Da,samo za "NJU"❤️

Uvecala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan covjek izmedju drugih,
koji plovi obicnim tokom,
pokretan voljom
promjenljive milosti svijeta.
Dala si mi mjesto
tamo gdje pjesnici svih vremena
donose svoje darove,
gdje ljubavnici u ime vjecnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoljeca.

Ljudi zurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opazajuci kako je moje tijelo postalo
dragocjeno od tvoga milovanja,
ne znajuci da u sebi nosim tvoj poljubac
kao sto sunce nosi u svojoj lopti
vatru bozanskog dodira.
Tagore

OTVORI KAPIDŽIK,JER,TAKO MI DINA
POLOMIĆU MANDAL I BAGLAME TVRDE
PA NEKA SE NA ME' SVI ALINI SRDE
JER ZA TOBOM DELIJA UMIRE!
EMINA ...

Ljubavna


Ona je prisutna na mojim trepavicama
I njene kose su u mojoj kosi,
Ona oblike mojih ruku nosi
I ima mojih ociju boju i plamen,
Ona uranja u moju sjenku
Kao u nebo kamen.

Njene su oci uvek otvorene
Pa zbog toga ne mogu da zaspim.
Jarka svjetlost njenih snova cini
Da se isparavaju sunca u visini,
Da se smijem i placem dok je smijeh sve veci,
I da govorim a nemam sta reci.

Pol Elijar

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO



Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rodjen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati sastanak
Njen najgori djak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ustima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.


Matija Bećković
[You must be registered and logged in to see this image.]

GOROSTASNA


Kada je priroda u zamahu snage
Začinjala mnoštvo ogromne dečice,
Živeo bih rado kraj goleme drage
Kao strašni mačak do nogu kraljice.

Gledao bih rado kako raste duša
I mlado telo u strašnim igrama,
Pogadjao da l' joj srce nešto sluša
Kad joj oko pliva u vlažnim maglama;

Pretrčavao bih velike obline,
Verao se uz silne strmine,
A katkad leti, kad nezdrava sunca
Zamaraju, pa bi legla u doline,
Pod grudima njenim, u seni vrhunca
Spavao bih kao selo do planine.
[You must be registered and logged in to see this image.] Bodler

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
to ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske k olute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
_________________
14.08.1909. Laza Kostić.

ČEŽNJA

Ženu koji volim, koja je gospa moja,
pokaži mi je, Bože, ako je volja tvoja,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koja je svjetlost za ove oči moje,
za kojom stalno plačem, pokaži mi je, Bože,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koju si stvorio ljepšom od svih žena
koje poznam, Bože, pusti da je gledam,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koju si dao da je više volim
nego sebe, Bože, daj da s njome zborim,
ako ne, smrt mi zadaj

U njenim očima vidio sam ptice od vatre i zemlje
kako jedna za drugom šaraju palimpseste neba
vidio sam sunce koje onako šeretski drži
ruke u džepovima ne želeći da se ozbiljnije
pozabavi proljećem
vidio sam putokaze i mrvice hljeba i nečije
korake čiji su otisci neodoljivo podsjećali
na prošlost koja se otimala privlačnoj ljepoti
zaborava
u njenim očima ne spavaju zaludne ruke
ona je ljubav probuđena neshvatljivim čelom
koliko li je zaljubljenih sazviježđa zakrstarilo
okeanom nemjerljive potrebe da se ljubi
drugo biće do krajnjih granica iznemoglosti
ona je mjesec sakriven iza plišanih zavjesa
mojih vječno otvorenih kapaka
jer ja nikada ne spavam
kada me zarobe oči koje imaju svjetionike
umjesto trepavica
koje imaju čežnje januara i rastanke septembra
i svaki rasplakani stih razasut po ostavljenim obalama
u njenim očima vidio sam ptice od vatre i zemlje
vidio sam podivljalu rijeku koja hrli da postane more
vidio sam podivljalo more koje hrli da postane vječnost
u njenim očima osjetio sam radost probuđene zore
i potrebu da se nekome pripada i da ti neko pripada
vidio sam strah od samoće i strah od slobode
vidio sam zarumenjena šetališta i ljude koji se drže za ruke
vidio sam muziku poljubaca i strast koja se prolije u trenu
vidio sam poklonjenu ružu i ružu koja nikome nije poklonjena
vidio sam razmazani karmin i nasmijane prodavače kokica
vidio sam čovjeka koji se saginje da joj ubere jedan žuti cvijet
i čovjeka koji joj maše sa zadnjeg sjedišta odlazećeg autobusa
vidio sam malenu studentsku sobu i gitaru raštimanih žica
i uzdahe koji su se prosipali kao jeftino vino po hodnicima
studentskih domova
vidio sam radost jednog neopisivog trenutka kada mu je
rekla "volim te" i tugu jednog neopisivog trenutka kada
mu je rekla "odlazim"
vidio sam knjige po kojima je ispisivala ljubavne poruke
i zidove po kojima je ostavljala otiske svojih prstiju
vidio sam datume koje je podebljavala bojama ljubavi
i sitnice koje je čuvala daleko od radoznalih očiju
vidio sam neprospavane noći i dane koji su mirisali na proljeće
i bjelinu snijega koji se zadržao na njenom kaputu poslije sankanja
vidio sam ljubav koja ne postavlja pitanja i ljubav koja ne zahtjeva odgovore
vidio sam srce koje se ne boji patnje i srce koje se ne boji sreće

vidio sam sebe

U NJENIM OCIMA-GORAN VESELINOVIC

Kad je sve volim


Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa, pa ovaj,
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim, da je bila fetus,
I takvu je volim,
U stadijumu punoglavca.

Na fotografijama iz detinjstva,
Kao bebironu sa loknicama.
A najvolim zato što se ona,
Od tih fotki do danas,
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A, je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem odpozadi,
A ona vrisne –
Jesi li normalan,
Mogla sam tako da poginem ovde.

Kad slušamo muziku,
A ona podigne kažiprst,
Slušaj sad ovaj prelaz,
Kako je dobar,
Ram-tara-ram-tira-tam.

Kad je pogledam na neko mesto,
A ona stavi ruke preko tog mesta,
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku,
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže.

Dok čita ove beleške,
Pa se iznervira,
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste,
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala,
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ.

Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež.

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh,
Pa stane da me gadja
Korama od pomorandže.

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio,
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…

(Jovan Nikolić)

C'est la vie
Have your leaves all turned to brown
Will you scatter them around you
C'est la vie
Do you love
And then how am I to know
If you don't let your love show for me
C'est la vie

Oh c'est la vie
Oh c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

In the night
Do you fight a lover's fire
Do the ashes of desire for you remain
Like the sea
There's a love to deep to show
Took a storm before my love
Flowed for you
C'est la vie

Oh c'est la vie
Oh c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

Like a song
Out of tune and out of time
All I needed was a rhyme for you
C'est la vie
Do you give
Do you live from day to day
Is there is no song I can play for you
C'est la vie

Oh c'est la vie
Oh c'est la vie
Who knows, who cares for me
C'est la vie

Secam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla,kao crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slucajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oci i cutim.
Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde cu biti.
U tisini slutim
da joj se ni imena ne mogu setiti
nikad vise.
Milos Crnjanski

Cekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i posla si sa mnom,
I iduci stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema,
Otisla si placna, zamrzla i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.

("Susret", Jovan Ducic)

Kostantin Simonov
CEKAJ ME

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj me i kada vrucine zapeku,
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge niko
ne bude cekao vise.
Cekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
cekaj i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci.
Ne slusaj kad ti kazu
kako je vreme da zaboravis
i da te nade lazu.
Nek poveruju i sin i mati
da vise ne postojim,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dusu
nek piju kod ognjista.
Cekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti nista.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
sve smrti me ubiti nece.
Nek rekne ko me cekao nije:
Taj je imao srece!
Ko cekati ne zna, taj nece shvatiti
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo kako
preziveh vatru kletu,-
naprosto, ti si cekati znala
KAO NIKO NA SVETU.

Ako ti jave: umro sam,
ti znas - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Nemoj da budes tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja jos uvek ...
sasav letim i zivim.

Mika Antic, ''Besmrtna pesma''..............jedna od najlepsih pesama

Ljubav

Moje žedne usne opet traže
da ih blagosloviš tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traže.
Hoću pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvijek budnim i poslušnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvijek novim plamenom oživim
tvoju ljepotu tisuće i tisuće puta,
dok dan i noć, sadašnjost i prošlost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blaženi i sudbini zahvalni
ne vinemo iznad svakog bola,
dok izvan dosega ovoga svijeta
mir ne nađemo.

Herman Hesse

ONA
Postoje žene kojima sve boje lepo stoje i postoji Ona koja svim bojama lepo stoji.
Sa njom boje ne dobijaju samo na lepoti, sa njom boje i ožive.
Postoje žene koje vode ljubav i postoji Ona koju ljubav vodi.
Sa njom vođenje ljubavi nije samo seks nego i vatromet emocija, erupcija života.
Postoje žene koje su nečije i postoji Ona koja je svoja.
Nju ne možeš da poseduješ jer ljubav nije samo uzimanje nego je i davanje.
Njoj daješ i od nje dobijaš.
Postoje žene koje umeju da vole, ali ne umeju da budu voljene.
Postoji i Ona za koju ne postoji ta razlika.
I sama ne zna da li je više voljena ili je ona ta koja više voli.
Postoje žene koje su slobodne i postoji Ona koja je sama po sebi sloboda.
Nju ne možeš i ne smeš vezati za sebe.
Ona je kao vetar, osetiš sve, ali ga ne možeš vezati i ne možeš mu menjati pravac.
Postoje žene za koje se umire i postoji Ona za koju se živi.
Nju ne možeš samo voleti, malo je to.
Nju takvu kakva je, moraš živeti.

“Sanjaj tako da se sutra na tebi vidi
da se nocas ostvarilo
ono o cemu si oduvek sanjala.
Sanjaj da se pamti, da se prepricava,
da ti na snovima zavide budne žene.
Samo pocni, a kada posustaneš
stavi prst na sebe, da znam dokle si stigla,
da znam odakle da nastavim,
pa da se cudiš kako baš ja baš sve umem,
kako baš ja da se baš u tebe razumem,
i kako to da je u ovom snu lepše nego u snu.
Nemirne snove ti želim,
zaslužila si ih, zaslužio sam ih.
Sanjaj kao da ne znam da me sanjaš.
Ne stidi se, nisi budna.
Sanjaj tako da te mati sutra pita:
“A što ti je, kceri mila, krevet razbucan”?
Nemirne snove ti želim,
a snovima želim nemirnu tebe.”

Astra ::

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sto je ovo dobro,,,

ONE 
One ne nose stikle, one nose visoke POTPETICE, ne nose starke zato sto je moderno, vec zato sto su to radile jos kao KLINKE.
One ne koriste karmin vec RUZ, crveni mogu da ponesu u svakoj prilici jer su im usne u obliku slova M a ne O.
One ne pisu poruke i mail-ove, one i kada kuckaju, kuckaju PISMO.
One uvek radije BIRAJU da iz majice izviri cipkana bretela, nego prepumpani balon, jer CIPKA je seksi... a ne guma.
Ako se tetoviraju, one to rade zato sto je LICNO, ne zato sto podize cenu.
Ako zaplacu, one zaplacu uz CRNO-BELI FILM, ne uz Brenin stih ili Reality ..
One BROJ telefona ne diktiraju, one ga ispisu NA DLANU...
One, kada odlutaju, ne grickaju zanoktice oko vestackih kandzi, one grickaju VRH OLOVKE, Ne smeju se kroz zube, smeju se GLASNO, jer iskren prirodan OSMEH nema cenu.
One ne pokazuju SREDNJI PRST, one NAMIGNU... a poruka ostane ista.
One ne igraju, one plesu i tada ne mesaju, one VRCKAJU. One skinu cipele i kroz svoj grad HODAJU BOSE zato sto su srecne, ne zato sto su pijane.
One, kada idu na reku, nose kupaci, a ne vestacke TREPAVICE, i vise vole da im na suncu izgori VRH NOSA pod sesirom, nego guzica pod lampom, nemaju crte od solarijuma, vec od cipkanih bretela. One na PLAZU ne nose puder i ratnicke boje za lice, vec olovke za crtanje po kamencicima i pisanje razglednica.
One, umesto da upale klimu u kolima, uvek prvo otvore sve prozore i RASTRESU KOSU.
One, kada zele da su SEXY, umesto top majcice i mini suknjice, oblace BELU musku KOSULJU,
Opustaju se uz PUCKETANJE kocke leda i STARE PLOCE, One se uz SAMPANJAC i narodnjake ne puce vec smeju. Kada cuju trubu pomisle na JAZZ, ne na Gucu. POZORISTE ne obilaze ili samo posecuju... stalno mu se vracaju.
One SANJAJU uvek U BOJI, tako jako i stvarno da se snovi i u snu ostvaruju.
One ljubav vode DODIROM.
One ne mastaju o cudima, one CUDA stvaraju i zive.
ONE SU DRUGACIJE ZATO STO SU ODUVEK OSTAJALE ISTE.

Za sve ONE , koje su u vremenu izopacenih vrednosti, ostale iste i tako postale DRUGACIJE...  U nadi da ce i nasa deca jednog dana upravo tako postati drugacija ...

Znaš li da si sve moje?
Sve ono o čemu pišem?
Čemu se nadam i kome se molim?
Razlog zbog kojeg postojim i dišem?
Da li znaš da si najdivniji stih moje životne pesme?
Moja najlepša rima?
Moja balada o ljubavi i sreći?
Sve ono što je srce oduvek htelo da ima?
Znaš li da si moja radost?
Moje najtoplije leto?
Sretna amajlija koja me čuva od zla?
Da si sve moje pagansko i sve moje sveto?
Da li znaš da si početak moga dana?
Moje jutarnje sunce i zelena trava prepuna rose?
Smisao moga života?
Snaga i vera koje me kroz život vode i nose?
A znaš li da si moja mirisna šolja kafe?
Cigareta posle seksa i onaj poljubac na kraju?
Mali slatki kolač od čokolade?
Razlog da se često zapitam, živ li sam ili sam to već u raju?
Da li znaš da si moja omiljena boja?
Moje najlepše jelo, onaj ukus koji najviše volim?
Miris cimeta koji me opija?
Moja ikona pred kojom se molim?
Znaš li da si glavna zvezda u mom filmu?
Umetnost kojoj se divim?
Najlepši zalazak sunca na kraju dana?
Sve moje što volim i sve za šta živim?
Igor Čobanović

Sudba je njena da samuje i da voli.
Da živi za svoje snove.
Da bude jaka i kada život najjače zaboli.
Puna vrlina i sa par po nju samo štetnih mana.
Kada je upoznate, videćete da je ona pravi anđeo naspram svih onih umišljenih dama.
U njenim očima oseti se duše toplota.
Zbog svoje dobrote i verovanja drugima, ispaštala je dobar deo svoga života.
Nema dana, a da ne sanja budna.
I nije ni čudo što za nju u ovom iskvarenom i izveštačenom svetu kažu da je luda i da je čudna.
Verovatno niko od nje ne ume lepše da sneva i da mašta.
Naučila je ona puno toga u životu.
Savladala je i najteži ispit ljudskosti.
Onaj, da i kada boli nepravda, ljudski je da se prašta.
I tako.
Ona kroz život uvek srcem ide.
Osmeh pokazuje svima, al' kad plače, ne da da njene suze drugi vide.
Slabosti i snago, žena ti je ime.
Igor Čobanović

KAVEZ ZA SUNCE
U našem selu
svi znaju gde izlazi sunce,
i u koje vreme to čini.
Nije bitno godišnje doba.
U našem selu ima ljudi
koji kažu:
Ova jesen traje od kada sam se rodio.
A drugi:
Kako ću kupiti seno po snegu,
zima je i o Ilindanu.
Ja kao i obično.
pravim kavez.
Pletem ga od cveća,
od kika koje mi je ostavila majka,
od očevog opasača
i pletećih igala pokojne babe,
Na kojima je ostao ulev,
kojim je isplela čarape za sina kolovođu.
Jednoga jutra ću ga staviti
na mesto gde izlazi sunce.
A kada ga uhvatim,
odneću ga onoj
koja me je noći jedne šapnula:
Ako me voliš, donesimi sunce.
To ću da učinim.
Onda ću da ga pustim,
i odem.
Naćiću neku ženu
koja će kazati:
Ti si sunce moje.

Slobodan Ristovic

(Astra )


Mile i ljupke oči tvoje
kao safiri sjaju,
o, triput je srećan onaj
kog s ljubavlju pogledaju.

Tvoje je srce dijamant
što plemenito se zari,
o, triput srećan je onaj
kom s ljubavlju ono se žari.

Usne ti, najlepše na svetu,
rubina imaju boju.
O, triput je srećan onaj
kom priznaju ljubav svoju.

O, kad bih znao srećnika tog,
o, da ga sretnem gde
sama u šumi, za tren bih ga ja
lišio sreće te.


Hajnrih Hajne

Ja pesme pisati ne znam ,
pa mogu samo da se zezam . 

Pesma će zato biti kratka,
jer je zbog Astrinog forum -zadatka . 

Ženama je džabe pisati pesme ,
emotivnost se pokazati -ne sme . 

Puštaš krv, i sečeš vene ,
a one kažu ,vid* ove bene ? 

Šta sa tim hoće ,stihoklepac ,
mene da smuva ,običan "slepac" ?

Ženama to više ne prija ,
na niskim granama je poezija .

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko

da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Ne vjeruj - Aleksa Šantić

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim,
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi -

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

OPOMENA

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Vislava Šimborska

Sudba je njena da samuje i da voli.
Da živi za svoje snove.
Da bude jaka i kada život najjače zaboli.
Puna vrlina i sa par po nju samo štetnih mana.
Kada je upoznate, videćete da je ona pravi anđeo naspram svih onih umišljenih dama.
U njenim očima oseti se duše toplota.
Zbog svoje dobrote i verovanja drugima, ispaštala je dobar deo svoga života.
Nema dana, a da ne sanja budna.
I nije ni čudo što za nju u ovom iskvarenom i izveštačenom svetu kažu da je luda i da je čudna.
Verovatno niko od nje ne ume lepše da sneva i da mašta.
Naučila je ona puno toga u životu.
Savladala je i najteži ispit ljudskosti.
Onaj, da i kada boli nepravda, ljudski je da se prašta.
I tako.
Ona kroz život uvek srcem ide.
Osmeh pokazuje svima, al' kad plače, ne da da njene suze drugi vide.
Slabosti i snago, žena ti je ime.

Igor Čobanović

Kada zavoliš ženu, onako kao da ti je i prvi i poslednji put da voliš.
Kada zavoliš sve njene vrline i sve njene mane.
Kada je zavoliš toliko silno, toliko ludo, toliko da kada si sa njom, za tebe sve drugo prestane da postoji.
Svi drugi nestanu i vreme stane.
Kada je zavoliš onako da ona postane sve tvoje, onako kao što se i voleti treba.
Da bude tvoja prva jutarnja misao, otkucaj tvoga srca, onako da je ona jedino sunce tvoga neba.
Onako da budeš njena snaga kada se oseti slabom.
Da budeš njena hrabrost kad oseti strah.
Da budeš njen ceo svet.
Njen osmeh, njen razlog za sreću, njen uzdah i njen dah.
Kada je zavoliš toliko jako, toliko iskreno iz dubine svoje duše, toliko da poželiš da zauvek bude tvoja.
Kada je tako zavoliš, ta želja ti se lako ispuniti može, samo je trebaš pustiti da uvek, al' baš uvek ona bude svoja.
Kada je zavoliš tako blesavo kao nikada pre što voleo nisi, tako šašavo da se nasmeješ kada te pitaju koliko je voliš.
Kada je zavoliš svim svojim srcem, svim svojim bićem, kada je zavoliš tako da je ona za tebe svetinja koju čuvaš, koju poštuješ i kojoj se moliš.
Kada je tako zavoliš, biće ti jasno šta je to ljubav i zašto je sve tako lepo i tako snažno.
Kada je zavoliš, shvatićeš da je u životu puno toga prolazno.
Shvatićeš da je samo ono u srcu što nosiš, vredno svega i jedino važno.
Kada zavoliš ženu...
Igor Čobanović

Volela bih da vidim šta sanjaš.
Hoćeš li mi pokazati svoje snove?
Zapita me onako zagledana u tek ispijenu šoljicu kafe.
Nemam ja puno snova, zapravo imam samo jedan jedini san.
Čini mi se da ga sanjam otkad znam za sebe. Rekoh joj.
Kakav je to san? Upitala me je.
Predivan.
Odgovorih joj kratko jer često mi zafali reči da ga opišem, pa se zaustavim samo na toj jednoj reči koja je nekako najbliža lepoti tog sna.
Ima li taj tvoj san ime?
Kao i svaka žena, ni ona nije umela da sakrije radoznalost.
Naravno da ima, moj san se zove ljubav.
Mislim da svi mi sanjamo ljubav, da su nam snovi isti, samo su likovi u njemu drugačiji.
A hoćeš li mi pokazati kako izgleda taj tvoj san?
Kako ja mogu da vidim šta to tako predivno sanjaš?
Upitala je pomalo zabrinuta da će ostati uskraćena za sve detalje sna.
Ja ću ti pokazati jedan predmet ovde u sobi, a onda će ti taj predmet pokazati šta sanjam. Rekoh kratko.
Kakav je to predmet koji pokazuje tvoje snove drugima?
Začudila se.
Ne, ne pokazuje ih drugima, pokazuje samo tebi i kad god ga pogledaš, uvek će ti pokazati moj san, jedan jedini.
Objasnih joj.
Pa, hajde da mi pokažeš.
Reče i nastavi nestrpljivo.
Gde je taj predmet?
Koji je od ovih ovde u sobi?
Ogledalo. Pogledaj u ogledalo i videćeš šta sanjam.
Ovim odgovorom sam je ostavio bez teksta, ali ne i bez osmeha.
Baš onako kako bi svaki muškarac trebao da čini.
Ako već ostavljaš ženu bez teksta, onda neka to bude ovako, sa osmehom na usnama, a ne sa suzama u očima.
Igor Čobanović

Tu noć mi je dopustila da je poljubim za kraj, obrišem suze sa lica i budem onaj koji ostavlja. Tu noć je prošaputala tiho: "Vrištat ćeš mi ime jednog dana". Nasmijao sam se. Bilo je nezamislivo tad da vrištim ime malog čupavog stvora, uporne i tvrdoglave svađalice. Bezobrazne djevojčice sa kojom je uvijek moralo biti po njenom... Tu noć je otišla lagano niz ulicu dugu, umornim korakom kao da joj se cijeli svijet srušio, brišući sve tragove za sobom da je više nikad ne nađem. Već sljedećeg jutra sam mislio o njoj i upitao sebe da li sam pogriješio, a kroz par dana počeo sam da je tražim, za par mjeseci užasno je nedostajala, a već narednih par godina pokušavao sam da je zaboravim. Život ju je odveo daleko odavde, čuo sam da je odrasla u prelijepu ženu. Nisam se čudio, obično to tako i bude. Više nije imala razlog da dolazi u ovaj grad, stvorila je život negdje daleko, a ja sam ostao tu da vječno vrištim ime u sebi kad nastupi tišina da niko ne zna i ne čuje šta mi to crta prve bore na licu... I zaista, šutio sam, a vrištao sam joj ime u sebi najjače što sam mogao..

Miroslav Mika Antic

Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim, možda,
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepšeg rata
u kom su mi srce amputirali.
Gospođice,
Ja nisam za vama bio onako obično, gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano.

Ti
Razuzdano razigrana ženo
Što te u ljubavi mojoj
Čini toliko posebnom
Svetkovino damarima tkana
Poljupcima mojim krojena
Rijekom strasti oblikovana
U šapatu rasutih valova
Ti slatko kušanje moje
Da bih te usnama presreo
Tamo gdje izvireš i ključaš
Vrelu golu podatnu
U zagrljaju tvojeg ušća zarobljen
Požurujem moja modra zrijenja
I pucam podmetnut tvojim ugrizima
Zrno po zrno
Kao zrelo voće
Da bi me kap po kap
Tako razlivenog
U ljubavni sokovnik zaključala
I svetkovala slatko
Od izvora do ušća mene
Ti
Razigrano razuzdana ženo
Što me u ljubavi tvojoj
Čini toliko posebnim
.
Dida (2011)

Zazviždao sam vjetru…
…Da legne uz moje noge
Oluju u duši stisnuo izmedju
vrelih dlanova
U tvrdo ukoričenu knjigu tame
svjetlost uselio
Sjeo na hrid šutnje u sjene sutona
obučenu
I dok bijela krila osmjeha mašu
i nestaju
U tamo negdje dalekim galerijama
horizonta
Gnijezdim misli na rubu pogleda
Gdje sam sakrio ključ sjećanja
Na ženu u crvenoj haljini
U mrežastim carapama i štiklama
visokih peta
Ispred zastora noći
Što sve brže uranja u mokre dubine
beskraja
Zvižduk vjetra i oluja u duši
Klize i struje slatkim mirisima na
njenim bedrima
Ona zanosna kao najsladja čokolada
Ja pitomi posmatrać na pozornici
svemira
Iz pehara putenih dodira
Ispijam crvene kapi njene
ženstvenosti
I na mekoj postelji posutoj
laticama ljubavi
Ispisujem njeno ime
Dida,2010.

Хорхе Луис Борхес:

ДАНАС


Данас бих могао –
да те волим као јуче,
као сутра,
као сваки дан.
Данас бих могао..
отићи далеко – пуно даље
него што је време,
пуно даље него што очи досежу.
Данас бих могао
пружити руку
низ укрштенице збуњеног
срца
и дотаћи златну рибицу за срећу.
Данас бих, најзад, могао
да се пробудим срећан
кад сам те већ сањао
и твоје усне сном љубио!
Све бих данас могао
јер данас је добар дан:
за херојски живот обичног темпа,
за љубав и понеки пољубац
што га тамо далеко
на твоје чело
сместа поветарац
ушуњавши се између завеса
ношен мојом жељом
и сребрном траком месеца.