Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (rus. Николай
Васильевич Гоголь, ukr. Микола Васильович Гоголь) je bio ruski pisac
rođen u Ukrajini. U svojim delima je pokazivao duboko razumevanje i
poštovanje za ljude, mentalitet, istoriju i kulturu Ukrajine i Rusije.

Hronološki
je prvi među plejadom velikih ruskih realista, pisao je pripovetke,
romane i komedije. U njegovim radovima je prisutan i uticaj prethodne
epohe nacionalnog romantizma.

Gogolj je imao veliki uticaj na kasnije ruske realiste.

Otac,
stari kozački oficir, razvio je kod Gogolja književni ukus. Majka mu je
prenela mističnu religioznost, koja ga je morila u docnijem životu.
Posle detinjstva provedenog na selu u Ukrajini, našao je posao u
ministarstvu u Sankt Peterburgu.

Svoj javni književni rad je
otpočeo 1829. kada je pod pseudonimom objavio neuspelu romantičnu poemu
„Gans Kihelgarten“. Godine 1831. napušta državnu službu i postaje
profesor istorije u školi za kćeri oficira, a od 1834. na Univerzitetu
u Sankt Peterburgu. Udaljenost i nostalgija za rodnom Ukrajinom
inspirisala ga je da napiše zbirku pripovedaka „Večeri na majuru kod
Dikanjke“ (1831-1832). U pričama je koristio elemente folklora,
fantastike i humora, kojima je opisivao život na selu.

Na
Gogoljevo opredjeljenje za književnost jako su uticala prijateljstva sa
Žukovskim i, naročito, Puškinom koji mu je dao ideje za nekoliko djela.

Naredni
period je za Gogolja bio veoma plodan. Napisao je zbirke pripovedaka
Arabeske i Mirgorod (1835). Njegova najpoznatija drama, „Revizor“,
nastala je 1836. i privukla veliku pažnju književne i političke
javnosti, pa i samog cara.

Iste godine počeo je da piše svoj
kapitalni roman, „Mrtve duše“. Smatrao je da je ovo delo njegova misija
kojom će postići natčovečanski podvig. Prvi deo „Mrtvih duša“ se
pojavio 1842. i pored prethodne cenzure. Ovo delo predstavlja detaljnu
satiričnu studiju Rusije posmatrane iz perspektive glavnog junaka
Čičikova.

U kasnijem životu pao je u depresiju i počeo da vodi
asketski život. Od 1836. do 1848. putovao je po Zapadnoj Evropi. Zapao
je u stvaralačku krizu, a počeo je da pokazuje znake paranoidne psihoze
(verovatno šizofrenije). U noći 24. februara 1852, u naletu manije
inspirisane religioznim zanosom, spalio je svoje rukopise, među kojima
je bio drugi deo romana „Mrtve duše“. Sam je rekao da ga je na ovaj
potez naveo đavo. Nekoliko dana kasnije, 4. marta, je preminuo.

Poezija:

Ganc Kuhelgarten (1829)

Pripovetke i romani:

Večeri na majuru kod Dikanjke (1831-1832)
Zbirka Mirgorod (1835)
Taras Buljba (1835, 1842)
Peterburške priče
Nos (1836)
Šinjel (1842)
Mrtve duše (1842)

Drame:

Ženidba (1833)
Revizor (1836, 1842)