će ostati samo san…..

….ona je bila gimnazijalka, a on je dolazio kolima pred gimnaziju. Bili su momak i đevojka. Bila je nevina do treće godine fakulteta. On joj bio prvi frajer. Onda je on poša u Švedsku. Imala je momka kao apsolventkinja u prištini. Pomirili su se dvijehiljadite, za novu godinu, u budvi, ona je bila sa drugaricama, nije radila. On je radio sa kolima i kupio je pljac za auto pljac. On je šezdeset peto ona sedamdeset drugo. Otvaranje kafane nije pravila. Da ne bude otvaranje prije njegovog. Sanjala je skoro da se udaje i nije joj se svidjelo.

Loza je nedovoljna, jel ima neko od vas, kićanih svatova, nešto ?

…..telefoni počinju da rade. Riđokosa Rada traži odgovarajuću radio stanicu. Od devet izabranih šest je organizovalo odlazak. Ostajemo nas trojica. Ispraćamo one koji odlaze. Prelazimo u unutrašnje dvorište. Servirani su ovali sa mezom. Dva džointa kruže. Dušan se smeje. Zdravko gleda u sunce na zalasku. Riđokosa Rada pali novi džok. Pratim. Dušan je odlučio i odlazi. Crnjak mu je. Zdravko se smeje i govori: komandire, aj živeli ! pali novi džok. Živeli !

…..izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze čulo se iz zvučnika………

CA Blues

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

Draga Ti,

Video sam na hiljade žena na ovom internetu
Glumica, manekenki, lepotica raznih, svega
Ali tvoj lik, stil, to nešto što izazivaš
Još nisam

Imaš takvu sposobnost da probudiš maštu
Ne u onom klasičnom smislu kada muškarac kaže
- Uhh, kako bih sa ovom… -
Ne, nego onu na duže staze
Kada prosto teraš nekoga da ti se posveti, poveruje, voli
I poželi da stvorite toliko toga zajedno

Takve su ti crte lica
Pogled
Poruke koje šalješ svojom pojavom

Odmerene, iskrene, nikada prenaglašene
Uvek sa merom
Kao i emocija
Emocija žene koju ne možeš a da ne primetiš

Voleo bih da je više takvih
Suštinski normalnih
Koje žive za sebe, svoju intimnu bajku
Ali su tu i za druge

Koje ne zanima svako mesto
Da se pokažu i dokažu po svaku cenu
Nego ono svoje
Otmeno, žensko, damsko
Koje zavodi i kada ne radi ništa

Zato je dovoljna neka tvoja fotografija
Nešto tvoje
Diskretno, nenametljivo
I već mi se ušunjaš u misli
Već mi zastaje pogled, budi se ono nešto
Šta malo koja može

Jasno mi je da je u tebi toliko toga
I lepog i ne samo lepog
I patnje i razočaranosti i mnogo sitnih pobuna, prećutkivanja, odustajanja
Nije ovaj svet najbolji ni za druge
A kamoli za takvu tebe
Ali sve to umeš tako fino da sakriješ i ušuškaš
Da na trenutke deluješ
Kao da su te svi problemi sveta mimoišli

Često primetim i tvoje tužne oči
Mnogo jasnih poruka za nas malobrojne koji znamo da ih čitamo
Ali ta spoljašnja slika
Slika žene
Od prvog dana kada sam te ugledao
Pa sve do sada

Nikada, nikada ne prolazi
I neće

Ne samo zato što smatram da si nešto posebno za mene
Naravno da jesi
Nego zato što smatram da si nešto posebno za sebe
Svet
Što postojiš takva kakva jesi
I zato što imaš to nešto
U koje čovek stvarno može da se zaljubi
Da se posveti i voli

Koliko puta kada mi izađe neka tvoja fotografija
Samo osetim – e to je devojka

Takođe sam siguran da nisi osoba za samo jedno zanimanje
Da bi bila podjednako uspešna šta god da si studirala
Koju god umetnost
Sva si za scenu
Imaš osećaj za sklad, linije, boje
Sve one fine nijanse koje drugi ni ne primete
Koji znaju za nekoliko boja
A ne i onih stotine varjanti koje mogu da nastanu od svake

Ti si jedno pravo malo umetničko delo
Koje si sama od sebe stvorila
I koje ne prestaje da svetli i zrači na svoj način

Hvala ti što postojiš takva
I što budeš to nešto
Što, veruj mi, malo koja može

I da, ne laskam ti
Ni ne očekujem odgovor
Ni ne pišem ti da bi mi odgovorila
Samo prenosim ono što osećam
Ono što iznova budiš u meni

Ti
I sve tvoje

Stefan Simic

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Rejting ne sme pasti

Ko god veruje da je ova vlast sposobna da se bori sa ovom nemani, u opasnoj je zabludi.
26Piše: Nenad Kulačin07. aprila 2020. 15.00
[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]
I upravo zbog toga, ne mogu da se saosećam sa njom, niti da se stavim pod njen jedinstveni kišobran.
A šta mogu? Mogu ono što ona nije sposobna, a to je da se pridržavam mera koje je donela.
Ona, na čelu sa Prvorođenim, nije sposobna da sprovede nijednu. Na zatvorske kazne osuđuje poljoprivrednike, a Đanija šalje u kućni pritvor na tri meseca. Taj poljoprivrednik je obrađivao zemlju da bismo mi imali šta da jedemo, a Đani je ladio, da ne kažem šta, u hotelu visoke kategorije. Obojica u vreme policijskog časa.
Od kada je zaseo na vlast, taj poljoprivrednik i Đani su paradigma Srbije. Prvorođenom su važniji Đaniji i tako će i da bude.
Ono što nikome koje pri zdravoj pameti u Srbiji nije jasno to je činjenica da Srbija sprovodi najrigoroznije mere u istoriji, a rezultati su poražavajući. Hrvatska ima manje stanovnika od Srbije, nešto manji broj pozitivnih na korona virus, ali zato neuporedivo manji broj preminulih, i daleko veći broj izlečenih.
I da, nema rigorozne mere poput nas u Srbiji. Kako, zašto?
Upravo smo izašli iz najdužeg karantina ikada. Trajao je 40 sati. Preživeli smo, nije da nismo. I nije bilo toliko strašno. Pita me stari drug Meca, koji živi i radu u Beču, kako smo se tako lako predali, kako bilo ko može da nam naredi da ne smemo da izađemo da se prošetamo, kuče da izvedemo na nuždu. Jeste, Meco, predali smo se, takvi smo, ali imamo barem toalet papir.
Smeje se Meca.
Prvo su mu bili krivi penzioneri, pa naši građani koji su se vratili iz inostranstva, pa kućni ljubimci, a sada čitav narod. I svi su krivi, i svi smo u karantinu, samo je on taj jedan bezgrešan, jedan jedini ko se bori da mi preživimo, i još po neki od njegovih. Pa, svi predsednici država na svetu rade to što on radi, ali samo on kuka da to radi.
I ne nasedajte na priču da su krenuli na vreme. Nisu!
Zavitlavali su se sa najsmešnijim virusom na svetu, slali nas u Milano u šoping, da bi dobili na vremenu kako bi sakupili potpise za izbore. Taj Prvorođeni se hvalio kako je 90.000 ljudi stajalo u redu da bi podržalo listu sa njegovim imenom. Morala je korona to da sačeka, isto kao i skup u Krušiku u Valjevu. Sada je Valjevo jedno od žarišta. Slučajno ili ne, Prvorođeni je upravo pitanje o greškama u Valjevu preskočio. Ismejavao je novinare koji su ga pitali da li će izbori biti odloženi, zašto ne nosi masku i rukavice.
Svima se smejao, sve nas je zavitlavao, a onda je vikao i drao se na nas, da bi sada krenuo u kampanju. Video je da je dara odnela meru i da se rejting kreće obrnuto u odnosu na broj pozitivnih na korona virus. I zato je narod danas u karantinu, u toru, a on u kampanji.
Ne postoji nijedan svetski državnik koji u vreme pandemije putuje po zemlji, vodi novinare sa sobom, i deli opremu. Ima ko to da radi. Pošto je, međutim, on jedini predsednik na svetu koji je uspeo da nabavi respiratore, glupo je da takva oprema samo bude isporučena tamo gde treba. Mora on i to Pink da snimi.
Svaki trenutak ove krize besprizorno koristi za svoju kampanju. Bio je u Novom Pazaru, i najavio posetu Nišu, Kragujevcu… Jede zeljanicu u helikopteru. Možeš misliti, važna stvar. Ako treba, i masku će da nosi. Sve može, ali rejting da padne – ne.
Da su životi bili važni, radilo bi se na vreme. Otkrilo bi se na vreme, a ne da prebrojavamo dane kao kada devojka ostane u neželjenoj trudnoći. Kafići, restorani i kladionice bi bili zatvoreni istog trenutka kada su zatvorili škole i fakultete. Ceo Las Vegas je zatvoren, ali valja se kladiti na drugu belorusku ligu.
Šabac bi dobio krevete od svoje vojske, a Stanija i svi sportisti i treneri bi delili sudbinu ostalih sunarodnika u kolektivnom karantinu po povratku iz zemlje. U zatvoru bi bili ljudi koji svakoga dana izračunavaju koliko će sutra da nas umre i koji bi da nas leče sa fantom, a ne Jovana Popović i Ana Lalić.
Uzdam se u zdravu pamet građana Srbije da kada jednog dana sve ovo prođe neće pasti na priču kako su, oni koji su se iz ovoga izvukli živi i zdravi, tu gde jesu zahvaljujući njemu. On i njegovi će učiniti sve da nas ubede da je Prvorođeni spasitelj koji nas je izvukao iz ove tragedije. Na svi sreću, ubeđen sam da naša pobeda isključivo zavisi od nas samih i naše odgovornosti da sačuvamo sebe i druge. Moramo da izdržimo i da zapamtimo gde smo stali i da upravo odatle nastavimo. U zdravlju se našli.

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Marko Vidojković: BUKOM PROTIV GOVNARA IZ OZA

Građanska akcija „Bukom protiv diktature“ bila je zakazana za nedelju, 26. april, u 20.05, a već u subotu, odmah posle kilavog aplauza medicinskim radnicima, koji su naprednjaci još na početku vanrednog stanja ukrali i pretvorili u aplauz svom iskompleksiranom fireru, jedna ekipica u mom kraju ispentrala se na krov i počela da urla „Vučiću pederu“. Nas nekoliko izletelo je na prozore i spremno se prihvatilo klicanja. Niko nam nije naredio, niko nas nije ucenio. Drali smo se iz sveg srca.

Iduće večeri izneo sam gitaru i pojačalo na terasu i već u 20.01 počeo da drndam. Sa ostalih terasa nekoliko njih je lupalo u šerpe i zviždalo, a poneki su i urlikali. Kad se premijera „Bukom protiv diktature“ završila, na društvene mreže su iz svih delova Srbije počeli da pristižu snimci udaranja o šerpe i lonce, zviždanja u pištaljke, duvanja u vuvuzele, bacanja petardi, puštanja muzike sa prozora i ispuštanja očajničkih urlika Vučićevih zatočenika.

Nekoliko puta tokom vanrednog stanja i sadističkog policijskog časa pokušavalo se sa bukom u 20.05, ali tada je oprez od zaraze još uvek bio dominantan u odnosu na opravdanu potrebu za pobunom. Prošlog vikenda postalo je jasno da će monstrum popustiti sve mere, pre svega jer mu je tako sa zapada naređeno, ali je policijski čas ipak ostao i eto razloga što je „Bukom...“ postao do sada najuspešniji oblik masovne pobune protiv režima.

Šta drugo da radiš, dok si u kućnom zatvoru, osim da izađeš na terasu i najebeš se majke onome ko te zatočio. Ko je 1996/1997. lupao u šerpe i lonce, te iznosio zvučnike na prozor u vreme drugog dnevnika, setiće se da tadašnja buka nije bila ni blizu ovoj. Prvo, nisu svi toliko mrzeli Miloševića kao što mrze ovog gada, a drugo, nisu svi bili zatočeni kod kuće, što je ključno za osećaj jedinstva koji se stvorio drekom u osam i pet, skoro četvrt veka kasnije.

Za sve mudrace koji nas iz udobnih kreveta obaveštavaju kako se vlast ne skida udaranjem u šerpe, već na ulici, evo objašnjenja: poenta urlanja u osam i pet je u tome da se prebrojimo na primalni način: da makar čujemo koliko nas je, kad nam je već sve ostalo zabranjeno – kada napolje ne smemo, kada medije nemamo, kada policija bije, a helikopteri nadleću. Možemo samo da se deremo, duvamo u vuvuzele i pištaljke, udaramo u šerpe i puštamo muziku do daske. Kad smo skapirali koliko nas je, onda je neizbežno nastupila euforija.

Vrhunsko govno je to osetilo, pa je, kao i uvek kad napuni pelene, pristupilo maloumnom teranju inata, gostovanjem na RTS-u baš u vreme večernje dreke. Dok je govno sa ekrana poklanjalo i više nego što se od njega tražilo, najavljivalo skraćenje policijskog časa, ukidanje vanrednog stanja, gradski prevoz, teretane, sportske centre i pičke materine, narod se napolju drao.

Ponovo zaboravivši da se na internetu sve sazna i pre nego što se desi, još u sredu popodne režimski plan za kontraudar bio je jasan: lokalni naprednjački gmizavci puštaće audio lup „Đilasu lopove“, koji im je poslat putem wetransfera, a ko je neuk da koristi ovo čudo tehnike, taj može u pola osam da uključi radio pink i odvrne ga do daske. Ako je nekome bilo čudno što je juče popodne došlo do navijačke tuče kod „Partizanovog“ stadiona, sve je donekle razjašnjeno u pola devet uveče, u Ulici Save Kovačevića, u Zemunu, gde je na krovovima solitera organizovana naprednjačka bakljada, uz puštanje snimka „Đilasu lopove“.

Govnar iz Oza nije uspeo da organizuje samome sebi bakljadu (nema tih para koje bi to mogle da plate), već je bakljada, praćena snimkom sa razglasa, posvećena njegovom arhineprijatelju Đilasu, koji nikakve veze sa bukom u osam i pet nema, čak sam iz dobro obaveštenih izvora čuo da je i sam Đilas bio iznenađen količinom narodnog besa prve večeri. Naprednjački „navijači“ vitlali su bakljama u ritmu dreke sa razglasa, ali, kao što svi znamo, baklje se brzo zapale, brzo ugase i na koncu se pretvore u pičkin dim.

U Pančevu je, u znak zahvalnosti za izvoz obolelih od korone iz Beograda u taj grad, skriven iza maskirne tende, u slučaju da neko poželi da ga gađa jajima ili govnima, neki smrad puštao „Đilasa lopova“, a normalni Pančevci su ga snimali i smejali mu se. U Novom Sadu, „Đilas lopov“ puštan je sa ozvučenja postavljenog na objekat u izgradnji. U Nišu se, u znak zahvalnosti što je, propustima režima, taj grad najviše najebao od korone, nekoliko mandrila popelo na krov zgrade, odakle su vitlali bakljama, a kad su ih pre vremena bacili, zapalile su tendu na prodavnici u prizemlju i umalo izazvale požar.
U mom kraju, negde izdaleka, čula se usamljena baba kako zapomaže „Đilasu lopove“ i komšiluk kako joj se horski smeje. Nikada nijedna naprednjačka akcija nije bila ovako uspešno raskrinkana i pre nego što je počela, nikada nijedna njihova akcija nije prošla tako jadno kao ova. Ipak, ona je jasno pokazala rešenost režima da pred razjareni narod kao prvu liniju odbrane gurne svoje maloumne pristalice, gladne plaćenike i ucenjene nevoljnike. Tek kad se međusobno pošibamo, onda će u igru ubaciti muriju, da nas mlati.

Nemojmo psihu pričiniti to zadovoljstvo. Izađimo na terase i prozore u osam i pet i servirajmo mu večeru koje se najviše plaši – gromoglasnu buku iz stotina hiljada stanova i kuća. A onda pustimo njegove pajace da odigraju svoj bedni naručeni performans u pola devet, posvećen Đilasu i potom odu da šmrču lako zarađeni državni kokain. Sve je jasno. Ima nas više. Niko ne mora da nam šalje cirkularne mejlove. Niko ne mora da nam preti. Niko ne treba da nam naređuje šta ćemo da puštamo s prozora. Mi sve to radimo sami od sebe. I vrlo brzo buka koju dižemo izliće se na ulice.

[You must be registered and logged in to see this image.]

I dođeš tako u neke godine kad te se ništa ne tiče, a sve te dotiče. Raduješ se kad sretneš dvoje čiji su prsti isprepletani, a oči zaljubljene. Diviš se čistoti deteta i detetu koje te iz nekih uvelih očiju posmatra. Svakoj se lepoti pokloniš, zahvalan što ti se pokazuje i što još umeš da je prepoznaš u nečijem licu, stihu ili tek iskrenom pozdravu. Niko ti ne stoji na putu, jer svako ima svoj put; nikom ne staješ na žulj, jer bi tako svoje rane pozledio. Vidiš širu sliku svega, pa ti "uska grla" sitnih nesporazuma ne obesmišljavaju dan koji nekim čudom može biti i poslednji. Dođeš u neke godine kad te baš briga za godine, jer znaš da su one tek broj, a život skup onih trenutaka koje bi ponovio da možeš. A ne možeš. E, zato ih ne propuštaj.

Brankica Damjanovic

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

Gost

Ratko Bukšić – KRAJINA.BA

Svi smo danas svjedoci nečemu do sada ne viđenom. Epidemiji, pandemiji ili kako god se ova nenormalna situacija već zove, te bi si dozvolio da povučem nekoliko paralela.

Naime, svijet se suočio sa pošasti nazvanom Corona-virus ili COVID-19. Dogodio se potpuni kolaps svih vertikala, kako onih političkih i ekonomskih, tako i zdravstvenih i humanitarnih. Ipak mi dopustite da to uperedim sa ratnim stanjem u bivšoj Jugoslaviji, a naročito u Bosni i Hercegovini.

Svima nama koji smo se iz bilo kog način zatekli tamo i tada je, u najmanju ruku, bilo stostruko teže, gore i lošije. Zamislite ili se sjetite da smo se mi prije nepunih trideset godina našli u potpunoj izolaciji sa neupredivo težim uslovima bitisanja. Nije bilo hrane, mislim pritom na najosnovnije namirnice poput kruha, mesa, voća i povrća, soli i šećera, ulja ili masti. Isto tako nije bilo ni struje, često ni vode, goriva ili javnog prevoza, svijeća, šibica niti nove obuće i odjeće. Nije, također, bilo ni bebi-papica, pelena niti takozvanih luksuza poput cigareta, slatkiša ili pića…u stvari nije bilo ničega, ali eto, preživjeli smo… Eh da, da ne spominjem i onaj najstrašniji podatak da su nam na glave svakodnevno padale stotine ili hiljade granata, bombi i svih ostalih, mogućih projektila. Ostavilo je sve to duboke mentalne ožiljke na svima nama, a najlošije od svega je to što smo upoznali strah. Onaj duboki i stvarni. Baš onaj o kojem sam već ranije pisao…strah koji ti se uvuče u svaku poru i koji te potpuno pokori. Bio je i tada policijski sat, niko se nije smio kretati u periodu između 22:00 h i 06:00 h, ali su tada posljedice za one koji su ga kršili bivale puno strožije i teže. I tada je bila izolacija…samo što smo je mi zvali „okruženje“ ili „opsada“.

Ovo što nam se danas dešava je u poređenju sa tim vremenom, izvinite što ću biti vulgaran, samo obična zajebancija. Sjedimo u kućama, ne smijemo izlaziti, ne radimo, ne privređujemo, nemamo novaca (ha,ha pa kad smo ih imali), ne možemo ići na slavlja, u kafiće, na utakmice… na more. Ali imamo TV, internet, hrane i vode u izobilju, telefoni rade, benzina ima neogrničeno i što je najvažnije niko nas ne bomabrduje.

Sljedeće poređenje se zasniva na tome da su tada živote gubili mladi ljudi. Ljudi u naponu životne snage, baš oni koji su zauvijek otišli nedočekavši da vide sopstvenu djecu ili u najboljem slučaju unuke, dok danas na put bez povratka odlaze, uglavnom, ljudi treće dobi koji su svoj život doveli do samog kraja i to je jedna od najbitnijih razlika. Tada su ginuli ili umirali oni kojima je život tek trebao početi, ali je bio prekinut u trenutku kad su trebali biti najplodniji, dok su stvari sada potpuno drugačije.

Ipak, moram apostrofirati, da je postojala jedna veoma važna razlika. Tada je postojala mogućnost izlaska iz tog proključalog “Bosanskog lonca”…

Postojao je, negdje tamo, slobodni svijet, dok danas nema takve alternative jer smo svi skupa upali u globano ludilo i ne zna se gdje je gore, tu ili negdje drugdje.

– Ono što se danas dešava je neshvatljiva količina ne solidarnosti, licemjerja i rušenja svih postulata na kojima bi se trebao zasnivati moderni svijet. Potpuno je nestalo bratstvo, ravnopravnost, jednakost, poštovanje kao i želja da se pomogne drugome. Cijeli se svijet pretvorio u sebične, male zajednice koje su obustavile svaku vrstu pomoći onima kojima je to sada zbilja potrebno. Evropska se unija urušila kao kula od karata jer su naprosto jedni drugima odbili dati pomoć sada kada je najpotebnije. Sjedinjene Države su zaboravile na sve osim samih sebe, te se liberalni kapitalizam, kojem svi toliko težimo, potpuno raspao. Jedino su se, donekle, Kina i Rusija pokazale humanijima. Niko nema pojma šta dalje, niti kako izaći na kraj sa samo malo težom gripom. Ali posljedice toga su minimalne u poređenju sa onim šta nas tek čeka, jer je potpuno normalno za očekivati da pogrom tek slijedi usljed potpunog sloma svjetske ekonomije i biznisa.

– Na kraju je najveće pitanje da li će se jednom, kad sve ovo prođe, izvući ikakva poenta. Da li ćemo shvatiti da je industrija zabave prevršila svaku mjeru. Da li će svijet priznati da je potpuno besmisleno da neki tamo Ronaldo godišnje zaradi više neko ljekar ili medinska sestra za cijeli život. Da li je potrebno da Messi ili LeBron James žive u zamkovima, da li ima smisla da Tom Hanks ili možda Lady Gaga trebaju za jedan set snimanja dobiti honorare od kojih bi se mogla izgraditi jedna sasvim pristojna bolnica. Da li se toliko novaca treba ulagati u industriju uništavanja i destrukcije… u vojsku, avione, tenkove ili hemijsko oružije. Ili možda treba pomisliti na onu već spomenutu humanost.

– Pitam se isto tako i gdje su sada „veliki humanisti“? Gdje je sada Bob Geldof, a gdje Bono ili gdje je ona mala, retardirana Greta da nam malo pričaju o spasu planete. Gdje je briga o delfinima, o migratima, o plastičnoj amabalaži, o klimatskim promjenama, o ratovima, Siriji, Libiji, Iraku…jebi ga, o ljudskim pravima. Sve je nestalo osim krvoločne želje za zalihama konzervi, brašna, ulja i naravno neizbježnog i najvažnijeg toaletnog papira, kako bi circus bio kompletan…

– Naprosto na kraju poželim, oprostite mi molim vas na brutalnoj iskrenosti, da nas sljedeći virus koji će se pojaviti potpuno istrijebi…sve do zadnjega. Da konačno ovu prelijepu planetu oslobodimo iz kandži ljudske pohlepe, trčanja za profitom i dobiti…

Ipak kako bismo svi skupa sačuvali bar ono malo nade i dostojanstva, sve vas zajedno pozivam na dvije momentalno najpopularnije svjetske rečenice:

#Stay safe, stay home.
#Think positive, be negative.

P.S.

Samo prije par dana je jedna meni bliska osobe postavila tweet koji kaže:

“Imala sam toliko planova za 2020, a onda je neki Kinez pojeo šišmiša!”

Na to sam joj replicirao iako shvatajući sav njen sarkazam:

“Meni ovo više liči na to da je nekome ispala epruveta iz ruke, i dok je on uspio reći-ups… našli smo se tu gdje jesmo.”

“Ti znaš da ja znam” – odgovorila mi je…

Gost

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi."

glupost nije intelektualna nesposobnost, nego karakterna osobina.

nema veze sa sposobnostima, nego sa vrednostima.

biti pametan, je sposobnost.
biti istinoljubiv, je vrednost.

* * * * * * * * * * * * * *

"Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko od glupaka ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan...
Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazriviji sa glupakom nego sa zlim čovekom. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno.
Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo da pokušamo da shvatimo njenu suštinu. Jedno je sigurno: ona u suštini nije defekt intelekta, nego ljudskosti. Ima ljudi intelektualno veoma dobro opremljenih, koji su glupi, i intelektualno usporenih koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama.
Utisak da je glupost urođena slabost nije tako jak kao onaj da ljude u određenim situacijama načine glupima, tj. da sami dopuštaju da budu zaglupljeni.
I možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni.
Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.
Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak spoljašnji razvoj sile političkog ili verskog tipa pogađa veliki broj ljudi glupošću. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon. Moć jednih zavisi od gluposti drugih. Nikada, međutim, neke ljudske sposobnosti, na primer intelektualne, ne bivaju umanjene niti nestaju, već preovlađujući utisak koji razvoj moći ostavlja na određene ljude oduzima njihovu samostalnost – oni, manje ili više nesvesno, odustaju od samostalnosti u situaciji u kojoj se nalaze.
Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga potpuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo, a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi."

Ditrih Bonhefer

Gost

Љубодраг Гачић

ODAVNO NISAM NEŠTO BOLJE PROČITAO

"Nazire li se uopšte kraj ovom debilizmu i manipulaciji? Da bi lakše shvatili poentu ovog posta, probajte se vratiti 30 godina u nazad. Živiš kraj svojeg komšije kojega poznaješ 10,20 ili 30 godina. Gledaš ga svaki dan. Postajete kao braća. On je prvi tu kada počinješ graditi kuću iz temelja. Osnivate porodicu i ti i on. Deca vam postaju najbolji prijatelji. Idete zajedno na more. Žena mu pravi kolače pa svaki put donese tebi pola tepsije. U zimskom vremenu ga čuješ u 5 sati ujutro kako lopata sneg. Ti se probudiš u 7,pogledaš kroz prozor i vidiš da je očistio i pred tvojom kućom, samo iz razloga da bi proveo to vreme sa tobom uz jutarnju rakijicu koje bi ti izgubio na čišćenje. Ako si se slučajno zatekao na poslu dok su ti suprugu uhvatili trudovi, taj komšija ju je odvezao u bolnicu. Što se tada dešava? Upališ jedan dan TV, i neki kreten ti govori da ti to nije komšija nego tvoj najveći neprijatelj. Da je on to sve glumio kako bi te mogao ubiti,i tebe i tvoju porodicu. Ma nemoj? Isto tako i njegovi mediji pričaju njemu o tebi. Znači toliko si naivan da veruješ nekom šupku koji ni ne zna pokazati na karti tvoje mesto u kojem živiš, ali zna što ti komšija misli? Kaže : ili ti njega, ili on tebe. Uzimaš pušku u ruke, opališ preko ograde i promašiš. On ti uzvrati. To vide i druge komšije pa kažu: evo ipak su mediji u pravu. Uzimaju svi oružje i nastaje histerija. Nakon svega se vratiš kući, bez ruke ili noge. Fali ti nekoliko članova tvoje porodice, dete, brat, sestra, tata, mama.. Ali dobio si penziju 500 eura, jer si ostao bez ruke. Gledaš u komšijino dvorište gde su vam se deca igrala dok ste vi roštiljali, ali sada više nema ni suseda a ni tvoga deteta. Opet upališ TV gde se pojavljuje onaj isti, samo u novom ruhu i sa nekoliko miliona više na bankovnom računu. Uverava te da je to ok što si izgubio vlastito dete, brata, oca... Oni su dali živote za domovinu. Ti sada moraš uživati u toj domovini, bez ruke, bez najmilijih. "Komšija je krivac" za to što ti se desilo. Ti mu opet veruješ i živiš u zabludi. Srećan si što si dobio državu i napokon više ne gledaš svog komšiju. Nakon kratkog vremena počinju u tvojoj državi deliti vlastiti narod na istomišljenike od neistomišljenika,STRANKE.. ustaše, četnici, balije....
i dok se vi prepucavate medjusobno, oni vas kradu ispred očiju. Godina po godinu i vi im naivci opet verujete. Shvatite da nešto nije u redu tek kada vam preko noći nestane pola ulice mladih ljudi, koji su otišli u svet zbog vaše naivnosti i njihovog lopovluka. Opet palite TV i onaj isti manipulator baca kost izmedju vas i tih ljudi koji su otišli u svet. Sada su ti ljudi krivi zbog odlaska jer su vas ostavili na cedilu i nema više ko raditi. Vi ste patriote koji ste ostali, a ovi su izdajnici. Vi naivni opet počinjete mrziti te ljude, dok vam huškači kradu ono zadnje što se da ukrasti. Naravno do današnjeg dana vam nisu rekli iz kojeg razloga su ti mladi ljudi napustili svoje domove. Razumem da ste do sada bili naivni, ali da i dalje verujete onima koji vas uništavaju zadnjih 30 godina... e to ne mogu shvatiti? Opet palite TV i sada upiru prstom u vašeg prvog komšiju : "Mozda je zarazen"? Tako i njemu govore za vas : " Možda je zaražen?" I opet vi idioti počinjete mrziti svoga komšiju. Gledate ga kroz prozor i spremni ste zvati policiju ako čovek ide po hleb. Ne iz razloga jer se brinete za njegovo zdravlje, nego iz pakosti kako bi on zaradio kaznu. Toliko su vam sjebali um da ćete uskoro dopustiti da vas odvoje od vlastite dece. Do juče ste kukali kako ne možete poštenim radom omogućiti odlazak na more, a sada ste i preko toga prešli.Toliko su vas izmanipulisali da vam je jebena rolna WC papira najbitnija u životu.Gde vam je nestalo ljudsko dostojanstvo? Možete li niže od ovoga?"
Možete samo je pitanje ko će vas prvi dočekati kad upalite tv...

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

Ako me jutra jednog ne budeš mogao da pronađeš ,
pa pred ponoć shvatiš da me nigde nema ... Nemoj ni da pomisliš da sam ljubav zaturila u kofer uspomena , da sam tuđa žena ...Ako me ne bude , lelujaću kao sena na zidu naše kuće koje nema . Na zidu kuće koje nije bilo niti će je igde nekad biti , ti i ja gledaćemo kroz ogledalo i nećemo ostariti ...
Kroz ogledala koja ne postoje , bore na licu i sede u kosi se ne broje , samo ljubavi večne u njima postoje ...
Ako me slučajno budeš zorom i pred ponoć tražio , pa me ne bude , znaj da sam morala da napustim ljude .
Naći ćeš me uvek u nekoj pesmi , u maslačku kraj puta u nepokošenoj travi .
Pamtiće me duša tvoja , jedino ona ne ume da zaboravi ...
Milena Noković

Gost

Ratko Buksic

SUBOTNJE BESJEDE 14./15.08.2020.
KORONA, USA I SVJETSKI MEŠETARI

Već mjesecima ćutim, gutam i pokušavam biti pozitivac, ali ne mogu više, pa ko god želi čitati ovaj predugački tekst do kraja neka to i uradi, a ko ne može ili ne želi... neću zamjeriti.
-Prošlo je šest-sedam punih mjeseci od početka kolektivne histerije nazvane ’’Korona virus’’ koja je kao rezultat imala potpunu devastaciju svjetske ekonomije, uništene živote, rasturene porodice i masovno osiromašenje običnih, malih ljudi.
-Svemu se polako nazire kraj, vrijeme do „pronalaska“ vakcine (koja vjerovatno već odavno postoji) se broji u mjesecima, a pojaviće se vrlo brzo nakon predsjedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama koji su zakazani za 03. Novembar tekuće godine, odnosno čim tamo dođe do smjene vlasti. Onog trenutka kad na mjesto Donalda Trumpa dođe Joe Biden, samoproklamovani ljevičar koji sa tom političkom provinijencijom ima zajednočkog koliko i ja imam sa uzgajanjem krastavaca na Sumatri.
-Kako me se nebi razumjelo pogrešno moram odmah reći da ja lično aktuelnog američkog predsjednika ne volim i da prema njemu ne gajim ama baš nikakve simpatije. Taj je čovjek bolesni seksista i ženomrzac, ksenofob i homofob, rasista i šovinista najgore vrste, kao i arogantni bogataš koji ne preza ni od čega. U njegovom biću ne vidim ni trunku poštenja i časnosti, ali mu ipak moram priznati jednu jako bitnu stvar.
Naime, za vrijeme njegove vladavine SAD nisu započele nijedan novi rat, nisu intervenirale nigdje, niti izvršile invaziju ni na jednu suverenu državu. Dapače, čak je povukao vojsku iz svih mogućih ratnih zona koje su njegovi prethodnici započeli. Konkretno iz Iraka, Sirije i Libije i ne samo to, nego je smanjio kontigent američke vojske u Evropi povukavši 12 500 vojnika iz Njemačke te, po dostupnim informacijama, još otprilike isto toliko iz drugih zemalja, pretežno onih koje se graniče sa vječitim neprijateljem Rusijom. Militnatni i vojni lobi je doveo na rub propasti, ali se ipak nije uspio oduprijeti narko-biznisu pa je zadržao prisustvo u Avganistanu. Za one koji ne znaju moram iznijeti i podatak da u Avganistanu raste čak 98% ukupnog svjetskog uzgoja afiona iz kojeg se dobijaju opijum i u konačnici heroin.
-Ako na njegovo mjesto dođe Joe Biden (a hoće), koji je samo produžena ruka klana Klintonovih, sve se vraća na staro. Pri tom nemojte zaboraviti i podatak da je mentor Hillary (Diane Rodham) Clinton bio, niko drugi, nego Henry (Alfred) Kissinger najozloglašeniji radikal i osvjedočeni fašita u novijoj američkoj istoriji. Siva eminancija čovjeka koji je bio poznat pod imenom Richard (Milhous) Nixon za čije vrijeme je vanjska politika SAD-a bila najstrašnija imprerijalistička supersila. Sjetite se da su Amerikanci prije samo trideserak godina bili najpopularnija nacija na svijetu, dok ih danas bukvalno niko ne voli osim možda dominiona poput Izraela ili Kosova. Pa zar je moguće zamisliti svijet bez Coca Cola-e, Levis-a, Pepsi-ja, Hollywood-a, Aple-a, Google-a, filmova, muzike i industrije zabave.
Dolaskom na vlast Biden-a će prestati i glupa priča nazvana BLM...vrlo brzo.
No, već sredinom slijedeće godine će SAD intervenisati u nekoj novoj ’’nedemokratskoj’’ državi, protok novca će ponovo krenuti, Dollar će i dalje biti zamjenska valuta, Kina će ćutati jer joj je tržište SAD-a neophodno, a svi ostali iz grupe G-20 će biti sretni i zadovoljni. Koronu više niko neće spominjati, vjerujte. Nadovezujući na to i sve one koji su se sreli u Davosu u Januaru ove godine onda dobijemo kristalno jasnu sliku. Italija je, doslovno govoreći, potamanila stotinu hiljada penzionera i invalida koji su živjeli od državne pomoći i subvencija, Španija je konačno, nakon pola godine sastavila vladu, žuti prsluci su nestali sa ulica Francuske, Rusija rasprodala milione barela prljave nafte, Velika Birtanija zaboravila Brexit i katastrofu nakon njega, Kina preskočila podatke o uništenoj berzi i plasmanu polulegalnih poslova po Africi i banana državama poput ovih naših balkanskih smrdeža... I svima super.
Samo što ja ne poznajem nijednog čovjeka koji je od toga vidio bilo kakav benefit, nego baš nasuprot. Sve one koje poznajem su samo nastradali. Ko od drugih bolesti, ko od nemanja novaca, ko od svakodnevnih laži!
Na kraju samo i podaci koji polako izlaze na vidjelo da je ukupna smrtnost populacije na svjetskom nivou, prošle godine bila ista ili čak manja od ovogodišnje. Konkretno, u zemljama bivše Jugoslavije je taj postoak manji ove godine u odnosu na prošlu za oko 2% . Evo da isključimo broj umrlih zbog lock downa jer se broj poginulih u saobraćajnim nesrećama smanjio, ali čak i da je tako i dalje imamo podatke koji kažu da je sve u okvirima statističke pogreške što u brojevima kažu 1,5 do 2,8 %.
Poenta - ove godine nije umrlo više ljudi od lani, niti od preklani, niti od bilo koje koje godine ranije.
A tek SZO ili WHO...kakva količina lažova, plaćenika i prevaranata na jednom mjestu. Najblaže rečeno, užas.
-Eh da, zar bilo ko, ko ima barem malo mozga u glavi misli da se ona strašna eksplozija u Bejrutu desila samo zbog nemara lučkih radnika. Pa jeste li baš toliko slijepi pa da vjerujete da su tone amonijum-nitrata tamo bile slučajno i da je, jebi ga...puklo samo tako...
U stvari znate šta....ja sam ionako osvjedočeni teoretičar zagovora i ništa od svega ovoga nema blage veze sa istinom!
P.S.
Ovaj će tekst do kraja možda pročitati 100-tinjsk ljudi , njih će 50-ak stavti lajk, a svi ostali će reći........Ne mogu, predugčko mi je, pa se okrenuti klasici spavaj, radi, ćuti, jedi ... Pa će sve na kraju svesti na riječi George Orwell-a : “ Najlakše je upravlajti uplašenim ljudima’’

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

ŠUTI I TRPI!

Šuti doktoru, trebat će ti.
Šuti poslodavcu, dok ne nađeš drugi posao.
Šuti taksisti, nadrdan je.
Šuti mužu, radi mira u kući.
Šuti djetetu, prolazi kroz težak period.
Šuti prijatelju, pričaj o cvijeću i proljeću.
Šuti rodbini, tuđu muku niko ne voli.
Šuti blagajnici, radi za male pare.
Šuti komšiji, on ti je preči i bliži od rodbine.
Šuti majstoru, da ne bi sfušerio.
Šuti o problemima, svi ih imaju.
Šuti istinu, više se voli laž.
Šuti ne spuštaj se na njihov nivo.
Šuti ne ganjaj pravdu, pravda ne postoji.
Šuti što djeca se ubijaju, tvoje je dobro.
Šuti što penzioneri rove po kantama, ti imaš.
Šuti što nema citostatika, zdrav si.
Šuti što truju pse, to su svakako hajvani.
Šuti što posjekoše skoro svako drvo.
Šuti što krote rijeke i ostavljaju nas bez vode.
Šuti što bacaju smeće gdje stignu.
Šuti što diplome se kupuju.
Šuti što pijani sjedaju za volan.
Šuti što zatvaraju se javne kuhinje a otvaraju tržni centri.
Šuti istrpi, proći će. Vrijeme je prolazno.
Šuti šutnja je zlato.
Ko tebe kamenom ti njega hljebom.
Ne govori svoje mišljenje, ispast ćeš bahata.
Ispast ćeš budala.
Nekoga ćeš uvrijediti.
Šuti i gutaj.
Šuti i trpi.
Uguši se.
Koga je još briga?
Šuti jer niko ti nije kriv što sve vidiš.
Vide i drugi ali šute, jer kad šute ne znaš šta mute.
Šuti i povijaj se, umjesto da se ispraviš.
Šuti i živi nametnuti život, umjesto svoj.
Šuti i dozvoli da od normalnog ispadaš budala.
Šuti i čini bespotrebne ustupke radi mira, sreće, ljubavi..
Šuti i budi kukavica.
Gutaj apaurine ali šuti, jer lakše je odustati nego ustati i jednom zauvjek reći DOSTA je.
SRETNO VAM 👋

Gost

- Rat je, pizda ti materina, na meni si našao kuću da zidaš, dabogda ti frezom zube vadili ...
- Radoje, lepoto moja, sećaš li se kako izgleda stoja, plave je boje, Tesla na njoj...
- Ćumur ti vazda mokar bio, nesrećo ! Đed moj i ćaća ti svaki dan po pola penzije ostavljali kad ti ni miš u kafanu nije tio uć' ...
- Ne huli, Rade, i ja sam njima znao biti dobar kad je trebalo, u nas bar tuge i jada nikad zafalilo nije ...
- Ako misliš na trule fosne što si ćaći doterao, sve ti je to pošteno platio, još ti je i džaba magacin krečio, Joja, muvo na trešnji...
- Ti se, Radoje, sećaš čega treba samo kad u ćenifu kreneš, dobro je ...
- Hajd, podseti me, Joja, sreće ti, kojim si ti to dobročinstvom moje pleme i ime zadužio, da ti stope ljubim dok te ima ...
- Sprdnji je lako, uvek nađe mušteriju... Ko ti je krv dao kad si slup'o Tamić pa te sastavljali kao krpenu lutku, jadi ti njivom zaigrali ...
- I tebi je, Joja, ćaća moj krv dao kad si u bunar pjan up'o, to si zaboravio... Ako si mi dao dva deci više, piši na moj račun, pa da platim...
- Platiš ? Kako ne slomi jezik dok to izgovori, mora da je bolelo ...
- Šaljivdžija se rodi il' u šumi medj' vrganjima nađe, nema treće... Reci mi da od mene vajde im'o nisi, pa da se zdravimo zanavijek...
- Jesam, Rade, kako nisam, bar tri čaše i jedan slanik sam na tebi za po' veka zaradio, istina je, da se ne brukam ...
- Neka meni tebe, Joja, sve ti srećom igralo...
- Neka meni i tebe, Rade, da se imam s kime i svadit i radovat ...

By Vronsky

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Nataša Andrić
3. новембар у 18:48 ·

"Odrastala sam u Jugoslaviji, nakon toga u Srbiji.
Pešačili smo do škole i vraćali se s prijateljima. Naše vreme večere bilo je u 19h. Ručanje u restoranu nikada se nije dogodilo. Jednostavno nije bilo ničega.
Skidali smo školsku odeću čim bismo došli kući i oblačili odeću za igru. Morali smo uraditi domaći zadatak pre nego što bi nam dopustili da se igramo napolju. Večerali smo za stolom.
Telefon je bio uglavnom u hodniku i imao je kabal u prilogu, tako da privatni razgovori nisu postojali.
Televizori su imali samo nekoliko kanala! Zapravo smo morali pitati starije smemo li da promenimo kanal.
Igrali smo žmurke i lastiž, skrivali i tražili predmete, igrali fudbal, košarku, između dve vatre.
Boravak u kući je bio kazna i jedino što smo znali o ′′dosadi ′′ jeste: ′′Bolje ti je da nađeš nešto da radiš pre nego što ti ja nađem!"
Jeli smo šta je mama spremila za večeru ili ništa nismo jeli.
Svi su bili dobrodošli, i niko nije izašao iz naše kuće gladan.
Nije bilo vode u boci, pili smo iz slavine ili baštenskog creva napolju (i svi su bili zdravi).
Omiljena poslastica nam je bila kriška belog hleba s mašću i šećerom, ponekad i s domaćim džemom od šljiva (bila je još ukusnija uz prijatelje).
Gledali smo crtaće subotom ujutru i vozili bicikle satima, plivali u rekama, jezerima, hodali po šumama, livadama. Peli se na drveće, jeli voće s grana. Nismo se ničega bojali. Igrali smo se do mraka... zalazak sunca je bio naše vreme za povratak kući (a naši roditelji su uvek znali gde smo).
Ako se neko posvađao, to je bilo trenutno, i opet smo bili prijatelji sledećeg jutra.
Poštovali smo starije jer su sve naše tetke, ujaci, deke, bake, i najbolji prijatelji naših roditelja bili produžeci naših roditelja, a niste hteli da vam govore roditeljima da ste se loše ponašali.
To su bila dobra stara vremena. Toliko dece danas nikada neće znati kakav je osećaj biti pravo dete."

Gost

Nekada davno, kalendarska godina je počinjala 1. marta pa je tako i prvi mesec, kao najvažniji u godini, dobio ime po rimskom ratnom bogu Marsu, a za njim su dolazili Aprilis (cvetni mesec), Maja (boginja), Junus (takođe boginja), Quintilis (peti po redu), Sextilis (šesti)September (sedmi), October (osmi), November (deveti), December (deseti), Januarius (bog Janus) i kao završetak godine Februo (bog mrtvih). Quintilis i Sextilis zamenjeni su kasnije imenima cezara Julija i Avgusta.Međutim, 45 g. pre Hrista, Julije Cezar, reformator kalendara, ianče tradicionalno naklonjen Mesecu, naredio je svom astronomu Sosigenu, da računanje Nove godine počne od dana kada pada prvi mlad Mesec po zimskoj kratkodnevici. I tu nastade Sosigen mučenik je danima računao, brojao i crtao, te konačno zaključio da je to 1. Januarius. Kada je to saznanje izneo, Julije Cezar mu naredi da se kalendarska godina računa od tog datuma - prvog januara!Međutim, to uopšte nije fer, mnogo je bolje početak godine računati od onog dana kad Sunce uđe u prolećnu ravnodnevicu (tačno je da se taj datum pomera, npr. ove godine je to bilo 20. marta, ali zbog lakšeg računanja idemo npr. fiksno na 1. mart). ZatimPomeranje kalendara na 1 mart, ne samo da bi imalo veću saglasnost sa prirodom već se i godina dovodi u skladniji odnos sa godišnjim dobima – proleće pada u prvu četvrtinu godine, leto u drugu, jesen u treću, a zima u poslednju. I ne samo toSunce prelazi s južne na severnu polovinu neba, dani postaju duži od noći, te nastaje nov život u prirodi, a poslednji dan zime je logično – poslednji dan stare godine. Imena meseca: septembar, oktobar, novembar i decembar, ponovo bi dobila svoja značenja.
Sada je septembar. Realno.Inače, tada, kada je Sosigen zbrčkao kalendar, onda je ukapirao da mu je ostalo „viška“ 60 dana, pa je ta godina (45. pre Hrista) jedina koja je imala 444 dana, te zbog cele te zbrke prozvana je: annus confusorius.Ali ne samo da je Sosigen napravio konfuziju sa ovim tumbanjem početka godine, već je pogrešio i u računici, i to na godišnjem nivou za 11 minuta i 12 sekundi, pa tu grešku i danas vučemo (julijanski - gregorijanski kalendar).

ŽivojinŽikaPetrović®

Gost

Kako je nastala pesma “Dimitrije, sine Mitre”

Dugo se smatralo da je poznata pesma “Dimitrije, sine Mitre” narodna pesma. Međutim, skoro smo saznali da nije. Autor pesme je Stana Avramović Karaminga iz Vranja. Stana je bila jako ugledna vranjanska pevačica i uzor mnogim kasnije poznatim pevačima.
Stana je umrla 1969. godine i na sahrani su po njenoj želji svirali ovu njenu pesmu. Ona ju je ceo život malo menjala i bilo je par verzija pesme. Pred samu smrt je rekla prijateljima “Sve nesam rekla, sve i neje za pesmu…” i ispričala kako je pesma nastala.

Pesma je inspirisana pričom o Dimitriju koji je bio njen brat od tetke i Stani po kojoj je ona kasnije dobila ime. Karamingin otac Toma je bio ujak Dimitriju. Za priču je saznala od majke koja joj ju je tek na samrti ispričala.

Dimitrije je oženio Stanu za koju se priča da je bila najlepša devojka od Vranja do Niša. Mnogo su se voleli, ali nisu mogli da imaju dece. Kako su godine prolazile polako je porodica počela da zanoveta, pa bi recimo kada bi krenuli u crkvu nedeljom svekrva Bosa govorila “‘Ajde sine, ‘ajde pa i dete dovedi“.

Vremenom je i Dimitrije počeo da prebacuje ženi “Badava, Stano, tvoja lepota, kad nisi rodila muško ili žensko. Svi se kunu u decu, a ja u tebe!”

Od nesreće koja ju je izjedala Stana reši da sebi oduzme život i obesi se. Međutim, za to sazna ujak Toma i pokuša da joj pomogne tako što je posavetuje da tajno zatrudni sa drugim čovekom kako bi porodica ponovo bila sretna.

Tako i bude, Stana zatrudne u četrdesetoj godini sa drugim čovekom. Polako se vraćala sreća u porodicu, svi su je pazili i čuvali od posla da bi iznela trudnoću. Međutim, porođaj je bio težak i Stana umre na porođaju. Dete je preživelo…

Sedam dana kasnije ujka Toma reši da kaže istinu Dimitriju:

“Pre nego što odemo na Stanin grob, moram nešto da ti kažem. Izjedosmo Stanu, prvo tvoja majka, pa ti i onda ja.”.

Dimitrije je bio zbunjen.

“Tako je. Tvoja majka, što je kinjila. Ti što si nerodan, a ja što sam je savetovao s koga da ide. Da znaš, dete nije tvoje.”

Dimitrije bi čvrst, pa odgovori ujaku “Ako, ujko. Nema veze. Mi smo hteli dete da usvojimo, a ovo je bar moja Stana rodila.”

Sutradan, na grobu, pred rođacima dok su Stani davali prvu subotu, Dimitrije reče: “Ovde, pored moje Stane da me pokopate…” i pre nego šte je iko mogao da ga spreči, izvadi pištolj i ubije se.

Tri dana nakon smrti Stane i Dimitrija, od tuge umre i njegova majka Bosa, malo kasnije i Toma.

Tako je Stana Karaminga izgubila oca. Za sećanje sastavila je kratku ali kao planina veliku pesmu o svojoj tetki i njenom sinu Dimitriju. Do svoje osme decenije je krila pozadinu pesme jer govori o zloj sudbini porodice i o samoubistvu.

Za kraj preslušajte pesmu i razmislite o pozadini pesme.

Gost

Brankica iz opštine@BJCalamity

Dakle, ovo sto pišem o autizmu i vakcinama pišem kao roditelj deteta sa autizmom, ne kao lekar, niti priučeni pripravnik teorije zavere sa YT.
Postaviću kao prvu i neopozivu činjenicu da je istraživanje koje je dovelo do povezivanja autizma i MMR vakcine diskreditovano, i da o tome nema šta da se diskutuje.
U priči ću zanemariti segment dodatne diskriminaciije osoba sa autizmom kroz anrivaksersko ukazivanje na štetnost vakcina preko autizma koje implicira da je i mrtvo (od neke zarazne bolesti) dete bolje od deteta sa autizmom. Nema gore nesreće od deteta sa autizmom. Zanemarujemo.
Zašto je ova teorija u hiljadama drugih zaživela, zašto preostaje i zašto, uprkos demantovanom istraživanju i dan danas služi avaksima da promovišu svoje nakaradne stavove, i zašto su mnogi roditelji dece sa autizmom pobornici ove teorije?
Rani znaci autizma su baš to, rani znaci. Roditelji ih teško prepoznaju, posebno ako je prvo dete u pitanju, prosto jer se radi o izostanku nekih ponašanja za koje ni ne znate da ne bi trebalo da izostaju. Jer su "neobičnosti" koje pripisujete fazama.
Ja sam sa oko godinu dana imala svest da kod Stefana postoji nešto. 9 meseci pre nego što je primio famozni MMR. Jer sam imala da kod
pročitam šta su rani znaci. Da promislim, da se vratim unazad, da uočim da umesto svojim prstiće uzima moj da pokazuje.
Da razlikuje i imenuje galeba i goluba, ali nam se ne obraća sa mama i tata. Da ovo, i ono...
Dobar deo ljudi primeti znakove kasnije, kad dete uđe u vršnjačku sredinu pa razlike postanu upadljivije. Dobar deo ljudi ne gleda dovoljno pažljivo, dobar deo ljudi zatvara oči i govori: ma to je faza, proći će. I mi smo prošli tu fazu.
Otprilike u vreme kad se prima MMR, sa navršenih godinu do dva, kako ko, razlike postaju ouočljivije jer su milestones razvoja do tad već dosta jasno definisani i izostanak nekih od njih je nesumnjivo razlog za brigu.
Tu je i problem sa nadom pedijatrijom, koja se svodi na merenje, krvnu sliku i neke opšte provere, dok izostaje razgovor sa roditeljima na teme koje bi mogle ukazati na spektar. Da li je dete progovorio i kad, nerelevantno je. Stefan je govorio. Mnogo. Pitanje je bilo kako i šta.
Roditeljima je potreban odgovor, zašto baš njihovo, tako lepo i drago dete? Primetićete da su deca sa autizmom veoma često izuzetno lepa. Ko je kriv? Sve analize su bile u redu. Niko u familiji nema? Zašto? I to je pitanje koje jede ljude, ponekad uništava porodice, u međusobnom traženju odgovornosti i uzroka, uz sve ostale svakodnevne teškoće. Sistemska podrška porodici izostaje, sredina osuđuje ili sažaljeva. Niko tim ljudima ne kaže: niste vi krivi. A njima je potrebno da oslobođeni osećaja krivice žive dalje jedan život ispunjen veoma teškom odgovornošću. Teško je razumeti ako niste prošli. Baš teško. Ljudima je očajnički potrebno da nađu uzrok.Ja imam razloga da verujem da je uzrok, ili bolje reći okidač, asfiksija na porođaju, ali apsolutno odbijam da razmišljam o bilo čijoj krivici, jer bih prvo morala poći od sebe i odluka koje sam donela, to nikom ne donosi ništa dobro, život u ogorčenju bi bio potpuni promašaj.

Gost

ANEX
Ja vas molim da nikad, ali nikad, ne kažete ovako nešto nikome. Autizam je UROĐENO STANJE, nedostatka ljubavi ima u porodicama sa i bez njega, ali to nije uzrok autizma. Nekog roditelja, ovakve srednjovekovne "teorije" dovede na ivicu.Jako mi je teško da posle svega napisanog treba još i da dokazujem roditeljski ljubav, pritom ja sam osoba krajnje neosetljiva na ovakva smatranja, ali zaboga, poenta treda je bila oslobađanje roditelja osećaja krivice, kako zaboga dođemo do toga da su ipak krivi.Nedostatak ljubavi kao uzrok problema ili uzrok nemanja rešenja, bukvalno ne postoji ništa gore što neko ko se tek suočava sa situacijom može da pročita. Nemojte, molim vas, nikad, nikome.

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

Ima tih žena koje umeju i da čitaju i da se šminkaju. Znaju da umese, ali i da se udese. Ne beže od problema, ali ih nikada nikom ne stvaraju. Ima tih dama koje izgledaju lepo ne da bi se nekom dopale; one se dopadaju sebi, uživaju u lepoti i grade svoj stil. Prepoznatljiv. Daleko od trendovskog fenseraja i nametnutih normi u pogledu bilo čega. Takvu ženu je teško nazvati svojom, jer pored nje ti se ceo svet učini nekako blizak i drag, nekako - njen. Ona nije tu tebe radi, čak i ako ti je izjavila ljubav. Ona je ljubav sama, ona ne traži dokaze, performanse, milostinju, zakletve niti obećanja. Ona postoji, svesna da je sama, da je svako od nas uvek sam, ali će most između sebe i drugih neumorno graditi sve dok diše. Lepotom, dobrotom, znanjem, blagošću. Žena, kad to jeste, ona je sve ono što je i majka Zemlja, majka Priroda. Veličanstvena u svojoj jednostavnosti. Svugde i sve možeš sa njom. Izgubljen si bez nje. Kad prepoznaš takvu ženu, osetićeš da si Muškarac. I znaćeš da je bilo vredno truda sve što si činio, sve što činiš ili ćeš tek učiniti za nju - Ženu.

Brankica Damjanović

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Zašto plačemo mi koji sada plačemo za Balaševićem
Nina Gavrilović

Sedim u potpunoj tišini u stanu u kojem je pao mrak ali deluje nepristojno ustati i upaliti svetlo. Umro je Đorđe Balašević. Deluje nemoguće, okrutno, nepošteno. Kao da je neko pocepao deo tkanja naše stvarnosti, čist list papira na kojem je nekako, kroz sve fleke prošlosti i krvave stranice Balašević uspevao da ispiše stihove ljubavi, mira i normalnosti.

Nisam plakala za poznatima kada su odlazili ali Balašević nije tek tamo neko ime sa naslovne strane. Nismo mi njega slušali - on je umeo da oslušne nas. Kada je korona odnela Balaševića odnela je stub ove večito poljuljane balkanse udžerice. Stub koji je bio duh Novog Sada ali i prva ljubav u Beogradu. Koji je bio šarm varošice i oštri mangupski mig velikog grada. Bio je pesma o Kemalovom Koševu i ravnicama Vase Ladačkog. Bio je zvižduk na peronu normalnosti svima nama u vozu koji samo što nekuda nije krenuo, večito kreće - a ne znamo kuda odlazi.

Uz Balaševića sam kao klinka slušala "Jednom su sadili lipu" i osećala se kao da mogu da naslutim mudrost koju tek treba da steknem. Pevala sam Devojku sa čardaš nogama kao da imam pojma šta znači prsluk protkan tajnama i brojala mladeže na leđima njegove Provincijalke kao da imam pojma zašto neko može da ne voli januar.

Sedim i pokušavam da napišem tekst o Balaševiću. Nedostojno je i glupo prebirati u glavi sve njegove stihove jer nema čoveka pevača i pesnika čije pesme ne moraju da se pevaju naglas, ali se šapuću godinama u sebi.

Balašević je uspeo da ne peva o brzim kolima i golim stomacima a da ga sluša i razume i moja baka i moja majka i ja i jednog dana neki novi klinci. Jer ljudske istine koje je mogao da ogoli stoje blago razbarušene, nalakćene na šank, posmatraju goste životne kafane. I recituju im.

Sećam se poslednjeg njegovog koncerta koji sam slušala ispod mokrog ćebeta na Kalemegdanu. Pljuštalo je. Nije bilo reflektora, bubne opne mi nije probijao hiljadu i jedan zvučnik, plesačice se nisu skidale po bini. Samo reči i kiša. Voda je sipala po nama, ali ljudi su ostali. Pevali. Slušali. Razumeli.

Slušati i voleti Balaševića meni je oduvek bilo nešto lično, nešto kao lozinka za ljude - voli Balaševića, mislim se, znači to je ta neka moja sorta. To mu dođe kao neka čudna, pomalo luckasta a lepa osobina. Nema mnogo pevača koji te definišu i kada ćutiš.

I kako uopšte definisati Đoleta? Bio je pevač, ali bio je i hroničar naših sitnih sati, šmeker, čovek u neljudskom, šeretski otpor šundu, prkosni bedž na reverima i nostalgija za nekim boljim, lepšim, nevinijim vremenom čak i nama, klincima koji ga nismo ni doživeli. Bre, Đole. Podvalio si i lošim đacima da slušaju poeziju.

Umro je Đorđe Balašević. Zvuči mi i dalje nemoguće i strašno. Ali kako ono beše, dragi večni dečače:

"Pričaće ti o plovidbi,

Ti što nisu sidro digli

Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?

Tvrdiće, sa zlobnim sjajem

Da sam drhtao pred zmajem

Gledali su oni… iz prikrajka…

Al ti slutiš otkud bore

Trunje se u oku diglo

Olujno je tamo gore

Gde nas nije puno stiglo"

Srećan ti put, Đole.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Ovo sam našao na prijateljevoj FB stranici. Džasti i Astra bi malo bolje objasnili Irfanov životni put i kako se skupljala lova za bajs da bi Irfo imao prevoz na posao.

Hikmeta Mehić je sa Irfanom Mehicem
Svi smo ga voljeli.
Moj brat bio treći razred medrese, ali nestaško je ,,morao'' otići na koncert svog najdražeg i najbliskijeg ,,prijatelja'' Đoleta. Medresa to nije dozvoljavala. I ne lezi vraže, u nekim poznatijim novinama iziđu slike s koncerta i na jednoj od slika jasno vidljiv moj brat. Neko iz njegove škole prepozna druga iz škole na slici u novinama i prijavi ga direktoru. Brat mi bude istjeran iz medrese u trećem razredu.
To meni javi jedan od njegovih profesora i ja hitno dođem iz Slovenije da to povoljno riješimo sa direktorom škole.
Na jedvite jade direktor pristane da moj brat razred polaže vanredno, a kasnije četvrti razred redovno.
Pitam se gdje li je sad taj momčić koji je bio izdajica u Medresi prije dvadeset i kusur godina?
Možda je već negdje i muftija.
Nejse, Đole, bio si najbolji muž, otac, kantautor, ljubitelj Bosne i svih normalnih ljudi.
Neka ti se Bog smiluje.

"...jedva sam čekao da omatori, da je više niko ne gleda, al' ne da se veštica... " Đ.B.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 20.2.2021.

Ovo nije tekst o Đorđu Balaševiću. Ni o njegovoj smrti. O njemu pišu i pisaće oni koji su ga poznavali bolje i njegove pesme slušali i voleli više od mene. Ovo je tekst o Jugoslaviji i njenoj smrti. U tekstu se pita: koliko puta može umreti jedna zemlja, to jest, konkretno, Jugoslavija? Sinoć su poruke zajedništva u žalosti vitlale Jugoslavijom. Opraštajući se od Balaševića, još jednom su se mnogi od nas oprostili od Jugoslavije.

Preko raznih mreža, čitaocu je sinoć, verujem, kao meni stizalo: nisam bio posvećeni ljubitelj njegove muzike, ali večeras osećam da su tuga i gubitak preveliki. Možda je čitalac, kao ja, sinoć na HRT-u ponovo odgledao snimak koncerta Đorđa Balaševića iz 2001, u Puli. I bile su mu oči pune suza dok je u prvim redovima ispred bine gledao decu rođenu posle Jugoslavije kako u glas pevaju pesme iz vremena koga se po prirodi stvari ne mogu sećati, i tako ipak žive, možda i nehotice, Jugoslaviju.

Video je čitalac, ako je gledao, i sredovečne ljude na obodu pulske arene: sede na tribinama kao u vremeplovu. Prisećaju se… Zaista, čega se oni to sećaju?

Sećanje na Jugoslaviju je kao španska serija – sapunica „pijanstva i kiča“. Jake strasti, neuverljivi zapleti i još gori raspleti. Koloplet ljubavi i mržnje sa pevanjem i pucanjem. Kao u Balaševićevim pesmama – na ivici kiča i preko te ivice. Zato se tako lako identifikujemo sa njima. To jesu pesme naših života baš zato što su kič. Naši životi su – kič. Da se odmah razumemo, ne mislim da u tome ima bilo šta loše, po Balaševića. Da su nam (jugoslovenski, a postjugoslovenski pogotovo) životi bili smisleniji, Balašević bi, verujem, pisao drugačije pesme.

Tako to ispadne kada bedni i preko svake mere zli junaci, bez kojih su sapunice nezamislive, nahrupe u stvarni svet i počnu da ga oblikuju prema svojoj meri. Ako ih ne oteramo na vreme, počnemo da živimo njihove fikcije. A tu nema mesta za nijanse i pažljivo rasuđivanje. Samo jake emocije i brzi – reklo bi se – površni zaključci. Ali, utisak o površnosti je pogrešan. Jer se u tom jednostavnom, plošnom, crno-belom svetu uvek zaključuje i bira između dobra i zla. Koliko god da je plošan, dubina (moralnog) pada u tom svetu je zagarantovana.

Balašević se pak pokazao kao nepogrešivi sudija, na strani dobra. To njegovom kiču daje jednu višu – moralnu vrednost. Kada se lako identifikujemo sa njegovim pesmama i predajemo dertu u njima, pored mnogih drugih stvari, mi zapravo želimo i da sebe vidimo boljima nego što inače jesmo. Na isti način sećamo se i Jugoslavije. To je, posle svih promašenih odluka i njihovih ružnih ishoda, sećanje na neke izmišljene bolje nas. Tu se, u tom izmišljenom boljem svetu, sreću gledaoci sa tribina na obodu arene i deca iz prvih redova, kada zajedno pevaju u glas Balaševića, to jest Jugoslaviju.

Zato su širom Jugoslavije tekle suze i kada su umrli Oliver Dragojević ili nedavno Mira Furlan, ali i kada je poginuo Toše Proeski, kome faktička Jugoslavija, baš kao i njegovoj publici, teško da je mogla išta da znači.

Jugoslavija se budi svaki put kad nam je teško, kada pomislimo da smo sami u nevolji i kada nam susedi pruže ruku i kažu – niste sami. Jeste, čisti kič. Ali, moralno superiorni kič. Gledali smo to, recimo, 2014, kada su na trgu u Skoplju Makedonci donosili i ostavljali pomoć za nastradale u poplavama u Srbiji. Gledali smo to i nedavno, kada su poruke utehe s ove strane Dunava krenule ka Zagrebu postradalom u zemljotresu. Te svojevrsne kanale solidarnosti kopali su i održavali, zajedno sa drugima, a svako na svoj način – i Proeski, Dragojević, Furlan, Balašević.

U jugoslovenskoj sapunici, spram opakih negativaca, oni su naši pozitivni superjunaci. Na razornu realnu moć politike, odgovarala je pozitivna simbolična moć popularne kulture. Ishod tog neravnopravnog sukoba morao je biti tragičan: s jedne strane gola sila, s druge strane… Zaista, šta je s druge strane? Nešto pesama, priča, filmova. Ali, takva kakva je, nematerijalna i fluidna, ponekad oskudna u nekim svojim sadržajima, popularna kultura je ipak neuništiva. Sapunice teže da svoje jednostavne obrasce razvijaju u nedogled. Tako i Jugoslavija. Sa njom i Balašević.

Koliko puta može umreti Jugoslavija? Bezbroj. Jugoslavija je večna. Kao pesma Balaševića.

Gost

Damir Nikšić

NEZAVIS(T)NI GRAĐANI

Aristotel je u Retorici napravio jasnu razliku između zavisti i ogorčenosti.
Ogorčena osoba osjeća gnjev zbog prosperiteta onih koji ga ne zaslužuju, dok zavidna osoba osjeća to isto bez obzira čiji je prosperitet u pitanju; indignacija, gnjev i ogorčenje se osjeća kada svjedočimo blagostanju zločinaca, kriminalaca, zlih ljudi, a zavist osjećaju oni kojima smeta sreća i uspjeh dobrih i vrijednih ljudi, da parafraziram Aristotela.
Ovdašnje društvo je podijeljeno na ogorčene i zavidne.
Ogorčeni su ili indignirani, tj. gnjevni, ili su pak rezignirani, tj. potonuli u apatiju.
Ogorčenost je uglavnom usmjerena prema ratnim i poratnim profiterima, prema skorojevićkim tajkunima, ortacima korumpiranih političara, stranačkih vlastodržaca koji populizmom manipulišu zavist širokih narodnih masa (koje su vlastoručno opljačkali i osiromašili) huškajući ih protiv indigniranih i rezigniranih intelektualaca, slobodnih građana, nezavisnih poduzetnika srednjeg građanskog sloja, protiv ono malo njihove imovine, ljudskog i građanskog dostojanstva koje su uspjeli sačuvati od sveopšte barbarske orgije sistemskog kriminala.
Zavist nižih slojeva je takođe dvojaka. Manji dio njihove zavisti usmjeren je prema imanju političke i ekonomske elite koje je praktično nedostižno jer je jaz između bogate nekolicine i siromašnih masa sada već nepremostiv, do te mjere da takva zavist više nije ni “realna”.
Zato je veći dio “realne” zavisti usmjeren prema jednako osiromašenoj i opljačkanoj sitnoj buraniji srednjeg građanskog sloja (taština malih razlika).
Naročito je fokusirana na znanje i obrazovanje srednjeg staleža koje je mnogo lakše i manje opasno negirati, ridikulizirati i relativizirati, najuriti iz grada, iz javnog prostora i javnih institucija i preduzeća.
Srednji građanski stalež je takođe u manjini kao i elita, ali je za razliku od elite nemoćan i na dohvat ruke “običnom narodu” odavno služeći kao vreća za napucavanje nezadovoljnim i osiromašenim narodnim masama.
Teško da neko iz nižih slojeva društva može dobaciti toliko da preuzme poziciju i imovinu nekog od političke i ekonomske elite, ali je zato imovina građanskog sloja mnogo pristupačnija. Naročito njihova “umovina”: intelektualna svojina, društveni i simbolični kapital, status i pozicija u društvu koju su sitni profiteri “zapikali” i koju preuzimaju jednom kada prognaju “gradsku raju”, tj. građanski sloj iz grada.
Profiteri i skorojevići to znaju. I sami su takvi. Stoga, nakon što su osvojili i okupirali visoke pozicije u društvu, ne ostaje im drugo do da se aktivno svete građanskoj klasi za sve svoje komplekse eksploatišući i kanališući zavist širokih masa, ohrabrujući u njihovim redovima sve one sitne profitere i sitne duše na sitni kriminal i sitne obračune sa sitnom buržoazijom.
Ta njihova osveta je, kao što vidimo, permanentna. Ona nikada ne prestaje. Mnogo je intenzivnija danas nego ikada prije.
Ona će nastaviti da odjekuje u ideologiji i udžbenicima “pobjedničkih stranaka” dugo nakon što i posljednji predstavnik građanskog “soja” i sloja indignirano ili rezignirano napusti grad i zemlju.
Krupni profiteri i skorojevići totalitarne kleptokratske vlasti ne žive svakodnevnost na ulici, “među narodom”, kao što je to slučaj sa srednjom građanskom klasom koja je na to prinuđena.
Oni su odvojeni, u svojim vilama i džipovima. Oni nemaju dodira sa surovom i grubom realnošću ovih predjela možda i zato što njihove limuzine imaju odlične amortizere, ali odlično razumiju i koriste zavist, gnjev i mržnju koju niži slojevi, naročito ruralni koji su u međuvremenu kolonizirali gradove između ostalog i zbog migracije selo-grad, osjećaju prema preostalom i nepoželjnom građanskom “soju” i sloju.
Razumiju tu zavist zato što i sami osjećaju eho istog gnjeva i mržnje. Mnogi od njih i sami još uvijek imaju kompleks manje vrijednosti koji vuku najčešće iz mladosti, iz školskih ili brucoških dana u gradu, a koje danas liječe kompleksom više vrijednosti vladajuće političke i ekonomske elite.
Iste negativne emocije je ideološki koristio i prošli režim, gotovo na isti način. Srednji građanski sloj ne samo da je bio zvanični “klasni neprijatelj”, već i “narodni neprijatelj” koji se, skupa sa svojom kulturom i umjetnošću, svojim životnim stilom i sistemom vrijednosti smatrao izvorom dekadencije, opačine i razvrata daleko više i od samog tzv. “lumpenproletariata”.
Građanski sloj, iliti buržoazija, bila je uvijek “pri ruci”, dežurni krivac kojem se svetilo za sve; hulja za kojim se odmah davalo u potjere i na kojem se režim, zajedno sa svojim samopravičnim i “napaćenim” narodnim masama posve slobodno i nekažnjeno iživljavao. Štaviše, bilo je poželjno u horu oštriti zube na slobodoumnim, slobodnomislećim pojedincima, disidentima, kako onda, tako i danas. Sav kolektivni jad “napaćenog naroda” režim je stavljao na savijest građanskom “soju” i sloju koji se “usudio” ostati i preostati u “narodnoj državi”.
I danas je narod uglavnom “napaćeni narod” mada nije do kraja jasno od koga i od čega.
Za pretpostaviti je da “narod zna”.
“Narod zna” odgovore na sve, pa možda i na pitanja kao što su:
Da li se ta napaćenost odnosi na četiri godine rata ili na dvije i po decenije nakon njega?
Ko danas pati toliki narod, zašto i kako?
Da li je ta patnja akumulirana, nagomilana, hronična, ili je trenutna, akutna?
Da li je sistemska ili stihijska? Itd.
Ti “patitelji naroda” i ti “narodni paćenici” često upriličavaju narodna veselja, da se narod malo opusti, da se proveseli, jer i narod voli provod. U tom slučaju veselje je poželjno. Naročito u predizbornim kampanjama, ili kada treba proslaviti izbornu pobjedu narodnjačkih i nacionalnih stranaka.
Ostatak godine je posvećen komemoracijama koje služe da se svima koji pomisle kritikovati “narodnu vlast” začepe usta i blokira svaka slobodna i nezavisna misao. To se čini naglašeno ozbiljnim, čak posve religioznim odnosom prema ratnoj prošlosti koji je prerastao u veoma morbidnu političku dogmu i eksploataciju civilnih žrtava.
Narodna patnja je institucionalizirana i formatirana. Ona je zvanična ideologija koju “za narod”, “u ime naroda” i narodnim novcem produciraju narodnjačke stranke koje su trideset godina na vlasti.
Svako ko ne pristaje na hegemoniju, ko iole dovodi u pitanje zvanične režimske narative biva suočen sa linč ruljom, proglašen “izdajicama svog naroda”, “svojih gradova”, “dezerterima”, upravo onako kako to čine militantni totalitarni režimi u militantnim i totalnim društvima.
Jednako kao i u prošlom sistemu, nema mjesta za manjinsko mišljenje, za dodatno, drugo i drugačije mišljenje, za neslaganje.
Narodno veselje, jednako kao i narodno tugovanje i jadanje, je “prirodno”, ali je zato građanski koncept, kako veselja i provoda - tako i komemoracije, kulture sjećanja, odnosa prema negativnoj historiji, posve “neprirodan”, nepoželjan, perverzan, pa čak i uvredljiv kako za “narod”, tako i za civilne žrtve u čije ime govori režim.
Radi se o kulturalnom ratu koji skorojevićke ratnoprofiterske elite režima vode protiv preostalog srednjeg građanskog sloja u saradnji sa mitskim “širokim narodnim masama” jednako kao što su to činili u drugačijem aranžmanu i nakon Drugog svjetskog rata.
Radi se o kulturnoj hegemoniji barbarskog sela, o diktaturi većine, o totalitarnom režimu, o jednom novom hijerarhijskom, konzervativnom, ali i nacionalno homogeniziranom društvu koje transcednira klasne razlike, koje sebe, zahvaljujući vitalnom (etno)nacionalnom interesu doživljava skoro pa “besklasnim društvom” u (etno)nacional-socijalističkoj državi.
Sve je to na mnogo načina slično prošlom totalnom društvu, tj. režimu, naročito kada je u pitanju odnos prema srednjem građanskom sloju i građanskom društvu.
Zanimljivo je da i prošli i današnji režim ideološki i sistemski insistiraju na kolektivnom jadu, do te mjere da je “sramota biti sretan! Previše je jada!”, kako to Niče objašnjava u Genealogiji morala.
Uz sve ono što svi znamo i što je posve očito, a to je da je jad na kojem etnonacionalni lideri insistiraju danas najvećim dijelom direktni rezultat njihovog ratnog i poratnog profiterstva, organizovanog kriminala u pretvorbi i privatizaciji koji predstavlja epohalnu pljačku cjelokupnog stanovništva i državne privrede, a koji više od dvije decenije uspijevaju zasjeniti i zataškati ratnim godinama interpretirajući današnje siromaštvo isključivo kao rezultat agresije od prije četvrt stoljeća, kanališući sav gnjev koji je rastao i koji se nagomilao nepravdom u posljeratnom periodu isključivo u tom pravcu: protiv drugih naroda i njihovih današnjih lidera - ovi ratni profiteri se predstavljaju i kao “narodni superheroji” koji su branili i odbranili državnu i privatnu imovinu “svojih naroda” od drugih (naroda), pa je stoga, po tim istim ratnim zaslugama i po toj istoj logici - imaju pravo zadržati za sebe.
Na opravdano ogorčenje slobodoumnih, politički i ekonomski “nezavidnih” građana koji su svjedočili njihovom usponu i proporcionalnoj propasti društva i države, ovi lukavi krimogeni manipulatori masa i profesionalni prevaranti odgovaraju raspirivanjem emocija, ostrašćenosti, podsticanjem sitničave zavisti i huškanjem širokih, opljačkanih i osiromašenih narodnih masa na građanske predstavnike zdravog razuma, relativizirajući i prikrivajući tako svoj ratni i posljeratni zločin koji su počinili protiv sopstvenih naroda, a to je ratno i posljeratno profiterstvo.

Pogrešila roda Godina : 61 Location : Moskva Datum upisa : 22.06.2009

Ovo je napisao jedan moj grobar s kojim već danima ratujem protiv ološa na fb:
Vidiš li, oplakuje ga i duboko žali za njim, cela bivša Jugoslavija. Osim tebe verovatno. Ti se raduješ. I onaj Šiptar, Petrit Selimi, on se takođe raduje. Ti se raduješ, a ujedno kiptiš od besa, zato što kolone ljudi, hiljade ljudi u Sarajevu, Novom Sadu, Zagrebu, Beogradu... pale sveće, pevaju njegove pesme i plaču.
Ti jako dobro znaš da za tobom niko suzu neće da pusti, čak ni od tvojih najbližih. Čak ni oni ne mogu da te gledaju. Gadiš im se takav kakav jesi, smeju ti se čim im okreneš leđa.
Sve ono što je on bio, ti za hiljadu života nećeš da budeš. Ti nisi bio ni zrnce peska njegovog života. Da se razumemo, nisam se ni ja slagao sa njegovim političkim stavovima, to je bila utopija, ali sam ga jako voleo kao čoveka. On nije političar, pa može da priča o politici šta god želi i niko mu to od pametnih ljudi neće zameriti. Rekoh, od pametnih. Ti tu ne spadaš. Voleo sam ga kad se smeje. Vraćao me u dane rane mladosti, bila je zima, bio je mraz, tako mu se i grupa zvala, zvali su se „Rani mraz“, a ja sam slušajući njega, prvi put poljubio curicu. I bio sam na sedmom nebu, lebdeo sam. Ti si za razliku od njega, ružniji kada se smeješ. Tvoj smeh je neprirodan, izveštačen i zao. On je celog života bio šeret, vragolan, ulivao je neku nadu. Tebe su zvali „hulja“, zato što si se odvajao od društva. On je organizovao da ceo razred pobegne sa nekog časa, kada se ne zna lekcija. Ti si ostajao na času kada svi pobegnu iz učionice. Zato te niko nije voleo, zato nemaš nijednog prijatelja. On je govorio „Dajte mi 10.000 Duška Vujoševića, srediću ovu zemlju“- ti si Vujoševića isterao iz zemlje. On je pevao „Samo da rata ne bude“, ti si tražio „100 za jednog“' i ljudi su se zgražavali slušajući te.
Još sto života da imaš, ne jedan, nego 100 života, nećeš biti zrnce peska na njegovim cipelama. Svaka ova suza širom bivše države je iskrena, od srca. Ti to nikada nisi doživeo, niti ćeš doživeti. Zato si ga mrzeo, zato ti je u dubini duše i drago. Zato te i zovu hulja!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Kultu

Noć kada je Novi Sad ispratio Balaševića

[size=33]Isakov: Tuga je manji problem, praznina je ta koja je zastrašujuća

Kad se dugo družite sa besmrtnima, kao što je Balašević, počnete da verujete da je to i bukvalno tako, da se Đoletu smrt ne može dogoditi, da on ne može tek tako da nestane. I ne može, takvi ne umiru, takvi ginu braneći nas od nas samih. I uglavnom bivaju ubijeni s leđa u neprestanoj borbi za ljubav, za razumevanje među ljudima, za živeti slobodno – izjavio je novinar Miodrag Mile Isakov na naše pitanje kako se on osećao nakon saznanja da je Đorđe Balašević preminuo.

4Piše: Gordana Nonin24. februara 2021. 10.29

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta posle noći kada je Novi Sad ispratio svog sugrađanina, umetnika Đorđa Balaševića, koji je ceo svoj život proveo u rodnom gradu i uvek se, posle svih turneja i koncerata u njega vraćao? Gde je prošle godine održao svoj poslednji koncert. Gde je tokom svoje višedecenijske karijere uvek znao da poruči prave stvari ljudima, svima koji su želeli da ga čuju.
Nema tih novinarskih izveštaja sa tačnim brojem ljudi (a bilo je mnogo, kej krcat, početak ulice Maksima Gorkog, most Duga prepun…), sa nabrajanjem pesama, sa izvođačima… koji bi mogao da opiše atmosferu na novosadskom Keju žrtava racije u ponedeljak uveče. Prolazite između hiljada ljudi koji pevaju i plaču… Neko je rekao da je Novi Sad bio te večeri prestonica tuge.
Dunavom još uvek plove grane ruzmarina koje su sugrađani spuštali u Dunav, lampioni su otišli put neba, brodice se usidrile, a velika Tvrđava osunčana je… ali, svim Novosađanima i Novosađankama je pred očima slika od te poslednje večeri sa ispraćaja „Noć kada je Đole preplivao Dunav“, koja se završila sa likom najpoznatijeg od nas i sa ispisom naslova njegove pesme: „Čuvaj mi, Bože, Novi Sad“.
To veče nisu hteli da propuste ni oni koji su se najviše čuvali preteće korone, oni koji su najviše nosili maske, oni koji su mesecima izbegavali bilo kakve javne skupove… oni koji su bili kivni na sve neodgovorne ljude. Jer, ono što im je Đole pružao svih ovih decenija, a bio je institucija za zdrav razum u ludim vremenima i melem za dušu kada su svi okolo baš zapeli iz petinih žila da nam je raznesu otrovima mržnje, bilo im je, te noći u ponedeljak, vredno rizika. Svakog rizika.
Trg slobode, onaj isti na kojem je septembra 2000. godine pevao „živeti slobodno“ pred svojima, danima miriše na sveće, poruke pozdrava sugrađani mu još ostavljaju na spomenik Svetozara Miletića i samo ovo prerano februarsko sunce je osušilo suze sa pločnika.
U to jutro posle ispraćaja, specijalno za list Danas, u Novi Sad je stigla poruka od Zorana Predina iz Ljubljane: „Poslije smrti druga Tita, nitko u regionu nije probudio takve iskrene osjećaje kao Đoletov odlazak među zvijezde. Sada se pokazalo koliko je života iz raznih generacija zauvijek osvojila njegova poetika. S kakvom je lakoćom preskočila sve nacionalne, jezičke, verske i političke razlike među nama. I udružila nas kao ljude. Hvala ti, Đole!“
Iz Ljubljane, gde je Đole, kao „prvopolazeći“ pevao u hali Tivoli još novembra 1994. godine dok je još trajao rat u koji on nije želeo da ide i uspešno se krio od mobilizacije dok ga je vojna policija tražila i danju i noću, a on im „preko novina“ poručivao da im je sve to „džaba“. Tada je i gradu bilo lakše… spalo je malo onog bremena da je to grad iz kojeg polaze tenkovi u rat preko Dunava.
Baš u Novi Sad, gde je Predin, pre dve godine, u novosadskoj Sinagogi održao nezaboravan koncert promovišući album „Zoran peva Arsena“. Tada se, usred Novog Sada, u znak ljubavi prema autoru i publici, „usudio“ da otpeva i Đoletovu „Priču o Vasi Ladačkom“. I šalio se na svoj račun što se, eto, „usudio“ da to uradi.
A došlo je i vreme posle tih ratova devedesetih, pa je Đole, pod pokroviteljstvom UNHCR-a, opet kao „prvopolazeći“ krenuo put Sarajeva. Iz Novog Sada je poneo, od tadašnjeg gradonačelnika Stevana Vrbaškog, čuvenu bronzanu golubicu – simbol mira. Bilo je to u februaru 1998. godine. I stao je pred 14.000 ljudi u sarajevskoj Skenderiji i rekao „Ratovi prolaze, ljudi ostaju“. I insistirao je da koncert bude humanitarian, da Međunarodni crveni krst zaradu od koncerta podeli svoj deci Bosne i Hercegovine, u granicama u kojima se on sećao te republike.
Na taj put, sa njim je išao i Mile Isakov, koji je prethodnih godina bio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, prvog takvog udruženja nastalog u tadašnjoj Jugoslaviji (januara 1990. godine).
Za list Danas, Isakov, nakon odlaska Balaševića, kaže: „Jedan D-mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali, al’ nije to to. Šta je tuga za D-mol!? – tako je pevao moj dugogodišnji drug i saradnik Đole Balašević, gledajući kako njegov narod, a njegov narod su svi dobronamerni ljudi sa ovih prostora, živi živote nedostojne čoveka. Tako se sad osećaju svi ti ljudi zbog njegovog odlaska. Tuga je najmanji problem, mnogo je gora ogromna praznina koja neopisivo boli. Rupa u svemiru zbog koje gubimo ravnotežu. U šupak kosmosa smo upali, govorio je odavno Đole u pesmi „Krivi smo mi“, oni stihovi: Putuj, Evropo, i ne čekaj na nas. Dakle, bila je ta praznina i ranije tu, ali zastrašuje saznanje da više nema ko da je popuni, da je šeretski nadmudri i učini manje važnom, čak besmislenom.“
Oduvek je Đorđe Balašević bio jedini koji je znao u samo nekoliko reči da opiše svoj grad i stanje u njemu. Početkom devedesetih, pre ratova, atmosfera u gradu se promenila… sve češće su osvanjivale vesti o obračunima, tučama, sevanju noževa… Tada je on rekao onu njegovu čuvenu rečenicu: „E, a nekada je u Novom Sadu bila zastrašujuća vest da je neko pokidao lale na Keju…“
Pitao se Balašević i gde mu je „onaj lepi grad, doteran i uobražen“…
„Čuvaj mi moje Laloše/što sve podnose po svom/čuvaj mi moje dođoše/koji su ovde našli dom“ – ostavio je još jednu poruku Đole svojim sugrađanima.
Vremena koja dolaze pokazaće da li će Novi Sad znati da čuva sećanje na Đoleta bar onoliko koliko je on čuvao svoj grad za života. Da ne upadnemo skroz „u šupak kosmosa“, na „Dno dna“.

Gost

Piše: Tomislav Marković

U sklopu obnove iskonskog feudalnog duha, Beograd dobija spomenik velikog župana Stefana, osnivača dinastije Nemanjića, i to u protivprirodnoj veličini osrednje stambene zgrade, koji se gradi pod sloganom „Make Nemanja great again“, što je odmah izazvalo enormni porast potražnje za bogumilima bez kojih slavni srpski kralj prosto nije znao šta bi sa sobom. Na domaćem terenu ne oskudevamo u jeretičkom življu, ali duhu Stefana Nemanje koji je zaposeo veliki broj svojih novih sugrađana više prija progon uvoznih otpadnika od vere u sveti Beograd Gostoprimljivi i srpstvo pravoslavno.

Povampireni duh velikog župana savršenog kandidata za lomaču pronašao je u izvesnom Borisu Dežuloviću, kolumnisti i piscu iz malog dalmatinskog sela koji se usudio da prozbori nekoliko jeretičkih slova o glavnom gradu Nemanjine zemlje. Nije u Dežuloviću bilo teško prepoznati jeretika, jer se sam pre nekoliko decenija, u vreme Feral Tribuna, deklarisao kao pripadnik male verske zajednice koju čine hrvatski anarhisti, protestanti i heretici koji su Bogu-mili a ni vragu nisu mrski. Radeći intervju za nedeljnik „Nedeljnik“ novinar je neoprezno pitao Dežulovića kako mu izgleda Beograd, Dežulović najnormalnije rekao šta misli, uputivši nekoliko kritičkih opaski srpskoj prestonici, a onda se ispostavilo da su njegove reči bile teška povreda dogme o savršenstvu i bezgrešnosti Beograda. Mada nije isključeno da se tu radilo o pokušaju bacanja crne magije na Beograd nekom vrstom bajalice.

Ne damo svetinje

Između ostalog, Dežulović je rekao i sledeće: “Grad, naime, ne čine žirafe, nego ljudi. Ne razlikuju grad i selo samo industrija i poljoprivreda – više se krumpira i kupusa danas uzgoji u urganim vrtovima Helsinkija nego na finskom selu – već rastvorenost grada i njegova socijalna, kulturna i svaka druga diverzija i diverzifikacija, nasuprot plemenskoj tradiciji sela i seoskih glavara. Upravo po tome Beograd je nekad bio grad, upravo po tome Beograd je danas blatnjava, tužna selendra koja izgleda kao da ju je snimao Radoš Bajić na metamfetaminima”. A pre toga je rekao da je “Beograd je kasaba, Dubai za siromašne i Jagodina za bogate”. I onda je krenula haranga na svim frontovima, gorele su lomače na društvenim mrežama, ali se žarilo i palilo i po srpskim medijima.

Napredni dogradonačelnik Goran Vesić pucao je iz svih oružja, a u odbranu svetinje uključili su se silni glumci, muzičari, fudbaleri, pisci, univerzitetski profesori, kulturni radnici, narodni poslanici, partijski funkcioneri, reditelji, kritičari, ministri, novinari, javni i tajni radnici – e da bi udruženim snagama skinuli čini koje je dalmatinski veštac podmuklo bacio na Beograd. Vesić izobliči krivoverje njegovo, i savetova se sa svetiteljem svojim Duletom Nedeljkovićem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim, i, nimalo ne zadocnev, posla na njega tviterašku vojsku, naoružanu od slavnih svojih, govoreći: Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom Beogradom svedržiteljem. Bilo je ideja i da gnusnom jeretiku treba lažljivi jezik urezati u grlu njegovu jer ne ispoveda sveti beogradski duh, ili bar da se užarenim žezlom ožeže po obrazu, ali se od tog plana brzo odustalo, pošto je dotični bio fizički nedostupan, a Hrvatska je odbila da ga izruči srpskoj inkviziciji, uprkos međudržavnom sporazumu o saradnji u borbi protiv jeretika, veštica, magova i ostalih neprijatelja istinske vere.

Ideologija krvi, tla i asfalta

Odbrana beogradske svetinje trajala je nedeljama, zakleti neprijatelji su se privremeno udružili u savez za borbu protiv jeresi, objedinjeni ideologijom krvi, tla i asfalta. Dežulović se oglasio još nekoliko puta i sve što o ovoj maloj buri u čaši ustajale vode treba znati nalazi se u njegovim tekstovima i intervjuima, pronađu se lako uz dva-tri klika. Za ovu priliku izdvojio bih samo par citata koji lociraju tačku razdora: “Beograd je sam sebe ubio, ubio ga je Momo Kapor, prvosveštenici njegovog asfalta, kojekakvi Minimaksi, Bore Đorđevići i sličan gradski otpad”.

I jedan malo duži: „Govorim o kasabi koja se – prateći kako zagrebačka firma Dok-ing mnogo godina kasnije pomaže u raščišćavanju Srbije od zloglasnih ‘zvončića’ – nikad nije zapitala otkud Hrvatima uopće iskustvo u razminiranju kasetnih bombi. O Beogradu koji, već 30 godina okrenut samo sebi, o svojim kasetnim bombama i tuđim sirenama ne želi ništa znati ni dan danas, refleksom kasabe koja o svojim mračnim tajnama ne govori, i koja jednako u plitkim grobovima iza kuće krije ubijene komšije kao i cijenu spomenika kojega će podignuti svojoj slavnoj istoriji. O tom Beogradu i toj betonskoj vukojebini govorim, i zato Bora Čorba, Minimaks i Momo Kapor: njihova je izravna posljedica kokarda u farmerkama, ono što mu je bio Momo Kapor danas mu je Radoš Bajić, veseli domaćin sa flašom šljivovice i mitraljezom u sjeniku iza solitera. Žao mi je što remetim dostojanstveni mir beogradskog panteona i Aleje velikana, ali upravo oni – i još njih koliko hoćete, od Arkanovog ortaka Olivera Mandića do, recimo, Mirjane Bobić Mojsilović, jedne od predvodnica linča na Mirka Kovača – bili su nositelji urbanog identiteta Beograda osamdesetih. Oni su svojim rukama Beogradu duboko izorali asfalt i pođubrili njivu za sadnju ‘cveća zla’. Kad je ‘simbol Beograda’ Momo Kapor – samo trenutak da otvorim notes – u beogradskim Omladinskim novinama početkom juna 1989. tako urbano i u farmerkama ‘oterao u pizdu materinu svakoga ko nije za Srbiju’, bogami ni mi u ‘Feralu’, a kamoli vi u Srbiji još nismo ni čuli za Franju Tuđmana. Aforistički govoreći, Beogradu mogu da oprostim sve – mogu i Miloševića, kojega su moji drugovi s beogradskih žurki osamdesetih lijepili preko postera Joy Division – ali Tuđmana ne mogu!”

Prestonica zla

Suština spora bila je jasna od početka, ali se višedecenijskim udarničkim radom na poricanju i negiranju zločinačke prošlosti sve može zamagliti, pa čak i najjednostavnije ukazivanje na elementarne činjenice. Slavni urbani beogradski duh ubijen je onog trenutka kad je Beograd postao prestonica udruženog zločinačkog poduhvata. U Beogradu je nastao plan za rušenje Jugoslavije, tu su crtane mape Velike Srbije; tu su akademici, pisci, sveštenici i intelektualci kovali planove za razaranje susednih država, etnička čišćenja i prekrajanje teritorija; tu se nalaze SANU, Udruženje književnika i Patrijaršija; tu je stolovao gospodar rata i uništenja Slobodan Milošević; odatle su tenkovi posuti cvećem kretali na Vukovar; odatle su ratovi vođeni, nadgledani i finansirani; tu je rodno mesto zla koje je pomorilo desetine hiljada ljudi.

Jeste Beograd bio i centar otpora Miloševićevom režimu, jesu u njemu postojali i EKV, Šarlo akrobata i Disciplina kičme, jeste Beograd bio kulturni centar – ali sve je to sporedno u poređenju sa činjenicom da je bio prestonica zla. I da do dana današnjeg većina stanovništva odbija da se suoči sa tom jednostavnom, bolnom istinom. Zato su uzaludna sva pozivanja na beogradski duh, on je mrtav, ubijen rukom onih koji su ga stvarali. Sahranjen je u masovnoj grobnici u Batajnici, zajedno sa leševima kosovskih Albanaca među kojima je bio i jedan fetus. Onaj ko bi eventualno hteo da oživi beogradski duh morao bi prvo grob da mu pronađe, ali to nije lako, jer u Batajnici nema nikakvog obeležja, ni spomen-ploče, ni spomenika, ničega.

Vi ljudi bez pameti

Dok je bura trajala mnogi su citirali stihove Milana Mladenovića “ovaj grad je nekad /
bacao svetla daleko”, lamentirajući nad jednim bivšim gradom i prohujalim vremenom. To nije loš putokaz za iskopavanje ostataka zaklanog beogradskog duha, a možda su još adekvatniji stihovi iz pesme “Idemo”:

“Nismo znali da je kocka bačena
nismo znali da je srušen most
reka blista ispod čizama
čista voda malo krvava
idemo

Nismo znali da su sela spaljena
nismo znali da je vatra greh”.

A ima Mladenović šta da poruči i aktuelnim hajkačima na bogumila iz Dalmacije:

“Vi nemi igrači obrednog svog plesa
Vi srećni u transu u svetu što postoji
Samo u glavama ljudi bez skrupula
Ljudi bez milosti
Ljudi bez sećanja

Vi što ne znate pljuskove zvuka
Boje i mirisa
Vi ljudi bez pameti”.

Mi gradimo hram – sram gradi nas

Nešto od tog duha je preteklo do dana današnjeg, živi na potpunoj margini, gde mu je i mesto u ovakvoj Srbiji. Recimo, neki stihovi benda Klopka za pionira, poput ovih iz pesme “Vozite bezbrižno”:

“Svašta se zbiva i hladnjača pliva.

Od bombi pčele beže.

Na Fruškoj Gori leševi leže.

Svašta se zbiva i hladnjača pliva”.

Ili pesma “On je čudan” koja na malom prostoru iskazuje suštinu zloduha apsolutnog jedinstva koji je pre tridesetak godina ovladao ovdašnjim dušama:

“On je čudan,

Polomi mu kosti, sačuvaj moral.

Zabranimo sve razlike.

Posadimo prkos i svastike.

Hej, udari ga on je gej.

Svi za jednog, jedan za sve.

Zabranimo sve razlike.

Svi za jednog, svi su isti.

Zabranimo različitosti”.

Ili stihovi iz pesme “Mesija”, aktuelni u vreme kad su nastali još su aktuelniji danas kad duh srednjovekovlja dobija sve više spomenika po Beogradu, a klerikalizacija tek hvata najveći zamah:

“Mi gradimo hram – hram gradi nas!

Mi gradimo sram – sram gradi nas!

Mi gradimo hram – pruga propada

Mi gradimo hram – mostovi se ruše

Mi gradimo hram dok se ljudi guše

Sveti Savo nešto bih te pito: gde je moje sa tavana žito?”

Ili si u čoporu il’ te neće biti

Nipošto ne treba zaboraviti ni pesmu “Čopor” koju bi razjarena masa što maše bakljama i potpaljuje lomaču za Dežulovića mogla mirno da uzme za svoju himnu:

“U čoporu hodam

U čoporu spavam

Od čopora učim

Kako da se kurčim

U čoporu sanjam

Čoporu se klanjam

U čoporu strah me nije

Čopor može da ubije

Moj čopor

Misli mesto mene

Moj čopor

Nalazi mi žene

Moj čopor

Mesto mene gleda

Moj čopor

Nikome me ne da

Ne napuštaj čopor

Ko će da te štiti

Ili si u čoporu

Il te neće biti”.

Doduše, autor ovih stihova i frontmen Klopke za Pionira Mileta Mijatović nije iz Beograda, nego iz Pančeva, pa ne znam da li bi branitelji svetog Beograda prihvatili da im neko ko nije rođeni Beograđanin obnavlja i vraća u život taj sveti duh. Šanse da Klopka za pionira bude široko prihvaćena i dobije status kultnog benda u sredini koja masovno skandira nacionalističke hip-hop trućarije Beogradskog sindikata ionako su ravne nuli. Reč je o merljivim vrednostima, bar na Youtubu: “Dogodine u Prizrenu” Beogradskog sindikata – preko pet i po miliona pregleda; “Čopor” Klopke za pionira – 4937 pregleda. S tim što je potonja pesma postavljena šest godina ranije. Toliko o beogradskom, srpskom, urbanom, humanom, kulturnom i svakom drugom duhu. Pokoj mu duši.

Sve svetinje srpskog sveta

“Beograd je svet” – tako je glasila glavna parola studentskih protesta koji su 1996/97. mesecima održavani u srpskoj prestonici. Tada su se studenti bunili protiv izborne krađe i diktatorskog režima Slobodana Miloševića, a u ove tri reči stale su sve čežnje za svetom od kog smo bili odsečeni, za izlaskom iz zagušljivog ćumeza u koji je vrhovni zločinac pretvorio Srbiju. Uz silnu pomoć onih “simbola Beograda” koji su prozi skinuli traperice i presvukli je u maskirnu uniformu.

“Beograd je svetinja” – tako glasi glavna parola današnjih branitelja srpske prestonice, koji bi da zatuku Dežulovića jer se usudio da kaže šta misli. Tako smo u okviru ovog nehotičnog sociološko-psihološkog eksperimenta saznali da je i Beograd dobio status božanstva, idola, kumira kojem se može samo klanjati i slepo služiti. Nepregledni spisak svetinja uvećan je za još jednu, rame uz rame sa srpstvom, Srbijom, nacijom, srpskim interesima, sakralnom imovinom u Crnoj Gori, Kosovom, Metohijom, Stefanom Nemanjom, svetim Savom, svetim verskim osećanjima, svetim Amfilohijem, svetim patrijarsima Pavlom & Irinejem, svetim srpskim svetom i ostalim najsvetijim svetinjama na svetu i okolini.

Zapravo, nema te stvari koju ovdašnji vernici i lakovernici ne mogu pretvoriti u božanstvo, idoli se mogu pronaći i tamo gde ih niko ne bi tražio. Ima toliko ljudi i pojava o kojima je zabranjeno progovoriti koju kritičku reč, jer će poklonici kulta na prvi izraz sumnje u njihovo božanstvo pokazati očnjake i spremnost da vas prikolju jer ne verujete u njihovog boga. Svako je sebi izabrao svog boga i spreman je da ga brani od slobodnog duha svim sredstvima: psovkama, uvredama, mržnjom, pretnjama, pa čak i fizičkim nasiljem. I svaki od tih bogova je surov, traži apsolutnu pokornost od svojih vernika i ne zna za milost.

Bog kojem prija svetogrđe

A mi se gordimo kako živimo u modernom, prosvećenom dobu, i sa nipodaštavanjem i osmehom prezira gledamo na zatucane predmoderne epohe. A u tim mračnim vremenima živeli su i ljudi poput Martina Lutera koji je pisao: “Svetogrđe ponekad ugodnije zvuči u ušima Gospodnjim, nego samo Aleluja ili bilo koja božanstvena hvala. I što je svetogrđe užasnije i odvratnije – tim je ugodnije Gospodu”. Pritom, Luterov bog nije bio neki simpatični, samilosni lik sa hrišćanske kič-razglednice, već samovoljni, surovi gospodar sveta.

Polemišući sa Erazmom Roterdamskim o slobodi volje, Luter ovako opisuje svog boga: “Najviši je stepen vere kada smatramo da je On milostiv kada spasava samo nekoliko njih, a toliko mnogo osuđuje, kada smatramo da je On pravedan kada nas po svojoj sopstvenoj volji čini dostojnim neminovne osude, da bi se pokazalo – kako primećuje Erazmo – da Njega raduju muke nesrećnika i da je On u prvom redu dostojan mržnje a ne ljubavi. Ako bih na bilo kakav način mogao da se uverim kako nam milosrdni i pravedni bog šalje toliko gneva i nepravde, onda ne bi bilo potrebe za verom”.

Čak i takvom čudovištu dostojnom mržnje, božanstvu koje se raduje patnjama onih koje je samo osudilo na večne muke, koje spasava malobrojne a većinu čovečanstva predaje užasima pakla – ponekad je ugodno da čuje neku blasfemiju i oštru reč na svoj račun. Čak i takav monstrum ima više milosti, tolerancije i razumevanja za nemirnu ljudsku misao, za čovekovu slobodu da vidi svet svojim očima i da to iskaže – nego ova naša lokalna lažna božanstva protiv kojih niko ne sme ni slovce da prozbori, jer će odmah biti prikovan na virtuelni krst i spaljen na medijskoj lomači. Kad ovako postavimo stvari, rađa se jeretička pomisao da bi za nas povratak u srednji vek predstavljao korak napred. Makar u ovaj iz Luterovih citata u kom se čak i o bogu može reći nešto svetogrdno, a da čovek ne bude odmah proglašen za kretena, izdajnika, mrzitelja, đubre i autošovinistu. O srednjem veku bogumila da i ne govorim, to je za nas nedostižni ideal.

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

BOJANA VATIĆ: Da bi razumeo Vojvodinu, moraš da skineš kokardu

"Pobedili smo vas jednom, pobedićemo vas opet. Ima nas mnogo više nego što mislite!"

[You must be registered and logged in to see this image.]
[size=16]30. mar 2021
Svim nacionalističkim strankama od perioda vladavine Slobodana Miloševića Vojvodina je služila kao poligon za lečenje frustracija zbog izgubljenog Kosova.
Posle ekonomske devastacije i urušavanja Vojvodine koje je počelo 1988. godine, antibirokratskom “jogurt” revolucijom, danas smo sve više svedoci pokušaja menjanja njenog karaktera i menjanja kulturnog bića Vojvodine.
Novi Sad danas sve više postaje meta fašističkih i neonacističkih grupa. Marširaju našim gradom povampirene četničko-ljotićevske horde, uteruju strah i opominju Novosađane i Vojvođane da su oni tu i da „motre“ na nas.
Postavlja se pitanje zašto su te pojave izražene baš u Novom Sadu, a ne u Nišu ili Čačku?
Da li je Niš dovoljno srBski?
I ko to meri „veličinu srpstva“ u Novom Sadu? Gde je ta granica kad „manjak srBstva“ zahteva kolektivno posrbljavanje građana Vojvodine?
Da li je multukulturalnost u Vojvodini danas postala opasnost?
Da li „drugačije“ postaje pretnja?
Kuda to ide Vojvodina?
Ko to otima Vojvodinu od nas Vojvođana?
Marširaju Novim Sadom Dražini „junaci“, praznih glava sa oreolom srBstva, posrbljavaju… A šta to oni zapravo rade? Isto što neuspešno pokušavaju u suverenoj i nezavisnoj državi Crnoj Gori, na čijem primeru se vidi dokle su spremni da idu i koliko im smeta to što Crna Gora ima svoje ime, svoj jezik, svoju kulturu i što pruža nezaustavljiv otpor velikosrpskom nacionalizmu.
Velikosrpska politika i njeni tvorci ubili su prvo Vojvodinu, a pad Vojvodine je bio uvod u početak rata i raspad Jugoslavije.
Vojvodini je ukinuta prvo autonomija, Milošević je tada ukinuo Predsedništvo, Ustavni i Vrhovni sud, javno tužilaštvo i Narodnu banku Vojvodine.
Vojvodina već tri decenije smeta kao pokrajina zato što nije po njihovoj “meri”. Smeta jer je heterogena, smeta šovinistima i velikosrpskim nacionalistima, smeta jer nije dovoljno srBska, smeta zbog toga što je drugačija, zato što je multikulturalna, multietnička, gospodstvena, antifašistička i bogata…
Smeta jer odskače u svojoj lepoti i kao takva „bode oči“ jer ima više i želi više, i zbog toga je se plaše.
Kao prvo, da bi razumeo Vojvodinu moraš da skineš kokardu.
Da bi razumeo Vojvodinu moraš da imaš širinu.
Vojvodina ne poznaje ograničenost i nacionalizam.
Vojvodina razume i poštuje drugačije. Vojvodina zahteva da je poštuješ kada u njoj živiš.
Vojvodina je iznad nacionalnog.
Vojvodina je kosmopolitska, evropska.
Da bi Vojvodinu voleo danas, morao si da voliš i poštuješ Jugoslaviju a ne Veliku Srbiju!
Ne moraš biti “rođeni” Vojvođanin da bi video koliko je Vojvodini napravljeno štete u poslednjih 30 godina.
Vojvodina ima širinu da primi ljude odakle god da dolaze, koji žele da žive i rade i obogate je različitošću, ali u njoj nema mesta za prostakluk, pljačku, nekulturu, šund, za bahaćenje i primitivizam.
U Vojvodini nema mesta za „karadžiće“ i „mladiće“.
Vojvodina je uvek bila otvorena za sve dobronamerne, civilizovane, kulturne, ljude sa širinom, ljude koji će umeti i znati da je cene.
Vojvodina je sinonim za emancipaciju i obrazovanje.
Tako ima da ostane dok je nama nas!
Uprkos onima koji je brišu, jer je preziru a zavide joj.
Pokušavaju da je izbrišu velikosrpski nacionalisti i šovinisti. Prave je i oblikuju po svom, u želji da uguše njen duh, njeno ime, njen identitet.
Falsifikatori istorije – razni bećkovići, antići i ostala trovačka bratija četničkih ideologa – konstantno zagovaraju tezu da je Vojvodina ušla „pod“ Srbiju, da se „prisajedinila“ sa Srbijom a ne da je Vojvodina ušla u sastav tadašnje Jugoslavije.
Nije ušla „pod“, nego ste vi od nje to hteli da napravite, da je bacite „pod noge” Srbiji, kao i sve druge republike u bivšoj Jugoslaviji kojima ste hteli da vladate i da budete dominantni, u čemu ste na kraju poraženi, bez obzira na zlo koje ste posejali.
Od vojvođanskih para i vojvođanske zemlje ideolozi zla su finansirali rat na prostoru bivše Jugoslavije. Ni za to nas niste pitali!
Ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe, NE MOŽE.
Vojvodina je Jugoslavija u malom i nećemo vam dozvoliti da od nje napravite teren za šovinizam, nacionalizam i pljačku!
Novi Sad nije grad Ratka Mladića!
Novi Sad je grad Mike Antića, Đorđa Balaševića, grad Jove Jovanovica Zmaja, Đure Jakšića, Ištvana Nemeta, Danila Kiša, Mire Banjac..
Vojvodinu vam NE damo!
Novi Sad je NAŠ GLAVNI GRAD.
Što bi Mile Kekin rekao a ja mu se pridružujem:
Mi nismo vaši, naši su dobili ’45!
Pobedili smo vas jednom, pobedićemo vas opet.
Ima nas mnogo više nego što mislite!
Smrt fašizmu![/size]

[You must be registered and logged in to see this image.]

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Raspeće - Bukovski

sada moramo s najvećim oprezom birati ljubavnike,
vodu, hranu pa čak i naš nevidljivi
vazduh.
ovo je vrlo oprezno vreme.
naši političari razmatraju načine da demontiraju
silne zalihe bombi širom sveta
ali kasno je, naravno, jer dovoljna je
samo jedna budala
da stisne dugme
negde.
pripijamo se jedni uz druge, uplašeni, trežeći
povratak
u sigurnu
matericu.
ali predugo već grešimo. skloništa se prelivaju i
bljuju svoje
otpatke na naše ulice
i dok su naše vođe nekada razumno govorile
sada je to samo nesuvislo blebetanje -
zastanu, onda nastave, gledaju naokolo, smušeni,
zamenjujući stvarne govore suludim
sloganima.
to je cena koju sada plaćamo: ne možemo
natrag, ne možemo napred i visimo bespomoćni,
prikovani za
svet
koji je naših ruku
delo.

Datum upisa : 30.11.2020

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

.... ......Kakav radostan dan

…već danima sam bez para….gotovo nedelju dana se grebem za kutiju cigareta, YBG jedan klinac koga učim video reportaži i montaži me gađa kutijom malbora dnevno…al ne učim ga svaki dan YBG…preživljavam sa kockom pileće supe za pola litra vode, stotinjak grama kisele pavlake, najjeftinije moguće, naravno, i pola hleba dnevno….

…neki dan me zove marta….bla bla bla….kaže, ne sekiraj se posle razgovora sa mnom uvek te pukne neka lova…i uostalom šta još uvek tražiš u nikšiću…ne tražim ništa, ali nema lovu da pobegnem odavde…juče dobijem sms: korisnik broja 069 bla bla, marta, je dopunio vaš račun sa dva eura…super YBT, imam lovu za poziv koji može da promeni sve…

…u gluvo doba sinoć zove kolega, kaže, nije u mogućnosti, da li bih mogao da odradim neko venčanje danas ?…jok ti ćeš…

…..venčanje četvrtkom, lepa stvar…u restoranu njih četvoro, mladenci i kumovi…matičarka stigla pre njih…fleš, fleš, fleš, ende šlus…da li želite da vam odradim fotografije dok vi ručate ?......moj bedni procenat 24 EUR….

….srećan kao kuče u liftu kupujem cigarete….

….cena uspeha…pola sata po isplati, isti kolega zove i kao pita, jel možeš da odradiš neki protokol u domu zdravlja ?...YBG, mogu…kako da mu kažem da ne mogu ????!!!!!....a to što će fotosi sutra osvanuti na naslovnoj strani bednog lokalnog dnevnika, najtiražniji u ovoj državi, valjda još uvek najmlađoj u svetu, sa njegovim potpisom, e YBG !!!!....mora se odužiti bednih 24 EUR….to što je on fotografska debilčina, koja pojma ne zna šta je expozicija, a ne šta je blenda, to je druga strana medalje….kao i to što su tvoji fotosi, u zadnjih četiri pet meseci, bar pet puta osvanuli na naslovnici potpisani njegovim imenom…..YBG brate, leba mora da se jede….

…al super, dok čekaš da se bedni protokol u još bednijem domu zdravlja završi stiže sms, čekaju te Xovići….YBT, to venčanje sam radio još pre četiri nedelje….otišli ljudi na more…bole njih uvo što ti nemaš lovu za stan i leba…bilo im je ludo i nezaboravno....al super, YBG tu je honorar 46 i nešto EUR…konačno da namirim ujutru drugi deo od bednih šezdeset EUR stanodavcu….a i ovih današnjih 24 EUR mogu lagodnije trošiti….

…aha, al u qurcu….za nepunih trideset pet godina nikada nisam uspeo biti štedljiv…YBG ja sam protočni bojler za lovu…u jednu ruku dotiče, iz druge ističe…sranje….

…o kako radostan dan….

….YBG, na prvi poziv koji može da promeni sve, dobiješ odgovor, ja nisam u gradu, u BGD sam, nisam se video sa pretpostavljenima iako sam im prezentovao tvoju ponudu, ajde da se čujemo ovih dana….ufff….još uvek mrcvarenje…YBT gde ću ja od prvog , a danas je već šesnaesti ?????????......

…drugi broj koji može promeniti sve, naravno ne odgovara…agonija se produžava….

…krećem u stan….usput sretnem A….jedino normalno stvorenje koje sam za gotovo više od godinu dana upoznao u ovom gradu…..ja je nisam poznao, poznala ona mene i zove i maše…hej ćao devojko, šta se radi, ajmo na kafu…

….A je bila koleginica…sada to više nije…razumna devojka, nema leba u ovom poslu druže….ima 28 godina, izgleda kao avion i nije udata…jedno jedino normalno stvorenje koje je iz ove sredine….u stvari, ako izuzmem poslovnog partnera, ona je jedini stvor sa kojim sam ja u ovom gradu popio kafu…ne računam, naravno, sve skotove kojima pokušavaš prezentovati vrednost tvoga rada….i uopšte mi nije žao potrošiti lovu na nju….jeste to uvek bednih par EUR, al YBG brate, ja sa tih par bednih EUR preživim nedelju i više dana….

….A ….JA TE VOLIM….

…mojne se tripujete da sam zaljubljen….ne, ….devojka me lepo resetuje svaki put kada popijemo kafu….jednom mi je čak njeno znanje engleskog isčupalo dupe iz govana…jednostavno je gotivim….ona je DIVAN LjUD….devojka za sva mesta….verujte mi, poznavati nekoga kao A u ovakvoj sredini je vrednije od džebem li ga koliko EUR……

….bešmi sve da nije nje i marte, u ovoj sredini, davno bi me kupili mrežom na Glavi Zete….

…..kakav radostan dan, ptice pevaju aliluja…..

….A pali home, ja u svoj mali privatni pakao…..usput svraćam u dragstor….YBT u džepu imam čak dvadeset EUR….

….politika, YBG nije svaki dan sreda, pola EUR…ilustrovana revija sa kojom pokušavam napraviti neku saradnju, dva EUR…hleb specijal, običan industrijski beli hleb, 600 grama, pola EUR….imlekov jogurt, litarski, 0,90 EUR…marmelada višnja, 1 kilogram, 1,70 EUR….mileram, šabački, 400 grama, najjeftinija pavlaka sa najvećim procentom mlečne masti, 0,80 EUR…jetrena pašteta karnex, 150 grama, komada dva, 1,22 EUR….tunjevina, najjeftinija moguća, dva komada, 1,12 EUR….govnjivi ariel za ručno pranje, 450 grama, 1,33 EUR….kosili sapun, 90 grama, 0.40 EUR…malboro 1,30 EUR…i ko ga jebe, kad je bal nek je s muziku, nikšićko pivo, dva litra, 1,24 EUR…tolkooo…..

….sve u svemu 13,01 EUR….uđem u stan sa ravno sedam EUR….

….koliko dana će potrajati ove zalihe hrane, ke vidime….budem bio obavestio cenjeni auditorijum….

….e aj sad, …… zašto pišem sve ovo ?????.....

….PA JEBEM LI VAM MILU MAJKU, DA VAM JEBEM…. POJEBEM LI VAM SE SA SESTROM…..PA ĐE JE SOLŽENjICIN DA MU JEBEM I MAJKU I SESTRU I SVE NAJMILIJE…..SA SVE IVANOM DENISOVIČEM I NjEGOVIM DANOM…..PA JEL OVO ŽIVOT DOSTOJAN LjUDSKOG BIĆA ??????......AAAA???? PIČKA LI VAM MILA MATERINA….PUUU, JEBEM TI ŽIVOT, SVE TI JEBEM……MRŠ U TRI LEPE PIČKE MATERINE…..

….. sjedim sam na trotoaru, prebijenu nema paru i čitam stare novine

Čitam neke stare novine,

Tu na uglu od ulice derem jadne farmerice i čitam stare novine

Čitam neke stare novine,

Život moj lumperaj, a jedva s krajem vežem kraj

Ja nijesam kao svak, ja ne sanjam kadilak, smuči mi se na to sve,

Uzmem čitam novine, novine

Tu na parčetu betona, bescarinska moja zona, tu čitam stare novine,

Čitam neke stare novine

Gradom žure lica mnoga, svako pita đe je lova, ja čitam stare novine,

Čitam neke stare novine,

Život moj lumperaj, a jedva s krajem vežem kraj, …..Miladin Šobić, nikšićanin…..

CA Blues

Datum upisa : 30.11.2020

Ne volim kafu bez kofeina, pivo bez alkohola, filmove bez scenarija i knjige bez zanimljivih priča.
Mleko u prahu i tečni sapun, vazdušni poljupci i virtualni seks. Sve je to "tipa" i "može i tako ali nije to to".
To je poput slobodne profesije, vantelesne trudnoće, učenja na daljinu i zagrobnog života.
Sviđa mi se ovde i sada. Da sve bude jasno i razumljivo: glave ili repovi, kralj ili pijun...
Želim: kafa okrepljuje, pivo zabavlja, knjige i filmovi uzbudjuju.
Verujem da je bolje glasno se smejati ili tajanstveno ćutati, nego tiho psovati ili govoriti neprikladno.
Dole surogati, konzervansi, implantati i aditivi za hranu! Živeli svi realni I pravi!
Ko je probao, taj zna o čemu ja!
© Elena Rog

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Pomenuo sam sinoć u jednom statusu, među ostalim kategorijama ljudi, sudske izvršitelje. Da danas budem precizniji: mislim na lopurde bliske SNS-u, koji zgrću enormne količine novca kinjeći siromašne građane Srbije, dok pred moćnicima kleče. Uz felacio ili ne, pitanje je njihove intime. Imao bih na tu temu da kažem reč-dve za TV dnevnik:
Dolaskom DOS-a na vlast, uz pomoć Mlađana Dinkića i grupacije G17+, uništene su sve domaće banke, da bi se otvorilo tržište za strane lihvare. Građanima su. posredstvom državnih i medija sa nacionalnom frekvencijom, ponuđeni krediti, koje su osiromašeni žitelji Srbije prihvatili oberučke. Sudski procesi koji su završeni ili su još u toku, pokazuju da su brojni ugovori o kreditima sklopljeni protivno zakonu, na štetu građana, a uz podršku države. Država je, dakle, svesno i ciljano, posredstvom stranih bankara i protivno zakonu, gurala građane u dužničko ropstvo. Sada nad tim istim građanima, koje je ista ta država uskratila za pravo na rad i ostvarivanje ličnog dohotka, i uz pomoć državnih represivnih organa, izvršitelji pune svoje džepove, uplaćujući deo prihoda na račun vladajuće sekte.
Svako onaj ko pokuša da odbrani postojanje izvršitelja u ovom obliku pričom o tome kako se dugovi moraju plaćati, nije ništa drugo nego saradnik okupacione sekte. I može slobodno da odjebe u troskocima. No hard feelings, ali saradnje sa okupatorom nema na ovom zidu.

Pedja Djurovic

Ovaj Pedja treba da bude vodja nas istomisljenika. Svaka mu je prava, istinita i precizna. Pravo u srz.

Gost

Samouka ::: Pomenuo sam sinoć u jednom statusu, među ostalim kategorijama ljudi, sudske izvršitelje. Da danas budem precizniji: mislim na lopurde bliske SNS-u, koji zgrću enormne količine novca kinjeći siromašne građane Srbije, dok pred moćnicima kleče. Uz felacio ili ne, pitanje je njihove intime. Imao bih na tu temu da kažem reč-dve za TV dnevnik:
Dolaskom DOS-a na vlast, uz pomoć Mlađana Dinkića i grupacije G17+, uništene su sve domaće banke, da bi se otvorilo tržište za strane lihvare. Građanima su. posredstvom državnih i medija sa nacionalnom frekvencijom, ponuđeni krediti, koje su osiromašeni žitelji Srbije prihvatili oberučke. Sudski procesi koji su završeni ili su još u toku, pokazuju da su brojni ugovori o kreditima sklopljeni protivno zakonu, na štetu građana, a uz podršku države. Država je, dakle, svesno i ciljano, posredstvom stranih bankara i protivno zakonu, gurala građane u dužničko ropstvo. Sada nad tim istim građanima, koje je ista ta država uskratila za pravo na rad i ostvarivanje ličnog dohotka, i uz pomoć državnih represivnih organa, izvršitelji pune svoje džepove, uplaćujući deo prihoda na račun vladajuće sekte.
Svako onaj ko pokuša da odbrani postojanje izvršitelja u ovom obliku pričom o tome kako se dugovi moraju plaćati, nije ništa drugo nego saradnik okupacione sekte. I može slobodno da odjebe u troskocima. No hard feelings, ali saradnje sa okupatorom nema na ovom zidu.

Pedja Djurovic

Ovaj Pedja treba da bude vodja nas istomisljenika. Svaka mu je prava, istinita i precizna. Pravo u srz.

Dobar text sa osvrtom na pređašnje i sadašnje stanje. To su samo konstatacije da sistem škripi ali i dalje se ne zna koje mazivo treba da se koristi protiv škripe. Nema ideja, nema idejnih vođa, nema perspektive. Ovo ne valja ali ne znamo kako da ispravimo.

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Eugen Grafvajer ::

Samouka ::: Pomenuo sam sinoć u jednom statusu, među ostalim kategorijama ljudi, sudske izvršitelje. Da danas budem precizniji: mislim na lopurde bliske SNS-u, koji zgrću enormne količine novca kinjeći siromašne građane Srbije, dok pred moćnicima kleče. Uz felacio ili ne, pitanje je njihove intime. Imao bih na tu temu da kažem reč-dve za TV dnevnik:
Dolaskom DOS-a na vlast, uz pomoć Mlađana Dinkića i grupacije G17+, uništene su sve domaće banke, da bi se otvorilo tržište za strane lihvare. Građanima su. posredstvom državnih i medija sa nacionalnom frekvencijom, ponuđeni krediti, koje su osiromašeni žitelji Srbije prihvatili oberučke. Sudski procesi koji su završeni ili su još u toku, pokazuju da su brojni ugovori o kreditima sklopljeni protivno zakonu, na štetu građana, a uz podršku države. Država je, dakle, svesno i ciljano, posredstvom stranih bankara i protivno zakonu, gurala građane u dužničko ropstvo. Sada nad tim istim građanima, koje je ista ta država uskratila za pravo na rad i ostvarivanje ličnog dohotka, i uz pomoć državnih represivnih organa, izvršitelji pune svoje džepove, uplaćujući deo prihoda na račun vladajuće sekte.
Svako onaj ko pokuša da odbrani postojanje izvršitelja u ovom obliku pričom o tome kako se dugovi moraju plaćati, nije ništa drugo nego saradnik okupacione sekte. I može slobodno da odjebe u troskocima. No hard feelings, ali saradnje sa okupatorom nema na ovom zidu.

Pedja Djurovic

Ovaj Pedja treba da bude vodja nas istomisljenika. Svaka mu je prava, istinita i precizna. Pravo u srz.

Dobar text sa osvrtom na pređašnje i sadašnje stanje. To su samo konstatacije da sistem škripi ali i dalje se ne zna koje mazivo treba da se koristi protiv škripe. Nema ideja, nema idejnih vođa, nema perspektive. Ovo ne valja ali ne znamo kako da ispravimo.

Nemamo jaku opoziciju a najbolje mazivo je ona narodna uprljana motka.

Gost

Samouka ::: Nemamo jaku opoziciju a najbolje mazivo je ona narodna uprljana motka.

Tek, opozicija nema ideju. Opozicija je za rušenje a o izgradnji nema pojma.

Datum upisa : 16.04.2021

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Samouka ::: Pomenuo sam sinoć u jednom statusu, među ostalim kategorijama ljudi, sudske izvršitelje. Da danas budem precizniji: mislim na lopurde bliske SNS-u, koji zgrću enormne količine novca kinjeći siromašne građane Srbije, dok pred moćnicima kleče. Uz felacio ili ne, pitanje je njihove intime. Imao bih na tu temu da kažem reč-dve za TV dnevnik:
Dolaskom DOS-a na vlast, uz pomoć Mlađana Dinkića i grupacije G17+, uništene su sve domaće banke, da bi se otvorilo tržište za strane lihvare. Građanima su. posredstvom državnih i medija sa nacionalnom frekvencijom, ponuđeni krediti, koje su osiromašeni žitelji Srbije prihvatili oberučke. Sudski procesi koji su završeni ili su još u toku, pokazuju da su brojni ugovori o kreditima sklopljeni protivno zakonu, na štetu građana, a uz podršku države. Država je, dakle, svesno i ciljano, posredstvom stranih bankara i protivno zakonu, gurala građane u dužničko ropstvo. Sada nad tim istim građanima, koje je ista ta država uskratila za pravo na rad i ostvarivanje ličnog dohotka, i uz pomoć državnih represivnih organa, izvršitelji pune svoje džepove, uplaćujući deo prihoda na račun vladajuće sekte.
Svako onaj ko pokuša da odbrani postojanje izvršitelja u ovom obliku pričom o tome kako se dugovi moraju plaćati, nije ništa drugo nego saradnik okupacione sekte. I može slobodno da odjebe u troskocima. No hard feelings, ali saradnje sa okupatorom nema na ovom zidu.

Pedja Djurovic

Ovaj Pedja treba da bude vodja nas istomisljenika. Svaka mu je prava, istinita i precizna. Pravo u srz.

Ukoliko je na sudu dokazano da je dodjela kredita bila nezakonita, postoji pravosnažna presuda da je načinjen prestup države, uz svo dužno poštovanje prema autoru ovog teksta, ne znam šta je izvršna odluka na osnovu koje se vrši izvršenje nad nečijim sredstvima.

Niti jednog jedinog momenta ne branim ni prošlu ni sadašnju vlast, niti umanjujem lik i djelo autora ovog teksta, ali hajde da budemo ozbiljni.
Ako je banka uložila tužbu protiv mene kao imaoca kredita jer ne vršim uredno isplatu po kreditnom planu, ako sam dokazala pred sudom da način na koji su to uradili nije legalan, da su zanemarili neki od propisa, dobijem oslobađajuću presudu, tačnije bankin tužbeni zahtjev bude odbijen, postavlja se pitanje na osnovu čega će sudski izvršitelj doći da mi pokuca na vrata da bi plijenio imovinu ili me istjerao iz stana??

Evo sad ja postavljam pitanje: obratim se nekome (fizičkom licu) i zatražim pozajmicu od 10 000 eura, obećam da ću vraćati svaki dan u narednih 10 godina i potpišem priznanicu ili ugovor, i na kraju to ne učinim. Čovjek me opominje, podsjeća na dug, govori da će biti prinuđen da me tuži i slične stvari, da li je uredu da kažem, ti si bogat, pun si ko brod, što ti je stalo samo za moje pare? Dođemo na sud i ja pričam o tome kako sam jadnica, kako nemam, kako neću imati ni stan u kom živim ako mu vratim te novce....Svi bi htjeli pravnu državu, ali nemoj baš mene!

Gost

justicija ::

Samouka ::: Pomenuo sam sinoć u jednom statusu, među ostalim kategorijama ljudi, sudske izvršitelje. Da danas budem precizniji: mislim na lopurde bliske SNS-u, koji zgrću enormne količine novca kinjeći siromašne građane Srbije, dok pred moćnicima kleče. Uz felacio ili ne, pitanje je njihove intime. Imao bih na tu temu da kažem reč-dve za TV dnevnik:
Dolaskom DOS-a na vlast, uz pomoć Mlađana Dinkića i grupacije G17+, uništene su sve domaće banke, da bi se otvorilo tržište za strane lihvare. Građanima su. posredstvom državnih i medija sa nacionalnom frekvencijom, ponuđeni krediti, koje su osiromašeni žitelji Srbije prihvatili oberučke. Sudski procesi koji su završeni ili su još u toku, pokazuju da su brojni ugovori o kreditima sklopljeni protivno zakonu, na štetu građana, a uz podršku države. Država je, dakle, svesno i ciljano, posredstvom stranih bankara i protivno zakonu, gurala građane u dužničko ropstvo. Sada nad tim istim građanima, koje je ista ta država uskratila za pravo na rad i ostvarivanje ličnog dohotka, i uz pomoć državnih represivnih organa, izvršitelji pune svoje džepove, uplaćujući deo prihoda na račun vladajuće sekte.
Svako onaj ko pokuša da odbrani postojanje izvršitelja u ovom obliku pričom o tome kako se dugovi moraju plaćati, nije ništa drugo nego saradnik okupacione sekte. I može slobodno da odjebe u troskocima. No hard feelings, ali saradnje sa okupatorom nema na ovom zidu.

Pedja Djurovic

Ovaj Pedja treba da bude vodja nas istomisljenika. Svaka mu je prava, istinita i precizna. Pravo u srz.

Ukoliko je na sudu dokazano da je dodjela kredita bila nezakonita, postoji pravosnažna presuda da je načinjen prestup države, uz svo dužno poštovanje prema autoru ovog teksta, ne znam šta je izvršna odluka na osnovu koje se vrši izvršenje nad nečijim sredstvima.

Niti jednog jedinog momenta ne branim ni prošlu ni sadašnju vlast, niti umanjujem lik i djelo autora ovog teksta, ali hajde da budemo ozbiljni.
Ako je banka uložila tužbu protiv mene kao imaoca kredita jer ne vršim uredno isplatu po kreditnom planu, ako sam dokazala pred sudom da način na koji su to uradili nije legalan, da su zanemarili neki od propisa, dobijem oslobađajuću presudu, tačnije bankin tužbeni zahtjev bude odbijen, postavlja se pitanje na osnovu čega će sudski izvršitelj doći da mi pokuca na vrata da bi plijenio imovinu ili me istjerao iz stana??

Evo sad ja postavljam pitanje: obratim se nekome (fizičkom licu) i zatražim pozajmicu od 10 000 eura, obećam da ću vraćati svaki dan u narednih 10 godina i potpišem priznanicu ili ugovor, i na kraju to ne učinim. Čovjek me opominje, podsjeća na dug, govori da će biti prinuđen da me tuži i slične stvari, da li je uredu da kažem, ti si bogat, pun si ko brod, što ti je stalo samo za moje pare? Dođemo na sud i ja pričam o tome kako sam jadnica, kako nemam, kako neću imati ni stan u kom živim ako mu vratim te novce....Svi bi htjeli pravnu državu, ali nemoj baš mene!

Caka je u otkupu duga. Prilikom naplate duga od tuženog, prvo se namiri sudski izvršitelj a dug u celini ostaje. Xnači, uzajmio sam 100 evra i nisam vraćao, dođu izvršitelji i oduzmu mi nešto u toj protivvrednosti. Priča se ne završava time, ostaje dug prema zajmodavcu od 100 evrića i dalje ostaje +zatezna kamata. Tako funkcioniše u Srbiji i taj način poslovanja nikome ne smeta.

Gost

Dejan Vučković

Odavno nisam pročitao neku "toplu" priču!

Nisam odavno pisao, pa rekoh večeras da vam ispričam jednu pričicu sa mojom kevom kao junakinjom. Keva je čitav svoj radni vek provela u vrtićima najpre kao servirka, a zatim kao kuvarica. Poslednjih 15 godina, pre penzije radila je u vrtiću Košuta na Konjarniku. Radila je i kao servirka i kao kuvarica i uvek je imala tog dodira sa decom. U svakoj generaciji je imala nekog miljenika. Takav je bio i mali Luka. Jednostavno ima dece koja se nametnu svojim stavom i svojom neposrednošću. Luka je ulazio u kuhinju, kao u svoju sobu...
...seo bi i krenuo sasvim normalnu komšijsku priču:"Kako si teta Rado? Šta ima za ručak?" Baš ko mator čovek. I kako ne zavoleti takvo jedno dete? Bio je i nemiran, nije voleo da spava, bežao bi vaspitačima, ali su ga brzo nalazili, jer su znali da je najviše voleo, kod teta Rade. Ali kao i sve što ima kraj tako i vremenu vrtića dođe kraj, treba poći i u školu. Vaspitači su uvek za onu generaciju koja odlazi pravili neke, kao oproštajne priredbe, mini žurke, dolazili bi i roditelji, sve u svemu lepi trenuci za decu. I tužni... Za Luku posebno. U jednom momentu je pobegao vaspitačima i roditeljima i pravo kod teta Rade i teta Meri u kuhinju. (U ovom delu priče moja keva se uvek rasplače). Dolazi Luka i plače: -Zašto plačeš, Luka? -Bila mnogo tužna pesma.
-Koja pesma, Luka?-
-Doviđenja, dragi vaspitači-
A suza suzu stiže. Elem, završi se sve to, prođe neko vreme, krene Luka u školu. Ali sa vremena na vreme, eto ti njega, svrati u vrtić. Pita se sa teta Radom, keva mu posluži sok neko parče pite, šta već ima. Ali vremenom, normalno i to počne da biva sve ređe i ređe. U međuvremenu, umre mi otac i keva odluči da uzme njegovu penziju i da prestane da radi. Ipak putovanje iz Umčara za Beograd, svakodnevno, za nju je postalo naporno. Jednoga dana, vratila se iz Beograda, gde je bila zbog nekog posla i usput svratila u Košutu. Kući se vratila sva neraspoložena. Pitam je šta je bilo, a ona će: "Pre mesec dana dolazio u vrtić moj Luka, da pokaže odelo za maturu i diplomu svojoj teta Radi, a ja nisam bila tu." I plače žena ko kiša. Čini mi se, više je tad plakala nego kad sam ja išao u vojsku. Jedva sam je smirio. I dan danas kad priča o tome, ona plače i kroz smeh i suze peva Doviđenja dragi vaspitači. Ne znam zašto sam ispričao ovu priču. Valjda da podsetim neke da mali znakovi pažnje znače ljudima. Taj mali, veliki Luka se eto setio svog detinjstva i pred ispit zrelosti, hteo da se zahvali, nekome iz prošlosti, koga nije zaboravio. Promašen je samo tajming, ali namera je bitna i samo se ona računa.

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stela Polaris Godina : 56 Location : Plava Planeta Datum upisa : 13.01.2013

[You must be registered and logged in to see this image.]

POZIV NA AKCIJU!

Pre svega, želim da se zahvalim na ogromnoj podršci koja stiže sa svih strana regiona, a nakon jučerašnje histerije medijskih internet portala koji su od moje opuštene slike sa ćerkom, sa letovanja, napravile tabloidnu senzaciju. I to kakvu!

"NEPREPOZNATLJIVA!!! BIVŠA LEPOTICA DANAS SEDE KOSE, SA BORAMA I STARAČKIM PEGAMA!!!! NEKADAŠNJA ZGODNA BRUNETA VIDNO OSTARILA I PROPALA!!! BIVŠA PEVAČICA KRISTINA KOVAČ VIŠE NE LIČI NA SEBE - PUSTILA SEDE!"

Ono što ne biste očekivali nakon čitanja ovakvih naslova je da vidite običnu fotku mene nasmejane, vesele i opuštene, koja stiskam ruku svoje ćerke ispod ivice kadra i beležim opušten i sretan trenutak sa našeg zasluženog i dugo čekanog letovanja.

Iskreno, bila sam potpuno zapanjena naslovima - ne zbog toga što mi je važno kako izgledam, pa me ovo vređa; ne zbog toga što mi neki tamo tabloidi kvare imidž (zar ga nisu već potpuno srozali svojim izvitoperenim i trulim tekstovima o mojim životnim poduhvatima?), već zbog toga što ja sama ništa od toga nisam i nikada ne bih videla na toj fotografiji, kao ni hiljade ljudi koji su mi se javili da pruže podršku. Znači, trulež je u oku/duši posmatrača.

I to ne bi bio neki problem, da ta i takva trulež nije u poziciji da svakog dana naših života kroji javno mnjenje u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini...da ne utiče na milione žena, devojaka i devojčica širom regiona, srameći ih i srozavajući ako nisu DOVOLJNO “SREĐENE”, DOVOLJNO IZOPERISANE, DOVOLJNO OBLIKOVANE, DOVOLJNO OFARBANE...DOVOLJNO VEŠTAČKE. Da svi ti silni "odgovorni i profesionalni" mediji brutalno i bez milosti ne objektivizuju svako žensko biće, proglašavajući nas bezvrednim ukoliko nismo napumpale usta, ofarbale kosu, našminkale se do balčaka i natrćile guzu za slikanje.

Ne. Ne pristajem. U svoje ime, u ime svoje ćerke, u ime svih žena Balkana - NE PRISTAJEM!

VREDNOST jedne žene NE LEŽI u tome koliko vremena i novca jeste ili nije posvetila svom izgledu, hirurzima, kozmetičarima, personalnim trenerima, Instagram filterima, niti će IKADA ležati u tome, koliko god to mediji regiona želeli.

Vrednost žene leži u njenoj snazi. U njenoj inteligenciji, ambicijama, izdržljivosti. U njenom neodustajanju. U neizmernom talentu da voli i daje, u neverovatnoj sposobnosti da pruži utehu kada je najpotrebnija. U njenoj hrabrosti da pomera planine, da skida zvezde sa neba zbog zbog svog deteta, zbog muškarca, zbog ljubavi, zbog sna. Vrednost žene je u njenim talentima, njenoj pameti, snalažljivosti. U požrtvovanosti na putu ka ciljevima kojima teži. Ona leži u dubini njene duše, u nežnosti koju ume da pruži ali i u pokazivanju zuba kada brani one koje voli.

Tu, dragi mediji, leži vrednost jedne i svih nas žena.

Ono što sam rešila da uradim u ovom i ovakvom trenutku, nakom dubokog razmišljanja, jeste da okrenem ovu priču u korist svih žena regiona u kom živimo, da okrenem oštricu nazad ka samim medijima koji su je nehajno uperili ka meni i svim drugim običnim, opuštenim, prirodnim ženama. I onim od 69, koliko bi imala moja mama danas, i onim od 46, koliko imam ja danas, i onim od 13, koliko sada ima moja Tara.

Vreme je da kažemo NE.

Žene, devojke, udružimo se u borbi za slobodu i pravo da budemo baš onakve kakve jesmo!
Podržimo jedna drugu postovanjem svoje fotografije u opuštenom izdanju na svoje profile na društvenim mrežama, pod heštegom #PrirodnaŽena.

Stavimo tačku na upornu i besramnu medijsku objektivizaciju žena i devojaka koja preti da potpuno degradira ne samo poziciju žene u današnjem društvu, već i celo društvo i njegove vrednosti kao takve.

Muškarci, ako ste Muškarci sa velikim M - podržite svoje žene, majke, sestre, ćerke postovanjem njihove fotografije u opuštenom izdanju po njihovom izboru, sa heštegom #VolimPrirodnuŽenu

Neka vide mediji regiona koliko nas ima i da više ne damo na sebe!

#PrirodnaŽena #NaturalWoman #VolimPrirodnuŽenu

Kristina Kovać

Došla je tiho i ušla u legendu [You must be registered and logged in to see this image.]

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

Ako podeliš radosnu vest o sebi, reći se hvališ se. Ako se javno obraduješ drugom čoveku ili njegovom dostignuću, reći će ulaguješ mu se. I tako, sputani mogućim kvalifikacijama dežurnih kritizera, neretko prećutkujemo najbolje o sebi i o drugima. A ja vam kažem da se radujete. Sebi, drugima, životu. Radost je poput prekidača. Njome se pali svetlo i razgoni tama. Kažu: "Para na paru ide." Isto važi i za radost. Smogneš li snage da se obraduješ bilo čemu, bilo kome, da ga podržiš, pohvališ, da mu pomogneš, sve u tebi radovaće se onom što ti je najvažnije - tebi samom. A radovanje sebi je blaženstvo iz koga sve dobro proizilazi. Za tebe i sve druge.

Brankica Damjanović
"Setilo se majke"

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

Ovo je tako tacno.....bas ispade za sve lijepo i dobro da se uzdizes, hvalis, a ponekad samo pozelis pokazati da si radostan, ponosan...da si uspio.....svidjaju mi se misli B.Damjanovic.

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

Astra ::: Ovo je tako tacno.....bas ispade za sve lijepo i dobro da se uzdizes, hvalis, a ponekad samo pozelis pokazati da si radostan, ponosan...da si uspio.....svidjaju mi se misli B.Damjanovic.

Da .Svaka čast za Boske ,koja je tekst izdvojila .i za tebe -koja si komentarisala.
Velika istina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne razgovaraj s magarcem! ′ ′

Magarac je rekao tigru:
- ′ ′ Trava je plava.
Tigar je odgovorio:
- ′ ′ Ne, trava je zelena! "
Izbio je spor i oni su otišli do lava, kralja šume, da reši ovaj problem.
Čak i prije nego što su stigli do mesta u šumi gde je lav sedeo na njegovom prestolu, magarac je počeo vikati:
- ′ ′ Vaše veličanstvo, je li istina da je trava plava? "
Lav je odgovorio:
- ′ ′ Tako je, trava je plava. "
Magarac je bio oduševljen i nastavio:
- ′ ′ Tigar se ne slaže sa mnom, protivreči mi i živcira me, molim te, kazni ga. "
Kralj životinja reče:
- ′ ′ Tigar će biti kažnjen s 5 godina ćutanja. "
Magarac je sretno skočio i zadovoljno krenuo dalje, ponavljajući:
- ′ ′ Trava je plava ... "....
Tigar je, prihvaćajući kaznu, pitao lava:
- ′ ′ Veličanstvo, zbog čega ste me kaznili? Trava je zelena, zar ne?
Lav je odgovorio:
- ′ ′ Da slažem se, trava je zelena. "
Iznenađeni tigar upita:
- ′ ′ Zašto me onda kažnjavaš? "
Lav je odgovorio:
- ′ ′ To nema nikakve veze s pitanjem kakva je trava plava ili zelena. Kazna za činjenicu da hrabra i inteligentna životinja poput vas ne može provesti vreme svađajući se s mazgom, a zatim mi doći s ovim pitanjem. "
Najstrašnije je gubljenje vremena svađati se s budalom i neznalicom, koji ne mari ni za istinu ni za stvarnost, već samo za pobedu svojih uverenja i iluzija. Nikada ne gubite vreme na smešne argumente .... Postoje ljudi koji, bez obzira na to koliko dokaza i svedočenja dobiju, ne mogu razumjeti, zaslijepljeni mržnjom i poniženjem. Jedino što žele je da budu u pravu, iako je to daleko od tačnosti.
Kad neznanje zavapi, um ćuti!

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

ODLIČAN

[You must be registered and logged in to see this image.]

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

Umori se čovek
Od onoga što jeste, od onoga što nije, a teraju ga
Od velikih priča, od malih priča, od bilo kakvih priča
Od ljudi

Umori se čovek
I samo bi da se skloni, zaćuti
Gleda u nebo, u more, u zid, u ništa
Samo da odmori glavu od svega

Umori se čovek
Od rada, nerada, obećanja, spavanja, nespavanja
Novih početaka i odustajanja

Najradije bi jedno vreme da se izgubi
Ili da ga ima tamo gde niko od njega neće ništa da traži
Ni on sam od sebe
Dok se telo i duša na odmore
A nemir pretvori u mir, i sve vrati na svoje

Umori se čovek
Od vesti, informacija, praćenja svega i svačega
Koračajući od nade do nade, od većeg do manjeg ničega
Zaboravljajući na sebe

A i od sebe se umori, svojih misli
Kojima isto tako treba predah

Treba mu tišina

Treba mu nežnost

Treba mu da mu ništa ne treba

Samo da ga ostave na miru
I sam sebe da ostavi malo na miru

A ne u jurnjavi svuda, a nigde

I fale nečije ruke, i duša, i zagrljaj, i briga
Koje razumeju, koje osećaju, koje vole
Bez da nešto traže

Samo da budu tu
Kao obloga, melem na ranu, uteha

I zajedničko ćutanje
I zajedničko spavanje
I zajednički doručak

I zajednički sati bez moranja, obaveze, očekivanja

Negde daleko od svega, što ne podseća na ono što se živi

To fali, ništa veliko, ništa ne znam kakvo
Nego malo, najmanje

Zato umor
Od večitog davanja
Na sve strane, svuda

A tako malo uzvraćene ljubavi

Bez nje, ništa nema smisla

Sa njom, sve ima smisla
I sve se lakše podnosi

Pa I ova noć, tako teška
A mogla bi da bude tako laka, jednostvna
Sa nekim, da ima tog nekog

A nema, već dugo nema

Koji bi znao da stane i ostane, pruži ruku, zagrljaj

Nema više vremena za ljubav
Sve drugo im je važnije

Stefan Simić

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Ima tih ljudi, Bog ih blagoslovio, koji ti znače toliko da bi sve sa njima podelio. I kad si srećan i kad si tužan trčiš im u naručje. Ima i među njima jedan poseban. Sa njim i kad se posvađaš imaš potrebu da mu se požališ da ste se posvađali. A on se smeška. Već zna. Kao što zna i da ćeš mu uvek doći ma šta da se dogodi. Svakakvih srca ima, ali samo jedno je tvoj dom. Odatle se ne odlazi. Samo se povremeno buntovnički pobegne od kuće. Tek da shvatiš da imaš kome da se vratiš.

Brankica D .

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

» Neko kao ja