DESANKA MAKSIMOVIC

Samoća

Od jutra hodam
adom između nabujalih voda.
Nigde nikoga, samo tajna
zamršena granja,
samo ja i samoća
beskrajna, slatka i očajna.

Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te
otud odakle nećeš doći nikad,
i svetlost ima sjaj tvojih beonjača,
uza me korača.

I kad god me grana darne,
čini mi se tvoje rame
ide uza me,
od senke na stazi učini se
da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.

D.Maksimović

SUDBA



U proleće,u proleće kad vrbe zelene

I potok teče plavim nebom umiven,

U cvetovima kad mirišu magle;

U proleće,u proleće ruže uvele

Zavoleh miris skriven.



U maju,nad srcem kad su mi se nagle,

Suđenice vile nisu umele

Od ludosti da mi ga spasu.

U proleće,u proleće ja zavoleh

Senke u nečijem glasu.



U proleće,u proleće,tako je suđeno,

Srcu mom uvek će ljudi da se čude

I žeđi mu niko neće shvatiti.

O,žao mi je mladića koji me voleo bude

U proleće,jer će patiti.

...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....
Desanka Maksimovic
________________[You must be registered and logged in to see this image.]

Desanka Maksimovic (1898-1993)



Desanka Maksimovic je bila najstarije dete oca Mihaila, ucitelja, i majke
Draginje. Odmah posle njenog rodenja, Mihailo Maksimovic je dobio
premeštaj te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela
detinjstvo a gimnaziju je završila u Valjevu. Pocetkom avgusta 1933.
godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.


Studirala je Filozofski fakultet u Beogradu, na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti.
Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu, Desanka Maksimovic je najpre radila u Obrenovackoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trecoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925.godine radila oko godinu dana u uciteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih ucenica bila je i Mira Aleckovic, koja je takode postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimovic. Pocetkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u
istoj školi ostala do konacnog penzionisanja, 1953.


Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj
prijatelja medu piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš
Crnjanski, Ivo Andric, Gustav Krklec, Isidora Sekulic, Branko Copic i
mnogi drugi.


Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog clana.
U cetvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu
je preminula Desanka Maksimovic. Sahranjena je u Brankovini kod
Valjeva.

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

D.Maksimovic

[You must be registered and logged in to see this image.]
imikimi - Customize Your World!

Opomena

Cuj, reci cu ti svoju tajnu
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
sasvim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke
pa cu ruke
svakom pruziti...

[You must be registered and logged in to see this image.]


Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

I mogu kom reci u tome casu
cudesnu tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Ucinice mi se negde u sumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.

Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira ...

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira...
(Desanka Maksimovic)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nasa tajna

[You must be registered and logged in to see this image.]


O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
zedji, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase
da li nas je radi nas,
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao
u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah
spajao nase ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
sta je moglo, ni da li je moglo nesto
da uplete i sjedini
duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo
kao sume nase s proleca,
ili tiha i tuzna
cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.


Desanka Maksimovic

Ozdravljenje

              



Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.


A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo
te nisam uvek draga bivala

čoveku koji bi mi čeznje zaneo


za nečim čega nema.


U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.


Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.

Dan kad te videla nisam

         
O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.

SELICE

Kroz noc i vlagu
divlje se guske sele jugu
i bolno kricu.
Osecam želju da mutnu neku
napišem pricu:
kako odnose one sobom
na krila svoja bela dva
iz duše moje drago nešto,
a ne znam kuda,
i ne znam šta.

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju koja buja u samoci,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtacete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
secacete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam nece gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoc hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
secanja na nju nikada se neceš spasiti.

Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
secacemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranicno,
a sediš kraj nje bez glasa slušajuci bajku koja se u vama raña,
svanucu slicno,
pamticeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.

Ako veruješ, sedeci uz nju,
da je ljubav maslackov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budice te i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,
cije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleca, u snu, pisali pismo.

Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
meñu kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se nece ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvuci, kao da cete tog casa umreti,
pamtice te on, setice te se i umiruci.

Oni zbog kojih srca osecamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u secanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrecni i krivi.

Moj svet se sastoji od misli mutnih, od srca pometenoga, od onoga što u bolu dokučim, moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga, od priželjkivanja da ga ima negde gore, od prigovora njegovim zakonima, njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva, od prezanja pred svačim, u njemu su i skrušenosti blage svojstva i pobuna što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga što se misli kad je ponoćna tama, nestalniji je moj svet od dima, od tuge tiši. Stotinu vasiona svet sad u meni ima i stotinu krugova čistilišnih.

D.Maksimović

Moram ove stihove divne sada da stavim ...,mada si mozda zamislila post vise kao pricu o cuvenoj nasoj pesnikinji...

Strepnja

Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići
Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva

Desanka Maksimovic

NEJASNA PESMA[You must be registered and logged in to see this image.]

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.


Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.


Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.


O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Desanka Maksimović

Iskustvo

Znam ljude s mislima koje ne smeju
da se misle.
Znam buntovnike s rečima koje neće
moći da reknu.
Znam zaljubljene sa suzama koje ne smeju
da poteku.
Znam paćenike koji bol guše
u smehu.
Znam sanjalice sa snom koji nikad neće
biti java.
Znam željne odmazde sa rukom koja
mora da se sputava.
Znam pesnike sa pesmom koja se samo
za sebe piše.
Znam mnoge sudbinom pritisnute,
a jos dišu.

Desanka Maksimović

Razgovor

Jesi li ti rosa sto na pustinjakove ruke pada nezno?

Uteha sto u svete noci pohadja bedne?

Je li bilo negde sudjeno i neizbezno tebe da volim?

Jesi li ti suza srebrna pred gruboscu i zlom?
Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?
Cime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?
jesi li ti plamen na kome se dusa cisti
umrljana zivotom?

Jesi li ti duboka kao oci tvoje neizmerne?
Jesi li kao san moj o tebi dobra?
Hoce li moci ruke tvoje ciste i smerne
da odagnaju s cela bore,sto ih pobra
iduci zivotom?

Hoce li ljubav tvoja kao uplasena krila
pobeci ako te sa usana mojih takne plam?
Hocu li,ako i ti sa mnom budes bila
ostati zazidan u sebe,a sam
do kraja zivota?

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju
Nije zato što ne umeju
Već zato što su se udaljili od sebe
I što njihovo srce težak teret grebe
Što su ga sami sebi natovarili...
 
D. Maksimović

Desanka Maksimovic

NASA TAJNA

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cvece svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom sto od sreće blista;
jer pune topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;
jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.
Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh ce ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.


Desanka Maksimovic

Po rastanku

Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.


Desanka Maksimovic

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.


Desanka Maksimović

NEJASNA PESMA

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

Desanka Maksimović

Predosećanje
Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

D.Maksimović

LJUBAV


Mojoj misli na tebe neznoj i smernoj
ne znam uzroka, ni časa začetka,
ona je kao zaručnički prsten na ruci vernoj
kružna: nema ni kraja ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao,
ona zbilje pretvara u čarolije;
svemu što biva daje draž i smisao,
zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima.
Na moj život blago pada odsjaj njen
kao po umornim putima i poljima
mirisna večernja sen.

ČEŽNJA U TUĐINI


Da mi je da ne umrem u tuđini
Lepe su sve bukove u zemlji česte,
livada svaka lepa je mlada,
i sve reke nepoznate,
svi vrhovi što se suncem zlate,
sve i gde nije i gde jeste
pogled i noga mi stupila kada.
Ali kut zemlje na kom smo žito želi
i sa koga smo cedili vina,
zemlja koju smo pili i jeli,
čija na ognju palili drveta,
gde smo sahranili oca i sina,
kao da je sva grob pradedovska,
krvavo nam je bliska i sveta.
U tu bih zemlju hteo da legnem,
u taj kraj gde biljka svaka,
gde bubica svaka bolno me dira
kao žbun što na bratovom grobu cveta,
kao mrav što njime mili.
Zemlja sa koje smo jeli i pili,
koja nam je kao srce rođeno jasna
i tajanstvenija od svemira,
hteo bih da mi grobom bude.

SREĆA


Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
a noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što če života vode
odneti i kaplju moga življenja;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je stao kraj mene pun divljenja.

PRVI SNEG


Bolje bi bilo u tome prostranstvu
bez ijedne žive duše
da ni reči nismo izrekli,
da se na bele ljuljaške nismo peli,
da smo sa grlicama snežnim
ćutke seli za razboje.
Bolje bi bilo da nismo budili sneg
iz sna detinjeg,
da nismo srebrne jelenske rogove
šumom lomili.
Bolje bi bilo da smo sa potokom
uz ledeni nakovanj stali.

JA I TI


O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.

U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:

da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;

kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

ZVEZDE


Znam teško ti pada,
okolo ljudi ginu,
a ja kao besposleni monah
u zvezdanu gledam visinu.

Gledam kako se dižu
večernji lukovi i svodovi,
i zvezde mi bivaju bliske
kao seljaku jesenji plodovi.

Gledanje u njih me leči
kao zavičajno lipovo saće,
i mami više nego
putnika vatre domaće.

I noćas samo da iskapi pila
zaborav za njih sveži,
zahvatila sam ga šakom s izvora
kome pesak zvezdani na dnu leži.

Ali ne boj se, jutros sam oči
spustila na zemlju bodra.
Kada ustreba snage, znam, nada mnom
zvezde su i nebesa modra.

SVAKA TVOJA REČ


Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

STRAH


Plašim se kad pomislim
da će doći poslednja nedelja
našega drugovanja.
Znam, biće proleće i sunca žar,
i s bolom ostavićemo na dar
jedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani
poslednje nedelje našega drugovanja,
mirno ćemo se pozdraviti;
a nikada nećemo ozdraviti od čudesnoga tugovanja.

Što dana tih da ugledamo
tica srebrna krila,
u šumu u senci celu;
što tada baš da nam oči sretnu
onu krunicu cvetnu
radosnu i belu, belu.

VOLELA SE DVA VETRA


Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

GOVORI TIHO


Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu
nečijem tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas
teško bude.

ZALJUBLJEN MESEC


Voleo mesec zvezdu zlatnih veđa,
noću lutao ponad njena dvora
dokle god ga s neba ne otera zora.
A jednom kad ne uspe preći međe

prenaseljenih na nebu sazvežđa,
spaziše ljudi vatru meteora
pad sa njenog sazvežđa do ponora
od svih dotle, vele, i lepša i ređa.

Zato je mesec sad bled i zagledan
u vasionski ispod sebe bezdan
gde pogašeni leže meteori.

Veruje ugledaće srce njeno
u meteora kršu polomljenom
gde još davnim plamenom gori.

Mladost je prošla sasvim iznenada,
jedva smem toga da se setim.
Sijala je kraće nego mesečina mlada,
prošla je brže nego žetve leti.
Cvetala je kraće nego šiblje gloga,
nego trošni cvetovi bresaka.
Otpevala je života dva, tri sloga,
brže nego ptica iz prolećnog mraka.