.........''dabogda imao pa nemao''.......

...Da li je moguce da je zivot kao ona stara jevrejska poslovica.''dabogda imao pa nemao''..??

Da li covek moze biti neskroman i nezahvalan,ako zeli samo ono sto je vec imao,ne otimajuci pri tome nikome nista ,ne uzimajuci nista tudje??Cudno je to ,kako prvo dobijemo dar bez ikakvog truda i kao da nam pripada sam po sebi!A,onda ga izgubimo,ne znajuci ,kako!Kao da je neko izbrisao gumicom nase secanje......

[You must be registered and logged in to see this image.]

Evo nesto..

Citat :

Od onih sam ljudi koji koji svaki svoj dan započinju kafom, bez rakijice i ratluka, samo uz hladnu vodu, česmovaču, da l` s algama i crvima, ne znam, nisam proveravala..,

Nisam neka besna ni obesna, možda malo luđa, al` i to valjda s godinama ide, a i ludilo je širok pojam.

Vidim, ne izdvajam se od komšiluka i sveopšteg populusa u koji sam upakovana u ovoj zemlji. Ili smo svi ludi ili je nešto drugo po sredi, nisam više sigurna...

Svakog dana uredno prebrojavam ostatke domaće valute ne bi li uz pomoć više matematike dokučila kako da za te “silne novce” obezbedim hranu, platim račune, obučem dete i možda odvojim za neki “luksuz”, tipa sladoled, bolji sok ili časopis...

Nije da se žalim, ne, navikla sam na ove rituale, jer ih praktikujem godinama.

Naučila sam se redu, nije svaki dan Božić, nije mi upala kašika u med, nije mi tata tajkun, a mama bogata naslednica... Nije ništa od toga, nije meni, a nije ni drugima oko mene.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Sta kazete,dragi moji..na sve ovo ??

''dabogda imao pa nemao''je nesto sto nas sve moze zakaciti,a vecinu je zakacilo....to je kao bol.tuga ne prolazi,ali se naucis zivjeti s njom.

Neki teski dogadjaji,vrtlozi su ucinili da nas stigne kako kazu,najstrasnija kletva ''dabogda imao pa nemao'',nije pravedno,ali ne vrijedi ni plakati nad sobom,vec pokusati izvuci najbolje i pokusati dalje....pa mozda se kolo srece okrene,i opet jednom imas.

Najgora narodna kletva -i narod ,kao i obično ,ima pravo .
Treba razgraničiti materijalni i emotivni gubitak.
Mi u Srbiji smo "imali" do 90 tih -sad većina nas ima tek toliko da preživi .
Mnogo ljudi je izgubilo sve tokom ratova .
Ili se nauči živeti sa minimumom ,ili se ljudi odluče krenuti u neizvesnost ,ostaviti i zemlju i dotadašnji život da bi "stekli" .
Ali to su samo materijalne stvari.
Ako smo preživeli neki emotivni gubitak ,a sami smo za to "krivi" -žalimo celog života .
Ništa lakše nije ni ako se to desilo "sticajem okolnosti" ili "višom silom" .
Stvari se nadoknade ,zaradi se ili nam se "posreći" ,ali kada se jednom izgubi srce -to je nenadoknadivo .
Ne znam šta je rešenje u oba slučaja ?
Ljudi prežive i kocentracione logore ,ratove ....mnogi i ceo život prožive sami .
Pitanje je ,da li je to život dostojan ljudskog bića ?
Nismo psi kojima je dovoljno da baciš kost ,pa je zadovoljan .
Nismo psi ,pa da se "parimo" u određeno vreme na ulici .
Ako smo nešto "imali pa nemamo" -ne možemo ni živeti u i od sećanja .
Ne znam šta je rešenje ,ali znam sve to vrlo loše utiče na naše raspoloženje ,optimizam , i uopšte ,životnu energiju.

Vjerujem da tako živi nas 80 % na Balkanu kao u citatu, i nije lako, nikako nije lako....ali, ima i gore i to svi jako dobro znamo. Često imam običaj reći da je rat imao i svojih prednosti - naučio nas je (bar mene) da se bez mnogo toga može. Jeste, nekada sam živjela bolje, ali ni tada kada je bilo bolje nisam imala sve: nisam dobila svaku igračku koju sam htjela, nisam išla svake godine na ljetovanje, nisu mi baš bile ispunjavane sve želje.
Nije moja oblast, ali nekako mislim da je to u ljudskoj prirodi stalno željeti više, valjda nas to i pokreće i stimuliše. Normalno je željeti da imaš ono što si nekada imao, ali je isto tako i normalno sagledati svijet oko sebe, mogućnosti... Mudrost je znati pronaći pravu mjeru. Treba dobro znati procijeniti koliko je realno željeti. Ako su mi želje nerealne bojim se da bi želje lako mogle prerasti u muku, plašim se da bi na kraju taj mučni osjećaj mogao dovesti do toga da na kraju i kada bi došlo do ispunjenja istih osjećaj zadovoljstva bude neprimijetan ili sasvim izostane. Opet kažem, normalno je željeti imati ono što si nekada imao, ali to nikako ne smije biti muka ili ne daj Bože opsesija, to onda vuče za sobom masu drugih nepoželjnih stvari.

Ja kažem (ništa novo), da je zato, svaki dan nov i neotpakovan dar. Tako gledam na život, tako gledam na stvari koje me okružuju i ne opterećujem se sa onim što je bilo, što sam imala i čega više nema. Svako drugačije gledanje, ogroman je teret. Novac JESTE za trošenje, stvari JESU, za upotrebu i za bacanje, kada dotraju. Imati, pa nemati, na ovakav način, postaje samo jedan lep period za sećanje, kada se imalo, a niko ne garantuje, da se neće imati opet (bilo šta u životu). Jevrejska poslovica, upravo je za one škrte osobe, one koji grčevito stiskaju ono materijalno oko sebe, a kao kletva, vrlo je ružan odraz nečije ljubomore, na nekog ko ima više.

Jedino što smo svi "imali" a mnogo nas sada "nema" je zdravlje .
Znam da zvuči "bapski" ili patetično  kada ovo kažem ,ali zaista jeste tako .
Ako nemaš zdravlje ,nešto te boli ili patiš od neke teške hronične bolesti -džaba ti sva blaga ili ljubav celog sveta .
Možda ublaži ,ali pomoći ne može .
Zaista je najvažnije "imati" zdravlje ,a bez svega ostalog ....može ,imao ili nemao ,ne menja puno stvar .

Najteza je kletva ( kazu) -Imao pa nemao-
Ta kletva kako je ja razume, odnosi se samo na materijalna dobra. Mozda gresim, ispravite me.
Da jako je tesko imati pa nemati, tesko se priviknuti na novonastalu situaciju. Ponos, ponos, ponos...mislim da ljudima TO najteze pada, da on koji je do juce bio neko, sad postane niko i mora da radi ono sto su za njega do juce, drugi radili. Ima gazdu nad sobom!
Da, jako je tesko. Znam ljude koji nisu mogli to da prezive.Oduzeli su sebi zivot.
Ovde pisem o ljudima koji su propali u poslu, svojom ili tudjom greskom.
Ono sto su preziveli ljudi iz ratom ugrozenih podrucja na celu sa nama ( Srbijom) u ovom postu ne spominjem. Oni nisu to birali i nista nisu mogli promeniti. Neko drugi se za to pobrinuo.

Da se ograničim samo na materijalni aspekt ove stare "Kletve". Nisam nikad imala mnogo u materijalnom smislu ali nisam ni oskudevala. Išlo je glatko i onda su kola krenula unazad sve brže i brže. Jesam krivila i sebe i druge nije da nisam. Bilo je tu i suza, besa, nekog oblika depresije ... Ali moja sreća je što sam svoju radnu karijeru započela ludih devedesetih i naučila sam se na menjanje poslova, čak totalnog menjanja struke pa sam s agro-hemije odletela u livarstvo ili posle čuvanja dece u robno knjigovotstvo.

Uspela sam da dostignem "nirvanu" u stavu da posao ne određuje mene nego ja njega. To podrazumeva da mogu da budem kaljava i prljavih noktiju po završetku radnog dana ali da ono što imam u glavi i što određuje moj karakter niko ne može da mi uzme.

..Ovde cu ja nesto reci na svoj nacin,a pisali ste primamljivo za diskusiju ,kojom cu ja sebe pocastiti ,mozda vec sutra...

Dakle..

........dabogda imao pa nemao..

Cudan osecaj da smo izgubili nesto dragoceno...osecaj , cesto pracen zeljom da to moramo ponovo pronaci..Zivot je kompleksna kategorija   i ako nam otvori sva svoja vrata ,moguce je da u nekom trenutku vratimo izgubljeno ,pa sve ostalo postaje bleda senka ispunjenosti..Ali,ja mogu ovako bajkovito da pisem do mile volje,jer realan zivot drzi sve svoje odaje uglavnom  zakljucane ,a  samo po neka vrata otskrine  u tisini, nudeci izlaz koji mozda i ne prepoznamo..

Materijalna baza na kojoj pociva ovaj svet,koja uslovljava sve segmente  zivota ,nudi beskrajna pitanja i trazenja..Sizifov trud da se ponovo dobije ono sto smo vec imali,da se sazna nesto sto smo vec znali ,da budemo ono sto smo bili.

Mozemo li to??Tesko..!!.Da dobijemo ono sto smo vec imali ,moguce, ako je teret bio umeren i u pravim rukama!Imati nesto..ili nekoga,slozena prica ,nikada do kraja ne ispricana..Uvek imate to nesto  i cesto  nije dovoljno..''Napunjenih dzepova,hodamo kroz noc dignute glave,ali uvek ce ostati ''neko, prazno,neispunjeno  mesto,neka pustos...I sta onda?..

Da saznamo nesto sto smo vec znali,pre ce nas razocarati nego ispuniti..pogotovo ako smo isli krivim putem i znali da gresimo..Nedostajala je snaga umeca da se suocimo na pravi nacin  i odaberemo tezi put,ali ispravan..Uz svu tu muku,neizbezan je strah ,kao verni pratilac svih nasih dogodovstina..Bojimo se neuspeha,ali cesto se bojimo i uspeha ,pa to onda uslovljava da iako imamo saznanja, gresimo...

Obe stvari uslovljavaju trecu..da budemo ono sto smo bili..A sta smo to mi ,zaista,i bili?Na takva pitanja znamo odgovore,znamo,mozda, sta smo,ali cesto zaboravljamo, ko smo?

Vecina ljudi zdravlje,mladost,ljubav,srecu , blagostanje  i  mir svrstava u kategorije prolaznog karaktera  sopstvenog  postojanja,da bi se na kraju ozivela ceznja za ''casom zdravlja'',materijalnom sigurnoscu,  mirnim i stabilnim zivotom..

Recimo,  kada sam se nekada ljutila   sto mi ne ide,cesto bih znala da odustanem ...Necu  vise da odustajem..Resila sam da ovoga puta idem do kraja..
Kada su jednog trkaca formule jedan, pitali kako to da uvek stize prvi ,u cemu je tajna,odgovorio je jednostavno:''Ne kocim''.

Dakle,necu da kocim.Nista mi drugo ne preostaje..

Svako će se na ovu temu, prisetiti nečeg što mu/joj nedostaje, pa se može pretvoriti i u "žal za mlados'". Pod uslovom da smo razgraničili, šta je materijalno i prolazno, da smo nemoćni pred onim što je emotivni gubitak, a da smo svesni da ljudi dolaze i odlaze iz naših života, jer su ispunili svoju ulogu, ostaje kletva koja napada čisti ego. Dozvoljavam da nisam u pravu, ali što je ego razvijeniji kod pojedinca, to je veći krah pri padu, bilo koje vrste, pa kako je spomenula Dušica, može nekog navesti čak i na suicid. Krah, pad, može da parališe osobu, do te mere, da ne ume pronaći način da preživi i ne ume živeti drugačije, nego samo na tom, predjašnjem, izgubljenom, visokom nivou, koji ne može vratiti.