ZA SVE MAJKE

Ovu pjesmu je napisao jedan Nenad....
pesma posvecena mojoj majci,koje vise nema...

ZA TEBE MAMA...

Lezim.dok mi suze lice kvase,
moje mlado srce zeli da se spase,
izlaza nevidi blizu,
ponovo zapadam u krizu.
Izgubio sam sve,
sto vredelo je,
mog brata,tatu,i tebe majko,
i moj zivot,snove...
koji su se izgubili u igri tame.
Potrebno mi je,majko...
tvoje rame za plakanje,
tvoje ruke da me vode putevima istine,
tvoj pogled pun topline,
tvoja ljubav,andjeoske cistine,
da mi preokrenes svakodnevnicu,
koji samo kosmari cine...
Vise nikad necu osetiti majcinsku ljubav,
koja je u tvojim samo ocima sjala,
toplinu tvog todira,
koja mi je uvek prijala...
Zivim sam sad,u surovom svetu,
i vristim dok mi drugi snove ko paucinu pletu!!!
Dao bih sve da se bar na tren vratis,
jer znam da i ti tamo patis,
i da mi svoj blagoslov saljes,
sto nisi kraj mene da se kajes.
ZAR JE OVAKO MORALO BITI?!
citav zivot suze liti...
Zelim tvoj zagrljaj jos jednom,
jer bez tebe zivot je vise nego bedan!!!
Citav svoj zivot bih dao,
samo kad bi pored mene opet stala,
da jos jednom cujem tvoj glas,
jos samo jednom,
na tren, na cas...
Bez tebe ja ne postojim,
od zivota odustajem...
ko ce me kao ti nekad
u svemu podrzati,
i pred spavanje poljubiti.
sa tobom majko sve sam izgubio,
zivot bez tebe nema smisla,
nebodnosljiva bol me je stisla!!!
Bog mi snagu za zivot daje,
ali istinska sreca neznam sta je!
koracacu zivotnim putem,
bez imalo srama.
I nikada te necu zaboraviti,
sta si sve za mene ucinila,MAMA!!!

tvoj sin Nenad

OVA PJESMA JE NEMINOVNA

OPROŠTAJ S MAJKOM-D.Kis

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."
nježnu ljubav majke koje više nema!

Mama

Tvoje oci za nama zalud pogled traze...
Srce za krvlju zalud vene moli...
I usna zeli...al' ne ume da kaze...
da samo jos Dusa ostaje da boli...

...ruka zeli dodir...korak bi da krene...
...cujem kako molis . . .

''Boze...zasto bas mene?
...zasto danas...zar ne moze sutra...!?
(..zasto sada, Mili...zasto ovog jutra...)

...ko ce sutra sutra rucak da spremi...
...ko da usluzi gosta...
...ko za vojnikom godinu da strepi
i s' ponosom kaze - I on covek posta...''

...i poslednje ulozivsi trude,
kosuljica bez dugmadi osta'...
rodjendanska trebase da bude,
a sad ... oprostajna posta.

...Umrlo mu srce...tu...nad tobom...
kad tvoje na njegovim rukama je stalo.
Snovi nestase...odose sa tobom...
''E, moj Mali...Sunce Moje Malo...''

Suzom te poji...poljupcima hrani...
...nada se da samo san je ruzan...

...daj, srce...hajde i ti ka'ni...
...odagnaj ove agonije vapaj tuzan

MAJCI


Nikad više, nikad više
Ti me nećeš blago zvati,
Nikad više tvoje ruke
Zagrljaj mi neće dati.

Nikad više, majko moja,
Ja ti neću glasa čuti,
Nit' će sinak na tvom njedru
Počinuti, odahnuti.

Tvoj poljubac, svet i mio,
Sledila je samrt kobna, -
Od vjernoga sina tvoga
Otrgla te humka grobna.

Hladno ti je... I meni je
Bez ljubavi, bez tvog krila,
Kô da nikad moja duša
Ogrijana nije bila.

Sve je pusto, nikog nema
Što mi može pokoj dati,
Nema onog kog sam zvao
Slatkom riječju "mila mati".

Nema, nema... Svijet je malen -
Tvoja ljubav viša mi je,
Jedna cigla iskra njena
I od sunca ljepše grije.

Tek pod njenim blagim žarom
Ja sam lako tiče bio,
Imô krila, pa pod nebom
Raj i slatki život pio.

Sve mi bješe vedro, sjajno,
Kao milost oka tvoga;
U ljubavi tvojoj, majko,
Osjećô sam svetost boga.

Osjećo sam da je život
Nepregledno polje cvjetno,
A ja čedo razdragano
Što po njemu trči sretno.

A sad, majko, sve je pusto,
Nema sunca da me grije,
Nema tvoje blage riječi
Da me pita kako mi je.

Nema, nema... Crna java
Žalosna mi slova piše:
Da te nikad, majko mila,
Zagrliti neću više...

Nikad više... Tek na nebu,
Pred dverima svetog raja,
Ja ću opet mirno snivat
Usred tvoga zagrljaja


Aleksa Šantić
U Mostaru, 27. novembra 1897

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć

Dugo u noć, u zimsku gluhu noć
Moja mati bijelo platno tka.

Njen pognut lik i prosjede njene kose
Odavna je već zališe suzama.

Trak lampe s prozora pružen je čitavim dvorištem
Po snijegu što vani pada
U tišini bez kraja, u tišini bez kraja:
Anđeli s neba, nježnim rukama,
Spuštaju smrzle zvjezdice na zemlju
Pazeć da ne bi zlato moje probudili.

Dugo u noć, u zimsku pustu noć
Moja mati bijelo platno tka.

O, majko žalosna!kaži, što to sja
U tvojim očima

Dugo u noć,u zimsku bijelu noć?

Mojoj majci

Još ne sviće dan,
a tvoje oči sad vidim u tami
sa mnom si,kad tugujem,
kad plačem i kad se radujem.

Dom ,pust je moj dom
jer svi ti ljudi me ne poznaju
nemam nikoga tu
andjeli s neba te dozivaju.

Majko uvek si tu,
kad mi ne ide, i kad me slome
tiho plačem u snu,
moje srce je u srcu tvome.

Majko,čuješ li me
plaši me sad ova tama,
kao nekad u snu,
čuvaj me,
čuvaj me mama.

Majka

Ko čelik je čvrsta kad za nas se bori,
A sitna ko zrno kad o njoj se zbori.
Ko dašak je nježna kad rukom nas gladi,
A kamen kremenac kad cio dan radi.

Ko krušac je mekan kad voli i prašta,
A živi je vrutak kad priče nam mašta.
Ko melem je blag kad rane nam vida,
Ko sunčana zraka kad brige nam skida.

Ko breza treperi kad gleda nas sjetne,
A klikće ko ševa kad vidi nas sretne.
Ko sjena je tiha kad trpi i pati
Trpjet i šutjet tko može neg’ mati.

by Toni(prijatelj)

Vec sam ovdije postavio pjesmu, posvecenu mojoj majci, koja je bila jedna izuzetna zena, znala je pustiti suzu i zbog sebe, ali i zbog drugih, koji su patili, a ona znala za njihovu bol...
Nikada nije ni pred kim pognula glavu, svakom uzvratila ljubavlju i dobrotom, pa i onima koji su je znali i povrijediti...
Blago je preminula sa navrsene 92-je godine zivota, koji je nekada znao biti i veoma tezak, kako mi je ona znala pripovjedati...
Svatko od nas moze imati puno drugih stvari, ali samo mozemo imati jednu majku sto nas rodi, zato i uvijek iskazimo svoju ljubav za njih...
Ovo sam napisao, za sve vas majke, kao i one koje to sada nisu, ali ce na njihovu radost jednoga dana to biti...
Tesko je biti majka, ali radosnijeg dozivljaja za zenu nema, od momenta kada cuje prvi plac svog rođenog ceda...

Smiljan ::

Tesko je biti majka, ali radosnijeg dozivljaja za zenu nema, od momenta kada cuje prvi plac svog rođenog ceda...

Dopada mi se kako si opisao svoju Majku i divno je što je doživela duboku starost za razliku od moje koja nas je napustila, a tek je prešla četrdesetu. :placko:

Razumem šta si hteo reći kada si pisao da je "teško" biti majka. Majka sam, pa tako mogu reći da mi nije teško to sam majka, ali to što ti podrazumevaš pod težinom, za mene, a verujem i za ostale majke, jeste briga. Neprekidna briga koja nikada neće prestati dokle god je nas.

Prvi osećaj da sam postala majka (dva puta) bio je onog momenta kada sam podijila svoju decu. Sve pre toga bila je samo misao na njih i ni približno snažan doživljaj kao kada sam osetila njihov prvi "zalogaj".

Ne zelim da pobijam nikoga,za mene je prva mucnina bila dovoljna da volim svoje tek zaceto dijete pravom majcinskom ljubavlju,jer voljela sam oduvijek svu djecu,toliko da sam se pitala da li cu svoju rodjenu moci vise voljeti.
I danas ima te moje "djece" koja mi se jave,koja me vole kao majku,koja znaju da su mi bili sve na svijetu,ne mislim da sam cudo prirode,ali tu ljubav prema djeci sam imala od kad znam za sebe,od prvog kontakta sa novorodjencetom.....i biti majka,nesto je najljepse sto moze zaista da se desi jednoj zeni,jos ako ona to prepozna onda je to bukvalno idealna sreca iako kazu da takva ne postoji.

@Astra

Podrazumeva se da volim decu generalno, inače se ne bih odlučila da imam sopstvenu. Pre nego što su se moji rodili, isto sam razmišljala kao ti pitajući se "Mogu li voleti više nego što volim dete moje sestre?". Naravno da mogu, ali nije tu više stvar količine ljubavi, već vrste. Sopstveno dete je biološki deo nas i ta ljubav se ne može porediti niti sa jednom. Zato sam i govorila o onom trenutku koji je najsnažniji izmedju tek rodjenog deteta i majke.

Trudnoća je blagosloveno stanje i tu smo već u kontaktu s detetom i ne samo biološki.

Jednako mogu zaplakati zbog suza nepoznatog deteta, kao i zbog svoje, samo što mi nisu sve dečije suze pred očima.

Crne oci…
cesto bile su tuzne.
Duge noci…
nosile su sa sobom snove ruzne.
Zivot…
Bio je surov.
Bio je zao.
Davao suze, radost joj krao.
A ona je uvek bila odvazna,
jaka, neverovatno snazna.
Prkosila je zlu,
odrzavala ju je jaka volja,
sa obe noge cvrsto na tlu,
bila je i ostala najbolja.



Hvala joj,
jer me uvek spasavala placa,
hvala joj,
jer je uvek bila tu da me podseti
da mogu da budem jaka…najjaca…

Moja mati...

[b]Moja mati je zedna,
a voda joj lice kupa,

moja mati je gladna
a motikom biljku hrani

Moja mati je umorna
od umora
i kleca
i jeca
u nebo gleda
i neda danu da mine,

Moja mati je umorna od umora
i opet se svaku vecer smije...

Moja Majka je živa,
Ime njeno je i moje
Nas dve smo Jedno
A zapravo smo dvoje

:placko:

ZA TEBE MAMA...



Lezim.dok mi suze lice kvase,

moje mlado srce zeli da se spase,

izlaza nevidi blizu,

ponovo zapadam u krizu.

Izgubio sam sve,

sto vredelo je,

mog brata,tatu,i tebe majko,

i moj zivot,snove...

koji su se izgubili u igri tame.

Potrebno mi je,majko...

tvoje rame za plakanje,

tvoje ruke da me vode putevima istine,

tvoj pogled pun topline,

tvoja ljubav,andjeoske cistine,

da mi preokrenes svakodnevnicu,

koji samo kosmari cine...

Vise nikad necu osetiti majcinsku ljubav,

koja je u tvojim samo ocima sjala,

toplinu tvog todira,

koja mi je uvek prijala...

Zivim sam sad,u surovom svetu,

i vristim dok mi drugi snove ko paucinu pletu!!!

Dao bih sve da se bar na tren vratis,

jer znam da i ti tamo patis,

i da mi svoj blagoslov saljes,

sto nisi kraj mene da se kajes.

ZAR JE OVAKO MORALO BITI?!

citav zivot suze liti...

Zelim tvoj zagrljaj jos jednom,

jer bez tebe zivot je vise nego bedan!!!

Citav svoj zivot bih dao,

samo kad bi pored mene opet stala,

da jos jednom cujem tvoj glas,

jos samo jednom,

na tren, na cas...

Bez tebe ja ne postojim,

od zivota odustajem...

ko ce me kao ti nekad

u svemu podrzati,

i pred spavanje poljubiti.

sa tobom majko sve sam izgubio,

zivot bez tebe nema smisla,

nebodnosljiva bol me je stisla!!!

Bog mi snagu za zivot daje,

ali istinska sreca neznam sta je!

koracacu zivotnim putem,

bez imalo srama.

I nikada te necu zaboraviti,

sta si sve za mene ucinila,MAMA!!!

Majka je …



Majka je …




Hladne su i pesme i bajke bez majke.
Kad bi nebo bilo toplomer a zvezde stepeni ni tako nešto ne bi bilo dovoljno da izmeri dubinu i visinu majčinih osećanja.
- Muškoj deci možemo menjati igačke prema duhu vremena ali devojčici
je lutka nezamenjiva. Igrajući se sa lutkom, žensko dete se nesvesno
pripema za ulogu majke.
Majka je inspirisala mnoge pesnike koji su napisali najlepše pesme o
majci. Najlepša i najteža je uloga majke. Bilo da je reč o kolibi ili
palati sve ostaje suvo drvo i hladan kamen dok se ne pojavi majka koja
sve pretvara u ugodan kutak i topli dom.
- Majka je sunce u čarobnom prevoju našeg detinjstva. Njena žrtva na
oltaru ljubavi stalno gori a nikad ne sagoreva. Ona je divni muzčki
instrument sa dve titrave žice; na jednoj svome čedu peva divnu pesmu o
sreći a na drugoj slaže osetljivu melodiju o nesreći koju naslućuje.
Majka je izvor života, sigurnost i toplina doma. Ona je nežnost ,
ljubav I srce porodice. Ona nas uči da volimo druge; uči nas životu od
prvih reči do iskustva odraslih. Majka je mir sveta, jer mrzi ratove
koji joj iz naručja otimaju decu.
- Jedna je majka, ona nam je podarila život a sa životom I sve
ostalo. Mi smo deo nje i ona deo nas dokle god smo živi. Čak i onda kad
umre, još uvek živi u našim sećanjima. Ne postoji niko na svetu ko je
dao toliko mnogo a primio tako malo osim majke. - Jedino je žrtva
Otkupitelja sveta veća od njene.
Iz njenog života rodio se naš život i njena ruka nas je štitila od svih opasnosti.
Njena uspavanka činila nam je san mirnim i bezbrižnim. Ona se
radovala našem prvom koraku, plakala da bismo se mi mogli smejati,
trpela glad da bismo mi bili siti. Ma koliko daleko otišli od nje,
nikad ne zaboravljamo njeno toplo krilo. Kada su upitali jedno dete
kako mu se zove majka, ono je odgovorilo: „Moja se mama zove majčica!”
Zato, svim majkama, najlepšim i najdrazim majčicama na svetu, želim
da vam još dugo, dugo godina pozive kako biste i vi bili srećniji.

OPROŠTAJ S MAJKOM




   Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore…
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.



   Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje… I dok zvono zvoni,



   samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.



   O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže: “Zbogom…”
nježnu ljubav majke koje više nema!

NEDOSTAJES i danas.

Mojoj majci

Starice moja,milo moje duse,
sto budno docekujes svako svanuce.
Sa strepnjom i zebnjom iznedrenog dana
podaris mi ljubav, da mi budes brana.

Povijala nezno ti si ceda svoja
da postanu ljudi i znamenja tvoja.
Korake si prve pokazala brizno
ljubila i grlila u narucju silno.

Da osete ljubav sto ih toplo greje
da ih suza ne ukvasi,osmeh da im sejes.
neprestanom strepnjom,rodila se bora.
zelje srca ,samo majke,,kao danu zora.

Da nauce prva slova, u zivotu skole,
ko junaci da se bore,i da samo vole.
Sve ono sto majka, radjala je svima,
sto imena nose svoja i snjima u njima.

I dobismo odraz odraslijeh bica
shvatismo i zivot od meda i bica.
Dok polako zaborav sve,hoce sad po svoje
ja rodjenjem naucih se da si ,sunce moje.

Ti starice moja,oko moje brizno
uzdah ti je bolan i zelis nas silno.
Da se bar na tren u vremeplov vratis
nismo vise mali,ne zelis da shvatis.

Zadrhtala ruka izborana,mala
sto je na trenutak mahnula i zvala
kolevka je moja od zivota dala
umorna je mila moja,nikad nije stala.


I nikad ti nisam, rekla sve sto zelim,
da te mnogo volim i da ljubav delim
bas kako si meni ,govorila mila,
pokazala put za srecu i vodic mi bila.


I slusaj me dobro,nemoj da si stala!!!
Trebas mi ko sunce i njegova snaga.
Molim te pred Bogom,samo me jos gledaj
i nikad se vremenu ti lako ne predaj.

Zivi milo moje .,gledaj me i disi
hocu da si samnom da jos prica cujem.
One sto si davno ti pricala nama
u detinjstvo srece da dusu obujem.


Mojoj dusi koja mi daje kiseonik postojanja i vodu zivota.Mojoj miloj dusi-mojoj MAJCI.

jutarnja izmaglica

Tvoja Majka - Mitar Mitrovic

Sve su majke dobre majke,Ali samo tvoja mati,Svaku tvoju stopu uvek,Otkucajem prati.



Sve su majke dobre majke,Ali samo tvoja mati,Ako treba i svoj zivot,Za tebe ce zrtvovati.


Sve su majke dobre majke,Ali samo tvoja mati,kada tebe nocu nema,Ona ceka,strepi,pati...


Uvek neka zivi mama,Zivot nek` joj srecan bude,Jer kad ne bi bilo mame,Ko bi tada radj`o ljude?

Majka

Ko čelik je čvrsta kad za nas se bori,
A sitna ko zrno kad o njoj se zbori.
Ko dašak je nježna kad rukom nas gladi,
A kamen kremenac kad cio dan radi.

Ko krušac je mekan kad voli i prašta,
A živi je vrutak kad priče nam mašta.
Ko melem je blag kad rane nam vida,
Ko sunčana zraka kad brige nam skida.

Ko breza treperi kad gleda nas sjetne,
A klikće ko ševa kad vidi nas sretne.
Ko sjena je tiha kad trpi i pati
Trpjet i šutjet tko može neg’ mati.

JEDNA JE MAJKA NA CELOM SVETU

Jedna je majka na celom svetu
Jedan je miris u majskom cvetu
Jedno je srce sto tako kuca
Zato je volim vise od sunca

(O majko, majko, svak ti se divi
Jos dugo, dugo sa nama zivi)

Gde god da krenem, majke se secam
I njenu toplu ljubav osecam
I kad mi tepa o cedo moje
Zivot bi dala za dete svoje

Svaka je majka na svetu ista
Svakoj je ljubav ko suza cista
U tihoj noci kad zora svice
Majci je dete najdraze bice

Jesi li živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu...

"Zašto plačeš mati,
svjetla je prepun naš dom
u oluji, noći,
prva si u srcu mom.

O mati, o tužna mati,
ne boj se za me
Jer nisam ti ko malo dijete
ne boj se za me..."

MAJKO ...






Zaboravila si me naučiti
da u ovom životu sve ima
svoj početak i kraj,
i da se iz raja pakao može roditi
al' iz pakla nikad raj...

Zaboravila si me naučiti
da i ljubav a i život
imaju svoj rok trajanja.
I onda kad im rok istekne
ostaje pregršt čežnje i kajanja...

Al' eto, majko, naućih i sama:
.. da sunce izadje i nestane
.. da suza pada pa prestane
.. da bude suša pa padnu kiše
.. da neko voli pa ne voli više
.. da sreću zna zameniti tuga
.. da patnja je ćoveku najbolja druga,
.. da vatra zna i da se ugasi,
.. da život bez ljubavi nema šta da krasi.

Naućila sam majko ...
Sve ima svoj početak i svoj kraj
i da nazad nema vraćanja,
al' nikad naućiti neću
zašto nam, majko, ostaju patnje i sećanja ... ?

Moja majka


[You must be registered and logged in to see this image.]



Moja majka je kao zvijezda

Što me mota oko

Gnijezda.





Kad me zadaća

Muči mama mi kaže

Sjedni pa uči.







Kad se borim i kad se patim

Veliku snagu daje mi mati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

MOJA MAJKA





JA VOLIM SVOJU MAJKU


I ONA TO DOBRO ZNA.


OČIMA ZELENIM NJENIM


UVIJEK JOJ OSMJEH SJA.


U ZAGRLJAJU DRŽI ME NJEŽNO,


KAO DA SAM BIĆE MALO,


KOJE ĆE SE RASTOPITI OD LJUBAVI NJENE.


VOLI ME ONA JAKO,JAKO


I UZ NJU MI IDE


SVE LAKO,BAŠ LAKO.


Ines Špiljak

Majka- biće najmilije

[You must be registered and logged in to see this image.]


Majka je dobrota,
majka je ljubav,
majka je ljepota.

Majka je sve što imaš,
majka je sve što znaš.

Majka svoje dijete
voli najviše na svijetu.

Ja svoju majku
sanjam svaki dan
i to mi je najljepši san.

Ona je toplija od sunca
i ljepša od ruže,
a njeni otkucaji srca
oko mene kruže.

Najljepša mama na svijetu

[You must be registered and logged in to see this image.]

U zadaćama
su majke
kao iz bajke:
blage i mile
poput svile,
nježne i fine
kao balerine.
Zagrle tatu,
Smiješe se bratu,
Nemaju žute minute
I nikad se ne ljute.

No moja mama
Nije fina dama.
Ne ide na skijanje
Jer štedi za grijanje
I juri na sve strane
Da nam uljepša dane.
Glasno se smije
I ništa joj teško nije
(jedino je jadna
Kad je subota radna)
Ne zanima ju moda,
Malo nespretno hoda
I trebala bi na dijetu-
Ali meni je ipak
Najljepša mama na svijetu.

Ne plači moja mati,
što mi u oku nešto sija,
nije to suza majko,
to je jedan dragulj mali,
veći su u srcu ostali,
nije to suza mati

Ne tuguj majko mila,
što me neka tuga svila,
ne krivi sebe,
što si me, bez sreće rodila.

Ne plači moja majko
što u tugi te s'pomenem,
ti znaš da sam jaka majko,
ti si rodila mene.

Ne plači moja mati,
što žalosne pjesme pjevam,
jedino o nekoj sreći,
mogu samo, majko da snivam.

Ne tuguj zamnom mati,
što mi srce čemer uzima,
sve mi je bilo lakše,
dok si majko, bila živa.

tvoja lela

lela Milanka

Blago moje majke




Seljanka je skromna mila majka moja.
Haljina joj nije srebrom izvezena
Preko mora skupo naručena svila:
Sve je srebro njeno b’jela kosa njena.

Ruke joj ne krase alemovi sjajni,
Niti biser nosi oko b’jela vrata
Niti lanac zlatni, sve je zlato njeno:
Toplo srce njeno suhoga od zlata.

MATI



Preko devet gora, dolina i brda,
Usred sela b’jedna
Koliba je stara, a u izbi ima
Stan sirota jedna.

Nije dugo išla stazom žića, ipak
B’jele nosi prame...
Sveti, mili Bože, što joj mladost ote?
Vječna miso na me.

Svi se snovi njeni, sve se želje njene
Oko mene kreću.
Nema sudbe svoje, sa mnom d’jeli moju
Nesreću i sreću.

Ja sam duša njena. Pa da sve me progna,
Znam, da ona ne bi;
Da me sv’jet ko izmet baci, ona plačuć
Svila bi me k sebi.

I da nebo na me rasrđeno pusti
Grom i munju b’jesnu,
Ustala bi ona i pod munju, slabu
Podmetnula desnu.

Ah, ja n’jesam sam i lako život snosim,
Dokle sa mnom pati
Preko devet gora sirotica jedna:
Draga moja mati.






Ružica Šušnjara Sarić

Jedan mladic od 16 godina je putovao u inostranstvo,kad se vratio,na aerodromu ga je cekala majka sa suzama od srece ,zagrlila ga koliko je jace mogla i poljubila,jer ga se pozeljela.Sin joj je tada rekao:"Mami,ja znam da me volis,ali ti me blamiras kad me tako pred svima grlis,kao da sam malo dijete!To je majku povrijedilo,jer je mislila da sinu nije drago sto ju vidi.
6 godina kasnije,sin je ponovo putovao u inostranstvo
Majka ga je i ovaj put ispratila na aerodrom,da se oprosti s njim,ali ovog puta ga nije zagrlila,nego se okrenula i kroz suze rekla...Pazi sine na sebe.
Kad se sin vratio nazad,majke nije bilo na aerodromu da ga doceka.Kad je stigao kuci,vidio je jedno pismo i buket cvijeca od majke.Znatizeljan otvorio ga je i procitao,a kad je zavrsio,slomio se od bola i poceo plakati,jer je upravo dozivio najtezi trenutak svoga zivota
U pismi je pisalo:
Moj sine,kada sam te zagrlili prije 6 godina,plakala sam od srece,ali kad budes citao ovo pismo,ja cu vec biti na groblju,u kovcegu,mrtva,imala sam rak.
Plakala sam kad sam ti okrenula ledja prilikom tvog drugog putovanja
da te ne bih blamirala,iako sam znala da je to zadnji put
da te vidim
Volim te mnogo i uvijek cu biti u tvojoj blizini
S ljubavlju,tvoja mama!

Mame su prave dame,
one rađaju prinčeve lepotane,
mame su prave carice,
one rađaju princeze lepotice!

Mame su prave dame, prave carice,
i šta ćeš više, eto ti pesmice!


Miloš Stefanović/6 godina

Ja ne mogu naci drugu temu, so be it:

Mojoj najvecoj ljubavi sretan Majcin Dan:)

RODITELJSKO PISMO

Drago dete,

- Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom
i pokušaj me razumeti.....
- Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv....
- Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila....
- I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me....
- Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san.....
- Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu.....
- Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me
gledati s' podsmehom na licu......
- Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.....
- Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati.....
- Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati.....
- Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne......
- Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake......
- I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života......
- Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu.....
- Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Volim te.


Mnogo mi nedostaje majka.

Ne znam kako da se zahvalim mojoj majci.

Naučila me da praštam.
Naučila me strpljenju.
Naučila me da slušam tišinu i iz nje izvlačim pouke.
Naučila me da govorim ćuteći. Ali i da kažem glasno i jasno sve što mislim.
Naučila me da kuvam. Orezujem ruže i gajim biljke.
Naučila me svojim suzama kako se pruža podrška, čak i kad najdraži odlaze.
Bila je i još uvek je najjači vetar u moja ledja, na koju god stranu da krenem.
Hvala ti Mama.
(net)

Ceдимо за ручком пре неки дан, кад моја ћерка, онако узгред, помену да она и муж размишљају о детету. „Вршимо истраживање”, рекла је у шали „Да ли мислиш да би требало да имамо дете?”



„То ће вам променити живот,” рекла сам опрезно, покушавајући да звучим опуштено.

„Знам,” рекла је, „нема више спавања до касно викендом, нема спонтаних одмора и путовања.”

Али, ја уопште нисам мислила на то кад сам рекла да ће им се живот променити. Погледала сам ћерку у очи, покушавајући да нађем праве речи. Хтела сам да јој кажем оно што ни на једном курсу о родитељству неће научити.

Хтела сам да јој кажем да ће физичке ране од порођаја зарасти, али то што је постала мајка оставиће је заувек рањивом.

Размишљала сам да је упозорим да више ниједан наслов у хроници неће прочитати а да се не запита: „О, Господе, шта да је то било МОЈЕ дете?!” Сваки пожар, сваки пад авиона, свака несрећа ће је заболети.

Да јој кажем да, кад види слике деце која гладују, помислиће да ли ишта може бити страшније од тога да гледаш своје дете како страшно пати.

Погледала сам у њене савршено налакиране нокте и беспрекорну гардеробу и помислила да, ма колико софистицирана била, мајчинство ће у њој пробудити животињске нагоне и потребу да увек штити своје младунче, као што то чине лавице. Да ће на свако уплашено: „Мамааа!” трчати брже него што је икад мислила да може и ломити све пред собом, ма колико скупоцено било, без трунке оклевања.

Осећала сам да је требало да је упозорим да, ма колико година да је уложила у своју каријеру, све ће се то пореметити кад постане мајка. Може она организовати чување детета, пронаћи најбољу дадиљу на свету, али, сигурно ће доћи дан кад ће кренути на неки важан састанак и мислити на сладак мирис своје бебе. Мораће да посегне за последњим атомом снаге да саму себе спречи да не одјури кући и загрли своје чедо, увери се да је све у реду.

Желела сам да зна да свакодневне одлуке више неће моћи да буду рутинске. Да жеља петогодишњака да у ресторану уђе у мушки тоалет и згражавање при помисли на улазак у женски, може бити само један од хиљаду свакодневних проблема. Да баш на том месту, у гомили вриштеће деце, може бити разапета између жеље да допусти свом сину да гради самосталност и несметано уђе сам у тоалет и страха да можда баш унутра чека неки манијак.

Ма колико одлучна и самоуверена била у канцеларији, као мајка ће се УВЕК преиспитивати.

Гледајући у њу, тако лепу и савршену, хтела сам да зна да ће једном скинути тај вишак килограма који ће оставити трудноћа, али да се никад више неће осећати исто.

Да ће њен живот, сада најважнији на свету, одједном изгубити толику важност оног тренутка кад постане мајка. Да ће одустати од неких својих снова због свог детета, али да ће желети да живи што дуже, не да испуни своје, већ да што дуже гледа дете како остварује своје снове. То постаје највећа радост.

Хтела сам да јој кажем да ће линија од царског реза и стрије постати ожиљци поноса.

Њена веза са мужем ће се променити, али не на начин на који она мисли и очекује.

Желела сам да некако разуме да, колико год волела свог мужа, волеће га још сто пута више кад види нежност и пажњу с којом он купа, повија и храни своје чедо.

Желела сам да зна да ће се поново заљубити у њега из разлога који јој сад не изгледају ни најмање романтично.

Хтела сам да зна да ће потпуно разумети и повезати се са женама које су се толико кроз историју бориле да зауставе ратове, предрасуде, вожњу у пијаном стању и милион других ствари које прогањају сваку мајку.

Тако сам желела да дочарам мојој ћерки то узбуђење које ће осетити кад види своје дете како прави прве кораке или учи да вози бицикл.

Хтела сам да јој некако објасним тај слатки осмех који ће је разоружати сваки пут кад њено мало чедо пипне мацу или куцу и томе се одушеви као што се одрастао човек ничему не може радовати.

Најјаче на свету сам у том тренутку желела да осети радост која је толико јака и стварна да боли!

Видела сам да ме гледа зачуђено и схватила да су ми се очи напуниле сузама. „Никад нећеш зажалити.” – рекла сам коначно. Онда сам посегла за њеном руком тихо се у себи молећи за њу, за себе, за све жене овог света које су одабрале овај, најдивнији од свих позива на свету.

Majka

Ona što ti život daje,
što te prati iz prikrajka,
Ona što u brizi sva je,
to je nežnost, to je majka!

Ona što ti malom tepa,
što ti peva kad je sama,
svojoj sreći baš je lepa,
to je radost, to je mama!

Ona što te bolnog leči,
nad sudbinom što se vajka,
što ti šapće nežne reči,
to je hrabrost, to je majka!

Ispod srca što nas nosi,
svoju ljubav pruža nama,
miluje nas svud po kosi,
to je sreća, to je mama!

Ceo život što nas prati,
nestvarna je kao bajka,
što nam uvek više vrati,
to je ponos, to je majka!

U čast svim majkama. Autor: Dragićević Dimitrije

MOMO KAPOR-KEVA

I oni kojima nije majka, zovu je Keva! Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva! Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet... Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jestru, žečudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne... Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus. Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica... Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnnim zvukom. Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''. Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi. Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli? Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne. Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.