Da,samo za "NJU"❤️

Naslov: Da,samo za "NJU"❤️ Ned Apr 13, 2008 11:07 am

First topic message reminder :

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više,
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete! Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda:sasvim ono.MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla

u trenu kad si odlučila

da ne veruješ nikome ko je

odrastao i ko pokušava

da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,

kao žuti list koji te

u šetnji presretne naglo

i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je

prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku

u predvečerje koja odnosi

bele lađe, a iza svakog

malenog osvetljenog prozora

možda odlazi neko koga bi

mogla zavoleti

zauvek.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 03.10.2008

Naravno! Nismo se razumeli...Ne moliti za ljubav, nego moliti se Bogu da ti posalje pravu osobu sa kojom ce ta ljubav koju zelis dati i primati zasjati u punom sjaju!

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

lavanda ::: Naravno! Nismo se razumeli...Ne moliti za ljubav, nego moliti se Bogu da ti posalje pravu osobu sa kojom ce ta ljubav koju zelis dati i primati zasjati u punom sjaju!

Taj ne zna gde ja stanujem , a nismo ni skoro razgovarali........a čini mi se da se ipak potrudi da mi maksimalno oteža...Taj zli starac ima veoma izopačen smisao za humor , kad sam ja u pitanju cyclops

Datum upisa : 03.10.2008

Poenta je u NISMO SKORO RAZGOVARALI!!! Pokusaj, mozda bude rezultata...u stvari ne mozda, nego SIGURNO! Provereno je! :upravusi:

Zvezda Foruma Datum upisa : 20.06.2008

Ja po navici moram da se upetljam,.....vjeruj starcu i mozda te i poslusa.......ne odbacuj unaprijed i ne gledaj samo tamnu stranu medalje.......doci ce sigurno sve na svoje mjesto.Ja ti takodjer zelim da sretnes osobu koja te zasluzuje i s kojom ces ostvariti tu ljubav o kojoj lijepo pises,ali se ocito ne trudis previse.

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

PONAVLJAM:...neka te naziv ne zavara-nije ovo nikakva privatna tema , kao ni sve druge.. (važi za sve dame koje su uključile u analize ) Dakle , a ko kaže da je to neka odredjena osoba , i da postoji ??? Pa pola pesnika su pisala nekoj neodredjenoj iz maste -a ja čak ni to ne radim, kopiram sta mi se svidi ....šteta da zamre tema, ako ništa drugo , ima lep naziv Druga je stvar sto ostatak muskog sveta preferira druge teme, i brzopotezno pokazivanje naklonisti , pa ja ostadoh ovde kao jedini osumnjičen Ja gledam da pišem na svim temama , pa čak i skroz zenskima -pa tako i na ovoj , mada mi se polako čini da je uzaludan trud za nesto lepo i dublje , bolje ide ono -ja tebi-ti meni- osoba-gore-dole -sa strane cherry

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla.Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.
Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na
zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.
Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu,dok su zapravo one velicanstvene.
Jednostavno, moraju biti,strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih.
[color=black]Ne smemo pasti da nas dohvate, ko nas treba i voli napravit ce sve da dodje do nas.
Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Zvezda Foruma Datum upisa : 20.06.2008

Dobro da ovo znam,iduce godine kad budem cvjetala,izabracu najvisu granu i tamo postati jabuka.....hoce li se naci neko hrabar i doci do najtanje grane da ju ubere ili je sudbina kao i do sada da otpadne i bude dignuta sa poda a ne ubrana.

Datum upisa : 23.10.2008

Astra ::: Dobro da ovo znam,iduce godine kad budem cvjetala,izabracu najvisu granu i tamo postati jabuka.....hoce li se naci neko hrabar i doci do najtanje grane da ju ubere ili je sudbina kao i do sada da otpadne i bude dignuta sa poda a ne ubrana.

Ti nisi nikada pala, tebe su uvijek ubirali, ali nisu prepoznavali pravu vrijednost, da si postojana i imuna na gljivice sto izazivaju trulež...

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

Naslov: Re: Da,samo za "NJU"❤️ Sub Nov 29, 2008 2:37 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: Da,samo za "NJU"❤️ Čet Jan 15, 2009 8:41 pm

Kad bi neko mislio na nju
u ovoj noci bjeloj i hladnoj
kad bi neko pozelio da ju ima
na postelji mekoj i toploj
kad bi ona znala da ju zeli
da li bi mu vjerovala
i da li bi se usudila nadati
jednoj recenici,jednom stihu
jednoj misli posvecenoj samo njoj?

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

1. Branko Radicevic ( 1824 - 1853 ) : ,,MINI KARADZIC u spomenicu'':

,,Pevam danju, pevam nocu,
pevam sele. sto god ocu:
i sto ocu, to i mogu,
samo jedno jos ne mogu
da zapevam glasovito,
glasovito, silovito,
da te dignem sa zemljice
da te metnem medj zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
da si medju zvezdicama,
medju svojim, sele moja,
milim sestricama. ''

,,Devojka na studencu'':

,,Kad sam sinoc ovde bila
I vodice zaitila,
Dodje momce crna oka
Na konjicu laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
,,Dajte sele malo vode!''
Ove reci - slatke strele -
Minuse mi grudi bele,
Skoci mlada, njemu stigo,
Digo krcag, ruku digo,
Ruka drkta - krcag dole -
Ode na dve na tri pole.
Jos od njega leze crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet doso,
Ma i ovaj drugi proso!''

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Mila''

,,Vina Milo!'' orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tudje ruke vino nose,
Ana toci, Ana sluzi -
Al' za Milom srce tuzi.

Nema nama Mile vise!
Ono malo veselosti
Sto imase dobri gosti,
to kod Mile ostavise,
Ana toci, Ana sluzi,
Al' za Milom srce tuzi.

Iz Milinih ruku mali'
- Ma se rast'o bela sveta -
Mesto case od bermeta
Otrova bi progutali!
Ana toci, Ana sluzi,
Al' za Milom srce tuzi.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da zedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nema Mile, nesta ceva!...
Ana toci, Ana sluzi,
Al' za Milom srce tuzi!''

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Pesma zeni

Ti si moj trenutak,i moj sen,i sjajna
moja rec u sumu;moj korak i bludnja;
samo si lepota koliko si tajna;
samo si istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna,nema i daleka-
jer je san o sreci visi nego sreca.
Budi bespovratna,kao mladost;neka
tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
u velikom bolu ljubav svoju metu;
istina je samo sto dusa prosneva;
poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj je plast suncani od mog sna ispreden;
ti bese misao moja ocarana;
simbol svih tastina porazan i leden,

a ti ne postojis,nit si postojala;
rodjena u mojoj tisini i cami
na suncu mog srca ti si samo sjala;
jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Ducic

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Jovan Jovanovic Zmaj (1833 - 1904)

,,Tijo noći..'

Tijo noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nešto bruji,
Tu su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

TIJELO ŽENE

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa.

zvonimir golob

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ŽENA

Ruža nije lijepa, ako uz cvjetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proljeće ne vrijedi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svijetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svjetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svjetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je ljepota pjesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.

Hafiz

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

Sima Pandurović

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Devojka iz moga kraja _ Arsen Dedić

Provela je noć na putu
Kojim kreću od davnina
Naši snovi prema svijetu
S Perkovića preko Knina.
U očima njenim more,
Svjetluca joj sol u kosi,
Ona ne da da je slome,
Otima se i prkosi.

Djevojka iz moga kraja, na usnama njenim kušam
Okus prvih poljubaca, okus prvih oskoruša.
Ona pamti davne riječi, slatke boje zavičaja,
Ima želju da me liječi djevojka…iz moga kraja.

Provela je noć na putu
Na kojem se nade gase,
Ostala je svu noć budna
U vagonu druge klase.
U očima njenim more,
Svjetluca joj sol u kosi,
Ona ne da da je slome,
Otima se i prkosi.

Djevojka iz moga kraja, na usnama njenim kušam
Okus prvih poljubaca, okus prvih oskoruša.
Ona pamti davne riječi, slatke boje zavičaja,
Ima želju da me liječi djevojka…iz moga kraja.

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Ibrica Jusić - Mačka

U gradu, nije važno ime,
u praznoj sobi, kaže priča,
i usred ljeta, usred zime,
ja vidim tužnoga mladića.

On živi sam i ko zanesen
u svom svijetu od papira,
a vani sunce, kiša, jesen,
a vani vergl nešto svira.

No jednog dana šum kraj vrata,
to netko neznan ući želi
u njegov život, poput tâta,
da njegovu samoću dijeli.

A vani zima, vani sniježi,
i pored praga mačka leži,
on pruža ruke, kô da sanja,
a vani zora – svjetlost danja.

No, u tom času, u tom trenu
pred sobom vidje nagu ženu,
i on joj reče: budi moja,
a ona kaže: ja sam tvoja.

I sve što ima mladić skupi
i stavi trgovcu na vagu,
da prstenje od zlata kupi
i haljinu za svoju dragu.

Da, zlato želi, al' ne haje
za skromnu halju što joj daje,
i tužni mladić svako veče
u novu krađu opet kreće.

Jer, on je želi, on je ljubi,
i volio bi da je mazi,
a zna da svoju ljubav gubi
bez darova i ruku praznih.

I riješi sada, još ove noći,
u zadnju krađu on će poći,
i u zoru se mladić vrati
da strašnim novcem ljubav plati.

I donese joj dragi kamen
u svijetu najveći od sviju,
u kom se, kao jedan plamen,
sve vatre ovog svijeta kriju.

I vidje – žena ruke pruža
i ljubi kamen kao muža,
i kao što njega nikad nije
uz tijelo hladan kamen grije.

I dok se njemu lice grči
u sobu uđe miš i trči,
i kao mačka skoči žena,
na plen se baci istog trena.

I stiže ga, a njeni zubi
već traže meso koje peče,
i ženi koju mladić ljubi
sa kuta usne krv poteče.

U strahu mladić oči sklopi –
te strašne slike neka odu,
on vidje lađu što se topi,
i svoju ljubav na tom brodu.

A kada opet nađe snage
on digne vjeđe – žene nema,
i tada mjesto svoje drage
on vidje mačku kako drijema.

Kroz prozor uđe svjetlost danja,
on pruža ruke, kô da sanja,
sad opet samo mačku ima,
a vani studen, snijeg i zima

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ROPSTVO

Žena sam…

Moja ispovjest prastara i tužna
drhtala je neizgovorena
pred nepomičnom savješću planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i ženi i orlu
koji je uzletio u modrine.

Ljubila sam najljepše mladiće
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima protiču nečujne rijeke bezbrižnosti.

Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad ne bi spavali spokojno
pokraj žene ili pokraj šume
ni pokraj ognja skitnica.

Ljubila sam ih kao istrazivač predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga praćen.
Nema močvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim ne klonuh
ni brda put kojeg ne dizah oči
tražeći spas.

Ljubav je bila jača od mene.
Moje tijelo je strepilo.
Dodirujući sreću, cestu otkritu
koja izmiče u nedogled.

O, vi koji trošite suze
za svaki rastanak, za svaki cvijet
za svaki krug koji nestaje na vodi,
vi, koje bedra svoja čuvate za najveću bol
i ostajete ponižene pred sudbinom;

Pomozite mi da izreknem ništavilo našeg sjaja
prašinu ljepote koja nas zasipa.
Breme ljubavi pod kojim smo se slomile
noseći ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod
svoje crne utrobe. Kao da nosimo
zapaljenu buktinju života.

Ja nisam ništa mudrija od vas.
Moj put isti je kao put vodonoše
koji ne može izbjeći strminu izvora
i počinkom ne umanjuje jaram svoj.
Gledajte moja ramena.
Ožiljci na njima isti su kao i vaši.
I bore oko mojih usana
gorke su od godina strpljenja
i od pelina šutnje.

Ne zatvarajte prozore,djevojke !
Ovo je i vaš glas, ovaj glas
preplašene noći što je prezrela
svoje ropstvo, i hoće da postane orao.
Izađite na ulice, i vidjet ćete
kako klečim na svakom pragu
na kojem je klečala Žena.

Nijedna od vas nije bila
tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.

O, šta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
šta mi je da pregorim nekoliko proljeća
nekoliko izvora, i žetve najljepše
koje se neće vratiti nikada !
Šta je meni da prebolim travu
svog djetinjstva i grad svoje mladosti.

Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kada bi vjetar
zatresao njene krošnje u nevrijeme.

Ljubav je bila jača od mene,
A muškarac je bio hram
s pročeljem zlatnim od mojih sanja
na stupovima moje smjernosti.

Dok je spavao, na prstima sam silazila
pred prag, i legla na kamen
pokrivši se mokrim zvjezdama.
A kad je ustajao, žalila sam njegove ruke
jednako umorne kad stišću hljeb
i kad noše oružje i stjegove.

Govorila sam da moju mladost
još nije dodirnula noć.
I skrivah suze da bi mi vjerovao.

I kad su prepoznali u mojim očima osmijeh
kojim žena sebe dariva zauvijek
onome s kim će podijeliti tajnu,
oni su odvrnuli svoje lice od mene
i gledali su nekuda u daljinu
jubomorni na slobodu
visoko raskriljenih ptica,
što su odabrale pustoću vidika
i odrekle se ljupke doline
koje se oni nisu mogli odreći.

I grlili su me odsutno
i mrzovoljno. I svlačili me
kao krivca, ne kao ženu.
I te noge su me gazile,
te ruke su me bičevale,
ta usta narugala su se cjelovima.
Ali ja sam se smiješila i dalje
postojano i bezazleno.
Ja sam ih ljubila.
Govorila sam da su dobri i mudri
i skrivala suze, da bi mi vjerovali.

Zatim su me milovali
kao što kraljevi miluju robinju najdražu.
A ja sam u njihovim rukama osjećala
usplamtjeli žar bića. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.

Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogledah, to bjehu vukovi.
To bješe zaista divljina i noć,
a ja tek plijen, pred pećinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajača.

A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijaše orao
što je kružio nad dolinama.

I kad su već sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onamo kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuše najsmjeliji.
I poželjeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.

Otvarala sam vrata široka i smijala se, smijala
mimo trave i plastova pšenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.

I smijeh moj se budio u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.

Čudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustavio konja
pod ovim brdom, na ovom pjesku.
I traži noćište na pragu žene.
I želi da mu pjevam uspavanku
ja, koja ću prezreti nježnost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrašnju čežnju
već čitam u lijetu ptice izgubljene.

I odvrnula sam svoje lice
da želju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krišom plačući odoh. Odoh posve sigurno.
Odoh na put žalosni da budem pjevač lutanja.
Ja više ne tražim. I ne vjerujem…

Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bičevi postaju,
i kako je zagrljaj muškarca strašan
kada se odmaraju osvajači
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet čuje zavijanje vukova.
Zato, mladići iz moje doline,
ne vjerujte mi kad ležim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.
Ni kad vas napajam i tetošim,
ni kada ištem vašu vjernost
u zamjenu za proljetni oblak u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.
Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado
pred moj šator, da ga othranim!
Ja ću ga napustiti
u čas kad tama obavija polja.
Uspravit ću svoje lice
i stresti cvijeće kojim ste me okitili.
I drhtat ću, jer je stablo u daljini
veličanstveno, a vaša ljubav ništavna.
I vaši ognjevi pred ognjem zore
kržljavi i turobni.
Idite svojim putem, zaljubljeni!
Moja svirka nije za vaše uho!
Ljubav je bila jača od mene.
Ali pjesma postade orao
i napušta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi
i ne okreću se.
To je ispovjest žene i robinje.
Himna ponižene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini
što je istina ostavljenih…

vesna parun

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

POSVETA

Posvećujem ti svoje oči, svoje usne, svoje zube.
Pjesme? Šta ćeš od mojih pjesama pisanih jer nisam znao ćutati?
Šta ćeš od mojih pjesama koje ne mogu da te ljube?

Tako je dobro što nismo ni ptice ni bogomojci u predvečerje
i što nemamo krila već ruke.
Posljednje što nas čeka ne može biti naša smrt., jer želje naše krvi negdje su moraju nastaviti.

Ti si žena, mala,

ti si mala žena,
i jedan besmrtni avgust donio te u moje balade.
Ostani s mojim Volim koje će nadživjeti sve moje tužaljke, sve moje promjene.

Kraj mojih očiju ostani.

Nadživjećemo sebe, ne samo u humci svojih grobova,
jer znali smo, znali smo, nježni i oholi,
bježeći od noževa i granata ubiti u sebi anđele
i opet ostati anđeli.

Budući, potražite nas nekad u nekom crvenom traganju,
samo tijela naša ležaće pod nijemom zemljom,
ali gazite tiho,
da ne ranitenaše usne,
i naše mrtve poglede da ne zgazite.

IzetSarajlić

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Školjka je žena,
kneže moj.
A veruj: u svakoj ženi
postoji nešto hranljivo.
Neko ima ključ za nju
i otvara je u prolazu
- možda: bezazleno sasvim,
- možda: iz čiste obesti,
- možda: tek tako, iz zanata.
Onda je srče.
Onda je baca.
Jer šta će njemu ljuske.
I onda ode dalje za nekim novim školjkama,
jer on to tako jednostavno
i tako prirodno čini.
A neko nikad neće imati ključ.
Raskrvariće usta dok to otvara.
Izlomiće sve nokte.
I mučiće se.
I kad otvori školjku
i kad je napokon posrče,
vikaće:
nije to ta školjka.
Ljudi,
zar je to ono što sam hteo?
Neko baci školjku o kamen
i polupa je.
Gleda u njene krhotine
i kao da uživa u njenom ugibanju.
I ostavi je da se muči na suncu.
I ostavi je da se suši na suncu.
I da od njenog mekog tela
ostane malo gorke školjke.
A neko,
željan školjki,
plaća svom svojom starošću
da mu ih drugi otvore i donesu.
Na nekom srebrnom poslužavniku,
naravno.
U neko srebrno vreme.
Pred neku srebrnu smrt.
Neko ne voli školjke,
ali nema šta drugo da jede,
kneže moj,
i on ih jede dok drugi ozbiljno misle
da on u njima uživa.
Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete,
– ulazim u njih precizno kao zrno.
I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.
Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.
Možda bih oko tog zrnca
sam sebi sagradio školjku
kakvu ti ne razumeš:
školjku neba i zemlje.
I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.
i možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna
i ne bih njime ukrasio
srce nijedne druge školjke.
Možda bih,
stvarno,
uz njega umeo samo da sanjam.
Ti ništa ne razumeš,
kneže moj.
Ja govorim o porodu.
Ja govorim o potomcima mog potomstva.

Mika Antić

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Милан Ракић

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

E m i n a

Sinoc kada se vratih iz topla hamama
prodjoh pokraj basce staroga imama
kad tamo u basci, u hladu jasmina
s ibrikom u ruci stajase Emina

Ja joj nazvah Selam
jes, tako mi dina
nece ni da cuje lijepa Emina
vec u srebrn ibrik zahvatila vode
pa niz bastu djule zalijevati ode

S grana vjetar duhnu
pa niz pleci puste
rasplete joj one pletenice guste
zamirisa kosa ko zumbuli plavi
a meni se krenu bururet u glavi

Zamal' ne posrnuh, mojega mi dina
ali mi ne dodje lijepa Emina
samo me je jednom pogledala mrko
niti haje alcak sto za njome crkoh

Ajsi, ajsa, jabasa
konja jase subasa

Po basci se sece, a plecima krece
ni hodzin mi zapis, nista pomoc nece
ja kakva je pusta, moga mi imana
stid je ne bi bilo da je kod Sultana

Umro stari pjesnik, umrla Emina
ostala je pusta basca od jasmina
salomljen je Ibrik, uvelo je cvijece
pjesma o Emini nikad umrijet' nece

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

SMRTNE RUŽE

Bokori ruža mirisom žubore
Oko tvoga čela blijeda, zamišljena.
Kroz zatvoren prozor zore svijećom gore.
Na krevetu ležiš od sna ispijena.
Pijana od ruža. U smrt zaljubljena.

Vani trešnja miri prvim pahuljama
Moje misli k tebi pčelama se roje.
Ti smiješiš se mrtva u bijelim haljinama,
Dok pred kućom svati smrznuti -
Propeti konji ukopani stoje.

Spavaš poput cvijeta u knjizi,
Pritješnjena između smrti i života.
I kao da nisi šena.
Sva si u snu ljepota.

Enes Kišević

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

JA VIDJEH

Ja vidjeh sunce gdje se s mora diže
pod bujnom grivom od zlaćanih zraka,
a u licu mu takva sjajnost žarka
kao da plamen iz pučine liže.

Vidjeh kad grane rosom se ogrnu,
ružu kad cvatuć takvom bojom sine
te svak bi reko, motreć iz daljine:
to vatra gori na zelenom trnu.

Proljeće vidjeh, zemlju obnovljenu,
i mlade travke kad se blago pruže
i kad bujaju mlađanim životom.

I vidjeh jednu božanstvenu ženu
pod ranim suncem kako bere ruže
i sve na svijetu zastire ljepotom.

M. M. Bojardo

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Žena je tajna

O ženi pesme najlepše pevam
pupoljku nežnom iz cvetne bašte,
o ženi sanjam prelepe snove,
najlepšem biću iz moje mašte.

Bog joj podari sve čari sveta,
što zbilja nosi kazuje bajka,
da bude dama,daruje ljubav,
a deci sveta,najdraža majka.

Njena je kosa nemirna reka,
a srce nežni zagrljaj čeka.
Iz njenog stasa pleni lepota,
njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva vremena,
slikara tema,raskošna bajna,
i ma koliko sve o njoj znali,
žena je bila i ostaće tajna!

Stanoje Jovanović

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Ne ljuti se zbog reci
sto ih nekad kazem
nakon teske noci
umorna i snena.
Ne cudi se zbog suza
kad u tami placem
ili kad te ljubim.
Ja sam zena..

Ne budi me zbog jutra
draze su mi noci
sapat ili dodir
luda igra sjena.
Ne trudi se da shvatis
nikad neces moci
cudna je to igra.
Ja sam zena..

Ja sam zena
zena sto voli
zena od suza
strasti i boli.
Ja sam zena
zena od tuge
zena sto ljubi
zena ko druge.

Ne trazi da ti pricam
bas sve moje snove
mozda cujes lazi
kad izlaza nema.
Ne zuri se da saznas
sto je bilo juce
ne pitaj me nista.
Ja sam zena..

... zena od suza
smeha i boli
... zena koja zna
da voli
da ljubi
da gubi
da place

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

DO LJUBAVI…moze samo zena

Čega se bojiš?
Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.
Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.
U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.

Pokušavaš da odoliš?
A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.
Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.
Do ljubavi…

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Žena

Žena je dobro najveće u ljudi,
(ludost je reći da to nije tako)
ona nam daje život, dobro svako,
ona nam često smrt i otrov nudi.

Mirno se nebo u oku joj budi,
a mnogo puta paklu je jednako;
svijet vrijednost njenu uočava lako,
a čovjek pati od podle joj ćudi.

Ona krv daje, život nam podari,
i Bog ne stvori od nje luđe stvari:
sad anđeo je, sad gora od zmije.

Voli pa mrzi, miluje pa mrvi,
i žena, to je ko puštanje krvi
što katkad spasi, a katkad ubije.

Lope de Vega

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

USAMLJENE ŽENE

stiskaju zube
i kažu da ne mare
jeste, gadno je ostati sam
ali, to je greška koja nas od rođenja prati.
Usamljene žene se resko smeju
i čujemo ih oko ponoći kada komšijine mace mjauču,
usamljene žene kažu:
njegova je greška, bio je nezreo
a ja sam samo bila malkice nesigurna
u umetnosti i u vlastitom položaju na ovom svetu.
Da odista je grozno biti sam
boriti se puzati muvati
po tuđim spavaćim sobama
reći: zbogom dušo naravno
divno nam je bilo
javi mi se nekad
nije da ja marim, ali svakom
ljudskom biću prija mala nežnost
a eto, gotovo da sam uživala u njoj
celu celcatu godinu,
skoro tri godine, a sada
o, baš je grozno, opet me je ostavio
i dok mi stvaralački nagon govori
čekaj, ne podiži tu slušalicu
ostani večeras kod kuće
neko vredniji će te zvati
jednoga dana, možda baš večeras
možda će se javiti baš on
iako mi se čini da ne želim nikada više
da ga čujem egoistu jednog
koji nema nimalo "stila" ni
domaćeg vaspitanja, svejedno,
odvratno je sve to i način,
način na koji je otišao
stvarno je grozan, i da nisam
umetnica i da nemam
svoj ponos bilo bi još gore,
onda bi tek bilo grozno, ali noćas
ne mogu da mislim o svom ponosu, o
rečenicama kao "dala sam mu najbolje
godine svog života", "bio je moja pretposlednja
šansa i stvarno ne neka ljubav na prvi pogled
ali na drugi pogled stvarno mi se učinilo da se
tako dobro slažemo, tako smo harmonično
živeli u celom svemiru ne beše
dve duše srećnije spojene
ali se onda pokazao ko je u stvari
obična svinja u jagnjećoj koži u pesničkoj
kabanici sa podužom bibliografijom
znala sam šta u njoj piše"
kada se konačno iselio
bio je jučerašnja podgrejana supa
ali je bilo tako grozno ostati sama
prepuštena svojoj umetnosti i ostalim svakodnevnim
zadacima, nisam mogla ni imena
da mu se setim kada je juče
prošao preko puta ulice u kojoj
smo stanovali, samo sam se setila
koliko je bolelo
kada sam donela odluku
odluke uvek bole
ali sam oduvek imala vlastitu glavu
da ih njome donosim
odluke bi se uselile i iselile
nakon svake odluke postoji
neka bolja odluka koja se pojavi
a najgora je
kada se nakon toliko odluka
niko više ne oseća usamljenim
gospode, ovaj svet je tako mali, gospode, tako
ništavna tvorevina
ali ako sami ne odaberete svoj svet
odabraće vam ga neko drugi i onda će vas
ostaviti sasvim samu a do sada ste već
svi naučili kako je grozno
biti sam
ponekad vas dvoje istovremeno
odaberete usamljene sate
da ih delite jedno sa drugim
a ponekad je sve
toliko usamljeno

Nina Živančević

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

.... SAMO ŽENA ....

Ti ... što imaš anđeosko lice
i pred kojom se k'o pred
sveticom i ikonom dvori,
ne budi tako ohola lepotice,
već zahvali onom , što te
takvom stvori …!

Oči su ti orkan i oluja morska,
usne koje na jutrenje zvone
nemirne , žive i tako opojne
k'o predivna ruža dvorska
Božije li si čedo il' delo sotone

Ti što imas anđeosko lice
ne budi ohola zbog lepote
to je sreća al' i usud žene.
I zato ti lepa ženo, pazi ...!
Spusti glavu i smerno
ali gordo zemljom gazi ... !

**** Jovan Ilić ***

Godina : 57 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

ŽENA

Ruža nije lijepa, ako uz cvjetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proljeće ne vrijedi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svijetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svjetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svjetlosti ljubavi nisu nego tama.
Divna je ljepota pjesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Hajde da ovdje postavljamo poeziju koju su veliki pjesnici posvetili svojim ljubavima...nekim zenama...uspomenama...

srce

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Priblizavanje oluje-Vera

PogIedaj one oblake, Vera, zašto šutiš

Nisam, zaboga, životinja, aIi evo kiše

Kako je naglo zahIadnjeIo

DaIeko smo od grada

U redu, Vera, nikad neću zaboraviti što si mi

darovala

Mi smo sada jedno i čemu govoriti

Žuti oblaci obično donesu tuču

Sve je već nijemo, zrikavci i žito

Ako ti želiš, možemo i ostati

Bojim se za tebe, za mene je svejedno

Gromovi su opasni u poljima

A mi smo sada najviši (i tako prokleto sami)

Mnogi će ratar večeras kukati nad zrnjem prosutim

iz klasja

Ne bih mogao pristati da toliko ovisim o

mijenama

Ne plači, Vera, to su samo živci

I oni slute oluju

Kažem ti, život je u svemu mnogo jednostavniji

Evo i prvih kapi, sad će početi urnebes

Zakopčaj haljinu, gIe i cvijeće se zatvara

Ne bih sebi oprostio da ti se nešto dogodi

Dakako, ovo će mjesto u mojem sjećanju ostati

sveto

MoIim te brže koračaj i nemoj se osvrtati

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Prvi snijeg-Sonja

Sonja, izađi da skitamo,

imam ludu želju večeras da lutam.

Sonja, izađi i iznesi samo

malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,

zalogaj jedan za ogromnu glad.

Sonja , izađi da skitamo ,

noćas je nestvarno lijep grad.

Vitomir Vito Nikolić

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

NE DAJ SE INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukcijim pokretima i navikama
Jer jos ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I rusi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U vecernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano nase poznanstvo
I onda slucajno uz vrucu rakiju
i sa svega nekoliko recenica, lose prikrivena zelja
tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke
prostakuso i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao naranca
kao narancasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i sum predvecernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko trazi"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem plocu
Da li je to nepristojno u ovakvom casu
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdrazi pocetak
Raspolazem s jos milion njeznih
i bezobraznih podataka nase mladosti
koja nas pred vlastitim ocima vara, i krade, i napusta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkazi veceru, prevari muza
odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da ce jos biti mladosti,
ali ne vise ovakve - u prosjeku 1938
Ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost tesko pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo pocinje kisa,
kao sto vec kisi u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se mijesaju
Glas majke prijatelja, kceri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Jos malo setnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Kako Ana rešava ukrštene reči

Kakve su njene namere,
kad sve druge sahranjuje,
samo mene oživljava?

Ima,li, Ana, stvarnog razloga
da tako lepo spava?

Priznajem Pesnika,
al,
znam:
niko ne može
žešće da opravda vazduh
od njene tamne kože.

Kad
Ana
plače!
(o ne lažem vas)-
to je lepše
od voća!
Od
kiše!
Od...
rakova na žaru!
Od...
čega god hoćete!
Od ptice u galopu!-
pa nisam ja valjda vica radi
prokocko celu Evropu!

A kad se svlači!
Slobodan i proklet prisustvujem
(a ne znam kako da preživim)
naaajvecem čudu u svetlosti!
Zaklinjem se:
da bih tebe ogrejao,
Ana,
zapalio bih i svoje kosti.

Kad ladju crta! Kad ječam seje!
Kad objavljuje rat! Kad se smeje!
Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!
Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!
Kad pije pivo! Kad iznenada dodje!
Kad ljubi proleterske vodje!

Kad je moja desna ruka!
Kad je grčka azbuka!
Kad sanja cveće!
Kad NEĆE!

Sećanje na Nepojmljivog Decka
uvek će moći vatru da zameni:
zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!
Pa rumeni!

Pa kad se vokali spoje!
Dragi Bože,
usijane glavurde moje!

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!
Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!
Mogu pod njenim prozorom da imitiram Dunav, il neke druge vulkane,
mogu da se zakunem
u sve što imam,
i nemam,
da svet postoji zbog
Ane.

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene oživljava -
ima li
Ana
stvarnog razloga
da bude tako lepa kad spava?

I cvetovi i puževi i Englezi
svi već znaju:
ona poljupcem može
od svake bolesti da izleči!
Ali ja nju naj naj naj volim
kad spaja svetlosti,
kad rešava ukrštene reči.

Ona to izvodi kao da se igra!
A mani izgleda kao da svet stvara!
Ko Vergilijev najmladji konj:
u jednoj ruci drzi svet,
a drugom ga osvetljava!
Traži se, na primer, reč, koja može
vodu da pije,
samu sebe da izgovara,
da gori,
da leti,
i da spava.
Neka
reč
koja nije kao ostale reči:
reč koja ume da rešava ukrštene reči!

Tada
nastaje mala drama:
voda otiče za svojim obalama:
Ana,
naga,
na mom dlanu,
večnost osmišljava!
(A mogla bi baš nju briga da se razboli
ili da spava.)
I
dddok je tttako
ooo opasnu
ddddrzim u zzzz zagrljaju
rrr reči se
reči se
sssssame rrrrrr
resavaju!

Kakve su njene namere
kad sve druge sahranjuje
samo mene ozivljava?
Što se bar ne pokrije kad spava!?

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Pesma o Aninom povratku sa letovanja

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica
baš me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila
sad je važno da se ona meni vratila
jer ima na moru opasnih morskih pasa
ima na moru mornara ima na moru alasa
mogao je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli su mangupi da mi je ukradu
pričaj mi kako je bilo kako izgleda more
ima li more mlađeg brata je li more protiv rata
voli li more bure svežeg piva ume li more da pliva
kako ljube francuzi cigančice moja ljubljena moja ženo?

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Kako Ana dijalektički traje u meni

Ana je bila cvet
ana je bila divlja krava
ana je uvek pozivana kad treba
neko carstvo da spašava

Ana je učestvovala u osvajačkom pohodu dece
na grobove očeva
ana uveče zalazi
ana izjutra izgreva
ana obično plače
kad mene pojede medved u velikom gradu

to su čuli mladići
iz susednih bratskih zemalja
pa mi je svake noći
četrdeset puta ukradu.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Mostarske kiše-Pero Zubac

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Edgar Allan Poe-Annabel Lee

Prije mnogo i mnogo godina,
U carstvu kraj mora to bi,
Djeva je živjela koju su zvali
Imenom Annabel Lee;
S tek jednom je živjela mišlju:
Da voli i da se volimo mi.

Bio sam dijete i bila je dijete
- U carstvu kraj mora to bi -
Al više neg ljubavlju mi smo se ljubili,
Ja i Annabel Lee -
I zbog toga nebeski krilati serafi
Bili su zavidni.

I to je razlog što jednom davno
- U carstvu kraj mora to bi -
Vjetar se spusti iz oblaka, noću,
Sledivši moju Annabel Lee.
I došli su plameniti rođaci njeni,
Meni je oteli,
Da je zatvore u grobnicu tamnu
U tom carstvu što kraj mora bi.

Zavidjeli su nam anđeli s neba,
- Ni upola sretni ko mi -
Da! To je razlog (kao što znaju
U tom carstvu kraj mora svi),
Što noću je vjetar iz oblaka došo
I sledio, ubio Annabel Lee.

Al ljubav nam bila je jača od ljubavi mnogih
Što stariji bili neg mi -
I mudriji mnogo neg mi -
I niti anđeli, gore na nebu,
Ni podmorski demoni zli
Ne mogu mi razdvojiti dušu od duše
Lijepe Annabel Lee.

Jer mi ne bljesne mjesec, da sne ne donese
O lijepoj Annabel Lee.
Kada zvijezde se stvore, vidim kako gore
Tek oči Annabel Lee.
Tako ležim pored svoje drage do zore
Svoje drage. - drage, - života i mlade,
U njezinoj grobnici uz more
U njenom grobu uz sumorno more.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Teške reči za Mariju

Zažaren vetar počinje u letu
dok odajama zvone jorgovani
Pijani glumac sanja o Hamletu
u kome su tiho zakopani
svi vodopadi, ptice na kubetu
sva kubeta koje nebo brani
plavetnilom i vatrom u letu

Znaj, Marija, ne zaustavljam se,
ni klupa u parku gde telo odmaram,
kuće nad kojima se javljaju terase,
požari koji ti od poruka stvaram,
sazvežđa reči što se stalno gase
kao da ih u vodu obaram
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da se pomamim kad prestane graja,
i da sam sebi pod grlo posadim
noževe i omče od najtvrđeg sjaja
i da dani dane pojedu zbog gladi,
nikakvi porazi ne mogu da skrase
ovo drevno zvono što beskrajno radi
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

Sad po uzaludnom zavičaju lutam,
ali sve je kao da drveće hoda
Ni oblak, ni sebe ne mogu da sputam,
zemlja je poda mnom meka kao voda,
kao vazduh koga uzajamno krase
predmeti zbog kojih prestaje sloboda
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I da potajno umrem u tom luku
koji od zemlje prema zemlji vodi,
pokušaj da shvatiš vatru i jabuku-
najljepša je kad najmanje rodi
Od kako nežnost spava u jauku,
ni more, koje mirno belasa se
uživajući u sopstvenom muku,
Znaj, Marija, ne zaustavljam se

I ako potajno umrem, neću stati
ni u pregrštima vode i pepela
Telo će moje beskrajno pevati
o lepotama tvoga toplog tela
A kada ti sunce nad glavom ugase,
molićeš da se iz beskraja vratim
Al, Marija, znaj, ne zaustavljam se.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Ljubav, Marija

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

ДРАГАНИ

Дошла је из другог свијета
мојом је тугом призвана била,
њежна к'о шапат, љепша од цвијета,
постала моја кад се вратила.

"Нисам за тебе" тихо ми рече
док ју је мазио мјесец блиједи,
а мени топло љетње вече
замјени студен што срце леди.

Дуго сам потом киван био,
душа се претвори у санту леда,
а чудан осјећај разум ми мутио
да она однекуд кришом гледа.

Тек кад ми рекоше, као да сјеку,
да моје миле нема више,
разумјех њену душу меку
и знам да ово Она пише.

Знам да ме вољела свим бићем својим
и оне ноћи више патила
и сада збуњен к'о онда стојим:
"Како је сузе од мене скрила?"

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

ОСЈЕЋАМ КАКО
МИ СЕ ПРИБЛИЖАВАШ

Мири

Осјећам како ми се приближаваш
из свијета који ти сад смета,
и као да имаш нешто да ми даш,
са срцем птице и оком дјетета,

пружаш ми руку и не слутиш
да у мом животу већ трајеш,
потиштена и замишљена бдиш,
са лицем као да се кајеш.

Осјећам како долазиш сама
а нико те не чека осим мене,
и с твојим лицем ишчезава тама
из моје собе, сном затворене,

и усељаваш се гдје си увијек била,
у моју душу, само те нико није видио,
и једино мене препознајеш, мила,
у свом срцу, гдје сам одувијек био.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

СОНЕТ ЗА МЕРИ

Како да ти кажем колико те волим,
Када Ти то не желиш да чујеш ?
А ја сам и клекнуо... и молим
само трен, трен да ми дарујеш.

Довољно је само сонет да прочиташ
и доживећеш моју љубав, мој свет:
за узврат ништа не треба да ми даш
а у души ћеш имати најлепши цвет.

Сада знам да сам га за Тебе само чувао:
носио га крај срца, испод капута,
оног старог кроз који је ветар дувао...

И мислио сам и надао се небројено пута
да ћеш застати и мој сонет саслушати,
само саслушати па да моја душа не пати:

за Тобом
и за успоменама које бледе

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

И БЕШЕ ДЕВОЈКА ЈЕЛЕНА

И беше девојка
по имену Јелена
Ни пре, ни после,
нико није волео тако.
Ни у лијепом старом
граду Вишеграду.

Јелена моја.

Кад си села у чамац
београдских студенткиња
из рибље перспективе
си видела Звезду и Тару.

Још даље је Андрић,
негде доле Меша.
Онде су клали љубави.
Тамо где смо се љубили.

Где је дубока Дрина
текла вековима,
сада се мирна вода језери.

Ништа није вечно,
Јелена кажу.
Али, ако постоји увек,
увек ћеш моја бити.

Јелена ничија.

И из твојих порица
покипеће млеко,
у неко бледо јутро меко
да смири плач новорођенчета.

И нећу жмурити никада више.
Кунем се.
Само још једном.
Јелена

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

TREĆA PESMA DAJANI

To je u vezi sa muzikom
Što je donela
Vedre crte tvog lica.
Sve to čekanje,
Dani ispunjeni tobom,
Ostaci parfema na ulici
satkali tvoj lik.

To je u vezi sa bojama.
To neuhvatljivo tvoje
Što grabio bih.
Toplina doma
Na tvom vratu, ramenima,
U tvom pogledu, u ruci
Kao nejasna slutnja,
Kao u snu
Niski tonovi vetra
U granama ove zime
Veče sa tobom
I slabasno svetlo
S` našeg prozora i
Seta na licu zakasnelog boema.

To je u vezi sa rečima
O tebi
Kojima proslavljam
Sve darove ljubavi
Koju nosiš u ruci, u pogledu,
na vratu, ramenima.
Ta radosna pometnja u meni
To je
U vezi sa tobom.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

REKVIJEM ZA GORDANU

Oporostite, mlada gospođo
Oprostite, zaklinjem Vas Bogom
Koji tako uzalud visi na Vašim zamamnim grudima
Mora da sam se ponovo opio
Pa Vas, eto, namjerno zamijenih za nekoga
Možda čak i za neku Gordanu
Koju je zauvijek prekrio jedan pokojni oktobar
Sahranjen tu negdje, u ilovači mojih sjećanja

Ne, ne želim da Vas vrijeđam, draga gospođo
Ali morate znati da pokojnica
Koju prepoznajem u Vašim uzdrhtalim očima
Užasno podsjeća na moju Gordanu
Da, baš na Gordanu što je pohotno zimila
Sva moja nedošla proljeća
I ugarke ljubavi njene, davno sagorjele
Baš za mene ostavljala iza rešetaka svoje duše
Kao mrvice ptici-beskućnici
Na Gordanu koju sam htio voljeti
Najmanje zanavijek, samo da je htjela
I da je umjela
Veneru izmamiti iz mojih pretijesnih očiju
Kroz koje je i ona, Gordana, ponekad plakala
Bestidno plakala tudjim očima...

Da, blagočestiva gospođo, takva, takva je bila Gordana...
Bogu nije nikad oprostila što je stvorio ovaj svijet
A meni sto sam je volio...

Svoje lomljive laži pakovala je u stihove
Gadljivo ih bacajući nekud uvis
Da bih ja, obješen, mogao na miru umirati duže
Smrti nepotreban
Životu nejasan, i sulud

Eh, kad biste samo znali, prepodobna gospođo
Kako je nestašna i nesrećno lijepa bila njena kosa
Uvijek kad bi osjetila da danima čekam na nju
Prozebao od samoće
Spržen onom mahnitom svjetlošću
Što je oholo skupljala svim mojim venama prevrelim

I kako je u otežalim grudima mojim
Dogorijevao krik prelomljenog cvijeta
Rođenog i umrlog samo za nju, Gordanu
Ženu koju sam htio voljeti
Znate već koliko.. I kako...

Ja, evo održah, već čitavo opijelo
Uz ovo govorljivo vino bijelo, kojem ni Vi
Primjećujem pijan smjelo
Baš prevelik neprijatelj niste, zacijelo...
Ne, ne... Opojna gospođo...

Niste Vi toliko popili da biste mi povjerovali kako...
Kako bi se... Ponekad... Najednom...

Žena od koje se godinama uzaludno trijeznim
Prestidjela svakog minuta
I bila neka sasvim druga... Gordana...
Tada bi me, nesrećnica, do krvi ljubila
Panično dojeći moju izgladnjelu dušu
Kako joj se, sirotici obijesnoj, ne bih usudio umrijeti
Dvostruko sam od njenih neotislih bježanja
Poharan njenim grabljivim poljupcima
I prekobrojan, svakoj samoći njenoj

Pričala mi je da negdje u njoj krvari jedno veliko sunce

I da joj neka svirepa tišina zaglušuje srce
Smrt je, vrištala bi od smijeha, jedini vjerenik
Kome će dati svoje prstenje
Ljubav da je podmukla zabluda u koju vjerovati treba

Ipak, Bogu nikada nije oprostila što je stvorio ovaj svijet

A meni što sam je volio...

I tako.. Biće da je bilo tako...
Sve dok je jedne bezimene večeri nisu pronašli mrtvu

Udavljanu u bunaru moga srca
Prekrasno, bezbrižno mrtva
Cerekala se zakasnjelim spasiocima
Smrću zaštićena

Zubima je rastrgnula konopac koga sam joj krišom dobacio
Znala je dobro, vještica, kako će mi i mrtva nauditi...
Da, milostiva gospođo
Još i danas zabruje tu u meni
Zvona one jeseni
I stare studeni
Zapeku me
Uvijek kada na površini bunara spazim mjehuriće
Kako zadihano izlijeću uvis

Vi ćete možda reći da to Gordana oplakuje sve ono što...

Hej, pa Vi to... Vi plačete?... Plačete, gospođo?!?
Žao vam je Gordane? Ili mene?
I zašto samo rasplićete... Vašu kosu?...
Tako... nestašnu i... nesrećno lijepu...
Želite da me zavedete?... Ovako pijanoga?!?...

Aaaa.. ne, ne... Uzalud se trudiš, Gordana...
Nikada više nećeš okrvaviti moje nebo
Kunem ti se svim tvojim lažima...
Gordana! Vrati se u bunar, Gordana...
I prestani već jednom da ličiš na žene koje susrećem...
Umalo da pomislim da je ova gospođa... Ti...
Da si, ne daj Bože, vaskrsla...
Gordana, molim te, ostani mrtva...
Obećavam da te neću više pominjati pred nepoznatim ženama
I da ću još koliko večeras zapečatiti ovaj ispucali bunar
Da ne curiš okolo... Iz mene...
Počivaj u miru, savjetujem ti
Budi pristojan mrtvac
I vjeruj mi bar jednom, Gordana
Ne postoji način da mi otežaš svoje nepostojanje

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Pjesme Branka Miljkovića.
Posvećene Ljiljani Ilić, njegovoj ljubavi iz rane mladosti.

Dao bih

Dao bih za osmeh samo
Zemaljska blaga sva, svemire,
Da usnama dodirnem tamo
Gde njen osmeh izvire

Veličanstvena Venera

Ne uzdišem k'o do skora
Do retoričnog prenemaganja
Osetih da poniženje biti mora
Kad je u glasu molbe, zapomaganja.
Živeći u žanru romana
Do skora sam zanesenjak bio
I mnio da je sve bez mana.
No život pravi sne mi je razbio
Čim izađoh iz života izmaštana
Kad nekad bude seti se
Kako srcu jednom nisi davala mira
I kako te je taj zamišljao k'o Veneru,
Dok si ličila više na ... Satira.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Odisej Elitis - Eleni

Prva kap kiše ubila je ljeto
Natopile se riječi koje su rađale svjetlost zvijezda
Sve one riječi kojima si TI bila jedini cilj!
Gdje sada da raširimo ruke kada vrijeme ne računa više na nas
Gdje sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u oblake
Sada kada su se tvoji kapci sklopili nad našim predjelima
A mi smo - kao da nas je prožela magla -
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.
Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mjestu vjetar može da te cijelu drži u životu
Može da te odjene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mjestu postoji
Sasvim zeleno polje iza prvog osmijeha sve do sunca
Koje mu u povjerenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osjećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju
A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svjetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas jos uvijek drži na svijetu
Onda je to vlažni vjetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sjećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svjetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen
na ognjištu otkucaj velikog zidnog sata
Jer je već postala
Pjesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i riječi
Riječi ne kao druge već onih kojima si samo TI bila jedini cilj!

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Rajner Marija Rilke

Marini Cvetajevoj Efron

Elegija

O, svi gubici u svemir, Marina, rušenje zvezda!
Mi ne množimo njega, ma kud se bacili, bilo
na koju zvezdu! Već sve je prebrojano u Celom.
Pa ni ko padne neće smanjiti sveti broj.
Svaki odricački pad se ruši k poreklu i celi.
Zar je sve igra, smena istoga, tek pomeranje,
nigde imena, jedva ponegde prisni dobitak?
Vali, Marina, mi more! Dubine, Marina, mi nebo.
Zemlja, Marina, mi zemlja, mi hiljadu puta proleće,
k'o ševe što prolom pesme vitla ih u nevidnost.
Klicanjem počinjemo, i već nas nadmašuje sasvim:
i najednom nam teža u tužbalicu okreće
naniže poj. Al' nek je i tako: tužbalicu?
Nije li ona zar: mlađe klicanje nadole.
I donji bogovi žele, Marina, da hvalimo njih.
Tako su nevini bogovi, čekaju hvalu k'o đaci.
Hvalimo, mila, štedro razasipamo se hvalom.
Nama ne pripada ništa. Nakratko svijemo šake
oko vratova još nepotrganoga cveća.
U Kom-Ombu na Nilu to videh. Tako, Marina,
žrtvuju kraljevi dar, odričući se sami.
Kao što anđeli hode i beleže vratnice onih
koji su za spasenje, tako dodirujemo
i mi ovo i ono što je prividno nežno.
Ah, već tako daleki, ah, rasejani, Marina,
Čak i pri najdubljem svome porivu. Ništa drugo
doli označitelji. Ovaj posao tihi -
kada neko od nas ne može podneti više
već se na hvatanje reši - sveti se pa nas ubija.
Jer da je smrtna moć u njemu, svi smo primetili
po uzdržanosti njegovoj, nežnosti, čudesnoj snazi
što od nas živih stvara nadživele. Ne-postojanje.
Znaš li koliko puta slepa nas naredba nosila
ledenim predvorjem novog rođenja ... Nosila:
nas? Telo od očiju što se protive ispod
bezbrojnih kapaka. Nosila u nas sručeno srce
celoga pokolenja. K cilju selica nosila
tu grupu, sliku našeg uzbledelog preobraženja.
Oni što vole ne bi smeli, Marina, ne smeju
toliko o propasti znati. Moraju biti k'o novi.
Tek njihov grob je star, tek grob se seća, potamneo
pod drvetom što grca, vajkadašnjice se seća.
Tek njihov grob se lomi i ruši; a oni su sami
poput šibljika vitki i povitljivi; što ih
bezmerno povija, izdašno to ih u venac koluta.
Kako li oni u majskom se vetru razvejavaju!
Iz sredine Vazdašnjeg, u kojoj ti dišeš i slutiš,
njih trenutak isključuje. (O, kako poimam tebe,
ženski cvete na istom neprolaznom žbunu.
Kako se rasipam snažno u noćni vazduh, što će te
začas omilovati). Bogovi rano naučiše
da polovina svojih pretvorno pokažu privid.
Mi se, pak, uključeni u kruženje, ispunismo
sve do celine, kao Mesečev kotur. I neće
ni u smanjivanja rok ni u nedelje mene
niko nam nikad pomoći natrag u potpunosti, osim
usamljen sopstven hod predelom lišenim sna.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Fernando Pessoa - Lidiji

ODA

Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)

Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje,ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.

Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.

Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.

Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.

Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.

Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.

I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

DAHLIA

(možeš li se sjetiti slika)

koje vidiš na tom putu bjegunice
između dvije samoće
(vjeruješ li da smo Atlantidu preživjeli)

dok se pod nama i sada obli
uvijaju izmoždeni
vreli konji strasti

kao zastave dalekih zemalja, kao iznemogli

satovi na slikama Salvadora,

Dahlia

Location : Beskraj Datum upisa : 02.10.2009

Pjesma posvecena Magdaleni Zivanovic

"Nad grancicom dje no slavuj bolno jeca
Spustila se nocca tijo
Dje potocic slatko bruji,vjetric pirka
I grancicu lako njija:
Tu umorna dusha moja mira trazi
I u ceznji tebe ceka:
Grudi drhcu,usne shapcu bolno tijo:
Kad cesh doci iz daleka?
A nad glavom kad zadrhce bujno granje
Ja pricujem glase tvoje
Reci mile,one slatke divne zvuke,
Shto me srecu zlato moje;
I vec ruke tebi pruzam ,dusha plamti,
Pa u miru tebe ceka.
Al zabruje nocni glasi,sanka nesta,
Nema tebe iz daleka."

/ S poshtovanjem Magi Z.1895.godine / Jovan Ducic

» ❤ PITAJ KARTE ✦
» Da,samo za njega ♥
» "Restitucija" - samo za odabrane