ZANIMLJIVE KOLUMNE -izdvajamo za vas ...

Kolumne su gotovo najkvalitetniji deo dnevnih novina -pa hajde da ovde stavljamo one koje nam se učine zanimljivima , nevezano za autora ili temu .

Nedelja... Mihailo Medenica

Smernice za Deda Mraza

Dragi Deda Mraze, za razliku od prethodnih godina, ove ti pišem nešto ranije, koliko da se na vreme spremiš za dolazak u Srbiju. Naime, izdešavalo se mnogo toga za ovih 11 meseci, pa ne bih da te događaji zateknu nespremnog i zbune, jer ovde ludi svašta rade zbunjenima, a i u većini su, uglavnom grupisani u koalicije
Mihailo Medenica

Koalicija je inače politički korektan naziv za tešku dijagnozu - običnom narodu se u sličnim stanjima duha i svesti propisuje obavezna mera zadržavanja i lečenja, a „njima" koalicione terapije: naprednjačke, nazadnjačke, narodnjačke i demokratske, što mu u principu dođe isto oboljenje mozga, samo se leči različitim metodama... mada nema tu trajnog izlečenja.

Dakle, ove godine dolaziš (ako već odlučiš da svratiš) u državu Srbiju na čijem se čelu nalazi „prosrpski" predsednik, šta god mu to značilo?!

Dosad je bio protadićevski (dez)orijentisan, ali se nedavno deklarisao kao „prosrpski", zbog čega će najverovatnije morati ili da se izvini nekom, ili da objasni naciji u kakvom se to bunilu nalazi već dva mandata, ubeđen da mu se kabinet nalazi na Kriptonu, planeti koja je čovečanstvu dala njega i Supermena, s tim što ovaj drugi nije zaboravio da obuče kostim superheroja ispod odela, dok „prosrpski" nikako da ogrne plašt preko bratelke...

Inače, za koji dan njegovu stranku očekuju izbori za nove potpredsednike. Njih petoro. Najozbiljniji kandidati su Petrović, Pajtić, Šutanovac, Đilas i Ekrem Jevrić, ali Gospoda nikako da napusti „Farmu", što će možda dodatno prolongirati izbornu skupštinu u „prosrpskoj" stranci.

Navalio čovek na Vendi, k'o Mićun na dnevnice, pa to ti je...

Druga stvar, ako pušiš - zaboravi! Stupio je na snagu novi zakon, prema kojem smo obavezni da umiremo zdravi.

Dobro, i gladni, goli i bosi, ali aktivno gladan čovek ne ugrožava pasivno sitog, tako da glad još nije zabranjena. Naprotiv, ulaže se u njeno unapređenje, i prema nekim pokazateljima, naredne godine će u toj struci biti zaposleno još nekoliko desetina hiljada ljudi.

Hvala bogu da je broj sitih u opadanju, ne bismo znali kud ćemo sa njima.

Vodi računa šta nosiš u džaku - objavljen je rat tajkunima, a za tebe se pouzdano zna da si pohodio Srbiju i u vreme Miloševića, što ti se beleži i pamti.

Ne poriči, Deda, zna se da si zavidan imetak stekao u tim vremenima, i red je da nešto vratiš narodu.

Naravno, i Ivici onu fotografiju gde ste Sloba, on i ti u diskoteci „Madona", a Iva ti sedi u krilu, zatvorio oči i poželeo za Novu godinu: „Želim da ova izdajnička bagra nikad ne dođe na vlast - ne bih mogao da živim sa njima u istoj državi, a kamoli da vladam! Nemaju oni čoveka za „prosrpskog" predsednika, i tačka! E, da, voleo bih i novo koferče, staro mi se skroz raspalo"...

Usput, čuvaj se lovaca na glave - vitlamo Mladića za 10 miliona evra, pa nije nemoguće da te skembaju i isporuče - i ovako niko ne zna kako dotični danas izgleda.

Biće tebi „ho-ho-ho" u Sheveningenu, kad shvatiš da su te irvasi prodali. I Šainović pokušava da dokaže kako je samo bio dobri baštenski vilenjak, koga su na jednom od kongresa zavele strašne šumske vile...

Nego, kad već pomenuh irvase, der ove godine doleti s kravama, ako je ikako moguće.

U opasnom smo manjku s njima - kažu da smo ih pojeli i da mleka nema zbog naše proždrljivosti, a ne zbog ministra koji je ubeđen da pegazi postoje, i da ih je moguće pomusti kad slete na krovove zgrada...

Kao mali, izdržao je 18 minuta bez vazduha. Rekli su da neće imati posledica, ali...

Inače, za Mlađu se ne sekiraj, onaj problem je rešio sam.

Prodao je stari stančić, malo pomogla porodica, Keba pazario dve skupe pesme, Dulić mu vratio 300 dinara duga, Tomica zapretio ostavkom ako sva tri člana stranke ne daju po 100 evra, a i loš komšiluk je donekle oborio cenu kvadrata - pa mali konačno kupio stančić o kojem je maštao, kao i o cenzusu.

E, sad Toma nešto zateže - kao, neće kafenisati zajedno, niti pretakati kupus, niti će im se veš sušiti na istom suncu, ali dobro, leći će sve na svoje. Kod političara uvek legne...

To je ona bolest o kojoj sam ti pisao na početku - koalicija, ne bira ni gde ni kad udara, a ima iste posledice k'o šlog. Po narod, razume se!

Eto, to bi ukratko bilo to, za sada.

Pisaću ti još jedared krajem decembra, ko zna šta će se izdešavati.

Možda čak i rekonstruišu Vladu, pa otpuste višak portira?

A možda i obnove Kraljevo pre zime, pa se zemlja grohotom nasmeje 374. put, po Rihterovoj skali...

Mihailo Medenica

Kolumna Vladin ured
Krampusova uhidba (igrokaz za djecu)


Piše Vlado Bulić

Dobar dan, djeco! Povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, amaterska kazališna skupina HDZ (Haharski dramski zdrug) izvest će igrokaz Krampusova uhidba. Udobno se smjestite i uživajte u predstavi.

UVOD
Nakon što dječica sjednu na svoje stolice, smjeste se i primire, na scenu izlazi Pripovjedač.

PRIPOVJEDAČ: Dobar dan, djeco!

Djeca reagiraju grajom, a nakon što se primire, Pripovjedač nastavi.

PRIPOVJEDAČ: Povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, amaterska kazališna skupina HDZ (Haharski dramski zdrug) izvest će igrokaz Krampusova uhidba. Udobno se smjestite i uživajte u predstavi.


1. SCENA

Nakon što Pripovjedač ode sa scene, a djeca se primire, na scenu izlaze podbuhli i bradati djed mraz Vladimir, njegova patuljica Jadranka, s lijepom torbicom, i patuljak Mladen, s fasciklom u ruci.

DJED MRAZ VLADIMIR (širokog osmijeha, razdragan, djeci): Djeco, hoćemo uhititi krampusa?

DJECA (vrište): Hoćemo! Hoćemo!

PATULJAK MLADEN: A na koji dan ćemo ga uhitit?

PATULJICA JADRANKA: Pa na svetog Nikolu! Da kazna za njegove nestašluke bude poklon našoj dobroj dječici za nadolazeće božićne blagdane.

DJED MRAZ VLADIMIR: Ne bih se složio, patuljice Jadranka. Kad patuljak Mladen pročita krampusovu optužnicu, vidjet ćeš da bi bilo primjerenije uhitit ga tri dana kasnije, na Međunarodni dan borbe protiv korupcije.

PATULJICA JADRANKA: Pa da čujemo optužnicu!

Patuljak Mladen vadi papir iz fascikla, staje pred djecu i čita.

PATULJAK MLADEN (čita): Krampusa se tereti za udruživanje za počinjenje kaznenog djela iz članka 333 stavka 1 Kaznenog zakona, što će reći da je prvooptuženi u slučaju Fimi-media, te za zlouporabu položaja i ovlasti po članku 337, stavci 1 i 4, a u slučaju Dioki HEP je trećeoptuženi. (Okreće se prema djedu mrazu Vladimiru) Je l' u redu?

DJED MRAZ VLADIMIR: Ne bih ni ja bolje, ali daj djeci malo jasnije objasni!

PATULJAK MLADEN: Krampus je korumpirani lopov!

DJECA (vrište): Jeeeeee!

DJED MRAZ VLADIMIR (okreće se patuljici Jadranki): Vidiš da je primjereniji Dan borbe protiv korupcije.

PATULJICA JADRANKA: Slažem se. (Djeci, razdragano) Djeco, hoćemo ga hapsiti?!

DJECA (vrište): Hapsi! Hapsi!

Svjetla na pozornici se gase.

2. SCENA

Svjetla se pale. Nasred bine se nalazi sprava za trčanje (popularni treadmill), koja sugerira da se nalazimo u luksuzno opremljenoj teretani u domu krampusa Ive. Krampus Ivo se znoji na spravi s ručnikom oko vrata. U teretanu ulazi zabrinuta krampusica Mirjana.

KRAMPUSICA MIRJANA: Krampuse Ivo, patuljci su odlučili da te hapse.

KRAMPUS IVO: Znam, ljubavi, što misliš da radim na ovoj spravi? Pripremam se za bijeg.

KRAMPUSICA MIRJANA: Bijeg? Ali, možda Mandatno-imunitetno povjerenstvo odluči u tvoju korist?

KRAMPUS IVO: Nema šanse.

KRAMPUSICA MIRJANA: Zašto?

KRAMPUS IVO: Zato što sam ja krampus. Kako to nisi više skontala?!

Krampus Ivo se nastavi znojiti, a krampusica Mirjana povede pjesmu s djecom.

KRAMPUSICA MIRJANA i DJECA (pjevaju i plješću): Bježi krampus, bježi krampus, imunitet bu ti pobegel, imunitet bu ti pobegel...

Pjesma prema kraju ide u fade out, a zajedno s njom i svjetla.

3. SCENA

Na sceni se nalazi pet stolica. Na nju se vraćaju djed mraz Vladimir, patuljica Jadranka i patuljak Mladen. Blago su unezvjereni.

DJED MRAZ VLADIMIR (djeci, unezvjereno): Brzo, djeco, treba nam pet dragovoljaca.

PATULJICA JADRANKA (djeci): Tko želi biti član Mandatno-imunitetnog povjerenstva?

DJECA (dižu ruke, urlaju): Ja, ja, ja!

Djed mraz Vladimir izabire pet dragovoljaca i sjeda ih na stolice.

DJED MRAZ VLADIMIR (djeci): Kada patuljak Mladen zatraži skidanje imuniteta za krampusa, svi ćete podignuti ručice u zrak.

PATULJICA JADRANKA: Inače će nam krampus pobjeći.

Patuljak Mladen staje pred djecu.

PATULJAK MLADEN: Poštovani članovi Mandatno-imunitetnog povjerenstva, tražim da se krampusu Ivi ukine imunitet, tko je za?

DJECA (dižu ruke u zrak): Ja, ja, ja!

PATULJICA JADRANKA (oduševljeno): Bravo, djeco! Svi ćete dobiti bombon!

Sa zvučnika kreće pjesma – HDZ zna u izvedbi Jacquesa Houdeka. Patuljica Jadranka pleše i plješće rukama, plešu i patuljak Mladen i djed mraz Vladimir. Plešu i dječica s njima. Svi uglas pjevaju: "Mi smo bili vrijedni dok su drugi spavali, radili i noću dok su drugi sanjali..."



Dok traje delirij, patuljak Mladen se diskretno iskrada i izvodi krampusa iz prostorije. Svjetlo i pjesma uskoro idu u fade out.

ZAKLJUČAK (S DIDAKTIČKIM MOMENTOM)
Djeca se vraćaju na svoja mjesta, a na binu se penje Pripovjedač.

PRIPOVJEDAČ: Eto, draga djeco, pogledali smo predstavu Krampusova uhidba. Sad slijede pitanja.

Pitanja koja Pripovjedač postavlja djeci:

1. Kako je krampus Ivo pobjegao?
2. Što će se dogoditi dalje?

Pretpostavljeni odgovor od djece:

1. Pobjegao je jer su ga pustili djed mraz Vladimir, patuljica Jadranka i patuljak Mladen. U predstavi koju smo gledali prošle godine, krampus Ivo je bio djed mraz, a Jadranka, Vladimir i Mladen patuljci. A ustvari su svi krampusi.

2. Kad budemo gledali predstavu sljedeće godine, patuljica Jadranka će biti krampus jer je u predstavi koju smo gledali prošle godine rekla: Kud Ivo, tu i ja.

RUJANA JEGER
Odrasti!

11.12.2010. subota
Odrasti!

Što bi savjetovala ženi koja je uspješna managerica, tridesetih godina, živi sa roditeljima iako dobro zarađuje, u vezi je sa šezdesetgodišnjakom, koji je vršnjak i poznanik njezinog oca? Jako se zaljubio u nju, razveo se, kupio stan koji je ona izabrala, namjestio ga najskupljim namještajem po njenom izboru, jako je pažljiv prema njoj. Naravno, stan su birali ne bi li tamo zajedno živjeli. Ta veza traje traje već nekoliko godina, ali ona se boji reći svojim starcima da je s njim, jer misli da oni neće više s njom htjeti komunicirati, izbaciti će ju iz kuće., itd...

Tako ona vodi dvostruki život, pravi večeru za njegove prijatelje u stanu, a onda, oko dva, tri ide doma. Svoje rođendane slavi u kući od staraca sa svojim prijateljima, bez njega. Ne zna što da radi, boji se da je on ne ostavi.

Ovako bih joj rekla:

ljudima koji te vole ne bi trebale smetati godine toga čovjeka (kao niti vjersko opredjeljenje, boja kože, politička uvjerenja i slično) – trebali bi biti sretni zbog tebe i podržavati te. Ali ako im ti za to ne pružiš niti priliku i u startu ih smatraš konzervativnima ili punima predrasuda – nikada zapravo nećeš niti saznati istinu. Možda te uistinu vole manje/drugačije nego što misliš, a možda te vole i puno, puno više.

Doduše, vjerojatno sam subjektivna, pošto je prije petnaestak godina moj tata prohodao s ženom dvadeset godina mlađom od sebe, bio je isto tako vršnjak njenog oca i ona je nekoliko godina skrivala njihovu vezu – no u trenutku kada se preselila k njemu, ipak je rekla roditeljima. Iako su oni bili relativno konzervativni talijani, doseljenici u Kanadu iz malog mjesta sa juga – na opće iznenađenje, oni su tu vezu prihvatili uz geslo: ako si ti sretna, kćeri, i mi smo. Doduše, i moj je otac prinio žrtvu – pristao se vjenčati u crkvi iako je cijeloga života bio ateist – njoj i njenima za ljubav. Na žalost, prije par mjeseci je iznenadno umro, u dobi od 62 godine i upravo su joj roditelji bili najveća utjeha i podrška... iako sam je godinama zadirkivala da je mogla naći mlađega i da će ovome uskoro mijenjati pelene, na žalost, nije ispalo baš tako. Mene osobno nije smetalo što je ona moja vršnjakinja, jer kada sam je upoznala, postalo mi je jasno da je veza među njima puno dublja od klasičnog klišeja starog jarca i jedre piletine – ona je u mnogočemu vrlo pozitivno utjecala na njega, a uz njega je doživjela i naučila mnoge stvari koje nikada ne bi od svojih muških vršnjaka.

Želim reći da je život kraći nego što mislimo i da se ne bi smjela opterećivati onime što će drugi misliti o njoj i njemu – međutim, moram primijetiti da se ovdje radi o prilično ustrašenoj osobi koja očito nema snage (ili je previše komotna) izvući se iz roditeljskog gnijezda, pa čak i uz očinsku figuru i novonamješteno moderno gnjezdašce za zaljubljene ptičice.... ja bih savjetovala da se malo zamisli zašto je to tako i proba odrasti i to prije nego što i sama – ostari. I da ne dozvoli da taj njezin dečko umre od starosti čekajući je...

Kolumna Pričam ti priču
Faca si ako ne gledaš Šeherezadu, ali...

Piše Aleksandar Stanković

Možda u ovom trenutku
možeš bit faca
ako ne gledaš Šeherezadu
jer ti si iznad toga
međutim već za 10 godina
kad se povede razgovor o toj temi
bit ćeš u minusu
jer nisi bio svjedokom vremena

Priča prva: OBITELJ

eh da su mi
Milanović, Kosor i Blažičko
otac, mati i brat
bio bih ponosan na starog
što se ispričava HDZ-u
na majku što ljubi istinu
i na brata koji se kaje

da su mi Kosor, Milanović i Blažičko
mati, otac i brat
bio bih sretna familija
koji bracu podjebava da je debeo
a roditelji zbog toga ponosni
na još jednog brutalno iskrenog potomka
kojem za nagradu sad mogu kupiti sladoled
znajući da ga ne dijelim
sa svojim najdražim bratom
jer njemu su prsti tako i onako u pekmezu

Priča druga: NE'Š TI PITANJA

šta te boli k. 'ko će biti ministar
ili šta je Jaca mislila kad je rekla ono

šta te boli k. 'ko je u zatvoru
i je li Mamić mafija
i gdje ljetuje Stazić

da ti možda nisi faktor za promjene
koji mijenja stvari
i kog se nešto pita

što prije shvatiš da si limitiran
vikendicom na Viru
kolesterolom u krvi
i flertom na poslu
to sretnija zemlja
što te ima glupavog
u važnoj statistici
o vjeroispovijesti

čitam da Tom Cruise raste
i Kelly Osborne ima brkove
i rek'o bih da su to naše teme prijatelju
i zato, šta te boli k. 'ko će biti ministar


Priča treća: LEXUS I DACIA

u Slavonskoj s tri trake
lijevo od mene Lexus
desno Dacia Logan

u Lexusu trodnevna brada
u Daciji čiča s kaputom i kačket

ne zavidim bradi na autu
Dacia mi čak nekako veća fora
al' kada bi baš radili temeljitu usporedbu
mislim da bi odredišta ovog s Lexusom
bila vrijedna neke zavisti

Priča četvrta: UPALJAČ

sve se odvija pravilnim rasporedom
do trenutka kada ona zatraži vatru

posegnem u torbu
i izvučem upaljač na kojem piše Nadan Vidošević
ona značajno podigne obrvu
a ja do kraja kave
imam potrebu reći da je to sasvim slučajno
ali šutim
da ne zaserem još nešto

Priča peta: PUNAC

nakon što se osušio 30 kila težak
novogodišnji bor
punca zamolim da ga skupa odnesemo u kontejner

po cijenu izgrebanih ruku i prljavih hlača
ne dozvoljava mi da mu pomognem
stisne zube i k'o Stallone sam obavi pos'o
a ja skužim
kako je punac najjači čovjek u naselju
jači i od domara
koji samo izgleda korpulentan

Priča šesta: ATENA I ISTANBUL

njegove dvije riječi
natjeraju me da stvaram magične slike

naime, strašno me zanima
gdje je bolje u Ateni il Istanbulu
a kako je u prilici uspoređivati
on mi jednostavno kaže
Istanbul je grad s boljom vizurom

boljom vizurom
boljom vizurom

u stvari, ostavi me začuđenog ekonomičnošću izraza
mogućnošću da na temelju dvije riječi stvaram slike
i usput me natjera da razmišljam kako bi se
ljudima sa smislom za redukciju
nekako trebalo dati da se istaknu
u odnosu na one sklone deskripciji

u kinu bi trebali imati bolja mjesta
dužu erekciju
i uvažavanje kod nadređenih

Priča sedma: ŠEHEREZADA

možda u ovom trenutku
možeš bit faca
ako ne gledaš Šeherezadu
jer ti si iznad toga
međutim već za 10 godina
kad se povede razgovor o toj temi
bit ćeš u minusu
jer nisi bio svjedokom vremena
i ne znaš 'ko je Onur
koji često izgovara rečenicu
tvoji kapci su dvije latice narcisa
Aleksandar Stanković
30.09.2010.

Kolumna Pričam ti priču
Sise iz bajke Sanje Jovanović

Piše Aleksandar Stanković

Smrt obesmišljava svaki razgovor. Ne možeš se uteći od fraza pa mijenjam temu, bacam Globus na stol i sise Sanje Jovanović. Vidi ovo prijatelju.

Priča prva: SMRT I SISE

nađemo se kad mu umre tata
ali smrt obesmišljava svaki razgovor

ne možeš se uteći od fraza
pa mijenjam temu
bacam Globus na stol
i sise Sanje Jovanović

vidi ovo prijatelju

gleda sise
pa smrt
pa sise
pa smrt pa sise i smrt i sise
pa kaže

ovo je tako nestvarno
ko u bajci

Priča druga: SANADER

ko miš u žitu sakriven
u uvjetnim rečenicama ostavljen
maknut s fakulteta, napušten
u pljuvački najodanijih udavljen
pokušava doći do zraka Sanader

i sad bi naravno trebala ići fraza
sam si je kriv
al to ništa ne pomaže
nit sam bolji
nit mi je lijepo
od sve dževe

Priča treća: I KONJE UBIJAJU

teško je pobjeći
od velikog pjesnika u sebi
i zato ću kada ostarim
cijelu noć
u klubu književnika
čitati pjesme
a najizdržljiviji
će dobiti put u Tunis
mikrovalnu il televizor
premda ti se činilo
da su svi konji ubijeni
zar ne

Priča četvrta: KEMIJSKO

u velikom gradu
raznosi odjeću s kemijskog
po kućama

za njega nije rezervirana
važna sudbina
s važnim posljedicama i važnim životom
tek neki sitni snovi

kako su snovi varljiva kategorija
u njima bih vjerojatno bio zadovoljan njegovim poslom
njegovim koracima, inkognito utapanjem u gomili
sve do momenta dok ga ne sretnem
uplašim se sretnih očiju i tog prokletog mira
pa shvatim da sam predodređen za važnu sudbinu
s važnim posljedicama i važnim životom
i da je teško pobjeći
od važnosti sebe

Priča peta: MERČEP

ubio je Tomislav Merčep visokih moralnih vrijednosti Srbina se muči plamenom ljubi obitelji i čovjeka naređuje ubojstva i otmice potječe iz partizanske obitelji po rani sipa sol i ocat rekreira se pecajući žrtvi u šupak gurajući kabel rado pleše sa suprugom Aleksandri Zec vezuju oči obožava film Rio Bravo Aleksandra nema glavu ženi najradije za rođendan kupuje ciklamu najefikasnije je mučenje strujom opet nam blate Domovinski rat i zato je doživio moždani udar pa ga iskreno zabrinuto dijete
prilikom posjeta u zatvorskoj bolnici pita
tata, hoće li ti biti bolje
a tata odgovora
sine, ništa ne brini

Priča šesta: DJEČJI ROĐENDAN

za Srbe tepsija
za Hrvate protvan
za moju malu obitelj
izvor velike sreće
u povodu prvog djetetovog rođendana
jer u nju je stalo sve meso
sav restani krumpir, pečena svinjetina
kobasice, janjetina i pileća krilca
koju smo naručili iz
obližnjeg restorana
i o kojoj bismo mogli pričati još danima
jer to su tako velike porcije
a mi smo tako malo platili

Priča sedma: JOŠ JEDNA

…i kada mu iznenada umre majka
ništa ne vrijedi
krštenje pred kraj života
zavjeti Majci Božjoj
odlazak u Lourdes
i Mariju Bistricu

spale je na Mirogoju
pokopaju na Miroševcu
u obiteljsku grobnicu sa zvijezdom
čudnim pogledima izloženu
al eto
u njoj ima mjesta i najjeftinije je
Aleksandar Stanković

CRVENA RUŽA U BELOM REVERU



Robert Prosinečki još nije dostigao slavu kakvu je odavno zaslužio, a i ne verujem da će je dočekati! Još kao dečak, proteran je iz Zagreba "na pravdi Boga Ćire" i svoje je fudbalsko utočište pronašao u Beogradu. Da nije osvetnik dokazao je na zalasku po svima srećne, a po meni još i tužne karijere. Sumnjam da je bolji fudbaler i bolji čovek ikada igrao u Dinamu, Crvenoj zvezdi, Realu, Barseloni, Jugoslaviji, Hrvatskoj, Engleskoj...
Robi je u meni uvek izazivao vatromet fudbalskog zadovoljstva. Putanja njegovog rolanja lopte kroz polja protivničkih odbrana vazda je ličila na krivudavu liniju zapaljenog baruta, koja je varničila do poslednjeg praska u nečijem golu... Kao, na primer, u derbiju protiv Partizana - kada je puklo u Pandurovićevoj mreži! Ili kao protiv drezdenskog Dinama, ili kao protiv Južne Afrike, ili kao protiv Sevilje, ili kao protiv Lutona, ili kao protiv Norviča...
Verujem da nije pravdeno, ali valjda je otud i potpuno logično što je Zvezda, nekako neprimetno, ipak više cenila svoju decu, nego tog žutokosog došljaka, od oca Hrvata Đure i majke Srpkinje Eme. Ne, nema tu politike, a kamoli politikanstva... Jednostavno, tako je, neobjašnjivo, ali je tako! Jer da nije: i Robert Prosinečki bi bio neka zvanična Zvezdina zvezda. Ovako je samo prećutna!?
U Jugoslaviji je, bez sumnje, bio žrtva Osimovog selektorskog vizionarstva, koje nas je, priznajem to teška srca, i dovelo do fudbalske slave u Italiji 1990. Jedino mu zamerama što je Robi bio zvezda iza oblaka...
U Švabinoj reprezentaciji koja se gasila - sijali su drugi!
Roberta sam upoznao u Barseloni, mislim da je bio kraj 1995, ili možda poćetak 1996. godine. Nije se naigrao pored tadašnjeg trenera, sada pokojnog Ser Bobija Robsona. I on je mrzeo beskrajnu zabavu, koju je Prosinečki bezgranično voleo. Prisustvovao sam jednom treningu svih zvezda tadašnje Barselone, kada su u sali, na parketu, igrali mali fudbal. Ustvari, rolao je samo Robi, a ostali su zadivljeno gledali. Trajalo je to sve dok je on tako hteo, jer lopta je samo u njegovim nogama bila poslušna kao najbolji đak kod najgoreg učitelja.
Četiri godine pre toga, ni u Realu se nije baš proslavio. Mislim, igrao je dobro, ali nije postao Di Stefano. A, mogao je - samo da je hteo - zapravo samo da nije hteo da ostane Prosinečki.
I ne znam šta bih dalje pisao, osim da još prepričam i prepišem jednu divnu priču u kojoj sam ja prepoznao i Roberta Prosinečkog...
Ne znam da li ima među vama onih koji dobro poznaju Njujork? Događaj se zbiva na Centralnoj stanici u Njujorku, neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Radi se o jednom mladom čoveku koji je tamo tražio osobu koju nikada nije video, a koju je nesebično voleo. Ova priča je izvučena iz jedne knjige i toliko je zanimljiva - pa da se ne bi kvarila prepričavajući - doneta je kao u knjizi...
Mladić je oficir i njegovo ime je Džon Blankort. Ustao je, kaže, sa klupe na kojoj je sedeo na Centralnoj stanici u Njujorku, zategao svoju vojničku uniformu i počeo pažljivo da posmatra masu ljudi koja se kretala. Tražio je devojku koju je njegovo srce poznavalo, ali čiji lik nije mogao da zna...
Devojku sa crvenom ružom!
Njegovo interesovanje počelo je 13 meseci ranije, u jednoj biblioteci na Floridi. Kada je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se, ali ne za onim što je bio njen sadržaj, već sa zabeleškama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zaključio da se iza tog rukopisa krije jedno biće koje je promišljena duša i duboki um. Na prvoj strani knjige našao je čak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospođica Kolis Mejhel. Potrošio je mnogo vremena i truda da bi pronašao njenu adresu. Živela je u Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se predstavio i pozvao je da se dopisuju. Sutradan, dogodilo se da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu, kao vojnik na front Drugog svetskog rata...
Sledeće cele godine i još jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje su se dopisivali i upoznavali preko pisama. Počela je romansa. Blankort je jednom zatražio sliku, ali devojka je odbila da je pošalje. Njemu je to bilo još privlačnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, neće značiti za njega kako izgleda. Kad je došao konačni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak...
Sedam sati uveče na velikoj Centralnoj stanici u Njujorku.
"Prepoznaćes me - pisala je devojka - po crvenoj ruži, koju ću nositi na mom reveru". I tako, u sedam sati uveče, on je bio na stanici i očima tražio devojku, koju je njegovo srce volelo, ali čije lice nikada do tada nije video. I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ružom" kaže: dopustiću da sam Blankort priča šta se na stanici dogodilo prilikom susreta...
"Mlada osoba išla je prema meni; bila je visoka i vitka. Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena, njene oči su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odražavale čvrstinu, ali i odlučnost. Obučena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao proleće koje je oživelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivši da ona na reveru svog odela nema crvenu ružu. Dok sam joj prilazio, mali provokativni osmeh je prešao preko njenih usana i rekla je samo: "Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".
Skoro nekontrolisano - piše mladić dalje - načinio sam još samo jedan korak ka njoj, a onda, tačno iz nje, ugledao sam Kolis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ružu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke. Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta već iznošenim šeširom. Bila je okruglog lica, a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo. Osetio sam se, u tom trenutku, kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je želja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu, ali ipak moja težnja za ženom čiji je duh tako bio spojen s mojim i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osećajno; njene sive oči su imale svetlucavi i svetli sjaj.
Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav, već nešto posebno, nešto čak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik, otpozdravio i pružio knjigu ženi, a dok sam govorio, osećao sam neku gorčinu razočaranja.
"Ja sam poručnik Džon Blankort, a vi biste morali biti gospođica Mejhel. Tako mi je drago da smo se našli ovde, na ovoj stanici. Da li biste prihvatili da vas izvedem na večeru"?
Ženino lice se rasteglo u prijatan osmeh. "Ja ne znam šta sve ovo treba da znači, mladiću - odgovorila je - ali, mlada dama u zelenom kompletu, koja je upravo ovuda otišla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ružu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na večeru, da vam kažem da vas ona čeka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa".
Nije teško razumeti mudrost ove devojke, gospođice Mejhel. Prava vrednost ljudske duše vidi se u odgovoru na neprivlačno. Neko je davno napisao: "Kaži mi koga voliš i ja ću ti kazati ko si".
Ko, ustvari, nosi crvenu ružu? Obično oni koji nisu za primećivanje! Obično oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ružu! Da li smo se ikada zapitali, kako postupamo sa njima u našim svakodnevnim kontaktima? Da, sa onima koje svakoga dana srećemo sa crvenom ružom na reveru...
Robert Prosinečki se vratio da opet pronađe svoju srećnu Zvezdu!
Sa crvenom ružom u belom reveru!

Autor:Grada Branković

Milan Jovanović Strongman - Naš čovek

ERA LAŽNIH VESTI (gasi se Facebook ?)

Nedelja, 16. Januar, 2011.| Autor: Milan Jovanović

Pre neki dan sam bio zatečen natpisima na internetu da se „Facebook“ dobrovoljno gasi 15. marta. Čak se pozivaju, zbog uverljivosti, šta li, korisnici da snime svoje fotografije na disk jer nema cile-mile sa gašenjem.

Sve će da se pobriše. Kao razlog se navodi da Cugerberg, mladi vlasnik popularnog sajta, želi svoj život nazad i da ne može da podnese toliku ekspanziju članstva i da se zbog toga godinama budi oznojen sa osećajem teskobe, i da čovek želi da mu se vrati njegov život nazad.

Za trenutak sam probao da poverujem da će vlasnik biznisa vrednog 50 milijardi dolara da se samopokaje i isključi iz biznisa vrednog 50 milijardi nečega. Ali džaba, odmah mi je bilo jasno da od toga nema ništa i da je to takozvana novinarska patka. Ispostavilo se da jeste patka, i da je potekla sa sajta „Weekly World News“, koji se bavi proizvodnjom vesti o vanzemaljcima, monstrumima i izmišljenim, mahom duhovitim pričama o ljudima iz javnog života.

Druga vest, meni jako slične prirode, jeste sad već čuveni skok pijanog Srbina sa stene na obalama Crvenog mora negde na potezu Karlovac-Karlobag-Hurgada, direktno na deo gde se spajaju C5 i C6 pršljenovi ajkule duge pet metara. Tom prilikom je gospođa ajkula od zadobijenih povreda preminula pa posthumno nagrađena slikanjem uz Srbendu skakača. Svako ko ima malo kritičkog duha, malkice makar, posumnjao bi u ovakvu vest. Međutim, naši mediji su se utrkivali prenoseći vest koju su momci iz sajta News.rs izmislili, zezanja radi, jer se ljudi time bave. Zezaju se i izmišljaju vesti da se ljudi upecaju i da im eventualno probude zakržljale deliće mozga koji postavljaju pitanje:

„Čekaj, da li je to baš tako?“
Ove dve vesti samo pokazuju koliko smo ranjivi kad su u pitanju laž i manipulacija. Vešto osmišljena izmišljena priča koju su plasirali momci sa pristupom internetu, bez loših namera, neke čudne zabave radi, obiđe celu planetu. Šta se onda dešava sa propagandom koju plasiraju finansijski motivisani profesionalci i razni spin majstori koji u novčaniku nose Gebelsovu sliku? Koliko li nam je neverovatnih stvari s veoma ozbiljnim posledicama plasirano, a da niko nije izašao u javnost sa saopštenjem da se šalio? Pa barem dva rata su u skorije vreme vođena na osnovu isfabrikovanih priča.

A tek smo ušli u 2011. (pred)izbornu, kao država gde se kolač ne deli po vertikali, pa oni dole dobiju manje a oni gore dobiju više. Sada se kolač deli samo na vrhu, a to polarizuje političku borbu zbog mogućeg prokletstva „imati pa nemati“. Političke vrhuške pred preraspodelu plena mnogo liče na hokejaše koji nervozno zamahuju palicama par trenutaka pre nego što sudija podbaci pak.

Dragi prijatelji, dakle, nemojte se iznenaditi kad počnu da nam obećavaju švedski standard, da nalaze naftu, lekovitu vodu, zlato, ugalj, da besplatno dodeljuju placeve na mesecu, obećavaju reformu zdravstva, školskog sistema, besplatne akcije, zimsku olimpijadu na Adi Ciganliji...

Kaže jedan pametan čiča: „Javno mnjenje je zajebana stvar. Kako ih informišeš, tako reaguju!“

Kolumna Vladin ured
Seljak je dobar kad donosi pršut, ali kad je u tramvaju - onda smrdi


Dok sam još živio u studentskom domu, imao sam susret s trojicom BBB-ovaca, od kojih me jedan upitao odakle sam. Kad sam rekao – iz Tugara, 20 km od Splita, dobio sam lakat u zube, dva se slomila. Da danas mogu birati s kim bih popio cugu, s tim blubačem ili s Milčecom, izabrao bih blubača.

Zadnja Latinica pozabavila se jednim od gorućih, maltene ključnim problemom ovog društva na početku 2011. – higijenom. Pa se u prilogu o higijenskom stanju hrvatske metropole pojavio i cijenjeni (malo)građanin Zvonimir Milčec, koji je izjavio sljedeće: "Premalo ima, što bi se reklo, građanskog duha. Sve više ima ljudi koji su došli izvana, sve više ima ruralnog elementa. Naravno, tu nema pomoći, mora se znati da je Zagreb glavni grad i da svi građani ove Hrvatske imaju pravo živjet u svom glavnom gradu i ja nemam ništa protiv toga, ali često se događa da ti ljudi donose neke svoje navike koje jednostavno odudaraju od gradskog ritma."

Ksenofobija u celofanu

Dok sam još živio u studentskom domu, imao sam susret s trojicom BBB-ovaca, od kojih me jedan upitao odakle sam. Kad sam rekao – iz Tugara, dvadeset kilometara od Splita, dobio sam lakat u zube, dva se slomila.

Ipak, da mogu birati s kim bih večeras popio cugu, s tim blubačem ili s Milčecom, izabrao bih tog blubača, kao što bih radije slušao Thompsona nego Prljavo kazalište jer svoju ksenofobiju i nabrekli nacionalizam ne pokušava domobranski upakirati u politički korektni celofan nego od početka znaš na čemu si. Jedino što je gore od (urbanog) rasizma je politički korektni (urbani) rasizam.

Zvonimir Milčec se ponosi time što je rođen i odrastao u gradu, na selo je valjda odlazio za praznike, pa ne možeš od njega ni očekivati dublji uvid u "ruralni element". On tu ostaje na predrasudi prema kojoj je sve ruralno loše, isto kao što seljak koji je triput posjetio grad o urbanom misli sve najgore.

"Šporki i neoprani"

Jer da Milčec išta zna o tom "ruralnom", znao bi i to da je paranoja broj jedan svake seoske majke i supruge ta da su joj "dica i muž šporki i neoprani". Paranoja je to koja dolazi iz činjenice da joj muž obavlja niz fizičkih aktivnosti, recimo pilanje drva motornom pilom, da su ozljede česte i da može svaki dan završiti na hitnoj. Isto kao i djeca koja se veru po stablima. Zato svako jutro provodi inspekciju jesu li svi oprani i čisti izašli iz kuće kako se, ne daj bože, u slučaju da završe kod doktora tamo ne bi osramotili.

Naravno, nije sve što je "ruralno", ovdje bi možda bolje stajao termin "malomišćanski", pozitivno. Negativna je, recimo, malomišćanska ksenofobija. Negativan je onaj stoljetni običaj da se u slučaju prodaje parcele zemlje, ona najprije nudi bratu, zatim obitelji, zatim suseljanima, a tek onda stavlja na otvoreno tržište.

Zašto? Zato što naš "malomišćanin", taj čovjek sa sela kojeg se Milčec toliko boji, razmišlja upravo poput Milčeca, pa se užasno boji da tu parcelu ne kupi "Bosanac ili, ne daj bože, Šiptar", pa na njoj napravi kuću i doseli u njegovo selo jer "ti ljudi donose neke svoje navike koje jednostavno odudaraju od seoskog ritma".

Fetivi Zagrepčani kojima Zagreb završava kod Glavnog kolodvora, kao i fetivi Splićani kojima Split završava na Gripama, ustvari priželjkuju mjesta s dvjestotinjak kuća u kojima žive samo ljudi s pedigreom, a da se ta mjesta ipak ne nazivaju sela, nego gradovi, gradići, mali gradovi, a taj malograđanski mentalni sklop pokušavaju nametnuti kao izraz nekakvog tobožnjeg urbanizma. A zapravo su istog mentalnog sklopa kao i seljaci koji se boje da im u selo doseli čovjek s Kosova po kojima redovito pljucaju.

Podrška najpoznatijem zagrebačkom dotepencu

Na kraju bih upitao Zvonimira Milčeca je li, prije davanja podrške na predsjedničkim izborima Milanu Bandiću, najpoznatijem zagrebačkom dotepencu, iz ruralne Pogane Vlake, provjerio koliko puta dnevno se Bandić pere. Naravno da nije, a zna se i zašto.

Zato što je angažiran u biltenu zagreb.hr, zato što ima kolumnu na stranicama Grada Zagreba, zato što mu se kafić u Jurišićevoj nalazi u gradskom prostoru i zato što je u lipnju 2001. godine od Milčecove obitelji Grad Zagreb za milijun kuna otkupio zemljište veličine 1.474 četvorna metra, kako bi izgradio slijepu ulicu – IV. odvojak Gornji Bukovac – i pritom legalizirao bespravno podignute objekte na tom području.

To je ta svijetla tradicija hrvatskih malograđana – seljak koji im na poklon donosi pršut je "tak simpatičan i rustikalan", a onaj koji s njim dijeli tramvaj, taj se, pak, ne pere i smrdi.
Vlado Bulić
14.01.2011.

ZORAN ŠPRAJC

28.02.2011. ponedjeljak
Strah od ulice
Politički i medijski establišment od HDZ-a do HNS-a, od HTV-a do RTL-a, silno se upro narodu objasniti kako se Vlast mijenja na izborima, a ne na ulici. I da su prosvjedi u redu, ali da nasilje na prosvjedima nije. I da su prosvjedi u redu, ali da govor mržnje nije. Jer je govor mržnje naravno na korak do nasilja, a nasilje na korak do nasilne smjene vlasti. Što nitko ne želi. Premda ni ovakvu vlast nitko ne želi.

Ima jedno dvije godine kada sam prvi puta uočio taj strah od ulice. Jedan dobro pozicionirani hrvatski biznismen u privatnom sektoru iznio mi je svoju osobnu i profesionalnu tjeskobu. Kotač ekonomije tada je već duboko upao u blato, a vlast je isprazno i bezidejno u njega gledala nadajući se da će se od tog gledanja kola ponovno pokrenuti. Objašnjavao mi je ekonomske i matematičke premise koje bi mogle dovesti do pucanja proračuna i potpunog ekonomskog sloma u kojem nitko više ništa ne kontrolira. Govorio je o djeci, o neizvjesnoj budućnosti, o strahu od budućnosti. Bilo mi to malo neobično, čovjek na mjesečnoj razini zarađuje više nego ja na godišnjoj, a njegova djeca imaju materijalno sigurniju budućnost nego moja. Ali shvatio sam da ga zapravo hvata strah od socijalnih nemira. U kojima više za ničiju djecu nema sigurne budućnosti...

Ista priča opet se ponovila nedugo poslije. Došla je nova-stara vlast koja doduše nije samo gledala u ono što se događa. Promjena je bila u tome što su ovaj put mislili da će se kotač pokrenuti samo ako mu se dovoljno dugo priča.

Kao da su pročitali priručnik iz alternativne hortikulture. Prema kojem s cvijećem i drvećem treba lijepo razgovarati da bi lijepo raslo. I priče je doista bilo mnogo, ali od rasta i dalje nije bilo ništa.

Svoju zebnju tada mi je iznio i jedan drugi pripadnik visokog platežnog razreda, i on je iskreno bio zabrinut za ono što bi se moglo dogoditi. Bojao se krvavih glava na ulici kojom mu dijete ide u školu i odmazde zato što netko ima, a netko nema. Tada sam shvatio da moji dobrostojeći poznanici nisu neki izdvojeni paranoici, njihova paranoja uvjetovana je njihovim materijalnim i društvenim statusom.

Kada po ulici krene stampedo s kamenjem i iščupanim znakovima, nitko vas neće pitati kako ste zaradili bogatstvo, jeste li krali ili radili.
Ovu dvojicu nisam čuo ni vidio proteklih dana, ali pretpostavljam da se njihova zebnja množila kako su se množili kadrovi nasilja iz Radićeve ulice s prijetnjama na Trgu bana Jelačića.

Zebnja se eto, čitamo po 'nenasilnim apelima', spustila i u platni razred niže, do saborskih zastupnika, političkog i medijskog mainstreama. Samo kat ispod nalazi se i moj razred, ali u njemu zasad nema zebnje. Barem ne takve s kojom bi strahovali od ulice. Možda su neki od nas sve više u strahu da ne završe na ulici, ali baš zato ulici smo nešto bliže i vidimo da na njoj nema nikakvog socijalnog bunta. Ništa više od jeftine političke manipulacije hrvatskim braniteljima (samo ovaj put kontra onih koji su do sada njima skupo manipulirali) i gomilica frustriranih mladića s Facebooka.
Bujanec i Pernar.

Možda su čak i ta dva opskurna lika dovoljna da zapale iskru nekakve libijske ili egipatske 'jasmin revolucije', ali ne u Hrvatskoj. Ne u zemlji gdje polovica zaposlenih radi u javnom sektoru, a više od polovice radno sposobnog stanovništva prima državne subvencije. Ne u zemlji gdje su građani vlasnici više od 90 posto stambenog fonda. Ne u zemlji gdje još uvijek svi mogu nešto izgubiti.

I ne u zemlji gdje je zadnji socijalni bunt s vilama i motikama izbio davne 1573. A i taj događaj, da prostite braćo Hrvati, pripada u rubriku 'Mitovi i legende'.

Zato svi koji strahujete da bi u nekakvim socijalnim nemirima preko noći mogli izgubiti ono što ste radom i znanjem stekli, ne brinite se. Nastavi li vlast ovakvo aktivno brbljanje i pasivno gledanje, to ćete svakako izgubiti. Ali vama za utjehu, bit će to u miru, polako i neumitno. Država će vam kao i dosad nastaviti otkidati komad po komad egzistencije, bez ikakve galame i straha od ulice. Bez obzira na to u kojem platnom razredu bili.

Nek je glup, ali je radikal!!!


SRS kratkog pamćenja - prvo pljuvali pa ljubili Božidara Delića
Nek je glup, ali je radikal!!!
Petak - 04.03.2011
Samo dve nedelje pošto su žestoko “opalili” po prebeglom Božidaru Deliću, radikali su raširenih ruku dočekali njegov novi prelet, ovoga puta u kontra stranu - iz naprednjačkog u radikalsko jato.

Na promociji knjige Predraga Popovića “Vučićev rečnik - istorija jedne opake bolesti” istaknut je baš deo u kojem je general Delić opisan kao “naprosto glup koliko je težak”. Radikal Nemanja Šarović tada je zaključio da je “knjiga bolno istinita, a za neke otrežnjujuća”.
Odlomke o Deliću, kao tada još izdajici SRS-a, citirao je radikal Dejan Mirović, koji danas ne izražava preterano kajanje niti nudi objašnjenje za prilično uvrnutu situaciju.
- Nikada nisam u pitanje dovodio fizičku hrabrost generala Delića. Drago mi je da me je demantovao povodom političke hrabrosti - kratko je juče prokomentarisao Mirović za “Alo!”, izbegavši da odgovori da li će se Deliću eventualno izviniti za izrečene uvrede.

U rečniku, čiji je izdavač SRS, a koji je i organizovao promociju, pod stavkom “Delić, Božidar”, na strani 29, navodi se: “Malo ko je uspeo da dostigne takvu ravnotežu duha i tela. On je, naprosto, glup koliko je težak. I uživa u tome!”. Na promociji koja je održana 11. februara u “Medija centru”, Mirović je iz upravo ukazao na ovu odrednicu, napominjući da to ukazuje “kako fizička hrabrost nije isto što i intelektualna”.
Govornik na toj promociji bio je i poslanik SRS-a Nemanja Šarović.
- Rekao sam da je knjiga bolno istinita i otrežnjujuća, ali nisam govorio o Deliću. Ako je promocija “Vučićevog rečnika”, jasno je da sam govorio o Vučiću i njime sam se bavio u celom svom govoru na toj promociji! - rekao je Šarović juče za naš list.
Na pitanje kako komentariše činjenicu da je SRS izdao knjigu u kojoj se njihov novi-stari kolega Delić opisuje kao glup, Šarović je juče prokomentarisao:
- Vi ne razlikujete autorsko delo i izdavaštvo. Ako na primer BIGZ izda Hitlerov “Majn kampf” to ne znači da je BIGZ antisemitski nastrojen! - objasnio nam je Šarović.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Božidar Delić juče nije bio dostupan novinarima “Alo!” za komentar povodom izjava njegovih stranačkih kolega.

Naročito me oduševljava ova rečenica sa "Mein Kampf" Ako izdaš , onda ne znači da nisi tako nastrojen ? Pa jbt...valjda ima nešto što se zove uredjivačka politika , etika -a na kraju i protivno je zakonu .
Isto kao da "Dečija knjiga"izda "Vodič za pedofile "

Dveri na telefonu
Dragoljub Žarković | 11. 04. 2011. - 00:02h |

Kako god da se završi priča o tenderu za prodaju Telekoma, to će biti velika izborna priča. Prodala Vlada ili ne prodala državni udeo u ovom akcionarskom društvu, operacija će biti ocenjivana kao dokaz slabosti ili snage onih koji o tome odlučuju. Šanse da vlada proda državni udeo u Telekomu gotovo da ne postoje jer Austrijanci nisu spremni da plate cenu koju smo mi odredili. Buru u čaši već ustajale vode uzburkao je prošle nedelje lično Boris Tadić intervjuom u „Večernjim novostima“, gde je između ostalog rekao da će za dve-tri godine cena Telekoma biti još niža jer ova firma „nema vazduha u plućima“ da izdrži trku sa gigantima telefonije. Nije rekao ništa što upućeni već nisu znali, ali nije ni rekao da ćemo s Austrijancima trgovati po principu „daj šta daš“. Naprotiv.

Strankama na vlasti, sudeći po rejtinzima koji se objavljuju, ne ide baš najbolje i prodaja Telekoma po ceni koja je niža od utvrđene u Vladi bilo bi klasično političko samoubistvo, a to zna i Boris Tadić. Strasti oko ove akvizicije prerasle su mogućnost racionalne ekonomske analize. Prodaja Telekoma postala je politička tema, a u takvim okolnostima ekonomski aspekt priče je na maloj ceni. Nižoj nego što je austrijska ponuda. Sada je stvar, verovatno, dovedena do krajnjeg apsurda. Nećemo danas prodavati ono što će sutra još manje vredeti jer bi to umanjilo izborne šanse. Vlada je sebi zabila autogol određivanjem minimalne cene koja se pokazala maksimalno neprivlačnom i za one koji su pokazali interes za tendersku dokumentaciju i rekao bih da je ta priča prekinuta.

Ali ne lezi vraže kad si već pušten iz džaka. Oglasile su se i „Dveri“, stranka u nastajanju, povodom Tadićevih reči i učitale njegovu ocenu oko današnje i buduće vrednosti Telekoma kao spremnost države da proda svoj udeo. „Radi pokušaja opstanka na vlasti, spremni ste da budzašto prodate jedno od najznačajnijih i najprofitabilnijih preduzeća u Srbiji“ piše, između ostalog u saopštenju „Dveri.“

„Morate da znate da za nas, a verujemo i za sve druge pripadnike neformalnog fronta koji se protive ovoj suludoj prodaji, Telekom nema cenu. I to, verujemo, na isti način kao što i Kosovo i Metohija nema cenu. Prodaja jednostavno ne dolazi u obzir i ukoliko se kojim slučajem na silu i desi, znajte i Vi i onaj ko nelegalno ulazi u posed da je taj proces reverzibilan i da će prva domaćinska vlada učiniti sve kako bi ga čim je pre moguće vratila u posed naroda! Naravno, isto važi i kada su u pitanju Kosovo i Metohija!“

Ovi su već dogurali do Telekoma kao svetinje čim to preduzeće porede s mitskom temom - Kosovom i Metohijom. Dobro, Kosovo nismo prodali nego smo ga izgubili zbog nesposobnosti da upravljamo političkim procesima i ljudima, kao što preti opasnost da iz istih razloga izgubimo i Telekom.

Ali o tome ćemo misliti posle izbora, pa kad god oni da budu održani. Možda se neka od stranaka i pojavi sa izbornim sloganom „I Evropa i Kosovo i Telekom!“ Još samo fali da se dopiše ustavna preambula.

ps "Dveri" -desničarska ultra-nacionalistička klerikalna organizacija profašističkih stavova , poznata po nasilju prilikom svojih "istupa" -sada sa aspiracijom da postane i stranka .

MRTAV GLADAN

[You must be registered and logged in to see this image.]
....a sad -šouuuuu.......
Ne znam koliko desetina kamera je potrebno da pokrije Tomin životni prostor. Zatim Vučićev, pa onda i Veljin, uključujući bazen i špajz. Nijedan od njih nije gadljiv na uživanje, a "malu sobu tri sa tri" vole samo u pesmi. Radni naslov: "MRTAV GLADAN". Budući da je ministar Dačić "viđen" za Velikog brata, nastojnika ili majordoma vile na Dedinju, u kojoj njegova zemljakinja sa narukvicom oko noge, tihuje i pati, neko drugi bi morao da preuzme ulogu kontrolora nad opozicionarima i njihovim gladovanjem. Mrka bi se zažalio, Cvetković bi zaspao, Malović bi poklekla, Jelena Trivan bi i onako radije sa Dačićem da vidi Cecine haljine i krzna.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Toma Nikolić je uradio sjajnu stvar. Svakodnevni problem građana Srbije šta jesti danas pretvorio je u ideju. Dao mu je smisao. Počela je još jedna bitka napaćenog čovečanstva koje predstavljaju njegove pristalice. Okupljenima je ponuđena najbolja moguća uloga - uloga žrtve. Podrazumevano, u ime viših ciljeva. Sa neodoljivim, hrišćanskim pečatom. Jer, lider je, kako dolikuje, sopstvenu ideju potrkrepio ličnim primerom. Na susret sa fanovima došao je mrtav gladan. Svoje podvižništvo okarakterisao je kao "lični i hrišćanski čin". Beograd je danas bio teatar posebne vrste.

Ono što mu daje komičnu, karikaturalnu crtu zapravo je činjenica da je zasnovan konfliktu koji efektno rezimira priča iz bukvara - "jedna guska rekla drugoj guski da je guska". Razlike između vladajuće i najveće opozicione stranke odavno više ne postoje. Logika izbora manjeg zla je ukinuta. Pojedini Tomini trabanti su veća opasnost po "evropsku ideju" od njega samog. Ali, pitanje je šta su oni, na čije je hrišćanske potencijale i čovekoljublje danas apelovano, uradili sa tom idejom koju godinama drže u svom posedu. Gotovo ništa. Ili bar onoliko koliko će uraditi ovi, izgladneli opozicionari, ukoliko se domognu vlasti. Bez obzira na to što ne mogu da zamislim Velju čiste, a ne masne brade, te sumnjam da će zavet ispuniti, ovom mirnom skupu "gandijevskog tipa" nedostajalo je nekoliko stvari.

Pre svega, saspens tj.napetost, koji pokazuje autentične pozicije predvodnika i stvaran odnos koji imaju prema protivnicima. Nastupanje u ime neke jasne ideje. Šetajući se među okupljenima, ne svojom voljom, već uslovljenošću lokacijom na kojoj živim, primetio sam dve vrste ljudi. Očajnike i veseljake. Dakle, ljude koji zaista nemaju ništa više osim nade da im Nikolić može pomoći i vesele bukače koji se "lože" na parole i urlikanje, bez obzira na gandijevsku zamisao skupa. Njih rado ostavljam po strani, zapitane pred pokretnim stepenicama, njihov cilj je samim dolaskom i masovnošću ispunjen.

Prvi su deo najvećeg dela građanstva Srbije, koje je, prolazeći kroz tranziciju i suočavajući se sa "bolom reformi" (B.T) izgubilo sve što se izgubiti moglo, ali još uvek nije stiglo do te, obećane završne tačke procesa. Sad, da li njeno konačno osvajanje vidi u super moćima Tome Nikolića, još jednoj deceniji za Borisa Tadića, u snovima srpskog junaka Voje K., povratku razularenog haškog optušenika ili u LDP-u koji svakodnevno podriva sopstveni kredibilitet za ono malo sveta za koji ga uopšte i ima - jedine su razlike. Ljudi su gladni pa gladni. Oni su već žrtve. I to ne od juče. Sada ih neko, nepromišljeno i drsko podseća na to da "Srbija zaslužuje i poneku žrtvu". A što? Zar već nije podneta? Ili - postoji li žrtva koja nije podneta? Na šta je ovaj, Performer dana, mislio? Na Srbiju ili sebe, odnosno Srbiju pod njim te njega na Srbiji? Da li je umiranje za partiju suština njegove poruke za promene?

Odvartno je igrati se sa takvim stvarima. Glad je teška, nesnosna, ona suočava čoveka sa njegovim krajnjim granicama. Hladnoća, takođe. Neoprostivo je zloupotrebljavati beznađe. Ili i u tome ima nešto hrišćansko? Nije da ne liči.

Ovaj "strogo kontrolisani performans" je u svom krajnjem ishodištu - tragikomičan. Po hiljaditi put - centar grada pod opsadom.Ikonografija gotovo ratna, a ispod svega toga - lakrdija bulevarskog pozorišta. Ministar Dačić fizički nije prisutan, ali se njegova veličina, demokratičnost i evropejstvo osećaju svuda. Svaka uniforma suočava sa tim. I sa još nečim. Sa sopstvenom nepotrebnošću, uzaludnošću. Gledaš te momke koji stoje, kao pod konac, i smeju se. Ništa se neće desiti, ništa se i ne dešava. I njima je to jasno. Još jedan demagog će sa nekakvog platoa skupljati poene za sebe i svoju ekipu. U ovoj postavci stvari nema napetosti, već sam rekao, to je igrokaz mlake dramaturgije, puko foliranje u cilju dokazivanja živosti jedne političke opcije. Sve strasti su odglumljene, glavni junaci mogu da se užive u šta god žele. Da razmene najteže reči, da žrtvuju živote svojih sledbenika, i da se sutradan (nacionalno) pomire. Mimo same postavke, ne događa se ništa. Tu i tamo neko piša iza ćoška. Neko drugi pokazuje prstom kada vidi prolaznika ili prolaznicu sa zelenim pramenovima, treći se čudi koliko je u Beogradu skup burek.

Tragikomičan uvod u još jedan, mogući, reality show. Ne znam koliko desetina kamera je potrebno da pokrije Tomin životni prostor. Zatim Vučićev, pa onda i Veljin, uključujući bazen i špajz. Nijedan od njih nije gadljiv na uživanje, a "malu sobu tri sa tri" vole samo u pesmi. Radni naslov: "MRTAV GLADAN". Budući da je ministar Dačić "viđen" za Velikog brata, nastojnika ili majordoma vile na Dedinju, u kojoj njegova zemljakinja sa narukvicom oko noge, tihuje i pati, neko drugi bi morao da preuzme ulogu kontrolora nad opozicionarima i njihovim gladovanjem. Mrka bi se zažalio, Cvetković bi zaspao, Malović bi poklekla, Jelena Trivan bi i onako radije sa Dačićem da vidi Cecine haljine i krzna. Najbolje je birati po nezavisnim telima. Nepotkupljivosti u Srbiji trebalo bi da još uvek ima.

***

Prolazeći pored fontane u Knez Mihajlovoj, srećem grupu mladića. Bilo je podne, išli su prema Skupštini. "Peder bree! Peder!" - urlaju i okreću se. Trudim se da vidim ko je izazvao revolt najmlađih među Tominim sledbenicima (ne računajući klince koje su roditelji nosili na ramenima) i vidim njihovog vršnjaka, koji je lako mogao postati žrtva. Razlog - izrazito feminiziran hod, koji on očigledno ne može da kontroliše, ne bi li prikrio ono što grupici smeta, i dugačka, raznobojna ešarpa. Ipak, strasti ima, zaključujem dok navijam da vrckavi uzmakne brže nego što je planirao, a onda zumirajući lica srednjoškolaca koji su krenuli na miting.

Zašto to pominjem?

Zbog toga što želim da diskreditujem Tomine pristalice? Ni najmanje. Sa razumevanjem sam govorio o očajanju davljenika u tranzicionoj splačini u kojoj se i sam koprcam. Sa gadošću o zahtevanju od njih da budu još jadniji nego što jesu.

Zbog toga što verujem da bi sledbenici odkadjesvetaiveka evropskih stranaka zastali, potetošili malog i kupili mu krofnu? No way. Ne postoje dve Srbije. Postoji bezbroj Srbija koje od svojih lidera ponajpre uče veštinu licemerja i foliraže.

Zbog toga što mislim da je to deo tužnog rezimea koje su sve ove godine ostavile iza sebe, kapitalizovanje političke "zbilje" u glavama onih koji će sutra dobiti pravo glasa? Da. Isključivo zbog toga. I to nije samo do Tome. To je do svih stranačkih "lejblova". I do nemuštog, nekomunicirajućeg, nekreativnog aktivizma koji je takođe, najvećim delom, replika političkih elita koje "koriguje". Politika je, u svoj najjeftinijoj formi, ovde pojela sve. Pojela je i današnji dan. Oglodala ga je do koske i potom ispljunula. Sada se od građana, tj.jednog velikog dela koji je danas prošetao gardom, očekuje da do daljnjeg osim politike - ne jede ništa

Milan Nikolić

moj ugao | četvrtak 21.04.2011


Žedan preko (voj)vode

"Danas"
| Dragoljub Petrović

Lice odranije poznato pod imenom Nikolić Tomislav i nije baš idealna osoba sa kojom možete biti preterano saosećajni, sve i da hoćete. To lice čuveno po veoma saosećajnoj izjavi - "nije mi žao što su ubili Ćuruviju" - u transformaciji od Gargamela do Gandija svih srpskih zemalja ovih dana rešilo je da se samoubije iz jednog veoma bizarnog razloga, karakterističnog za kasni pubertet - ne, nije dobio keca iz hemije; ne, nije ga ostavila devojka... On, naime, hoće raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru.

Apsolutno je nemoguće da je kao odrastao čovek na tu ideju došao sam, već se opravdano sumnja da je sve osmislio izvesni Aleksandar V., koji obavlja funkciju njegovog zamenika, a u statutu te partijske organizacije lepo piše - ako predsednik skoči s mosta, njegovu funkciju obavlja zamenik, sve dok Renato Grbić ne izvuče predsednika iz Dunava, i vrati ga živog i zdravog u mali četvorosoban stan kupljen, kakve li simbolike, aprila prošle godine po neverovatnoj telešop ceni od 400.000 evra.

U internom partijskom priručniku nazvanom: "Kako metodama Mahatme Gandija i baksuznog samoubice iz Alana Forda naterati vlast da uradi sve što mi zamislimo u trenucima dokolice", Renato Grbić, dobitnik nagrade grada Beograda za herojsko delo, označen je kao najveći neprijatelj parlamentarne demokratije i vanrednih parlamentarnih izbora u decembru. Njegova specijalnost je spašavanje samoubica. Zato je partija odustala od ideje da se do vanrednih parlamentarnih izbora u decembru dođe tako što će predsednik skočiti sa Pančevačkog mosta, i to nenajavljeno. Već je procenjeno da će daleko veću pažnju izazvati akcija "Žedan preko (voj)vode", gde će se zbog beskrajno uzvišenog ideala - vanrednih parlamentarnih izbora u decembru, nikako u januaru - predsednik danima slikati u pozi koju je osmislio Goja kada je oslikavao svoje najznačajnije umetničko delo. Čitava akcija dodatno je postala sumnjiva jer se u lekarskom konzilijumu koji prati ovaj performans sve vreme iz nepoznatih razloga pojavljuje jedan ugledni psihijatar opšte prakse.

Diktatorski režim se, opet, pokazao kao preterano tolerantan. Da je koristio metode Nikolić Tomislava u pogledu saosećajnosti sa svima koji imaju zdravstvene probleme, Boris Tadić bi ovih dana održao vanredno obraćanje naciji preko televizije, koje bi se sastojalo samo od jedne, veoma jednostavne rečenice.

"Dragi građani i građanke" - rekao bi Tadić u ležećem položaju ispred zastave Srbije - "ako u ovim dramatičnim trenucima za našu zemlju i naš narod vidite negde Tomislava Nikolića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s bubrezima".

Međutim, pošto ovakvu gadost sa elementima povraćanja može da smisli samo jedan čovek u vaskolikoj vasioni, inicijala T.N., Boris Tadić se praktično priključio zabavi. Kažu da je susret iza zatvorenih bio emotivan, zato što rodbina Tadića okrivljuje jerbo se njihov punoletni rođak, sam, svestan svojih postupaka, odlučio da posti iz nadrealnih razloga. Umesto da su zajedno sa Tadićem vikali na pacijenta i grdili ga - zamislite da vam neko bližnji jednog dana, u vreme subotnjeg ručka, saopšti kako je rešio da se ubije zato što vlast koja ima većinu neće da raspiše vanredne parlamentarne izbore u decembru, iako su redovni planirani u maju.

Vi biste u tom slučaju (zaokružiti najmanje dva odgovora):
a) izbacili bi ga iz kuće i rekli mu da je budala;
b) pitali Jovana Marića za savet, krišom, da ovaj ne čuje;
c) odvalili mu šamarčinu i zabranili da igra igrice na kompjuteru nedelju dana;
d) saopštili mu: biraj dečko - ili ćeš se posvetiti porodici ili se bavi tom tvojom umetnošću, performansima i instalacijama;
e) zvali bi Renata Grbića u pomoć.

Porodica, što je zabrinjavajuće, izgleda, nema nikakav uticaj na Nikolić Tomislava, već za njegove bubice krivi nastavnicu hemije koja mu je dala keca. Zato se nemojte čuditi ako jednog dana na vrhu Beograđanke ugledate prepoznatljivo lice kako preti da će skočiti ukoliko se do 15 sati ne raspišu vanredni parlamentarni izbori u decembru, i onda u tačno vreme skoči...

Međutim, ne brinite. To se nikada neće desiti. Nauka je utvrdila, naime, da nijedna osoba koja je skočila s Beograđanke tražeći raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru, u dosadašnjoj istoriji Srbije, kasnije nije uspela da učestvuje na tim izborima iz tehničkih razloga. Čak ni u maju.


ps Renato Grbić je ribar iz Beograda , poznat po tome da je do sada spasio 24 osobe koje su pokušale samoubistvo skokom sa Pančevačkog mosta .

SRCE POD PRITISKOM: Godine raspleta
Mirjana Bobić-Mojsilović02. april 2011. 19:51 |

Sloboda - bez obzira da li se radi o slobodi govora, kretanja, ponašanja, o slobodi biznisa ili o ličnoj slobodi, ovde je partijska stvar, i nema nikakve veze sa univerzalnim standardima
Ko smo to mi i u šta smo se pretvorili? Stepen ludila možda se najbolje ogleda u jednom svežem detalju - povodom katastrofalnog zemljotresa, cunamija i havarije atomske centrale u Fukušimi, po Srbiji su se razjurili stručnjaci sa spravama za merenje radijacije, kako bi na vreme obavestili ovaj napaćeni narod da li smo ugroženi od opasnog oblaka koji stiže sa istoka. Upravo u ovo vreme, pre dvanaest godina, počelo je bombardovanje Srbije. Malo ko je stigao da primeti da svih ovih godina takvog predanog i pažljivog merenja nije bilo. Nekako, kao da je odnekuda stigla direktiva da se po tome ne čačka, jer je bombardovanje, je l’ da? u neku ruku bilo zasluženo. Tek ponegde osvanula bi po koja vest da je u Srbiji u ovih dvanaest godina dramatično porastao broj obolelih od malignih oboljenja, te da je tome uzrok bombardovanje projektilima sa radioaktivnim punjenjem. Genocid je mala velika reč koju niko u ovom kontekstu ne spominje.

Ali to je samo još jedan u nizu primera o duplim standardima na koje smo, obrni - okreni, nekako pristali, samo da bismo „živeli kao sav normalan svet“. U tom kontekstu treba posmatrati i priču o trgovini organima na Kosovu, koja je jedan deo srpske političke javnosti ostavila primetno utišanim - stravični zločini nisu bili predmet „radioaktivnog merenja“ onih koji su na sva usta podržavali bombardovanje Srbije.

Napad na Libiju, koji neodoljivo podseća na orkestriranu akciju medijskog i radioaktivnog bombardovanja Srbije, u našoj javnosti takođe je izazvao neku vrstu muka - jer opasno je u tako delikatnim situacijama, naljutiti velikog gospodara koji nas i tako i tako, mrka pogleda, gleda odozgo.

Da i ne govorimo o drugim, manje bitnim, ali ništa manje vidljivim primerima - Čeda Jovanović i njegov skandal sa „kanibalima“ ne podleže nikakvom krivičnom gonjenju - jer Afrikanci ne spadaju u osetljive tačke političke korektnosti, dok Jevreji u izjavama narodnih pevača jesu razlog da se zvezde jednog rijalitija ekspresno pošalju na sud. Ili je u pitanju i nešto drugo - političari u ovoj zemlji imaju veća prava na retoričke gafove nego drugi? Ili je možda u pitanju nešto treće - estradne zvezde su svojim izjavama demonstrirale mržnju, dok je Čeda Jovanović demonstrirao samo gađenje, šta li?

A šta tek reći o famoznom „poreklu imovine“, „pranju novca“ i „oštećivanju države“, floskulama koje se takođe koriste isključivo za sitniju ribu poput Cece, Džaje ili ministarskih pomoćnika? Kako je moguće da se imovina nikada ne istražuje, niti se njeno poreklo dovodi pod sumnju kada su u pitanju finansijski i politički moćnici? Zanima me kako je moguće da ne postoji ni jedan jedini ekonomista koji bi nam lepo objasnio kako je moguće, u zemlji koja neprestano propada, da iko zaradi desetine i stotine miliona evra a da nije potkradao državu? Odnosno da to potkradanje nije u saradnji sa državom?

Sloboda - bez obzira da li se radi o slobodi govora, kretanja, ponašanja, o slobodi biznisa ili o ličnoj slobodi, ovde je partijska stvar, i nema nikakve veze sa univerzalnim standardima.

Svako je, zapravo, ovde, samo privremeno slobodan. I, kao što kaže predsednik vlade, i ostali ministri, svako može doći pod lupu zakona, samo ako se tako odluči. Ali u tome i jeste problem.

Ovo nije zemlja za sve, kao što kaže ona divna pesma EKV. Ovo je zemlja u kojoj je sve relativno, u kojoj sve mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. Upravo zato, već sada, svuda oko sebe primećujem sve više ljudi koji ne govore više ni o čemu, da ne bi „pogrešili“. Veliko oko nas sve posmatra. Za malog čoveka to danas znači čak i gubitak posla.

Šugava vremena . Sve je moguće.

„Godine raspleta“ su pred nama.

SRPSKA BAJKA

Uzmimo da mnogo šta ne razumem baš najbolje i da mi logika I nije jača strana, ali ipak mi nije jasna filozofija poteza naših vlasti. U redu, da bi smo ušli u Evropu za deset godina, zabraniće nam da pušimo u kafanama, narediće nam da koristimo neonske “štedljive” sijalice koje garantuyju nervnu rastrojenost I migrenu, na silu će nas pelcovati protiv života I zdravog razuma, promeniće nam rečnik I uvešće nam spisak zabranjenih izraza. Srbija se zaista mnogo trudi da se na vreme obezbedi. Da dobihje kompliment da je veći katolik od Pape, pa, kad negde oko 2025. uđemo u Evropu, neka svi crknu I puknu od muke. Naravno, ovih dana su nam javili da je od svega preče da uhapsimo Mladića. I Hadžića. U to ime srpska vlada je u svom evropskom stilu obznanila sirotoj Srbiji, da će srećni doušnik koji dojavi gde je Mladić, dobiti million evra. A onaj drugi, koji bude javio nešto o Hadžiću, dobiće pola miliona. NIsu rekli kako će novac biti isplaćen, da li u evrima ili u dinarskoj protivvrednosti, u ratama ili odjednom I koji porez će se zaračunavati ovom dobitku, tek stvar zvuči primamljivo.

I, u to ime, vlada je organizovala veliku akciju potrage za Mladićem. Sve novine pišu o tome kako je akcija bila velika i lepa, i kako su prevrnute stolice u nekoj kafani koja se zove ”Bajka”. Generala nisu našli. NIje mi jasno šta je to što rukovodi naše vlasti da baš ove nedelje, a ne prošle, ili sledeće, organizuju ovakvu akciju? Zašto Mladića ne traže cele godine? Zašto ne prevrću celu Srbiju danonoćno da uvere nalogodavce iz sveta da se baš trude? Ili im je izgleda neuporedivo lakše da se potrude oko sitnica koje će nam zagorčati život? Kako će prosečan gradjanin ove zemlje koji jedva sastavlja kraj sa krajem biti u stanju da ispuni , na primer, sve one nove zahteve u vezi sa vožnjom automobila po evropskim standardima? Odakle ljudima pare da kupuju zimske gume, i gde će da ih drže? U dnevnim sobama, na terasama? A šta ako se neko doseti da uvede zakon po kome je zabranjeno bilo šta držati na terasi? I šta , ako pod hitno ne uhapse Mladića I Hadžića, nekom od naših evroentuzijasta ne padne na pamet da predloži zakon protiv privatnog kiseljenja kupusa? I da se donese proevropski zakon da ćemo sav kiseli kupus, kao I sve ostalo morati da kupujemo iz jednog centra – onog gde će nam uvaljivati neonske sijalice? Zar niste već čuli da će srpkim seljacima zabraniti da peku rakiju? A možda če im zabraniti i šajkaču i opanke, jer izgledaju seksualno provokativno.

Nije mi jasno, takodje, odakle našoj vladi million ipo evra? Kad je fabulozna vest o doušničkom bingu osvanula na naslovnim stranama ovdašnjih medija, malo ko je primetio jednu daleko skromniju vest – da vlada Srbije ima ogroman dug za grejanje. Ali, nema veze – zato je nama grejanje ne samo poskupelo, nego je i očajnije nego ikada. Zatim, živo me zanima čija glava vredi trista hiljada, čija dvesta, a čija bednih sto hiljada evra? Nije mi takodje jasno zašto vlada ne ponudi tako basnoslovne nagrade za glave onih koji su finansijski ojadili ovu zemlju – za odbegle privrednike, od njih bi nagrada bar mogla da se naplati?

Ovako ispada da mi plaćamo sve.

U istoj nedelji u kojoj srpske vlasti rasturaju “Bajku” zarad naše kolektivne bajke u Evropi, udruženi Albanci iz Tirane, poručuju Evropi I Srbiji I celom svetu da nema ničeg logičnijeg da se sada, kad je Kosovo medjunarodno priznato I nezavisno, otpočne kolektivni rad na stvaranju Prirodne Albanije. Prirodna Albanija je u stvari veća od Velike Albanije zato što je prirodna. A naša vlada poručuje da nikada neće priznati Kosovo- Ali Albaniju? Daleko je 2025.

Milion evra? Na šta bi ste ih potrošili, pitanje je koje svakog dana u jednim novinama postavljaju javnim ličnostima. S obzirom da niko nije rekao da bi svoj million potrošio na nagradu doušniku, može se izvući samo jedan zaključak. Srpska bajka liči na crtani film.

Mirjana Bobić Mojsilović

Bez dlake na jeziku

KAKO SMO POPUŠILI...

Autor: Isidora Bjelica

Eto nama još jedne veličanstvene evro-američke tekovine - zabrane pušenja... Da bi se pratile moje opservacije apropo ove teme, važno mi je da znate da ne spadam u okorele pušače, da cigarete ni cigare ne konzumiram svakodnevno, već povremeno - kad mi je gušt... Dakle, krajnje sam netipičan pušač, nimalo zavisnik, ne kupujem redovno paklice, ali volim da povremeno zapalim cigaru ili cigaretu kada mi je jako prijatno ili kada sam pod nervnim slomom. U oba slučaja to me dovodi u normalu...

Ali, otkako su krenule ove hajke na pušače, otkako su pušači progonjeni i segregacionisani, moram da priznam da mi ta zabrana proizvodi želju za pušenjem...

Naravno da ne spadam u one koji će zarad želje za duvanskim dimom čučati na ulici i smrzavati se, ali ne mogu da javno ne iskažem protest protiv ataka na elementarnu ljudsku slobodu izbora... Ako je birokratama iz Brisela i Vašingtona toliko bilo važno ljudsko zdravlje, zašto onda nisu, molim lepo, potpuno zabranili proizvodnju cigareta. Ali ne, industrija i dalje fantastično šljaka, dok se sada zarađuje i na zabranama.

Znači, dvostruka zarada. Amerikanci su išli tako daleko da su premontiravali neke od najvećih holivudskih remek-dela i brisali cigarete iz ruku Bogarta i Lorin Bekol. Skrnavljenje. Francuzi su izbacili cigaretu sa plakata na kojima je Koko Šanel, koja je nije ispuštala...

Mnogi se pitaju od kada počinje zabrana pušenja... Počeci u Meksiku, kada je zabranjeno da se puši u crkvi, pa Puritanci su ti koji su prvi formulisali osnove štetnosti i zabrane... Hteli to da priznaju današnji dušebrižnici za naše zdravlje ili ne - program zabrane pušenja ovakav kakav jeste doživljava pravu ekspanziju kao osnova rasne higijene u nacističkoj Nemačkoj. Tada je, uostalom, i artikulisana sintagma „pasivno pušenje“.

Nekada strasni pušač koji je prestao da puši zbog nemaštine, Hitler je ovu zabranu doveo do nacionalnog programa. Da je bilo drastičnijih i od ovih današnjih zakona, podsetiću i na ludilo u Bavariji 1691, kada je postojala smrtna kazna za one koji puše na javnom mestu i ulicama... I Murat IV ostao je upamćen u istoriji kao veliki borac protiv pušenja i zbog toga što je smatrao da su pušači odgovorni za požare...

Ameri su prvi histerični progon pušača počeli pred Prvi svetski rat, ali im se to raspalo baš kao i bolesna prohibicija alkohola... Način na koji se države u ovom vrlom, novom globalističkom svetu mešaju u našu intimu i na koji vrše atak na elementarne ljudske preference je krajnje totalitaran, a opet sve u svrhu punjenja džepova...

Široke zabrane pušenja su samo priprema za široku legalizaciju droga. Treniranje čovečanstva i pretvaranje građana u lojalne robove koji su dužni da vode računa o sopstvenom zdravlju, da konzumiraju sve preventivne metode i da budu odani podanici je jeziva...

Prvo rigorozni saobraćajni zakon, pa sad pušenje, teror uprava sa porezima, akcizama i šta nam na kraju ostaje od života? Šta je naš izbor u vrlom novom svetu bez ikakve mogućnosti slobodnog izbora i trunke hedonizma? Treba da radimo od jutra do mraka za crkavicu u krizom zahvaćenom svetu, da se potom kontrolišemo da nismo dobili neku boleščinu, i da lojalno izvršavamo sve naše građanske dužnosti... Naravno, ono od čega ćemo umirati su stres i beda, ali zato će to biti „zdrava smrt“. Vrli novi svet je odavno došao, a jezivi zakoni „rasne higijene“ danas se nazivaju civilizacijskim dostignućima.

Ako tome pridodate da više ne možete slobodno ni da mislite ni govorite, to jest da se cenzura danas skriva iza političke korektnosti, slika je kompletna... Nema pušenja, nema hedonisanja, nema slobode mišljenja, samo preventivne medicinske kontrole, zdrav život, porezi i jezik za zube... Seks još nije oporezovan i zabranjen, jer posle svega ovoga, kome će se još i dizati... Popušili smo u svakom pogledu...

Marko Vidojković - Slobodna teritorija

SVI MI KOMADIĆI

( 28. Maj, 2011.| Autor: MARKO VIDOJKOVIĆ

Đeneral se nije još ni "oladio" u pritvoru, nisam siguran ni u koliko je očuvanom stanju (čini se da nije baš), definitivno mi se više dopao u mojoj prošloj kolumni njemu posvećenoj, ali ću svejedno morati ovaj tekst da posvetim ne toliko njemu koliko njegovim fanovima. Gde je ekipa koja je bila u stanju da polomi pola Beograda, razljućena pederskim mini-paradiranjem, ista ona ekipa koja je sa đeneralom na majicama lepila nalepnice "Bulevar Ratka Mladića" preko tabli s natpisom "Bulevar Zorana Đinđića"?

Dok ovo pišem (24 sata po hapšenju), jedina sranja desila su se u Novom Sadu, kada je razljućena velikosrpska "gomilica" napala biciklistu, a onda su ih panduri sporadično drali od batina. U Beogradu nije stigla da se okupi ni gomilica, već šačica, vičući "Nož, žica, Srebrenica" i time svesrdno odmažući đeneralu u njegovoj budućoj odbrani.

Televizijske ankete otkrivaju da jedan deo "Komadićevih" fanova još uvek ne veruje da je ovaj zaista dolijao, ali šta to znači? Da li će se, kad im konačno sine da je poslednjem velikosrpskom snu konačno došao kraj (prema čemu bi Goran Hadžić mogao da bude nešto kao blaga jutarnja erekcija posle poslednjeg velikosrpskog sna), podići kuka i motika i uraditi šta? Napasti novog biciklistu? Ili hrvatsku zastavu? Ili nekog za koga im se učinilo da je peder?

U ovim situacijama jasno se vidi kolika je moralna beda u kojoj smo se konačno i udavili. Svi putnici koji su plutali u bušnom čamcu srušenih srpskih snova kojim je upravljala Koštuničina vlada, poput Crne Gore, Mladića i Kosova, sad su utopljenici. Kapetan Koštunica zapalio je sa čamca na Gornji Dorćol, a novi kapetani jurcaju na Evropskoj uniji fensi gliserom u kome ima mesta samo za njih, ne i za narod, a poslednjeg velikosrpskog utopljenika Milorada Komadića gledaćemo u njegovoj novoj javi, haškom TV ekranu.

No, vratimo se onima koji su prekjuče ostali bez svog poslednjeg idola. Setimo se kako su bili srčani kad je hapšen Šljivančanin, setimo se kako su bili kilavi kada je uhapšen Karadžić i zapitajmo se gde su se zavukli sad kad je uhapšen Milorad Komadić. Da li im je jasno da je bilo kakav agresivni protest protiv ove neminovnosti besmislen? Da li im je jasno da će ovog puta, ako nešto pokušaju, realno popiti preko pičke, a ne kao onomad, kad su zamahivali praćkama na pedere?

Da li je hapšenje "srebreničkog kasapina" zapravo bio onaj dugo očekivani metak u glavu siledžijama koji su za sebe rezervisali patriotizam i ograničili ga na maltretiranje "jebiguza", onih koji navijaju za drugi tim (pod uslovom da su malobrojniji i slabije naoružani), iživljavanje nad pripadnicima drugih veroispovesti i paljenje njihovih bogomolja, odnosno maltretiranje žene kod kuće uz dobru kapljicu?

Upravo sam dobio informaciju da su radikali zakazali miting za sutra u sedam uveče, što znači da će izbacivanje iz "Velikog brata" dobiti konkurentan zabavni ulični program, koji se svakako neće završiti ni oslobađanjem Mladića, ni rušenjem Tadića, ali će se možda završiti lomljenjem ponekog izloga, trolejbusa i mlaćenjem svoje nežnije polovine po dolasku kući.

Vlast je pripremila pendreke, suzavac (možda i poneki gumeni metak ako se "srpskoj mladosti-ludosti" usijaju glave preko predviđene temperature), elektronske narukvice i poučena onim što je videla na gej paradi, poručila ozlojeđenim rasutim komadićima velikosrpskog sna: "Čekamo vas".

Naoštrimo svoje daljinske upravljače i budimo spremni da se svakog trenutka sa direktnog prenosa ničega na beogradskih ulica prebacimo na napetu atmosferu u košutnjačkoj šumi, pred izbacivanje najnovijeg ukućanina.

Dobro što Komadić nije "Komadić koji nedostaje" (org. "The Missing Piece Meets") od Shel Silverstein, bilo bi bruka!
Odlična kolumna.

Isidora Bjelica - Bez dlake na jeziku
SODOMA, GOMORA I SRBIJA

| Autor: Isidora Bjelica

Mislila sam da vam ove nedelje predočim bizarnu priču o tome ko sprečava filmske autore koji su dobili pare od gradskog fonda za film da ih i upotrebe, ali zbog šokantnih događaja moraću to da ostavim za sledeću nedelju. Naime, ovo sa kresanjem kučeta, ova vest da je penzioner, i to pred unukom, seksualno opštio sa kučetom jezivija je čak i od onog što trpe filmski autori u Srbiji. Kao što znate, nesrećna unuka je odmah pozvala komšiju, koji je onda i prepričao ovu bizarnost vaskolikom auditorijumu, pa su se mnogi pitali šta bi poslovično mirnom komšiji i dobrom majstoru...

Ovaj slučaj, javno priznanje penzionera o sodomiji, otvorio je niz pitanja. Šta se to dešava s nama? Zašto raste broj devijantnih? Ako ste zaboravili, nedavno smo imali slučaj mladog Kragujevčanina koji je „jeb’o ježa“, ali i doslovno. Naime, na nagovor vračare, on je prvo polio ježa vrelom vodom, popio njegov urin koji se tom prilikom izlučio, a posle prešao na seksualno opštenje sa istim, ježom, mislim!

Nije jasno šta je penzionera nateralo da flipne i nasrne na kucu, ali ovaj mučenik je to sa ježom radio u terapijske svrhe jer je imao probleme sa potencijom, pa mu je ovu bizarnu terapiju sugerisala pomenuta vračara. Umesto da uzme „vijagru“, on kresne ježa. Kada je krvav i isečen doveden u bolnicu, ceo slučaj je izašao na videlo.

Slučajevi sa kucom i ježom nisu usamljeni. Baš kao u legendarnom Olbijevom dramskom delu, imali smo i slučaj odbeglog muža zaljubljenog u kozu, a na internetu je apsolutni hit izvesni pervert Marko, koji detaljno objašnjava kako je pedeset puta „opalio“ dedinu kobilu i kako mu je to bilo „fantastično“ (?!) iskustvo, što i drugima preporučuje. Ako se setite slučaja iz zoološkog vrta kada su manijaci nasrtali na labudove, a zebra dobila sifilis, pa je moj drug Vuk Bojović morao da ih spasava, e onda se postavlja pitanje šta se to zapravo dešava i otkud sodomija, najstarija seksualna nastranost, odjednom počinje ovako naširoko da cveta kod nas Srba?

Jadne mi žene, kao da nam nije bilo dovoljno što je sve veći broj muškaraca po novim globalnim principima legitimno izabrao isti pol, nego sada imamo sve više primera totalnih devijacija da muškarci različitih godina nasrću na koze, ovce, svinje, o kučićima i mačićima da ne govorimo. Jedan od najpopularnijih viceva poslednjih godina je onaj kada Mujo dolazi kući i ispod miške nosi ovcu. Fata sprema večeru i gleda u Muju s ovcom, a ovaj kaže: „E, ovo ja jebem kad tebe boli glava!“ Kad šokirana Fata zausti nešto da kaže, Mujo kaže: „Fato, tebi se ne obraćam.“

Iskazano je kroz vic, ali zapravo ovo je verno svedočanstvo o tome dokle su došli odnosi muškaraca i žena u ovom društvu. Koliko će zaista normalnih frajera ostati kada se svi ovi pacijenti rasporede po mačkama, psima, kobilama, labudovima, svinjama i drugim životinjama?! Nedavno je jedna ugledna dama zatekla svog supruga u neugodnoj pozi s mačkom, a jedan poznati pevač kažu previše pažnje iskazuje svom psu. Šta se ovo za ime božje dešava i gde je kraj perverzijama? Postajemo li mi nova Sodoma i Gomora i da li je to posledica opšte krize, nemaštine i jada, ili zračenja, ili smo prosto zaista došli do dna, to jest metaforički jebali ježa, pa je sve više onih koji to žele i bukvalno da demonstriraju?
Jeza...

OČARAVANJE

Nisi primetio tu prenaglašenu potrebu za fasciniranjem? Nizanje šala, gotovo histeričan humor, iščekivanje reakcije, ogledanje efekta u očima nas koji to slušamo? Znaš, sve to krije veliku, suštinsku nesigurnost.

Znam. Odgovaram analitičnoj sagovornici u sebi. Zapravo ćutim. Znam i ne zanima me. Kakav bi čovek ustvari bio ukoliko bih nesigurnost smatrao dovoljno velikim grehom za odustajanje od nekoga? Nesiguran mi zvuči kao najverovatniji mogući odgovor. Tu se krije draž i opasnost prepoznavanja. Platon se jako plašio toga kako bi se na njegovu idealnu državu odrazilo to ukoliko bi vojnik počeo da krekeće kao žaba ili još gore ukoliko bi u nečijoj „scenskoj“ boli prepoznao svoju sopstvenu?


U svakodnevnim susretima sa ljudima, od chit-chata to ozbiljnih sudara, realno i virtuleno, ne mogu da prestanem da razmišljam o toj velikoj podvali. Veća je mogućnost da sretnem čoveka koji ne zna kuda je zapravo krenuo, nego čoveka koji je potpuno oslobođen nesigurnosti u ono nešto lično. Samoprocena, vera u ono što znaš, umeš i možeš, taj neprestani rolerkoster, vratolomije sa sopstvenim snagama, željama, projekcijama. Kako se ogledam u tebi? Prepoznaješ li moju vrednost? Hoće li me taj nezainteresovani pogled srušiti? U suštini, boli koliko je banalno. Ali to smo mi, to je naš trenutak, naša kultura. Surova podmetačina jednog velikog projekta.


Ne mogu drugačije da posmatram nesigurnost nego kao dobro osmišljen i neverovatno uspešan projekat, zamešateljstvo raznih industrija – modne, farmaceutske, industrije tela, lepote, a potom uspeha skrojenog između ostalog i na ovim parametrima. Gde je razlika između rigidnosti crkve koja ne savetuje već naređuje, bukvalno te bije regulama - „To je porodica! To je sreća! To je ljubav!“, pa prevedno u otužne parole njenih besnih pasa u civilu- „Ponos je kad posmatraš svoju decu kroz prozor kako zagrljeni idu u školu i vraćaju se recitujući duhovne pesmice, a ti sa ženom spremaš večeru i punog srca slušaš vitlanje veš mašine“ i rigidnosti promotera savršenosti koji te šibaju sa svake trafike ili telešopa refrenima - „Savršeni trbušnjaci do sledećeg petka, tačno u podne, ili nikada nećeš biti frajer“, te - „Ukoliko ti čista penetracija bez predigre ne traje 65 minuta i ni sekund kraće, kompletna si nula“, sve do onog „Don't touch my breil“.



Ne brinem toliko za nas koji već cepamo četvrtu deceniju, jer ukoliko se do sada nismo „izdilovali“ sa sobom (ej, zrelosti!) onda nule stvarno i jesmo, ali kuda sa ovom decom stišnjenom između veroučitelja i bilborda? Pa opet koliko je lepše i tačnije sve to sagledati kao neizmerno bogatstvo. Kao čitav niz mogućnosti... I zvuk veš mašine i breil na lepoj ruci. Zamisli zgradu. Zamisli njene prozore u suton. Na jednom je neko poput mene sa laptopom u krilu, na onom iznad majka češlja devojčicu i obraća joj se osmehom, i to je poezija za sebe, razumljiva iako uzvišena...tu levo je starac koji ne želi da ti otkrije u kom pravcu gleda, jer je to je samo njegovo, pa bilo sačuvano, oteto ili jednostavno - jedino preostalo i u tom nekom, nemom dostojanstvu, ti ga smeštaš u Vijonovu baladu...I dalje u nedogled...



I zbog svega toga sedim i puštam osobu preko puta da me fasinira ako joj to već nešto znači. Jasno mi je da tu nije reč o nekakvoj mojoj posebnosti, ja sam slučajna, a ne privilegovana meta. Volim tu požudu u očima, tu strast da se ostavi utisak. U našem bestrasnom vremenu, u predozirnosti gorčinom, strahom, cinizmom, najpovršnijom ljubavlju prema sebi, i to je nešto. Uostalom, gde se dede velikodušnost, galantnost, širina, prevedeno u ovaj opori udžbeničko-pamfletski jezik – tolerancija?



Imam vremena, imam i razumevanja. A možda sam i poželeo da budem fasciniran sa punom svešću o tome da je fascinacija kratka, površna i prolazna, a potreba za njom zamena za stvarno životno iskustvo? Ne moram da budem poštovalac. Hajde malo da budem fan. Fanovanje je čarobno u svojoj infantilnosti. Suštinski bezazleno. Direr se poštuje i voli, Džastin Biber se obožava. Ne može se biti fan Šekspira ili Čehova, ali se može ošišati kao Lady Gaga. Za Ratka Mladića ne znam. Po ovoj logici, ne brinem za njegove fanove, ali se njegovih poštovalaca bojim.



Fasciniranje mora da se pumpa, da se održava, da zadovoljava stalnu glad za novim pa bio to novi skandal, nova pesma, nova naslovna strana sa etiketom - dramatično. Poštovanje se teško osvaja, ali se podjednako teško i gubi.



Proveo sam noć u očaravanju. Bez razmišljanja o tome da li će se to sutra kapitalizovati, izroditi u nešto. Oprostio sam nesigurnost, odbio sam čak i da je primetim. Hteo sam samo jedno – da budem u tome dok se zavesa ne spusti. Da ne budem analitičan, već samo prisutan. Pristojna i zaintersovana publika. Ona koja ne upire prstom u naprsla mesta. Koja se ne povlači na njihov prvi nagoveštaj. Koja u njima ne nalazi opravdanje za sopstvene praznine.



Postoji ta čarobna, filozofska formula koja se zove – bezinteresno dopadanje. Iščupano iz konteksta, primenjeno na neki slučajni komadić života, to razumem kao mogućnost naklonosti, pa i ulaganja u nekog (koje ne mora da bude epsko i da mobiliše sve snage, ali može mnogo da znači) bez onoga „ja“ u čitavom pokusu. Bez predračuna, bez profita, bez vajde, bez misli o sebi. Na ovom đubrištu od civilizacije, koje nas ne uči da komuniciramo već da odmeravamo snage, da zarad sopstvene nadmoći ili iluzije o njoj, prvo prepoznajemo slabost na licu preko puta, to je istinski uzvišeno. Do te mere da ponekad i sam sebe fasciniraš. Ali o tome treba razmišljati kasnije.

Зоран Христић

Власник контејнера

Ови што живе у околним вилетинама сигурно нису дошли до њих путем тендера

У смирај дана, обично, кренем у шетњу с намером да се опустим после напорног рада. Иако сам навикао да се у земљи Србији често нађем у средишту надреалних призора сиромаштва, нисам могао ни да сањам призор који сам угледао на углу једне улице у елитном делу престоног града.

Два сиротана, један старији, други млађи, на расклиматаној справи која је некада била бицикл, жучно су се расправљали око једног јединог контејнера за одлагање смећа, што је лепши назив за ђубре. Само што се не потукоше оруђем за рад: штаповима који им служе за чепркање по контејнеру, односно по његовом ,,богатом” садржају, с обзиром на то да се налази у тајкунском крају и да га штите накострешене сигурносне камере у близини ,,објекта”.

Старији од њих двојице тврдио је да је то искључиво његов дугогодишњи контејнер, другим речима да је он једини власник тог ,,објекта” и да не дозвољава да му дођоши чепркају по ,,власништву”, јер у земљи Србији ова нова врста власништва представља питање опстанка многих људи. Млађи човек није одустао од контејнерске борбе па је посегао за флашом у којој је био гутљај вискија заостао од препијених, околних, газда. Занемео, стајао сам као укопан пред призором туге у којој и сам учествујем својим присуством. Да бих умирио ове несрећнике, усудих се да запитам старијег човека да ли је претходно био расписан тендер за власништво над контејнером? На мој ужас човек крену ка мени са ,,оруђем за рад”. Међутим, врло смирено ми је објаснио да је он, нажалост, образован човек, да није пијанац, јер не би дозволио да му колега попије гутљај вискија, да зна шта је тендерисање и да ови што живе у околним вилетинама сигурно нису дошли до њих путем тендера, осим ако постоји тендер за отимачину, а вероватно су се ,,уграђивали” у тендере које су сами расписивали. Затим ми је старији човек, уз наклон, пружио штап и рекао: ,,Господине, послужите се!” Захвалио сам и пришао контејнеру који је стварно био ,,садржајан” и пун обести околних станара.

Бициклиста, уз шкрипу расклиматаних точкова, оде да нађе, ако их је још преостало, свој контејнер. Ја, затечен, са штапом у руци и ,,изобиљем” у контејнеру, само што не узех пола хлеба јер, како ствари стоје, и та полутка полако али сигурно достиже небеску цену, примерену ,,небеском” народу.

Ако се призори оваквог живота у Србији наставе, ја присуствујем ,,светлој будућности”.

Као да изнова чујем како цео стадион Звезде скандира: ,,Помози Боже, помози Боже”. А тада је Пикси изводио само један обичан корнер.

Kolumna Borisa Dežulovića | utorak 7.06.2011
Dani ponosa i slave Croatia Airlinesa
| Boris Dežulović

Dragi mladi prijatelji, ne dopustite da vas zavedu privlačna obećanja lakoga uspjeha, načinu života koji daju prednost izgledu, na štetu nutrine, rekao je Sveti otac Benedikt XVI mladima na Trgu bana Jelačića. “Ne popuštajte kušnjama da se pouzdate u posjedovanje, u materijalne stvari, odričući se slijediti istinu koja ide dalje, poput visoke zvijezde na nebu, kamo vas Krist želi povesti”, poručio im je papa: “Dopustite da vas povede u Božje visine!”

[You must be registered and logged in to see this image.]



Prastara je ta stvar s “lakim uspjehom”, “posjedovanjem” i “materijalnim stvarima” nauštrb “nutrine” i “istine”. Papa koji nosi crvene Pradine cipele i skupocjene Moreschine mokasinke od klokanove kože zna valjda sve o tome. Pretpostavimo za potrebe ovog ogleda čak i da je vanjska manifestacija raskoši u službi posredovanja “nutrine”.

Pretpostavimo i da je Crkva u pravu kad pretpostavlja kako je njeno stado obična stoka koja Riječ Božju ne bi shvatila ni prihvatila kad bi je tumačio neki bosonogi asket u dronjcima umjesto u svili i kadifi, i na magarcu umjesto u papamobilu. Pretpostavimo da je “slijediti istinu” lakše kad “istina” korača u Pradinim cipelama. Pretpostavimo dakle da “način života koji daju prednost izgledu” u tom slučaju ne ide “na štetu”, već izravno u korist “nutrine”.

Zašto, međutim, ta ista “istina” živi “život koji daje prednost izgledu” i onda kad taj izgled nitko ne vidi, dakle kad “izgledom” i “materijalnim stvarima” ne osnažuje Riječ Božju? Milijun je svakodnevnih primjera, evo jednog nasumičnog.

Avion Croatia Airlinesa kojim je papa Ratzinger otputovao iz Zagreba u Rim preuređen je specijalno za tu priliku, cijeli timovi inženjera i tehničara danima su u hangaru na Plesu preuređivali Airbus 320 u leteći papamobil, povadili sjedišta iz business klase i sklopili mali, ali raskošni papinski salon, samoborska tvrtka Kristal izradila je posebnu seriju kristalnih čaša za vino, karlovački Kordun specijalni komplet pribora za jelo, katering je krcao raznovrsne delicije i sanduke vrhunskih vina, polomili su se ljudi iz Croatia Airlinesa i državnog protokola da Airbus pretvore u papavion, a sve za - šezdesetak minuta leta.

Za jedan beznačajni sat u životu Svetog oca, u kojemu neće predvoditi euharistijsko slavlje niti svjedočiti “istinu koja ide dalje, poput visoke zvijezde na nebu”, već samo “Božjim visinama” putovati od točke A do točke B.

- Poštovani putnici, dobrodošli na let Croatia Airlinesa na liniji Zagreb-Rim – govorio je glas iz zvučnika dok je lijepa stjuardesa pred Poštovanim Putnikom izvodila onu pantomimičarsku točku sa smješkanjem i mahanjem rukama.
Kuckaju čaše

- Izlaz za slučaj opasnosti nalazi se u Vašoj iskrenoj, čvrstoj vjeri i ustrajnoj molitvi Gospodinu Bogu Ocu Svemogućemu. Podsjećamo vas da je pušenje zabranjeno tijekom cijelog leta.

Jedva su dočekale stjuardese da se ugasi onaj znak za obavezno vezivanje, pa se razletjele avionom gurajući kolica puna mediteranskih specijaliteta i arhivskih vina, uz plemeniti zvuk kuckanja kristalnih čaša.

- Hvala, ne bih ništa – rekao je kratko Sveti otac, pa se nekako raznježio vidjevši razočarane poglede stjuardesa. - Dobro, može kikiriki i čaša vode.

Cijenu cijelog tog historijskog putovanja nije teško saznati, dovoljno je da nazovete Croatia Airlines i pitate ih koliko bi koštalo da isprazne let za Rim za vas i nekoliko prijatelja, novac nije u pitanju, samo vas zanima koliko bi stajalo da za taj let izvade sjedišta u business klasi i urede luksuzni salon s kateringom iz Esplanade. Bit će drago ljudima u Croatia Airlinesu, nemojte sumnjati u to: prošlu su godinu završili sa stotinu i šezdeset milijuna kuna u minusu.

Papa je, međutim & naravno, sve dobio mukte, a koliko je poznato nije se nešto ni bunio zbog cijelog tog preseravanja. Cijena, uostalom, ni za Crkvu u Hrvata, ni za Airlines u Hrvata - a ni za ovaj ogled - nije važna. Nije važan ni taj jedan let.

Primjera besmislenog rasipanja novca ima bezbroj, ovo je samo jedan od njih. Joseph Ratzinger nije imao pojma, niti je morao imati, koliko se ljudi polomilo i koliko je novca potrošeno da bi on sat vremena drijemao u avionu pretvarajući se da kontemplira.

Što se njega tiče, on je mladima održao nadahnutu propovijed o “kušnjama materijalnih stvari na štetu nutrine”, poručujući neka “dopuste Kristu da ih povede u Božje visine”, a onda bez osobitih nesporazuma sa samim sobom dopustio Kristu da ga povede u Božje visine s kristalnim čašama, šampjerom al forno i sandukom Miloševa Stagnuma iz 2003.

Letjeli su avionima Croatia Airlinesa razni celebrityji, premijeri i predsjednici, pop zvijezde i ruski tajkuni, svijet dakle koji po definiciji “daje prednost izgledu”, “lakom uspjehu” i “materijalnim stvarima”, sve “na štetu nutrine”, ali ni za jednog zrakoplov nije posebno uređivan: u leteći salon, divnog li paradoksa, preuređen je samo za potrebe jedinog od svih celebrityja na čitavom svijetu koji po definiciji ne mari ni za izgled, ni za laki uspjeh, ni za materijalno, već za duhovnu “nutrinu”.
Policijska racija

Papa, kao i njegovi niži oficiri, nije od našeg svijeta. O njihovoj se “nutrini” brine udvorički katering o trošku smrtnika koji sa beštekom u prtljazi ne mogu proći već i aerodromski checking. Naši životi, u strogo teološkom smislu, ne vrijede isto. Dan-dva prije papinog dolaska – samo još ovaj primjer – policija je od stanara u zgradama na trasi papamobila oduzela više od tisuću komada vatrenog oružja!

Zagrepčani svih ovih godina žive u njihovu susjedstvu i prolaze ulicama kojima je prošao papa, ali nikad policija nije napravila raciju i oduzela sve te duge i kratke cijevi. U cjelokupnoj povijesti Vatikana nijedan papa nije u Hrvatskoj ubijen vatrenim oružjem, istodobno svake godine od metka pogine tridesetak Hrvata, pa ipak je tih hiljadu pištolja i pušaka oduzeto samo dok je u državi boravio Sveti Otac.

Po istom onom divnom apsurdu, jedini od svih na nišanima cijevi duž Ilice i Ksaverske ceste koji po definiciji ne mari za svoj zemaljski život.
I koji, kad mu dođe vrijeme, neće čekati redovni let i stajati u redu za checking, već će u Božje visine luksuzno preuređenom business klasom.

Slobodna Dalmacija


Hm, sa ovim Dežulovićem bih se rado kolumnirala.

Не причај са њим, набоди га

antioksidant RSS / 12.04.2011.

Искрено, горње стихове сам певао више пута у животу. а и "судијо кретену, јеб`о сам ти жену" и "носи говна напоље" (док неког "повређеног" на носилима спорим кораком носе до ивице терена где ће он одмах скочити на ноге лагане и потрчати натраг у игру којој је одузео пар секунди превијајући се). осећам потребу да нагласим да сам увек тако нешто певао из зезања, не мислећи озбиљно. ово говорим, не због судијине жене коју нити сам видео, нити сам јебао већ згађен контекстом у којем сам скорије чуо насловну строфу.

а контекст је следећи - дечија утакмица (небитно је који је спорт у питању, небитно је годиште деце - далеко је испод тинејџерских годишта) а "навијачи" који су тако здушно "пружали подршку" су наравно - родитељи. или боље рећи "родитељи".

тих дечијих турнира у разним спортовима има на све стране. поента је (теоретски) бављење било каквом спортском активношћу, ради правилног развоја (и физичког и психичког). поента је (теоретски) у великом броју деце која може да потрчи, зна да плива, клиза, скија... али та поента је сасвим теоретска. на крају се дође до "носи говна напоље". на крају остаје ужасан притисак да је победа једино што је битно је данашња победа под било којим условима, на било који начин.

згрожен сам.

Згрожен сам притиском, згрожен сам тим лажним такмичарским духом, згрожен сам одсуством било какве жеље да дете буде здраво, покретно, весело, друштвено... одсуством било какве жеље да дете за 20 година одрасте у слободно, разумно, хумано биће... све што је битно је данашња победа под било којим условима, на било који начин...

не. то није такмичарски дух. јер победници такмичења су они који за 20 година буду дизали трофеје. не они који данас, по сваку цену победе клинце из суседне улице.

не. то није спортски дух. јер спортски дух подразумева фер плеј и поштовање противника. прихватање пораза и тражење правог и јединог такмаца само у себи.

не. то није mens sana in corpore sano. јер проналажење здравог духа у здравом телу на индивидуалном нивоу подразумева да не постоји префорсирање организма који расте а на колективном подразумева да што већи број деце буде физички активан, а не селектирање четворогодишњака.

Моја другарица има сина пубертетлију који много воли фудбал. али да га игра. не занима га да седи заваљен у фотељи са пивским стомаком, глумећи селектора. али није талентован. не може да пронађе клуб у ком би тренирао. не постоји аматерски, рекреативни клуб у коме би се скупљали и тренирали људи заинтересовани за дружење, трчање, шутирање лопте а апсолутно незаинтересовани за победу у финалу купа шампиона. нема. не постоји. нијe у "систему"...

здравље нације my ass. Толики политичари по управним одборима клубова а срчана обољења нас косе као куга средњовековну европу. док год се јуре медаље и сликања маши се поента mens sana in corpore sano. све је само гребање о туђе победе, сликање са шампионима, док су будући људи остављени сами себи...

Али да се вратим ја на ове "навијаче" с почетка приче. лепа је и корисна ствар што се деца баве спортићима (тенис је хит бр1 у последње време што опет говори нешто) али да би деца добила пуну меру позитивних ствари а била заштићена од негативних неопходно је сачувати забаву у дечијем спорту. за децу бављење спортом подразумева добру забаву и добру клопу после утакмице. победе и порази имају сасвим другачије значење у њиховом свету... осим ако им одрасли не наметну сопствену матрицу. а није циљ направити спортску каријеру већ створити услове за лепо, забавно, подстицајно одрастање...

Или би то бар требало да буде циљ?


Изгледа се код нас од малих ногу "спортски" учи да је човек човеку вук.

Životna radost


Sreća i ljubav se ne dobijaju uvek na dar, mnogo češće se otkrivaju naporima duha. Ljudi koji umeju da osmisle obesmišljeno, da izleče bolesno, da izmame osmeh na licu tužnih, da vrate nadu razočaranima - mogu biti srećni što su rođeni. Činiti druge srećnim ispunjava im srce. Njihov život nije uzaludan. A kada jednog dana dođe vreme da odu, nema za čim da žale. Životni elan im je dao snagu da nikada ne klonu. Nije važno da li su živeli u siromaštvu ili bogatstvu, u carstvu hladnih zima ili žarkih leta, u materijalnoj oskudici ili izobilju, njihov bogat duhovni život i vitalan elan su ih učinili otpornim na sve loše izazove.
Zanemariti vitalni elan i velike kreativne potencijale mladih ljudi, željnih znanja, nadmetanja i samonadmašivanja, veliki je greh prema mnogim talentovanim ljudima kojima naša zemlja nije pomogla da se školuju i da po završetku studija ostanu u svojoj zemlji i pomognu njenom razvoju kako bi se priključila tehnički razvijenijim državama. Naravno, na doživljaj životne radosti utiče i psihosocijalna klima u zemlji, koja pruža mladima mnogobrojne šanse za njihovo samodokazivanje, osećanje prihvaćenosti i iskazana briga za kvalitet njihovog življenja. Ovo kod mladih stvara osećanje sigurnosti i brige društva da od njih stvori kreativne ljude. Međutim, nezainteresovanost za mlade ljude, otpuštanje stotina hiljada ljudi sa posla i nezainteresovanost za njihovu sudbinu stvara od njih desperadose i osobe sklone kriminalu, jer se jedino takvim načinom može preživeti u zemljama u kojima se ne misli na budućnost. Ovo je greh ne samo prema tim mladim i mlađim ljudima punim energije i životnog elana već i prema zemlji iz koje su ponikli. U stanju beznađa svoj elan će ponuditi drugima.
Optimizam, vedrina, smirenost, duhovitost, sigurnost i ležernost sigurno nisu vezani uz genetsku formulu. No, isto tako je sigurno da se takva stanja majke prenose onom nevidljivom vezom koju simbioza dva bića tokom trudnoće stvara, a koju će neko nazvati intuicijom, božjim darom, biologijom, sve dok neko novo naučno otkriće ne skine koprenu tajanstvenosti i na svetlost dana iznese konkretne uzročno-posledične veze nečeg do tada misterioznog. Tako pomalo padaju poslednje tajne čoveka od kojih je još najveća njegova duša.
Priznajem da i pored nepodnošljive ružnoće Zla, ja i dalje, možda naivno, možda beznadežno, verujem u mit o poljupcu, ili, ako hoćete, o ljubavi kao metodologiji borbe protiv Zla. Bez obzira na to što se najstrašnije slutnje ostvaruju i što tamna i ružna senka Zla natkriljuje našu nesrećnu planetu i na kraju milenijuma, ja i dalje verujem u svetlost na kraju tunela.
U našem narodu, i pored svih nedaća koje dolaze spolja ili iznutra, mnogo više iznutra, jer mi smo nejedinstven i nekoherentan narod, podeljen između sebe, trenutno na trista partija i stranaka, pa, prema tome, smo i sami sebi najveći neprijatelj, ipak, verujem u neki prirodni ili istorijski samoregulišući princip, koji se u najtežim trenucima, kakvi su trenutno aktuelni kod nas, uvek pobrine da iznedri novog harizmatskog i mladog vođu, neuprljanog i čestitog, koji spasava narod od sigurne propasti.
Čovek na koga mislim ima viziju, čovek ove kaldrme na kojoj se školovao i učenik Prve muške gimnazije, i udisao miris beogradskih dorćolskih lipa, koje danas i njegove ćerke, šetaju - udišu je, koji će morati da vrati Srbiji dostojanstvo, ovom gradu dušu i romantiku, svu lepotu koju je nekada zračilo kao zaštitni znak grada na dve reke!
On je tu, samo ga definitivno treba prepoznati. Dati mu svoj glas (nadam se da mu je većina dobronamernih posebno mladih čestitih ljudi dala). I, eto šanse za Srbiju, za narod koji je u ovom trenutku, izgleda, sve bitke pogubio. To je čovek koji nam može vratiti veru u sebe i radost, životnu radost. Posle svega što smo doživeli i preživeli, zaslužili smo, ako ne mi, onda naša deca, da osetimo radost življenja u slobodi i miru, jer smo ljudska bića.
Da li će ova vlast doneti jedan optimizam, nadu da nam deca očekuju bolju budućnost, da se oboleli i stari dostojanstvenije leče i žive, ne samo održavajući goli život već kao nadgradnju zasluže kvalitetnije življenje! Mogu li se strasti usmeriti ka boljitku, evropskim ciljevima, dostojanstvu koje kao nacija jednom moramo zaslužiti i dobiti zasluženu pravičnost, čestitost jer sve to mora već jednom zameniti iznurivanje, duhovni ponor, poniženost, ispošćenost našeg naroda.
Mladost, lepota, radost življenja! Postoji li tajni recept za uspeh Ili još bolje, kako sačuvati i razviti ta stanja duha uprkos godinama koje nikoga ne štede Jednom rečju, kako očuvati lepu mladost.
Mladost i lepota zajedno učestvuju u radosti življenja. Ali, mladost je ograničena - ona nestaje, tako brzo, suviše brzo! Zato ova mlada generacija nema vremena za čekanje.
Valjda će se obećani evropski put ostvariti, pa ćemo prestati da spominjemo kriminal, siromaštvo, gladnu decu, nezaposlenost, pa će mladi početi da gledaju neko drugo nebo sa čistijim kiseonikom i mirisom lipe u okruženju koje će biti bez agresije, mržnje, zavisti, ubijanja …
U jednom od prethodnih uvodnika citirao sam jednog psihijatra, prijatelja sa Dorćola: „Istina je da je, u današnje vreme, sve demistifikovano. Osim onih koji demistifikuju, inače ne tako nevinim kao što se prikazuju."
Tada sam zaključio: „Na svu sreću ostaje mladost, koja, sama po sebi, nema godine, jer se definiše kroz plemenitost, entuzijazam, ulaganje u lepo, dobro i istinito. Za svakog čoveka i za svaku civilizaciju, to je veliki izazov koji se uvek mora prihvatiti. Budimo mladi u duši i srcu! Trenutak je presudan za ovaj narod, za ovu mladost."


D.Gregorić

"Noli turbare circulos meos! "

”Ako imaš veze sa mudrošću...”

"Koliko u Sunca krava i bikova ima, izračunaj stranče,
Napregnuvši um, ako ti je zaista svojstvena mudrost.
Kolika se stoka isteruje u doline Sicilije vlažne?
Šarena stada je imao sjajan bog,
Na broju četiri: od njih je jedno - kao sneg belo bilo,
Kod drugih se crnim prelivom belesala masna vuna,
Mrko je treće stado, šareno - četvrto. U svakom
Stadu bio je veliki broj plemenitih bikova.
Ovako ćeš izračunati bikove: da bi našao broj belo - snežnih
Od crnih oduzmi polovinu i trećinu,
Dodaj im zatim sve mrke (uzmi sve to u obzir!)
Četvrtina broja crnih bikova jednaka je petini
Šarenih bikova, ako im se doda broj mrkih.
Broj šarenih, najzad (onih koji su preostali ),
Bio je jednak šestini i sedmini belo - snežnih,
Ako im se dodaju svi mrki bikovi.
A ako zaželiš krave da izračunaš dobićeš evo šta:
Broj belih krava jednak je trećini sa četvrtim delom
Celog crnog stada (bez ikakve greške).
Broj crnih krava jednak je četvrtini
Šarenog stada, ako tome delu dodamo i peti deo
Onih koje su s bikovima pasle zajedno na istoj livadi.
Zbir šarenih krava bio je jednak po broju
Petom delu sa šestim delom mrkog stada.
Broj mrkih krava jednak je polovini od trećine
Zajedno sa sedminom broja belog stada.
Ako izračunaš koliko je tamo svega bilo stoke,
Koliko je na livadama paslo mesnatih bikova,
Koliko krava muzara i koliko od svake boje,
Niko te više neće nazvati neznalicom,
Ali i u mudrace te neće ubrojiti,
Ako uzto ne izračunaš i različite navike bikova:
Ako se pomešaju crni bikovi sa belim stadom,
Oni će u polju zauzeti pravi kvadrat
Širine jednake dužini, i ova bezbrojna masa
Popuniće čitavo polje Trinakije
Ako se pak pokupe zajedno svi mrki i šareni
(A ostali će zasebno pasti,
Ili, je isto ako im dođu i svi ostali),
Tako da u prednjem redu stane jedan, a zatim
U svakom daljem redu sve više, imaće figura,
Koju svi oni popunjuju, tri strane:
Umeš li sve to da nađeš i duhovnim pogledom
Da obuhvatiš veličinu stada i drugima da preneseš,
Gordo koračaj napred, kiteći se velikom pobedom:
Znaj da si, prevazišavši druge, po mudrosti prvi ti."

Arhimed
***
... iz arhiva ...tragom

( bilo bi lepo kada bi mogli da ih učinite dostupnim: onima koji će razumeti o čemu pričam)

... Čoveku, prijatelju, muzičaru ( iz bande) , uz čiju svirku sam dočekao mnoga jutra , , a da često nisam morao da platim pesmu...jbg, kad sam imao ja, imali su od mene i oni,
ali nisam dao da mi kradu strofu...
dok su mi pevali ...

Scena:

' 90-tih, prošlog veka ...novembar...kao da će sneg...ružno , hladno, , onaj osećaj da je sve prljavo od smoga, vlage... benzinska pumpa kod Mlekare, red skreće u Partizansku pa skoro do Temerinske... oko 2 km +-...par metara...


čeka se cisterna...pada veče, čekam već dobrih pet sati...


osatvio auto kod semafora , ubacio u brzinu, povukao ručnu( predostrožnost, da ne izguraju auto dok nisi u njemu -


( katastrofa to mii se već dešavalo . zapamtim gde sam ostavio auto , dođem kasnije , posle dva tri sata, a on izguran skroz u p ...) ...


jedan poznanik , je dogurao još pre nedelju dana , neispravnu Ladu na ulazu u pumpu, pa kad god stigne benzin na pumpu , njegova kola su negde 14,15, po redu ...i posle napuni izvuče benc, pa kad se rasčisti gužva, sutradan ponovo parkira na istom mestu, i čeka sledeću priliku, otprilike svakih 6-7 dana
šta sve neće smisliti...


ostavim auto, idem da vidim šta se dešava,sve smrknute face, brojim...32, 33, .....87... 96 , nije loš broj ,odmah računam, ako stigne mala cisterna ( oko 9000 l + - , 500, 600, zavisi koliko maznu ovi sa pumpe u dilu sa vozačem) ako svaki auto sipa 40 l( ne sipaju više, ni u fricovke) to je oko 4000 , 1000, za muriju (šatro) , 1000 za HP... stići ću na red ....

naravno pod uslovom...

jbt...kakve matematičke proračune izvodim, strašno...

gledam ,neki se skupili u gomilu pored i zapalili vatru , greju se , flaša sa cugom ide u krug, još samo muzika fali pa ko na poselu ...jbt...kakav horor, još počinje da duva neki vetar...

neko je provalio da ovaj deo grada neće imati struje od 7 uveče do 1 , posle ponoći ,
panika je odmah zavladala....

uzmuvali se ljudi, treba ostaviti kola pa doću sutra, a u toku noći, naravno, raj za lopove, em nema svetla, nikog pored kola, mogu da izvade ceo motor ako se namere...

rezervnih delova na najlonu koliko hoćeš ...
sretnem drugara , koji radi na pumpi( nije bio u dilu sa ekipom koja radi, nije hteo da muva , pa su ga seljakali sa jedne na drugu pumpu svakih 10 dana)

kaže da će doći cisterna oko 10 uveče,a za struju ne zna, da li će nestati ... i onda kaže nekom da neće prodavati za marke , doći će murija, pa će moći benc da se sipa samo za čekove ili lovu...

sada će biti šou...
vraćam se nazad , do kola,, smrznut...ulazim unutra da se zagrejem, a unutra ledara... palim cigaretu, ko zna koju po redu, pa mi se čini nekako toplije ...

.jbt...sve za jbenih 40 litara goriva, da popizdiš ...

onda izređam sve redom i ispsujem, nekako mi lakše, i opet čekam...


da li postoji nešto gore od čekanja, to užasno bespomoćno osećanje, kada nešto čekaš, a nisi siguran ni da li ćeš uopšte ...dočekati,

a i da li je vredno čekanja ...došao mi onda Andrić napamet , iako u nekom drugom kontekstu ali ...


"Zaraziti nekog čekanjem
to je najsigurniji način vladanja nad njim,
to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim zauvek,
i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora
i jača od najjačih bukagija,
jer se, sa mnogo sreće i veštine ,
iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi ,
ali te obmane - nikad ni doveka.
Sve što jeste i što znate, umete i možete
stavljeno je u službu toga čekanja
bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje.
Jednima vek prođe
u mučnom i uzaludnom čekanju,
a drugi dobijaju i bez najmanjeg čekanja
sve što žele i čemu se nadaju. "
.
Preturam po glavi to o čemu je pisao ,kako je čovek sve dobro rekao ....

pa se nekako isključim iz svega...
I mislim o Jeleni , ženi koje nema..., ...počinje da promiče sneg, susnežica, šta li je... I to traje i traje....čekanje...


a imam i poziv na piće, u bilo koje doba... i , ne znam da li vredi ... već zamišljam scenu , kao kod Enesa

«Vani su padali pijanci
umjesto snijega.
Bio je siječanj, ili januar,
ne sjećam se više.
Pozvan u tuđi stan,
sjedim u njezinoj sobi bez svjetla,
ona, u opasnoj dobi,
a ja, poput pjetla.
Pričam joj pjesme....
Ona se divila bedrima,
kukovima, dojkama,
svim svojim sokovima.
Ona se divila mojim stihovima,
a ja sam pio vinjak.
Jedino što je znala reći,
PA TO JE KRASNO
i meni je sve bilo jasno
i užasno i strašno i žao
i sva bih blaga dao
da mi se vrate riječi
što sam joj reko,
ali bilo je već kasno.
Ona je ležala pored kamina
i kao da se kaje,
rumena od vatre vina,
plakala je
i nehoteći grješila je
milujući jastuk
misleći pritom da sam vuk
koji će skočiti...
A ja sam bio pozvan,
ako se ne varam,
u ovaj stan tek nešto popiti
i sjedio sam potpuno miran.
Dosada je glodala tišinu,
vatra se jarcala u kaminu.
Ona je pričala o svojoj mački
i o ludnici u diskiću
i o nekom crnom mladiću
koji ima kola
i deset miliona na knjižici.
I meni je sad stvarno sve bilo jasno
i rekao sam djevojčici
Pa to je krasno, to je zaista krasno....
i otišao sam padajući sa snijegom po ulici."


Da...dobro bi mi došla sada jedna boca vinjaka, pa makar I Rubinov,

Iako...hm... nisam bio kod nje do sada , verujem da je " raspored I retki predmeti" kao kod Enesa ili može I kao kod Ines,

pa I to bi bilo sasvim sasvim pristojno, zadovoljavajuće u ovakvom času, , ..
uz "Mozart, Requiem, Agnus Dei, , ipak meni je "uvek" najdraži početak "mmm


Prekine me iz takvog bunila , lupanje po prozoru kola.
Čovek, koji je parkirao iza mene moli ako imam da mu napišem čekove za benc, on ima samo marke, daće mi 2,7 DM po litru ...

gledam ga belo, smrznuto ,
ništa ne kapiram u momentu...


"kakve marke, kakav benzin, čekovi ? šta priča ovaj čovek"...


Ovaj ne prekida , nastavlja da mi objašnjava, onda se vratim polako , gledam imam 24 čeka, 20 treba za 40 litara ... ali kod kuće imam oko 100 čekova što iz banke , što poštanskih...dogovaram sa čovekom , ostavim mu ključeve ukoliko stigne cisterna u međuvremenu, i odem na Liman ...

Naravno taj odlazak/povratak je trajao, dobrih sat i nešto, kad ...stiže cisterna..

Neverovatno je gledati lica ljudi... koliko ushićenja , neki trijumf se očitava pogotovo kod ovih što su bliže pumpi...

kao da neka neverovatna sila izbija na površinu posle one učmalosti od pre samo desetak minuta... odmah su svi nešto živahniji, dobacuju jedni drugima, zezaju se, smeju se čak...

a sve to zbog jbenih nekoliko litara benzina , koje će potrošiti, vrlo brzo I onda ponovo... kakav bedak...


Guram kola do pumpe , negde treći , četvrti od aparata, kad sa druge strane dolazi fića, ko metak , I zaustavi kod aparata za sipanje . Izlazi tip, prepoznam ga debeli B., jedan od onih iz bande...kao svi njegovi udarao je begeš...


Naravno frka, ovi što čekaju hoće odmah da tuku, ljuti, viču, i ... ,a on ni pet ni šest
« Šta je bre , šta oćete , jedino vas mi Cigani volimo ! Ajde brzo ću ja, . »


I neverovatna situacija ,svi ućutali odjednom, , a on kako je došao tako I ode, ko metak ...

Kasnije sam, u toku noći, otišao ipak, na muziku..i napio da li od muke ili iz očaja ne znam ...

Sećam se samo ,

kada sam ulazio , da je počeo begeš
« Bele ruže , nežne ruže ...


i imali su me odmah ...


B92
autor Trener92

SRCE POD PRITISKOM: Novak kao metafora - Mirjana Bobić-Mojsilović

Novakov trijumf bio je tema samo jedan dan, ali zato estradni razvod, otrovna estradno-porodična zavera i pomije rijaliti šou programa, ne prestaju da nas zabavljaju

PARADOKS žute štampe - ili privlačnost zla, zavodljivost svakog posrnuća, atraktivnija je i medijski daleko isplatljivija tema od bilo kog dobra. Dobro, uzvišeno, plemenito i lepo ima neuporedivo manji vek trajanja od bilo koje bljuzgotine kojima se, u nasladi, razmazuju naslovne i srednje strane novina. U nedelji u kojoj bi bilo prirodno slaviti uspeh, plemenitost, skromnost i osećaj za druge našeg velikog sportskog i ljudskog šampiona Novaka Đokovića, koji je spektakularno pobedio na Otvorenom prvenstvu Australije, ispostavlja se da je sve drugo atraktivnije od njegovog podignutog pehara. Novak Đoković i njegov trijumf bili su tema samo jedan dan. Ali zato spektakularnost jednog estradnog razvoda, sve sa blatom najnižih komentara čitalaca, zatim jedne otrovne estradno-porodične zavere i, naravno, neizbežne pomije rijaliti šou programa, ne prestaju da nas zabavljaju. Kurve, preljubnici, podela imovine, te menažerija svih ostalih životinjskih farmi, nažalost, pečatiraju srpski život daleko više nego jedan blistavi mladić koji svoju pobedu, osim svojoj porodici i svojoj devojci, posvećuje i svojoj zemlji, zarobljenoj u teškoj moralnoj, i svakoj drugoj kaljuzi.

Jer, kako inače protumačiti tako kratko medijsko trajanje priče ne samo o Novakovom trijumfu, nego i o njegovoj ljudskoj veličini - govor koji je održao primajući onaj pehar, zadivljujući je trenutak dobrote, plemenitosti i gospodstva. Taj zlatni dečak je, podsećajući svet na žrtve katastrofalnih poplava u Australiji, ali i na užas kroz koji prolazi narod u njegovoj zemlji, Srbiji, pokazao kako izgleda moralna i ljudska vertikala. Nažalost, to je ovde od trećerazrednog značaja u odnosu na „našu situaciju“.

Podsetimo se kako su, samo pre nekoliko nedelja, po novinama bujali ogavni komentari protiv Novaka Đokovića, samo zato jer je podržao svog oca u ratu oko Teniskog saveza Srbije. Kako je medijska mašinerija sa zadovoljstvom i oblapornošću dočekala taj slasni zalogaj koji je obećavao mnoge naslovne strane, prljavštine, srozavanja i osvetu netalentovanih a udruženih mediokriteta. Kako su nekoliko dana pred Australijen open pojedini tabloidi pokušali da slože priču o tajnoj romansi Novaka i Ane Ivanović, kako su u ovoj nedelji Novaka, umesto zbog spektakularnog osvajanja grend slema, češće pominjali u jednoj bulevarskoj bračnoj aferi. I kako su od njegovog oca, posle osvajanja Dejvis kupa, pokušali da naprave monstruma koji želi da pokvari srpsku sreću u našoj voljenoj žabokrečini.

U zemlji u kojoj je sistem vrednosti totalno poremećen sve je okrenuto naopačke. U zemlji poraženih, u zemlji u kojoj su porazi i beznađe „dobro jutro“ tolikih života, postoji neka vrsta indukovane blaziranosti pred pobedama. To se nas, u stvari, uopšte ne tiče. Pobede, u stvari, sa nama nemaju nikakve veze, zar ne? Porazi su naša duhovna hrana, dokaz da smo svi isti, da ličimo i da nam nema spasa. Otuda Novak Đoković jeste metafora. Kad taj najdivniji srpski princ izjavi da pehar posvećuje i nama, mi se okrećemo da vidimo da li je bilo seksa u parovima, ko je koga opsovao i da li ima još blata i prljavog veša u aktuelnim bračnim sapunicama.

Erotičnost zla, primamljivost prljavog jeste ono što odlikuje savremene medije koji su odavno još svaku pristojnost proglasili dosadnom i ekonomski neisplativom. Uostalom, pobeda traje samo jedan dan, ali posrnuća su uvek procesi koji garantuju mnogo naslovnih strana.

Ipak, verujem da ima još mnogo onih koji su ove nedelje mislili na Novaka Đokovića, na njegove roditelje koji su ga takvim napravili, da postoji ono parčence Srbije koje veruje, upravo u trenucima dok Nole podiže onaj pehar i ljubi ga i za nas, da nije baš sve izgubljeno.

Upravo zbog tog dela Srbije, zbog nas, moram da napišem Đokovićima da se ne sekiraju. Svi veliki ljudi u ovoj zemlji doživeli su isto. Ipak, moram da obrnem onu čuvenu Kenedijevu izreku:

Dragi Nole, nije više pitanje šta ti možeš da uradiš za Srbiju, nego šta Srbija može da uradi za tebe.

Komentar dana, Jelena Velinović novinarka rubrike vesti
KO BELI MEDVEDI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako se zove čovek koji je na vlasti? - Pa lopov! Ne znam kako se stvarno zove, kako mu je pravo ime, ali on je lopov - kratko i jasno reče onaj mali u legendarnoj „Kefalici“.

E sad, iako deca sve znaju, pa i to da onaj ko laže i krade, to jest lopov, ide u zatvor, onaj čika iz politike neće. Mislim, neće u zatvor. Jer, štiti ga imunitet! Ne onaj od kijavice i gripa, već upravo od zatvora, kazni za saobraćajke, javno pljuvanje i blaćenje političkih mu neistomišljenika, i to u direktnom prenosu na nacionalnoj televiziji.

I tako se gospodin poslanik, na primer, zaputi na putešestvije duž Srbije, usput pređe dve-tri naplatne rampe za „dž“ (kako predstavnik naroda da plaća putarinu?!), građani mu debelo plate gorivo, doda gas kako bi što pre stigao na „neodložan sastanak“, ako je baš maler, zaustavi ga saobraćajac, ali... Neće moći, druže policajče, gospodin poslanik ima imunitet! Šta će onaj saobraćajac - slegne ramenima i pusti ga na „važan sastanak“. U eventualnoj prijavi, ako je policijski službenik i napiše, ni slova o tome da je dotični poslanik iskoristio svoje „Ustavom zagarantovano pravo“ i pozvao se na imunitet. Pa ajd sad mi novinari nek (zvanično) saznamo ko se sve bahatio po drumovima!

- Nema šanse! Teško je tome ući u trag - priznaju nam i u MUP. A teško je, osim iz tračeva po skupštinskim kuloarima, doznati i ko je taj gospodin poslanik koji je imun na nasilje u porodici! Ili na uličnu i kafansku tuču. Ili na prikrivanje prihoda. O zloupotrebi službenog položaja da i ne govorim.

Ipak, ima nade, odzvoniće i njima (tako bar najavljuju u Ministarstvu pravde). Skresaće im, kažu, i taj imunitet. Za premlaćivanje žena i dece, kafanske tuče, prekoračenje brzine... moraće da stave prst na čelo. Ali ne i jezik za zube - pljuvanje je i dalje „besplatno“.

Balkanizacija, idiotizam i ostali ološ

Dobar dan, ja sam Dino i dolazim iz Osijeka. Pišem već mjesec dana za vaš i naš Wannabe Magazine. Sada je vrijeme da pričamo o nekim stvarima koje nemaju toliko veze sa modom, malo o svakodnevnim problemima koje nas sve muče, vjerujem. Sve u svemu nadam se da ćete uživati u mojim tekstovima. Vrijeme je da krenemo.

Crno-bijeli svijet.

Žalosno, jadno i tužno je naše stanovništvo.

Problem naše okoline je kako se u psihijatriji zove “komšijski sindrom” – znači, što će reći, komšija. Mi smo zemlja u kojoj još uvijek traje rat, gdje se puca i rađa velika mržnja prema neprijatelju (iako je rat bio prije 20 godina). Jednostavno smo kao tragični film sa zaleđenom radnjom. Žalimo se kako nam je teško, ljudi nemaju posao, djeca su gladna, ‘oćemo u Europu, gradimo autoceste, glumimo nedostižan snobizam. Apsolutno nitko ništa nije poduzeo, sve je ostalo na kafanskom traču i suzdrmavoj čajanki. Zato ljudi nemojte biti ograničeni krivim teorijama i ciljevima.

Za tebe je tvoja zemlja svetinja, glumiš odanost domovini, a žališ se kako ti nije dobro u njoj. Treba shvatit i pomiriti se da smo mi Balkan koji “nešto” pokušava. Zemlja gdje su najveći vjernici i najveći lopovi. Zemlja bez budućnosti. Zemlja koja je kao veliki zatvor. Showbiznis nam je na nivou, jedine osobe koje nam ispunjavaju svakodnevicu i kojima se divimo. Političari su glavne zvijezde i najveća konkurecija showbiz majstorimam i osobe koje se bogate na jedan šokantni način igrajući se sa tuđim životom. Da ne pričam o pravnim službenicima (smijeh i koprcanje nogicama). Policija i njeni službenici su uživljeni da snimaju neki kriminalni film i neopisivo im je zadovoljstvo kada uhvate onog tko iskazuje svoju umjetnost na starom zidu kuće. Naime hvataju djecu sa par grama canabisa, a ispred nosa im se švercaju ljudi i šleperi kod nas nelegalne robe. Opet nitko ništa ne poduzima, šutimo.

Ljudi, ako niste znali što je demokracija, krajnje je vrijeme da naučite taj pojam i poćnete ga koristit vrlo često. Ustanite se, izađite na ulice, nemojte više sljegati ramenima i šutit, u ovom slučaju šutnja nije zlato. Ako si drugačiji od drugih i ne misliš onako kako većina misli, odma si spreman za liječenje. Balkan smo koji još ne prihvaća gay populaciju koju smatramo izvanzemaljcima. Balkanskom mačo muškarcu je nepojmljivo da živi u istoj sredini sa nekom homoseksualnom osobom, plaše se da ih neće netko kresnuti. Psihijatrijski je dokazano da svaka fobija i potreba za deklaracijom znači da postoji neka sumnja. Ako su Vas natjerali ovi iz Europe da ih podržite, pa budite. Lakše ja baciti kamen i vračati se u 17. i 18. vijek, spaljivati na sred ulice, ali to nas ne vodi u Europu, nego nas zadržava da ostanemo još uvijek na primitivnom Balkanu.

Sredina smo gdje dijete ne završi fakultet je glup i malouman, kod nas se sve MORA, ništa ne radimo kako mi želimo i ono što mi želimo. Ljudi rade poslove samo da rade, nigdje nema ljubavi i odanosti prema tome što rade. Čast izuzetcima. Balavci od 18 godina su derišta koji još nisu sazreli i koje ne treba slušati i obračati veliku pažnju na njih. Dajte ljudi koji ulazite lagano u penzije shvatite da ti balavci trebaju izgraditi budućnost u ovoj zemlji i da sve ostaje na njima. Vi ste imali svoju priliku, niste ništa poduzeli, sad pustite malo druge da možda poprave štetu iza vas.

Što reći osim da je možda kasno za sve, primitivizam je duboko pustio korijenje. Who knows?
Dino Kalember je ponosni vlasnik modne kolumne i bloga DinoBoy, budući stilista ili urednik modnog časopisa. Moda nije sve što se nosi, to je njegov život.
Rubrika: Wannabe Blog

ANA RADMILOVIĆ: A SAD MALO O GLADI

sreda, 06 jul 2011 12:06

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ukoliko neko ovaj tekst shvati kao poziv na pljačkanje radnji, neće pogrešiti. Ovo jeste poziv na pljačkanje radnji

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta
vas muči, ali onako, zaista - šta vas muči? Ako se na trenutak
odmaknete od velikih tema, zapostavite svoj veltšmerc i prestanete da
se mnogo sekirate oko toga šta je danas izjavio Dačić, juče Tadić a šta
će sutra reći Šutanovac? I kakve s vašim životima ima veze to da li
su Jeremić i Stefanović u sukobu, gde ste tu vi? Niste toliko ludi da
mislite da se zbog vas još iko ozbiljan u ovoj državi svađa. Naravno!


Vi
čak i ne znate ko s kim posluje, ko se javno raspravlja a zajedno pije
burbon daleko od vaših očiju. Ali nije to sad važno, ne razumete se u
politiku, svet vas plaši, EU odbija svojom nerazumljivošću i bliži su
vam Kazahstan i Azerbejdžan od Viene i Londona. Mislite..., mada niste
bili ni tamo ni ovamo a, ako i jeste, to je sve bilo toliko davno da se
svet već dvesta puta promenio a vi niste bili tu. Sve vas je zaobišlo i
niko vas nije pitao. Ne muči vas to, da se ne lažemo, i baš vas briga
za Evropu i Ameriku sve zajedno sa Rusijom i Kinom, posebno s Kinom,
koju ne dovodite u vezu s onima koji imaju radnje na svakom ćošku vaših
gradova i sela.

Manite se velikih priča. Bliži vam je onaj
nedavno maltretirani Danijel u policijskoj stanici, makar vam koža bila
bela poput mleka - jer vi i Danijel nemate za hranu a ostvarenje vaše
želje za sitošću sprečava nekakva policija. Za razliku od vas koji ovo
čitate, Danijel ume da krade. Ne mnogo spretno, ali bar se trudi. A šta
vi radite?

Gledate televiziju. Pratite vesti. I šta još?
Gledate tamo popularne emisije o tome kako da napravite ručak za samo
300 evra, slušate o kavijaru i putovanjima, uz koju ribu najbolje ide
suvo belo a uz koju crno vino, uz šta sve idu špargle (idu uz sve, ako
mene pitate) i kako bi trebalo da jedete makar bri ako već nemate za
sir od magarećeg mleka. I zašto češće ne pravite biftek kad je tako
ukusan (blago sirov i mekan) i da ga ne bi trebalo pržiti na prostačkom
margarinu, nego na, kako Bog zapoveda, puteru. I ja ću biti slobodna
da kažem da mislim da je to stvar koja vas najviše muči. Ne biftek,
list, ostrige niti kavijar. Starijima među vama možda su u bledom
sećanju ostali ukus vangola i miris lavande na nekoj terasi gde ste
nekad mogli da sednete i ne potrošite svoju višemesečnu zaradu - ako
uopšte imate platu. Naravno da nije pristojno, u vremenu kada je u
Srbiji previše gladnih i nezaposlenih i onih što hoće da se ubiju,
prikazivati sve one slike šarene hrane.

TUCE NOŽEVA U LEĐA REVOLUCIJE Onima
koji su imali strpljenja da pročitaju ove redove, otkriću jednu tajnu.
Sve vam ovo pišem zato što ste me donekle podsetili na jedan opis
Rusa, nekad dostojanstvenih građana koji su u doba najveće gladi - kada
se čekalo u redu za pomije koje su opisivali mnogi, među kojima i
Cvetajeva - zamišljali hranu.

Crnohumorni film o gladi
odgledala sam nedavno čitajući knjigu koja se zove „Tuce noževa u leđa
revolucije" i rekoh sebi - to je to. Sa jednom bitnom razlikom. Drugovi
Rusi bili su, za razliku od vas, duboko svesni poraza i, kada su jedni
drugima, po svedočenju pisca, pričali i do u detalj opisivali hranu i
kako su i gde jeli i na koje meso sipali limunov sok a na koje nikako,
oni su to radili za inat. Za inat gladi, za inat lomiteljima duha, za
inat sebi u jednoj autoironiji, svojstvenoj, pametnoj.

Ali vi
niste ironični. Samo ste gladni i do mozga vam još uvek ne dopire da,
kada se sablažnjavate nad brutalnošću policije koja maltretira Danijela
ili se sablažnjavate nad tamnoputim lopovom, vi više ličite na njega,
onako nemoćnog, nego na sebe, kakvim se možda vidite. Zaboravite to. Vi
ste Danijel. Mada on ipak zna da nema šta da izgubi i nešto ne
verujem da gleda emisije o kulinarskim guruima koji mešaju pune šerpe
nečega. Niste ironični, nego ste upravo tragikomično ozbiljni i, kada
ste zabrinuti, vi ste smešni - jer vi se, Bože moj, brinete o
budućnosti Srbije, o nacionu, gubitak identiteta vas posebno pogađa i
jako ste svesni situacije. Svesni k'o kokoš u polumraku, k'o one guske u
magli i borbeni kao ovce dok ih ošišane vode na klanje.


Tužno je to jer vi ste dokaz da evolucija ide naopako. Da vreme ide
unazad. Da su svesniji bili oni 1920-tih nego vi, sto godina kasnije.
Sto godina kasnije - vi ste uhapšeni Rom u policijskoj stanici.
Uplašeni ste, ni na šta nemate pravo.

Eto, čak je i Knjaz
Miloš imao zakon koji na neki način dopušta krađu - 25 po turu i u
redu je. Ustvari zavisi od stepena krađe - moglo je sa manje da se
izvuče. Ima jedan omaž tome i u filmu „Marš na Drinu", kada onaj kaže
na pitanje zašto je krao: „Pitao sam svoju stražnjicu da li može da
izdrži 10 batina, rekla je da može". Radilo se o stražnjici srpskog
vojnika, a vi se sad pitate gde je nestala čast i gledate one nesrećne
policajce i nesrećnog Roma u državi nesrećnih Srba. Toliko se
nazadovalo.

MRVA DOSTOJANSTVA A
da ste barem ukrali... Niste, promenili ste kanal i nastavili da
patite za onom hranom sa TV ekrana, čijeg se ukusa ne sećate. Kada je,
pošto je SSSR oslobodio Mađarsku od Mađara, Bela Hamvaš opisivao vina i
u inat komunističkoj svedenosti, sivilu i zavetu siromaštva kao jedine
mere pravovernosti, i kada je opisivao mesta na kojima je lepo piti
vina, i koja, i uz koju hranu - on je to radio da bi spasao sebe i
nešto malo čitalaca tih tajnih knjiga, da bi sačuvao mrvu ljudskog
dostojanstva i svest o tome da na svetu još uvek postoji lepota, da
postoji vinova loza i vetar s mora. Ne da bi mučio sapatnike u gladi
vodom koja čoveku pođe na usta kada misli na punoću ukusa i lepotu
življenja - a sve vam je nedostupno. Čak i knjige o vinu, jer vi čitate
knjige o geopolitičkoj zajebanciji i glad zavaravate gledanjem loše
režiranih i sa providnim namerama pravljenih političkih talk-show
emisija.

Punite se besom i mržnjom, ne znate gde da je
usmerite, ljuti ste, sve vas je izneverilo. I mislite da će vas taj
smešni pokušaj da shvatite svet u kojem živite tako što revno pratite
izjave političara prosvetliti? Mislite, u boljoj ste poziciji od
pretučenog Danijela jer ste vi ispred svojih TV ekrana, u svojim malim
zatvorima. Niste ni to. On je makar stvarno pokušavao da krade. Ako
biste sledili njegov primer i bili dovoljno odvažni da umesto hleba i
paštete (to je ono što kradu penzioneri) ukradete pršut, makar
industrijski, ili kavijar, makar bili odviknuti ili nikad naviknuti na
njegov ukus; ako biste, naime, počeli da makar kradete, ali ne one
prekopotrebne stvari, nego stvari koje vraćaju čoveku osmeh na lice;
ako biste barem bili u stanju da se rugate sami sebi i, poput onih
gladnih Rusa, smišljate pakleni plan krađe hrane iz magacina koji
snabdeva skupštinu - za vas bi bilo neke nade. Ovako, bojim se,
ostaćete pored vaših malih ekrana i tupo gledati kako vam lopovi
pričaju o ulasku u EU a neki „pakleni kuvari" o delikatesima.

P. S.
Ukoliko neko ovaj tekst shvati kao poziv na pljačkanje radnji, neće
pogrešiti. Ovo jeste poziv na pljačkanje radnji. I gledajte da, dok to
radite, pušite. Zapravo, izađite iz fabrika ako je još ostala koja da
radi, izađite iz firmi na ulicu, dignite glavu sa strojeva i uradite
upravo ovo što su uradili ludi Rusi iz spota