Invalidi i njihove svakodnevne barijere u zivotu

Dugo sam razmisljala, da li da otvorim ovu temu?
Odlucila sam se da ipak to ucinim...
Ne samo iz razloga posto sam sama time konfrontirana, vec i zbog toga, jer vecina vas zivi na prostoru, gde se jako malo obraca paznje prema invalidima.
Ima raznih vrsta invaliditeta.Nekome se odma vidi da je invalid a nekome i ne.. Ali svi su na neki nacin invalidi.
Vidljivo je n.p. kod osoba koja sede u invalidskim kolicima, ili su vezani za pokretne stake, ili je mongolizam u pitanju, slepi (ima jos vise primera)...
Ali nevidljivo je n.p. kod pacijenata kao recimo slogirani, infrakti, gluvo-nemi,vestacki delovi tela...
Verovatno se u vasem okruzenju skoro svakodnevno susrecete sa invalidima, a da toga niste ni svesni...
Sta cinite ili mislite, kada dodjete u kontakt sa takvim osobama?
Koliko ste spremni da pomognete tim ljudima?
Da li pomislite nekad, da se tako nesto mozda moze vama ili vama jako bliskoj osobi dogoditi?
Ovo je samo mali broj pitanja sa moje strane, ali se ipak nadam da ce te ovu temu kao ozbiljnu prihvatiti i doprineti ozbiljnim komentarima znacaj nje.
Naravno, da cu se i ja sa ugla moga vida kao stecena time oglasiti na to..
Takodje ako imate bilo koja pitanja na tu temu, ne ustrucavajte se, nego me otvoreno pitajte!!!

Hvala!

Prvo da pozdravim ideju!!!
Naš forum je jedan od retkih gde se otvoreno priča o svemu i svačemu, gde nema ustručavanja i tabu teme.
Ova tema je dio našeg života, možda i nas same.

Postoje razne vidove invaliditeta...po meni ne postoji skala koji je malo teži, koji je najteži...možda su najviše hendikepovani oni koji su u nemogućnosti da slušaju, da pričaju, da hodaju.
Najbitnije u prižanju koliko-toliko normalan život ovim ljudima je njihova sloboda i razumevanje od okoline. Radim u firmi gde su zaposlena lica sa telesnim invaliditetom (to je jedan projekat Vlade Makedonije za zapošljavanje ovih lica, sa sledecim uslovima: Država plaća njihovo zdravstveno i penzisko osiguranje, daje im platu, a firma je dužna da obezbedi normalne uslove za rad ovih lica)
Znači svakoga dana u svom poslu se susrecem sa ovim ljudima. Ništa nisu različite od ostalih. Prihvaćene su u našoj sredini kao ravne na nas. Čak i rukovoditelje znaju njihov jezik i tretiraju ih kao i ostale zaposljene.
Iako ne pričaju razumljivo, iako neki jedva hodaju...primetila sam da su PUNI ŽIVOTA, da nemaju ni trunke samosažaljenja...
Veći invalid, po meni, je onaj koji je zna da živi, da udiše život svim celijama, on onoga koji de fakto je.

Moram priznati da sam oduševljen ! OVO jeste prava i ozbiljna tema .

Iako ima 100 zakonskih akata koji ova prava regulišu-slabo šta se sprovodi .
NE ZABORAVIMO -i mi sami za trenutak možemo podpasti pod tu kategoriju , dakle, ako nizašta drugo (a tako je dok je čovek zdrav ) treba bar zato da nas interesuje .

Moj najbolji drug je preko noći to postao-težak moždani udar .Čovek koji se sastojao od 100 kg smeha i energije -sada se kreće sa štapom, i uz pomoć električnog vozila .Mnogo toga ne može više sam -čak ni da se obuče.

Ono što mene nervira :
-nepoštovanje rezervisanih parking mesta i mesta u javnom prevozu
-nemogućnost prilaza invalidskim kolicima u mnogo javnih i drugih ustanova-zar je zaista teško napraviti rampu ????
Dovoljno da kažem , da Dom zdravlja u kome ja radim , se preselio u novu zgradu 60 tih godina prošlog veka .Rampu za kolica su napravili pre možda mesec dana -i to samo na ulazu u Hitnu pomoć .
-izbegavanje poslodavaca da stalno zaposle invalidne osobe
-bedno niski dodaci za tudju negu
-i još dosta toga , o čemu će biti reči na ovoj temi...

Evo tipičnog primera nebrige za invalidna lica .Ovo je prilaz u veliki tržni centar KTC u Apatinu.Ovo bi trebala da bude "rampa" Jednostavno su samo malo zaravnili ....a ne celom (velikom) parkingu, ama baš ni jedno mesto nije obeleženo za invalide . (proverio sam )

Primera za "nebrige" prema invalidima i svima ostalima moze se videti na svakom koraku i to je tako...Uvek je tih 5% gradjana koji nepostuju nikog osim sebe (mozda ni sebe) i otezavaju zivot svojim sugradjanima bili oni invalidi ili ostali.Upravo nepravim razlike za gradjane sa posebnim potrebama od osatalih jer imaju jednaka prava sa drugima.Naravno u zavisnosti od kompleksnosti i kategorije invaliditeta razlikuju se i potrebe.Imam s tim dosta iskustva...da sad nepominjem kakva, tako da me nista neiznenadjuje .Uvek treba pomochi koliko je zaista potrebno,i od te individue nepraviti vecheg invalida nego sto je.U ovoj zemlji nepostoje elementarni uslovi za normalno funkcionisanje za svakodnevni zivot bilo koga.Tu smo da jedni drugom pomognemo, i nikad se nezna dal che kome od nas ta ista pomoch biti potrebna.Za mene chovek sa posebnim potrebama se nerazlikuje od ostalih ,
i te potrebe su sastavni deo zivota i to se nedovodi u pitanje ni u polemiku.
moj moto je "sa ili bez idemo dalje"

U Somboru previše prepreka za invalide

Ne mogu ni kod lekara

Autor: Zlata Vasiljević | Foto:Zlata Vasiljević | 16.05.2009. - 09:51

SOMBOR - Brojne fizičke prepreke u gradu onemogućavaju osobama sa invaliditetom da koriste usluge raznih institucija u Somboru pokazala je jučeranja akcija „Šetnja u susret pristupačnosti“. Cilj je bio da organizacije osoba sa invaliditetom upoznaju članove Odbora za unapređenje položaja socijalno ugroženih osoba sa preprekama na koje svakodnevno nailaze, pa čak i kada krenu kod lekara.






Banka, Fond za zdravstveno osiguranje, Dom zdravlja, pošta, prodavnica, kafić, samo su neka mesta koja su juče zajedno sa osobama sa invaliditetom obišli u invalidskim kolicima i zdravi članovi odbora koji treba da radi na unapređenju položaja socijalno ugroženih osoba. Već kod prve institucije prepreka. Invalidskim kolicima nije se moglo ući u glavnu filijalu Vojvođanske banke.
- Prvi dokaz da su nam mnoge institucije nedostupne je i ova prva prepreka na koju smo naišli. Ne možemo da uđemo u banku i obavimo sve ono što rade i drugi ljudi. Ne možemo da priđemo ni pošti, a nedostupne su nam i lekarske ordinacije i stomatolog. Imamo problema i prilikom kretanja po trotoaru jer su ivičnjaci visoki i strmi. Ja se nadam da će se ovi članovi odbora, koji su se na kratko stavili u naš položaj, sada lično uveriti u probleme koje imamo i početi brže da ih rešavaju- kazala je Teraza Paštrović, sekretar Međuopštinskog udruženja za dečju i cerebralnu paralizu.
Osim ustanova koje su juče obišli učesnici akcije čulo se i da je osobama u kolicima onemogućen i pristup sudu, gradskoj kući u kojoj se organizuju tribine, koncerti i drugi programi.
- Na žlost grad još uvek nije dovoljno prilagođen osobama sa invaliditetom i ova naša akcija treba da pokaže koliko je velik broj nepristupačnih institucija koje su značajne za svakodnevni život. Nadam se da ćemo uspeti da uradimo nešto da se te arhitektonske barijere uklone i da makar deo službi kao što su banke, pošte, škole budu opremljene i za te naše sugrađane. Mi smo sa udruženjem distrofičara Zapadnobačkog okruga, Direkcijom za izgradnju grada i Odeljenjem za komunalne poslove konkurisali kod Ministarstva za rad kako bi dobili sredstva za te namene. Rezultate ćemo znati za 10 dana i ukoliko novac dobijemo pomoćiće i grad - kaže Danijel Mirkov, član Odbora za unapređenje položaja socijalno ugroženih osoba.

Ginekološki sto za žene sa ivaliditetom Ppristup osobama sa invaliditetom nema ni Centar za socijalni rad, ali ni Dom zdravlja u Mirnoj ulici u kome ne postoji ni jedna rampa za pristup kolicima. Miloš Božičković direktor Doma zdravlja rekao je da će taj problem biti rešen bez obzira na teškoće. - Do kraja godine Dom zdravlja kupiće i ginekološki sto za žene sa invaliditetom - kazao je Božičković.

Pogledajte ovo-rad nepoznatog genija na Domu zdravlja u selu Svilojevu kod Apatina.Rampa za invalide-lepo....da nema više od 10 metara , i sa dve "krivine" -jedna sasvim oštra , i jedna blaža .I onaj ko gura kolica treba da se pomuči sa tim slalomom , a kako čovek u kolicima to sam da izvede , zaista ne znam .

A lepo sa trotoara se moglo direkt ući na ulazna vrata , manje od 3 m .Da ne kažem da je nagib sigurno više od 45 stepeni.
Arhitekta je gledao estetetiku-a ne funkciju . Glupo....pogledajte sami :

Subotički invalidi traže izgradnju rampi

Ne mogu da uđu ni u javne ustanove

Autor: BILJANA VUČKOVIĆ | Foto:b. vučković | 30.09.2009. - 10:05

Urbanisti ne osećaju naše probleme: Marko Peić Tukuljac

Subotica - Subotičanin Marko Peić Tukujac već 31 godinu od kada je doživeo nesreću vodi bitku sa kvadriplegijom, ali prošle nedelje je odlučio da putem web portala: subotica.info, skrene pažnju Saši Vučiniću, gradonačelniku, na ugrožena prava invalida u gradu i neravnopravni položaj zbog arhitektonskih barijera. On ističe da „objekat koji se trenutno renovira, a u kom se pored Filijale NSZ nalazi i Fond PIO na koji su upućene sve invalidne osobe nema rampu za invalidska kolica“.

U svom dopisu Marko Peić Tukujac, ponudio je gradonačelniku i moguće rešenje, jer po njegovim saznanjima „dosadašnji napori uprave Fonda da od Zavoda za urbanizam dobije saglasnost za izgradnju rampe nisu urodili plodom“.
- Znam da je direktorica ove ustanove pokušavala da dobije dozvolu za uređenje ulaza, ali pismena saglasnst urbanista nikada nije stigla. Prinuđen sam da zbog overe raznih naloga, odlaska na lekarsku komisiju i drugih ostvarivanja prava odlazim u taj objekat, međutim, svaki put moram da molim komšije i poznanike da mi čine uslugu. Gradonačelniku sam predložio jedno od mogućih rešenja, a to je postavljanje pokretne platforme za invalidska kolica, koja nije jeftina, ali bi mnogo značila za više od 100 invalida koji se svakodnevno suočavaju sa barijerama u gradu - kaže Peić Tukujac.
Marko Peić Tukujac skreće pažnju da „ni Centru za socijalni rad, Pošti, Apoteci, mnogim bankama i kulturnim institucijama ne može da priđe iz istog razloga“. Zahvaljujući dobroj volji portira bio je na nekoliko kulturnih susreta u Gradskoj kući i za ovaj objekat kaže da bi mogao da bude primer drugima, jer je i jedan stepenik velika prepreka.
- Gradska kuća ima lift i dobre prilaze, ali najvažnije je što u njoj rade dobri ljudi koji će rado izaći u susret i koji su mi pomogli da odem do Velike većnice. Međutim, jako sam razočaran što je prvobitni projekat izgradnje Dečjeg pozorišta u kome je bio predlog za lift i specijalan ulaz za invalide odbijen. Očigledno da urbanisti ne osećaju probleme ljudi u invalidskim kolicima - kaže Marko Peić Tukujac.

Za platformu potrebno 1,2 miliona dinara U kabinetu gradonačelnika „Blicu“ je rečeno da je Saša Vučinić od kada je saznao za ovaj problem „angažovan na njegovom rešavanju, ali osim dobre volje treba naći 1,2 miliona dinara“. - Novac za pokretnu platformu nije bio planiran, ali sada aktivno radimo na pronalaženju načina da problem bude rešen. Čim novac bude obezbeđen pristupiće se kupovini i postavljanju platforme koja će podizati i spuštati invalidska kolica preko stepeništa - kazali su saradnici gradonačelnika Vučinića.

...sviraju da ne kažem čemu ! U mojoj firmi je ta rampa napravljena i postavljena za jedan dan ! I to je uradili naši kućni majstori od aluminijskog lima i cevi . Nego, boli društvo uvo, kao i za svaku manjinu ...

Protest osoba sa invaliditetom

D.M. | 09. 06. 2011. - 00:02h
| Foto: N. Karlić |

NOVI
SAD - Stotinu osoba sa invaliditetom okupilo se juče u podne na Trgu
slobode kako bi izrazili protest zbog toga što im je Gradska uprava za
socijalnu i dečju zaštitu ukinula novčanu pomoć.



Na Trgu slobode okupili su se članovi četiri Udruženja

Iako su nameravali da se zapute u protestnu šetnju i potom blokiraju
najprometnije raskrsnice u gradu, nakon pregovora sa nadležnima iz ove
uprave odustali su od te namere.
Sa transparentima „Stop diskriminaciji“, „Ništa o nama bez nas“, ali i
„Gluvi ne čuju, slepi ne vide, ovako više ne ide“, na Trgu su se
okupili članovi Udruženja paraplegičara Novog Sada, Udruženja
distrofičara, Udruženja obolelih od multiple skleroze „Multis“ i
Udruženja građana dečje i cerebralne paralize „Sunce“ izrazili su
nezadovoljstvo zbog toga što je Gradska uprava za socijalnu i dečju
zaštitu od ove godine ukinula novčanu pomoć za odmor, oporavak i
rehabilitaciju osoba sa invaliditetom, kao i zbog toga što Udruženje
distrofičara i Udruženje paraplegičara nisu dobili ni dinar za
registraciju, gorivo i održavanje kombi vozila kojima se prevoze.

- Kao razlog su nam naveli to što navodno nismo konkurisali kako treba,
a mi smo sve uradili po uputstvima Uprave za socijalnu i dečju zaštitu.
Od 2008. godine redovno smo dobijali novac i sada odjednom novca nema,
a budžet ove Uprave povećan je za 20 miliona dinara - kaže Aleksandra
Panović, sekretar Udruženja distrofičara.
Nakon pregovora pronađeno je kompromisno rešenje, a Sanja Stojanović,
član Gradskog veća za socijalnu zaštitu, kaže da joj je žao što je do
ovoga došlo i da će raspisati konkurs pa će udruženja koja nisu dobila
novac za gorivo, registarciju i održavanje kombi vozila to moći da
ostvare. Ona je rekla da novac nije raspoređen po političkoj liniji.

Ovo mi nikada neće biti jasno .
Invalidi su najugroženija socijalna grupa , i procentualno ih nema toliko mnogo , da se ne bi moglo efikasno finansijki ispratiti ? Nije mi jasno da ljudi koji o tome odlučuju se nikada ni ne pokušaju staviti u njihov položa -i ne razmišljaju da za trenutak svako od nas može to postati?

Niko ne brine o problemima 800.000 invalida


U vreme kada i zdravi, kojima je školovanje dostupno, kao i kakva-takva mogućnost zaposlenja, jedva sastavljaju kraj s krajem, nije teško pretpostaviti u kakvoj se situaciji nalaze invalidi kojima je mogućnost školovanja prilično mala, a šansa za dobijanje posla još manja. Ili kako u razgovoru za 'Blic' reče Ljubinka Borizovski, sekretar Saveta za cerebralnu i dečju paralizu, 'sve probleme koje danas imaju porodice u Srbiji, kada je reč o porodicama sa invalidima treba staviti na kvadrat'.

- Pođite od jednostavne kupovine cipela. Da bi invalid sa cerebralnom ili dečjom paralizom kupio recimo cipele, njemu je potrebna pratnja do prodavnice. Ako u porodici nema nekoga ko će mu pomoći, on mora da plati pratioca. Mora da plati i taksi koji će ga odvesti do prodavnice, a kada se sve to sabere, cipele za njega ispadnu prilično skupe - navodi Ljubinka Borizovski.

Ne postoji tačna evidencija o tome koliko invalida ima u Srbiji, ali prema procenama utemeljenim na kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije, njihov broj kreće se između 600.000 i 800.000. Ako se uzme da porodice u proseku imaju po tri ili četiri člana, onda je broj pogođenih invalidnošću mnogo veći.
Prema aktivistima organizacija koje se bave zaštitom invalida, glavni problemi invalida, osim zdravstvenih, jesu i slabi uslovi za školovanje, male šanse za zapošljavanje, teško dolaženje do ortopedskih pomagala, kao i svojevrsna odbačenost od društva. Ljubinka Borizovski, sekretar Saveta za cerebralnu i dečju paralizu koji okuplja 3.300 članova od ukupno 8.000 invalida sa ovom bolešću, koliko ih u Srbiji ima, za 'Blic' kaže da je 'primarni problem ove populacije oskudna pravna regulativa'.

- Ona se sastoji u tome što teško dolazimo do ortopedskih pomagala, teško ostvarujemo pravo na klimatski oporavak, teško se zapošljavamo i školujemo. U Srbiji ne postoji nijedna srednja škola za telesne invalide. Jedina u SCG je škola u Podgorici, ali ako neko iz Srbije hoće da upiše dete u tu školu, mora da plaća troškove školovanja. Ne pamtim da je neko od naših članova u poslednjih pet godina došao do kolica uz pomoć Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, pa smo prepušteni sami sebi i pomoći humanitarnih organizacija. Koliko su nam kolica potrebna, dovoljno govori podatak da od naših 3.300 članova, njih oko 60 odsto je vezano za kolica - navodi Ljubinka Borizovski.

Ona dodaje da problem postoji i kada je u pitanju finansiranje lečenja i rehabilitacije, pošto su ukinute državne dotacije, pa ta sredstva treba tražiti od državnih institucija i raznih sponzora. Govoreći o problemima u odnosu sa okolinom koje ovi invalidi imaju, Ljubinka Borizovski navodi da ih 'ima mnogo'.

- Počev od toga da je teško invalidno dete upisati u redovnu školu, na ulici ljudi kada sretnu invalida u kolicima neretko se sklanjaju od njih, a dokle ide naša odbojnost prema invalidima govori i činjenica da recimo mladoženja, ako se ženi devojkom koja u porodici ima člana obolelog od cerebralne ili dečje paralize, traži od nje da pribavi potvrdu da ova bolest nije nasledna, iako se dobro zna da se radi o bolesti koja nije ni nasledna ni prelazna - navodi ona.

Najbrojniju grupu invalida čine mentalno nedovoljno razvijena lica, kojih prema podacima Saveta društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenih u Srbiji ima 92.000, iako neke procene govore i o četiri puta većem broju. Svetlana Vlaović, sekretar ovog saveta, u razgovoru za 'Blic' objašnjava da glavni razlog što svi oboleli nisu i evidentirani jesu njihovi roditelji, koji ovakvu decu kriju po kućama i ne žele da ih registruju.

- To je posebno izraženo u manjim sredinama i mi radimo na tome da roditelji prijave svoju decu kako bi imali kome da se obrate za pomoć. Mi u terapiju zapravo pokušavamo da uključimo porodice, jer u ovakvim slučajevima upravo najviše trpe porodice - kaže Vlaovićeva.

Ona navodi da porodice sa mentalno nedovoljno razvijenim članom imaju velike probleme i da su 'po pravilu najsiromašnije, jer teško oba roditelja mogu da rade'. Mnogi brakovi u kojima ima mentalno obolele dece raspali su se, a iz takve zajednice najčešće beže muškarci, pa najveći teret podnose majke. Posledice trpe i zdrava deca u porodicama gde je neko dete obolelo, jer roditelji, brinući o njemu, često nemaju vremena za zdravu decu, koja zbog toga budu zanemarivana.

- Mentalno nedovoljno razvijeni često su izolovani u porodicama. Roditelji kriju decu od sredine u kojoj žive i mislim da tu greše, jer kada bi tu decu izveli, recimo u park ili na bilo koje drugo javno mesto, ostali bi ih možda jednom, dvaput čudno gledali, a posle bi se navikli na njih. Generalno se može reći da kakav odnos prema obolelima iz ove grupe ima porodica, takav odnos prema njima imaju i društvo i sredina u kojoj žive - objašnjava Vlaovićeva.
Ona ukazuje da bi roditelji čim se problem kod deteta pojavi trebalo da reaguju, a ne da to ignorišu i misle da će proći, jer kako kaže, 'treba se suočiti sa problemom, prihvatiti ga bez patnje i sažaljenja i tražiti način kako da se pomogne i sebi i detetu'.

.....................................................



Menja li se uopste nesto nabolje?

Cini mi da je pocelo sa primenom zakona koji kaze da i deca sa posebnim potrebama idu u obicne skole, recimo...

Sirok je spektar onih koji bi trebalo da budu ukljuceni u resavanju problema koji imaju ovih ljudi...

Mnogi vozaci ne postuju ni tu sitnicu,da ne parkiraju svoj auto na mjesto predvidjeno za invalidna lica...i davno sma procitala divnu obavjest na jednom takvom parkingu...a glasi:

Kad ste uzeli nase mjesto za parkiranje,hocete li uzeti i nas invaliditet?

Међународни дан особа са инвалидитетом

У Србији живи више од 700.000 особа са инвалидитетом, а чак 70 одсто њих је сиромашно. Већи проблем од физичких баријера је свест грађана и недовољна брига локалних самоуправа за такве суграђане, поручује потпредседница Националне организације особа са инвалидитетом Светланa Влаховић на Светски дан особа са инвалидитеом.

У свету се обележава Међународни дан...
особа са инвалидитетом. Према проценама Светске здравствене организације инвалидна лица чине 10 одсто становништва. У Србији живи више од 700.000 особа са инвалидитетом, а више од 70 одсто њих је сиромашно.

Sa zadovoljstvom sam među osobama (preko 1000 ) koje su "lajkovale" ovu fotografiju video gomilu meni "poznatih" imena (i mnogih forumaša sa DF) 
Iako je suštinski strašna ,i ne možemo pomoći ,ni mi ,ni niko više ,dokazuje ipak ,pa i taj "like" da smo ljudi ,i bez predrasuda . Bravo .
Ono što mi uvek zaboravljamo ,a surova je istina ,svako od nas (ne daj Bože nikome ) za sekundu može da postane invalid .
Svako od nas može da ima saobraćajku ,doživi neki pad ili nesreću , ili oboli ,i da postane invalid ili sasvim nemoćan da se stara o sebi . 
Zato ih poštujmo ,i pomozimo koliko i kako možemo .Do juče su i oni bili kao mi ,cenimo svoju sreću .

Luckasta ::

Ima raznih vrsta invaliditeta.Nekome se odma vidi da je invalid a nekome i ne.. Ali svi su na neki nacin invalidi.
Vidljivo je n.p. kod osoba koja sede u invalidskim kolicima, ili su vezani za pokretne stake, ili je mongolizam u pitanju, slepi (ima jos vise primera)...
Ali nevidljivo je n.p. kod pacijenata kao recimo slogirani, infrakti, gluvo-nemi,vestacki delovi tela...
Verovatno se u vasem okruzenju skoro svakodnevno susrecete sa invalidima, a da toga niste ni svesni...

Sanjalica ::

...možda su najviše hendikepovani oni koji su u nemogućnosti da slušaju, da pričaju, da hodaju.

Ako govorimo o opštoj populaciji - znači i odraslima - najveći je hendikep kada neko ne zna ni gde je ni s kim razgovara!
Sve drugo je manje teško.

sonia ::

Cini mi da je pocelo sa primenom zakona koji kaze da i deca sa posebnim potrebama idu u obicne skole, recimo...

Baš u ovom slučaju sam prilično rezervisan!
Naime veoma je važno kakve su posebne potrebe da bi dete išlo u redovnu školu.
Ako posebne potrebe nisu fizičke nego mentalne, i ako nastavnik mora tom jednom detetu da posveti više vremena nego svima ostalima zajedno - smatram da nije za redovnu školu.

Mene zbunjuje zakon koji predviđa dobijanje tuđe nege i pomoći. Prema tom zakonu tnp dobijaju nepokretni, oni koji ne mogu da sami obavljaju osnovne životne stvari..dementni, slepi, oni koji su na dijalizi.

Ja znam da je bubrežnim bolesnicima težak život i da zavise od dijalize. Ali, ima i onih koji još rade i idu na dijalizu.

To mi je malo nelogično.