ZA SVE MAJKE

First topic message reminder :

Ovu pjesmu je napisao jedan Nenad....
pesma posvecena mojoj majci,koje vise nema...

ZA TEBE MAMA...

Lezim.dok mi suze lice kvase,
moje mlado srce zeli da se spase,
izlaza nevidi blizu,
ponovo zapadam u krizu.
Izgubio sam sve,
sto vredelo je,
mog brata,tatu,i tebe majko,
i moj zivot,snove...
koji su se izgubili u igri tame.
Potrebno mi je,majko...
tvoje rame za plakanje,
tvoje ruke da me vode putevima istine,
tvoj pogled pun topline,
tvoja ljubav,andjeoske cistine,
da mi preokrenes svakodnevnicu,
koji samo kosmari cine...
Vise nikad necu osetiti majcinsku ljubav,
koja je u tvojim samo ocima sjala,
toplinu tvog todira,
koja mi je uvek prijala...
Zivim sam sad,u surovom svetu,
i vristim dok mi drugi snove ko paucinu pletu!!!
Dao bih sve da se bar na tren vratis,
jer znam da i ti tamo patis,
i da mi svoj blagoslov saljes,
sto nisi kraj mene da se kajes.
ZAR JE OVAKO MORALO BITI?!
citav zivot suze liti...
Zelim tvoj zagrljaj jos jednom,
jer bez tebe zivot je vise nego bedan!!!
Citav svoj zivot bih dao,
samo kad bi pored mene opet stala,
da jos jednom cujem tvoj glas,
jos samo jednom,
na tren, na cas...
Bez tebe ja ne postojim,
od zivota odustajem...
ko ce me kao ti nekad
u svemu podrzati,
i pred spavanje poljubiti.
sa tobom majko sve sam izgubio,
zivot bez tebe nema smisla,
nebodnosljiva bol me je stisla!!!
Bog mi snagu za zivot daje,
ali istinska sreca neznam sta je!
koracacu zivotnim putem,
bez imalo srama.
I nikada te necu zaboraviti,
sta si sve za mene ucinila,MAMA!!!

tvoj sin Nenad

Ja ne mogu naci drugu temu, so be it:

Mojoj najvecoj ljubavi sretan Majcin Dan:)

RODITELJSKO PISMO

Drago dete,

- Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom
i pokušaj me razumeti.....
- Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv....
- Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila....
- I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me....
- Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san.....
- Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu.....
- Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me
gledati s' podsmehom na licu......
- Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.....
- Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati.....
- Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati.....
- Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne......
- Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake......
- I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života......
- Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu.....
- Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Volim te.


Mnogo mi nedostaje majka.

Ne znam kako da se zahvalim mojoj majci.

Naučila me da praštam.
Naučila me strpljenju.
Naučila me da slušam tišinu i iz nje izvlačim pouke.
Naučila me da govorim ćuteći. Ali i da kažem glasno i jasno sve što mislim.
Naučila me da kuvam. Orezujem ruže i gajim biljke.
Naučila me svojim suzama kako se pruža podrška, čak i kad najdraži odlaze.
Bila je i još uvek je najjači vetar u moja ledja, na koju god stranu da krenem.
Hvala ti Mama.
(net)

Ceдимо за ручком пре неки дан, кад моја ћерка, онако узгред, помену да она и муж размишљају о детету. „Вршимо истраживање”, рекла је у шали „Да ли мислиш да би требало да имамо дете?”



„То ће вам променити живот,” рекла сам опрезно, покушавајући да звучим опуштено.

„Знам,” рекла је, „нема више спавања до касно викендом, нема спонтаних одмора и путовања.”

Али, ја уопште нисам мислила на то кад сам рекла да ће им се живот променити. Погледала сам ћерку у очи, покушавајући да нађем праве речи. Хтела сам да јој кажем оно што ни на једном курсу о родитељству неће научити.

Хтела сам да јој кажем да ће физичке ране од порођаја зарасти, али то што је постала мајка оставиће је заувек рањивом.

Размишљала сам да је упозорим да више ниједан наслов у хроници неће прочитати а да се не запита: „О, Господе, шта да је то било МОЈЕ дете?!” Сваки пожар, сваки пад авиона, свака несрећа ће је заболети.

Да јој кажем да, кад види слике деце која гладују, помислиће да ли ишта може бити страшније од тога да гледаш своје дете како страшно пати.

Погледала сам у њене савршено налакиране нокте и беспрекорну гардеробу и помислила да, ма колико софистицирана била, мајчинство ће у њој пробудити животињске нагоне и потребу да увек штити своје младунче, као што то чине лавице. Да ће на свако уплашено: „Мамааа!” трчати брже него што је икад мислила да може и ломити све пред собом, ма колико скупоцено било, без трунке оклевања.

Осећала сам да је требало да је упозорим да, ма колико година да је уложила у своју каријеру, све ће се то пореметити кад постане мајка. Може она организовати чување детета, пронаћи најбољу дадиљу на свету, али, сигурно ће доћи дан кад ће кренути на неки важан састанак и мислити на сладак мирис своје бебе. Мораће да посегне за последњим атомом снаге да саму себе спречи да не одјури кући и загрли своје чедо, увери се да је све у реду.

Желела сам да зна да свакодневне одлуке више неће моћи да буду рутинске. Да жеља петогодишњака да у ресторану уђе у мушки тоалет и згражавање при помисли на улазак у женски, може бити само један од хиљаду свакодневних проблема. Да баш на том месту, у гомили вриштеће деце, може бити разапета између жеље да допусти свом сину да гради самосталност и несметано уђе сам у тоалет и страха да можда баш унутра чека неки манијак.

Ма колико одлучна и самоуверена била у канцеларији, као мајка ће се УВЕК преиспитивати.

Гледајући у њу, тако лепу и савршену, хтела сам да зна да ће једном скинути тај вишак килограма који ће оставити трудноћа, али да се никад више неће осећати исто.

Да ће њен живот, сада најважнији на свету, одједном изгубити толику важност оног тренутка кад постане мајка. Да ће одустати од неких својих снова због свог детета, али да ће желети да живи што дуже, не да испуни своје, већ да што дуже гледа дете како остварује своје снове. То постаје највећа радост.

Хтела сам да јој кажем да ће линија од царског реза и стрије постати ожиљци поноса.

Њена веза са мужем ће се променити, али не на начин на који она мисли и очекује.

Желела сам да некако разуме да, колико год волела свог мужа, волеће га још сто пута више кад види нежност и пажњу с којом он купа, повија и храни своје чедо.

Желела сам да зна да ће се поново заљубити у њега из разлога који јој сад не изгледају ни најмање романтично.

Хтела сам да зна да ће потпуно разумети и повезати се са женама које су се толико кроз историју бориле да зауставе ратове, предрасуде, вожњу у пијаном стању и милион других ствари које прогањају сваку мајку.

Тако сам желела да дочарам мојој ћерки то узбуђење које ће осетити кад види своје дете како прави прве кораке или учи да вози бицикл.

Хтела сам да јој некако објасним тај слатки осмех који ће је разоружати сваки пут кад њено мало чедо пипне мацу или куцу и томе се одушеви као што се одрастао човек ничему не може радовати.

Најјаче на свету сам у том тренутку желела да осети радост која је толико јака и стварна да боли!

Видела сам да ме гледа зачуђено и схватила да су ми се очи напуниле сузама. „Никад нећеш зажалити.” – рекла сам коначно. Онда сам посегла за њеном руком тихо се у себи молећи за њу, за себе, за све жене овог света које су одабрале овај, најдивнији од свих позива на свету.

Majka

Ona što ti život daje,
što te prati iz prikrajka,
Ona što u brizi sva je,
to je nežnost, to je majka!

Ona što ti malom tepa,
što ti peva kad je sama,
svojoj sreći baš je lepa,
to je radost, to je mama!

Ona što te bolnog leči,
nad sudbinom što se vajka,
što ti šapće nežne reči,
to je hrabrost, to je majka!

Ispod srca što nas nosi,
svoju ljubav pruža nama,
miluje nas svud po kosi,
to je sreća, to je mama!

Ceo život što nas prati,
nestvarna je kao bajka,
što nam uvek više vrati,
to je ponos, to je majka!

U čast svim majkama. Autor: Dragićević Dimitrije

MOMO KAPOR-KEVA

I oni kojima nije majka, zovu je Keva! Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva! Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, nažalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet... Otkako ih znamo, odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jestru, žečudac, glavobolju i one ružičaste, za visok pritisak... Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane patofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju - Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne... Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same ''razvijaju'' po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar - taj ''srpski kavijar'' (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada ne bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kada jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka i proba jela da bi postigla idealan ukus. Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i ''mast (propuštenu) kroz devet voda'', a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica... Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnnim zvukom. Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih ''ibrišima''. Keve su najtolerantija bića. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi. Jedini Kevin kalendar bio je - crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje - za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva - spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli? Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena kada se živelo mirno, pošteno i udobno, nažalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne. Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus.

МАЈЦИ

Много ми недостају твоје речи
чак и заповед да урадим нешто
време не може ране да излечи
сузе те научи да сакриваш вешто.

Твога гласа нема, све остало ту је
чак још зором чујем: хајде, узми слатко
лагани ти корак кућом одјекује
као да си негде изишла на кратко.

А можда си отишла звезде да ми скинеш
јер све друго ти си мени дала
никад ниси престала да стрепиш и бринеш
а ја никад нисам рекао ти хвала.

Празнина притиска и није ми лако
али кад год погледам у небо високо
знам да си ту негде, и осетим како
на ме будно пази твоје брижно око.

Знам да ме гледаш негде из прикрајка
а кад навру сећања и тренуци сете
слутим да се пита моја стара мајка:
„Где ли је, шта ради, њено мало дете“.

Одговор ти шаљем, сада ми не смета
то питање због кога осећах се јадно:
твој син мали од шесдесет лета
добро је обучен и није му хладно.

Čak Noris sa mamom .Ona 100-on 81 godina .
I Čak Noris je nečije "dete" .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sve dok živim muči me savjest
da nisam mogala držati, majko moja, tvoju ruku koja slabi,
i nisam mogala stisnuti kad je smrt dosla
i odvela ti dušu u zemlju snova.
Nisam mogla biti s tobom da se ispričam
za prkos i riječi koje su te uvredile....
Nisam ti mogla reći majko koliko mi značilo
kad si me čekala pred kapijom da stignem
i kad se svjetlost tvojih lijepih očiju prigušile
suze u kojima je vrebao strah.
Ne mogu ti obećati da ću doći opet,,,
Niko me više ne čeka ni pred kapijom ni u roditeljskom domu....

Đole ::

[b][i][color=#006666] Te 1943. Vlaadimir Nazor prelazi  rijeku Kupu kod Karlovca, to je opisao u pjesmi
ČAMAC NA KUPI istu i mnoge druge sam učio napamet. Poznata je njegova slika sa
šeširom i zvijezdom od crvenog platna.

Veliki Vladimir Nazor (onda već star čovek ) se pridružio "partizanima " .
KAo što bi i ja -danas .
SMRT FAŠIZMU_SLOBODA NARODU!