Marko Miljanov

Marko Miljanov


[You must be registered and logged in to see this image.]







Marko Miljanov Popović Drekalović (1833-1901), narodni književnik, vojskovođa i vojvoda iz plemena Kuči. Takođe mu je bila ponuđena i kneževska
titula ali ju je on odbio. Svoj književni rad Marko Miljanov je smatrao
svojim posljednjim i glavnim životnim zadatkom. Napisao je djela Pleme Kuči, Život u običaji Arbanasa i Primjeri čojstva u junaštva.
Kao Kuč mrem prilično srećan,
a kao Srbin nesrećan i nezadovoljan.(Marko Miljanov)

//


Vojevanje


Marko je sa četrnaest godina uzeo pušku u ruke. Učestvovao je u svim
velikim crnogorskim bitkama toga doba. Ubio je najmanje 80 Turaka.



Književni rad


Vojvoda Marko Miljanov je naučio da piše tek u starosti pošto su skoro sve tadašnje vojvode iz Crne Gore bile nepismene, kao i u Srbiji u Miloševo doba. Napisao je neku vrstu memoarskog
kazivanja bez ijedne riječi o njemu samom, o onom što je on činio i što
je, nesumnjivo, predmet jednog dijela srpske nacionalne istorije.
Miljanov nije bio veliki stvaralački i filozofski duh poput Njegoša. Nije bio ni pisac-stvaralac u pravom smislu. Narodni čovjek u najboljem značenju, mudra glava i razborit rodoljub, sam sobom primjer junaštva i čestitosti,
on se prihvatio pisanja ne samo da — kao što on kaže — zabilježi ono
što ne treba zaboraviti, što bi bilo grijeh zaboraviti o njegovom
plemenu i o ljudima i junacima iz njegovog kraja, nego i da da moralnu
istoriju i da, po svome iskustvu ratnika, vojskovođe i narodnog predvodnika i čovjeka,
pouči i podstakne na dobro. Marko Miljanov nije pisao „umjetiičko"
djelo već je išao direktno u istoriju, u zbivanje, išao neposredno u
događaj i u tom događaju ostajao sve vrijeme. On mnogo drži do istinitosti svojih primjera, ne izmišlja i ne dodaje, ne obuhvata cijela zbivanja, cjelinu događanja, već samo vadi pojedine trenutke.
On nije pravio književnost, nije bio poznavalac nijedne literarne škole i nije ga zbunjivala nijedna učena filozofija.
On nije davao „slike iz života", još manje realističke dokumente ili
romantičarski idealizozane ličnosti. Ostajući uvijek na vrelom tragu istorije i neposrednih životnih zbivanja, davao je moralne obrasce i moralne povjesti.
U istorijskim kazivanjima nije ništa „zaboravio". Cijela
nevjerovatno teška, krvava povijest njegovog plemena vrila je
neprekidno u njemu, u njegovim pamćenjima, u njegovom duhovnom
suštastvu i u njegovim osjećanjima. On i neće drugo nego da ispriča
stvarne, istinite događaje. Ondje gdje sam nije bio očevidac, često se
poziva poimence na ljude koji su to svojim očima gledali ili koji su to
pričali: „Ovo je Novo Mušikin priča, ka je tu bio", ili: „ ... to je u
istoriju i narodne pjesme zapisano". Narodna pjesma mu je isto što i istorija. I narodna pjesma, kao i istorija, „zapisuje" događaje, ljude i njihova djela.
Postupajući strogo po moralnom kodeksu da junaci „treba da čine
dobra i da ne zbore o njemu", jer je „to narodnje da o njemu govori i
raspolaže, a rukočinac ne smije svoj rad uveličavat' pričom nako da ga
brlja", on nije nigdje govorio neposredno o sebi, a kamoli da je
gdjegod pokušao da svoje djelo ili svoju ličnost „uveliča". Njegovo
književno djelo, uzeto u cjelini, nije ništa drugo nego ono što je bio
on sam, glavom i duhom i srcem svojim.

Primjeri čojstva i junaštva


Primjeri čojstva i junaštva počinju jednim pričom o tome kako je ljutnja štetna i o tome kakve neprilike ljudima donosi naprasita i prijeka narav. Ovim primjerom, ispričanim u svega sedam redaka, intonirana je cijela knjiga.
Kroz cijelo djelo postoje teme o kojima govore ovi primjeri: pobjeda nad svojim osjećanjima uzvisuje čovjeka; pazi šta ćeš reći, a kad si dao riječ, ona te obavezuje i na zlo i na dobro; bratska ljubav; čast je skuplja od života; velikodušnost; opšte dobro iznad svega; ne gubi svijest o dužnosti ni onda kad ti je najteže; šta je pravo junaštvo ili ne zaboravi da je junak samo onaj koji nikada ne zaboravlja da je čovjek; pobratimstvo; priznanje neprijatelju,
i tako dalje do kraja knjige, ističući kroz najveći broj primjera prije
svega čast. Osjećanju časti, podređena su i najdublja osjećanja, kao
što je rodoljublje, ljubav, glad. Ljudi i junaci ginu, to je pogibija, ali ne i smrt. Oni ostaju da žive, u svojim djelima, u sjećanju, u pjesmi, u narodu, u moralnoj i duhovnoj povjesnici njegovoj. Ljudi prolaze, junaci ginu, ali za njima ostaju junački spomeni.
Kao sve moralno jake ličnosti, i ovdje poznanici i drugovi Marka
Miljanova odlaze, kada zatreba, u smrt mirno, svjesno, ne samo zato što
pouzdano vjeruju u život i u ideale koji su bili ideali njihovi i njihovih predaka nego će, u to su duboko ubijeđeni, to biti ideali i njihovih potomaka.
Primjeri nijesu moralisanje, niti kakvo apstraktno ili teorijsko
razvijanje bilo kakvih etičkih načela, već jedan strog odabir postupaka
i trenutaka iz bliže i dalje narodne prošlosti kroz koje se ispoljila
duhovna i moralna snaga naroda u teškim okolnostima i nasuprot njima, i
nasuprot narodnim manama i slabostima, koje takođe nijesu prećutane.
Čitavo djelo podređeno je jednoj osnovnoj tezi i jednoj glavnoj temi — čast. U stegnutom opsegu toga pojma on je dao sve što je y njegovo vrijeme i u njegovoj sredini bio ljudski i nacionalni kvalitet.
Stvarni, visoko etički humanitet stvarao je svijest da se pregalaštvom i požrtvovanjem može služiti i narodnoj i ljudskoj časti samo kroz časnost pojedinaca. U tom stepenovanju vrijednosti, duhovna i moralna svojstva dobijaju prvo mjesto. Junaštvo bez čojstva
samo je dokaz divlje snage. Jedino duhovna snaga i visoki moralni
kvaliteti mogu istrajati u zlu i ostati nepobijeđeni i onda kada sve
materijalne moći izgledaju nepovratno skršene.

Život i običaji Arbanasa


U ovoj knjizi Miljanov je dao sintezu svih svojih pregalaca i viteških podviga u dvojici srpskih hajduka, Raku Đuriću i Iliji Turovu, odnosno Ili-Kuču, kako su ga arbanaške narodne pjesme
nazvale. Govoreći o njima, Marko je opjevao „sve što je pjevanja i
tužnoga plakanja zaslužno" bilo, opjevao mnogo od onog što je i sam bio.
Svojoj želji da posluži boljem međusobnom razumijevanju susjednih plemena on je namijenio cijelo djelo. O Arbanasima,
mada neprijateljima, Marko Miljanov pisao je najljepše, govoreći: “Niko
nije više od Arbanasa s malijem dobrim zadovoljan, i malijem zlim
ogorčen!”

Marko Miljanov Popović:

PRIMJERI ČOJSTVA I JUNAŠTVA

[You must be registered and logged in to see this image.]
Marko Miljanov Popović

1.

Milovan Janičin Vujošević, iz Brskuta, reka je:
»Ja sam, tako mi duše, svakoga čoeka moga na mejdan dobit!«
Pitali su ga:
»Kako, striko Milovane?«
Milovan:
»Lasno, duše mi! On se naijedi, pa me psuje, skačući i drkteći od
ijeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on ka kvasan, stidi se i
kaje od svojije riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio!«

2.

Marko Đeljošev, Zatrepčanin, sjedio je na Korita Otska, kod ubla, đe
stoka vodu pije. Kod njega je bilo još družine. Jedan siroma, po imenu
Poj Ulja, vadio je vodu iz ubla, da mu pije stoka. Marko s družinom
rugali su se siromau i dražili ga. On, pošto mu dosadiše ruganjem, onom
štrugljom kojom je vodu vadio i stoci sipa, udari Marka u glavu, te krv
niz njega protoči. Drugi su kćeli da ga ubiju, no Marko ne dade,
govoreći:
»Ne bi li se mi siromau rugat; što smo tražili, ono smo i našli!«
I tako Poj Ulja ostade neizmlaćen tojagama, kao što ćaše da bješe
udario najgorega, no ubi najboljega, te mu probi ka majčino mlijeko!

3.

Tomo Petrov Popović, s Meduna, kad su se Kuči pobili među sobom na
Roge, udesi Graja Lukina, koji mu ubi brata. Tomo obrne pušku da ubije
Gruja i osveti brata Raka, koji mrtav kod njega i Gruja ležaše. No Tomo
viđe i dva Grujina brata đe leže mrtva, pa je razmišlja je li bolje
ubit i Gruja trećega i osvetit brata, ili ostavit Gruja živa, a brata
neosvećena. Uto mu družina reče, koreći ga:
»Udri, Tomo, Gruja Lukina, e ti je ubio Raka!«
Tomo:
»Poginuli su mu dva brata, Nešo i Radulje, pa ne bijem i ovoga trećega da ostavim Luku Mijatova bez nijednoga sina!«
I tako ne gleda što ga braća kore e ostavi Gruja živoga, a brata neosvećenog!

4.

I ova riječ Tomova lijepa je. Bješe mu ubio Trenčo Dedin sestrića,
barjaktara ockoga Praiča Vatina. Tomo je žalio sestrića ka svoga sina.
To je već bilo i prošlo. Kad je Tomo prekorio ubicu govoreći mu:
»A zašto ubi svoga kuma, ubio te bog i sveti Jovan?«
Ubica odgovori:
»Striko Tomo, nagna me ona rđa Vuja Vedine, te rekoh ubiću ga, pa ne mogu lažat.!«
Tomo:
»E, ne bilo reć što ne valja! A već pošto si reka, i ako si ga ubio!
Jer datu riječ ne smiješ pogazit, e čast bi svoju pogazio!«

5.

Adži Mujo i Šaban Mujo, dva brata iz Fundine, sa sela Ledina, sa stokom
su bili na katun zvani Akulu, u rikavački kraj. Tu su im nenadno
udarili Klimenti da i pobiju i stoku im plijene. Adžija, kad je vidio
vojsku, zatvorio se u gladu da se iz nje brani, a Šabo je bio dijete,
nije umio bježat kod Adžije, no ga ufatiše i pograbiše se istrgnutijema
noževima koji će ga posjeć. Adžija viđe kako mali Šabo vrišti pod
udarce noževa klimenačkije, a oni ga rastezaju, netko za ruke a netko
za noge, grabeći ga jedan drugome koji će mu glavu posjeć. U tu
grabnju, smetajući jedan drugome, pritrajali su. Adžija se bio iz
zatvora, no gleđajući šta čine od Šaba ne moga sebe odoljet, no iskoči,
pa juriš na gomilu Klimenata, koji, kad viđeše Adžiju, ostaviše dijete
i svi se na njega okrenuše. Adžija, ka razjaren laf, bije po stotinu
ljuđi, a stotina po njemu samome. Al' udarci mnogi nadjačaše Adžiju i
živa ga ufatili, nijestu ga za mlogo mogli ubit jedan od drugoga, jer
biše zrna proz Adžiju i nji ubila; stoga je mlogo traja živ. I veselo
je umro, iako na muke, e je viđeo da je mali Šabo uteka!
Adžija, što je tražio, to je naša: sebe smrt, a Šabu život! Dade svoju za njegovu glavu!
Kako se Adžija kla i što je činio nijesu pjesme naške ni arbanaške
zaboravile. Senja, Adžijina majka, gledajući što Adžija, njen sin,
čini, nije badijava sjeđela, no je glavu jednom Klimenti sjekirom
posjekla. I to je u pjesmu spjevano.

6.

Kad je turska vojska na Kuče krenula, neću nabrajat Srbe koji su mito
iz Turaka primili i s Turcima na Kuče vojevali; za izdajnike je neđe
drugo rečeno, a ođen da rečem za neizdajnike.
Turska je vojska došla u Zetu, kod kuća Begovića. Vezir skadarski
sjedio je na prozor od kule, a vojska napolje, oko kule. Među vojskom
bila su dva Oraovca neizdajnika, Đulja Jovanov, Podgrađanin i Iveza
Vukov, Kuđanin.
Vezir će s prozora:
»Đulja, evo ti barjak carski da mi nosiš pred vojskom na Drekaloviće!« — i spusti barjak s prozora niza zid.
Đulja će veziru:
»Čestiti pašo, ne dopušta mi čast đa dižem tvoj barjak na moju braću!«
Vezir spušti konopac pokraj barjaka govoreći:
»Uzmi, Đulja, barjak pred vojskom, ali konopac na grlo!«
Đulja:
»Pomozi bože, hoću konopac na grlo, a ne barjak na Kuče!«
Penje se na šticu koja je za vješala načinjena. Viseći, barjak okrenu iza sebe, a konopac na grlo namače.
Vezir:
»Još jednom, Đulja, velju: uzmi barjak carski da ti ne miču šticu ispod nogu!«
Đulja:
»Sam ću ja, pašo, mać šticu da se ne muče tvoji Turci.«
Oko toga Đulja izgovori ovo:
»Ostavljam na amanet moga svakoga Drekalovićima, a ja umirem za njih veselo!«
Reče mu izdajnik Punan Dedin, Oraovac, podrugljivo:
»Na čiju kuću vrana prdi, Đulja?«
Đulja odgovori:
»Danas na moju, a sjutra će na tvoju, Punane!« — pa tresnu nogama u šticu, te se prevrnu.
Poslije ovoga vezir okrenu oči na Ivezu govoreći mu:
»Iveza, ali ti barjak, ali konopac?«
Iveza:
»I ja ću što Đulja, a ne barjak!« — pa krenu k vješalima.
No Sulejman Kut, poturčenjak, Ivezin rođak, reče Ali-paši Osmanagiću iz Podgorice:
»Ne da da se Iveza objesi ako si Turčin!«
Ali-paša ufati Ivezu đe je krenuo na vješala i gledajući ozdo u prozor đe je sjedio vezir, govori mu:
»Čestiti pašo, može li ga blago otkupit da se ne objesi?«
Vezir:
»Ne! pašo.«
»A da može li moj sin đa se za njega objesi?«
Vezir:
»Ne! pašo.«
»A da mogu li ga ja zamijenit da se objesim za njega?«
Vezir:
»Ne! pašo.«
»Aman, sve ću dat za njega, pare i sina i sebe, a njega ne dam!«
Vezir, zamišljen, nekoliko trenutaka stađe, pa reče:
»Eto, poklanjam ti ga, Osmanagiću!«
Sva vojska čestita ovo velikodušno poštenje.
Za ovo će se nać neđe drugo opširno a za ođen neka ovoliko.

7.

Radu Vukašinovu, Piperu sa sela Blizne posjekoše oca dvojica: Šćepan
Jankov i Dmitar Jankov, oba iz Kuča sa sela Liješti. I ka pakosni
zlikovci, ponesoše mu glavu skadarskome veziru, da prime bakšiš.
Poslije nekoliko vremena pobiše se Kuči i Piperi s Turcima. Puška
turska ubi Šćepana Jankova; Turci juriše da ga posijeku, no Rade
Vukašinov iskoči i ugrabi Šćepana prije Turaka; ponese na ramena.
Mlogi su mu govorili:
»Bači psa bezdušnoga! Znaš da ti je ocu glavu na Skadar ponio!«
Rade odgovori:
»Znam, ali ne mogu gledat da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine!«

8.

Bjelopavlići: Đeka Savićev i Mikonja Šaranović, oba sa sela Slatine,
četovali su oko Turaka danom i noćom; ali jednoga Spužanina su najviše
tražili; a tako i on nji. Tako jednu noć na pomrk nađu mu kuću, razvale
pokrov i gornji tavan, uljegu kod njega đe spava u kuću. Svijeća je
gorjela. Oni uzeše njegovu sablju koja je visila o direku nasred kuće.
Kad su istrgnutom sabljom digli ruku da manu po onome što su željeli,
gledajući kako spavajući mirno diše, stade ruka i sablja više glave:
nešto joj smeta udarit! Nad njim stojeći gledali su jedan drugoga.
Mislili su: »Zlo i sramota zaklat ovakvoga čoeka zatvorenije oči, ka
mrtvoga!« A probudit ga nijesu smjeli, da vide đe ga kolju, jer je bilo
čeljadi u kuću, pa bi stala rka u kuću i oko kuće, te bi poginuli.
Pošto je već bilo nemoguće ga zaklat đe žmuri, zađedoše mu sablju za
jastuk pod glavu, pa ižljegoše kudijen su uljegli. Turčin, kad se
probuđi i vidi sablju više glave, zna je da su oni!
Sjutradan pita i:
»Što me zaklali nijeste ka što bi ja vas?«
Oni mu odgovoriše:
»Mrcina ni se učinje đa te zakoljemo đe spiš, a probuđit te ne smjesmo
od drugije Turaka, pa te ostavismo za opet, da te na pošten način
zakoljemo, đe s oba oka gledaš!«
Turčin reče:
»Kami da vi je kad me sad ostaviste živa!«

9.

Jovica Šutanov Iz Pješivaca bio je dobar čoek. Svaki se moga na njegovu
riječ oslonit. No mu se jednom dogodi slabo. Mirko Tokov Bjelopavlić
preko njegove riječi ubi Turčina iz nikšićkoga grada. Jovica, nenaučen
da mu se čast i riječ gazi, ubi Mirka i sve svoje razuri. I svojta
uteče u Nikšić. Poslije ga je sud crnogorski vratio, priznajući mu da
je pravo ima što je Mirka ubio. Samo su ljuđi našli što je sebe razurio
i toliki mal štetovao, ali Jovici teže je bilo štetovat riječ poštenu
no sve drugo što je ima!

10.

Evo još jedan primjer Jovice Šutanova.
U jedan boj turski i pješivački pogibe brat Jovičin, Mirko Šutanov.
Turci juriše da ga posijeku, no Pješivci ne dadnu, juriše i oni i
odbrane Mirka i ufate jednoga Turčina živa, ali ga ne posjekoše, no ga
svezaše kod Mirka mrtvoga, da ga posiječe Jovica kad dođe, jer je bio
na drugu stranu boja. Jovica, kad viđe Mirka mrtvoga, zapita:
»A što je ta Turčin kod njega?«
Rekoše mu:
»Ufatili smo ga kad su Turci jurišali Mirka da posljeku, pa smo ga
ostavili da ga ti posiječeš i osvetiš brata, dako ti kolikogođ
žalosnome srcu olakša.«
Jovica odgovori:
»Druge ću ja Turke tražit da osvetim brata i učinim sebe olakšicu, a
ovoga puštite doma neka ide, pošto ga nijeste prijed posjekli no sam ja
doša!«
I tako puštiše Turčina, i ojde zdravo doma!

11.

Kad su Piperi udarili na ovce Mulete Radovanova s Kosora u Bolev Do,
utekli su s plijenom pod pećinom kod Morače. Kuči su dotrčali i
jurišali na Pipere. Piperi, iskraj vode ispod pećina, pobili su Kuče
tako lasno kako su sami mogli željet, jer su Kuči nesmišljeno k njima
odili niz jednu strmen, pa i Piperi vr sebe pobiše, te su ovu strmen
mrtvi i ranjeni Kuči pritisli.
Todor Mušikin, kad je vidio tolilku pogibiju Kučima, zvao je Vula
Nikolina, koji je malo bolje bio na pogled Piperima, i reče mu:
»Vika Pipere, ne udri Kuča uprav, e vidiš iskopasmo i!«
Ondar Vule viknu Piperima:
»A ne udri ko je Piper, Kuča uprav, bog ti i sveti Jovan, jer istražismo Kuče!«
Potome je vojska uzmakla od te riječi, te nijesu bili koliko su mogli.
Tu je poginulo stotinu Kuča i Pipera, ali mali dio Pipera a veći Kuča,
a bog zna koliko ćaše još bit pogibije da ne bi Vula i Todora!

12.

Kakav je bio Barl Nika, Zatrepčanin, iz sela Bankana, i sad njegove rijeci žive u Arbaniju.
Govori se:
»Ka Barl Nik Ivan!«
Zakrvljena plemena u Arbaniju mlogo su trošila da ga ubiju, no, poslije
svije trošnja i želja, dogovore se da ga na ovi način prevare. On je
čuva ovce u Cijevnu, blizu Selce Klimenačke, a poređ njega sedam čobana
selačkije čuvali su ovce, nedaleko od Barla. Jedan od ono sedam Selčana
umio je lijepo britviit, ka berber; mlogi se pastiri tako naode brivat.
Oni se zdogovore da sjutra dođu kod jednoga vrela i da zovu Barla da
dođe kod nji da sjedi, jer su znali da Barlu ne dopušta čast da ne
dođe, pa iako su oni sedmina, jer zna da mu ne smiju udarit.
No se zdogovore:
»Da ga na ovi način prevarimo: kad dođe kod nas, da se mi počnemo
britvit. Pošto brivač smiri sve nas, onda i Barla da ponudi da ga
Selčanin britvi.«
A viđeli su prvi dan da je Barlu velika kosa, a da ga nema ko obritvit.
To su znali da će Barlo pristat da ga britve, jer ne bi mu čast
dopuštala da mu se reče e ne smije se okvasit da se britvi!
I tako smisliše: kad će kvasit glavu đa se britvi, ostaviće nož i pušku
da i ne skvasi, jer je i običaj da se tada ostavi oruže.
Sjutra, kad dođu na rečerio mjesto, rekoše mu:
»Ajde, Barl-Nlka, da sjedimo!«
Nije mu bilo milo, ali dođe. Pitaše se za zdravlje i posjedaše. Sve je
svojijem tokom odilo do Barla. Pošto su smirili među sobom brivanje,
reka je brivač:
»Ajde, Barlo, i tebe da obritvim, eto ti je velja kosa!«
Barlu ne bi milo, jer je znava što misle, ma se diže i pođe na potok da kvasi kosu. Rekoše mu:
»Ostavi oruže, da ga ne skvasiš!«
On ga ne ostavi; s oružem sjede da ga britvi. Kad je onaj doša britvom
ispod grla, đe je kćelo da povuče po grkljanu da ga zakolje kao što je
ugovoreno, uto da priskoče šest drugije, no pobrka Barlo što ne ostavi
nož i pušku, stoga britva kad dođe pod grlo, uzdrkta ruka britvačeva.
Barlo se nije bunio, no je dovatio Klimentu jednom rukom, a drugom
rukom zapeo pušku u pas, govoreći mu mirno:
»Izvadi iz glave to što misliš, no britvi!«
Tako je mirno sjedio doklen ga je obritvio i stresao. Barlo, žaleći
klirnenačko poniženje, nikome kaza nije. No kazaše Klimenti, čudeći se
Barlu, kako mu mala stvar bješe ruka i britva pod grlo i sedarm
naoružanije Selčana oko njega! Pričali su kako nije ni mrka pogleda
bačio na nji, no veseo na razdvoj reće im:
»Zbogom, Selčani!«
A oni pognute glave, nijesu umjeli ni progovorit.

13.

Jedna Arbanaška udovica, ženila sina jedinca. Svatovi dovedoše
nevjestu. Pošto se večeralo, počelo se pjevat i igrat. Mladoženja ojde
da pregleda konje svatovske, dolje u lubu. Konj ga udari nogom u čelo,
i on pade mrtav. Majka ga nađe mrtva. Metnu ga u jasle i pokri sijenom
da ga drugi ne nađu i ne kažu, pa je ižljegla među svatove, igrala i
pjevala, mložila veseije. Kad bi koji svat reka:
»Iziđi, Redžo, đe se kriješ, zove te nevjesta da igraš!« — majka mu je svakad iskočila u kolo govoreći:
»Zagovorio se nešto moj Redžo, ja ću mjesto njega igrat sa svatima i sa snaom!«
Veselje je trajalo svu noć, po običaju arbanaškome.
Ujutru, kad je vakat bio da se ide u crkvu na vjenčanje, nevjesta i
svatovi su gotovi bili. Majka je otišla sa slugama u lubu, obukla sinu
najljepše aljine, pa ga mrtva donesoše među svatovima. Tu je sjela kod
njega, tužeći mu kaževala da ga čeka nevjesta i svatovi da idu na
vjenčanje u crkvu!
Ovu su tužbu Arbanasi spjevali u svoje pjesme, đe se govori:
»Čov, Redžo, čov, djalia« itd., naški:
»Dig se, Redžo, dig se, sine moj!«
A Redžovu nevjestu povedoše svatovi odaklen su ju i doveli.
A Redžova majka ostade da nariče svoga sina. Njeno naricanje i trpjenje zasluži spomena, te ju i danas Arbanasi pjevaju.

14.

Vojvoda vasojevićki Miljan odijeli svoju ženu, a sestru Šuja Šćepanova,
Vasojevića. Za takve događaje krvne su se osvete činjele u to vrijeme.
I mlogi su mislili da će vojvoda Miljan od Šuja poginut. No Šujo, kad
su ga pitali:
»Što ne ubi vojvodu Miljana, a onako ti nepravo sestru odvoji«, reče:
»Ne moga ostavit Vasojeviće bez nijednog Miljana; a da bijaše još jedan
Miljan da ostane Vasojevićima, ovi ne bi više po zemlji odio!«

15.

Puna Miletina, Vasojevića dz Lijeve Rijeke ubi bratanić vojvode Miljana bližnjeg rođaka, Tomu Kadina, na pravdi boga. (Bratanić vojvode Mlljana ubi, na pravdi boga, Tomu Kadina, bližnjega rođaka Puna Miletina, Vasojevića iz Lijeve Rijeke)
Puno najprvi od rođaka dotrča na osvetu. Nađe Todora, sina vojvode
Miljana, zape pušku da ga ubije i brata osveti. Uto mu dođe čestita
misa, pa reče:
»Koliko će štete učinjet i koliko će se Vasojevića zaplakat za mladijem Todorom?«
Diže pušku na rame, pa dofati Todora za ruku govoreći mu:
»Bjež! ubiše te Zečevići!« doprati ga do kuće, kako ga ne bi stigli drugi njiovi rođaci da ga ubiju.
I tako Puno pokaza da mu grudi nijesu tijesne kad preša dođe da se
prstom makne, no, bi kadar prije k sebi, a velikodušnost u sebe!

16.

Dva Zećaniina, jedan od brastva Lajkovića a drugi Klikovac, čuvali su
godinama ovce zajedno na Cijevnu. Ljubili su se kao dva brata. Poslije
viđe Lajković da nije Klikovac dobar čoek ni vjeran drug. Reče mu:
»Nijesam moga promislit da možeš takav bit; ali neću ti ništa drugo reć
ni učinjet, tek samo slomiću oni vagan iz kojega smo zajedno jeli
dvadeset godina, da se ne truje ko od njega, ka što si ti otrovan!«
I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.

17.

Punišu Nikolina Rašovića, kojega su Turci zvali Puniša Crni (a bio je
crne masti, a za Turke još crnji), ufate jednom u Podgoricu Turci.
Svezaše mu ruke i krenuše da ga vode veziru na Skadar, da ga tamo
objese, jer su znali da te dar primit iz vezira za takvi lov. Odilo je
s njim četrdeset Turaka. Kad su došli pod Um Otski, Puniša iskoči
između Turaka. Turci za njim, pucajući i trčeći, ko na konja, ko na
noge, ne stigoše ga do vrati od kuće Prelj Luljove. Tako svezanije ruku
ulježe u kuću. Turci juriše za njim na vrata.
Prelja vikne:
»Natrag, Turci!«
Turci:
»Nema ni puta natrag da ćemo svi izginut!«
Prelja:
»Izginućete ako svikam pleme otsko, đavolji neće kuće viđet!«
Zaludu su mu prijetili carem i vezirom, obećavali svaku pogibiju, i njemu i njegovu plemenu, koji turskog krvnika brane.
Govorili su mu:
»Kako braniš Crnoga Punišu, koji je toliko turskije domova ocrnio i
tvoga brata skoro ubio, te i sad ti crne aljine za njim nose?«
Prelja:
»Jest, znam da je Puniša ubio moga brata, no dosta je mene od Puniše da
nemam brata, pa ne mogu podnijet oboje da nemam od njega: da nernam
brata ni obraza! No, natrag, Turci, jer pogiboste svi, da ne vidite što
će car i vezir od mene i mojega plemena učinjet!«
Turci se moraše vratit.
A Prelja svoga staroga krvnika, a novog prijatelja, preprati preko
Turske. I on je zdravo u Fundinu, u selo Rašovića i svoju kuću doša.

18.

Arbanas neće ljeba da ije u onoga kome misli zlo učinjet. Ako je u
krvnika ljeba io, dužnost mu je da mu zlo ne smije učinjet, jer misli
da ga bi pravda kastigala i bi mu se u sve njegovo svrnulo i okrenulo
naopako.
Ujko Gilin, Klimenta iz sela Selce, bio je četnik i mlogo štete činio
Kučima, a osobito Oraovcima, da su se bojali od njega ka od ljutog
zvijera. On je sam odio u čete, ljuđe bio i mlogo zla činio.
Tako jednu noć odio je preko Oralja sam, gladan, žedan, sanjiv,
iznemoga da nije zna za sebe. Put ga nanese u jednu zgradu kupusa.
Posiječe nožem jednu glavicu i izije od nje. Pošto okvasi usta,
okrijepi se malo, i viđe da je zlo učinio; i za ta' prestup preklinja
je sam sebe. Ujutru je zva nekoga od Oraova veleći mu:
»Kaži Oraovcima da se ne boje od Ujka Gile, e ja izjedo vaš ljeb, pa raat neka ide kud ko oće!«
On nije moga sam sebe učinjet više kastige i nezadovoljstva no što ga
učinio, jer nije lako sebe usteć, izgubit takvu nasladu s kojom je
uživa sveteći sebe i svoje Arbanase od Kuča, koji su im mlogo jada
zadali. Ali ništa Ujko nije ostavio neosvećeno dosad, a sad mu se sve
prekida, gubi s glavice kupusa!

19.

Puniša Kirin iz Fundine, Drekalović, Rašović, četova je, bio Turke i
zla im činio, stoga su ga Turci zvijerom nazivali, ka da je žive ljude
io; ali nije proklet bio ka što su Turci govorili. To se može viđet po
ovome primjeru. Četova je jednom oko Turaka u Dinošu; bilo je nekoliko
družine s njim. Tražili su da koga ubiju ali plijene turski mal. Nijesu
mogli ubit nikoga, pa su došli na jedan obor, koji je bio pun koza i
ovaca, konja i govedi. Razvalili su obor, otvorili vrata da ćeraju
plijen. Družinu su razredili đe im je trebalo na vrata i pendžere, ako
bi ko iskočio, kako bi i mogli pobit. Tako je čeka svak na svoje
mjesto, a stoku su izagnali iz obora. No oni što je čuva na stube od
kuče kaza da je bila s vodom u vodnik pred kućam i ćepćija iz koje se
on napi vode.
Puniša ga upita:
»A što učinje, ti, rđavi druže?«
Drug:
»Ja ništa, no pi vode!«
Puniša:
»Nijesmo došli da pijemo i ijemo, no da krvnika ubijemo i plijenimo, rđa ti obraz ubila!«
Pa ondar viknu družinu, te vrnuše plijen u obor, a oni praznije šaka ojdoše, ka da su im kumovske bile!

20.

Osman Burdža bio je momak zabita podgoričkoga, Ali-bega Lekića, rodom
Grude, koji je ima trides vojnika svoga brastva Gruda. Ovi se svadiše s
Osmanom, koji nije ima brastva, te je mora bježat između nji kod svoje
kuće. Skrio se u dva pazara, to jest u dvije neđelje pazarne dnevi nije
smio izleć. A kad dođe treća neđelja, on ižlježe i dođe na doganju
Alije Arovića, sjede kod njega govoreći jedan drugomu, po turskom
običaju, »meraba«.
Poslije ga Alija zapita:
»Kako si, Osmane?«
Osman:
»Ja nikako!«
Alija:
»Što bi to?«
Osman:
»Svadio sam se s Grudima i krio sam se dva pazara, još sjutrašnji ako
se skrijem, moj obraz propada da ga nema više nikad! Daklen, sjutra
neću da se krijem, no idem među Grudima, koji se fale da te me ubit đe
me prijed sretu, kao što te me ubit nasred pazara! Ali radiji sam
poginut glavom no obrazom!«
Alija:
»Pa si doša do mene da kažeš, je li?«
»Tebe vala! Znaš moje brastvo da nemam kome kazat.«
Alija:
»Dobro, sjutra kad Grudi dođu, zajedno ćemo poginut!«
Osman:
»Ža mi te da pogineš s mene!«
Alija:
»Kad si me ktio žalit, ne bilo mi kaživat, a sad ne pomaga drugo no da se gine i čast brani!«
Sjutradan, kad se pazar skupio, trides Gruda iđau proz pazar, ramo uz
ramo. Svaki im se s puta uklanjaše, jer bi bio pregažen ko se ne bi
uklonio, pa bio Turčin ali kršćanin. No Alija i Osman Burdža ne kćeše
im se uklonit, no se sretoše s njima prsi u prsi i probiše se proz sred
njih. Grudi se pogledaše jedan drugoga, ma se ne trže nož ni puče
puška, no probiše proz sred njih na drugu stranu. I tako se opet
vratiše triput gledajući drug na druga koji će počet da sinu mačevi, da
krv otoči. Pošto i i treći put puštiše da proz nji prođu, već nije
trebalo više. Osman i Alija viđeše da nema boja, no je zaludo narod
gleda kad te počet skakat komati ljucki ispod udaraca noževa i pušaka.
Narod je veselom dušom gleda kad zdravo prođoše Osman i Alija između trides zulumćara!
A osobito je Alija aferim dobio, koji sačuva Osmanu život a sebe čast.
Narod je govorio:
»Daj, bože, poštenima takve prijatelje ka što dade Osmanu Aliju!«

21.

Mulj Čoko, Turčin iz Plava, iša je u planinu, u Bogićevicu, četiri sata
od Dečana. Ima je dvije žene, jednu dobru a jednu rđavu. Rđava je bila
doma, u Plav, a dobra u planinu. On je krenuo da ide iz Plava u
planinu. Kad je doša na Savino Kamenje, dva sata od Dečana, tu je sio
da počine. Četa arnaucka, koja ga je čekala da ga ubije, ne smjedne
udarit, jer su znali da je junak i da se od njega mora ginut, stoga ga
propuštiše zdravo te prođe i stoja na svoj katun nekoliko dana.
Arnaucki četnici prekoriše se đe ne smješe udarit toliko ljuđi na
jednoga. I učinješe da ga čekaju i dako mu smjednu udarit kad se vrne.
On, pošto je stoja nekoliko dana, vrnu se kudijen je i doša. Arnauti ga
viđeše. Ne vide u njega onoga turskoga junaka kojega su prijed viđeli,
no sad bjeu sagnuli glavu nisko konj i junak, o kome oruže višaše ka da
bješe o mrtvome drvetu obješeno. Konj je kraka stopu po stopu, polako,
ka da je i njega zla misa spopala. Kad dođe na Savino Kamenje, počinuo
je, oslabio svom snagom. Četa ga ufati, bez muke, živa. Trgoše oruže da
ga ubiju. On je stajet mirno ka da se to njega ne tiče. Arnaucki
ajduci, kad viđeše kako oće mirno da gine, niti se brani, niti se
straši, gledajući ga, smrznu im gvožđa u ruke, puške zapete a noževi
istrgnuti; nit je koji manuo nožem po njemu, niti omaka pušku u njega,
nepomično su za nekoliko gledali, oni njega i on nji.
Poslije su ga pitali:
»Oli ni kazat što ti je i da ti oprostimo život?«
On reče:
»Imam dvije žene, jednu u planinu, dobru, a u Plav zlu. Pa kad sam odio
kod one dobre, bio sam veseo; da ste mi udarili, sve bi ve rašćera na
moga Đogata. A sad idem doma, đe ću nać rđavu ženu, od koje sam izgubio
pamet i snagu, ka što vidite, te evo pogibo, a vas nijednoga ne ubi.«
Arnauti mu reku:
»To je viša sramota od pogibije; evo ti život oprostismo zašto si ni
pravo kaza. Ali konja i oruže ti ne oprašćamo, no ako ćeš ni dat vjeru
da ćeš puštit ženu kad dođeš doma, poklonićemo ti i konja i oruže!«
Na to im je Čoko veselo prista, pa uzjaa na svoga Đogata, od kojega
drktaše dolina; ka prijed ide, blagodareći ajducima, koji mu dva života
pokloniše! Ženu izagna kako doma dođe.

22.

Risto Božinin, Vasojević, ubi Leka Ivana iz Zatrijepča, misleć da će
uzet pare s njega. Ubi ga puškom ozad u glavu. Risto je mljava da je
Leko umro, i oskube nešto s njega, pa ojde svojijem putem. No Leko ne
umrije. Vasojevići drugi kad nađoše Leku pitaše ga:
»Ko te ubi?«
On kaza ko ga je ubio, i oni ga ufatiše i predaše sudu, koji ga osudi
vječitu tamnicu da ostoji. Leko, pošto se pridiga, otiša je u sud, i
molio se sudu da mu pokloni i pušti krvnika iz tamnice. Sud nije Leku
odobrava da se pušti i takvo zločinstvo da mu se oprosti. Sud,
nabrajajući Ristove nečovječne pogrješke, govorio je Leku:
»Oko ti je izbio, te ga nemaš, a ti za njega moliš i oprašćaš mu!«
Leko je govorio sudu:
»Višu je učinio sam sebe sramotu no mene štetu. Pa kad je on sam sebe
toliku krivicu učinjeo, zašto ne bi mu ja moju oprostio.«
Poslije Leko je mlogo govorio i molio, no mu knjaz reče:
»Zaludu moliš, nećemo ti ga puštit, niti je pravo!«
Leko reče:
»Ako nije pravo, i ono je bolje da se pušti; od dobra činjet nitko se
kajat neće. A i ovo treba, gospodaru, da znaš, e ja treba da sam
mudriji od njega, a ti mudriji od oba nas! Zašto on nema do osamnaes
godina, a ja imam šezdeset, a ti trista godina!«
Knjaz reče:
»Ja nemam trista godina.«
Leko:
»Ako nemaš godina, a ono treba da pamet imaš ka da imaš trista godina,
pošto si gospodar! A ja neću da me svetiš s onom neznalicom, koji nije
umo čuvat sebe čast, a ne da čuva moj život, nu mi treba njega da
žalimo, a sebe da čuvamo.«
Takvijem govorom pušti svoga ubicu Rista! I tako, Leko bez oka, Risto bez časti, ojdoše doma!

23.

Krco Lazarev, Kuč s Bioča, idući u četu s družinom oko Turaka i
Arbanasa, bi pretečen od Turaka na most od Cijevne i sa društvom
rašćeran poljem. Krca odvojiše od družine, da ne može bježat ka Kučima,
no da mora bježat u Podgoricu među Turke, đe ga grozna pogibija čekala.
On uoči najprvu kuću tursku koja ga srete, jer blizu su za njim
istrgnutijem noževima trčali. Rosa, Lekina kćer, čuvši puške đe puču u
zoru blizu njine kuće, iskoči da vidi što je i brzo se vrati opet u
kuću govoreći:
»Evo ljuđi đe ćeraju čoeka!
Jedan što mu najbliže viče:
,Stan, moj si'!«
Leka iz postelje reče đevojci:
»Otvori vrata tome što bježi, a zatvori tome sto ćera!« — pa se diže iz postelje.
Uto Krco ulježe u kuću, a đevojka zatvori vrata. Oni što ćeraju lupiše u vrata govoreći:
»Otvorite vrata da ubijemo krvnika koji je ubio našega brata!«
Leka im reče:
»A nijeste imali đe da ga ubijete i brata osvetite, no ste došli na moje ognjište da ga ubijete!
Natrag, e ćete svi sad da ginete!« — pa vikne brata i sina, koji su
bili već na nogama, gotovi s oružem u ruke. Sva trojica ufatili su
svoja mjesta. Leka je čeka na vrata od kuće, a brat i sin na dvije
listre, kako bi višinu ubili, kad te zaždit kuću vr nji, jer sva se
Podgorica naoružana svikala govoreći:
»Daj ajduka, jer ćemo zaždit kuću sa svom familijom da izgorite!«
Stara Lekina majka trčkarala je proz kuću, od jednoga do drugoga,
klikujući dva sina i unuka, bojeći se da ne oslabe i pušte Krca
Turcima. Bojala se da joj se sinovi ne osramote, a nije se bojala da
joj ne poginu! Majka je govorila sinovima držeći se objema rukama za svoje prsi:
»Udrite, sinovi, tako ve ne gubalo mlijeko s kojim ste se odavlen
odranili! Ne dajte svoga prijatelja, kojega vi je boža sudbina poslala,
da se vaš oganj utuli s njegovom i vašom krvi zajedno pomiješanom, a ne
njegovom samom! Udrite, đeco, bog je zar reka da mi nemamo više vijeka,
no se svršava naša, teke da Bog s obrazom!«
Turci, pošto viđeše što baba čini, nijesu nagli da se vrata otvore; a
viđeći da se mora ginut, ojdoše da kažu pašama, koji te poslat nizame
da ginu i ajduka ugrabe. Bile su dvije paše nizamske, koji kad čuše za
to, odma poslaše vojsku da maknu vojsku od Lekine kuće, govoreći:
»Leka je mudar čoek, on će nama predat toga ajduka, jer Leka ije carevi
ljeb, pa će ajduka i predat carskome sudu a ne Podgoričanima!«
Paše opraviše zaptije da im Leka dadne ajduka, ali Leka ga ne dadne, no reče:
»Kad mene kod nji vide, ta' ma te i ajduka, a vama ga ne dam!«
Zaptije kad kazaše šta je Leka reka, onda paše okrenuše vojsku na kuću Lekinu.
Leka je znava što će bit, pa je prijekim putem, s bratom, sinom i
prijateljem uteka i sretno ižljega iz Podgorice, kako se nije nada. A
na kuću dođe vojska i opkoli ju. Nizam zvaše Leku da izlazi na vjeru
carsku. Čujući majka Lekina, reče iz kuće:
»Nema Leke ovđen!«
Turci:
»Kamo ga?«
Majka:
»Eto ga u šeer!«
Turci:
»Što čini tamo?«
Majka:
»Zatvorio se u jednu kuću da bije iz nje Turke i tu junački da pogine, da svak zna kako Lek Ivan gine braneči svoj ar!«
Turci:
»Ajde pred nama da kažeš đe je ta kuća?«
Baba krenu pred njima, vortala i po varoši da i zagovori, jer se bojala
da ne okrenu Turci za njima, pa da i pofataju prijed no su se udaljili.
Pošto se uvjerila da su odmakli iz Podgorice, rekla je:
»Ajte, Turci, doma, da ve ne varam više, pošto je Leka s družinom u Kuče!«
Turci je povedu pred pašama, tako i ženu Lekinu s đecom, i svu
familiju. Narediše da ćeraju u Carigrad, da se osvete Leki. No tu se
nagna Lek Šaban, poglavica grudski, i reče pašama:
»Žene i đeca ne smiju se ćerat u surgun, jer bi se sva Arbanija za
takvo što digla na oruže; no treba ljuđe ufatit da plate, a žene neka
na mir sjede!«
I tako su oni ljuđe ćerali, a nijesu i ufatili, a žene ostavili na mir.
Ali kako mu drago, no oni Krca zdravo doma opraviše i sebi dičnu
pobjedu među Arbanase dobiše, jer ne žališe glave ni imaće, tek da
izbave život onome što je njina vrata uočio! I Lekinoj majci su
čestitali Arbanasi junačko pregnuće, koja iz dubine đuše oćaše sve
svoje dat tek da sačuva čast, s kojom se Arbanasi toliko ponose i diče!

24.

Božina Stojanov i Lazo Novakov bjeu Bezijovci. Božina je bio od
najbolje, a Lazo od najgore sume ljudi njinoga vremena. Lazu je nepravo
bilo što je Božina onoliko dobar bio, a on ovoliko nedobar, stoga opali
puškom u Božinu. Puška ne probi, no se ustavi neđe u aljine. Seljani
skočiše da ubiju Laza, no ne dade Božina veleći:
»Lazu možete aljinu svuć da mu je ubijete, ka što je on moje aljine
ubio! A pošto nije on mene ni drugoga krvavio, ne treba ni njegovu krv
prosut!«
U to vrijeme bio je zakon da kad neko nekoga kamenom ili drvetom udari,
zato da mu izgore kuću i sav mal da mu propane. A puškom kad gađe, i
malom i glavom pogine, jer takve rabote su se vojskom sudile, a ne
pojedini glavari da presude. I po presudi krivac plati. Tako oćaše i
Lazo platit, da mu se ne zna kućnika, da bješe gađa rđavoga, no gađa
dobroga, koji ga odbrani i nekće osvete, no s tijem pakaza da je
velikodušan, ka što je junak.
Velikodušnost junaštvu priliči! Lazu život pokloni, a sebe čast
prinese, s kojom posvjedoči svoje čojstvo i junaštvo. da mu svako reče:

»Dobro učinje, pomoga mu bog!«
A Lazo ostade pri prvome s onoliko junaštva koliko ga ima, a ljubavi
još manje među braćom, jer svi su ga mrzjeli, koji kće da ošteti
onakvoga jimaka kojega su svi ljubili! Božina je bio pobratim Marka
Đeljoševa, kojega smo prije na Korita viđeli krvava od štrugle s kojom
ga bješe ubio Poj Ulja u glavu. Pa Marko ne dađe da ga ubiju, ka što je
prije rečeno. O Marku Đeljoševu i Božini Stojanovu ima dosta priča na naški i arbanaški jezik.

25.

Pobratimstvo je u to vrijeme dosta usluge u ovi besudni kraj učinjelo.
Bratimili su se dobri ljuđi. S tijem su se približavali i snažili jedan
drugoga, te su pomoču pobratimstva lakše mogli zlu na put stajat, a
dobru na pomoć bit. Pobratimstvo se u to vrijeme mlogo cijenilo i ljuđe
zbližavalo. Arbanasi i sad drže đa je bliže pobratim no brat, jer brat
je po ocu i majci, a pobratim je po bogu i božjoj ljubavi, i tako oni
bi prijed dignuli oruže na osvetu za pobratima no za brata.
Pošto je riječ o pobratimstvu, za dva pobratima da kažem neke riječi
iako sam na drugo mjesto o njima opširno govorio. Ta dva pobratima o
kojima mislim jesu Petar Bošković, Bjelopavlić i Novo Popović s Meduna,
Kuč. 0 njima ima dosta priča i pjesama. Na sve strane, na mloga
zločinstva Petrova Turci su se tuželi; no najteže im je bilo što je
pokrstio bulu, za koju, kad ga je pita paša, narodna pjesma ovako kaže:

»Je l istina, Petre Boškoviću,
Da si tursku bulu pokrstio?« —
»Istina je, pašo, gospodare.
Al se uzdam i u boga nadam
da me nećeš za to kriva naći,
majka joj je rišćanica bila....«
Ali neka narodne, no da vidimo kako pobratim zatraži Petra. Vezir
skadarski domami ga u Spuž, okuje u gvožđe i bači u tamnicu Osmanagića
u Podgoricu. Petar nije ima nada ni na koga već na Nova pobratima, te
mu pošlje po varoškoj đevojci aber da je u tamnicu. Novo je taj čas
otiša u Podgoricu kod bega Osmanagića, ištući pobratima da mu pušti,
Osmanagić mu se izgovara da ne smije od vezira, jer je Turke Petar
mlogo uvrijedio, »pa bi, reče, ja za njega poginuo kad ti ga bi puštio!
A vezir će sjutra poslat za Petra da ga na Skadar vode«.
Poslije ovoga govora beg mu toliko dopušti da povede Petra u meanu da
ga vinom po rišćanskome adetu pričesti i da se oproste, pa da ga opet
dovede u tamnicu.
Sad evo pobratimi u meanu.
Novo govori:
»Da bježimo, pobratime.«
Petar mu začuđeno odgovara:
»A kudijen da bježimo između ovoliko Turaka?«
Novo:
»Do Ribnice dako živi dođemo, tu dako nađemo Kuče da ni pomognu! E ako
poginemo, i to je bolje no da te vode na Skadar, pa ti na muke turske
da umreš, a ja živ i sramotan da ostanem!«
Pošto je Novo Petra uvjerio da ga neće u tamnicu ostavit živa, onda je
Petar prista na ovo: da bježi Novo na konja, a Petar na noge za njim
proz Podgoricu, do kuće Eleza Koskića, koji je bio pobratim Petrov.
»Ako dođemo do pobratimove kuće, ja neću poginut, a ako pogibosmo
bježeći preko Podgorice, i to neće grđe bit, jer smo poginuli jednako!«

I tako krenu jedan za drugim sokakom vičući ka maniti proz pazar:
»Bjež s puta narode!«
I tako dođoše do Elezove kuće, nit je ko na njih puca, niti oni na
koga. Petar ulježe u kuću, a Novo produži bježanje preko varoši k
Ribnici. Turci za njim pucajući ne stigoše nit ga ubiše. U prvi mrak
vrnuše se i jurišaše na Petra u kulu Elezovu; no tu nije bio Elez, no
dvije bule Elezove i majka, koje su dale Petru pušku i fišeka, te se
bio.
Narodna pjesma ovako govori o bulama:
Kad zovaše beg-Osmanagiću
O, vi, kučke, bule Elezove,
Otvorte mi vrata bjele kule,
E tako mi dina i amana,
Ognjem ću vi zapaliti kulu,
A vas bule u arar staviti
I bačiti u vodu Ribnicu.« —
No govore bule Elezove:
»Udri, Petre, Turke oko kule,
Brani sebe i bijelu kulu,
A ne slušaj beg-Osmanagića.
Ne smije ni dvore zapaliti,
Ni nas bule u arar turiti,
Nit ne bačit u vodu Ribnicu,
Doklen Elez u vezira dvori.« —
Puče puška Petra Boškovića,
Puni puške Elezova majka
Da bi Petru što u pomoć bila...
Oko kule pogiboše Turci
Šest ranio, sedam umrtvio,
I od kule Turke udaljio ...
Ovo narodna pjesma kaže, a koliko i je ubio ne zna se; tek se zna da su
ga bule, u neko doba noći, kradom izvele do vode Morače. Tu je prepliva
i zdravo doma uteka. Još su mu bule dale dvije male puške Elezove, koje
je sveza navr glave kad je pliva da mu ne pokisnu, no da se može branit
ako mu do nevolje dođe.
Evo sam o Novu opširno pisa, ka što je i prijed rečeno, ali to je u
istoriju i narodne pjesme zapisano, đe su mlogi od svake vrste i roda
ljuđi zapisani. A u ovo pišem pobožni i velikodušni rad, pa mi bi ža da
se Novovo i u ovo ne nađe, jer za dobro čoek vazda želi lijepo pričat
ali ga čut.

26.

Evo još jedan događaj o Novu. Rašo Popov, brat Novov, ima je kćer Maru
koja se udala bez pitanja i bez blagoslova za Elezom Brunčevićem,
Turčinom u Dinošu. Poslije sedam godina otišla su joj braća kod nje.
Elez i Mara obradovali su se i dočekali i raširenijem rukama. Tu su
stajali za nekoliko dana, no su se morali krit, jer su Kuči s Turcima
bili u rat. Turci opaze da su tu. Paša Sokolović ponudi Eleza da izda
prijatelje. Elez uze pare iz paše, dvije zlatne kumbure i pašin biniš.
(Elez je bio kod paše više dana, koji je gradio most i mlin
Sokolovića.) Elez je svaku noć iskraj paše porano kući svojoj dolazio.
A ovu noć kad primi dar uzeo je iskraj paše stotinu Turaka i pripoznio,
jer mu je trebalo prijatelje dati po neviđelici. Mara je posumnjala na
ta' njegov noćni dolazak, a kad je doša i viđela mu pašine kumbure i
biniš na ramena, već se je uvjerila što je. Ižlježe pred vrata. Viđe
Turke kako je Elez razredio kako mu je trebalo. Povrnu se u kuću,
zatvori vrata i dobro utvrdi. Dođe na ognjište govoreći po običaju:
»Daj da ti ostavim oruže!«
On joj dade dvije puške iza pasa, ona opali s objema njemu u prsa. Elez pade mrtav, a ona viknu:
»Udrite, braćo, evo Turci!«
Mara s braćom iznutra na vrata, a Turci odizvan, ali jako zatvorena
vrata nijesu mogli otvorit. Goga i Ilija pobiše neke ispred vrata i oko
kule. Sjutradan paša Sokolović i Turci udare jakom vojskom na nji. No
oni pobiše Turke za čudo. Paša dade naredbu da se odmakne vojska i da
ne ginu Turci; govorio je:
»Naši su, uteć ni ne mogu, no ćemo i polako namorit i pofatat.«
— Kako su se bili i pjevali, Mara kako je oganj tulila kad su vr nji
kuću zažižali, Turke proz prozor bila, pašu pozdravljala — sve je to u
narodne pjesme; a ja ovđe itam da se Novu primaknem.
Oni su se iz kule bili, netko veli četiri, a netko pet dana. Kuči su
došli povr Dinoše. Nijesu im mogli pomoć, samo što su gledali ispod
sebe kako im Turci lome kamenjima tigle na kuću vr nji. Turska je
vojska velja bila, koja je prijetila Kučima da i otolen proćera k
Fundini. Peti ili šesti dan dođe Novo Popov s planine Širokara među
Kučima više Dinoše. Kad je doša i vidio što se čini, reka je:
»Ne možemo ono gledat kako i muče i kamenjem tuku, pa da ćemo polovina Kuča poginut!«
Kuči njemu reku:
»I svi da ćemo poginut, pomoć im ne možemo!« Novo reče:
»Da provamo ovako: ja ojdo ispod kuće Jusuf-Đokića, pa od Ćemovskoga
polja Turcima ozad, pašinom šatoru, te tu zađest boj, zbunit i, i oni
te okrenut oči na mene, a vi jurišite više no ste ikad jurišavali u vaš
život; a nemote gledat što će se od mene činjet, jer tu nećete moć mene
pomoć!«
Novo krenu, a svi se s njim oprostiše. Otiša je kudijen je i reka.
Turci ga propuštiše. Kako im je ozad doša, nijesu znali ko je. Kad je
doša pred šator, ubi pašu Sokolovića (ne zna se u šator ili pred
šator), pa okrenu da bježi na konju, ne od kud je doša ka Kučima, no na
protivnu stranu, k Turcima. Doklen je proz tursku vojsku bježa nije
nijedna puška na njega pttcala, jer kako su mu Turci bili i s te i s te
strane, biše jedan drugoga ubili, stoga ga nijesu ni gađali doklen nije
između nji iskočio. A ta' ma su gađali i ne ubili. Turska se vojska
zbuni i začudi, ka da grom u nju puče; u to Kuči juriši na kuću
Brunčevića i lakše do nje dođu no su ikad mogli mislit! Jedan dio
Turaka ćera je Nova, a drugi od Kuča bježa; tek tako svi Turci obrnuše
pleći Kučima. A Kuči za njima, bili su i i sjekli do pašina šatora i
Cijevne. Kuči još Dinošu opališe i plijeniše; Maru s braćom izbaviše.
Tako Turci pogiboše od neprijatelja kojega malo prijed s prezrenjem
gledau. A Kuči se s noćem jedanak vrnuše na kulu Rašovu, ali svak
neveseo i u brigu za Novom. Ostavili su ga na dno Dečića, đe se gore
dofatio, đe ga i noć našla. Oko ponoći, preko Grudske Gore, doša je na
kulu Rašovu. Sad koje je veselje bilo nećemo nabrajat, tek ta' ma su
Kuči cijeli viđeli kako im je Bog pomaga i što su dobili!

27.

U jedan dan kćer vojvode Radonje ovako se prosila: ko ju na mejdan
dobije, tome žena da bidne! I tako se prijave četiri mejdandžije kod
vode Morače na Bioče. Mejdandžije su bile: iz plemena Kuča Batrić Perov
sa sela Bezijova, iz plemena Bratonožića Đuro Jovanov Klopoćanin, iz
plemena Pipera Nikola Bracanov Petrović, i kapetan Mećikukić iz Spuža.
Ovi mejdandžije imali su svoje vojske. Piperi i Spužani načiniše oko na
selo Mrke; Kuči i Bratonožići na Bioče; svi jedan prema drugoga.
Kuči reku Piperima:
»Oćete li puštit da mi najprijed podijelimio mejdan s Mećikukićem, pa ćete vi poslije?«
Piperi pristadoše; no pobrka druga, i to Batrić Perov mejdandžija rekav Đuru Jovanovu podrugljivo:
»Pa i ti, jare bratonoško, oćeš da dobiješ kćer vojvodinu na mejdan!?«
Za tu riječ ubi Đuro Batrića, te se pobiše Kuči i Bratonožići.
Bratonožići utekoše uz Pločice, do sela Podkrša. Posjekoše im Kuči
šesnaes glava. Bratonožići Kuča dosta ubiše, ali se mejdan broji onoga
koji siječe, jer oni koji ne siječe bježi, pa iako se od njega gine.
Mećikukić, kad viđe da oni bojem ojdoše u Bratonožiće, otvori mu se
put, te s vojskom preko Bioča na Kosor. Uze đevojku, pa se ne vrnu
kudijen je doša, no preko Kupusaca, kudijen mu je najbliže k Podgorici.
Novu Popovu dođe glas da povede kapetan đevojku. Novo iskoči među dvije
vojske koje se krvnički kolju, te viknu iz glasa:
»Ko je Kuč i Bratonožić, povede ni Turčin đevojku, no prekidajte boj, pa za mnom na staroga krvnika!«
Tek vojske čuše, prekidoše boj. Pomiješaše se. Ostaviše mrtve i ranjene
da i nose žene, pa krenuše s družinom. Novo pred njima u prijetok niz
Moraču, nadajući se da te i do Podgorice ili Spuža stignut.
Kad su došli na potok zlatički,
Turci ne bjeu prošli, no je teško bilo bezputice proć, stoga su morali
trajat, te su i ovi pretekli. Kad dođoše Kuči navr Kunja, viđeše svoju
pogibiju, ali, uzdajući se u svoje junaštvo, odili su naprijed zorno,
ka da im nikoga na put nije, dok je Novo reka:
»Stoj, vojsko, tu đe si, a ti, vojskovođo, ajde na mejdan!«
Oće Turčin bez riječi.
Sretoše se mejdandžije među dvije vojske; prosiječe ga Novo. Kad Turci
viđeše da im pogibe buljukbaša, izgubiše junaštvo ka i svaka vojska u
takve prilike. Kuči i Bratonožići udare na tursku vojsku, koja okrene u
bježanje nadesno, niza strmen, krajem pećine Braljuše k Morači. Nešto
Turaka oćaše uteć pod pećinu, no Piperi bjeu došli s one strane Morače
da gledaju što će bit, te one Turke što utekoše pri vodi prema sebe
pobiše do đavoljega! Tako, što uteče Kučima i Bratonožićima ne uteče
Piperima, no sva ta vojska tu pogibe, osim jednoga koji uteče.
Kad su ga pitali u Spuž:
»Kamo ti đružina?« on je reka:
»Ostaše svi u jedan tamnik!«
Po tome se to mjesto i sad zove Tamnik, a neko kaže i po dubini vode.
No bilo kako mu drago, Kuči i Bratonožići nauzeše se glava turskije i
oruža svakojakoga, atova i paripa i sve što su Turci sobom nosili za
mejdan i za svatove! Pobodoše kilan Mećikukiću, po običaju, đe je
poginuo nadno Kunja Zlatičkoga, đe se i sad zove »Kilan« ili »Kami
Mećikukića«, pa ojdoše s đevojkom svi na kuću vojvode Radonje, đe su
tri dana stajali.
Pomirili se među sobom Kuči i Bratonožići — kamenom u vodu. Sve mrtve i
ranjene jedan drugom oprostiše, a kćer vojvodinu daše bratu Batrićevu,
kojega je ubio Bratonožić. Treći dan krenuše doma zafaljujući bogu za
dobivenu bitku nad Turcima, a vojvodi na gostoprimstvu i očinskom i
miroljubivom savjetu, a on njima blagodari na junački mejdan, kojega
dobiše nad opštim krvnikom.

28.

U vrijeme Usejina Ota i Čubra Petrova udare Kuči na Smudirogu, planinu
otsku, Usejin-Otovu stoku plijene, čobane posijeku i katun poaraju.
Zato se Kučima zatvore pazari, a pošto im godina ne rodi, dođe narod do
grdne muke od gladi. Čubro, kao vojvoda, mora je vodit brigu o narodu,
a nije se ima nikud obrnut da im pomože, pa namisli da pane krvniku u
ruke. Tako i učinje. Uze Nova Mušikina, pa s njiin ponoći ajde preko
Turske u kuću Usejin-Otovu. Usejin, kad viđe svoga krvnika, začudi se,
ama ne reče: »Što si doša, krvniče?« — no reče:
»Dobro doša, prijatelju!« — To je arbanaški običaj.
Čubro mu reče:
»Doša sam da mi učiniš dževap kučkomu narodu, koji će da umre od gladi!«
Usejin reče:
»A čim mu ja mogu pomoć?«
Čubro reče:
»Da ideš kod vezira i dako mi mogneš učinjet Kučima da se otvore pazari s Turskom. Tijem ćeš učinjet da ti blagodarni budu!«
Usejin Ot smijući se:
»Imam ja za čem blagodarit Kučima! Zaklali su mi dva sina i plijenili sve što sam ima na planinu!«
Čubro:
»Ne mogu se mrtvi povratit, no pornozi živijema! Sad je sva muka kučka pala na Usejin--Ota, a ne na Čubra!«
Usejin je bio na misli: oće li kod vezira moć pazara otvorit kučkome
narodu? Oni su nekoliko dana sjeđeli i pogonili se među sobom. Govorio
rau je Usejin:
»Znam te ja! Ti si Čubro Korda!«
A Čubro njemu:
»Ja sam Čubro Petrov, Petra Pejova. No si ti sin Cucan-Perin, koji je ćera drva na magare da prođe na pazar skadarsi!«
Pošto se biše izdavijali, izmire se, daju duvana jedan drugome da puše,
smijući se u šalu pretresaju što je koji kome reka i koji je praviju
riječ reka! Pa onda se opet metni u misli što te za narod.
Ovo je Novo Mušikin priča, koji je tu bio.
No bi kako bi. Oni pođoše na Skadar kod vezira i pazari se otvoriše
narodu, te neka je narodu življenje, a njima blagodarnost, i poštenje.

29.

Mark Vuksan, Klimenta iz Selca, bio je od najboljije arbanaškije junaka
njegovoga doba. U njegovo selo bili su dva brata od slabe vrste ljudi.
Jedan dan poriječaju se s Markom, ka što se to obično mogu seljani
poriječati oko male stvari. Marko to nije uzima u što krupno, no je kod
njega bilo i prošlo, a dva slaba brata naume da ga za to ubiju, pa mu
zapadoše đe su znali e će doć. On, kad je doša podaleko, vidio je u
busiju đe ga čekaju, ali nije brka, no je odio k njima, noseći na rame
zavežljaj bukovije prutova. Kad je doša pred dvije puške, jedan brat
omače u njega. Puška ne uždi, no fršte, a Marko, idući naprijed, učini;
pi!
I drugome bratu fršte puška, on i ovome učini: pi!
Marko dvaš pljunu, našto se svrši boj.
A da vidimo kako će sud suditi na tu krivicu koja se bez krvi zasluži.
Selčani, kad čuše za to, ufatiše ta dva brata, povedoše i na zborno
mjesto pred crkvom, đe se krvnicima sudilo. Zakon arbanaški ovako je
sudio dosad za takve događaje: kad ga namrtvo ubije, cijelu krv plaća,
a kad ga rani, plati po krvi; a kad mu frsne puška na koga, cijelu krv
plati, nalazeći to za pravo, jer nijedan ne gađa da rani, no da ubije.
Tako bi i slabi dva brata Selčanina morali da plate krv da i ne izbavi
riječ jednoga sudije, koji reče:
»Nećemo tako sudit, no je pravo da plati Mark Vuksan dvije krvi, koji
nekće da i ubije namrtvo puškom, ka što je i druge bio, no pljunu na
nji, te tijem ubi dva Selčanina naživo i njine dva obraza, i učini da
se stidi svaki koji u nji dio ima!«
Na ovo se presuda svrši. Slaba braća ništa ne plaitiše.

30.

Turčin neki iz Stare Srbije, iz varoši Gilana blizu Kosova, ima je sina
i kćer. Sin je dorasta za nizame carske, i došli su da sa vode ka i
druge. Majka i otac, nemajući do njega, da se pomame od žalosti.
Đevojka je tješila roditelje govoreći:
»Ne bojte se, neću ja vas ostavit bez sina!«
Oni su je začuđeno gledali i njene riječi za prazne držali. No đevojka
ode na stranu, Obuče muške aljine, pripasa oruže i ode kod onije što
nizame kupe. Oni ju primiše u nizame kao muško, ne znajući da je
žensko.
Kako pričaju da je front učila, u bojeve odila i za drugi vojnički rad
sposobna bila, to neću da pričam ovden. Samo ovoliko: pošto se svrši
rat, nju je neko u kupalište opazio i kaza paši da je žensko. Paša ju
pita, a ona kaza da je majci i ocu ostavila sina, svoga brata, a
namjesto njega ona u vojsku pošla. Paša je posla u Carigrad, i car joj
da nišan-zvijezdu i odredi joj penziju da može živjet u Carigradu. Ona
nije kćela, no je pošla doma kod oca i majke, i tu ostade noseći oruže
i muške aljine. Zavještala se da i nosi dok je živa. To je bilo ovoga
najpotonjega rata turskoga i slovenskoga.
Ovo mi je priča Barjam Pećanin, zabit od zaptija, koji zna đevojku, oca i majku joj.

31.

Kad se naša i turska vojska bila, naši izgoreše kuće Omerbožovića,
rašćeraše tursku vojsku Ćemovskijem Poljem do Dinoše, bijući i
sijekući. U to se naš vojnik Rade Stojanov Vujošević ranio nekako
skraja, da ga naši nijesu viđeli, no se vratili, boj razdvojili. Grudi
su došli po razboju, kupili svoje mrtve i ranjene, u koje nađoše i
našega Rada ranjenoga, na kojega se trgoše noževi i natekoše momci,
koji će prvi glavu posjeć, da svojega brata ili rođaka osvete. Na njega
je doša prvi Uljo Askov i dofatio ga jednom rukom a u drugu nož
govoreći:
»Nemoj mi ga koji tać, jer ovi danas ne gine prije mene!«
Vojnici iza one pogibije jurišaše da oba ubiju. No Laka Šabov, kad viđe
e će da mu poginu brat i krvnik (a sad ga zove prijateljem, pošto je
Ulju u ruke doša), priskočio je i, istrgnutijem nožem, pleći uz pleći s
Uljom sta, a Rada zakloniše među sobom. Vojnici, kađ viđeše ova dva
junaka đe ote da ginu i da biju svoju braću doklen mogu maat, stegnu
svoju jarost. I tako, za tanku dlaku svi ovi tri ostaše. Rada ponesoše
u Podgoricu kod turskoga paše, Ali Saif--paše, koji ga nekoliko vida i
poslije mi ga zdravo na Medun posla. Za ovo i naši i turski vojnici
više poštuju no druge koji su više ordena dobili. Poštuju i i oni koji
su kćeli sve tri da ubiju u onu jarost!

32.

Moračani Drljevići ubiše bratanića Veka Ilinčića. Veko je bio junak i
čoek od najboljije u njegovo vrijeme; takvi je bio i Peruta Drljević.
Zato je tražio Veko da ubije najboljega Drljevića, Perutu, jer ne bi se
osvetom moga pofalit bez njega. Takvi je običaj bio i slabog svoga
s najboljijem da sveti, jer ako bi rđavoga ubio za osvetu, rugali bi mu se govoreći mu:
»Vidi se da se nije uzda u sebe da će ubit dobroga, pa je uita na štogođ, da se u posa nađe, tek čapru za čapru da ošteti!«
A dobri pomišlja: »Bolje je nikad se ne osvetit no rđavoga za osvetu ubit!«
Stoga je Veko zaminova druge, a tražio Perutu. I tako mu zapade jednom.
Peruta dođe s nekoliko družine đe ga Veko čeka. Veko osijeri puškom u
njega, gledajući ga preko puške. Dođe mu druga misa, pa okrenu puškom s
Perute na drugoga Drljevića, i ubi ga. Kad su Veka korili što ne ubi
Perutu — ka što su svuđ mislili e će se osvetit ka njega što priliči, a
sad to se svak ruga — Veko reče:
»Osvetio sam se baš ka što treba: ubio sam onakvoga ka što je moj bio, a
Perutu sam ostavio da kukaju bule i Turci kolašinski od njega još, a pleme moračko da se diči njim!<

33.

Pop Đuro s Ljubotina, Kusovac, bio je oglašeni junak, ali mu neću
junaštva ovđen nabrajat, no samo ovoliko: bilo je prijed kapetan svoga
plemena, a poslije vojvoda i senat i šef garde sve Crne Gore. O njemu
je bio glas da je bio više malodušan no velikodušan, ali zaista ne
bješe surov, bez srca blagorodnog. Još kad je kapetan bio i nješto
jednom sudio u pleme sa svojijem drugovima, sjeđeli su pri jednome
radu. No jedan dosta nevaljali vojnik ljubotinski svr zida udari ga
kamenom u glavu tako žestoko da mu je umalo mozak prosuo. Družina su
kćeli da ga ubiju namrtvo, a neki su kćeli da ga izbiju samo tojagama,
ali pop Đuro nije da ni jedno ni drugo, no je reka družini:
»Molim ve, nemo'te ga, jer nije, zna, budala nevaljala; i ja mu oprašćam.«
I tako nevaljalcu bi oprošćeno!
Ovi je primjer kako pop Đuro može da se ne sveti za uvredu; a drugi je prdmjer kako pop Đuro ne može trpjet za opštu uvredu.

34.

Pop Đuro nađe jedno jutro knjaza Danila đe sjedi s gospodom pod brijest, pred dvor.
Reče mu:
»Dobro jutro, gospodaru!«
Knjaz:
»Dobra ti sreća, pope Đuro!«
Pop Đuro knjazu:
»Ka da si nešto ijedak?«
Knjaz:
»Jesam, izgoreli su Turci onu crkvu u Zetu!«
Pop Đuro:
»Osvetiću ju ja, izgoreću im džamiju u Golubovce, koju im je car načinio!«
Crnogorci oko knjaza rekoše:
»Duboko su Golubovci, pope Đuro!«
Pop Đuro:
»Imam ja Ljubotinjana, a osobito Ceklinjana kojima ne bi daleko bilo
otić na onu bandu Skadra da učine zlo Turcima, ka što ga čine danom i
noćem!«
I više pop Đuro ne zbori, no ostavi Cetinje i dođe u Ljubotin. Uze popa
Joka od Ceklinjana serdara Sava Jovićevića i Filipa Ivanova i još deset
Ceklinjana, i šezdeset oka praa. Neću nabrajat kudijen su se preko
turske zemlje u lađe vozili, nit kudijen sa odili, tek džamija ojde sva
u gomilu, a pop Đuro s družinom vratiše se u Crnu Goru. Sad pop Đuro ne
činjaše se narodu malodušan, no velikodušan, kontajući kako pop mogaše
gledat svoju krv iz glave, koju mu slabi Ljubotinjanin razbi, a nemaše
snage da pretrpi u Zetu džamiju Turci da u nju klanjaju, a Srbi se
nemaju đe krstit; a sad im je poravnjeno da obojica stoje i pod vedrim
nebom bogu se mole!

35.

I ovi, je događaj u Ljubotin bio. Jovo Banović, oficijer prekornički,
jedan dan učio je u front svoju stotinu. U to jedan vojnik skoči ozad
na oficijera, ufati ga za vrat i udari njim o zemlju i bači pod sobom.
Četa se prospe; dva brastva se razdvoje svak na svoju stranu, obrnuše
puške jedan u drugoga, jer je bila jedna krv među njima od starine pa
su stoga gotovi bili da se pokolju. Ukoliko su vojnici fišeke u pušku
metnuli, utoliko se oficijer diga. Vojnici su mislili da će oficijer
komandovat da izvrše osudu na prestupnika, a drugi su čekali za staru
osvetu da ubije drugoga, a drugi trećega, a onadar ko koga mogne. No
oficijer ne okrenu se na krivca, no komandova četi: mirno! I tako je
ubrzo ugrabio, prijed no se izdiga sa zemlje; tijem preteče te ne puče
nijedna, a da je jedna prijed komande pukla, poslije ne bi komanda
pomogla, no bi svršili da se priča za njinu pogibiju!
Na ovoliku zaborav na sebe i svoju čast pod noge zgaženu, mlogi mu Crnogorci govorili bi:
»Bolje bi bilo, gospodin oficijeru, da si s mane svoje namrtvo poginuo no što pogibe naživo da primiš ovoliku sramotu!«
Ovo su mu obje strane govorile, neprijatelji uživajući a prijatelji
bolujući. No oficijer je zadovoljan bio sa svojom mirnoćom, jer je zna
da je dobro učinio, pa je okretao svoje vojnike u front cio dan, ka da
nije ništa ni bilo. A prestupnik je sjutradan platio svoju kaznu po
zakonu. A poslije svi su oficijeru priznali i blagodarili, i oni koji
su ga najviše korili i osvetu željeli i svoj stotini pogibiju kovali,
te bi sva poginula; pa i koji ne bi ubijen bio od vojnika, ili vojnik
od njega, ali nijedan ne bi osta što ne bi vojničku kaznu podnio, teke
su se onako namakli i jedan u drugoga puške okrenuli; no ti Jovova
pobožna mirnoća ugrabi svaku kaznu i malu i višu.

36.

Dosta je za osvetu poginulo ljuđi na ove strane, a dosta su dobri ljuđi
smeli bestiluku ljuckome da ne izginu na takvu rabotu!
I ovo je kćelo na Ljubotin da budne, evo kako: Začir i Dubova, dva sela
ljubotinska, koja su imala međusobnije svađa kao druga plemena, ali
otkad je jači sud ne smiju se bit među sobom za stare osvete kao
prijed. Tako Dubovljani tražili su sebi oduška za jednu osvetu. Jedan
Začiranin ubije Dubovljanina još u doba sv. Petra, te se krv umirila i
to vrijeme zaboravilo, kao mlogo drugo. No Dubovljani, što se ne smiju
osvetit Začiranima, jer knjaz Danilo sad sudi žešće no su drugi sudili,
snađu ovako i narede da se pobiju. Dubovljani smisle kako i sud neće
više krive nać: narede jednoga vojnika te vikne iz glasa:
»Ko je vojnik, evo vukovi u Struge!«
Struge su jedna gora pod selo Dubovo. Začirani dotrče na poklič, ali
ovamo nema vukova, no Dubovljani naoružani čekaju da se kolju. No po
običaju trebalo im se najprijed opsovat i dosta ružnije riječi jedan
drugome izgovorit, pa se poslije bit, kako će bajagi boj bit zbog
psovke i današnje zađevice, a ne za staru osvetu. Već poče psovka i
ružne riječi. Serdar Škrnjo i kapetan Tomo, oba Kusovci, Začirani,
uskočiše među njima da brane i prijeteći sudom, no se vojnici
usplamili, okrenuli puške jedan u drugoga, samo čekaju koji će prijed
počet. Serdar i kapetan, kad viđeše e im ne mogu zabranit pokolj, svaki
od nji vikne svoje bliže bratstvo i pred njima ojdoše. Začirani moraše
pristat i po njinijem mislima višu sramatu ponijet, no da su polovina
pred Dubovljanima poginuli, jer nije mala sramota okrenut pleća
neprijatelju koji i na mejdan onako doziva. No svu začirsku sramotu
ponijeli su kapetan i serdar koji i nagnaše da bježe. Ali pošto su se
otrijeznili, svi su im umjeli blagodarit.

37.

Bivalo je pojedince ljuđi, ili po cijelo brastvo, koji su tražili boj i
kad nijesu imali koga svetit, n'o oće da pokaže svoje junaštvo, e nije
grđi od drugoga. Tako je u Bjelopavliće jedno brastvo kćelo da se
pobije s Boškovićima, i da im pokažu e nijesu od nji grđi. U to se
Bjelopavlići skupe na zbor pred crkvom Svetom Ćeklom. Risto Simonov
Bošković na skupštinu počeo je govor ka i vazda što je činio i narodne
poslove raspravlja, a drugi mu pomagali. No danas bjeu drukčije
uredili. Turo Vujošev Kuković ufati Rista ozad za perčin, povuče i
previje mu vrat. Tako je naređeno bilo Turu da učini, misleći e će ga
Risto ispresijecat nožem kad ga za perčin dofati, pa onadar da se
brastvo Ristovo i Turovo iskolju među sobom da vide koji su bolji. Tako
su se brastva razdvojiila i okrenula puške jedno drugome, pa čekaju kad
će Turo poginut, pa onadar svi da poginu. No Risto ni ubi ni posječe
Tura, samo što mu je govorio kad ga je drža za perčin:
»Pušti, bruko«, a po kojom dodadni:
»Pušti, bruko, da te Bog ubije!«
Čudeći se Ristu što čini od njega Turo, Boškovići su se na Rista ijedili, stiđeli se i govorili:
»Udri, đe ti okide nos!«
No Risto nije se na to okrenuo. Jedva u neko doba pušti ga Turo.
Risto, ne okrećući se na njega, reče Bjelopavlićima:
»Zar ovakva nevaljalica da ve može naćerat da koljete drug druga?«
Vojnici, ka vodom opareni, digoše puške na ramena; skupe se oko Rista, koji je produžio svoj rad koji bješe prijed počeo.

38.

U plemenu Ljubotin je selo Začir, koje se dijeli na četiri brastva,
ova: Kusovce, Kaluđeroviće, Đuroviće, Markoviće. Ova su se brastva bila
među sobom devet godina. U tome selu Začiru bješe Mićko Jovanović
Kusovac, na kojega nijedan vojnik u to vrijeme pokolja pušku nije
okrenuo, no kad su se bili govorili su jedan drugame:
»Nemo` koji Mićka ubit!«
Tako su ga čuvali, a on je doživio da i pomiri. Svak je prista kako je Mićko reka i nijesu se više klali.
Mićko je i sabljom zastupa pleme ljubotinsko i njom smeta neka puta.
Evo kako: pleme Ljubotinjani, Građani i Dobrljani klali su se s
Riječkom naijom za sedam godina bez prekida. U to vrijeme palo je
mrtvije i ranjenije od obje strane sto sedamdeset ljuđi. Ceklinjana je
više bilo od svojije protivnika, pa im je krivo bilo da se ponapoli
biju, te su tražili kako te kazat da su bolji.
I ovako snađu: izaberu se jedanaest Ceklinjana koji te na mejdan izleć
Ljubotinjanima i Dobrljanima. Ceklinjani vojskom dođoše na glavicu
Milićevića. Mejdandžije nošau mačeve i jedanaest jabuka, po običaju da
i šilju svaki svome mejdandžiji. U te valjalo je brojit Mićka Kusovca,
jer su znali: Mićko će im doć teke se pozovu. Stoga im trebovaše
objeležit koji će na Mićka Kusovca. No pošto kazaše da neće nijedan
Mićku na mejdan, a znajući da će sam doć, nije druge bilo no da svako
doma ojde bez mejdana!

39.

Posilije ovoga Mićkovo junaštvo učini da se krv bratska ne prospe. Evo
kako: u jedan boj ova dva plemena ubi puška Mićka, slomi mu ruku. Glas
dopade u Ceklin da je ubijen Mićko Jovanov. Opet se krenu mejdandžija
dvanaes. Skupi se vojska đe i prijed, na glavicu Milićevića, otolen đa
šalju mejdane. No prijed svega valjalo je znat je li Mićko dobro
ubijen, imaju li se što bojat od njega, pa pošlju Maru Đurovu, koja je
bila udata na Ceklin, a rodom sa Začira:
»Ona, ka u svoj rod, može dobro Mićka viđet i pravo ni kazat, da se nitko ne sjeti.«
Ona je došla kod Mićka, našla ga đe načinje melem od voska i šila da
previje sam sebe. Kažu, Mara kad ga viđela, počela je plakat, govoreći:

»Striko Mićko, jesi li poginuo?«
Mićko:
»Ne laži, more, s tvojijem plačem, znam ja što su te spravili Ceklinjani, da vidiš kako su me darovali! No im kaži:
,Slomiste mu desnu ruku, no će lijevom doć na mejdan, đe mu gođ pošljete, daje vi poštenu riječ'!«
Mara, kad dođe kod Ceklinjana na skup, na pitanje kako je Mićko, odgovori:
»Ka zlo! Desna mu ruka slomljena bješe, no je reka da će vi doć na mejdan s lijevom rukom đe ga gođ pozovete!«
Bilo bi ljuđi koji bi rekli:
»Ne bojim se ja od lijeve ruke«, ali se raznio glas da je on ljevač bio, i da mu je vazda lijeva ruka mjesto desne služila.
Tako Mićkova sablja zatvori u korice iz dva puta dvadeset i četiri mača
s jedne, a toliko ih s druge strane, osim pogibija te bi se poslije
brojile!

40.

Serdar Škrnjo Kusovac ima je sina Nika i kćer Janicu, mlađu od Nika. A
i Niko je mlad, nije još u bojeve odio, pa je sestra sujmala o bratovu
junaštvu. Kad potlašnjega rata krenu ljubotinski batalijon na vojsku ka
i drugi, svaka je majka molila boga za sina a sestra za brata. Svaki
boga mole da joj zdravo dođe, a osobito kad je jedinac. Može se
vjerovat da je i Janica željela da joj jedinac brat zdravo dođe, ali se
ne ču drugoga blagoslova od nje, no pri kretanju donese mu vode da se
umije govoreći:
»Nemo' ti, brato, bit strašljiv, da ti se ljuđi ne rugaju!«
Niko je gleda Janicu i reče joj:
»Ja sam mislio e si u brigu kako ćeš bez mene ako poginem, a nijesam znava e se bojiš e ne valjam!«
Ona mu reče:
»Bidni ti dobar, brato, pa za pogibuju kako bog dadne!«
Kad se čulo da se Niko ranio u boj pod Rogame, Janica je sretna i vesela bila govoreći:
»Sad imam brata junaka!« Majka ju je plačući gledala, ona reče majci:
»Zašto plačeš, a znala si e je zato i otiša da i bije i da ga biju!?«

41.

Neda, žena Đura Martinova s Meduna, a kćer Stevana Krkelina iz Lutova,
imaše četiri sina. Ovoga potlašnjega rata i ona je bila sa sinovima na
vojsku, doklen se vojevalo na Medun i Fundinu. Mlogo bješe stara, ali
nije vojsku ostavila. U jedan boj ubiše joj dva sina — Milija se rani,
a Jovan namrtvo. Kad metnuše Jovana u grob, braća poplakaše za Jovanom,
a majka i ostro pogleda velikijem očima crnijema, pa im reče:
»A što plačete? Zar ste mislili da mi svaki zdrav doma dođete? A, duše
mi, ako još koji ne pogine, bolje da ve nijesam ni imala!«
Još je tu govorila; a bila je govornica i tužbarnica: kupili su se oko
nje kad tuži ka oko dobra guslara. Bješe krupna rasta, dosta gruba
naoči, priličnija muškome no ženskame.
Poslije, kad su joj žene govorile:
»Što učini, Nedo, zla ti sreća, te prekori sinove da ti prijed poginu!?«
Neda:
»Kad sam viđela turske lješine e su goru pritisle, duše mi, u one
gomile mrtvije Turaka, koji je od mojije sinova poginuo, ka da se
rodio!«
Reče joj druga žena:
»Bogme si, Nedo bez srca, tek sinove ne žališ!«
Neda njoj ostro:
»Muč, bruko od bruke, da žalim sinove kad se carstvo dijeli! A da za
kad ću i šteđet!? Ja mislim da mi od starosti kašlju na upret kod
žena!«
Opet druga žena:
»Dobro si kad moš bez sinova!«
Neda:
»Kad sam viđela tursku pogibiju na Medun i Fundinu — što nijesam
mislila da ću to nikad viđet — sad da su im prosti i oni na Kosovo, a
ne mari što su moji poginuli! S turskom pogibijom svi da te mi poginut,
ka da bi mi se posvetili! Pa eno od one dva starija neka đečica!«
Druga žena:
»O, zla ti sreća, kad ostade bez onakvije sinova!«
Neda:
»To i oću da se zovu sinovi i da ginu, jer kad ne bi ginuli, biše se zvali kćeri a ne sinovi, osta bi ukor na njin trag!«

42.

Veka Ilinčića — onoga koji ne ubi Perutu Drljevića — ubi Rovčanin
Radovan Kukoroga, pa uteče. Rovčani ufatiše Radovana i daše ga
Moračanima, ka zlikovca da ga ubiju, ma Moračani ga ne ubiše, no ga
povedoše a Veka mrtvoga ponesoše kod Ilinke, majke Vekove, tu da ga
ubiju i Veka osvete đe mu majka gleda. Mišljau: lakše će joj srcu da
budne kad će gledat đe joj Vekov krvnik mre.
Rekoše joj:
»Evo krvnik Vekov, da ga ovđen ubijemo!«
Ilinka na brzu ruku uze komat ljeba, dade mu govoreći:
»Jeđi, Radovane, pa idi doma! Ja kad ne gledam Veka živoga, neću ni da gledam tebe mrtvoga!«
Pa se okrenu na Moračane i reče im:
»Nemote ga koji ubit!«
Ljeb mu je dala na brzu ruku za znak da ne uitaju i da ga ne iubiju, jer na so i ljeb nije običaj nitko da ubije.

43.

Vezir skadarski izagna iz pašaluka skadarskoga bega Zotovića. No beg se
naša od onije junaka što ne bježe: pobi se s vezirom, uze mu Spuž i
Podgoricu, izagna mu vojsku iz Zete, a vezira odvoji od njegove vojske
i zatvori ga u kuću Begovića u Zetu. Nije potrebalo više no da se
naloži kuća vr vezira, da u nju izgori, a beg bi se osvetio svome
protivniku. Ali znade koliku će tijem štetu učinjet braći Turcima ako
osvetom ugađa svome ćefu, pa otvori ćef na tursku korist, otvori kuću,
pušti vezira iz zatvora, te on zdravo ojde, a beg Zotović bez osvete
sam sebe ostavi, samo što mu je drža Zetu na silu te je na nju
jedanaest godina sudio.
Poslije jedanaes godina udari vezir na begove Zotovića i Alilagića,
izagna i iz Zete i Podgorice. Kad su se njine vojske bile oko
Podgorice, pogoniše se od Staroga Grada
i Ribnice do Vezirova mosta. Vezir je gleda sa Staroga Grada kako beg
Zotović igra konja između bojeva, ugoni ga u vezirovu vojsku, te mu i
bije i siječe. Iako je vezir žalio svoje Turke koji mu ginu od bega,
ipak zanesen njegovim junaštvom izgovori:
»A, mašala, što je rodila bula Turčina, nemote ga ubit, turske vi vjere, no dako mi ga živa ufatite!«
Vidi se lijepa misa u vezira, da dobro misli i lijepo zbori!

44.

Čevjani udariše na begluk Ljubovića u Ercegovinu, plijeniše stoku i
doćeraše preko Fuduža nikšićkije. Bećo Plećević, Nikšić, sa četrdeset
Turaka bio je u četu, pa kad opazi Crnogorce, oćaše im udarit. Uskok
Crnogorac Tomo Cuca, koji je s Turcima bio i koji je poznava Crnogorce
svakojega po imenu, Turcima i kaza. Bećo, kad znade koji su, ne smje
udarit, no posla u grad nikšićki, te mu dođe u pomoć Turaka. Sad ima
Bećo sto i pedeset, ali svakojakije, te ne smije im udarit, jer znavau
kakvi su Marko Vukotić i brat mu Kejo i njiova četa. Ali načini Kejo te
im udariše. Evo kako: Marko je s družinom ćera plijen, a Kejo sa sedam
druga iša ozad i čuva stražu da im Turci izubaa ne udare. Četa nije
smjela svrnut da pije vode na Turuntaš, no preko Bijele Gore, kudijen
nema vode. Marko s družinom u jednu bukovu duplju nađu malo vode, tek
toliko da skvase usta. Kejo, kad dođe, ne nađe ni kap.
Reče:
»Više se trpjet ne može!« — pa ojde na vodu.
Zaludu su mu govorili:
»Ne tamo, Turci su na vodu!«
Kejo je reka:
»Ne znam, ali je bolje od Turaka poginut ali od žeđi crknut.«
I ojdoše među Turke, te i sve pobiše i posjekoše, pa ondar udariše na
Marka. Bez znaka jurišiše u plijen. Crnogorci ne kćeše ostavit plijen,
no se poklaše, te začudiše Turke. Ali opet Turci uzdau se u svoju
jačinu. Tako su se bili cio dan i zamrkli su u pustu goru obje strane.
Crnogorci su zaklali od plijena mesa te su pekli za večeru, i znajući da nemaju Turci večere, dozvaše i Crnogorci:
»Ote da vi damo mesa, Turci!«
Turci začuđeno pitaju:
Rugate li se ili istinu zborite?«
Crnogorci:
»Ne, bogme, no odite da vi damo da ijete koliko možete.«
Tako im daše te su lijepo večerali i konačili ka da su bili prijatelji a ne krvnici. Sjutradan svak doma, a Turci zafališe.

45.

Blizu Skadra ubi neki Turčin brata Ćor—Suljova. Ubica, znajući kakav je
Ćor-Suljo junak, nije smio izleći iz svoje kuće. Ćor-Suljo pošto se
uvjerio da ga neće izvan kuće fatat, pođe mu na kuću. Primi se na kuću,
razvali pokrivač i drugo što mu je smetalo, pa je gleda svoga krvnika
kako zamišljen sjedi. Onadar je zapeo pušku razgađajući u koji će ga
dio tijela ubit, misleći kako će mu pjesmu svr kuće zapojat. Činjaše mu
se da će ga njegov brat iz groba slušat kako mu s krvničke kuće pjeva
brat. Ćor-Sulju se činjaše da nema sile koja bi mu zadovoljstvo
oštetila, ili krvnika brackoga otela! U to zapoja kokot. Zamišljeni
krvnik Suljov iskraj ognja reče kokotu:
»Svijetlo ti grlo, sine kokoškin, kad te nije stra od Ćor-Sulja.«
Ovo ču Ćor-Suljo, pa reče svr kuće:
»Je li te mlogo stra od Ćor-Sulja?«
On diže oči naviše oklen je Suljo govorio, pa reče:
»A stra me od njega!«
Suljo:
»Ne boj se, no mi otvori vrata!«
Krvnik otvori; Suljo uđe i oprosti mu brata!