ZANIMLJIVE KOLUMNE -izdvajamo za vas ...

First topic message reminder :

Kolumne su gotovo najkvalitetniji deo dnevnih novina -pa hajde da ovde stavljamo one koje nam se učine zanimljivima , nevezano za autora ili temu .

Nedelja... Mihailo Medenica

Smernice za Deda Mraza

Dragi Deda Mraze, za razliku od prethodnih godina, ove ti pišem nešto ranije, koliko da se na vreme spremiš za dolazak u Srbiju. Naime, izdešavalo se mnogo toga za ovih 11 meseci, pa ne bih da te događaji zateknu nespremnog i zbune, jer ovde ludi svašta rade zbunjenima, a i u većini su, uglavnom grupisani u koalicije
Mihailo Medenica

Koalicija je inače politički korektan naziv za tešku dijagnozu - običnom narodu se u sličnim stanjima duha i svesti propisuje obavezna mera zadržavanja i lečenja, a „njima" koalicione terapije: naprednjačke, nazadnjačke, narodnjačke i demokratske, što mu u principu dođe isto oboljenje mozga, samo se leči različitim metodama... mada nema tu trajnog izlečenja.

Dakle, ove godine dolaziš (ako već odlučiš da svratiš) u državu Srbiju na čijem se čelu nalazi „prosrpski" predsednik, šta god mu to značilo?!

Dosad je bio protadićevski (dez)orijentisan, ali se nedavno deklarisao kao „prosrpski", zbog čega će najverovatnije morati ili da se izvini nekom, ili da objasni naciji u kakvom se to bunilu nalazi već dva mandata, ubeđen da mu se kabinet nalazi na Kriptonu, planeti koja je čovečanstvu dala njega i Supermena, s tim što ovaj drugi nije zaboravio da obuče kostim superheroja ispod odela, dok „prosrpski" nikako da ogrne plašt preko bratelke...

Inače, za koji dan njegovu stranku očekuju izbori za nove potpredsednike. Njih petoro. Najozbiljniji kandidati su Petrović, Pajtić, Šutanovac, Đilas i Ekrem Jevrić, ali Gospoda nikako da napusti „Farmu", što će možda dodatno prolongirati izbornu skupštinu u „prosrpskoj" stranci.

Navalio čovek na Vendi, k'o Mićun na dnevnice, pa to ti je...

Druga stvar, ako pušiš - zaboravi! Stupio je na snagu novi zakon, prema kojem smo obavezni da umiremo zdravi.

Dobro, i gladni, goli i bosi, ali aktivno gladan čovek ne ugrožava pasivno sitog, tako da glad još nije zabranjena. Naprotiv, ulaže se u njeno unapređenje, i prema nekim pokazateljima, naredne godine će u toj struci biti zaposleno još nekoliko desetina hiljada ljudi.

Hvala bogu da je broj sitih u opadanju, ne bismo znali kud ćemo sa njima.

Vodi računa šta nosiš u džaku - objavljen je rat tajkunima, a za tebe se pouzdano zna da si pohodio Srbiju i u vreme Miloševića, što ti se beleži i pamti.

Ne poriči, Deda, zna se da si zavidan imetak stekao u tim vremenima, i red je da nešto vratiš narodu.

Naravno, i Ivici onu fotografiju gde ste Sloba, on i ti u diskoteci „Madona", a Iva ti sedi u krilu, zatvorio oči i poželeo za Novu godinu: „Želim da ova izdajnička bagra nikad ne dođe na vlast - ne bih mogao da živim sa njima u istoj državi, a kamoli da vladam! Nemaju oni čoveka za „prosrpskog" predsednika, i tačka! E, da, voleo bih i novo koferče, staro mi se skroz raspalo"...

Usput, čuvaj se lovaca na glave - vitlamo Mladića za 10 miliona evra, pa nije nemoguće da te skembaju i isporuče - i ovako niko ne zna kako dotični danas izgleda.

Biće tebi „ho-ho-ho" u Sheveningenu, kad shvatiš da su te irvasi prodali. I Šainović pokušava da dokaže kako je samo bio dobri baštenski vilenjak, koga su na jednom od kongresa zavele strašne šumske vile...

Nego, kad već pomenuh irvase, der ove godine doleti s kravama, ako je ikako moguće.

U opasnom smo manjku s njima - kažu da smo ih pojeli i da mleka nema zbog naše proždrljivosti, a ne zbog ministra koji je ubeđen da pegazi postoje, i da ih je moguće pomusti kad slete na krovove zgrada...

Kao mali, izdržao je 18 minuta bez vazduha. Rekli su da neće imati posledica, ali...

Inače, za Mlađu se ne sekiraj, onaj problem je rešio sam.

Prodao je stari stančić, malo pomogla porodica, Keba pazario dve skupe pesme, Dulić mu vratio 300 dinara duga, Tomica zapretio ostavkom ako sva tri člana stranke ne daju po 100 evra, a i loš komšiluk je donekle oborio cenu kvadrata - pa mali konačno kupio stančić o kojem je maštao, kao i o cenzusu.

E, sad Toma nešto zateže - kao, neće kafenisati zajedno, niti pretakati kupus, niti će im se veš sušiti na istom suncu, ali dobro, leći će sve na svoje. Kod političara uvek legne...

To je ona bolest o kojoj sam ti pisao na početku - koalicija, ne bira ni gde ni kad udara, a ima iste posledice k'o šlog. Po narod, razume se!

Eto, to bi ukratko bilo to, za sada.

Pisaću ti još jedared krajem decembra, ko zna šta će se izdešavati.

Možda čak i rekonstruišu Vladu, pa otpuste višak portira?

A možda i obnove Kraljevo pre zime, pa se zemlja grohotom nasmeje 374. put, po Rihterovoj skali...

Mihailo Medenica

Ona kao da se nama obraca Kijara Salim se, nije lako nista u zivotu, a najteze je imati pa nemati, sta god to bilo.

Gagica78 ::

Ona kao da se nama obraca Kijara [You must be registered and logged in to see this image.] Salim se, nije lako nista u zivotu, a najteze je imati pa nemati, sta god to bilo.

hahaha..baš..surova stvarnost...

Ime čini čovjeka? - Najbolje godine
by: Danijela Dvornik

Danijela Dvornik u novoj kolumni otkriva što misli o tome kada se osobu prosuđuje po imenu i prezimenu...

Prošao je vikend proslave mog rođendana. Napunila sam 46 godina, iako
sam po svemu ostala negdje na 35.-oj godini. Ne osjećam svoje godine kao
neko opterećenje, štoviše, puna sam neke čudne energije i samu sebe
ponekad iznenadim koliko je u meni života. Tako sam svoj rođendan
slavila dva dana ili bolje rečeno – dvije noći. Raspodjelila sam
prijatelje na dvije večeri, one lude i razuzdane, s kojima sam provela
večer do ranih jutarnjih sati uz piće i ples u jednom zagrebaćkom klubu,
a druge, one malo mirnije prijatelje, pozvala sam kod sebe na večeru i
druženje. Što ću, ne mogu svima udovoljit, a htjela bih sve.

Uglavnom, vježbam svakodnevno u teretani, plivam i planinarim i dovela
sam sebe u u takvo fizičko stanje da sam non-stop na adrenalinu i
konačno se osjećam super u svom vlastitom tijelu. Sad sam zadovoljna i
puna samopouzdanja. A onda kad se desi situacija da u klubu, stol do nas
sjednu dva zgodna dalmatinca i obrate vam se: -"Oprosti, moramo ti
reći, strašno nas podsjećaš na Danijelu Dvornik, ali naravno ti si puno
mlađa i zgodnija!" - mojoj sreći nema kraja. Naravno da im nisam ništa
rekla, samo sam mudro šutjela, a kasnije se s mojim prijateljicama tome
smijala.

Možda je ovo takozvana «kriza srednjih godina», nazovimo to kako god
hoćemo, ali ja bih se trajno pretplatila da ostanem u njima. Meni je tu
nekako baš dobro samoj sa sobom. Dobra stvar je što se po medijima vrte
moje stare fotke od prije 5-6 godina od kojih mi je iskreno mućno, ali
dobra je stvar što me ovako "novu" i transformiranu ljudi baš ne
prepoznaju. I to mi ponekad odgovara.

Tako sam na jednom od mojih izlazaka upoznala jednog zgodnog malo mlađeg
frajera s kojim sam tu večer ugodno čavrljala za šankom u jednom klubu.
Bilo mi je fenomenalno što me on nije prepoznao i cijelo vrijeme našeg
razgovora očekivala sam da odjednom začuđeno stane i kaže "O, pa ti si
Danijela Dvornik!". Ali nekim čudom, nije.

Oprostili smo se i razmjenili brojeve u nadi da ćemo popiti neku kavu
negdje u gradu jednog dana. Dok sam odlazila, mislila sam kako je
nemoguće da me nije skužio, ili mu to uopće nije bilo važno - što mi je
bilo apsolutno drago. Napokon netko oslobođen predrasuda o ljudima o
kojima čitaju. Par dana nakon toga, uslijedila je poruka i poziv na
obećanu kavu. Našli smo se, popili čak dvije kave, ugodno pričali da nam
je vrijeme prošlo u trenu. Ni tada nije spomenuo moje ime. Bila sam
zaista iznenađena činjenicom, da netko nema pojma tko sam ja. I to mi je
godilo, jer nije bilo onih dosadnih pitanja o mom pok. mužu, o
koncertima i glazbi. Bio je to više onako jedan ugodan razgovor sa
željom da se bolje upoznamo.

Nakon toga uslijedio je niz simpatičnih sms porukica i plan da se opet
vidimo. A onda odjednom muk od nekoliko dana. Pretpostavila sam što se
dogodilo, a njegova zadnja poruka mi je to i potvrdila. Napisao je kako
usprkos svemu, i ugodno provedenom vremenu i nekim zajedničkim
interesima i uzajamnoj dragosti ipak ništa neće biti od nas. Jer mu je
na kraju proradio kliker.

Nisam se previše uzrujala, godine mi ipak to ne dozvoljavaju. S jedne
strane mi je ovakav potez bio razumljiv, a s druge strane totalno glup.
Upoznao me onakvu kakva jesam bez areole "tko sam i što sam", a s druge
strane odbacio je druženje zbog mog imena i prezimena. Takozvani "moj"
problem je zapravo njegov problem. Prepao se i to je kod mene umanjilo
njegovu dragost. Ne volim muškarce koji nemaju "muda" da se uhvate u koštac s nekim problemom kojeg ja uopće ne vidim kao problem.
Ali dobro, to je moje viđenje stvari. Ipak, voljela bih da smo se našli
na još jednoj kavi pa da mi je svoju odluku ili sumnju rekao u lice.
Ovako, sms poruka nije ostavila prostora za objašnjenje. Taj me primjer
nagnao na razmišljanje, da li se odmah predstaviti ili jednostavno
pustiti da se stvari odvijaju spontano? Je li bolje da me prepoznaju ili
ne? U svakom slučaju, kako god bilo, ja sam ja.... s imenom ili
bez njega. Ljude prosuđujem po onome što vidim, što čujem i na način
kako zrače, savršeno mi je svejedno kakvo mu je ime i porijeklo....

REA MATAS

[You must be registered and logged in to see this image.]

HODAMO gradom osmijeh i ja, on na licu mom i ja zajedno s njim.
Proljetni povjetarac zanosi smrad zapišane trave i organskog otpada iz
kanti za smeće ravno u moje blijedo lice. U susret mi dolazi tip širokih
ramena i s James Dean frizurom. Prolazi pokraj moje umorne face i
miriše na prašak za rublje, onaj s "proljetnim" mirisom. Odjednom mi se
zimska depra čini daleko kao i moja veza na daljinu s tipom kojeg nisam
vidjela mjesecima. Osjećam kako me svladava proljetni nemir. Vrijeme je
za pozdrav suncu i proljetni detoks. Bye bye emocionalno retardiranim
frajerima, bye bye cyber seksu, grilonkama i uzgajanju stidnih dlačica.

Odjebi sve prethodne kombinacije, dolazi novo ljeto

Kako volim kada frajeri procvjetaju s proljećem ko prve visibabe. Bilda
se , utezi se dižu, preskaču se burek i ćevapi, ljubav je u zraku. Bitno
je dobro izgledati i biti u formi. Svi bi nešto kombinirali, mutili,
jebavali. Dolazi mi mala noćna poruka od tipa kojeg sam gotovo i
zaboravila. Pita „di sam i što radim“. Držim zelenu ljigavu masku na
licu ne bi li osvježila ten i zabljesnula pred susjedom iz kvarta koji
džogira po Maksimiru svako jutro u sedam. Eto gdje sam papku! Udarili su
te proljetni hormoni? I mene su. Ako si čekala priliku za vraćanje
dostojanstva ovo je idealno vrijeme da ga ignoriraš i pokažeš mu gdje mu
je mjesto.

Prekini lošu vezu i isto tako loš seks

Naš organizam je opterećen idiotima, malim kitama i velikim pitanjima -
hoćemo li na prvom spoju, desetom, petom ili uopće nećemo. Koga briga?
Treba eliminirati pesticide, za početak riješiti se kvazi frendica koje
nam savjetuju kako biti ultimativna svetica, ali će istovremeno vrlo
rado podijeliti savjet kako mu smijemo ili ne smijemo pušiti. Kada smo
to učinile trebamo se riješiti i frajera koji nam oduzimaju energiju na
bilo koji način - sjetimo se svih alarma koji nam govore kako nije
zagrijan za nas, osim u jedanaest navečer, jednom u dva tjedna kad mu se
digne. Jasna je godinama radila na salamama. Tako je i izgledala dok se
nije probudila jedno proljetno jutro bez jutarnjeg seksa, dala nogu
frajeru s kojim je živjela tri godine, ugradila ekstenzije za kosu, i na
zgražanje ostalih prijateljica koje su radile na salamama vratila se
starcima i upisala tečaj šivanja. Salame je nikada nisu zanimale, a i
interes za jednolični seks sa svojim dečkom izgubio se na putu negdje
između satena, žoržeta i sirove svile, kada je pronašla frajera koji ju
je obrađivao jezikom svako jutro pola sata.

Razgovaraj s Venerom

Važan korak jest stati ispred ogledala i voditi razgovor sa samom sobom,
po mogućnosti gola. Usput, baci i taj pogled na Veneru! Je li se tvoj
seksi grmić pretvorio u šumu Amazone i izgleda kao da će svakog trena iz
nje iskočiti nekakav stvor? Oprah nas je naučila kako trebamo voljeti
svoje vagine. Je li u depresiji ili samo tužna? Ako se želiš javiti
bivšem to je jedan od znakova da tvojoj veneri nedostaje akcije. Probaj
pronaći alternativnu, možda su u seksi šopu dobili nove vibriće s
cvjetnim uzorkom ili je vrijeme da skupiš hrabrost, pristaneš na dejt s
tipom koji te ganja danima i daš sama sebi priliku za malo dobrog seksa.
Kako je jedan moj Facebook frend lijepo napisao u svom statusu: "Treba
se seksati!"

Posjeti ginića

Testiraj se na bolesti. HPV, HIV, abeceda hepatitisa, genitalni Herpes,
Gonoreja, Klamidija, biraj! Ako postoji prošlogodišnji ludi seks na moru
koji si skoro zaboravila jer si ga od brige potisnula duboko u memoriju
to znači da si imala rizičan seks. Ljudi su hodajuća enciklopedija
bolesti, ne posjećuju ginića, ne testiraju se, ne pričaju o tome i
naravno, misle kako se njima nikada ne može desiti. Postoji li veća
ironija od žene koja je cijeli život radila na ginekologiji i na kraju
oboljela od karcinoma tamo dolje, jer je odgađala. Žena u godinama, reći
će bilo joj je neugodno otići na pregled. Bez obzira seksala se kao
luda ili apstinirala od seksa, imaš li dečka ili samo povremeni seks s
romantičnim tipom kojeg i ne poznaješ najbolje, ali ti se čini ok,
posjet giniću ne smiješ odgađati. Nitko neće voditi brigu o tvojoj
veneri umjesto tebe, a nakon pregleda možeš bezbrižno krenuti u nove
ljetne pohode.

Nema veze, na klupi il' u jarku, parku il' šumarku

Nakon čišćenja od krivih frajera, propalih veza i smrtonosnih virusa
obavili smo proljetnu seksualnu detoksikaciju i vrijeme je za
uživanciju. Izašlo je sunce i zašto se ne bi poseksali u čamčiću, na
toboganu ili livadi. Stol, dekica, panj… Kad si zadnji put bila na
pikniku? Ne zaboravi odjeću koja se lako skida. Ako nisi ljubitelj
prirode i društva već king size kreveta, otvori širom prozore i digni te
rolete. Stavi neki rock na repeat. Popi' pivu, skini te tange koje ti
se urezuju u guzu i potroši neku siću na seksualni vodič autora "žnj".
Pouči svog lijenog dečka čarima seksi seksa. Proljeće je, daj si oduška.
Sunčeva energija čini čuda i hormoni lude. Na kraju krajeva, zašto
ptice cvrkuću u proljeće?

Put bez povratkaDanijela Dvornik ovisna o Fejsu





Nakon što se godinama opirala još jednoj
pomodnoj stvari, Danijela Dvornik je na nagovor kćeri Elle postala
članica Facebooka i nakon kratkog vremena se 'zaljubila' u tu socijalnu
mrežu na internetu.





U svojoj kolumni u Extri Danijela Dvornik osvrnula se na Facebook i priznala da je ovisna o toj socijalnoj mreži.


Iako se godinama opirala i nije željela postati članica nečega što
je, kako je rekla, "samo stvar pomodnosti i, na kraju krajeva, mjesto
gdje cijeli svijet može vidjeti vaš privatni život", Danijela je
posustala na nagovor Elle i postala ponosna članica Fejsa.


"Sad sam prava fejserica, manje više obavljam sve preko Fejsa, družim se, ispijam jutarnju kavu, dogovaram druženja i posao. Postao je dio moje svakodnevice", objašnjava Danči.


Na Fejsu je Danči iznova srela stare prijatelje iz mladosti iz splitskog đira, pa su čak oformili grupu "Lude 80-e u Splitu".


Skeniraju fotke iz starih albuma, vesele se kada vide sebe na slici za koju nisu ni znali da postoji.


"Toliko nas je ta grupa obuzela da smo često zaboravljali da izvan te grupe i Fejsa imamo svoje živote", piše Danijela.


Koliko god se opirala, priznaje da joj je Fejs postao
nezamjenjiv, i to zato jer pruža mogućnost za nešto neizvedivo, kao
stvaranje ove grupe i spajanje prijatelja iz mladosti.


I za kraj je dodala: "Odajem počast novoj tehnologiji!"

Muke po štiklama

Pročitajte novu kolumnu Danijele Dvornik




[You must be registered and logged in to see this image.]





Uglavnom, bio je petak i ja sam kao i svaka “slobodna djevojka” izašla
van sa svojim razuzdanim prijateljicama s kojima izlazak može biti sve
samo ne dosadan. Još kad popiju pokoju čašicu više - zabava može
započeti. Tu večer sam odlučila obući cipele s visokom petom. Pobogu,
kupim cipele koje mi mame uzdah i slinim kad ih ugledam, toliko ih
poželim da ih danima vrebam u izlogu, odmjeravam te ih i kupim, a onda
ih odložim na policu u svoju garderobu i nastavim s istim uzdasima iz
neposredne blizine, neodlučna da ih obučem.

Znate, dođete u neke godine, kada vam je komoditet i udobnost važnija od
“jebozovnog” izgleda. Kad ih obujem, malo prošetam po stanu, a u zadnji
tren, pred odlaskom, ja ih skidam i obujem neke manje sexy, ali više
udobne. Ovaj petak bio je drugačiji od svih ostalih. Navukla sam uske
traperice (sad već na 12 kilograma mršavijem i mišićavom tijelu),
nabacila neku ultra sexy majcu, a štikle su jednostavno bile neizostavni
dio cijele kombinacije. Bez toga…. ništa nije vrijedilo.

Odlučno sam ih obula i izašla iz kuće, nisam čak ni ponijela rezervne
cipele za vožnju, nego sam odlučila voziti sa štiklama od 15 cm i
platformama. A sve to da ne bi pala u iskušenje. I krenula sam. Noć je
tek započela. Odradila sam jedan “event” od dva sata na njima, prošetala
cijelu Tkalčićevu poput manekenke, dok nismo stigle u jedan klub, u
kojem sam čak i plesala 2 sata bez sjedenja.

Osjećala sam umor u stopalima, ali sam sebi govorila: “Možeš ti to,
izdrži. Imala si i gorih momenata u životu od ovoga”. Cirkulacija u
stopalima mi je zamrzla, a prste nisam ni osjećala. Krenule smo u drugi
klub, stegla sam šake i hrabro poput Vlatke Pokos odšetala i tih 200
metara do iduće destinacije. Trudila sam se da se na meni ne vidi da
hodam s grčem na licu, nego kao da letim u njima. Pila sam neko vino, da
ubijem bol koju sam osjećala. Neki tip preko puta je buljio u nas što
je moja prijateljica primijetila.

- Danči, onaj tip tamo, vidiš ga, bulji u tebe. - kaže meni moja prija sva oduševljeno.
- Ma daj, molim te…. Tip bulji jer sam mu poznata, a nekako nepoznata - kažem ja njoj odriješito i nastavim plesati.

Nakon nekoliko minuta moja prijateljica će opet:
- Ali, Danči, on gleda u tebe i zgodan je. - uporno će ona.

Pogledam tipa, onako ultrazvučnim pogledom, odmjerim ga i zaključim da
je mlađi (što naravno nije problem) i da je zbilja zgodan, pa i ja njega
onako znalački pogledam u facu dok je on gledao u mene.

Okrenem se prijateljici kažem joj:

- Ma ne brini, gleda on u mene jer me prepoznao. Ne gleda on mene kao komad koji bi on bario.
- Ali, Danči, ajmo mi stati iza njega, pa ako se on okrene 3 puta i
pogleda te, znat ćemo da te gleda jer mu se sviđaš. - kaže ona meni
odlučno i već idući trenutak me gurala kroz gužvu ne bi li stale njemu
iza leđa. Počela mi je ova njena igra bit zanimljiva pa sam se s njom
cerekala, ispijala vino, na moment zaboravila da uopće imam stopala i
štikle i čekala da se frajer “izokrene” 3 puta.

I frajer se okrenuo 3 puta, što je nas nagnalo na smijeh i zadovoljstvo što je iskusna prijateljica bila u pravu.

- Danči, sad ti njemu moraš dati neki signal. - rekla je odlučno.
- Ja? Ja da njemu dam signal? Kakav signal? – pitala sam izbezumljeno i
krenula sa pričom “Je li ti znaš, u moja vremena…. bla, bla, bla..."
- Daj ne seri… Trebaš mu dati neki signal, sad su takva vremena došla! - rekla je prijateljica.
- Ok, buljit ću u njega dok mu ne dosadim, ako to nije signal ne znam šta je! - zaključila sam raspravu.

I buljila sam u njega i on u mene, udaljeni svega 1,5m zračne linije.
Prijateljica je otišla u wc, ostavila mi svoju čašu vina, tako da sam
stajala nepomično poput “jonskog” stupa s dvije čaše u ruci i vrludala
pogledom prema frajeru. Razmišljala sam kako bih ja na njegovom mjestu
uletila. - “Oprostite, damo, gospođo, gospođice… mogu li vam pridržati
čašu dok vam prijateljica ne dođe?” ili “Mogu li vas ponuditi nečim?”

I dok sam ja tako razmišljala o njegovom mogućem uletu, frajer se
zaputio prema meni, a ja sam i ono malo cirkulacije u nogama prestala
osjećati od nervoze. Međutim, on je samo prošao uz mene, zaustavio se na
garderobi, uzeo jaknu i otišao. I dalje sam stajala s te dvije čaše u
ruci i mislila: “Jesam li možda poslala krivi signal?”. Prijateljica se
vratila i vidjevši da ga nema samo me pogledala začuđeno.

- Otišao je kući! - rekla sam joj. - Nemoj postavljati uzaludna pitanja,
rekla sam ti da od toga nema ništa, to su ti današnji frajeri. Mislim
što sam trebala, bacit mu se oko vrata i zajecati? Taj film neće gledat!
Ja sam možda takva.

Već idući trenutak, osjetila sam nesnosnu bol u stopalima i neobuzdanu
želju da skinem štikle, ali znala sam da ako ih skinem neću ih više moći
obuti. Sama pomisao na to gdje sam ostavila auto i koliko moram hodati
do auta, dovodila me do još veće boli. Ne pitajte me kako sam došla do
auta…. Na momente sam izgledala sama sebi kao neka “prijateljica noći”
koja je jedva hodala od prekovremenih sati i nespretno se pridržavala na
sve zidove koje sam mogla. Ispred kuće sam skinula štikle…. Doživjela
sam nešto poput “tantričkog orgazma”, šikljanje krvi u stopala, s malo
ugodne boli prilikom naslanjanja stopala na ravnu površinu. Otkrila sam
da imam dozu mazohizma u sebi. Narednih dana sam imala utrnute pste,
prepala sam se da će im možda trebati trajna amputacija. Ali znate što?
Sada u njima, a i u drugima naprosto letim! Trebalo je samo proći
vatreno krštenje. A šta se tiče ovog frajera iz priče... Nešto sam
htjela reći, ali sam zaboravila. Nebitan je.

Svako pitanje ima svoj odgovor i ništa nije nemoguće ostvariti

Danijela otkriva kako i zašto nam se dešavaju neke stvari u životu




[You must be registered and logged in to see this image.]




Još sam nešto naučila zadnjih nekoliko tjedana, zaista nemojte nikada
reći „ja to ne bih nikada“ jer kad tako razmišljate, majka priroda ili
nebeske sile, poslože stvari baš tako, da odjednom sve što ne bi htjeli
nikada, postane tako slasno i primamljivo da se sami sebi čudite i
pitate „kako je to moguće“. Sve je moguće i ništa nije nemoguće.
Vjerujete li da u životu sve što nam se događa ima svoj razlog, da svako
pitanje ima svoj odgovor? Ja vjerujem. Ne znam jeste li ikada
pročitali knjigu „Tajna“, ali ako niste, učinite to. Nije ona neko
otkriće, niti otkriva veliku životnu tajnu kako se obogatiti u 5 koraka,
ona zapravo potiče da razmislite o tome kako i zašto nam se dešavaju
neke stvari u životu i kako mi svojom energijom, bilo negativnom ili
pozitivnom, utječemo na vlastiti život. I ma koliko vam se ta knjiga
činila još jednim ispraznim američkim bestsellerom, ja sam u njoj našla
neke odgovore, zapravo potvrdila mi je nešto što sam oduvijek
primjećivala, ali nisam o tome previše razmišljala. Cijela tajna je u
tome da kad nešto zaista jako želite, i kad svojom energijom odašiljete
tu poruku u svemir, to vam se iz svemira vrati i želja vam se ostvari.
Nema točnog odgovora kad će vam se to dogoditi, ali će vam se dogoditi,
samo treba nešto dovoljno htjeti i ne odustajati. Nemojte samo
razmišljati o tome da dobijete milijunski zgoditak na lotu, jer poanta
knjige nije u tome. Ali kad vam se neka želja ostvari, vjerujte mi da je
to ravno milijunskom dobitku. Tako se i meni dogodilo nešto što mi je
zadnjih par tjedana promjenilo život za novih 180 stupnjeva. I to onako,
kad sam se najmanje nadala, ali ta misao mi je bila prisutna u glavi
svakodnevno. I onda me oborilo, u jedno popodne, u trenutku, nisam znala
u što srljam, ali me neka intuicija i viša sila vodila, bez puno
mozganja . Nisam imala nikakva očekivanja, niti planove. To je jedan od
onih trenutaka, kad si totalno iracionalan i prepušten vremenu. Misliš
kako si upravo dobio srećku na lotu. Eto, zato ja volim svoj život! Ta
mogućnost da ti se događaju neke sasvim neplanirane stvari, ta
nepredvidljivost života, zapravo je moja droga. A zna biti i zajebano.
Nekako, život je „pelin i med“ , ali na to sam navikla.

Prije par godina, kada sam ozbiljno započela svoju transformaciju,
fizičku i psihićku, obećala sam sebi da ću se nagraditi onog trenutka
kada dosegnem zadani cilj. Nisam žurila, znala sam da će mi trebati
vremena i strpljenja da dođem do onoga što sam u svojoj glavi zamislila.
I prije mjesec dana, nagradila sam se - tetovažom. Znam, sad ćete me
razapinjat s mišljenjima o tome kako je to grozno, kako vi to ne bi
učinile, kako će mi ta tatovaža biti grozna kad ostarim… itd. Ali mene
vam uopće nije briga za vaše mišljenje jer sam ja to već u svojoj glavi
mnogo puta pretumbala , nije to odluka koju sam donijela preko noći,
nego sam mnogo razmišljala o tome. Dakle, napravila sam je kao nagradu
za uloženi trud, kao podsjetnik na jedno razdoblje transformacije, da mi
bude veliki motiv za dalje, da bude lijepa, sexy i da nosi svoju
poruku. I velika je, ali je meni užasno sexy, pravo malo umjetničko
djelo, Feniks-simbol stvaranja novog života iz pepela. I da, bit ću
jednog dana baka(valjda), ali bit ću drugačija baka, baka sa tetovažom
koja ima svoju priču. Inače, nekada davno, kad su tetovirani bili samo
zatvorenici i nesretni vojnici, nije bilo baš popularno imati tattoo,
ali danas kada je to postalo dio svakodnevnice i kad su tetovaže postale
mala remek-djela na koži, jednostavno mi se sviđaju i na muškarcima i
na ženama. I tako, držeći se one „život je prekratak za sve ono što bih
htjela“, jednostavno sam donijela odluku i vjerujte mi niti malo ne
žalim. Svaki put kad je vidim, volim sebe još više. Nagradila sam se
tretmanom hijaluronskom kiselinom i popunila neke bore koje su bile
vidljive. Nekoliko sitnih i bezbolnih uboda u centru Murad,
osvježilo mi je lice i izbrisalo umor. Svakoj ženi bi to preporučila,
jer je to zasigurno bolja investicija nego kupovanje prebezobrazno
skupih krema za lice. Rezultati su odmah vidljivi i samim tim odmah se
bolje osjećate. Eh, da... zaboravila sam vam reći da sam otplatila
zadnju ratu kredita za stan, nakon punih 15 godina, i da mi je to
također skinulo nekoliko bora sa lica, vratilo mi život i sad konačno
lakše dišem. Velika je to stvar.


I sad se vraćamo na početak ove kolumne, na priču o tome kako kad nešto
silno želimo, to i dobijemo, samo je potrebno vjerovati jer upravo mi
se sve posložilo u životu na najbolji mogući način. Svemir mi je vratio
sve što sam zaželjela i sad me naprosto strah svega toga, ali sam užasno
sretna i pokušavam ne razmišljati previše o budućnosti, nego
jednostavno uzimati dan po dan. Ljudi moji, ja ponovo živim. I taj
osjećaj je neprocjenjiv. Trebalo mi je skoro 5 godina da mi se život
vrati u normalu. Prije neki dan, sasvim slučajno sam pogledala jednu
epizodu ˇ“Dvornikovi“ i gledala sebe sasvim drugim očima. Vidjela sam
ono što godinama nisam. Nisam ponosna na sebe u tom periodu, ali
apsolutno shvaćam tu Danijelu. I bez obzira na sve, volim je, jer danas
sam samo unaprijeđena i bolja verzija te iste Danijele.

Privid - Nešto posve osobno
by: Andreja Horvatić
Sjedeći na plaži ovo ljeto,  dok sunce crta sjene na pijesku, slušam svoju glazbu s telefona i razmišljam. Nisu mi misli osobito kreativne, ali nema ni potrebe u ovo doba godine, a tako ni pritiska koji mi gotovo redovito kvari radni dan. Misli mi vrludaju, a tako i pogled.
Nisam baš od onih koji zbrajaju mane pa tako sanjarim i lagano mijenjam boju. Zaštitni faktor imam.

Glazba kao i uvijek čini svoje i tako osluškujući neke poznate note polagano (a nije ni moguće drugačije na ovim temperaturama) počinjem pjesmama 'lijepiti' slike i sve postaje nestvarno. Svemu možemo dodijeliti boju i nijansu koju želimo. Tako neki tekstovi iz mojih pjesama donose likove čiji glas budi romantiku i na ovim temperaturama, i ljubavna obećanja postaju stvarnost.

No, dok ja tako sanjarim zatvorenih očiju, skrivenih ispod sunčanih naočala i širokog oboda šešira, očito pod utjecajem svega što me okružuje, čujem klince koji vrište bez obzira na  glasnoću u slušalicama, ali ni to me ne zasmeta dok mi netko nije zaklonio sunce. Svaki privid je nestao u trenu jer je ispred mene stajao div! Div s viškom kilograma, primjetim. Višak je u ovom slučaju trostruki. Ali ima taj lik i viška dlaka kako bi sa sigurnošću dokazao povezanost čovjeka i majmuna. Za njim je hodala tanašna supruga, ne baš mršavica, ali u usporedbi s njim... A bila je tu i vesela četvorka okrugle djece i glasne.
Sve je privid, nadam se.

Nakon što je prestao biti moj suncobran Grdosija se otisnuo u more, bio otac i suprug za poželjeti. Igrao se sa svojim klincima, i s pažnjom pratio suprugu koja se smješila svemu što on izvodi. Smijao se grohotom i zabavljao cijelu plažu, a ubrzo i svu djecu u moru. Nije mu tu bio kraj. Izašavši prvo je zagrlio ženu, donio piće. Pobrisao sve svoje klince ručnikom, presvukao ih i pozvao na sladoled zajedno s ostatkom malog društva.
Sve je privid. Glazba, sunce, more, godišnji i div.
Možda je sunčanica ili me zaista smeta buka na plaži, ali stvarno se nisam mogla opustiti jer je neki dlakavi debeljko uporno hrkao na dva metra od mene.

Hvala Bogu na  glazbi.

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Да неће то можда да нам Европу утерају у кости

Задатак је успешно извршен: писмени састав на задату тему која је гласила „Колико волим Европу“ наши политичари су писали како су знали и умели, неки сасвим искрено, неки онако како се у њиховом детињству писало о Титу, Петој офанзиви, раднику у фабрици котрљајућих лежајева или о народним херојима.

У неким од тих састава могла се јасно прочитати извесна досада, недостатак маште, понегде чак и мањак метафора толико неопходних за петицу, док се у неким другим могла јасно уочити истинска страст према новом светлом путу са кога нећемо скренути, искрена љубав према вођи и водиљи, као и способност да се она искаже у духу српске родољубиве поезије. И могла се ту назрети и Десанка, и Бранко Ћопић, и утицај моћне песничке енергије једног Оскара Давича. Европа би напокон могла да буде задовољна, јер је нико на свету не воли као што је воле српски политичари и сасвим је извесно да Европа никада неће умети да пева као што су Срби певали о њој.

Председник српске владе управо је објаснио како стоје ствари – у вези стварности, будућности, поезије и Србије: у ауторском тексту у једним новинама премијер је храбро и јасно објаснио да Европу жели да види свуда – у сваком селу, у најзабаченијој забити, у зеки, меди, у свакој идеји, у сну, у свакој кости земље Србије. У кући, на путу, у шерпи и сарми, у сваком пољупцу и мисли, јер Европа је нешто што улази у све поре искреног Европљанина, и без тога ми немамо чему да се надамо, осим да останемо џунгла на путу за Недођију.

Занимљиво је што је премијер, да би идеју Европе и њене симболичке нужности приближио обичном читаоцу, посегао за прилично јасним анатомским метафорама – помињао је кости, поре, мисао, али и сваки орган, метафорична пребивалишта у којима мора да чучи Европа. Будући да је премијер у исто време и министар унутрашњих послова, његов позив Србљу да се озбиљно ухвати историјског задатка љубљења Европе, некоме, уз сву поетичност Дачићевих метафора, може да звучи и помало застрашујуће. Да неће то можда да нам Европу утерају у кости, и да неће полиција да се постара да Европа заиста буде у свакој мисли, и како ће било који човек у овој земљи, после Видовдана, показивати своју љубав према Европи, свакога дана и у сваком погледу, да не би завршио у џунгли?

Ivica-Dacic43е.jpg-278x300
[You must be registered and logged in to see this image.]

За Европу спремни: одговорно тврдим да ми је Европа у свакој пори, у свакој мисли и у сваком органу – под пуном моралном и материјалном одговорношћу признајем да је камен у бубрегу српски камен и да ће бити хитно одстрањен, да је понека мисао која није у вези са Европом мисао без везе, као и да кроз поре моје коже излазе феромони Европе, пошто се испоставило да је наша кожа наш највећи залог Европи, па је тиме наша кожа и наш највећи европски орган, а да су такође и наше кости, а поготово наша кичма у потпуности и целости предати пројекту Европа у сваком атому.

Умем да волим Европу, и волећу је као што никада никога нисам волела. Са мислима о Европи јешћу и спаваћу, и сретаћу људе мислећи о њој. И унуцима ћу својим, једног дана, када их будем имала, говорити да је љубав према Европи највећа и најважнија љубав, и да она изгледа као лепа принцеза и да ће доћи само ако је будемо довољно волели.

Неће нама бити тешко да волимо по директиви – волели смо и Тита и Кардеља, и Стаљина и Милошевића, зашто би нам сада било тешко да волимо једну бајковиту идеју. Тим пре што нам је то наредио министар полиције. У то име, ја вас све поздрављам парафразом једне древне песме из периода Обнове и изградње: Процветала европска гранчица, на јастуку Ивице Дачића, па мирише – како Дачић дише.

(Вечерње новости)

:329340:

Živjeti otvorenog srca i u skladu s mogućnostima - Najbolje godine
by: Danijela Dvornik
 Svjesna sam da živimo u teškim vremenima i da se ona od moje bake “imat ćemo sve, samo para nećemo imati” nekako obestinila. Ništa nije onako kako smo zamišljali da bi nam budućnost trebala biti. Nije lako nama, ali kako vidim i čitam cijelu Europu drma kriza i slični problemi. Pa ipak nekako, u dubini duše drago mi je da smo ušli u tu toliko željenu EU. Osobno, mislim da nam je već toliko loše da nam lošije ne može biti. Moja želja za ulaskom u EU već se nekoliko puta mijenjala od želje da uđemo pa do razmišljanja da ulazimo prekasno i da nam to možda i ne treba. Ma treba, jer koliko smo vidjeli i naslušali se, nismo se baš pokazali kao dobri gospodari. Voljela bih da smo imali pametnije političare, manje iskompleksirane i koncentrirane na osobne interese, ali eto nemamo sreće. Jedan dan sam razgovorala sa svojim prijateljem, koji je mlađi od mene nekih 12 godina, koji se se jako zauzimao za “Ne u EU”, objašnjavajući mi kako je to svojevrsna mafija, kako će nam kontrolirati živote i sisati lovu, kako ćemo jesti lošu hranu, kako će nas porobiti do kraja, kako više nećemo imati slobodu u ničemu.

Slušala sam ga dok se pjenio i argumentirao svoje tvrdnje. Čak me uspio i iznervirati. Ja sam njemu ispričala priču koju on nije uspio doživjeti, ali ja jesam. I ma koliko se vama može činiti banalna, ona me uvelike odredila u životu. Ja se sjećam svojih nagradnih putovanja u Trst u šoping. Sjela bih petkom navečer u autobus koji je uvijek bio pun nas sretnika koji smo imali neku “kintu u markama” za skromni šoping i lokalnih švercera koji su išli u kupnju zaliha “Casucci” traperica. Put je bio naporan, ali sve se podnosilo jer ništa nije bilo toliko uzbuđujuće kao šoping u Trstu. Nakon očajničkog šopinga (jer ipak je trebalo uskladiti želje sa onim što smo imali u novčaniku i kupiti što više odjeće što je bio prilično naporan posao) slijedio bi povratak koji je uvijek bio najgori dio cijelog tog izleta. Negdje pri izlasku iz Trsta, vozač bi zaustavio autobus i svi bi izašli, pobacali svu staru odjeću i na sebe navlačili sve što su kupili.

Ja nikada nisam izlazila iz autobusa jer nisam imala što baciti. Jednostavno već tada nisam htjela putovati u dronjcima po Trstu i osjećati se jadno. A nikada nisam ni kupovala strašno puno stvari jer sam kupovala uglavnom malo skuplju odjeću i cipele pa je moj šoping uglavnom stao u jednu malo veću vrećicu. Dolazak na carinu je također bio prilično stresan dio puta. Mrzila sam “crveni pasoš” i osjećaj da sam neka druga ljudska vrsta, ona manje vrijedna. Ja se tako jednostavno nisam nikada osjećala.

Živjela sam “u najlipšem gradu na svitu”, uvijek sam dobro izgledala i kad bih išla u Trst ili bilo gdje po Europi nisam izgledala ništa drugačije od drugih ljudi. Nije se dalo prepoznati odakle dolazim. To omalovažavanje na carini zbog nekoliko krpica koje su nam bile nedostupne u našoj bivšoj državi, išlo mi je na živce. Kasnije mi je na aerodromima kad bih putovala išlo na živce što su putnici iz EU prolazili neometano kroz kontrole, a ja sam se morala svrstati u red za one putnike koji dolaze iz zemalja koje nisu članice EU. Tada sam EU smatrala snom, pa sam sa 18 godina otišla u Englesku širom otvorenih očiju. Željela sam živjeti u gradu kao što je London, gdje živi mnogo raznih rasa, mnogo različitih ljudi, raznih seksualnih opredjeljenja i kultura, gdje je sve normalno i nitko te ne gleda čudno, u gradu gdje su po cesti prolazile limunine odmah pokraj skromnijih automobila, gdje su na najnormalniji način prihvaćene klasne razlike.

Tu sam naučila jednu veliku stvar, da ne žudim za nemogućim nego da živim u skladu sa svojim mogućnostima. Naravno, da smo ušli u EU prije 15 godina da bi ushićenje bilo mnogo veće, ali i ovako mi je drago. Drago mi jer će se ipak neke stvari promijeniti i nekako se potajno nadam da će se i mozgovi Hrvata polako mijenjati, a skupa s njima i geni kameni. Ja sebe nisam nikada svrstavala u nikavu skupinu, Hrvatica sam po pripadanju, ali u glavi sam uvijek bila daleko od Hrvatske.  Želim takvu zemlju za sebe i za buduće generacije, da ne moraju otići odavde. Svjesna sam da će taj proces biti prilično spor, ali bitno je da se nešto događa.

Koliko košta život?
Jelica Greganović



Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci.

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

S druge strane, jasno je da novac postoji, ima ga rasutog na sve strane po državi. I to je ono čega se svi sete naročito onda kada na nekom pozivu u pomoć ugledaju dete, za koje je jasno da će životom platiti besne automobile, oslikavanje crkava, guranje ruku u fondove pomoći namenjene, slave i svetkovine...Može li bar neko u državi da pokaže dovoljno shvatanja, pa da sedne, makar radnu grupu napravi koja bi se bavila traženjem rešenja za spasavanje života bolesne dece? Samo toliko razumevanja da pokaže za muku i jad brojnih poreskih obveznika.

Sumnjam da je i ranije bilo bolje, verovatno je čak i gore bilo. Nisu ta dobra stara vremena baš tako dobra kao što ih ulepšava lupa sećanja. Verovatno je svega toga bilo i pre, samo se nije znalo. Da bi se znalo, moralo je da dođe u medije, a ni tadašnji mediji nisu bili radi da se nađu zatrpani pozivima u pomoć. Danas je bolje makar to što postoje društvene mreže koje su evoluirale u društvene medije, i učinile ljude međusobno mnogo vidljivijima. Sada vesti mogu da nastanu i na Fejsbuku, Tviteru...Ljudi mogu da vide toliko toga što im ranije vidljivo nije bilo, uključujući i tuđu muku, bol i pozive da se pomogne. Pre svega deci. To je bolja strana današnjih vremena, ali to ipak ne može da bude rešenje.

Pitanja nad pitanjima i dalje ostaju - Kako napraviti dovoljno veliki fond za svu decu kojoj je pomoć potrebna? Kako odlučiti kome je pomoć manje, a kome više potrebna? Kako nekome dati novac, a drugome ne? Kako se igrati boga?

Ja odgovore ne znam, ali uvek kada dobijem poziv u pomoć ili vidim neko siroto, bolesno dete, ja se setim mog prijatelja...

Moj prijatelj je bio dečiji kardiohirurg. Bio je više no uspešan u svom poslu. Dobar i cenjen. Prvi u Jugoslaviji je stavio pejsmejker novorođenoj bebi. Imao je dvoje dece. A onda su došle zle devedesete. Njegov jedini sin je bio na služenju vojnog roka kada je počeo rat kog nije bilo. Ubijen je odmah na početku tog nevođenog rata. Porodica se u crno zavila, ali je on nastavio da radi.

Svega je bilo sve manje. Svega, sem spiskova dece kojoj je operacija srca značila život. Iz belog sveta je stizala pomoć. Nedovoljna. Tako se jednog dana našao u situaciji da je morao da odabere decu sa spiska kojoj će, pomoću poslate pomoći, uraditi operaciju. I da druge ostavi da čekaju, iako je znao da to čekanje za njih može da znači smrt. Probao je da piše i traži više pomoći, dovoljno za svu decu za čije živote je bio spreman da se bori. Radio bi i besplatno, samo da je imao čime. Ostalo je na pokušaju. Više od te pomoći nisu hteli da daju. A vremena su postajala sve grđa i grđa. Spiskovi su rasli.

Tada je shvatio da više ne može da radi svoj posao. Prosto, više nije mogao da bira kome će pokloniti život. Cenjenoj međunarodnoj organizaciji je napisao pismo i u njemu poslao spisak dece koja su čekala na operaciju. Zamolio je da mu oni zaokruže imena dece koju će operisati onim što su spremni da daju. Jer on više ne može da se igra boga, on je samo lekar. Nisu mu odgovorili.

Tada je ostavio svoj lekarski posao i otvorio limarsku radnju. Njegov otac je bio limar, koji je od svog sina zahtevao da uz medicinski fakultet završi i zanat. Tako je moj prijatelj postao hirurg i limar. Nikada posle toga nije obukao lekarski mantil. Živi od limarskog posla i dan danas.

Privid - Nešto posve osobno
by: Andreja Horvatić
Sjedeći na plaži ovo ljeto,  dok sunce crta sjene na pijesku, slušam svoju glazbu s telefona i razmišljam. Nisu mi misli osobito kreativne, ali nema ni potrebe u ovo doba godine, a tako ni pritiska koji mi gotovo redovito kvari radni dan. Misli mi vrludaju, a tako i pogled.
Nisam baš od onih koji zbrajaju mane pa tako sanjarim i lagano mijenjam boju. Zaštitni faktor imam.

Glazba kao i uvijek čini svoje i tako osluškujući neke poznate note polagano (a nije ni moguće drugačije na ovim temperaturama) počinjem pjesmama 'lijepiti' slike i sve postaje nestvarno. Svemu možemo dodijeliti boju i nijansu koju želimo. Tako neki tekstovi iz mojih pjesama donose likove čiji glas budi romantiku i na ovim temperaturama, i ljubavna obećanja postaju stvarnost.

No, dok ja tako sanjarim zatvorenih očiju, skrivenih ispod sunčanih naočala i širokog oboda šešira, očito pod utjecajem svega što me okružuje, čujem klince koji vrište bez obzira na  glasnoću u slušalicama, ali ni to me ne zasmeta dok mi netko nije zaklonio sunce. Svaki privid je nestao u trenu jer je ispred mene stajao div! Div s viškom kilograma, primjetim. Višak je u ovom slučaju trostruki. Ali ima taj lik i viška dlaka kako bi sa sigurnošću dokazao povezanost čovjeka i majmuna. Za njim je hodala tanašna supruga, ne baš mršavica, ali u usporedbi s njim... A bila je tu i vesela četvorka okrugle djece i glasne.
Sve je privid, nadam se.

Nakon što je prestao biti moj suncobran Grdosija se otisnuo u more, bio otac i suprug za poželjeti. Igrao se sa svojim klincima, i s pažnjom pratio suprugu koja se smješila svemu što on izvodi. Smijao se grohotom i zabavljao cijelu plažu, a ubrzo i svu djecu u moru. Nije mu tu bio kraj. Izašavši prvo je zagrlio ženu, donio piće. Pobrisao sve svoje klince ručnikom, presvukao ih i pozvao na sladoled zajedno s ostatkom malog društva.
Sve je privid. Glazba, sunce, more, godišnji i div.
Možda je sunčanica ili me zaista smeta buka na plaži, ali stvarno se nisam mogla opustiti jer je neki dlakavi debeljko uporno hrkao na dva metra od mene.

Hvala Bogu na  glazbi.

Andreja Horvatić
Specijalistica imidž konzaltinga

Zrela žena

Seksualna revolucija je našu generaciju oslobodila beskrajnih frustracija o kojima je govorio Freud... A kad je počela ljudi su naveliko seksali, tko je koga stigao... Bolje rečeno -kopulirali su. I penetrirali. Dogma neograničenog užitka. Jedino bi zreli ljudi biti izuzeti. "Oni to ne rade." Sada smo ti zreli ljudi -mi. I moram reći da mi je neshvatljivo gađenje i konsenzus o istom, koje naša civilizacija pokazuje prema samoj pomisli na seks zrelih ljudi. Zreli muškarac i klinka -super. Zrela žena i klinac... I najliberalniji među nama će reći " O, jadna ona kako radi budalu od sebe". Dvoje zrelih ljudi... Toga nema!
Ljudi koji se vole, neminovno uključuju obitelji... I onda lančano... Socijalna smo bića... Naposljetku uključuju cijelo društvo! Romeo i Julija, nisu bili samo "njih dvoje koji se seksaju", tu je bio uključen cijeli njihov tadašnji svijet. Za ljubav treba i hrabrost. Ako se vole dvojica homoseksualaca u muslimanskoj državi, to je potpuno druga stvar nego dvoje heteroseksualaca koji se vole u Parizu. Radi se o tome šta riskiraš tom ljubavlju ili strašću. Negdje te može ubiti…

Za pedofiliju se nađe opravdanje. Naročito ako je to svećenik, koji je eto ipak samo ljudsko biće koje se s celibatom teško nosi... Ili bogat muškarac, tada uopće nema zbora o iskrenosti njegovih osjećaja prema 16-godišnjakinji koju su mediji i sve ćelije društva (a često i obitelj) usmjeravale da bude za new-age kurtizana. Tada se "opravdanje" nalazi u kultulrološkoj ukorijenjenosti, slobodi izbora...itd. Najednom se pojave nizozemski znanstvenici koji nas ubjeđuju kako dobnu granicu stupanja u seksualne odnose treba sniziti na deset godina. Da DESET. Dobro ste pročitali. DESET. Nadam se da će se ipak naći netko suvisao i pedofilčine strpat u ludnicu, kamo jadni i pripadaju! Homoseksualcima je omogućen izlazak iz ormara... Svingerski klubovi niču ko gljive nakon kiše... Društvo nam je demokratično, progresivno... E, pa molim vas, da li bi skinuli stigmu neophodne aseksualnosti sa zrelih žena? Ili se mi i dalje trebamo praviti da za nas postoje jedino djeca, kuća, posao i bračni partner koji nam se popeo na vrh glave??? Sa stajališta evolucijske psihologije, mušku krizu srednje dobi potiče svršetak ženskog plodnog razdoblja. Kakve veze ima ženska plodnost s muškarcem od pedesetak ili više godina? Žudi li on i u toj dobi za očinstvom? Vjerojatno ne. Ali zaboga, to nije ni važno!!! Šta se vi svi seksate iz reproduktivnih razloga??? Ne, jelda?

Povratak samoj sebi i kohabitacija s boli
Srednje godine, se otprilike kreću između 45 i 65 godina starosti. Više su stanje nego kronološki period. Sa sobom donose novu energiju; vjerojatno kao posljedicu mira i spoznaje da je tlaka s djecom završena i da počinje novi način života. Čak i ako joj nedostaju deca, žena može slobodno vrijeme preusmjeriti na nove životne sadržaje. Ovo stanje zrelih žena je “povratak samoj sebi”. Nažalost, u tim godinama česti su i bolni gubitci. Gubitak vlastite slike o mladoj, zdravoj (i čak besmrtnoj) osobi... Gubitak dojke ukoliko oboli... Gubitak menstruacije... Odlazak djece iz kuće je bolan za mnoge žene... Neke; za ženu važne veze budu prekinute ili trpe značajne promjene - muž umire, često se razvode dugogodišnji brakovi, roditelji obolijevaju...

Vrlo bolno iskustvo za ženu su vanjski znaci starenja, što zahteva mijenjanje slike o sebi samoj. Kada promjene u izgledu tijela primijeti sama ili (još gore) po reakciji drugih, ženu zna duboko zaboliti gubitak mladalačkog izgleda, koji je smatrala svojom posebnom vrijednošću. Godine donose i nevolje na poslu, jer se mladalački izgled daleko više cijeni od pameti i iskustva.

Djelimična smrt radi par bora i malo celulita? O majko moja!!!
Helen Deutch, Frojdova sljedbenica, zrelost označava kao “djelomičnu smrt” žene. Ja se danas pitam s koliko godina je gđa Deutch tu glupost konstatirala??? S 25? Je li njen voljeni imao strastvenu vezu sa prelijepom zrelom ženom, pa su joj sve bile krive??? Ili je sama u zreloj dobi bila iz drugih razloga nadrkana, pa je to pripisivala prirodnoj "eroziji". To je puno lakše racionalizirati nego se uloviti u borbu s pravim uzrocima. Je li se Helen vadila na prirodnu eroziju? Vadite li se Ladies i Vi? Nemojte. Autosugestija i racionalizacija vam mogu biti saveznici. Ako su neprijatelji, TO JE VAŠ IZBOR.

Involutivna melankolija? Koja glupost!!!
Ladies, moramo se uloviti u koštac sa kulturološkim stereotipima koji nas navode na POGREŠAN DOŽIVLJAJ SAMIH SEBE. Nema nam druge. Neće nitko umjesto nas! Predrasude o “ludovanju hormona”, ženi onesposobljenoj hormonalnim promjenama koje je ometaju (maltene trajno onesposobljuju) u korištenju mozga i utjeću na njeno ponašanje... Nije nimalo bezazlena predrasuda jer ona vrlo maliciozno navodi na zaključak da je zrela žena onesposobljena za bilo kakve odgovorne poslove. Šta vi vjerujete u to??? Ako vjerujete, podsjetila bih vas da zakonodavac ne vjeruje, iako su zakone donosili oni koji vas doma u smanjenu sposobnost uvjeravaju. A često i uvjere. Na papiru isti ti očekuju da ćete raditi još minimalno 20 godina!!! Šta bi trebale raditi na centrali ili čistiti urede mladih i jedrih menadžerica?!? Ne nasjedajte Ladies!!!

Predrasuda koja je posebno štetna odnosi se na povezivanje zrelosti i depresije. Mnogi liječnici u ne tako davnim vremenima su (u dilu sa familijama) smještali tisuće žena u mentalne institucije zbog poremećaja koji je nazivan involutivna melankolija. Neke od tih žena ostatak života su provele u ludnici. Naravno time bi sva njihova imovina (često pozamašna) pripala mužu, djeci, skrbniku ili skrbnici... Mnoge mlade žene se još uvek boje da će prolupati u menopauzi, jer je ovo mišljenje još uvijek dio našeg kulturnog naslijeđa.

Čak kada se zrela žena objektivno sasvim dobro osjeća, ljudi oko nje znaju pod krinkom ooogromne zabrinutosti ograničiti njenu samostalnost, ubjeđujući je da su promene raspoloženja (inače potpuno normalne u svim periodima života jer baš ne ovise samo o hormonima), preosjetljivost i strah -znakovi starenja. Inzistira se na liječničkoj pomoći, lijekovima i psihoterapiji. Naravno, jer je tako njima LAKŠE! Umjesto da promjene, kroz koje prolazi podijele s njom. Zrelost je izuzetno važan psihološki i emotivni tranzicijski period u životu! Ne treba ga potcjenjivati. Iz nje sigurno izlazimo promijenjene. Promjena treba glasiti: OSNAŽENE I MOĆNIJE PRIHVAĆANJEM STVARNOSTI. Skulirane. Nepobjedive.

Posljednjih godina povećana je “vidljivost” zrelih žena u javnom životu. Ajde de! Nažalost, bazirana je na interesima prvenstveno farmaceutske a potom kozmetičke i modne industrije... A malo ili nimalo na promjenama percepcije o sebi -vas samih!!! Za njom bi došla promjena percepcije drugih.

Mačke na Kawasakiju koji vozi 250 km/h. Bez kacige.
Ne postoji razvoj bez promjena! Pa šta ako postanete cmoljave, lakše zaplačete, manje ste strpljive i osećate se nesređeno?!? Vjerujte mi Ladies, to je i posljedica utjecaja sredine koja obezvređuje zrelije žene ili posljedica traumatičnih događaja koji su česti u srednjim godinama.

Farmaceutska industrija i prestižni doktori su '40-ih godina lansirali supstitucionu terapiju estrogenima. Agresivne reklamne kampanje '70-ih učinile su lijek Premarin jednim od pet najviše upotrebljavanih lijekova u SAD!!! Do 1991. više od 10 milijuna žena u SAD su uzimale preparate sa estrogenima. Članci u novinama i različite publikacije slavile su supstitucionu terapiju estrogenima. Bez velikih razloga stručnjaci su ih propisivali na veliko. Stanja kod kojih se ne smiju uzimati estrogeni su brojna, no izdvojiti ću: maligna oboljenja, ciste, trombozu, arterosklerozu, oboljenja jetre i bubrega... Iz ovoga proizilazi da su milijuni žena i ne znajući bile subjekti masovnog eksperimenta za koji je vrijeme pokazalo da je itekako bio opasan. Čak LETALAN. Upotreba estrogena naglo je opala nakon ovih otkrića da bi opet posljednjih godina, zahvaljujući opsežnim reklamnim kampanjama i tvrdnjama autoriteta o opravdanosti ove terapije (jer štiti od pojave osteoporoze i srčanih bolesti) porasla.

Biti zategnutije, smirenije i vlažnije... Obećanja produžene mladosti nisu dovoljna, to obećavaju svi travari, vlasnici teretana, striperi... Dakle, i "mali" to obećaju; na to već odavno ne reagiramo... Ozbiljna industrija i krupni kapital, vas mora prvo ubijediti da nakon 40-te samo moramo uglavnom mirno i dostojanstveno čekati smrt... Da bi nam ponudila Sveti Gral! Kreme, tablete, zatezanja, presađivanja... Znam par lijepih žena kojima je muž zapalio s klinkom, naprosto jer ih se zasitio... Jaja možete jesti na milion načina ali ne cijeli život. Naročito ako suživot traje 40 godina! Otišao, pa šta??? Umjesto da se posvete sebi one su napravile face-lifting, misleći da je povrijeđen ego lako pokrpati s par tisuća eura. I izgledaju ko mačke na Kawasakiju koji vozi 250 km/h! Strava. I tek su sada u neizlječivoj drami.

Ja nisam moja menstruacija ali jesam svaka moja bora!
Mladost je uvijek bila na cijeni ali nikada kao u 21. stoljeću... Sa svih strana smo bombardirani idealima ljepote.

Sasvim je prirodno nastojanje mnogih da što duže zadržati mladoliki izgled...

Ali zašto bi ideal ženske ljepote prije trebao biti transvestit Andrej Pejić (na slici lijevo) nego lijepa i samouvjerena žena od 40 ili 50 godina???

Starenje se ne može zaustaviti što god mi pokušavali... Alkemičari su tragali za eliksirom života (koji bi omogućio vječnu mladost), bez uspjeha. Industrija ljepote; gdje važno mjesto zauzima estetska kirurgija bavi se obećanjima koja su nerealna a po prirodi stvari rezultat se vidi tek kada je neki brend ili kirurg lovu -odavno potrošio!

Kako žene izbjegavaju o takvim zahvatima govoriti otvoreno, i potražiti psihološku pomoć često uđu u zamku ponavljanja korekcija. Rezultat je češće zastrašujući, nego onaj kao u Jane Fonda. (A i pitanje je kao Jane izgleda kad se probudi.) Samo zastrašujuće ne vidite a Jane Fonda vidite jer je reklama moćnoj industriji. Koja za jako puno love prodaje iluziju i ruga se s taštinom!

Kada to skuže, mnogima je kasno.

Mladost je čip pohranjen u vašim glavama... (ili nije i nikada neće biti)!
Nemedicinski pristup tegobama zrelih žena uključuje: konstantan brain-storming, izloženost misaonim izazovima, redovno vježbanje, kvalitetnu klopu i redoviti seks. Ove metode su daleko više pod kontrolom samih vas i imaju puno prednosti. No, starenje je proces koji se ne može zaustaviti što god mi pokušavali. Ali zašto zaboga želite imati isto lice i isto tijelo? Čak i da je to moguće, kakve dobrobiti mislite da bi vam to donijelo?!? Šta zbilja želite da se na vas s 50 kače isti "crni s plavim očima" ili rokeri i bajkeri -koji su se kačili s 20??? Ako ste se za takvog udali (kao što sam ja), zar niste sretni (kao što sam ja) da je otišao iz vašeg života jer je ostao na razini "moram ga ugurati bilo gdje i to je moje poslanje". Dva svoja muža sam prerasla. Onog starijeg 20 godina a naročito onog mlađeg 5 godina.

Zašto i same podupirete stav "on može-ona ne"? Čega se bojite?
Naše društvo se divi starijim muškarcima koji imaju vezu sa puno mlađim ženama od sebe, ali nikako i dalje ne odobrava veze starije žene i mlađeg muškarca. Žene doživljavaju promjene u svojoj seksualnosti s godinama. No, te promjene su manje nego kod muškaraca!!! Postoji predrasuda da žena s ulaskom u zrelost gubi interes za seks i da više nije seksualno biće. Ulaskom u zrelost više ne može roditi pa je to kakti povezano. Koja glupost! Žena može uživati u svojoj seksualnosti do duboke starosti ili bolje reći do kraja života. Seksualna aktivnost je pod utjecajem složene kombinacije tjelesnih, psiholoških i socijalnih čimbenika. Ti čimbenici su: zdravstveno stanje, društveni tabui, bračni/partnerski status, znanje o seksualnosti, doživljaj sebe i osobni stavovi prema seksualnosti. To vrijedi i za žene i za muškarce.

Žene ulaze u zrelost bez problema i tvrdim da je to iskustvo ženama puno manje bolno nego što se to u općoj populaciji misli. Često sam imala dojam da su žene ubijeđene da se moraju osjećati hendikepirano jer im tu vrstu kolektivne hipnoze nameće farmaceutski lobi i industrija kozmetičkih preparata. Razmislite, Ladies... Ne zvuči li vam to prilično logično?!? Poštena anti-age krema košta kao face-lifting u ordinaciji neafirmiranog kirurga. U njoj je zmijski otrov, 24 karatno zlato, ekstrakt ptičjih govana, pčelinji otrov... Ambalaža je takva da je nakon što otplatite kredit za kremu, čuvate godinama. Čemu to??? Osobno sam na licu godinama imala sve što se smatra ne samo luksuznim, nego dekadentno perverznim: La Creme, Creme de la Mer, La Prerie, Perricone, Kanebo, Sisley... I na kraju skužila (i to tek u ovoj krizi) da je efekt zategnutosti "koji je klinički potvrđen" -potpuno ISTI kao bademove kreme koju radi moja magistra na Kaptolu! Još ako sam naspavana... A tek ako sam zadovoljna i sretna... (!!!) Zrelost vam donese jedinstvenu dozu mudrosti i odvrati vas od sklonosti instant-rješenjima.

Moju sreću i osjećaj ispunjenja nikako ne mogu iskonstruirati kreme, face-lifting i čudotvorne pilule. Redovita seksualna aktivnost odgađa i smanjiti negativne psiho-fiziološke efekte zrelosti. Mišićni tonus ostaje bolji. Kegelove vježbe su meni kao disanje. Nešto što prakticiram već toliko dugo da tome ne pridajem pozornost. Seksualnost u zrelosti je determinirana psihološkim zdravljem i doživljajem sebe. Neke žene se, ulaskom u zrelost, počinju panično bojati starenja. U društvu koje preferira mlade, atraktivne žene, nije lako s ponosom prihvatiti zrelost i starenje. Žene koje imaju čvrsti oslonac u sebi, koje su i dalje aktivne i kreativne, koje svoje godine doživljavaju na pozitivan način, koje s ljubavlju i mirom doživljavaju promjene u svom fizičkom izgledu... I dalje se mogu osjećati seksualno i privlačno. Imamo primjere mnogih žena koje su najljepše godine svog života, izuzetnu kreativnost, najdublje ljubavi i strasne seksualne odnose imale baš u zrelosti. Toplo preporučujem knjigu „Tajni užici zrelosti“, ginekologinje dr. Christiane Northrup koja educira i motivira zrele (ali i sve ostale) žene da njeguju i uživaju u svojoj seksualnosti.

Ljubav, istinska ljubav -zaista može promijeniti vaš život.

Volite prvo sebe pa će vas voliti ostali!



Alma Draganić-Brkić

Zasto je u 21 veku bolje biti muskarac nego zena By mahlat
Pošto su nam olakšali život mašinom za pranje veša, sećate se, Papa ju je proglasio najzaslužnijom za žensku emancipaciju, dali nam pravo glasa, pustili nas da radimo, ne samo u kući i oko kuće, obezbedili nam raznorazna sredstva kako bismo kontrolisale rađanje i istovremeno uživale u seksu, primili nas u parlamente, olimpijske timove, i na sva ona mesta na koja žena radnije pogledom, a ne nogom, nije mogla da stupi, a ako je stupila nije smela da liči na ženu već na zapovednicu konc logora, ukapirali da nismo sami mi odgovorne za pol deteta i za njegovo vaspitanje kog god je pola, rekli nam da niko ne sme da nas tuče, da to ne moramo da trpimo, obezbedili nam sigurne kuće, taktički nam objasnili da razvod nije sramota i da je život samo jedan pa da, kad već svi žive naš život i mi same smemo malo od njega da štrpnemo, stigosmo u 21. vek.

U ovom veku prosperiteta, što ljudste vrste, što tehnologije, što gluposti na globalnom nivou, izgleda da svi oni misle da su se malo zeznuli kada su žene u pitanju, jer…

Mašina za pranje veša je bila malo, stigla je i ona za sušenje, tek da ne moramo, samo što smo oči otvorile da istrčimo u dvorište sa konopcem oko vrata na kome vise štipaljke i prostiremo veš „ko pod konac“, beo, da komšinici presedne prva kafa.

Umesto toga, i mi i naše komšinice ujutru možemo da zapalimo uz kaficu, bludimo kroz prozor i puštamo da nam svašta pada na pamet a šta ženi na pamet može da padne znaju samo stručnjaci.. Mislim, tvrde da znaju.

Previše je to slobodnog vremena za jednu ženu. I zato zakržljali, zapreminski manji mozak, što opravdava činjenicu da u njega može da stane manje podataka nego u muški, treba nečim zaposliti.

U 21. veku mi sve redom bolujemo od PMS-a, svih 365 dana i onaj prestupni i imamo isto toliko lekova za isto. Isto toliko imamo šampona protiv prhuti što uglavnom nema veze sa kosom i time što nas to nervira već sa potencijalnim seksom, bar na to liče reklame. Isto toliko imamo seruma, losiona i krema protiv prokletog celulita koji muškarci vide i u mraku, kao mačke, od čega može da im padne i nikada se više ne digne. Malo smo vrdnule pameću jer ulicom hodamo sa rukama iznad glave pa svi mogu da vide naše neuredne, neobrijane i smrdljive pazuhe, bar tako prikazuju u reklamama. Sise nam nisu od boga date da dojimo decu već da imaju muškarci čime da se igraju, zato su nam izmislili brushaltere punjene vodom, sunđerom, sa žicama, tek da više ne krademo njihove čarape. Obavestili su nas da ne umemo da se porađamo, gajimo decu ni grlimo ih, osnovaše i tu školu, kako da grliš rođeno dete a da ga ne istraumiraš za vjekivjekova,i da deca nisu samo naš problem, da imamo i neka druga posla u životu, da bi on mogao ponekad da ustane noću, opere guzu i odvede na trening kao da su očevi najveći idioti na ovom svetu. Sa prvom borom treba ili da privežemo maramu ili da se ubijemo, a najbolje da posetimo nekog plastičara.

Mi, u 21. veku, moramo što duže da izgledamo mlade, jer muškarci, bilo mladi, bilo stari, vole isključivo mlado, zategnuto, kad nas lupe po dupetu, njih ruka da zaboli.

Kao idole nam predstavljaju žene za koje niko živi ne zna da li završiše osnovnu školu ali koje su umele da se udaju po nekoliko puta, da, gle čuda, budu svih tih nekoliko puta uspešne majke, supruge, svekrve i javne ličnosti. Podmeću nam da nismo voljene ako nas za dan ljubavi ne iznenade nekim kretenskim skupim a glupim poklonom, više da rodbina, prijatelji i komšiluk popizde nego što mi treba da padnemo na dupe. Da niko, bre, ne može i ne sme da zabrani ženi 21. veka da ima svoj sopstveni vibrator, da je, bre, i žena čovek, a to samo vibratorom može da dokaže i da je neviđeno fensi da s drugaricama na kafi ogovaraš svoj vibrator, koliko jezika govori i u koliko brzina radi. Bre!

I tako u nedogled.

A u stvari…

Svi oni koji se bore za gorepomenutu emancipaciju žena s kojom žene uglavnom mogu guzu da obrišu, kao i sa svakom glupošću, nas i dalje edukuju o

pet načina kojima možemo da ih izludimo u krevetu,

deset stvari koje nikako, ljuta zmija da nas ujede, ne smemo da im kažemo u krevetu,

pet afrodizijačkih jela,

šest poza u kojima on, ni sa tim snajper očima, ne može da vidi naš celulit,

osam načina da ga učinimo ljubomornim ali s merom i uzdržano, da ne radi neki tomahavk,

da imamo razumevanja za njih, oni nikada ne odrastu,

da se pomirimo sa time da nas nikada neće voleti kao svoj automobil, motor, štap za pecanje,

da su naše prijateljice, mlađe sestre, kume, pa i majke, vrlo često, ljubomorne na nas, uopšte, da su žene ženama krvni neprijatelji u večitoj borbi koja će prva da osvoji muškarca i slika se sa nogom na njegovoj glavi kao da je ulovila bengalskog tigra…

I opet tako u nedogled…

U stvari, oni nas i dalje drže u 19. veku, možda i u nekom periodu ranije, u kome žene još uvek nisu nosile gaće.

A onda otvorim neki muški magazin ili portal i vidim kako je muškarcima i dalje život jednostavan kao što je i bio. Njima ponude golu ženu sa glupim natpisom vezanim za najnoviju političku aferu, recimo – I ja imam cica macu, najnoviji automobil ili felne, reklamu za pivo u kojoj kao po pravilu nema nijedne žene, još od Cece, vic o dve plavuše o pod obavezno neki dobar, dobar intervju kakav ja u ženskim časopisima i portalima ne mogu ni pod razno da nađem jer, kako rekoh, najozbiljnije pitanje koje postavljaju ženi je – kako je uspela da bude žena.

I iskreno zažalim što nisam muško. Da popijem pivo, stanem uz prvo drvo, piškim, zviždim i gledam u nebo.

To mora da je život!

Dajte šansu 'prilici' - Nešto posve osobno
by: Andreja Horvatić

 Uvijek nešto pišem, zato što papir sve podnese. Podnese i bol, i povredu, i žestinu, i bijes, i nepravdu, i tugu, i žalost, ali i ljubav.

Lakše je napisati nego reći. Mnogi ljudi će vam u lice šutjeti, ma koliko vi bili u pravu, ali kad napišete- tada i očekujete da šute. Tada ne očekujete da vam nešto odgovore ili je to rijetkost. Ali, barem imate zadovoljštinu da ste sve što ste željeli iznijeli na taj papir, ili računalo, ili mobitel... i olakšali dušu. A imali ste i priliku to naknadno pročitati, provjeriti, ispraviti, ublažiti ili pooštriti. 

Neki dan svjedočila sam razgovoru koji me naveo na razmišljanje. Naime, jedna meni površno poznata osoba je nakon niza neuspjeha, konačno dobila posao u jednoj poznatoj tvrtki. Ali, supruga  te osobe, vrlo je eksplicitno izrazila nezadovoljstvo, jer on (novi zaposlenik) mora početi iz početka i sasula salvu procjena o plaći i tretmanima radnika u toj tvrtci. Sve negativno. Iako, ta novozaposlena osoba do jučer nije imala posao, ni prijavu. Danas to ima, istina, na određeno vrijeme, ali ima. Ta ista osoba, trenutno nije u mogućnosti dobiti kredit, jer je zaposlena na neodređeno. I ljuta je. No, jučer nije imala ništa. Zašto se danas ne bi ljutila na pruženu priliku??
Ne mogu se ne sjetiti oštrih riječi N. Vidoševića u emisiji A. Stankovića nedavno, o lijenosti našeg naroda, o životu preko svih mogućnosti i svega na tu temu.

Moj otac je svojedobno rekao da studiranje novinarstva nije za mene, jer ću završiti u zatvoru. Ostavila sam se pisanog novinarstva, ali nikad nisam prestala pisati. I sad povlačim vraga za rep jer glasno razmišljam. Razmišljam o primjeru kojem sam svjedočila i nisam ravnodušna. Jer mislim da mnogi žele priliku i da je mnogi zaslužuju. I da je znaju iskoristiti. I ja im svima čestitam, jer to je jedino moralno, socijalno prihvatljivo i to nam svima daje nadu. Dakle, dragi moji, uzmite sve prilike, barem na razmatranje, i ne odbacujte ih, jer možda nećete imati sličnu uskoro. Možda da se i vi uhvatite papira i svih njegovih mogućnosti od križanja, podcrtavanja, brisanja, povezivanja i prilike će oživjeti i pružiti neke mogućnosti.  Ali ako ćete svakoj prilici naći zamjerku, onda možda prilike nisu za vas. Vi se samo nastavite ljutiti, jer to je prilika za bogate poduzetnike koji su posrnulu hrvatsku prozvodnju održali živom, gdjegod joj dali i uspješan rast, radili u svrhu mogućeg uspjeha, i pružili priliku mnogima.

Mnogi su moji poznanici prepoznali prilike u dugim noćnim smjenama, u radu u nemogućim uvjetima, u tihoj zakletvi; ja ovako ne želim živjeti! Oni danas upravljaju tvrtkama i voze skupe automobile, ali rijetko provode poslijepodne s obitelji. Oni rade. No, nikad ih nisam čula posprdno govoriti o svojim počecima. Upravo suprotno, kad govore o tome, blistaju od sreće i zadovoljstva, i tvrde da ih je upravo taj težak početak najviše naučio.
Zato dajte šansu 'prilici'...        


S povjerenjem,
Andreja Horvatić

Crkva napred,deca pozadi-Jelica Greganovic
Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Dakle, posle smrti Tijane Ognjanović, država je rekla da će potražiti zakonski način da pomogne teško bolesnoj deci. Upravo kao što je pristala da pomogne i deci sa Batenovom bolešću. Naravno, kada te odluke smisli ili uspe da proturi kroz svoje organe i ostala creva. Što mnoga od te dece neće dočekati živa. U međuvremenu joj je, očito, kroz sistem za zakonito varenje protrčala odluka da se od 18. Juna do 31. Avgusta prodaje 7.600.000 doplatnih poštanskih marki, po ceni od 10 dinara, što na kraju izađe oko 620.000 evra kojima će SPC raspolagati po svom programu.

Pomenuta uredba nije vidljivo ili uopšte nije istaknuta u poštama, tako da građani mahom ni ne znajući plaćaju dodatnu poštarinu, koja će otići za opremanje Hrama Svetog Save. Onima koji primete da je račun za deset dinara viši od očekivanog, poštanski službenici obično kažu da ta marka mora da se kupi, jer uredba tako kaže. Što nije tačno. Ali građani to treba da znaju i da se pozovu na 3. Član uredbe koji kaže: » Način izdavanja doplatne poštanske marke reguliše se ugovorom između korisnika doplatne poštanske marke i preduzeća koje obavlja poslove prodaje doplatne poštanske marke u skladu sa zakonom«, što u slobodnom prevodu znači da marku ne morate da kupujete.

E, sad...ja o crkvi ne bih imala da kažem mnogo više od onog šta sam do sada rekla, a što bi uglavnom stalo u onaj stari vic:

Dođe grupa skrušenih seljaka pred popovu kuću, izađe popadija i pita ih šta se desilo. Jedan od seljaka, sve u zemlju gledajući joj kaže:

- Pop se udavio, naše saučešće..

- Kako udavio? Pa sa vama je bio na pecanju...

- Jeste...i ispao je iz čamca...

- Ali vi ste dobro znali da ne zna da pliva, kako je mogao da se udavi pored toliko vas?

- Pa, mi smo pokušavali da mu pomognemo, priterali smo čamac uz njega, pružali ruke, vikali mu: »Daj pope ruku!«

- Eto, kažem ja...

- Ali mi smo mu vikali, a on ništa...

- Naravno, trebalo je da mu vičete: »Na pope ruku«.



Dakle, ja od crkve ništa ne očekujem. To što je Ješua pao i ustao zbog jadnih, bolesnih i gladnih, što je pohlepu kao smrtni greh označio, što je učio da se vole ljudi, a ne novac i hramovske zgradurine, govorio učenicima svojim da ne uzimaju ni zlatnu, ni srebrnu, ni bakarnu paru...ihaj otkad je to bilo, ko će to još da pamti. Kao što će se i Rastko Nemanjić silno negde na nebesima obradovati kada vidi da je, u ime prosvetiteljstva kome je život posvetio, prednost data velelepnoj nekretnini kojoj sleduje još velelepnije unutrašnje opremanje, no – deci.

Ono što ja ne razumem je – država. Ona mene brine. Sekularna država koja postigne da se pozabavi crkvenim potrebama, ali ne i potrebama svog najslabijeg dela. Civilizovanost i uspešnost države se mere upravo njenom sposobnošću da zaštiti svoje najslabije članove. A slabijih od dece, pa još smrtno bolesne dece, nema.

Da uopšte ni ne pominjem kulturu i nauku za koje para nema. Kriza je. Nema država, a nemaju ni građani, pa nema od koga da uzme. Sem, možda, ipak...

I dok država pomaže crkvi da skupi 620.000 evra za udaranje glanca nekretnini, deca umiru. Zvuči patetično, ali tako je. Jeste, deca su i ranije umirala. I umiraće. Ali država mora prvo da se pobrine za njih, oni su njena briga mnogo preča od bilo koje nekretnine. Kao što bi briga morali da joj budu i njeni poreski obveznici, roditelji te dece koji bukvalno prose naokolo. Nije ih sramota. I ne treba i ne sme da ih bude sramota. Oni prose za živote svoje dece. I veruju, pre svega, u druge ljude. Nadaju se da će ih dirnuti teška priča koju oni žive iz dana u dan, žalosne slike njihove dece koje već sutra može više da ne bude. Svaka para im je života vredna. Svakih 10 dinara.

Luke koji je na slici više nema. Ni Danice, ni Tijane, ni Anje...a Veljko, Bojan, Anita, Lazar, Vanja, Anđela, Aleksandar, Konstantin, Anastasija, Dejan, Nikola, Nataša, Nevena, Ana, Marina, Darko, Stojan, Jovana, Mica, Angelina...nisu samo imena. To su deca koja se bore za svaki dan života.

Državo, probudi se!

Dugo toplo ljeto(Rujana Jeger)
Draga Rujana,

Kako dalje? Jer nešto moram promijeniti...

Kako napisati ovo pismo a da se ono ne pretvori u proglas kukanja? Dakle, o čemu se radi?

Imam 28 godina i nikada nisam bila u ozbiljnoj vezi. Isto tako ne sjećam se kad san zadnji put bila intimna s muškarcem. Mislim da je bila 2008...a volim sex.

U biti sve u vezi sa mnom je normalno i po ničemu se ne ističem, osim po tome što sam uvijek sama. Ja sam tako navikla i moja neposredna okolina isto, samo ljudi koji me tek upoznaju ili povremeno vide pitaju "kako ljubav?", " jel imaš dečka?" i onda uvijek ono neizbježno "a zašto ne?".

Samoanalizom došla sam do nekih zaključaka, ali sva ta razmišljanja su poput puteva koji se ponovo račvaju u nigdje: Ne trebam biti zaljubljena da bi uživala u sexu ali mora postojati snažna privlačnost, ako me tip ne privlači ništa od ništa. Prekidala sam spojeve nakon 20 min razgovora, jer se jednostavno ne znam pretvarati. Vjerojatno će netko pomisliti, 20 min, ova je blesava, kako možeš steći dojam o osobi nakon 20 min, ali imam snažne instinkte i puštam da me vode. Ne radi se samo o tome, da ne želim tratiti svoje vrijeme, ne volim niti tipu davati lažne iluzije. Pri tome znam biti i previše iskrena. U nekoliko navrata tokom proteklih godina sam pokušala prekinuti "sušno razdoblje" ali jednostavno nije išlo, nisam bila dovoljno zainteresirana. Uglavnom bi se svelo na to - ne da mi se ne da ići kroz pokrete ako se samo radi o tome "daj da to obavimo". Rađe ću sama, hvala.

Danas imam i taj problem, a gdje upoznati nove ljude? U specifičnoj sam situaciji, nakon nekoliko godina izbivanja s rodne grude, vratila sam se kući, u međuvremenu izgubila kontakt s prijateljima iz srednje, živim ponovno sa starcima, nakon toliko godina rada sam nezaposlena (čitaj nema se para; nada, zip, niente) i ne idem nigdje, jedva izlazim među ljude. Odlazak u knjižnicu je meni društveni događaj.

Pokušala sam s online upoznavanjem ali sve se svodi na to da ili traže ševu na brzaka (stvarno nabrzaka, tipa "e lipa si, oćemo do tebe ili do mene?"; nisam puritanka ali što je previše je previše) ili postoji razlog zašto su još uvijek sami i pribjegavaju takvom načinu upoznavanja ljudi.

I da, znam, to bi se uostalom moglo reći za mene.

Partikularna sam, izbirljiva, moram uživati u svakom aspektu svog života te ako mi što ne odgovara, to brzo mijenjam. Znači da igram na sve ili ništa?
Nikada nisam mogla biti s nekim samo da ne bi bila sama. U filmu "Dugo toplo ljeto" lik kojeg igra Joanne Woodward otac želi udati za zamamnog Paula Newmana samo zato što je na pragu toga da ostane "stara cura". Ovako ona objasni Paulu Newmanu zašto se ne želi samo tako udati:

"To nije dovoljno. Razumiješ li me? To niti približno nije dovoljno. G.Quick, ja sam ljudsko biće. Znate li što to znači? To znači da sam si postavila visoku cijenu, doista visoku. Možda će vas to iznenaditi...ali ja imam puno toga za pružiti. Iskustva koja sam prikupljala cijelog svog života...poput ljubavi i razumijevanja i...i šala i dobrih provoda i dobrog kuhanja. Spremna sam biti kraljica Sebe za nekog srećkovića ... ili bar, u najmanju ruku najbolja žena kojoj se jedan muškarac može nadati. I sad, to je moja životna priča... i s njom neće nitko trgovati...a sigurno me neće netko samo dobaciti prvom strancu koji naiđe..."*

Kad u jednoj ženi živi okorjela feministica i slatka tradicionalistica kako ih pomiriti pa da život živiš a ne samo iščekuješ?

Malena



Draga Malena,

Ni po čemu ne vidim niti da si slatka tradicionalistica niti “okorjela” feministica.

U tebi nema baš puno toga tradicionalnog, barem ne koliko se iz ovog emaila može iščitati – ne vidim da žudiš za nekom trajnom vezom ili mužem i djecom….

Isto tako, ne vidim ništa “okorjelo” u tome da voliš seks ali da isto tako nisi baš spremna skočiti u krevet s bilo kime. Uostalom, feminizam se ne očituje samo u tome da se žena ne srami priznati svoje seksualne potrebe nego i na mnogim drugim poljima života, poput želje za istim pravima, jednakom plaćom, pravom na pobačaj i na odlučivanje o vlastitoj sudbini – što je sve skupa zapravo već odavna moralo spadati u čisti – humanizam.

Meni se čini da bi prije svega morala pronaći neki posao – ne znam zašto si se vratila niti što si radila izvan “rodne grude”, ali sam sigurna da ćeš – čim nađeš posao (što ti od srca želim) odjednom procvasti i bez poteškoća naći neko novo društvo. Uostalom, sigurna sam da si u sličnoj situaciji bila i kada si otišla “vani”, baš kao i sada kada su ti se prijatelji i prijateljice iz srednje škole već svi raseljeni ili poudane/poženjeni i više možda nemaju vremena/volje/novaca za izlaske.

Naime, vrlo ćeš teško naći ekipu u knjižnici, ali barem ovog dugog toplog ljeta ima puno drugih stvari koje možeš raditi a ne koštaju puno; šetati/planinariti, voziti se na biciklu po prirodi (a i besplatno po gradu), eventualno negdje volontirati, šetati nečijeg psa, itd. Međutim, tvoj me se email ne doima kao da dolazi od osobe koja je očajna bez društva, dapače – ta samodostatnost je u neku ruku i zamka u koju si upala, jer te ne tjera da aktivno tražiš društvo drugih ljudi bez nekog posebnog cilja.

Međutim, sada si malo “zagorjela” i imaš cilj, ali si toliko usmjerena na njega da mi se čini da baš ne uživaš “u svakom aspektu svoga života”. Razumijem da si partikularna, ali u prvih dvadeset minuta razgovora s bilo kime, teško je znati hoće li ti ta osoba ikada išta značiti, a da ne pričamo o muško-ženskim situacijama u kojima je pritisak toliki da ljudi (a od muškaraca se obično očekuje taj fatalni prvi korak) znaju zatrokirati! Uostalom, to je vrlo slična situacija onoj kada si na poslu prisiljena održati prezentaciju pred hrpom nepoznatih za koje ne znaš što zapravo žele čuti – odnosno, u poslu još možeš imati jasnu predodžbu o tome, ali u nekom “spontanom” razgovoru na šanku – nikakvu. Naravno, ima i onih frajera koji imaju već cijelu prezentaciju u glavi pa se sugovornica doista osjeća blesavo jer nema nikakve interakcije, samo dugi monolog koji je najčešće o – njemu.

Razumijem i tvoju potrebu da se osloniš na instinkt i da otkantaš pojedince za koje na prvi pogled vidiš da ne nude ništa što bi te moglo zanimati. Ali moram naglasiti da malo tko može pokazati svoj puni potencijal u samo dvadeset minuta. Uostalom, s vlastitim sam se sadašnjim mužem upoznavala ravno 3 puta tokom nekoliko godina, od čega su prva dva susreta završila zaključcima tipa “kreten” i “arogantna kučka”. Jesu li se treći puta “zvijezde posložile” ili sam ja tokom tih par godina početnih 5 minuta za prezentaciju podigla na 30 a on naučio sam sebe prikazati u najboljem svjetlu? Teško je reći. Bilo kako bilo, zajedno smo četvrt stoljeća.

Kako sama kažeš, ono što ti ne odgovara – brzo mijenjaš. Mislim da bi se prije svega morala izvući iz situacije koja ti ne odgovara, dakle naći posao i odseliti se od roditelja – a sve ostalo će doći samo po sebi. Jer ako misliš da će te neki princ izvući, onda možda ipak jesi tradicionalistica. Ali ne očekuj da će to učiniti za dvadeset minuta!

Je li pravda interes suda?

[You must be registered and logged in to see this image.]

PIše: Mihela Hadrian
Fotografija: Mio Vesović

Teško mi je pisati o najnovijem skandalu hrvatskog pravosudnog sustava. Potaknuta sramotnom presudom od samo 15 godina zatvora za svirepo ubojstvo mlade žene Selene ne mogu se ne osvrnuti na ovu i još dugi niz ponižavajućih presuda. Ne mogu zato jer bih se osjećala kao sudionik u zločinu!

Osjećam se prevarenom, poniženom i nesigurnom u državi kojom slobodno šeću okrutni ubojice, kriminalci, lopovi, silovatelji, pedofili. Osjećam se nezaštićenom od policije i od sudstva jer se u ovoj državi više brine o počiniocima i njihovim pravima nego o žrtvama!

Kako to i zašto se kriminalcima izriču najblaže moguće kazne umjesto najviših zakonom propisanih? Zašto se uvijek pronalaze olakotne okolnosti za tipove bez trunke morala i savjesti? Što zaključiti o sucima koji uz to na slobodu puštali luđake što svojim jurilicama ubijaju ljude, kolju ih, siluju?

Mala zatvorska kazna neće zlikovce odvratit da kad izađu na slobodu opet nekome ne oduzmu život.

1mv224

Prisjetimo se opet slučaja Primorac. To je onaj kada je bahati balavac u tatinom skupom auto doslovce pokosio dvije mlade djevojke i bio oslobođen uz obrazloženje da je pred njim budućnost, da klinac „studira“ i da je što je najvažnije, iz dobre familije. Znači kad sin tajkuna (čitaj: osobe koja je teškim radom generacijama zgrtala imovinu) ubije – to je onda društveno prihvatljivo! A kako drugačije protumačiti takvu presudu koja nije uzela u obzira da su i te dvije mlade djevojke imale pred sobom ”budućnost”?

Ili pak slučaj malog Žužića, sina tajkuna i sutkinje, koji je autom ubio Ružicu Pavić i teško ozlijedi njezina dečka, te dobio pet godina zatvora, a da bi izašao godinu dana i više prije na slobodu.

Baš me zanima koliko će dobiti Horvatinčić? Recidivist koji je tijekom svoje bogate prometne karijere uspio usmrtiti čak četvoro ljudi. Jadan, grozi se krvi pa je zato pobjegao s mjesta nesreće i prvi put i svaki put. Isto tako pitam se i koliko će dobiti monstrum koji je djevojku silovao mikserom?! Malo ludare eventualno.

Sjećate li se itko gospičkog suca koji je oslobodio seksualnog zlostavljača koji je mladoj američkoj crnoputoj sportašici gurnuo prst u šupak ”radi pozdrava”, a koji nije objasnio je li takvo ”rukovanje” karakteristično samo u Lici ili u cijeloj Hrvatskoj? Sad kad smo u Europi i više nema carinskih kućica njih bi mogli nadomjestiti panoi na graničnim prijelazima koji bi slikovno dočarali taj folklorni način dobrodošlice – prst u guzici.



Što se mene tiče moglii su se i tako pozdraviti Nikolić i Josipović    

Mihaela je moja f.book prijatejica, žena bez dlake na jeziku, obožavam je.

ŠOKANTNA VIJEST: Kraljevska beba umrla u snu. Ispočetka je izgledala normalno i zdravo…

Ispočetka, kraljevska beba je izgledala kao normalno i zdravo novorođenče. Ali vrlo brzo nakon toga, njeni roditelji morali su se suočiti sa njihovom najgorom noćnom morom. Njihovo drago dijete umro je u snu

Izvor: Earth Review

Ako ste ovim šokirani, a niste šokirani pričama o djeci koja umiru od gladi u Nigeriji, onda sa vama nešto nije u redu.

Ne govorim o “kraljevskoj” bebi George Alexanderu Louisu od Kate i Williama. Govorim o bebama koje svakog dana umiru iz razloga koji su mogli biti spriječeni, poput siromaštva i gladi.

Rođenje kraljevske bebe je bilo u svim vijestima. Ljudi su oduševljeno slavili rođenje mališana, kao da je to svjetsko čudo. Ali zar nisu sva djeca na svijetu čudo? Bebe, upravo onakve kao George, rađaju se svakoga dana u porodicama koje se bore da prežive zbog ekonomskog sistema koji sprječava njihov i napredak njihove djece. Te bebe često umiru i već pri rođenju izgledna im je je neimaština i siromaštvo, sa malim šansama da od toga pobjegnu, sa obzirom na kulturno i ekonomsko okruženje u njihovim zemljama.

Ako ništa drugo, trebali bismo biti zabrinuti zbog tih beba, a ne onih iz bogate elite, koja već ima i više nego dosta. To pokazuje šta je nama važnije, zar ne?

Nije istina da smo mi nemoćni, iako volimo vjerovati da jesmo. Doduše, sigurno je da naše uvjerenje da smo bespomoćni možda čini da se osjećamo bolje zato što ne radimo ništa.

Ali u stvarnosti, mi možemo razmišljati o rješenjima u našem ekonomskom sistemu koja uzrokuju neimaštinu i siromaštvo. Razmišljati o tome da se pronađu novi načini privređivanja u kojima bismo svi živjeli i radili zajedno.

Nekako, ljudi stvarno brinu oko ove bebe. Pitam se kako bi izgledao život da se rođenje svakog djeteta slavi na isti način.

Šta je to tako posebno oko ove bebe? Mislite li da je ona izabrala ovaj život, i da je sada apsolutno svjesna izbora i života koji se pruža pred njom.

Zašto su neke bebe bačene u prašnjavo odlagalište da gladuju i umru same, a druge su doslovno obožavane?

Sama ideja o kraljevstvu zapanjuje um. Hej! Naša opsesija lozom i krvnim vezama je prilično ridikulozna. Kako to čini nekoga vrijednijim od nekoga drugog? To vjerovanje u kraljevsku posebnost je nešto zbog čega se ova zemlja vrti. Sretni idemo za onim što nam je rečeno, jedemo šta nam je rečeno, vjerujemo u ono šta nam je rečeno – sve zbog toga što nemamo dovoljno kuraži tražiti jednakost. Čak i ne prepoznajemo šta ta jednakost znači. Gledamo u “kraljevske obitelji” i vjerujemo da su one superiorne. Gledamo u beskućnike i vjerujemo da su oni inferiorni. Tu su zatim i mediji koji prave velike priče o sasvim uobičajenim stvarima, poput toga da bebe idu na odmor – ali rade to na takav način da mi postanemo uzbuđeni zbog te kraljevske osobe, osjećamo se povezanim, osjećamo kao da smo mi dio njihovih specijalnih, sretnih života.

Ne znam, za mene to nema mnogo smisla.

Nedavno se Twitter srušio jer je ogroman broj ljudi slao tvitove o rođenju u kraljevskoj porodici. Šta da se Twitter srušio zbog stradanja samo jedne vrste koju uništavamo. Kad bi ljudi toliko brinuli da napravimo svijet boljim mjestom za život – on bi to i postao.

Ali ne, mi bdijemo nad rođenjem bebe koja se rodila u grupi elitista, ekonomskih supermacista. Možete se kladiti da će ova beba odrasti i postati tačno ono što će je oni naučiti da bude.

Kakve su šanse da ona odraste i postane neko ko će se boriti za stvarnu jednakost? Približno nula.

Kakve su šanse da će beba kada odraste postati neko ko će razvijati i provoditi promjene koje će stvarno pozitivno promijeniti svijet na značajan način? Približno nula!

Kakve su šanse da će se ljudi ulagivati ovom djetetu samo zato što mu je pri rođenju darovan pridjev “kraljevsko”? 99.9999999999999%.

Kakve su šanse da će ljudi zadržati interes za odrastanje ove bebe, mnogo više nego što će imati interesa za ono što se događa u svijetu i za to šta mi možemo učiniti da popravimo okolnosti u kojima živimo?99.9999999999999999%

I tako, beba je rođena, a zemaljska kugla se nastavila okretati.

Koliko bijelih nijansi postoji?! - Nešto posve osobno
by: Andreja Horvatić
Sve djevojke dan svog vjenčanja zamišljaju gotovo otkad se rode, a te maštarije mijenjaju se kako odrastamo. Ima tu svega: od romantičnih prošnji, zalazaka sunca, kočija, mjesečine, cvjetnih aranžmana, balona, riže, konfeta, prijatelja, obitelji, suza, darova, šampanjaca i smijeha, ali najdraža slika je vjenčanica.

Vjenčanica je ženama poput svetinje. Ali nije lako pronaći pravu jer Dan V je najvažniji dan u životu, pa čak ni muškarci ne kriju uzbuđenje radi svog jednodnevnog prinčevanja. Muke po vjenčanici počinju s određivanjem dana vjenčanja i traju do sudbonosnog “da”. Vjenčanica mora biti savršena u svakom trenutku ceremonije dok fotograf skakuće oko mladenaca. Jer fotografije pamte svaku sekundu, a na gotovo svim slikama je mlada u bjelini.

Ali koliko ustvari ima nijansi bijele? Tu su slonovača, blijedo roza, pa šampanjac, boja pudera, ledeno siva i još nebrojeno drugih svijetlih nijansi... Kako odabrati? Ako odaberete pogrešnu nijansu, moglo bi se dogoditi da vam ta boja ispije i zadnju kap krvi iz lica, naglasi podočnjake, zaokruži lice i potencira sitne mrlje usprkos vrhunskom make upu. Ona “prijateljska” nijansa vašem licu čini suprotno, blistate kako i zaslužujete na taj dan, uz manje make upa, ali odmorniji, svježiji i privlačniji.

Kad prevladava topla nijansa u mladenkinoj kosi (od blond do svijetlokestenjaste) uz nešto zlatnog ili crvenkastog odsjaja, a  oči su plave, tirkizne ili zelene s ponekom žutom ili zlatnom crticom u šarenici, tada vjenčanica treba pratiti kromatsku vrijednost općeg kolorita mladenke, dakle, topli ton, i biti u boji bjelokosti, šampanjca ili u nekom od svijetlih tonova breskve.

Svakako treba izabrati nijansu koja u sebi ima topline. Isti će tonovi vjenčanice odgovarati i tamnoj, toploj ljepotici s očima boje lješnjaka, zlatnih, tamnosmeđih ili boje mahovine, a kose kestenjaste, crvenkaste ili tamnoblond crvenkastog sjaja.

Suprotno tome, vjenčanica boje leda, kuhanog mlijeka poznatija kao ‘pana’, boje bjelokosti, hladno roza (icy pink), ali i svijetle prljavoroze boje, pristajat će hladnoj ljepotici svijetle, blond ili pepeljaste kose i sivoplavih ili sivozelenih očiju. To su ujedno i boje koje bi trebale tražiti tamne djevojke hladnog kolorita
nerijetko izražajnih plavih, zelenih, tamnosmeđih, crnih ili ljubičastih očiju i tamne, čak crne kose, uz jednu razliku, a to je
optički bijela. Tamne žene hladnih kolorita mogu si dopustit optički bijelu vjenčanicu jer je njihov prirodni kolorit dovoljno jak da može podnijeti čak i neboju.

Tkaninu za vjenčanicu treba znati odabrati jer svaka sjajna tkanina čini tijelo većim, dakle - oprezno. U vjenčanici mat tkanine izgledate vitkije. Oprezno i s čipkom, ona je poput dezena - ako je krupnija, mogla bi vas vizualno proširiti. Iskreno se nadam da ste pronašli čovjeka svog života i da se samo jednom udajete, zato zabljesnite u punom sjaju kako bi svi, čim vas ugledaju u vjenčanici, odmah zaboravili sve što ste im priuštili u mjesecima prije Dana V. A ako vam se pak dogodi još koji Dan V, tada ćete, bez sumnje, bolje sebe poznavati i biti mnogo sigurniji u svoj izbor.


S povjerenjem,
Andreja Horvatić
Image consulting specijalist

Crno tržište neznanja u Srbiji
Goran Milovanović


Duboko me je dirnula ispovest nepoznate studentkinje redakciji “24 sata” da moram da podelim par reči o tome sa Vama na ovom blogu:



“Tako se redakciji “24 sata” za pomoć obratila studentkinja koja je, kako kaže, “pošteno platila za svoj diplomski”, a onda dobila - škart napisan rad.

- Zaista ne znam kome bih se drugom obratila i iznela problem koji sam imala. Kontaktirala sam sajt (naziv poznat redakciji) i od njih sam tražila da mi napišu rad od oko 70 strana na temu mendažmenta. Dogovorili smo se za cenu od 50 evra. U međuvremenu smo bili u kontaktu putem mejla. Ja sam uplatila traženi iznos i na kraju dobila rad sa potpuno drugom temom, nesređenim podacima i smešnim brojem strana. Slala sam mu još nekoliko mejlova, žalila se, ali od njega ni traga, ni glasa - požalila nam se ova studentkinja.“



(Preuzeto iz teksta “Crno tržište znanja: Doktorski za 3.000 evra”, autor: M. Leskovac, [You must be registered and logged in to see this link.] 5. avgust 2013, deo teksta prenosi [You must be registered and logged in to see this link.] kao “ Crno tržište znanja: Doktorski za 3.000 evra”, takođe i na [You must be registered and logged in to see this link.] pod naslovom “Doktorski rad za 3.000 EVRA”)



Zamisli. Kako ne empatisati sa osobom koja otvoreno prekrši zabranu plagijata, uredno plati drugoj osobi da počiniti krivično delo, dobije neki škart od usluge i obrati se novinama - kao svaki pošten građanin uostalom - da se požali na kvalitet diplomskog koji nije napisala? Pa strašno, ja zaista ne znam kako ćemo mi sa tako lošim kvalitetom plagijata u Evropsku uniju. Da je radio na zapadu, razume se, tom majčinom sinu od plagijatora ne bi dali ni filera jednom kada bi videli koliko loše diplomske radove piše. Jer, zapad je razvijen: da, da, tamo deci iz dobrih kuća ne pada ni na pamet da sama pišu seminarske, diplomske ili doktorate. Za džep, pa platiš lepo, civilizovano, ali ne da dobiješ neki škart kao kod nas. Verovatno da ovako prosečna srpska lenčuga i analfabeta zamišljaju da će da izgleda svetla budućnost obrazovanja kad i mi jednom, i konačno, zakoračimo u taj razvijeni svet. A ne da se pošten radni čovek i građanin spušta na taj nivo da sam sprovodi i izveštava o svojim naučnim istraživanjima. Da poštujem akademska pravila, ma nemoj: šta će sutra tražiti, da radim punih osam sati radnog vremena kad se zaposlim, jel' to treba da se dogodi? Kuda ide ovaj svet? Šta ovaj narod misli?



Nešto dalje u tekstu koji je citiran na početku ove kratke rasprave: “Student generacije jednog beogradskog fakulteta živi raskalašno pišući radove za druge i omogućavajući im da tako čak i doktoriraju.
- Pišem doktorate samo iz oblasti koja je srodna mojim studijama. S obzirom na to da doktorati zahtevaju posebno vreme i istraživanje, njih naplaćujem najskuplje, i do 3.000 evra, dok za običan seminarski tražim oko 50 evra - kaže ovaj mladi doktorand napominjući da već godinama ne može da nađe pravi posao.
Inače, jedan od doktorskih radova je, priča, pisao i za gospođu koja je zaposlena kao državni službenik i kojoj je taj doktorat bio neophodan da bi napredovala.”



Vidite, to treba ceniti, tu vrstu profesionalne uzdržanosti i zdravog konzervativizma koji odlikuje svaki egzakatn, naučni um: dečko piše doktorate samo iz oblasti koje su srodne njegovim studijama. Još treba da mu budemo zahvalni što nije uzeo da vaja, slika ili projektuje, to tržište verovatno samo čeka da ga neko otkrije, a keša - koliko hoćeš. Inače, dečko - “mladi doktorand” - ne može godinama da nađe pravi posao. Siroma'. Vidi sad, ja ne mogu godinama da nađem pravi posao: imam trideset i devet, ni celih godinu i po dana staža u radnoj knjižici, radim po ugovorima jer sam tako jeftinija radna snaga, naravno, prvi naučni rad sam napisao sa devetnest godina, objavljivao sam u domaćim i međunarodnim časopisima, na konferencijama, izgradio sam popriličan portfolio profesionalnih i akademskih istraživanja do sada, bio urednik i koautor nekoliko knjiga, poznajem lično sijaset top naučnika na međunarodnoj sceni iz oblasti koju proučavam, pa mi ne pada na pamet da nekom pišem doktorat, master, diplomski ili seminarski rad za pare. Zašto je to tako? Sa mnom sigurno nešto nije u redu, a ako jeste – ovaj mora da nije naš, nikako da se opusti, pa da i on počne kako te stvari kod nas idu. A i ja sam lud: pre neki mesec sam predao doktorat na nekih 560 strana, sve sam napisao, oko tri-četiri godine rada, iz džepa plaćao sopstvene doktorske studije, čitao knjige i radove, sprovodio eksperimente, budala obična. A da sam na vreme štedeo, eto, nije moralo tako. Ovako sam sprovodim svoja istraživanja i pišem o njima, kao da sam šugav pa niko neće da mi napiše.



Što se tiče one gospođe iz državne službe kojoj je doktorat bio neophodan da bi napredovala, pa se “mladi doktorand” našao u pomoći za kojih soma evra, to je opšte mesto. Kad je za napredovanje u državnoj službi bilo uopšte indikativno da imaš neko znanje koje, sačuvaj me bože, može da se primeni? Svejedno, uopšte, te neke intelektualne sklonosti, interesovanja, uživanje u umetnosti, muzika, ti milioni malih ludila u jednom velikom ludilu i sl? Da te provale da nešto stvarno znaš, još ako čitaš kad ne moraš, romane, poeziju, nauku, bilo šta, pa odmah da te smeste na nekih šalter za jedno tries' hiljada mesečno. Pa ćeš da vidiš kad si pokušao da institucionalizuješ ideju valjano obrazovane osobe, šta mi svi treba posao da pogubimo jer si se ti jedan našao pametan da se stvarno obrazuješ? Sad ćeš da vidiš...



A propos sledeće tačne konstatacije autora teksta na [You must be registered and logged in to see this link.] “Najstrašnijim od svega čini se to što studenti više ne vide ništa čudno u kupovini rada koji će im omogućiti završetak školovanja”: u pokušaju da preživim sa ćerkicom od dve i po godine i suprugom, dajem privatne časove matematičke statistike i metodologije istraživanja ljudima kojima je pomoć u istraživanju ili polaganju ispita potrebna, pa znam šta sve ljudima može da padne na pamet. I da znate, svašta može da im padne na pamet. Pre nekoliko meseci - srećom mi se to dogodilo samo jednom od kako dajem časove - pojavljuje se studentkinja državnog fakulteta društvenih nauka koja se javila za časove statistike. Ok – da vidimo gde škripi, pa polako. Onda je došla na drugi čas, otvorila kompjuter, prikačila se na Internet i saopštila mi da mora online da uradi kolokvijum iz statistike. Rekoh, ti sigurno misliš na neka ispitna pitanja koja ste dobili za vežbu od profesora? Ne, ne, kolokvijum. Misliš, neki kolokvijum za vežbu, nešto što vam daju da proverite kako ide učenje? Ne, ne, kolokvijum za poene, svima nam to daju da radimo i to se radi preko Interneta od kuće, pa da uradimo zajedno. Rekoh, kako to misliš, da to uradimo zajedno – pa to je zvanična provera znanja, dakle tvoj posao da naučiš pa da uradiš – ja ne mogu takve stvari da radim. Devojka, ali tačno kao da je tu rečenicu temeljno uvežbala pre časa, naglašavajući “insistiram” izgovara “Ja insistiram na tome da mi to sada uradimo”, posle čega je zamalo nisam zamolio da jednostavno napusti čas. Ipak sam našao živaca da joj na miru da objasnim da je čas statistike – nastava – ipak sve što može da dobije za pare koje plaća. Nikad više nije došla na čas, i to je redak slučaj osobe koja se na mojim časovima pojavila jednom i nikad više. Do sada sam tako sarađivao sa studentima psihologije, doktorandima ekonomije i sociologije, masterašima sa Fakulteta sporta i fizičkog obrazovanja, studentima menadžmenta – ne mogu da se setim sa koliko ljudi i koliko različitih fakulteta, univerziteta, profesija. Sa nekima sam ostao prijatelj i dan danas me zovu kada im je potreban savet u vezi matematičke statistike ili metodologije - prijateljima to, naravno, ne naplaćujem više. Srećom, koliko čujem, kolege sa fakulteta o kojem je reč su odustale od toga da studentima dopuštaju da takve kolokvijume rade preko Interneta, od kuće. Ideja je bila dobra i na zapadnim univerzitetima se često praktikuje - tzv. take home exam - ali nije to ta zemlja u kojoj to može da radi. Mogu samo da pomislim šta se dešava an generale: recimo da od tri poziva da držim časove ili konsultacije iz statistike ili metodologije, dva idu na pitanja o tome da nekome napišem seminarski ili stručni rad, master, diplomski ili doktorat. Rutinski odbijam, ali vidite u ovoj zemlji možete i u novine da pustite da to radite, i koliko to košta (aferim), i da ste popustljivi prema studentariji pa da seminarski ide za tek 50 evra - i nikom ništa.



* * *

Ono što se pitam sada je sledeće: problem o kome je reč ima svoje rešenje, a ništa se ne poduzima po pitanju da se problem tim rešenjem reši, i to jednom za sva vremena. Ja nemam pojma kako te stvari idu, ali zaista ne vidim šta je za ma koju obziljnu državu komplikovano u sledećoj sekvenci poteza:



1. Agent policije se javlja na oglas, “Treba mi doktorat, spremam sam da lepo platim, znam da Vi to valjano radite ne bih voleo da imam neprijatnosti na fakultetu itd itd...”


2. Agent policije sklapa dil sa osumnjičenim koji pristupa izradi diplomskog/master/doktorata ili već. Agent policije strpljivo čeka dok osumnjičeni ne završi sa proizvodnjom plagijata. Tokom svih razgovora sa osumnjičenim strpljivo prikuplja dokazni materijal – snimke, razmenu papira na kojima su objašnjenja, nacrti istraživanja, sve što upućuje na to da će druga osoba napisati stručni rad umesto njega i da nisu u pitanju tek časovi ili konsultacije.


3. Agent policije se veselo pojavljuje na primopredaji rada sa parama u koverti. Osumnjičeni predaje rad. Agent policije predaje pare. Nasmešite se, skrivena kamera, ovo su moje kolege iz centra tog-i-tog, itd. itd, budite ljubazni vidite da imaju dva metra i sto kila mišića itd itd.


4. Sledeći koraci su, zapravo, važniji od prethodnih. Kamere u lice, an fas, mikrofoni, hiljade pitanja. Uveče u svim vestima, sutra ujutru u svim novinama, ime i prezime, opis delatnosti, snimci koje je napravila policija, fotografije, razgovori, tone prodatih radova, fascikle, fajlovi.


5. Medijsko praćenje sudskog procesa 24h dnevno, “insistirajući” na tome da se slučajno ne dogodi da sudski proces naprasno počne da traje predugo, da se razvlači, da se menjaju sudije, da se poništava, da se izmišljaju olakšavajuće okolnosti, teško detinjstvo, da sudija ili tužilac slučajno ne treba da doktoriraju i sl. Zvanično oduzimanje svih stečenih akademskih stepena.


6. Medijsko praćenje sprovođenja na odsluženje zatvorske kazne sve do ulaska u kazneno-popravnu instituciju, ako se to tako zove (zatvor, na srpskom). Intervjui: “I, kako vam je sada, sklapate police – jel' teško? Jel' Vam nedostaje pisanje diplomskih, master i doktorata? Da li razmišljate da posle rehabilitacije registrujete preduzeće?”



Uradite ovo jednom, dva puta, i videćete kako će da nestane svaki i poslednji pokušaj da se tako nešto radi. Ali uradite to dosledno: tako da se vidi, da pukne, da svi čitaju o tome, da se digne halabuka, da se jasno vidi da je krivac u zatvoru, da vuče bukagije i guli robiju i da nema aman ni milimetar šanse da se završi drugačije nego tako, i neka neko odgovoran onda javno uputi poruku građanima o tome kako se u zemlji Srbiji završava kad ti tako nešto padne na pamet.



U suprotnom, imam ja i drugi predlog. Da mi lepo saopštimo tom Zapadu: slušaj, nije to tvoje za nas. Vi bre brate stvarno radite, uopšte ne umete da se opustite, tražite od nas da mi zaista stojimo iza tih nekih promena koje od nas očekujete, mi bre to ne možemo, takvi smo kakvi smo, radije ćemo mi ovako na sitno jedni druge da potkradamo, varamo, lažemo, foliramo, i da nas bre ostavite na miru. Nije taj Vaš XXI vek za svakoga, uopšte.



Te da Srbija i konačno osvane kao Sahara duha, i to dok još ima neka naivna duša koja razmišlja o tome da se ovde obrazuje, pa da ostane tu gde jeste dok ne istruli. Dok je u preduzeću, državnoj službi, na fakultetu, u životu ne skloni u stranu neka bahata pojava koja je potpisala tuđih dvesta, trista stranica da bi je ortaci i rođaci iz iste partije ili varoši postavili na čelo avlije u kojoj će njena da bude poslednja.

Matero draga,,,,

Zašto žene idu zajedno u toalet
Posted By mahlat

Znate ono kad sedite u nekom društvu a jedna odjednom napravi dramsku pauzu, kaže – Moram u toalet – i pita – Koja će sa mnom? Još se nije desilo da nijedna neće. Ponekad ustanu sve. Onda muškarci ostanu sami za stolom dok se tamo u nekom toaletu održava konspirativni sastanak, verujte mi, većina žena ima nešto konspirativno na pameti i uglavnom to razrađuju u toaletu.

Odande se vrate ko da ništa nije bilo, ko da nisu za pet minuta, dok je jedna piškila a ostale zatezale i odtezale što čarape, što bruseve, što sebe same, razradile taktiku koja će da odvede do oltara. Dramska radnja za stolom ide dalje ovako – jedna se vrati ko popišana, to ona što je bila najslobodnija, jer su nju savetovale da se uzme u pamet i malo ‘oladi ako misli da vodi kući onog s leve strane, ili on nju da vodi, svejedno. Umudri se ko da upravo nije bila u toaletu nego se upiškila. Neka druga, ona što je sve vreme sedela ko da je motku progutala, odjednom počinje da nazdravlja jer su nju savetovale da se malo opusti, opet – ako misli da joj se veče uspešno završi.

Sve u svemu, žene u toaletu vrlo retko rade ono zbog čega taj toalet i postoji, uglavnom razrađuju ratnu taktiku – kako ga osvojiti za sad, za na dalje i za ubuduće, jer u sopstvenu taktiku nikad nisu sigurne, nego im treba savet drugarice.

Sad, sve ovo i nije tako važno, da mi se recimo nije milion puta desilo da čamim isped nekog toaleta, pitajući se, onako naivno – bogte, šta uradi ova unutra. Onda se otvore vrata.

Ako izađe jedna, telefonirala je. I dalje telefonira.

Obično ih izađe, što bi Radovan reko, ko Vilotića, od dvanaest do sto dvadeset, ne možeš da ih prebrojiš. Ili se kikoću, ili jedna plače a ostale je teše, onda tu još malo podvriskuju, čisto da te dekoncentrišu. Onda krenu pa se sete da nisu piškile. Pa se vrate, pa opet krenu pa se sete da nisu namazale usta. Pa krenu, pa se opet nešto sete, uglavnom, više vremena provedu u toaletu nego za stolom.

Meni sve ovo i nije čudno, ne znam da li je muškarcima, taj kolektivni odlazak u toalet, i da li oni misle da one stvarno tamo rade ono za šta je toalet predviđen kad odu pa ih nema, nema, nema. I ne bih o tome večeras ni mislila, nego sam detektovala istraživanje – zašto džene džumle, sve sa torbicama, trče u toalet.

Zabole nauku za bolesti, ima preča posla.

Pazi ovamo!

Žene idu zajedno u toalet jer su toaleti usamljena mesta, radi sigurnosti. Da su toaleti prometna mesta, žene bi išle same, moglo bi se desiti da im se tamo desi sudbonosan susret, tako nešto, u šta čisto sumnjam, pošto su muškarci u toaletima uglavnom okrenuti leđima i broje zvezde koje se ne vide, vid’la ja milion puta.

Žene vuku drugaricu sa sobom u toalet pošto, kao po pravilu, brava na vratima ne funkcionišu. Pošto ne mogu, kao muškarci, da piške okrenute leđima pa da ih boli uvo ko nasrće s tendencijom da ih uzjaše, ne mogu da piške na jednoj nozi a drugom da guraju vrata, opet kao muškarci, ne mogu ni jednom rukom jer im obe trebaju da drže gaće, drugarica služi kao kvaka. Faljena nauka.

Ovo je bilo u slučajevima kad im se piški. U većini slučajeva jedna drugu vuku da bi –

- jedna drugoj rekle – ova boja karmina ti grozno stoji

- jedna drugoj kažu ono što ne mogu pred muškarcima pošto to ne može da sačeka

- kao držač za tašnu

- jedna drugu upozorile da su upasale suknju u gaće ili da im se za štiklu zakačio toalet papir pa da ne izgledaju gore nego kad su otišle.

I taman kad sam se zaletela da vidim – dokle bre ide ovo istraživanje, obrati mi se stručnjak za ponašanje – ono sve što ti fali kad si veliki, falilo ti i kad si bio mali.

Elem, nama je jedna od žešćih trauma kad nam pokažu nošu i kažu – od danas ima da sereš ovde, usereš li se u gaće, na nos ću da ti namažem, ili – ima da te nateram da pojedeš. To uglavnom između prve i druge godine. Posade nas na nošu i odu. Kad se vrate, posle jedno sat vremena, vide da ništa nismo uradili, za svaki slučaj, roditeljima svašta pada na pamet. Onda čučnu pored nas i taktički nas zamole da ipak obavimo to što moramo, obećavajući nam usput brda i doline. Pa počnu da pevaju. I nekako nas namole. Zaključak – u društvu u toaletu se osećamo sigurnije, kažu – mamu koja peva smo zamenili drugaricom. Koja trtlja dvesta na sat. Al’ normalno je.

Ne znam što sam vam ovo ispričala.

Valjda što mi je sad jasnije ovo što sam ufotkala u jednom kafiću na Obilićevom vencu.

Slatko da se ispričamo. I zapevamo.
[You must be registered and logged in to see this image.]
 

Зрели за Лазу
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ето нама спаса: нови Тесла са Јејла, родом из Ниша, преузеће Млађине дизгине и привреда ће процветати ко божури после Косовске битке, коју смо ономад успешно завршили капитулацијом.


Ето нам коначно и расплета фудбалског криминала: бескомпромисна српска полиција решила је да похапси све лопове из Звезде, Партизана и Толетове прћије, популарно назване Фудбалски савез Србије.
Нуто, богме, и других, још лепших најава: Сораја ће да повећа сисе за два броја, а Милан можда неће морати да Северини исплати силне милионе после развода.

Заљубљеници у научну фантастику трљају руке чим се докопају неке вести из Србије. Свака је за роман у три тома (и два Џерија), нема шта да измишљаш, не треба да будеш Жил Верн, довољно је само да записујеш и све то објавиш као своје.

На пример, вест да је Зоран Бингулац телепортован директно из Томиног кабинета у амбасаду у Подгорицу. Још од Слобиног времена био је замрзнут као драгоцен кадар, сви смо већ мислили да су му одумрле све виталне функције, али ето њега, васкрсе у саопштењу из Председништва. Наслов будућег СФ романа гласиће: „Неверни Тома и чудесно васкрсење“.

Донекле измењено ћу цитирати Небојшу Човића: будем ли тужио државу, све паре које добијем на суду даћу психијатријској клиници „Лаза Лазаревић“, чији капацитети хитно морају да се прошире. И у затворима тренутно има више места него у лудницама.

Е, па у такву државу стиже очигледно још један фан (не)научне фантастике, Лазар Крстић. Скаче без падобрана право у јазбину са изгладнелим медведима. Каже, стоји на услузи Србији, проклета је Америка и злато што сја, отаџбино, ево ме да сва своја знања ставим у службу посткосовског процвата.

Нећу да спорим Лазин патриотизам и часне намере, не желим чак ни да прогнозирам да ће пропасти у Србији као она ствар кроз поцепане гаће. Мада је у нашој отаџбини врхунски закон онај Марфијев: ако постоји и промил шансе да нешто крене по злу, будите уверени да ће кренути.

Лазу Камиказу, како га муњевито назваше песимисти, који су у ствари само добро обавештени оптимисти, ових дана водају по медијима ко вашарску мечку. Лазе и игара, кад већ хлеба нема. Његово лице се смешка на све стране, ископавају се непознати детаљи из биографије, чекамо још само билборде о државном трошку па да сав циркус буде комплетан.

Како ће црни Лаза, Јејл му лебови, да урихта српску привреду поред Крке, Ивице, па и самог му шефа Аце? Одакле ће да исиса порез кад фудбалски клубови тргују играчима ко печењаре на Сабору трубача, нит’ фискалног, нит икаквог рачуна, чик брајко да их питаш, одма’ следи песница у око, а богме и горе ако је риба крупнија.

Рекоше ли црном Лази Камикази колико у Србији има агенција за мрешћење шарана у кади, запошљавање свастика на пословима јавног информисања и контролу лета над Тринидадом и Тобагом?
Где се, црни Лазо, прво ухвати да распродаш ону шаку фирми које пуне буџет, а онда и руднике? Од кога си преписао идеју да се задужиш још милијарду долара, а већ смо до гуше у дужничким говнима?

Ах, да, умало да заборавим: у Лазиним визијама је и стварање повољног амбијента за стране инвестиције. Дакле, пригушено светло, ‘ладан шампањац, црнац са лепезом и, по могућству, Станија.
Ако она тренутно буде заузета, неће Арапи, Немци, или неки други, манисати ни Сораји, или Блонди, чим Ђемба Ђемба, најновије Партизаново појачање, сиђе са потоње.

Знамо ми да очајна времена захтевају очајничке потезе, али га ови баш претераше. Мислили смо да је канал Дунав-Морава-Јангцекјанг врхунац, али да видиш јада, свакодневно нас изненаде нечим новим.
И луђим.
Бежи, црни Лазо, или ћеш завршити у „Лази“!
Ако буде места…
 
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Aerodromska modna pista - Nešto posve osobno
by: Andreja Horvatić
Sjedila sam neki dan na aerodromu i promatrala ljude oko sebe. Nema se na zagrebačkom aerodromu što raditi, ionako. A nema se ni što vidjeti, nažalost. Sjetih se tad nekih drugih aerodroma i razmišljajući pokušavam dokučiti zašto pored mene ne šeću žene u prekrasnim kostimima noseći torbe za kojima bih uzdisala i sa svevremenskim frizurama. Čak su taj dan izostali najpoznatiji svjetski promotori Luisa Vuittona, sićušni Japanci. Nije više ni njima do
putovanja.

Znam ja zašto pored mene nije modna revija, a vjerujem da znamo svi. Sve se naše modne novine ili one koje bi to rado bile, bave svime i svačime: od trača do stylinga nekih naših celebrityja, ali da li i modom? Ako da, kako? Tako što podilaze svima. Pa nije točno da se svi dobro oblače, pa čak ni korektno. Miješaju se stilovi i tkanine koje ni totalni amater ne bi pomiješao.

Kako zaboga hvaliti ženu jakih bedara u minici na svijetle prozirne, a nerijetko sjajne čarape. Ili zašto pohvaliti nečiju haljinu, ako toj osobi koja je uprizoruje ona uopće ne stoji. Taj bi niz mogao biti dugačak, pa čak i predugačak, ali nikako zanemariv.

Oblačenje ili nečiji izgled zaista može oduševiti, ali nek to tako i bude. Budimo iskreni, pamtili smo sjajne kostimografije proizašle iz holivudskih tvornica mašte i nerijetko ih kopirali, ali to se rijetko viđa na našim ulicama. Pitam se: je li tome uzrok opća letargija ili nedostatak uzora? Smijemo li se odreći dobrog izgleda iz nekih krivih povoda? Nemate li bolji osjećaj, više samopouzdanja i sigurnosti kad znate da je vaš izgled dobar i pamtljiv? Nije li lakše podnijeti loš rezultat, prognozu ili ishod kad izgledate bolje od drugih? Koliko ste puta zaključili da bolje prolaze 'ljepši' ljudi, iako ne i nužno bolji. To je vjerojatno samo naš doživljaj, ali on proizlazi iz te sigurnosti koju upravo 'ljepši' ili 'sređeniji'  ostavljaju za sobom. I kad sve to priznate, hoćete li i slijedeći put pokušati s 'APP' ili 'ako prođe-prođe'?

Sve mogu razumijeti, neznanje i nemoć, ali nedostatak volje - ipak ne. Radila sam sa dosta žena consulting i uvijek je ishod bio dobar, pa čak i odličan. Ali uspjeh tek počinje na imidž consultingu, jer otvaranje mogućnosti je naznaka svega što se tek treba dogoditi. No, najviše me veseli to ozračje ideja koje nastaju i rješenja koja se nameću. Pravo čudo je samopouzdanje koje se može rezati na velike komade i koje je totalno zarazno i naprosto plijeni pažnju.
A komentari kojima se hvale moje klijentice ili oni kojima hvale njih izgledaju ovako: ‘To si ti, ali drugačija, posebna, elegantna i samouvjerena, a jesi li ti malo smršavila?’ Ili: ‘Što je novog u tvom životu? Priznaj!’
A one se smješkaju, pomalo sramežjivo, no više samodopadno.
Jedva čekam opet sjesti na zagrebački aerodrom i promatrati vaše samopouzdanje.


Andreja Horvatić, savjetnica imidž konzaltinga

U pravu je Andrea, tragicno je na sta je personal image spao. Pretpostavljam da je stvar kulture, okruzenja,,,samopuzdanje je vec davno odletjelo kroz prozor:) Pogresan dojam samosvijesti je debelo usadio korijen.

KRIVI SU PROLETERI
Nevenka Dimitrijević


Ja u ovom tekstu nisam lekar, već običan građanin, jer o zdravstvu više nema šta da se piše. Sve što treba da znate, saznaćete sa sajta Ministarstva zdravlja.

Nagrdili smo sve što smo mogli: spremačice, sestre, doktore, sindikate, Srpsko lekarsko društvo, farmaceutske kuće. Ipak, nismo svesni da smo kroz iznošenje ovakvih stavova postigli samo to da smo ponizili pacijente iznoseći u javnost njihove tužne priče i akumulirajući lošu energiju koja im otežava lečenje.
Ipak, ja ne vidim da iko ima želju da popravi to nezadovoljstvo!

Obećavaju nam samo informatizaciju, kompjuterizaciju, čipovanje, evidenciju, kontrolu, poreze, kamate, naplate.
Skupi projekti se privode kraju i kažu nadležni da su svi ispunjeni. Stvoreni su svi uslovi da nas leče kompjuteri. A mi koji koristimo zdravstvenu zaštitu, izgubili smo veru u humanost i razumevanje, ljudsku reč i prijateljski pristup. Znači, leka nam više nema!

Pošto su uslovi života i rada, a naročito ispunjavanja administarativnih obaveza prilagođeni samo zdravima i snažnima, moramo se prepustiti prirodnoj selekciji:

Ako se neko bez problema popne stepenicama (jer nema lifta) do drugog sprata doma zdravlja ili bolnice, znači da mu ništa ne fali. Invalidi su tu u najtežoj poziciji, jer se retko gde nalaze rampe za kolica. A o sledećim rečenicama koje ćete čuti (jer zakon i pravila tako nalažu) onda kada vam je loše. ne želim da dam komentar:

- Knjižica vam nije overena
- Podaci iz vaše knjižice ne prolaze kroz kompjuter
-Šta ste čekali do sada?
- Nije vam dobar uput
- Dođite za mesec dana da vam zakažemo
- Zakazan vem je pregled za 10 meseci
- Ne možemo da vas primimo, imate mnogo godina (iznenadili biste se da je neko čoveka proglasio za matorog sa 48 g.)
- Nema indikacija za hitnu hospitalizaciju. Da se javi pacijent: kardiologu, neurologu, oftalmologu, reumatologu, imunologu (i još mnogim specijalistima, iz razloga potpuno nepoznatog).
Psihijatrijski bolesnici dolaze redovno u domove zdravlja. Nema drugog načina da dobiju svoju terapiju. Često plaše ostale pacijente, pa svi ćute, a nekima od njih i pozli.
Neko se i uneredi na sred hodnika, ali nema spremačice, jer je ona u drugoj ambulanti, pošto mora da ispuni zakonsku obavezu od 200 kvadrata površine koju mora da obriše.
Hitna pomoć ne može da iznese pacijenta na nosilima jer su uzane stepenice.
Lopovi kradu WC šolje, creva za hidrant i sl.
Viče se po hodnicima, deca trče, voze male tricikle, a najvažniji ukras zdravstvene ustanove čini slika na kojoj su nacrtani i precrtani: sladoled, osoba u kratkim pantalonama, osoba u majici sa bretelama...
U stvari, nisam u pravu. Najveće znamenje jedne zdravstvene ustanove, u kojoj zidovi godinama nisu okrečeni ali zato ima kompjutere koji leče pacijente, iako nema para za papire i kertridže, jeste URAMLJENI SERTIFIKAT O NJENOJ AKREDITACIJI.
Eto, kako smo mi napredovali i kako smo se približili Evropi i njenim standardima!

Drugim rečima, odakle nam pravo da budemo nezadovoljni, kad znamo da su naši poslanici izglasali pozitivne zakone, kojima su ljudima zagarantovana sva moguća ljudska i manjinska prava I kada imamo institucije koje kontrolišu sprovođenje tih zakona i kada smo uspeli da nahvatamo onoliki broj doktora koji su uzimali mito.



Sve imamo, pa zašto smo tako ljuti, agresivni i očajni?

Prava vjera ili dobar biznis?
Pročitajte novu kolumnu Danijele Dvornik

I ja ovih dana svijetlim, a nisam Gospa. Razlog je totalno drugačije prirode, ali to neka za sada ostane moja mala tajna.

Negdje krajem 80-ih radila sam godinu dana kao turistički vodič za jednu našu tada, razvikanu turističku agenciju. Vodila sam Amerikance u Međugorje. Moj posao se sastojao od ovog: dočekati Amerikance u Dubrovniku ili Splitu, odvesti ih u Međugorje, biti im na raspolaganju tih nekoliko dana, organizirati im izlete i na kraju ih odvesti na vikend u Dubrovnik, te ih ispratiti.

Bio je to dobar posao u to vrijeme, dobro plaćen, a dalo se i povrh toga zaraditi ako si znao kako. Dakle, ja tako mlada, sa znanjem engleskog jezika, završila sam u vjerskom turizmu, a da uopće nisam imala veze s vjerom. Nisam pohađala ni vjeronauk niti sam išla u crkvu. Sve što sam znala  jest večernja molitva prije spavanja, koju me prabaka naučila i koju smo molili svaku večer u krevetu: „Anđele moj dragi, čuvaru naš blagi....“.

Doduše, kad sam aplicirala za posao, to uopće nije bio uvjet. Uglavnom, Međugorje je u to vrijeme bilo tipično raštrkano malo hercegovačko selo sa ogromnom crkvom u sredini tog sela, na nekoj poljani do koje je vodio blatnjavi makadamski put. Kuće su bile raštrkane, a plastični kiosci koji su nicali poput gljiva nakon kiše, tik uz crkvu, na makadamskom putu, odavali su dojam neke glavne ulice.

Postojalo je nekoliko privatnih uređenih pansiona i mnogo privatnih kuća koje su tek trebale postati nekakvi pansioni i Kompasov hotel. Uglavnom, Amerikanci bi pri samom dolasku u zračnu luku Dubrovnika bili već pomalo euforični i često puta nisu ni znali u koju su zemlju sletjeli, pa se znalo desiti da su mislili da su u Poljskoj, Češkoj... Znali su da su u nekoj komunističkoj zemlji istočnog bloka. Sve im je bilo isto. Bili su pomalo skeptični i uplašeni, cijelim putem bi molili „Holly Mary“, a kad bi došli u Međugorje bili su prestravljeni izgledom sela i nedostatkom Hilton hotela, casina i ostalih popratnih sadržaja, tako da često razočarani i revoltirani nisu htjeli izaći iz autobusa.

Još kad bi vidjeli svoj pansion bez fasade u ciglama (jer katovi su se dizali kad bi se novac prikupio), njihovoj ljutnji nije bilo kraja. Tada bi im objasnila da su unutra zaista uređene sobe i da su domaćini fini i dragi ljudi, pa bi najprije njihov svećenik otišao u obilazak i na njegovo inzistiranje, oni bi se nekako udostojili smjestiti.

Tada su dobili raspored događanja, plan kako doći do crkve, raspored misa, raspored posjeta vidjelicama i to bi bilo to. Za to vrijeme mog rada u Međugorju, upoznala sam mnogo lokalnih ljudi i stekla neka iskustva u vjerskom turizmu. Ne može se osporiti činjenica da su Hercegovci poduzetni ljudi i kako su od „Međugorskog čuda“ napravili dobar biznis. Jer ono što sam tamo vidjela i naučila, jest da je to samo dobar „biznis“.

Tako sam upoznala čovjeka iz Mostara koji je došao pred Sveto brdo ukazanja, napravio štand sa kamenjem koje je uzimao s tog brda (bar je toga bilo), uklesao ime „Međugorje“ i prodavao to kamenje po kilogramu. Vjernici bi kupovali ta kamenja za uspomenu, a pri odlasku su svu odjeću i stvari ostavili da bi mogli kufere napuniti kamenjem koje bi odnosili u Ameriku.

Vjerujem da su pola toga Svetog brda prenijeli preko Atlantika. Taj čovjek je kasnije otvorio svoj mali hotel sa šoping centrom. Drugi poduzetni lik je odlazio u Dalmacija vino i kupao male bočice za likere ili alkohol, punio ih običnom vodom i prodavao kao „Svetu vodicu“. Nije ih mogao napuniti koliko ih je mogao prodati.

Najluđi od svih bio je jedan fotograf koji je fotkao vjernike tokom mise na platou ispred crkve, jer ih je bilo toliko da nisu mogli svi biti u crkvi. Onda je nekom čudnovatom tehnikom, samo njemu poznatoj (jer tada nije bilo Photoshopa) izabrao neku osobu i na njenu fotografiju gdje ona moli dodao jedan mali oblačić i neku vizuru Gospe. Onda bi je pronašao i ushićeno joj pokazao da od svih ljudi koje je tog dana fotografirao, samo ona ima „Gospu“ na fotografiji. Naravno, ona bi pala u nesvijest od ushićenja i tražila da joj napravi barem 50 kopija. Sve je to masno platila i još dala čovjeku nešto "sa strane", jer ipak neće sitničariti na tako svetoj stvari.

Svašta sam ja tu vidjela i doživjela, od padanja turista u nesvjest na misama, od skidanja zlatnog nakita i stavljanja na lik „Gospe“, od starih vjernika koji su se bosih nogu penjali na Sveto brdo ukazanja, pa bi Hitna pomoć morala intervenirati. A onda kao šlag tog vjerskog iskustva i putovanja, proveli bi vikend u Dubrovniku.

Po danu bi se divili ljepotama tog starog grada, a navečer su postajali tipični Amerikanci željni razuzdane zabave, alkohola i kockanja. Doživjela sam i to da njihovi svećenici skidaju svoja obilježja i poput najnormalnijih civila kockaju i piju u kasinu. Nagledala sam se zaista svega i vidjela svašta, tako da me sve to nije uopće impresioniralo.

Uvijek sam se čudila tim vidjelicama, koje su tada bile mlade djevojke, kako im se da tako provoditi život.... Gomila ljudi i turista slijevala se u njihova skromna i mala dvorišta, čekajući da one prenesu poruke Gospe. Poruke su uvijek bile manje-više iste. Naivno sam mislila da one to rade zato što zaista vjeruju u to, a s druge strane, paralelno su gradile veće i raskošnije kuće. Ne mislim da ne vjeruju, jer nakon toliko godina vjerujem da su same sebe uvjerile u cijelu tu priču.

Pozadina svega, ipak je novac. E sad, svatko sebe može uvjeriti da to nije tako, svatko može vjerovati u što god poželi i okretati glavu pred istinom, jer je možda tako lakše, ali ja jednostavno znam cijelu priču iz pozadine. Ljudi u svojim problemima traže utjehu, pa ako im vjera to daje, nemam ništa protiv, sve dok se ne prijeđe neka granica, jer onda to prelazi u fanatizam, a sve što je fanatično, meni je odbojno. Ljudi često idu iz jedne krajnosti u drugu krajnost. To se zove slabost, a to je, složit ćete se - najveći biznis.

I zato me ova priča sa Gospom koja svijetli baš nasmijala. Sjetim se odmah prizora iz „Mućki“ kad su Delboy i Rodney prefarbali Gospu sa fosfornom bojom...
 

Istina od A-Z.

Plus ima jos: Turisticki vodici bi "uputili" americke turiste da je Medjugorje u Hrvatskoj, kao i da im se boravak na Starom Gradu ne preporucuje "zbog kriminala". To sam prvo cula od par mojih prijatelja ovdje koji idu redovno u Medjugorje, a onda sam cak i bila svjedok kako jedna pametnica vodi grupu po Starom Gradu i objasnjava turistima da ne kupuju nista tu, ima sve "ispred crkve" na drugoj strani.

Mislim sta reci?!

Napok, cula sam da se bullshit raskrinkao, i da su poduzeti koraci ka promjeni.

Ovo sa Međugorjem je postalo žalosno..šta se radi.
Ima ljudi koji su očajni pa traže poslednju nadu..i onda ih neka budala usput "opljačka"..u svoj toj muci..

Moj dobar prijatelj, doktor po zanimanju, znaci nije kramp, bar ne bi trebalo da bude :zubi3: , veliki vjernik, sto naravno postujem. Ide jednom godisnje u Medjugorje sa porodicom, i svi bosi idu pjeske od dna brda do vrha. A dio puta prelaze na koljenima. E sad, kad je neko takav vjernik, gdje oni domaci nalaze u sebi da ih driblaju, da mi je znati. Fuj.

AstrinaKomsinica ::

Moj dobar prijatelj, doktor po zanimanju, znaci nije kramp, bar ne bi trebalo da bude :zubi3: , veliki vjernik, sto naravno postujem. Ide jednom godisnje u Medjugorje sa porodicom, i svi bosi idu pjeske od dna brda do vrha. A dio puta prelaze na koljenima. E sad, kad je neko takav vjernik, gdje oni domaci nalaze u sebi da ih driblaju, da mi je znati. Fuj.

Nije jedini....pa to cela kolona ide peške... 

AstrinaKomsinica ::

Moj dobar prijatelj, doktor po zanimanju, znaci nije kramp, bar ne bi trebalo da bude :zubi3: , veliki vjernik, sto naravno postujem. Ide jednom godisnje u Medjugorje sa porodicom, i svi bosi idu pjeske od dna brda do vrha. A dio puta prelaze na koljenima. E sad, kad je neko takav vjernik, gdje oni domaci nalaze u sebi da ih driblaju, da mi je znati. Fuj.

Nije jedini....pa to cela kolona ide peške... 

I to je za postovanje. Ko kako vjeruje, i cime to ispoljava nije me briga, ali kad vidim da to neko iskoristava, smuci mi se.

AstrinaKomsinica ::

I to je za postovanje. Ko kako vjeruje, i cime to ispoljava nije me briga, ali kad vidim da to neko iskoristava, smuci mi se.

pa jeste kono.ali ako nasedneš jednom.i vidiš /čitaš koliko ih je još.pa što ideš onda.
vera je za poštovanje.ma veruj i kod kuće..bar si na sigurnom...
hahaha..moram se nasmejati...
žalosno..šipčiš toliki put..em te izlevate:(((

To jest vala. Kad mi je ovaj pricao par horror stories, pa rekoh jesi lud covjece. Ali oni su takvi, i to mi se cak i svidja kod njih. Vecina Amera su vrlo povjerljivi ( ne znam koju drugu rijec da upotrijebim - vjeruju sve i svakome. Kazem opet vecina, jer kad je neki od njih zlobnik, e onda se sklanjaj, prci ce kroz tebe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Скандалозан уџбеник из здравственог васпитања пласира младима изопачене вредности!

Овај уџбеник је убачен у наставу преко покрајинских власти, без знања и одобрења републичког министра просвете, надлежних и стручних институција и савета родитеља. Тренутно из њега уче млади из Вршца, Алибунара, Панчева, Новог Сада, Сремских Карловаца, Ирига, Старе Пазове, Зрењанина, Бечеја и Кикинде.
Како портал Прва Србија сазнаје, спорни уџбеник нема одобрење републичког министарства али је и поред тога уведен у наставу у чак десет школа а план је да од следеће школске године све гимназије и стручне школе у покрајини користе ову књигу у настави здравственог васпитања.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Прочитајте скандалозне цитате из уџбеника „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“ и запитајте се има ли покрајинска власт право да, под утицајем ЛГБТ лобија, пласира нашој деци овакве изопачене ставове:

1. „Планирање породице у ужем смислу: – Право људи да имају жељени број деце (не више од 4)“ (стр. 107)
   
2. „Дуготрајним истраживањима и проучавањима дошло се до закључка да је хомосексуалност нормална и позитивна варијација људске сексуалности.“ (стр. 105)
   
3. „Нема доказа да родитељи утичу на сексуалну оријентацију деце, јер има примера и хомо и хетеро сексуалне деце из хомо и хетеро сексуалних бракова“ (105. стр)
   
4. На питање од када настаје хомосексуалност књига децу подучава: „Да би међу групама људи које су имале заједнички задатак као нпр. ићи у лов, опстао добар однос и циљ био извршен, развила се хомосексуалност с циљем учвршћивања пријатељства, односно боље емоционалне повезаности.“ (стр. 104) Напомена: није наведена ниједна фус нота нити извор одакле се црпи ова чињеница.
   
5. Поглавље шта то није нормално у сексу: „Некада су у ово били укључени хомосексуалност и трансвеститизам, али је ово одбачено и сада се сматра да су то варијанте нормалне сексуалне оријентације – идентитета.“ (стр. 93)
   
6. Не постоје препоруке ни границе када се може најраније (или када треба најкасније) почети са сексуалним односима“ (стр. 83)
   
7. Шта је абортус: „Појам „абортус“ означава прекид трудноће у периоду живота када је беба сувише мала да би била способна за живот у спољној средини (лакша од 500г)“ (стр. 120)
   
8. Забраном абортуса се не повећава наталитет и рађање, већ само број криминалних абортуса и њихових компликација“ (стр. 122) – наравно поново без икаквог навода извора истраживања.
   
9. Родне улоге се уче. Оне нису урођене или „природне“. Тачније, готово све што могу мушкарци да ураде – могу и жене. И готово све што жене могу да ураде – могу и мушкарци“
   
10. Пoродице, заједнице, религије и државе често регулишу и кажњавају понашање које се не подудара са очекивањима која се тичу родних улога. Такве казне могу варирати по обиму: на пример, људи могу: … – Покретати кривичне процесе и злостављати сексуалне раднице …“
    

У прилогу је слика из књиге …

[You must be registered and logged in to see this image.]

Предмет из репродуктивног здравља изучаваће се у гимназијама у Зрењанину и Сремским Карловцима, Гимназији „Исидора Секулић„ у Новом Саду, Гимназији „Урош Предић„ у Панчеву, Гимназији „Бранко Радичевић„ у Старој Пазови. Пројектом су обуваћени и Средњошколски центар „Никола Тесла„ у Вршцу, економско-трговачке школе у Кикинди, Бечеју и Алибунару, као и Средња стручна школа „Борислав Михаиловић Михиз„ из Ирига. Уџбеници у издању ресорног секретаријата су бесплатни, а предаваче су високостручни млади људи, студенти (ово значи да нису квалификовани педагози, већ су бирани по “неком кључу”?) завршне године медицине и психологије.
Извор: Фејсбук

Čist račun bar - ne mora duga ljubav

Autor: Ivana Zarić

Pre nekoliko dana sam kupila kesicu nekog proizvoda tešku 400 grama. Prodavačica je ljubazno izvukla plastičnu, besplatnu, belu kesu standardne veličine i spakovala je.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Foto: Mondo
200 metara kasnije, ono što sam kupila završilo je na betonu, srećom na dovoljno čistom delu da mogu da uzmem i ponesem dalje. Obradovah se - moglo je da padne i u ono braon...nekad je stvarno malo potrebno da čovek bude srećan...

Pogledam kesu, pošto mi je bilo jasno da od težine nije mogla da pukne - i vidim tri rupe koje su se ni od čega same otvorile, zamišljam to naprosto kao prizor iz nekog naučno-fantastičnog filma - radi kesa sama sta hoće, kao da je živa.

Ćuti, moglo je i gore.

Te kese meni (razumeće me vlasnici kućnih mačaka) između ostalih kućnih prigoda vezanih uglavnom za otpatke - služe i da u njih stavljam pesak sa mačjom kakom i tako nosim u smeće. Teško je opisati radost koju pričinjava trag smrdljivog peska koji ide za tobom po kući, kad ne provališ rupe na vreme - kao i sve sto poželiš proizvođaču, uz obećanje da ćeš ga sigurno pronaći.

I stvarno - neko uredno i dalje proizvodi te kese. Ko? Zašto?

Da li ga je nekad posetila neka inspekcija? To što su besplatne ne amnestira ni trgovinu koja ih uvaljuje kupcima.

I eh, da je samo to...

Koliko puta smo bogarali kad nam otvarač sa pakovanja mleka ili jogurta ostane na prstu pa moramo nožem da bodemo tetrapak? A tek sa limenke od konzerve?

Hoću pravo da mogu da vratim sve što ne valja u prodavnicu i da dobijem novo.

Ako nam je već sudbina da imamo ovakav jadan standard i plate koje mogu samo da izazovu sažaljenje nasih evropskih suseda (samosažaljenje da ne pominjem)-onda bar nekako da nam se izađe u susret.

Odeš na pijacu, nemaš vremena, kupiš po većoj ceni "očišćen" spanać, pa ga čistiš kod kuće jos satima. Valjda različito gledamo na to sta je očišćen, a šta ne...

Nedavno sam kupila novi telefon, kod svog mobilnog provajdera. Nešto nije valjalo,pa su mi ponudili neki "svoj" (pritom je još i olupina) - dok ga ne poprave!?!

Hoću novi! To je moje potrošačko pravo! Ja sam ga platila koliko treba i onda kada ste rekli da treba. U garanciji je!

I kakvi su to fazoni pojedinih mobilnih operatera da se telefon "sam probudi", najčešće oko 5 ujutru, kad svi spavaju i skida neke aplikacije, filmove i klipove iako ga niko nije tako programirao? Pa vlasnicima stižu šokantni računi na po par stotina evra? Uteše te što ti daju da "dug" platiš na rate...

Zašto mi je mama nekoliko dana bila u romingu u Perućcu - dok joj neko nije skrenuo pažnju? Perućac je u Srbiji, koliko znam...

U tome i jeste najveći problem. Uvek i svugde će se desiti da nešto nije ok, nije to ekskluzivno srpska stvar. Ali rešenja nam nisu ista.

Jedini pozitivan pomak koji se primećuje je ljubaznost. Uglavnom svuda. Ali ona ne može da reši ni jednu od ovih situacija, problemi su, naravno, sistemski.

Zašto onda MI MORAMO da platimo sve na vreme da bismo došli u posed nečega?

Hajde da platimo kasnije, ako budemo zadovoljni, na primer?

Zašto nas uvek ISKLJUČE "na vreme" kad ne platimo?

Kako su u tim situacijama uvek ažurni?

Poskupljuje struja, pa će onda i hrana, verovatno i sve ostalo. Samo to se podrazumeva,ništa više.

Znamo,znamo da zakon i zakonske rupe nisu na strani potrošača...izvinite sto uopste komentarišemo.

-Dobar dan. Molim vas tester ove kreme.

-Nemamo.

-Kako nemate?

-Pa eto, nemamo...

Redovna pojava u domaćim dragstorima, parfimerijama...kako kupiti puder/kremu/bilo šta od dekorativne šminke - ako ne možes da probaš ?

Ok, poverovaću da ih je neko ukrao u prodavnicama gde je roba "na izvol'te"-ali zašto često nema testera ni tamo gde je roba nedostupna, iza pulta?

Koliko znam, proizvodjač je dužan da isporuči testere i sigurna sam da to i radi.

Ko ih je uzeo? Gde su usput nestali?

Kako uopšte mislite da prodate robu koja MORA da se proba - a nema kako?

Hoću da svi taksisti imaju isto nabaždarene taksimetre, da mi kad kupujem meso ne daju zamašćenu hartiju u koju su zapakovali, da se ne prelepljuje originalni datum isteka roka proizvoda, da svuda mogu da platim karticom, da ne dolazim u situaciju da budem nervozna na nedužne uvek ljubazne operatere kad se žalim da mi ne radi internet ili kabl, da me ne zovu svakog meseca kad uplatimo ratu kredita svakog svakcatog jutra iz banke da mi kazu da sam duzna jos 1,17 evra, ne znam tačno za šta...

- Jel shvatate vi da to što me zovete i šaljete mi sms svakog dana vas košta mnogo više od ovog što vam dugujem?

- znamo, ali vi morate da platite..

- nikakav problem,platiću-nego zašto kad dođem da uplatim ratu ne kažete ODMAH, nego se jurimo svakog meseca?

- pa setite se vi, pa uplatite malo više, za svaki slučaj....

Hej! Ja da se setim!

A pa da, ja se bavim uslužnom delatnošću...

Ako smo krenuli da se "civilizujemo" u bankama i učimo da stojimo iza žute crte, ne dišemo klijentu ispred sebe za vrat, ako ne smemo da telefoniramo i trpimo opomene revnosnog obezbeđenja ako slučajno zazvoni - hoću i da mi službenica sa šaltera ne drekne glasno pred "publikom" koliko mi je leglo na račun. I to nam svima se redovno dešava i opet pitam zašto?

Zašto je građanin, korisnik bilo koje vrste usluga tako često u podređenom položaju?

Gde se izgubilo ono "Mušterija je uvek u pravu?"

Pogotovo u ovo vreme velike tržišne konkurencije, gde treba ozbiljno da se bore za svakog od nas? Možemo li nekako da se dogovorimo o pravilima ponašanja i poslovanja?

Ne mora duga ljubav. Ali bar čist račun bi bilo lepo da imamo - mi svoje prema vama izmirujemo.

Nešto mi govori da ćemo se viđati još na ovu temu...

Kriza srednjih godina?!?

Autor: Ivana Zarić

Radeći TV emisiju ovih dana, pomenuh krizu srednjih godina i zapitah se momentalno - kada ona počinje? Jesam li ja već u toj kategoriji ili još nisam?
15.10.2013. | 11:40 10
A- A A+

Foto: Mondo
Sudeći po broju godina, trebalo bi da jesam, samo što se ne osećam tako. Zapravo, mislim da se ne osećam tako. Možda bi trebalo ozbiljno da razmislim i da se zabrinem?

Kad mi napišu u novinama "IAKO ima 43 godine i dvoje dece, još uvek lepo izgleda....", jel to znači to?

Vreme je da se "rasparam" i zapustim, gotova sam? Pravo na neuništivost u četrdesetim imaju samo Monika Beluči i Hale Beri?

Izvinite, ali nemam nameru da udovoljim. Moje drugarice i većina žena koje poznajem su u sličnom fazonu. Ne daju se i bolje su same sa sobom nego kad su bile mladje. Neke čak i bolje izgledaju. Sa prolaznim krizama, naravno, i shvatanjem da vreme brzo prolazi, većom zabrinutošću i zapitanošću - šta život nosi, ali sve sa puno energije i optimizma.

Ne znam da li je ok da se to kvalifikuje kao kriza, ali ja ništa posebno zabrinjavajuće nisam primetila.

Drama je mnogo veća i češća kod muškaraca, rekla bih, jer se o tome više piše i priča, a to me neminovno dovodi do zaključka - svi su mnogo zabrinuti ali ne zbog njih, nego zbog nas.

Novine su pune naslova "Kako da preživite njegovu krizu srednjih godina?", "Sigurni znaci njegove krize", "Kako da ga zadržite" (arghhhhh) i slično.

Niti sam feministkinja, ni ne mrzim muškarce, ali me kao i većinu žena ovi naslovi izbezumljuju. To večito plašenje - bau, bau! Šta ako nađe mlađu, budite mudre i domišljate, igrajte igru...

Ako hoće da ode otići će. Ako više ceni svoju porodicu od zova lažne mladosti - neće. "Krv mladih devica" nije baš tako svemoguća.

Isto tako ima i žena koje "otkače" u srednjim godinama pa se o tome retko, retko piše.

Neće magazini da plaše naše dečake, hahaha!

Ženama u srednjim godinama se mediji, dakle, baš slabo bave. Samo ponegde šturo piše da se gojimo i mahnito kupujemo - što sve manje možemo, pa ćemo šoping morati da zamenimo nekom drugom aktivnošću (šaljite predloge)... Piše, takodje, i da smo s godinama sve sklonije depresiji, s njom smo na "ti".

Ne piše nigde baš bukvalno i grubo - osuđene smo na propast.

Mada, piše i da naša kriza traje duplo kraće nego muška. Isprva to zvuči kao dobra vest, a onda shvatiš da baš i nije. Oni muškarci koje jako "pukne" uglavnom uživaju, a to će, znači, potrajati! IIhaaaa! Pa da, oni su "osuđeni" na uživanje.

Činjenica je da se to dešava, ali nije pravilo. Naprasna teretana, kupovina odeće, lickanje, mackanje, drama oko opadanja kose, upadljivi automobili (ko može), farbanje sedih... Sve to je uglavnom tužno, ponekad i smešno, ali ne znači da mora da se desi i da treba da sedimo na budnoj straži.

Ima, srećom, dosta onih koji te "krizne"godine podnose mudro, i sa njima je lepo živeti, čak su u zrelosti postali zabavniji nego pre. Ima i onih koje načne depresija (e to nam je zajednicko, hahaha). Ali ipak se sve to preživi i sve je rešivo. Ali ni o njima se ne piše već samo o ovima koji će teatralno da nas napuste i odu da potvrđuju svoju muškost da svi znaju da je s njima sve u najboljem redu.

Prostom analizom klime na ovu temu, zaključujem da mi "jadne" treba strašno da se zabrinemo za sebe, jer propadamo, a onda i zbog njih - jer će da procvetaju.

(U nekom drugom članku su instrukcije kako da ne dobijemo bore dok se brinemo).

Ako tako gledamo na život kriza će da nas nađe i gde nije planirala da svrati...

E, ajmo ovako: ima toliko toga što zrele godine donesu I što je toliko dobro da nikad ne bi poželeo da se vratiš unazad. Postaneš "načisto" sam(a) sa sobom, nisi više nezadovoljan i nesiguran u svoje telo, voliš ga više nego pre, imaš hrabrosti za toliko toga što ranije nisi smeo. Imaš novu sposobnost da se rasteretiš svega što ti uništava energiju i dobro raspoloženje, bez trunke griže savesti. Ljutiće se neki što nisi više spreman da ih slušaš, ali ako je to cena...

Takodje, ne mora sve i odjednom. Polako, svaka nova promena daje dobar vetar u leđa jer život odjednom počne da dobija drugi kvalitet. Nestaje onaj mladalački nemir i nesigurnost.

Mislim da ima oko dve godine od kada sam poslednji put potrošila svoje vreme na nekoga ili nešto, a da nisam morala. Svaki slobodan trenutak je samo za ono što voliš i želiš, jer sve ostalo samo uzima energiju. Rodila sam se kad sam to prelomila. Nema te "pristojnosti" koja će mi ispumpavati snagu tamo gde ne želim.

Ako je to posledica "krize srednjih godina" mogu samo da se zahvalim. Eliminišeš "energetske vampire", sve ljude koji ti ne prijaju i - bingo!

Naravno, sve su ovo opšta pravila života, ali odgovorno tvrdim da tek u izvesnim godinama čovek ozbiljno postane svestan koliko se bezveze trošio okolo, a mogao je s tom energijom da uradi nešto pametnije.

Na kraju krajeva, teško nam je uglavnom svima sa ovim tempom života, tako da - nemamo vremena ni da kriziramo!

Samo treba imati malo vremena u danu za sebe i neka sitna zadovoljstva i sve je odmah super. I manje savetodavnih tekstova - čoveka/ženu pod ruku, pa u šetnju.

Inače, ovih dana punim 44.  

Da znaju magazini da stave u zagradu u novinskim, pošto vidim da je važno...

Crnjanski: Zavodnik likom i delom


Studirаjući književnost početkom osаmdesetih često smo po kаfаnаmа rаsprаvljаli dа l' je bolji pisаc Andrić, Krležа ili Crnjаnski, piše za DW Gorаn S.

U krug ovog trojstvа upаdаo je i ispаdаo Mešа Selimović, а i još neki potezаni dа se nаdvisi studentski prosek i sivilo u njemu. Mislio sаm kаko je uživаnje i nervirаnje oko književnosti nаjvаžnijа stvаr nа svetu а jа običаn pаž sа zаdаtkom dа joj se divim i ljubim joj skute. Nisаm želeo dа piskаrаm i opteretim je svojim delom, već sаmo dа se drogirаm njome. Kаznu koju po nekimа predstаvljа sаm život želeo sаm dа odslužim u biblioteci, vrbujući ljude dа čitаju – ili u školi – šireći ljubаv premа knjigаmа, mаkаr silom.
Nа to su me osuđivаle studije.
Podsetiću se nа vreme kаdа sаm od domаćih pisаcа nаjviše voleo Crnjаnskog i to povezаti sа svojom svаkodnevicom kojа nije bilа bаjnа. Osnovnu boju su joj dаvаle knjige а ne život. Dogаđаji u knjigаmа su mi bili vаžniji od životа. Bez stidа i ženirаnjа svаkih nekoliko godinа sаm menjаo mišljenje o njimа i nаmetаo gа drugimа. Onimа koji su hteli dа me čuju. Sаd znаm dа se velikа delа ne menjаju, sаmo sudovi o njimа. To su lаmpioni oko kojih plešu leptiri i drugа sitnež ogrаničenog rokа. Crnjаnski je s podsmehom prаtio štа se piše o njemu i njegovim knjigаmа. More divljenjа i ponekog osporаvаnjа dosezаlo mu je sаmo do kolenа.
Život mi se tаko svodio nа čitаnje knjigа i gurаnje s njimа u vremenu i prostoru. U svаkom kаdru knjigа, što dignutа nа nivo veličаnstvа, što svrgnutа, poniženа, popljuvаnа. Bilo ih je svudа, u svim zаmislivim pozаmа: Nа policаmа, stolu, krevetu i ispod krevetа. Neke su se stiskаle jednа uz drugu, neke krečile nа strаni nа kojoj sаm stаo dа ih čitаm, neke služile i kаo podmetаč zа tigаnj. Knjige mogu dа istrpe dа ih ne čitаš i ne rаzumeš аli ne dа ružno postupаš s njimа!
O ne.




 Spomenik Milošu Crnjanskom, Beograd
Kаsno sаm se rodio dа bih Crnjаnskog upoznаo il' bаr video uživo. Slike rаzbаcаne po knjigаmа i požutelim čаsopisimа govorile su dа bi vredelo. Crnjаnski je bio lep pisаc, ne sаmo odličаn. Duh i mаterijа su se ovde fino složili. Prirodа što je zа Spinozu jednаkа Bogu obdаrilа gа je rаznim viškovimа. Zbog ljudi nа čije kreirаnje tvorаc ne žаli, mnogi postoje kаo mаkete izа kojih se pružа ništа. I sаm se pitаm gde su moje dobre osobine?
Kod kogа su?
Dаkle, hoću dа kаžem dа književnost ne čine sаmo oni koji je pišu nego i oni koji joj se dive. Publikа usаmljenikа rаzbаcаnа po plаneti, kojа se tu i tаmo okupi i mlаko аplаudirа а nаjčešće i tаjno piše, održаvа je u životu. Crnjаnskog sаm i svojim idolopoklonstvom i žovijаlnošću uvećаo i podigаo još u visinu. U Gimnаziji su me ošаmutile Seobe, а nа fаkultetu Heperborejci. Zbog Lamenta nad Beogradom i Dnevnikа o Čаrnojeviću bio sаm spremаn dа zаlumpujem u kаfаni kаko neki čine kаd ih pogodi pesmа, а čitаnje Romаnа o Londonu me je obuzelo toliko dа sаm zаborаvljаo nа spаvаnje i WC. Mislim dа je lepo i ispunjeno bilo biti Miloš Crnjаnski i dа će dugo trebаti dа se neko sličаn rodi. Korpus njegovih čitаlаcа se ne osipа već se svаko mаlo uvećаvа zа još nekog. Evo i ovа pričа u pokušаju kаo i ovа knjigа u kojoj je, ne dаju mu dа otpočine u miru. Uvek se neko novi i mlаđi divi Crnjаnskom i čupа gа iz zаborаvа.
Posle studijа predа mnom je puklа pučinа slobodnog vremenа. Studenti su se povrаtili u svojа rodnа gnezdа i bezvoljno prihvаtili komаndi životа. Jа sаm stаnovаo preko putа fаkultetа i nisаm imаo kudа dа odem. Rođen sаm u centru zemlje, univerzitetskom i аdministrаtivnom. LJudi su u moj veliki, zаgаđeni grаd morаli dolаziti zbog nаjobičnijeg obrаscа i pаpirа! Moljаkаti, mititi, spаvаti kod rodbine i po pаrkovimа. Ali to nemа bаš neke veze sа Crnjаnskim.
Pа dа.
Gledаo sаm tаko s prozorа u zgrаdu oko koje mi se vrteo život i jednu nа drugu pаlio očeve cigаrete. Prohtelo mi se dа pušim, požutim, pobledim! Dа podsetim likom nа neke nаjslаvnije nosаče tuberkoloze u svetskoj književnosti. I pored togа što mi je civilizаcijа dovelа vodu ispred nosа odbijаo sаm dа se perem njome. Sаmo sаm je pio u mаlim, zlobnim gutljаjimа i zаnemаrivаo vаpаje ocа zа njom. U to vreme sаm otkrio i filozofа Žorž Bаtаjа! Neke blаže scene iz njegovih knjigа isprobаću u sopstvenom životu, аli ni ovo nemа veze sа Crnjаnskim.
O ne.
Sve u svemu, ludeo sаm nа onаj tih, odvrаtаn, velegrаdski nаčin kojeg ne primećuje niko i od kojeg se i vаzduh sklаnjа. Sаmo se diše nа škrge. Bože kаko je teško postojаti. Prosto postojаti! Mislio sаm. Dаni se pаrаplegičаrski vuku i sаkupljаju u godinu. Ustаješ, ležeš, okrećeš pedаle dа se život ne svаli u strаnu. Posle sedаm-osаm sаti kompulzivnog čitаnjа i sаmozаborаvа počinjаlo mi se povrаćаti. Jedno rаno jutro sаm tаko izgrcаvаo dušu iz sebe i to kroz prozor, niz fаsаdu zgrаde. Nek se vidi kаko mi je! Ispred zgrаde je svoju polovnu Hondu pаrkirаo komšijа Gorаn. Sjаhаo je s nje i počeo dа teturа а mаlo posle povrаćа po životu kаo i jа. Opile su nаs rаzličite stvаri. Mаlo mi je lаknulo što se kući dovezаo sаm а ne s nekom devojkom prilepljenom uz leđа. Gorаn je bio zgodаn, obestаn i srećаn nа bezpovodаn nаčin. Rekаo mi je kаko se spremа i sаm dа studirа književnost, аli u Sаrаjevu, pošto preko putа kuće neće dа gа prime. Pisаo je i pesme; imitirаo mаlo Hlebnjikovа, mаlo Mаjаkovskog, а mаlo Dаvičа. Molio sаm gа dа prestаne vređаti poeziju i sebe u njoj i okušа se u prozi. Dаo sаm mu Dnevnik o Čаrnojeviću koji po običаju inspiriše pesnike dа je pišu. I Gorаn se očekivаno inficirаo Crnjаnskim i jedno vreme vrebаo prilike dа rаzgovаrаmo o tom. Nije više bilo metа tj. studenаtа dа ih rešetаm utiscimа o onom što zаdnje čitаm pа mi je dobro dolаzio i on. Gorаn.
Mete su otišle svojim kućаmа.
Ponovo mi se studirаlo, odgovаrаlo i diskutovаlo, mislilo nekаd ovo а nekаd ono, slаgаlo i suprostаvljаlo. Zаbаdаlа žаokа u nečije neznаnje. Znаnje ili ono zа štа sаm mislio dа je to, izbijаlo je nа ustа kаo penа. Bojаo sаm se dа se ne zаdаvim. U fokus pаžnje povrаćаo se i Crnjаnski аli nisаm imаo pred kim dа gа veličаm. Zаdnje epohаlno otkriće u vezi velikog piscа ritаlo se u meni poput fetusа.
Motаo sаm se oko fаkultetа kаo tаpkаroš oko bioskopske kаse i nudio instrukcije iz svegа i svаčegа. Zа sitne pаre počeo sаm pisаti seminаrske i diplomske sаstаve i ređаti desetke u tuđe ime. Profesori nisu primetili dа su studenti počeli pisаti i misliti po mojim šаblonimа. Smejаo sаm se, podrugivаo, osporаvаo, veličаo, postаvljаo teze i hipoteze. Stvаrаo interesnа prijаteljstvа u kojimа je bilo pomаlo seksа. Školаmа nisu bili potrebni nаrkosi koji se fiksаju književnošću i teorijom o njoj, аli ovde jesu. Tаmo su rаdili neki drugi ljudi i bez entuzijаzmа puzаli kа penziji.
Bez odmorа i zаstojа divio sаm se mаsi pisаcа а nekimа kаo Crnjаnskom – permаnentno. I teži i lаkši periodi životа bili su obeleženi nekom njegovom knjigom. Recimo, kаd je moj jаdni otаc, šlogirаn i deformisаn bolešću, u mimohodu oko stolа pаo i doveo svoju nesreću do sаvršenstvа, čitаo sаm mu Sumаtru dа mu ublаžim muke od slomljenog kukа. Čаk i njegа, koji je bio knjigovođа, zаo udes je bаcio Crnjаnskom u zаgrljаj. Moždа imа i ponešto vrаdžbinsko u njegovim strofаmа?
Ko znа?
 
Drugi put sаm jednoj devojci s prve godine nа uvo deklаmovаo strаnice iz Čаrnojevićа i s njom ostаo pune tri godine. Sve dok nije diplomirаlа i povrаtilа se u svoj pitoreskni grаdić sа zvonikom i kokoškаmа nа trgu. To je bilo lepo dobа zа koje sаm opet mogаo dа zаhvаlim Crnjаnskom i njegovoj čаroliji. Pomogаo mi je dа dođem do devojke i zаdržim je dozirаjući je njim. Duh književnosti ovogа piscа je dvoje nebitnih i prolаznih bićа fiksirаo u lаbаvoj vezi kojа je trаjаlа preko hiljаdu dаnа i podostа noći i nа krаju se bez bolа rаzvezаlа. Mošusne rečenice i stihovi lepog Crnjаnskog zаčinjene rаdi ukusа nekim suvljim piscimа (Kаmi, Hаmsun, Pаund) bili su mizаnscen veze skoro pа zаpočete nа šаlteru studentske službe. Izа svаke ocene u indeksu od tаd sаm stаjаo jа, а izа diplomskog rаdа koji se ticаo Crnjаnskog i njegovog Sumаtrizmа – opet jа.
Sumаtrizаm me je totаlno opseo, očаrаo! Potvrde zа ovu kosmopolitsku teoriju i filozofsku internаcionаlu u kojoj se egаlizаm pobožаnstvenio i polegurio s pаnteizmom, budizmom, šаmаnizmom i pаnonskom melаnholijom i setom – otkrivаo sаm svugde. Teško gа je bilo dokаzаti, аli još teže nedokаzаti. Božаnstveni Sumаtrizаm stvаrаo je ogromаn prostor zа prаzne priče punjene slаmom! Šаnse zа istrčаvаnjа u nepoznаto, neproverivo, nedokаzivo stаlno se roje u Sumаtrizmu! Definitivno sаm bio umiren ovom filozofijom s kojom se Crnjаnski tešio а i oni što su mu verovаli. Porukа je dа se ne opterećuješ sа biti već dа sаmo budeš. Dа ne plivаš nego budeš plivаn, hodаn, sаnjаn. Sve je u tom Sumаtrizmu u vezi sа svаčim: Nebo sа zemljom, more s kopnom, nokаt sа mesom!
I jа sа ovim što čitаš il' ne čitаš.
Nemа veze...
Autor: Goran Samardžić

Strah devedesetih, ponovo

Autor: Ivana Zarić

Teško da poznajem nekoga ko će reći da se ničega ne plaši. Strahovi i zebnje su deo naših života, neki sa razlogom, a neki su baš suvišni.

Kad stvari pojednostavimo, pretpostavljam da ćemo doći do zaključka da je logično i razumljivo plašiti se samo bolesti i smrti. Sve ostalo je izazvano nečim, a možda može da se spreči.

Hajde da strahovima od bolesti i smrti dodamo još poneki, onako "lični", na koji imamo pravo, tipa: strah od visine, lifta, neke životinje, mraka, vode, vatre i slično. I to ima nekog smisla.

Ali, kad uhvatim sebe da se uplašim stvari i situacija koje ne bi smele da se dešavaju, shvatim koliko sam otišla dođavola. Iracionalan ili racionalan... ne mogu da odlučim.

"Zlo je vreme", reći će neko.

Nije. Mi smo zli, ljudi...

I uvek krivim devedesete.

"Uzorni domaćini" izvade "shotgun" bez povoda i krenu po komšiluku, a mi ostali se sklanjamo, okrećemo i zaležemo.

Ima i situacija "s povodom" - svaki put kad se neki, meni sumjivi tipovi, posvađaju, počne da mi kuca srce u grlu i gledam hoće li posegnuti rukom ispod jakne. Svi znamo da to može da se desi.

Ništa nije bez razloga...

1993.

Nikada nisam bila u društvu ni na mestima visokog rizika. Nekog manjeg rizika - da, jer to je bilo svuda. Zalutali metak je u Beogradu mogao da snađe svakoga od nas, kada i gde se najmanje nadamo.

Bila sam jednom u popularnoj diskoteci, metar od pištolja koji je izvadila neka budala, u sred rvanja sa obezbeđenjem - ono kad nemaš kuda da pobegneš. Videla sam razno oružje kako "diskretno"proviruje ispod ljubičastih i žutih sakoa. Videla sam uživo neke "znamenite" heroje tog vremena, neke sam i upoznala, ne pitajte. Videla sam hekler u peškiru na plaži...

Jednom sam sedela sa drugom u potpuno praznom, benignom kafiću, čekali smo bioskop.

Ušao je neki momak, stao sam za šank. Pogledavao nas s vremena na vreme, kao da izaziva i čeka pitanje: "Šta gledaš", pa da se u troskoku zaleti i pokaže nam ko je glavni baja. Prišao je.

"Ja sam..." (ne sećam se imena, ali stvarno. Niko za koga sam čula.)

Gledamo ga.

"Jako bih voleo da izađem s tobom", kaže meni. "Kad možemo da se vidimo?"

"Nikad."

"Kako to misliš-nikad?"

"Lepo." (Baš sam bila hrabra) "Ne izlazim sa ljudima koje ne poznajem."

"A kako misliš da me upoznaš ako ne izađeš sa mnom?" (Zeznuo me)

"Nikako, nemam želju da te upoznam..."

Mislila sam da sam ga "dobila" u konverzaciji i bila presrećna što je moj drug odreagovao tačno onako kako bih želela - većina muškaraca bi, nagrižena muškom sujetom i željom da zaštiti ženu, odreagovala iz najbolje namere pogrešno. On se smeškao i bio u fazonu - baš si simpatičan, druže. Mislim da ga je to malo paralisalo.

Taman kad sam mislila da je razgovor završen i da sam ga, najpametnije što je situacija dozvoljavala, otkačila, izgovorio je:

"Čekam te sutra u osam ovde".

I otišao.

Naravno da se nisam pojavila, ali me je nekoliko dana kasnije, po najvećoj mećavi, ispred posla sačekao crni "mercedes" sa nekoliko glava unutra, i krenuo lagano za "peglicom" u kojoj sam bila sa kolegom. Pratio nas je upadljivo, nije se odvajao od nas pola sata. Nisam znala koje su namere, mada sam pretpostavila čije su, nema ko drugi... Dogovorili smo se da se vozimo dok imamo benzina i samo po najvećim ulicama.

U nekom trenutku je majstor okrenuo preko pune na sred Bulevara Revolucije i otišao.

Odustao, srećom. Nisam ipak bila dovoljno namunjena i šarena za veći trud, Bogu hvala. Samo sam bila devojka sa televizije, pa mu je bilo zanimljivo. Lepo se poigrao.

Kad vidim bilo šta što me podseća na to vreme, krv počne da mi se ledi u žilama.

Zašto ovo pišem:

2013. (dvadeset godina kasnije)

Pre nekoliko dana sam vodila svoju decu i jedno tuđe, u obližnji park. Nedelja, nigde nikog. Idemo polako, nogu pred nogu, ćaskamo i smejemo se, kad... Na sred ulice veliki crni "mercedes", sa nekoliko glava unutra. Prilazi mu brzim hodom neki korpulentni momak, suvozač otvara prozor, kreće rasprava. Žustra.

Hoće li se zapucati, napetost je velika, tako zvuči...?

Ne znam, nemam vremena da razmišljam, mislim samo o tome kako da što pre evakuišem decu, jer smo udaljeni oko pet metara, a da ih ne uspaničim i ne izazovem nepotrebnu pažnju... i da ostanem pribrana. Lupa mi srce, osećam se bukvalno kao da ću dobiti infarkt, znojim se i pokušavam da dišem "na stomak". Znam koliko je moja reakcija preterana, ali znam i da u mom sećanju, iako sam bila na totalnoj periferiji zbivanja devedesetih, postoje stvari koje su se urezale i sigurno me oštetile...

Momci su se izgleda iznenada urazumili i razišli, čula sam kako je veliki crni auto, uz škripu guma odjurio. Ovaj na ulici je besno otišao peške.

Imala sam sreće....Hej!??? Imala sam "sreće" što se ništa nije desilo...???

Pa ljudi, jel to reper za sreću???

Ne može da bude zona visokog rizika radijus od 100 metara oko svađe nekih tipova! To nije normalno...

I nije sudbina kad prolaziš pa te pogodi metak! Nije ni sreća kad prođeš pa te ne NE pogodi.

Taj metak ne treba da bude tu!

Devedesete su na svakome od nas ostavile trag, toliko specifično i čudno, opasno vreme, teško objašnjivo onima koji nisu bili u Srbiji... Vladavina siledžija i opasnih ljudi. A običan građanin "miš".

Ne smeju nikako da se vrate, a svima nam se čini da hoće. Naslovi u novinama svakodnevno to potvrđuju, a i mi, građani sve češće ih pominjemo. Nije to slučajno.

Teško da možemo da utičemo na to, nekako očekujemo da se time pozabave oni kojima je to posao, da li puno tražimo? Ili je i to nemoguća misija?

Sudbina je ono na šta ne može da se utiče. A na ono na šta može, nije.

O slučaju Ognjanović: Mora ovako, nema druge

Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki“ "Kurira“
| Dušan Mašić, novinar, Autor je menadžer Poslovnog razvoja BBC WS za Bliski istok i Zapadnu Aziju

Mora ovako, nema druge...

Otvoreno pismo Sanji Ilić, "novinarki“ "Kurira“

Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.

Da odmah budem jasan. Ja sa ponosom ističem da sam po zanimanju novinar ( i to iz Srbije) iako se već desetak godina bavim menadžmentom u medijima, a poslednjih 6 brinem o aktivnostima i razvoju BBC-ja najpre u Evropi, a sada na Bliskom Istoku i Zapadnoj Aziji. O mom novinarskom radu možeš da se raspitaš kod (malo)starijih kolega iz drugih redakcija (jer ih u tvojoj nema), mada je većina njih odavno izgubila profesionalnu bitku zahvaljujući „novinarima“ poput tebe. Ali, nisi ti kriva. Oni su.

Takođe, imao sam tu nesreću da proživim ono što proživljava i porodica Ognjanović. Od smrti moje jednogodišnje ćerke prošlo je već 10 godina i vreme tu dokazuje svoju relativnost. Kada se iz čistog mira zaplačeš u sred Pakistana, ili u hotelu u Muskatu (Oman) shvatiš da neke stvari nikada nećeš preboleti ma gde bio i samo je pitanje kako i koliko dugo ćeš živeti sa njima. Svako od „Ognjanovića“ se nosi sa tim na svoj način. Ono što želim da kažem je da nije samo Tijana žrtva u ovoj tragediji. Ona je stavila veliku tačku na svoj mali život, ali njena porodica, rodbina i prijatelji će celog života nositi taj ožiljak na svojim srcima. Da li se razumemo? Nije baš toliko komplikovano.

Da se sad vratim na tvoju „priču“. Pitanje šta se desilo sa parama koje su prikupili gradjani Srbije i regiona u nadi da će pomoći Tijani je sasvim legitimno. U javnom interesu je da se to sazna i tu nema nikakvih dilema. Ja sam u proteklih nekoliko nedelja razgovarao sa par najuglednijih i najuticajnijih BBC urednika na tu temu, sve u želji da ti napišem šta bi BBC uradio u tvom slučaju, a ne šta ja mislim da bi uradio. Primećuješ razliku? Novinar traži relavntne i kompetentne sagovornike da bi pronašao odgovore na pitanja koja zanimaju njegovu publiku.

Pošli smo od pretpostavke da si dobila informaciju iz banke da su pare podignute i da sad treba videti šta raditi sa tim. Zadatak novinara je da, kada dobije informaciju, istu proveri, a ne samo da je prenese. To znaju čak i oni koji ne rade u BBC-ju. Ovdašnji urednici su mi rekli da bi uradili 3 stvari: 1) pronašli drugi izvor 2) tražili dokaz za te tvrdnje i 3) uverili se da u dolaženju do tog dokaza nije prekršen ni jedan zakon koji bi eventualno mogao čitavu priču da obori na sudu. U slučaju da bilo koja od ove tri stvari nije urađena informacija o povlačenju para sa računa ne bi mogla da bude objavljena.

Šta bi onda bio sledeći korak? Da li bi BBC kontaktirao roditelje koji su ostali bez deteta? Lagao bih kada bih rekao da me pozitivan odgovor na ovo pitanje nije iznenadio. Javni interes nema kalendar. Naravno, sačekali bi da prođe sahrana, dali malo vremena porodici da tuguje, ali procena je da je četiri meseca sasvim dovoljan period. Pogotovo u uslovima ako bi se pokazala tačnom tvrdnja da je novac povučen. Pokušali bi da izbegnu direktan kontakt sa roditeljima. Zvali bi njihove rodjake, advokate, ljude koji su bili oko njih tokom kampanje prikupljanja novca....ali, ako bi bili sigurni da je novac podignut, potpuno je izvesno da bi kontaktirali i roditelje direktno.

Sve ovo se radi pre nego što je i jedno slovo objavljeno ili izgovoreno. Pokušali bi potom da pronadju neku organizaciju koja se bavi sličnim problemima (lečenjem dece u inostranstvu), razgovarali bi sa roditeljima koji imaju sličan problem (bolesno dete), ali ne sa ciljem da se od Ognjanovića uzmu pare, već da bi se pronašlo sistemsko rešenje koje ne bi bilo bazirano na medisjkim kampanjama i SMS porukama.
Ukoliko bi na kraju odlučili da objave ovu priču, sve to bi prvo moralo da prođe kroz ruke advokata, a saglasnost bi se tražila od samog uređivačkog vrha.

I ovde se slažu da je u pitanju veoma komplikovan slučaj koji sa sobom nosi mnogo moralnih, etičkih, legalnih i profesionalnih dilema. Ali, novinari i služe za to da se sa svime time izbore i da u interesu javnosti prezentiraju činjenice. Ma kakve i ma koliko bolne one bile.

Sanja, draga,.... šta si od svega ovoga ti uradila? Prateći tvoj slučaj video sam među komentarima na FB da se čak i tvoj muž gadi smeća od „novina“ u kojima „radiš“. Istina, kaže da si u pravu i da tu „ima nečega“, ali ja to ne mogu da tumačim drugačije osim podrške nekome sa kim živiš.

Ono što si ti uradila, čak i da su ti namere bile najbolje, je sledeće: 1) Stavila si porodicu Ognjanović na stub srama i izložila ih najgrubljim pretnjama i uvredama, 2) Povredilila si sve koji su želeli da zadrže Tijanu u najboljoj mogućoj uspomeni i 3) Prekinula si i obesmislila svaku buduću akciju prikupljanja novca za neko bolesno dete. I sve to na osnovu, kako sada stvari stoje, potpuno POGREŠNE informacije.

Žao mi je što UNS i NUNS (čiji sam jedan od osnivača) nisu našli za shodno da povodom ovog slučaja organizuju razgovor sa urednicima medija i povedu raspravu o svim etičkim, moralnim i profesionalnim aspektima ove priče. Medjutim, kako su „novinari“ u tim „medijima“ poput tvog, novinari baš koliko su i „glumci“ u porno filmovima- glumci, onda profesionalna udruženja (ma koliko loša bila) nemaju sa kim da razgovaraju. Ja ipak radije kažem da su „Kurir“ i ostali- novine, baš koliko su Dafiment i Jugoskandik bili banke. Tako su se zvali, a radili su jedan sasvim drugi posao koji se pre ili kasnije svede na kriminal. Takvo je i ovo tvoje „novinarstvo“.

Sanja.....tvoje će ime ostati u potpisu možda najnemoralnije i najprljavije kampanje koja je vođena u tvojim „novinama“. To su, izgleda, u nekom trenutku shvatili i tvoji „urednici“, pa su krenuli da sve to potpisuju sa „Redakcija „Kurira““. U nadi da će svako od vas moći da mirno spava, (ne) svesni gluposti koju ste napravili. Ili, možda i dalje tvrdite da „ima tu nečega“?

Nadam da znaš još nešto da radiš u životu, jer ti novinar nikada nećeš biti. Možda bi i mogla, ali sada je već suviše kasno za to.

Ali, pre nego što , pre ili kasnije, odeš iz tog smeća od „novina“, probaj da preko cele naslovne strane objaviš samo dve reči: OGNJANOVIĆI- IZVINITE. Velikim slovima, što većim.

Možda ti oproste, ali te sigurno neće zaboraviti. Ni oni, ni ja, čije si ožiljke na srcu svojim pisanjem otvorila. Nikome ne treba želeti da ga nešto zadesi da bi mogao to da razume. Ne želim ni tebi.

Možda nećeš biti novinar, ali ćeš sa „OGNJANOVIĆI- IZVINITE“ pokazati da u tebi ima bar nešto malo ljudskog.

U nadi da ću i to dočekati...

Srdačno
Dušan

Abortirale ste! Koja prava vi tražite?
Posted By mahlat

ID 100138575 Abortirale ste! Koja prava vi tražite?Danas je osvanula vest da država pravi registar žena koje su abortirale, specijalan registar, po najnovijem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja koji je usvojen prošle nedelje. Iz Ministarstva zdravlja, kao ni iz RFZO, te famozne institucije koja ničemu ne služi, isto kao ni ministarstvo, odgovora čemu to, nema.

Pa da krenemo od početka.

U Srbiji je abortus legalan. Odete, kažete da ne želite da rodite i urade vam abortus. Ponekad žene moraju da ga urade i iz medicinskih razloga. Žene su se decenijama, širom sveta, borile da ne budu mašine za rađanje, u nekim zemljama im to još nije uspelo i tamo je smrtnost žena ogromna, baš od posledica nelegalno i nestručno obavljenih abortusa. S vremena na vreme neko potegne pitanje legalnosti ove intervencije pa zatraži da se isto odobrava samo od strane stručne komisije koja bi ne znam kako procenjivala koja žena može da ode na abortus a koja ne. Na osnovu broja dece? Godina? Potreba države? Crkve?

Abortus je stalno na meti crkve a žene su od strane te iste crkve anatemisane i proglašavaju ih čedomorkama. Malo, malo, pa u uskršnjoj poslanici, patrijarh ne propusti da žene koje abortiraju nazove ubicama. Čak izjavi i koliko se godišnje abortusa obavi u Srbiji, negde oko pola miliona, on zna iako zvanična statistika ne postoji, biće da mu je dojavio neko odozgo. Tako smo patrijarh i ja završili priču pre nego što smo je i započeli, s bogom nemam problema.Mislim, crkva bi strašno volela da joj se stado stalno povećava pošto živi od gluposti tog istog stada. Država bi takođe volela da ima što više ljudi, njoj su i te kako potrebni.

Abortus je trauma za ženu, i kada ne želi da rodi i jedna od najkomplikovanijih hirurških intervencija s obzirom da je lekar obavlja u totalnom mraku, po osećaju.

Koliko se u Srbiji godišnje abortusa obavi je podatak kojim se manipuliše i koji se samo pretpostavlja jer se oni obavljaju u državnim I privatnim klinikama, pa iako su sve ordinacije dužne da dostave podatke kako bismo znali između ostalog i na kom je nivou svest žena kada je planiranje porodice i kontracepcija u pitanju. Njih naročito nećemo dobiti iz privatnih ginekoloških ordinacija, nisu blesavi da ih daju.

Jedna od mnogih stvari pred kojima država zatvara oči su i ti abortusi u privatnim ginekološkim ambulanatama, obavljaju se danju, noću, pod totalnom anestezijom, cena im varira od starosti trudnoće, tajnosti, hitnosti i slično. Šta znači uvesti ženu u totalnu anesteziju van potpuno opremljene klinike, ako nešto krene po zlu, bolje da ne pišem.

Zato se i pretpostavlja da ih u Srbiji godišnje ima oko 200.000. Mnogo, ali tako je kako je, niko se ne bavi edukacijom žena, koga briga, važnije je koje su se dve posvađale oko istog dečka, što Ekrem ne zna da čita, Ceca puni stadione i ko je koga u kojoj pozi.

I, od sutra, kad zakon stupa na snagu, imaćemo nov registar žena koje su obavile abortus, usred RFZO, to je znate ona institucija koja mnogo voli pare, ali ne da ih da, zbog koje je humanist ovog naroda stalno na ispitu i koja radi sve da ne snosi nikakvu odgovornost za lečenje ovog naroda. To je ona institucija koja nema registar retkih bolesti jer bi to značilo da te iste bolesti mora i da leči, ona institucija zbog koje roditelji teško bolesne dece moraju da mole, prose i veruju u čudo. Ona institucija koja se stalno igra sa lekovima na pozitivnoj listi. Može joj se.

Ubuduće, kad budete abortirale, što može biti vašom voljom, jer morate, desi se da trudnoća ugrožava zdravlje, ili da s trudnoćom, odnosno plodom nešto nije u redu, čak i kad se desi da dete bude mrtvorođeno, vaši lični podaci biće upisani u specijalan registar, vaše ime, prezime, godine starosti, zanimanje, broj telefona i ko zna šta još. Više nećete biti samo statistički broj već neka vrsta kriminalca.

Ako je verovati povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljubu Šabiću, a i on, zbog nepreciznosti zakona, pretpostavlja, to bi moglo da znači da ste kao žena koja nema pravo na zdravstvenu zaštitu a stekli ste je ostajanjem u drugom stanju, tog trenutka kad uradite abortus, dobijete spontani, ili dalekobilo, se trudnoća završi smrću ploda, gubite pravo na zdravstveno osiguranje. Svojom voljom ili voljom prirode.

A sve to može, u ovoj ludoj državi, da znači da nikada više ne možete da ostvarite pravo na zdravstvenu zaštitu. I ko zna šta sve još znači što normalnom čoveku na pamet ne može da padne, ali onima koji sede u skupštini i zajebavaju se može.

Sve što za sada znamo je da će registar postojati, da će u njemu biti imena žena koje su uradile abortus ali ne i šta će raditi sa tim podacima. Dakle, sve žene koje budu abortirale će za ovu zemlju ubuduće biti kriminalci, osobe koje, ma zamisli, žele da se leče u ovakvoj zemlji, sa ovakvim zdravstvom. Pa da ih slučajno ne prevarite.

Malo će vam biti što ste možda izgubile bebu, nego će vas i obležiti.

Da ponovim, mislila sam da mi je mržnja nepoznat osećaj, ne mrzim nijedno ljudsko biće, ali ovu državu mrzim iz dna duše.

Molim vas da pročitate ova dva teksta:

Sramni žig u ime vere

Država pravi registar žena koje su abortirale?

I molim vas da tražite odgovore, čemu ovaj registar?

Ko je ovaj član zakona predložio?

Dokle će se koplja lomiti na ženama, trudnicama, porodiljama, deci?

Ne ćutite!



Stvarno sam frapirana   

[You must be registered and logged in to see this image.]

NUNS: Kurir da se izvini Ognjanovićima
[You must be registered and logged in to see this image.] Tanjug
Nezavisno udruženje novinara Srbije pozvalo je danas medije koji su vodili kampanju protiv porodice pokojne Tijane Ognjanović da im upute izvinjenje.
Porodica osmogodišnje Tijane Ognjanović, koja je preminula ne dočekavši transplataciju srca, saopštila je danas da će, nakon što je pred Prvim osnovnim sudom formalno-pravna zvršena procedura, sav novac koji je bio prikupljen za njeno lečenje biti iskorišćen u humanitarne svrhe.
NUNS je izrazio zadovoljstvo što će novac biti iskorišćen u humanitarne svrhe i upozorio da je takav epilog potvrda da su pojedini mediji na neprofesionalan i neetički način izveštavali o toj temi i svesno dovodili javnost u zabludu, nanoseći nepotrebno dodatnu bol porodici Ognjanović.

Udruženje je navelo da smatra da je "ovaj slučaj drastičan primer tabloidnog novinarstva koje, ne mareći za činjenice, u suludoj trci za senzacijama, ne poštuje elementarna prava profesije i Etički kodeks novinara Srbije".

NUNS smatra da pojedini mediji, pre svega "Kurir", nakon svih neistina koje su objavljivane, najmanje što mogu je da upute javno izvinjenje porodici Ognjanović.
autor: MP izvor: Beta/Novi magazin

Nije kolumna, ali hvala Bogu da se neko oglasio povodom neprofesionalizma u našem novinarstvu.

Da li je moguće...

Boli li srce od okretanja glave?
Jelica Greganović RSS /

[You must be registered and logged in to see this image.]





Boli li srce od okretanja glave?

Na koliko će se savesti podeliti nemerljivo mali, a tako veliki, delovi duša dece koje više nema. Koja su strašnom smrću umrla zato što nisu imala izbora.

Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne boli.

Bilo je to leto kada se starost našeg Prestolonaslednika merila mesecima izbrojanim prstima jedne ruke. On i ja smo letovali sami. Od plaže nas je delio strmendek stepenica koje bi i za alpiniste bile dobar izazov. Svakog dana sam jednom rukom, pod miškom, držala debelu bebu tešku kao tuč, drugom vukla složena kolica, oko vrata nosila torbu punu stvari potrebnih za par sati bivanja na plaži, ali i dovoljnu da po potrebi emigriramo. U zubima sam držala plišanog medveda od kog se nikad i nigde nismo odvajali. I tako uzbrdo i nizbrdo, godišnji odmor vredan Sizifa. Al šta se mora nije teško. Otežalo mi je sve kada je na plažu počela da dolazi sapatnica sa slično starom bebom. Jedino što je ona imala naučno fantastična kolica čiji amortizeri su uspevali da bezbolno savladaju i gore pomenute stepenice. U kolicima dete vezano takvim brojem kaiševa kao da će u svemir da ga lansira. Naravno da nisam izdržala i trećeg dana sam verbalno iskazala svu svoju zelenu zavist za kolicima kakva do tada nikada videla nisam.

Sapatnica je na moje reči prebledela i prošištala:

-      Kolica mi ne pominji, očima ne mogu da ih vidim, da ih nisam toliko platila, odavno bih ih zapalila...

-      Zašto, divna su?

Zato što je ona nedavno bila u poseti kod sestre, u nekoj od severnih zemalja, mislim da je bila Švedska. Sa bebom. Sa bebom su otišle i u robnu kuću, naravno sa običnim kolicima na sklapanje koje je sa sobom ponela. Nije prošlo ni pola sata uživanja po prodavnici kada su joj prišli muškarac i žena, pokazali joj iskaznice koje nije stigla ni čestito da vidi, i pozvali je da dođe za njima. Objasnili su joj da su iz socijalne službe, da su dobili prijavu iz prodavnice da dete vozi opasnim kolicima po stepenicama, da će dete da uzmu, a ona kada nabavi bezbednu opremu neka dođe po njega. Prvo je mislila da se šale, onda je mislila da su kriminalci koji otimaju decu, onda joj se plakalo od straha...na kraju je dogovoreno da oni i njena sestra čuvaju bebu dok ona ne ode i kupi bezbedna kolica. Kolica sa amortizerima i kolekcijom pojaseva koji garantuju da beba neće iz kolica ispasti ni slučajno, ni namerno. Bebu su joj vratili i još jednom je opomenuli da ne dovodi život deteta u opasnost. I nestali. Od tada su joj ostala kolica, kolica kojima sam se ja divila, a ona nije mogla da ih gleda jer su je podsećala na preživljeni strah.

U selu, u koje smo tih godina često išli, komšije u susednoj ulici su imali bliznakinje, male kao i naše dete, tri-četiri godine stare. Komšiluk je šuškao da ih majka same ostavlja. Jedna od njih je imala Daunov sindrom. Ispostavilo se da ih zaista ostavlja, onda kada se svi raziđu iz kuće, ona malo sačeka, zaključa devojčice u kuću i ode. Prosto onako, ne ide na posao, ne mora. I niko ništa. Dobro, rekli su joj par puta da to nije u redu, ali kako je svađalački odgovorila, digli su ruke. Svelo se samo na ogovaranje, dok ja nisam priupitala zašto se to ne prijavi socijalnom. Pogledali su me sa zgražavanjem, da se prijavi? Ko da prijavi? Oni? Pa da im napravi cirkus od života, da pola sela pokazuje prstom na one koji su prijavili...Ja sam prijavila. Kratko i jasno. U susednom gradu. Sutradan su došli. Popričali  sa majkom i otišli. Nikada se više nisu pojavili. Ona je decu i dalje zaključavala, mene je mrzela kao najgoreg neprijatelja, jer naravno da se odmah saznalo ko je prijavio. Em sam dođoš, em prijavljujem, nisam čestito ni stigla sa tog juga, a vidi šta već radim...Više nismo išli tamo.

Juče su u selu Cepanje kod Velike Krsne izgorela tri deteta. Sasvim mala deteta, koje je majka ostavljala same. Komšije su znale, gledale. Znali su sigurno i njeni rođaci. Svi su znali. Samo nisu hteli da se zameraju. Treba da prijave, pa da posle pola sela na njih prstom pokazuje. Svi su znali da su te skoro bebe same u kući. Socijalno kaže da nije znalo. Iako u tako malim mestima i selima svi sve znaju. Zna se ko je šta za ručak imao, a kamoli to da noću neko troje male dece zaključava i ostavlja.

Al nezgodno je to prijavljivanje, ostaneš kao ožigosana alapača, jeste da guraš nos u tuđa posla i onda kad to baš ni veze sa tobom nema, niti ikakvog značaja sem bestidne radoznalosti, ali ovo je nešto drugo. Ovde svako gleda svoja posla. Ovde se okreće glava i odmiče od tarabe na kojoj se inače stalno visi, i na kojoj se razmenjuju vesti koje ama baš nikoga ne bi trebalo da se tiču, sem onih kojima se dešavaju. Ovde je bolje gledati, a ne videti. U najboljem slučaju sočno coktati i olajavati žensko koje decu ostavlja, ko zna gde se ona vucara, a i muž je ostavio, sigurno nije za džabe, a jadna ona dečica, baš jadna, eto takva majka šta će sirotani...

Sve dok nisu izgoreli. Svo troje. Kao ptičice zatvoreni. Majku su odveli. Kada će sebi da dođe biće koje je bez troje dece ostalo, ne zna se. Komšije malo plaču u kameru, malo prepričavaju, svi su zgroženi, eto kako to da se desi...Zaista, kako? Koliko je malo verovatnoće da taj ubogi sitnež od dece preživi, zaključan, u straćari od kuće, u kojoj sigurno malo toga radi kao što bi moralo. Medju onim krpama, šporetu na drva, trulom krovu...Ili ni to nije bilo jasno odraslim osobama koje su to stalno gledale. I coktale i dalje. Ogovarale na tarabama kad ona, ona kao majka, prođe. Brisali uglove usana. Okretali glave.

Boli li srce od okretanja glave?

Na koliko će se savesti podeliti nemerljivo mali, a tako veliki, delovi duša dece koje više nema. Koja su strašnom smrću umrla zato što nisu imala izbora.

Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne radi. I ne boli.


  :jezzz: 

Lakota ::

Boli li srce od okretanja glave?

Juče su u selu Cepanje kod Velike Krsne izgorela tri deteta. Sasvim mala deteta, koje je majka ostavljala same. Komšije su znale, gledale. Znali su sigurno i njeni rođaci. Svi su znali. Samo nisu hteli da se zameraju.
Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne radi. I ne boli. 

Paz' bogati, sad ćete svi u horu... da se razapne majčura.  

E pa nisam otakav i neću kao većina vas.
A gde ste bili ranije, što je ne pitaste kako preživljava? Od koje muke ih izdržava?
Verujem da im majka nije svetica ali je i činjenica da ih je sama do sada gajila.
Pa jel ona živo biće? Kako se snalazila to je bila samo njena briga.
Grozim se i užasava me to licemerje.
Il ste svi povodljivi da linčom rešavate probleme.

Jelte, a gde beše ta država, taj Centar za socijalnu podršku... ti brižni lovci na senzacije tabloidnog novinarstva i ostale narikače.?
A gde ste bili Vi što unapred presudiste toj nesrećnoj ženi? 

Nesrecna zena je mogla da ne radja ako ne moze da se brine...ako je rodila ,mogla je dati na usvajanje opet ako nije mogla da se brine,imala je mogucnosti,istina bolne,ali ovo je bolnije.Ipak ostaviti tako malu djcu zakljucanu u kuci,...koga osuditi.
Da su komsije znale i gledale,nije mi bas jasno...ko moze to da gleda,ne mogu da vjerujem da bas cijeli komsiluk nema srca.
Vjerovatno je prica mnogo dublja,ali prva je kriva ta majka,igrala je na kartu srece da se nista nece dogoditi.

Koji moralisti... mogla ih se odreći... dati u dom...
Pa mogle je ali nije jer je i time pokazala svoju odanost. I to cenim i poštujem.

Znači li to da sirotinju treba lišiti prava na roditeljstvo?  

Ako nemaju djeca sta da jedu i osnovne potrebe,zar nije sebicno radjati ih.Vec sam jednom pisala,jedan relativno mlad par bez posla imaju 9 djece i placu da su gladni...a djeca ispadaju svake godine...koja je to pamet,svjesni da nemaju da daju nista ni jednom djetetu,oni ih narodise devetero.Ili opravdavas zeljom da se pokazu i dokazu plodni,sta li.Nemoj molim te,jednim dijetetom  vec zivis kao roditelj a cemu 3,5,7....a ne znas kud ces sam sa sobom.
Znam da jednoj zeni ne moze nista gore da se desi nego da izgubi dijecu i jako mi je zao te majke.

Posted By mahlat On четвртак, децембар 19th 2013. Under Lepa Srbija

Kako Vi, Oto, možete tako sa svakim lepo, pitali su Ota Bihalji Merina – To je zato što ja od ljudi ništa ne očekujem, odgovorio je on.

I kad god mi ovo dođe u misli, duboko se slažem da od ljudi ne treba očekivati da nas učine srećnima, da žive kako mi mislimo da treba, da nas vole kako mi želimo, sa svim tim sličnim stvarima koje inače očekujemo od ljudi i zbog kojih smo navodno nesrećni i razočarani. Ni od koga pojedinačno, od onih koje smo odabrali da budu naš ključ za sreću i crveni tepih ka udobnom životu.

Ali, s druge strane, ja sam od onih koji mnogo očekuju od ljudi, ljudskog roda, zato često pišem o nekim stvarima koje smatram nedopustivim. Ne očekujem ni od koga da moj mikro svet učini onakvim za šta sama nisam sposobna, ali očekujem da naš zajednički svet čine boljim.

Sviđa li vam se svet ovakav kakav danas jeste?

Verovatno ne. Ni meni.

Ne čini mi se, potpuno sam sigurna, da je sa dolaskom ove krize koja nema nameru da ode, došlo do ogromne krize na svim poljima pa i do ogromne promene u odnosu čovek – čovek, i nekako se plašim da ćemo se vrlo teško od toga oporaviti. Dan nam počinje vestima o nekim ružnim događajima a nastavlja se neljubaznošću, nezaineresovanošću, gluvoćom, ćutanjem. Nemamo strpljenja čak ni da saslušamo druge, zaboga, i sami imamo svoje probleme. Učaurili smo se u sebe, plašimo se da drugima damo malo svog vremena, a kamo li nešto više od toga, kao da ćemo time nešto uskratiti sebi.

Kada ste poslednji put učinili nešto dobro? Hladno smo ljubazni – hvala, izvinite, molim, ali ljubaznost i dobrota nisu sinonimi. Dobrota dolazi iz srca, spontano, nesebično i ne traži ništa za uzvrat.

Prošle godine sam upala u rupu na autobuskoj stanici. Spontano su se svi okrenuli i pogledali me, ali niko spontano nije prišao da mi pomogne da ustanem. Do kuće sam, krvavih kolena, išla ulicom i plakala, ne zbog bola nego zbog te ravnodušnosti. Jednostavno me nisu videli. I to vam je slika današnjice, ljudi ne vide jedni druge.

Mali gest dobrote govori više od svih reči i najčešće ne košta ništa. Ali živimo u vreme kad smo čak i mesto u redu na kasi spremni da branimo pištoljem. I to sam čula. Učiniti nešto dobro, postalo je nadljudski napor.

Juče, na pijaci, spustila sam korpu na neku plastičnu stolicu pored tezge kako bih platila ono što sam kupila. Stiže jedna baka, nosi neku torbu i pokušava da olakša sebi teret spuštajući je na neki džak, sve to klizi, ona se muči i ja je pitam – Hoćete ovde da spustite torbu, evo ja ću skloniti korpu. A što Vama smeta moja torba! – vrisnu na mene. Osetila sam se poniženo, glupo, posramljeno, dok mi je u glavi vitlalo šta da joj kažem. I ništa nisam rekla, ko zna šta sve doživljava tako stara, već znate kakav je odnos prema starima, osetila se ugroženo.

Agresija, nasilje, brutalnost, postali su tako normalni. Mnogi veruju da moraju da koriste neko od ovih oružja kako bi postigli uspeh. Snaga dobrote je zaboravljena. I onda, kada se desi da je neko tek tako dobar prema nama, osećamo se napadnutim, ugroženim i razmišljamo šta se to kuva ispod te lažne dobrote, jer ko je danas dobar prema drugima tek tako. Eto dokle smo došli.

Umesto da ljude dočekujemo raširenih ruku, pre nego što smo ih čuli već smo spremili štit kojim ćemo se braniti i koji im neće dozvoliti da nam priđu. Pogledajte samo koliko je onih koji se osećaju ugroženima od ljudi koje ne poznaju, ne sreću, samo znaju da postoje – oni druge vere, druge boje, drugih navika..

I pogledajte decu, u dečijem svetu svi su jednaki. Deca ne odbijaju da se igraju sa nekim zato što je druge vere, druge boje, zato što je siromašan…

Pre nego što počnemo da ih učimo da klasifikuju ljude i na osnovu toga ih vole ili ne vole, budu dobri prema njima ili ne, trebalo bi da učimo od njih i negujemo u sebi tu dečiju dobrotu.

U jednom medicinskom centru u Americi postoji pravilo da zaposleni moraju svakoga ko im se nalazi na udaljenosti od tri metra da gledaju u oči dok mu se obraćaju, a svakome koje udaljen pet metara da se osmehnu. A samo su uočili da mrzovoljnost, namrštenost i neljubaznost utiču na opšte raspoloženje i radnu atmosferu.

Siri dobrotu, makar osmehom ako ne možeš nikako drugačije. Za uzvrat ćeš dobiti dobrotu, dobrota je bumerang.


Prošle godine sam svojoj kumi poslala novogodišnju čestitku, onu pravu, u koverti, sa duhovitim željama, kumo, muž da ti ovo a deca da ti ono… Posle par dana, nazvala me telefonom i toliko je ridala da sam je jedva razumela. Pa ti nemaš pojma koliko si me obradovala, sto godina nisam dobila novogodišnju čestitku, rekla je konačno, sve šmrcajući. Zaridam i ja pa smo tako obe ridajući malo lamentirale nad nekim kao davno prošlim vremenima kad smo se više videli, više mazili, pazili i negovali jedni druge.

I posle tog razgovora, bez obzira na svo to plakanje, ja sam se osećala fenomenalno, jer sam nekoga toliko obradovala da je zaplakao.

I na kraju, ako vam se ovaj svet ne sviđa, ako se pitate šta to bi s nama ljudima, pa neko mora prvi da počne, zar ne.

Eto, možete meni da kažete nešto lepo.

Lažljiva svest i njeni lekari
Vesna Pešić | 10/01/2014

[You must be registered and logged in to see this image.]

Možda sam paranoična, ali čini mi se kao da postoji jedan centar odakle se SNS-robovima svakodnevno šalju naređenja da nešto “iskake”. Šampion te robovske svesti je drugarica Zorana. Meni je žao, zašto baš uvek žena mora biti najbolji rob. Doduše, nije ona jedina. Svo se roblje upreglo u priču o izborima. Ne zna se čemu bi oni služili, osim da učvrste Vučićevu vlast dok mu je rejting visok. Niko da kaže zašto su izbori potrebni, šta je plan zbog koga se traži novi mandat. Bratislav Gašić svečano i ropski, najavio je da će se sve o izborima znati do 10. januara. I taj datum je došao i dalje se ništa ne zna. Mediji bombarduju pitanjima: kada će izbori, kada će predsedništvo, kažite imena; kumimo vas, kažite kad će i zašto će.

Umesto da vlada upravlja, organizuje i realizuje, njeni šefovi transformišu lošu stvarnost u prazne reči i rejting. Nema tu ničega novog, ista rejting-politika koja nam se odavno smučila. Najjače rejting-reči su rezervisane za najjačeg. Vučić objavljuje pohapšene političke prethodnike i tajkune, uspehe prvog i drugog Groma, grdi neposlušne sudije, smanjuje nezaposlenost za 5 posto, svrstava nas među 10 država sa najbržim privrednim rastom, modernizuje Srbiju do skončavanja i još toliko toga.

Uz sve to, a to nije malo, Vučiću pripadaju i najave velikih investicija. To mu dođe kao specijalnost. Kaže nam da u Beograd stiže biznismen svetskog glasa, ime mu je Al Abar. Spreman je da uloži 3,1 milijardu dolara u projekat “Beograd na vodi”. Običan se mozak pita šta će nam taj Bal na vodi, kada je vlast udarila po lekarima sa porezom na plate preko 60.000 dinara. Nema veće bede i gluplje mere koja rasteruje lekare. Beže k’o bez glave iz ove zemlje. Od činovnika sposobnih da realizuju evropsku pomoć i efikasnu upravu, ni traga ni glasa. Članstvo u SNS im je jedino znanje i zanimanje. Tako nije bilo ni za vreme druga Tita, jer je tada vladala kvalitetnija partija. Ali to ne sprečava Mišu Brkića da do besvesti “ekspertski” besni na nekakve “ekstremne levičare” koji koče reforme. I kako su profesori i lekari rentijeri i bespoličari. Ma marš napolje, poručuje ekspert, kome ste vi potrebni kad samo trošite državne pare.

Valjda zato gospodin Al Abar za svoju investiciju od nas ne očekuje ništa, samo da sve lepo počistimo, i “to je jedini zadatak za Srbiju, a on obezbeđuje tri milijarde”, saopštava radosnu vest Vučić. Iz toga zaključujem da se od nas očekuje da imamo samo čistače. Svaka čast čistačima, ali oni su, uz proterane lekare i sposobne činovnike, taman dovoljni da Srbija bude svrstana u 100 propalih država na svetu. Po merilima agencije iz Vašingtona koja nas je na tu listu stavila, Srbija je pri vrhu propalosti u Evropi.

Poslednje vesti govore da propalost Srbije (sada već izmerena) i svi njeni problemi nisu ono što najviše muči Aleksandra Vučića. U razgovoru sa Basarom za Novi magazin i Novu TV (valjda da im podigne rejting), Vučić mu se požalio: “Najveći problem nije hoćemo li imati para ili ne, hoćemo li moći da se izborimo sa korupcijom i kriminalom, jer ma koliko to bilo teško – hoćemo. Naš najveći problem je kako Srbe da promenimo, kako da menjamo sopstvenu svest, kako da imamo drugačiji pristup životnim problemima.”

Njegov problem je svest Srba? Ne samo da njemu lično ne stoji dobro da se za tu svest brine (srećom je Srpkinje preskočio), nego je to pogrešan put, ko god njime da krene, bez promišljanja temelja zajednice. Koliko ja pratim naše stvari, čini mi se da baš na pitanju svesti zaglave svi naši vladari. Čim se na svest ustreme, propali su. Jer kakva god da je svest, njoj ne može da promakne kad vlast zataji i ništa ne uradi. I Tadić se pred kraj požalio kako nije uspeo da promeni naše vrednosti, i to mu je kao bio neuspeh a sve drugo je bilo uspešno. I Vučiću ide k’o po loju, rešiće on i kriminal i korupciju, ali ta prokleta naša svest ne da mu mira. Pitam se otkud njemu kvalifikacija da se za nju brine? Jer ta briga za svest lako može da se okrene protiv njega. Nije valjda umislio da će on da leči srpsku svest. Onda da je uništava, a sada da je leči. Ne ide to tako.

Ova sumračna priča o svesti je isto ono što sam rekla na početku: to je lažljiva svest rejtinga. U njoj nema ni traga od zamisli o ustrojstvu države i uređenju društva. U njoj nema ni prošlosti ni budućnosti. A koliko Basaru boli crven ban za takvu svest, bolje i da ne pitam.


Peščanik.net, 10.01.2014.

Samouka ::

Vučić mu se požalio: “Najveći problem nije hoćemo li imati para ili ne, hoćemo li moći da se izborimo sa korupcijom i kriminalom, jer ma koliko to bilo teško – hoćemo. Naš najveći problem je kako Srbe da promenimo, kako da menjamo sopstvenu svest, kako da imamo drugačiji pristup životnim problemima.”

Ne vidim sta je tu pogresno?! Ne poznam covEka, ali ovo je nesto najtacnije sto je u zadnje vrijeme receno. Svijest ne samo Srbijanaca, nego svih Balkanaca se usmrdila, i ono malo avangarde ne moze da pr'ne od neandrtalaca, i novokomponovanih nacionalista. So, sta je problem?! Svijest:)

AstrinaKomsinica ::

Samouka ::

Vučić mu se požalio: “Najveći problem nije hoćemo li imati para ili ne, hoćemo li moći da se izborimo sa korupcijom i kriminalom, jer ma koliko to bilo teško – hoćemo. Naš najveći problem je kako Srbe da promenimo, kako da menjamo sopstvenu svest, kako da imamo drugačiji pristup životnim problemima.”

Ne vidim sta je tu pogresno?! Ne poznam covEka, ali ovo je nesto najtacnije sto je u zadnje vrijeme receno. Svijest ne samo Srbijanaca, nego svih Balkanaca se usmrdila, i ono malo avangarde ne moze da pr'ne od neandrtalaca, i novokomponovanih nacionalista. So, sta je problem?! Svijest:)

Kad o promenama svesti govori Aleksandar Vučić onda je to zabrinjavajuće!!!  Gospodja Pešić ga je d' izvineš uHebala sa svih strana, oni koji žive u Srbiji i pamte njegovo prvobitno stanje svesti od Velike Srbije (iz radikalskog gnjezda) pa do danas, pitaju se na koju svest misli??? Onu od pre kosovske bitke ili sada postkosovski ciklus:)

Mislim da narod treba da bude inicijalna kapisla za svest političara a ne obrnuto, pogotovu ne ovakvi političari koji presvlače svoje zmijske košuljice prema potrebama.

E to da, zato i rekoh da ne znam ko je gentleman:) Ali generalna misao, izrecena iz usta pametne osobe je bit balkanskog problema.

Tražim pomilovanje
Posted By mahlat On petak, januar 10th 2014. Under Srbija medj' šljivama

Za sve žene preko četrdeset godina, gore – dole neka godina, prevremeno otpisane, skrajnute, nepotrebne, prinudno zatvorene u svoje kuće, bez frizure, sa iskrzanim fleknama i iskrivljenim štiklama, u kaputima starim desetak godina, u iznošenim i izmodelim trenerkama svojih ćerki, koje se farbaju najnekvalitetnijim farbama, kratkih noktiju, sa neseserima bez šminke, šamponima od litar, sa svim artiklima koje kupuju zbog cene a ne zbog kvaliteta i po izboru, za one koje su prerano pretvorili u starice. Za sve one sa fakultetskim diplomama, bez tih diploma ali sa znanjem i iskustvom, strpljive, temeljne, odgovorne, vredne…

Tražim pomilovanje, oprosti Desanka, nisam smislila bolji naslov za one koje su osuđene.

Presuda glasi – one više nemaju čvrste grudi, zategnute guze, tanak struk, bore im se vide u uglovima očiju, ne nose više kratke suknje. Nisu poželjne.

Tražim pomilovanje za sve one koje poznajem a koje su mi u zadnje vreme rekle – Sestro slatka, ne znam više gde ću, sve one koje ne poznajem i koje to govore nekom drugom, ili same sebi, ujutru pred ogledalom dok priznaju poraz i dižu belu zastavu pred nakaradnim sistemom uspostavljenim u ovoj zemlji.

Te žene su po sili nakaradnih lopovskih zakona jednog dana morale da napuste svoja radna mesta. Kao viškovi, jer nisu bile ni zgrade, ni mašine, ni zemlja, koja je mogla biti dobro unovčena.

Ovo je bio epilog.

Prolog za ovu pricu.

Jutros tokom kupovine nisam uspela da izmerim i dobijem cenu za krompir koji sam uzela, znate na onim vagama koje to same izbacuju. Ne prima šifru koju ima, probam sama da ukucam, ne prima ni tu. Odem do kase, kažem kasirki da ne ide, kaže probajte crne tastere, probala sam, kažem ja. Poziva koleginicu, mladu, zbodnu, dugokosu. Meri nekom paru, oni joj se zahvaljuju, ona ništa. Meri meni, kažem hvala, ona ništa. Okreće se i odlazi. Idem između rafova, naletim na nju, guzi se i slaže nešto, kažem – izvinite samo da prođem, kad me pogledala, umalo nisam pobegla iz radnje, prođem, kažem hvala, ona opet ništa. I tu pobesnim. Umete li Vi da govorite, pitam je. Ništa. Tu popizdim, pitam još jednom, ona kaže – pazi ovamo – ja sam jutros legla u tri! E tu definitivno osetim kako se pretvaram u zver! Pa jesi li moj rođendan proslavljala pa da te razumem?! Pogledam ja nju sad isto kao i ona mene, udahnem i okrenem se tek da sebi ne bih potpuno upropastila dan.


Ovo je jedan primer, smo jedan u gomili onih koji se dešavaju u buticima, pekarama, na šalterima, u predstavništvima, gde god mrdnete. Vi jednostavno morate da gledate u pasulj kada su one legle, da li su raspoložene i strpljivo da čekate da završe svoje telefonske razgovore ili razgovore sa koleginicama. I da se uopšte ne nervirate što neće da vam kažu ni dobar dan, ni doviđenja, ni hvala. Nedavno sam imala iskustvo da mi se devojka nije javila na telefon, iako je bio takav dogovor (čeka da joj se javite), jer se, zamislite, ona ne javlja na nepoznate brojeve. A radi za operatersku kompaniju. Posledica – vratim se kući neobavljena posla pa sam morala sutradan ponovo da idem ali prethodno da intervenišem da mi se princeza javi na telefon.

Pre nego što postavim pitanje.

Znam, vidim gde živim, da poslodavci, koju god uslugu da pružaju, šta god da rade, vole mlado i zategnuto. Telo, naravno. (Volim i ja da vidim lepu, mladu, urednu ženu. Isto kao što volim da vidim i stariju.) Ako svoje radnice sreću svakodnevno, mogu da se nadaju da će mlada i zategnuta biti dovoljno glupa da se sa njim upusti u neki seks ili kakvu god avanturu. I ako mu to ne pada na pamet, dovoljno je pametan da zna da će svaki njegov potencijalni klijent ili saradnik da se nada istom. Pola posla završeno. To je umesto onoga da se pola posla završava u kafani, uz jagnjetinu Jok, bre, danas se pola završava pri susretu sa potencijalnim seksualnim objektom. Uz – brate, jel ti ovo? Ako ne, da probam ja? A poso? Jebeš poso, dogovorili smo.

Pa da pitam. Poslodavce. Šta vama u stvari treba? Dobra radnica ili seks? Završen posao ili maštarije?

Jer, znate, jedna žena koja ima sređen život, porodicu, ne banči po splavovima svake noći nego odmorna i raspoložena dolazi na posao. I radi, i smeška se. I odgovara na pitanja. I ume da kaže dobar dan. Za razliku od sličnih gore opisanoj koje do podneva ne mogu da se dozovu pameti.

Šta god da mi kažete, ne možete mi opravdati izbor između mlade i zategnute bez iskustva i one sa borama i sa i te kakvim radnim iskustvom. Pa čak ni kad je seks u pitanju, pravi muškarac koji vodi ljubav a ne otaljava seks, zna razliku između ulaska u krevet sa onom od dvadeset i onom od četrdeset.

I tako, tražim pomilovanje za sve otipisane žene.

Ovaj tekst se nikako ne odnosi na sve one zategnute, ljubazne i odgovorne mlade žene kojih naravno ima, koje poznajem i koje rade a ne trepću, to jest trepću tamo gde ne rade. Da ne bude zabune. Odnose se na pojave koje sam opisala i koje nisu tako retke.

Godine ne bi trebalo da imaju neke velike veze sa radnim mestom, sem ako radno mesto ima veze sa modnom pistom, porno filmom, tako tim stvarima. Ima i nas koje baš briga koliko je čvrsto dupe neke radnice, bilo gde. Svi ostali faktori treba da imaju, iskustvo, marljivost, ljubaznost, odgovornost, otpornost na alkohol i nespavanje, svaka ljubav košta…

Dakle – ja neću da zaposlim stariju ženu jer…

Lakota [You must be registered and logged in to see this image.]

članak je pravi .