Ljubavi poznatih ljudi

JOVAN DUČIĆ :011ag3: :011ag3: :011ag3:


Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.
Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.
U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.
Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:
Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…
Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…
Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.
Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:
Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.
Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.
Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.
Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.
Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!
Likovanje "Malog žurnala"
Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:
Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.
Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.
Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:
"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."
Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:
Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.
Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:
Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.
I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.
Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.
Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik);

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

JOHAN VOLFGANG GETE


Johan Volfgang Gete (Johan Wolfgang Goethe) rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni. Otac mu je poticao iz zanatlijske porodice. Kraj sve svoje prozaičnosti, pokazivao je sklonosti za umetnost. Geteova mati, poreklom iz patricijske porodice, bila je puna topline, fantazije, vedrine i aktivnosti.
U Geteovom vaspitanju bio je presudan racionalizam epohe prosvećenosti, ali isto tako i Rusoova ljubav prema prirodi i harmonicni uzor antičke umetnosti. Studirao je, po očevoj želji, pravo i bio zaposlen kod suda u Veclaru, odakle je, na poziv hercoga Karla Augusta, prešao na njegov dvor u Vajmaru, gde je bio predsednik suda i ministar. U vajmaru se sprijateljio sa Šilerom.
Geteove misli i stvaranja proističu iz doživljaja. Mnogi likovi žena iz njegovih dela potekli su iz njegovih susreta sa zenama i njegovih ljubavi prema njima: Lote u "Verteru", Grethen u "Faustu", Klarica u "Egmontu", Dorotea i druge. Puno životno osećanje omogućavalo je Geteu, i pored uskog i filistarskog morala tog doba, da nađe sebe. U "Rimskim elegijama" opisuje kako je, držeći draganu u zagrljaju, na njenim leđima skandirao takst svojih stihova. Njegovi odnosi sa Frederikom Brion u Zezenhajmu, sa Lili Seneman u Frankfurktu, Minom Herclib ili Šarlotom fon Stajn dali su materijala ogovaranjima i klevetanju. Naročito je Geteu upisivano u greh što je "visoko obrazovanu, tanano osećajnu, oduševljeno zaljubljenu baronicu istisnula jedna obična devojka iz fabrike". Tom "devojkom iz fabrike" Kristinom Vulpius, svojom saputnicom kroz mnoge godine, koju vise društvo nije htelo da prima, oženio se Gete prkoseći svojoj okolini.
Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne plaši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti… Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.
(umro je u 83-oj godini)

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar, 28. avgusta (ujutru) 1782.
"Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemamo mnogo želje, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom."
Ajzenah, 28. juna 1784.
"Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…".
Gete.
Februara 1789.
"Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni."
Gete.

Belvedere, 1. juna 1789.
"Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.
Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.
I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?
I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.
Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…".
Gete.

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ


Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.
Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom - izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.
Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:
"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.
Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.
Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi:

Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.
"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899.
Draga (Saud)!
Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.
D(raga) D(oheri)!
Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.
Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile…

Mileva Albertu, kaže;
avgust/septembar 1899.
D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)
Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…
Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?)
Moj dragi Johonesl!
Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900.
Moja najdraža Doherl!
Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.
Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900.
Dragi moj Mic!
Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.
Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj odluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.
Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901.
Drago moje ljutito zlato!
Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901.
Drago moje zlato!
Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.
Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.
Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.
Draga moja Doherlin!
Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.
Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"

IVO ANDRIĆ

Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po dolasku 1919. u Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ali zato postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem. Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo.

GIJOM APOLINER


Priroda ga je još rođenjem obeležila: vanbračni je sin Poljakinje Anželike de Kostrovicki i italijanskog oficira Frančeska Fluđia d' Aspermonta. Ovaj pesnik smešane krvi i dugog imena (Vilhelm Albert Vladimir Aleksandar Anolinaris de Kostrovicki), rođen u Rimu 1880. godine, a najviše živeći u Parizu i lutajući Evropom, učinio je ljubav svojom jedinstvenom otadžbinom. Pesnik mostova, obala, rijeka i daljina, tražio je u ženi obalu svih obala, sažimao prošlost, sadašnjost i budućnost u jedan tren, neprestano zaljubljen u život i njegovu inkarnaciju - ženu, intuitivno predosjećajući i kratkoću svoga života (umro je od španjolke u Parizu 1918. godine) i neumitnu prolaznost.
Od svoje osamnaeste godine, do smrti, menjao je ljubavi i žene, dajući im se kao pijanstvu, a tražeći od njih slast, ljepotu i zaborav. Lako zaljubljiv i elementaran, miješajući san i realnost, žedan i željan da život ispije naiskap, težeći apsolutnom, nalazio ga je u poeziji, imanentnoj ljubavi. Marija Dioba, pesnikova mladalačka belgijanska ljubav, engleska guvernanta Eni Plejden, koja nije uzvratila pesnikovu ljubav, jedna od najvećih evropskih slikarki XX veka Marija Loransen, najveća njegova ljubav, koja će ga inspirisati za čuvenu pesmu Most Mirabo, Lujza de Kolinji-Šatijon, koju će u poeziji ovekovečiti kao LU, devojka iz Alžira Madlena Pažez, te riđokosa Žaklina Kolb, s kojom se ženi nekoliko meseci pre smrti (jedan od kumova bio mu je Pablo Pikaso), samo su usputne stanice na kratkotrajnom ali vratolomnom i izukrštanom Apolinerovom putu. Smiraja neće naći, jer jedan gutljaj opojnog pića ište drugi, drugi-treći, a pesnikova žeđ je beskonačna. Žeđ ostaje neugasiva, ali pesnikova osećanja bivaju plamen, potom pepeo. Neostvarenu apsolutnu ljubav sa ženom, zamenjuje druga ljubav, koja je, u stvari, nova realnost i nadoknada za ljubav - poezija. U Apolinerovoj lirici, i njegovo je doživljavanje i shvatanje žene i ljubavi, i bića poezije.
Pesma Most Mirabo, koja zbog svoje jednostavnosti može da zavara, posebno kada je prevedena na jezik drukčijeg mišljenja i osećanja, posvećena najvatrenijoj Apolinerovoj ljubavi slikarki Mariji Loransen, peva kraj ljubavi i svojim gorkim ukusom izražava samu suštinu i zrelo poimanje ljubavi. Ispod Mosta Mirabo protiče Sena, noćni časovnik izbija vreme, koje, takođe, protiče u nepovrat, a sa vodom i vremenom odlazi ljubav, iza koje ostaje kamen na srcu i gorčina u ustima. Sve odlazi, na Mostu ostaje samo usamljeni pesnik, napušten, ojađen, starošću načet, bogatiji za veliku već prošlu ljubav, koja postaje samo uspomena, ali koja i pesnika čini nesrećnim patnikom za tu istu veličinu. Ono što je bilo sreća, postaje nesreća, lepotu zamenjuje praznina, slast gorčina. Međutim, tu se ništa ne može učiniti, žena, vreme i ljubav će neumitno proticati, pesniku preostaje pesma i neka moguća nova ljubav.
U središtu Apolinerove lirike su Pariz i žena. Pariz je onaj Hemigvejev „pokretni praznik", sa Senom, Monmartrom, Ajfelovom kulom, boemskim kafanama i bretanjskim vinima, sa zlatnim jesenima, teatrima i slikarima iz celog sveta, onaj o kojem Apoliner kaže: „O umreti se meni neće / Kad kroz moj lepi Pariz šetam", onaj Pariz u kojem bi i blizak Apolineru Majakovski rado umro kada na svetu ne bi postojala Moskva.
Žena Apolinerova, bila ona sa ulica Pariza, Londona, Praga, ili Nice, puna je tamne vatre i dubokih strasti, ona nije tu toliko da ulepša život koliko da ga produbi i potroši, da ga sagori. Žena je da se voli i da joj se uzima, ali i daje. Ona je sva rumenom krvlju oblivena, jer je putena i sva žena od ovoga sveta. Ali prvi poljubac, onaj firentinski (sa jezikom), ogorčava usne, jer podseća ne neizbežni rastanak i smrt ljubavi. Imati ljubav, znači biti osućen na patnju, nemati je - još gore, znači ostati prazan i suvišan. Kao i poezija, ljubav je ona lepota koje istovremeno i ubija. Iz tog doživljaja žene, izbija i pesnikovo tragično osećanje sveta.
Ljubav steže grlo, ona je breme na pesnikovim plećima, ljubav je i zlo i bolest sramna, ali i bez nje je život surova java bez sna i večna zima, osuđena na rastanak, ljubav je lažni plamen, krvavi su i poljupci, smrt ljubavi i smrt je bolna i ljudska, srce je sa sedam sabalja isečeno, dojke ljubljene su za njega ratnika - đulad, sapi njegova konja podsećaju ga na bokove žene, za pesnika učesnika Prvog svetskog rata, „postoji lađa koja je odnela moju ljubav", postoji neprijateljska podmornica koja će ubiti njegovu ljubav, postoji tuga zbog pisma koje ne stiže, „postoje reke što se ne vraćaju u svoje korito" (opet reke, i druge, ne samo Sena), postoji rat koji je ceo svet pretvorio u zaverenika protiv pesnikove ljubavi.
Apolinerova žudnja za totalnom ljubavlju je beskonačna, mada je doživljaj ljubavi u suštini doživljaj patnje. Život bez ljubavi je besmislen i nemoguć. I ovaj vidovnjak i pesnik koji je hteo ne samo da ispija vina i žene, nego i gradove evropske, pa i čitav svet („Pijan sam jer ispih čitav svet"), predvideo je i sopstvenu smrt koju je naiskap ispio 9. novembra 1918. godine u Parizu:

Ljudi budućnosti mislite i na me
Živeh kad su kraljevi tonuli u tame
Umirahu redom ćutljivi i setni
I trostrukom hrabrošću triput zagonetni

Predviđanje se zbilo: dok je u gradu na Seni umirao Gijom Apoliner, kroz prozor su do samrtničke postelje dopirali ulični povici: „Dole Gijom!" Na sreću, pariska masa nije izražavala svoj gnev prema voljenom i velikom pesniku Pariza, već prema nemačkom caru Vilhelmu, koji je bacio u rat i Francusku i koji je silazio sa istorijske scene (a pravo pesnikovo ime bilo je, rekosmo, Vilhelm de Kostrovicki). Još žedan ljubavi, na pragu slobode, još daleko od navršene četvrte decenije života, odlazio je i pesnik ljubavi Apoliner.
_________________

LORD DŽORDŽ BAJRON (George Byron, 1788-1824)



Bio je jedan od najpoznatijih engleskih zavodnika. Svetski poznati pesnik je u svojoj 24 godini imao kratku ali izuzetno strasnu vezu sa Ledi Caroline Lamb. Pod pritiskom Carolinine majke (koja je takoće bila zaljubljena u Byrona), on je iskoristio priliku da prekine ovu vezu. U ovom pismu on objašnjava njegove razloge za to.

Avgust 1812
Moja najdraža Caroline!
Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…
Tvoj najodaniji Byron
p. s. Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlučila.
Lord Byron ne bi bio to što je bio da ponovo nije imao vezu i ponovo kao i mnoge do tada raskinuo. Ovaj put Jane Clairmont tužna zbog raskida piše mu poslednje pismo…

Jane Clairmont Lord Byron-u 1815;
Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće… izdao si moja nadanja da ja još uvek živim u tvojim grudima… Pa zar ja ne treba da budem sretna? Hoćeš da odbacim svoje želje daleko od sebe? Izaći ću pred tvoju drskost i pakost, kome je moje mišljenje mrsko, a teorije izopačene, ali vreme će pokazati… Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

ATENSKA DJEVO
(Živote moj, volim te)

Atenska djevo, prije neg' sati
rastanka dođu, srce mi vrati,
Ili ga, jer mi ode iz grudi,
zadrži i sve što ti nudi!
Odlazim, čuj moj uzdah i bol...!
Živote moj, volim te.

Tako mi tvoje nemirne kose
što egejski je vjetrovi nose,
i obrva što crne rube
nježno ti lice ljube
i zjena ko u srne, o,
Živote moj, volim te.

Tako mi usana tih koje žudim
i struka tvoga za kojim ludim,
i ovog cvijeća što o sreći
i ljubavi zna reći.
Živote moj, volim te.

Lord George Byron

ONORE DE BALZAK

(Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce…
Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!
Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…
Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…
Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.
(Ženeva, januara 1834. godine)

LUDWIG VAN BEETHOVEN


Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ
(6. jula, ujutro)
Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -
tvoj odani Ludwig.

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)
Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.-og jula)
Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog
L.
večno tvoj
večno svoj
večno naš
(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?
Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)

HEKTOR BERLIOZ


Dve godine pre svoje smrti, Berlioz je izgubio sina Luja, koji je u trideset i trećoj godini umro od žute groznice. Posle ovog udarca, koji se samo nadovezao na bespoštedne kritike na njegov račun, kao i na bolove u predelu stomaka, on će se povući u svojoj svet tišine i očaja. Predloženo mu je da otputuje na jug Francuske: u Monte Karlu će se strmoglaviti na neke stene i povrediti glavu; u Nici - sinkopa i još jedan pad, i ponovna povreda predhodno zadobijenih rana. Berlioz se vraća u Pariz sav u ranama, i odbija da i sa kim govri, čak i sa najboljim prijateljima: nije mu više bilo stalo do razgovora, jedino što je želeo bila je smrt; nijedan namernik više nije mogao da uđe na njegova vrata. Ako bi neko od njegovih bližih prijatelja i uspeo da pređe njegov prag u nameri da vidi samrtnika, on bi okrenuo glavu prema zidu i ni jedna reč ne bi izašla iz njegovih usta. Iz kreveta će se dići tek da spali sve što bi još moglo sećati na Berlioza-umetnika: satima su u kaminu gorela pisma, koncertni programi, fotografije i novinski članci. Jedine reči koje je još smogao da kaže, već u sudnjem času i s tužnim osmejkom na ustima, bile su: ¨Konačno! Sada će da zasviraju Berlioza!¨ ili ¨Kakav talenat ću sutra imati!¨, što otprilike znači isto.
Pred kapijom groblja na Monmartru, konji koji su vukli posmrtna kola, usplahiriše se na zvuke pokojnikovog Posmrtnog marša te počeše da se otimaju; konopci za koje je bio pričvršćen sanduk pukoše, i Berlioz sam uđe na kapiju onog istog groblja po kojem je toliko voleo da se šeta. ¨često tamo odlazim, jer toliko je mojih prijatelja ma tom mestu¨, često je imao običaj da kaže. Tu su ga čekale njegove obe žene, pevačica Marija Rekjo (+1862.) i Herijeta Smitson (+1854.) sahranjen je između ove dve supruge i pored jedne od svojih tašti. (Godine 1970., prilikom premeštanja tela iz 6. parcele groblja na 20. koja se nalazila na boljem položaju, njegovi posmrtni ostaci umalo da nisu pomešani sa ostacima njegovih susetki. Pa ipak, Berlioz će uspeti da dobiju svoju ličnu ¨kutiju za kosti¨, i tako se spasti večnog tet-a-tet sa džangrizavom Marijom. Mnoge su posmrtne besede pročitane na njegovoj sahrani, ali je ona Elvartova, koji je bio muzičarev dobar prijatelj, ali nikakav govornik, bila je naročit promašaj. Sam Berlioz mu je jednom prilikom rekao: ¨Ako ti budeš morao da mi čitaš posmrtni govor, bolje mi je onda da ostanem u životu.

LUKRECIJA BORDŽIJA


Da nije bila kćerka Aleksandra i sestra Ćezara Bordžije, istoričari je ne bi ni primetili ili bi je, u najboljem slučaju, pomenuli kao jednu od mnogih šarmantih žena rimskog društva. U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.
Njena porodica, španskog porekla, neopisivom brzinom se vinula od prosečnosti ka visinama i za vrlo kratko vreme iznedrila je priličan broj briljantnih ljudi koji su se odlikovali senzualnom lepotom, snagom intelekta i besprimernom ambicioznošću.
Jedan od njih je bio i kardinal Rodrigo Bordžija, kome je ljubavnica, rimska lepotica po imenu Vanoca, rodila nekoliko dece, među kojima Lukreciju i strasnog Ćezara.
Lukrecija je rođena 18. aprila 1480. godine. Odrasla je u kući svoje majke na trgu Pizo di Merlo, samo par koraka od kardinalove palate. Rodrigo ni jedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć.
Pre nego što je napunila jedanaest godina isprosili su je prvi prosci. Dva meseca kasnije su se pojavili novi i poželjni, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.
Dao je da se o njoj brinu dve žene koje su mu bile najbliskije. Jedna je bila njegova rođaka i povjerenica Adriana di Mila, udata za Orsinija, a druga njena snaja Đulija Farenze, izuzetna žena za koju se govorilo da je pesma u zlatu i slonovači, koja je postala najomiljenija Rodrigova ljubavnica. Ove dve žene su miljenicu porodice Bordžija negovale kao da je orhideja, držeći je daleko od sveta u raskošnoj palati Svete Marije, sve dok joj nije došlo vreme za prvu udaju.
Sa trinaest godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba; sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara. Priređeno je veličanstveno venčanje kome je prisustvovalo pola Rima. Brak nije dugo trajao. Bordžije su tome kumovale. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijnu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti dajući je, recimo, za kuću Aragona. Odlučili su da se otarase nesretnog mladoženje.
Njihov model nije mogao biti gori. Svetu su objavili da se Sforca pokazao impotentnim i da je njegova mlada žena i dalje devica. Pakleno ga uvredivši, vladar Pezara se pozvao na sve svece kalendara da mu budu svedoci da je pravi muškarac koji je "sa svojom ženom vodio ljubav nebrojeno puta". Kako ga je voljena devojčica razoružala, zarekao se da će se osvetiti Bordžijama. Ali, njihova moć je bila prevelika. Naterali su ga da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim kako mu se ne bi dogodile još gore stvari.
Iako Lukrecija nije mrzela svog prvog muža, prihvatila je porodičnu odluku bez pogovora i povukla se u manastir San Sista na Via Apiji ne bi li tako stekla, bar prividno, svoj devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustti jer je svojim boravkom taj manastir pretvorila u mesto profinjenosti i ugodnog uživanja.
Pred kraj februara 1498. Rimom su se proširile vesti da je Lukrecija trudna. Njen ljubavnik, pričalo se, bio je španski gospodin sa papskog dvora, Pedro Kalderon popularno znan kao Peroto. Ovaj čovek izuzetnog šarma bio je kriv ako ne zato što ju je poželio, a ono zbog toga što ju je zaveo. Ćezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u reci Tibar.
Iz ove afere se izleglo mnoštvo priča o incestu koje su od tada visile nad glavama Bordžija. Ćezare, zanosni muškarac, prelep, težak i nemilosrdan, sigurno je volio svoju sestru snagom koja je izgledala nenormalna i moguće da je bilo incestnih motiva iako nema dokaza da je i ona prema njemu osećala isto. Počela su govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala bilo plod incesta. Sforca je potpirivao ovakve priče da bi se osvetio i optužio je Lukreciju da je spavala ne samo sa svojim bratom, već i sa svojim ocem, papom.
Šta god da je istina - a najverovatnije je to da je otac Lukrecijnog čeda bio Peroto - dete, nazvano Đovani i kasnije proglašeno vojvodom od Napija, rodilo se u Rimu u martu 1498. Odrastalo je uz Lukreciju, ali ona se prema njemu ophodila kao da joj je mlađi brat. Za druge je on zagonetno bio "rimski infant" i ostao večna misterija.
Sledeća partija za Lukreciju, kao i prethodna, bila je smišljena iz političkih razloga. Alfonso, nećak napuljskog kralja koji ga je proglasio vojvodom od Biskelje, Bordžijama je bio daleko potrebniji od sirotog Sforce. Ćezare se nadao da ce, udajući sestru za njega, ući u kuću Aragona. Svi znaci su bili dobri. Lukrecija je izgubila glavu ugledavši prvi put svetloputog i veoma zgodnog vojvodu. Iako je njihov brak bio hladno ugovoren, ipak je to očigledno bila ljubav. Ćezare Bordžija je Alfonsa pozdravio sa mnogo prijateljskog ushićenja i nije se štedelo na raskoši venčanja koje se održalo šest dana po mladoženjinom dolasku u Rim.
Alfonso je obećao da će ostati sa Lukrecijom godinu dana u Rimu, a potom je odvesti u svoju zemlju blizu mora. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Ćezare nije ponovo započeo svoje političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja su bili na ratnoj nozi. Mnogi Rimljani su videli užasne znake Ćezarove ljubomore i molili se za vojvodu od Biskelje.
Jedne večeri Alfonso je posetio Vatikan. Na putu do palate Svete Marije, gde je živeo, dok je prelazio preko trga Svetog Petra, brutalno su ga napali. Prijatelji su ga odneli kući polumrtvog, sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu i nogama. Kada ga je Lukrecija ugledala umalo se nije onesvestila. Odano ga je negovala, ali Ćezare je i dalje ostao pri svojoj nameri da dovrši traljavo otpoćeti posao.
Dok se jedne večeri Alfonso kod kuće odmarao, banda provalnika je uletela u njegovu sobu i, pre nego što je mogao pozvati pomoć, jedan ga je profesionalac ubio. Ovaj je događaj obieležio novu fazu u Ćezarovoj nasilničkoj karijeri i niko se nije usuđivao da mu se suprotstavi braneći Alfonsa…
Lukrecija je poslata izvan Rima, u zamak Nepi, gde je neko vreme gorko žalila za izgubljenim mužem. No, ona je ipak bila od Bordžija i uprkos svim svojim nežnim osećanjima prema Alfonsu, obrisala je suze i sačekala da vidi šta su joj otac i braća sledece pripremili.
Kad ju je otac pozvao da dođe u Vatikan, iako udovica, pokušala je da se razonodi. Zabave koje je Ćezare priređivao da bi joj odvratio misli bile su krajnje jezive. Priča se da je na jednoj od njih po podu papinog stana bacao vrelo kestenje i terao gole kurtizane da ga puzeći sakupljaju. Drugom prilikom bi, pak, organizovao takmičenja i opscene predstave sa nagradama, koje su poprilično licile na nekadašnje rimske orgije. Ipak, nema nikakvih podataka da je Lukrecija ikada u njima učestvovala. U suštini, upravo je u ovo vreme postala čuvena po svojoj pobožnosti i blagosti.
Ujedno je to bio i čas za njen treći brak. Bordžije su odabrale udruživanje sa starom i gospodskom porodicom d' Este, ali pregovori nisu isli glatko kako se očekivalo. Novi mladoženja, Alfonso d Esta, sin vojvode od Ferare, bio je prilično uzdržan prema ideji da u krevet odvede tako ozloglašenu ženu. Ujedno se zabrinuo da bi ga mogla stići ista sudbina kao i njenog prethodnog muža. Otac, besan što su mu planovi za ujedinjenje dovedeni u opasnost, upozorio je sina da ce se sam oženiti Lukrecijom bude li to bilo potrebno.
Dve porodice su se svađale, cenkale i napokon je papa morao da uz svoju ćerku da i pozamašan miraz. Čak i to je bilo tek pola od onoga što je bilo traženo. Lukrecija se i po treći put udala u punom sjaju, veselo igrajući na svadbi sa svojim bratom koji ju je jednom načinio udovicom.
Poslednji put je napustila oca i otišla sa novim mladoženjom odnoseći neprocenjivo blago koje se sastojalo od predivne garderobe, sjajnih umjetničkih dela, nakita i retkog nameštaja. Otišla je da ostatak svojih dana provede sa princem od Ferare. On ju je odveo u srednjovekovni porodični zamak u Vekiju, gde je nastavila da ga zabavlja svojim sarmom, ljupkošću i skromnošću.
I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki. Ime joj se vezivalo za pesnika Pijetra Bemba. Da li mu je postala ljubavnica ili nije? Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisana časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema Erkole Strociju, živahnom i elegantnom mladom pesniku koji se nije ni trudio da svoja osećanja krije.
Užasan skandal je izbio kada je Strocijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surove pretučenosti, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo jer je bila ljubomorna čuvši da pesnik namerava da se ženi. Drugi su mislili da je Stroci previše znao i da se ona plašila da bi mogao progovoriti o odnosu koji je supruga princa od Ferare imala sa njim i sa Bembom.
Vrijeme je prolazilo i Lukrecija je postala vojvotkinja od Ferare, a pesnici i ljudi od pera su počeli da stvaraju njen novi lik. Postala je, tako, žena izuzetnih vrlina, neiskvarena i savršena, milosrdni anđeo. I to je, verovatno, jednako bilo preuveličavanje kao i ono grozno što se o njoj pričalo u Rimu.
Ono što sigurno znamo jeste da je umrla na porođaju, u junu 1519. i da su joj se divili i poštovali je oni koji su je poznavali. Vojvoda od Ferare, koji joj se obraćao sa "moja najdraza ženo", duboko je žalio za njom.

JOSIF BRODSKI


Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.
Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron". Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi… Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima… Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života. Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.
Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima…Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.
Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom. Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".
I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem. Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva… Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori… Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?
Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse. U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo…
Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima. Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.
Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu…
Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.
- Slušaj, Osja - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.
Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli.
Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.
Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu". Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa…
Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju…

MARINA CVETAJEVA


Ne kaže se uzalud: "Ljubav je slepa". Cvetajeva je zavolela Efrona u mladosti i – za ceo život. Ona je bila čovek od velikog ličnog integriteta, časti. Kako je sama kazala, pošla je za Efronom "kao pas". To vam je etika postupka: ostati verna samoj sebi. Biti verna obećanju datom u mladosti, dok je bila devojka. I to je sve. Neki su se trudili da je opravdaju time da navodno nije ništa znala o Efronovoj špijunskoj delatnosti. Naravno da je znala! Da su dramatični događaji vezani za ubistvo Rejsa bili za nju iznenađenje, nikada ne bi došla za Efronom u Moskvu. Najverovatnije je Efron nije uvlačio u pojedinosti svog špijunskog rada. Ali dosta toga je znala, ili bar nagađala. To se vidi iz njenih pisama.
Ne znam koliko joj je bila poznata Efronova saradnja sa GPU, ali mislim da ga – čak i da je sve znala – ne bi odgurnula. Sposobnost da se smisao vidi tamo gde ga očigledno nema – jeste profesionalna crta pesnikovog pozvanja. A Efrona je Cvetajeva mogla oduhoviti jer je uočila potpunu katastrofu ličnosti. Osim svega ostalog, za nju je to bila očigledna nastava zla, a pesnik sa takvih časova ne beži. Marina se u toj situaciji ponašala na najdostojniji mogući način – i na najprirodniji! Marina je shvatila da je katastrofa – katastrofa i da se iz nje može mnogo naučiti. Sem toga – a to je za nju bilo najvažnije u tom trenutku – s njim je imala troje dece, koja se, doduše, nisu umetnula na oca. Ili joj se tako samo činilo. Osim toga, tu je i kćerka koju nije povela sa sobom – zbog čega je sebe strašno kaznila – i nije joj bilo do toga da kažnjava i Efrona…
Cvetajeva nije povratila posle katastrofe sa Efronom. Njeno samoubistvo bilo je odgovor na nesreće koje su je snalazile tokom mnogih godina Moguće je rekonstruisati poslednje dane Marine Cvetajeve, koja je svoju malu zajednicu sa suprugom Sergejem i kćerkom Arijadnom nazivala savezom usamljeništva. Sergej Efron je najpre bio vatreni pristalica belih. Potom je u Parizu, gde je emigracija teško živela, mučen nostalgijom, podlegao sovjetskoj propagandi i sa istom strašću prišao boljševicima. U Parizu je postao sovjetski špijun, a kada se vratio bio je uhapšen sa kćerkom koja je takođe bila vatreno odana otadžbini. Krug tragedije se zatvarao čineći da jedini izbor Marine Cvetajeve bude omča.
Vodite računa šta pišete - obistiniće se !", pisala je Cvetajeva.
"Mogu biti kupljena – samo nebom u sebi!
Nebom u kome možda i neće biti mesta za mene."
Marina Cvetajeva

GATANJE

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.
Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)
Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.
(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)
Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.
Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.
Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!
(Pesnikinja najstrašnije ljudske i pesničke sudbine Marina Cvetajeva, u pismu Rajneru Mariji Rilkeu, u koga je smrtno zaljubljena (pa i zbog toga ima razloga da sakrije svoju bedu i čemer, samo nekoliko meseci pre pesnikove smrti) tražeći susret do kojeg nikada neće doći, ne može da se ne izjada: „Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije" (900 kruna mesečno). I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati".)

SALVADOR DALI


Tri godine pre Dalijevog rođenja umro je njegov brat po kome je on dobio ime, i niko, sem verovatno samog Dalija, nije mogao da pretpostavi kako će to ime postati veoma važno u svetu umetnosti. Naklonjen ekscentričnostima, bio je veoma teško dete i, kako on kaže, sve mu je bilo dozvoljeno, bio je gospodar u kući, a njegova ambicija sve više je rasla kao i njegovo ludilo veličine. Uprkos takvom ponašanju, njegovi roditelji uspeli su da prepoznaju genijalnost i talenat u svom sinu pa su od najranijih dana ohrabrivali njegovo interesovanje za umetnost. (Kada je imao 7 godina želeo je biti Napoleon). Soba u porodičnoj kući bila je, u stvari, Dalijev prvi studio
Iako je bio dobar student, bio je izbačen sa fakulteta zbog ekscentričnog oblačenja i bizarnog ponašanja. Očajan otac, kome je Dalijevo isključenje iz škole značilo kraj njegove javne karijere, odveo ga je u Kadakes, gde je Dali počeo da živi kao asketa predajući se potpuno slikanju i čitanju. Hteo je da prikupi svu intelektualnu i fizičku snagu kako bi izašao kao pobednik iz tog rata.
"Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem." Ovako Dali opisuje svoju ljubav, muzu, inspiraciju, duhovnog partnera i najvažniju osobu u svom životu. Ona je na sebe preuzela odgovornost za skoro svaki aspekt njegovog života: umetnički, novčani i seksualni. Tajna njenog uticaja ostala je nepoznata. Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni slikar u Parizu. Tokom tridesetih godina prošlog veka njegove izložbe bile su najposećenije i u Evropi i u Americi
Kažu da su svi veliki genijalci spavali užasno malo. Salvador Dali je, navodno, imao običaj zadremati u svojoj fotelji sa srebrnom kašikom u ruci. Čim bi zaspao, kašika bi ispala na pod i probudila ga, a on bi se, kaže priča, ustajao svež i oran kao jutarnja rosa.
Susret sa Galom bio je najvažniji trenutak u njegovom životu i odlučujući za njegovu umjetniču karijeru. Bila je ruska emigrantkinja i 10 godina starija od njega. Kada ju je sreo bila je udata za francuskog pisca Paula Eluarda.
Gala je odlučila ostati sa Dalijem. Postala je njegov prijatelj, njegova muza, seksualni partner, njegov model u brojnim umetnićkim radovima i njegov poslovni agent. Za njega ona je bila sve, smisao njegovog života.
Gala se legalno razvela od muža 1932. godine. Već 1934. Gala i Dali su se venčali i sklopili građanski brak u Parizu, a 1958. su se venčali i u Crkvi (pose smrti njenog prvog muža). 1980.godine Dali je bio prisiljen da se povuče u penziju zbog paralize koja je prouzrokovala konstantno drhtanje ruku i slabost u njima. Nije bio sposoban držati četkice za slikanje.
Činjenica da više nije mogao uživati u slikanju, a pogotovo vest o smrti životne saputnice Gale (1982 godine) bacila je Dalija u duboku depresiju. Život za njega više nije imao smisao. Poslije njene smrti odselio se u Pubol, dvorac, koji je kupio i uredio samo za Galu. 1984. godine, dok je ležao u krevetu, iznenada je izbio požar i zadobio je opekotine.
Dvije godine kasnije, ugrađijuu mu "pacemaker"
Do kraja života živeo je u tornju njegovog ličnog dvorca gde je i umro u januaru, 1989. godine, zbog srčanih problema…

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI


Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.
Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.
Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."
Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.
U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj.
Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao.
Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.
"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"
"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."
"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"
A nšto ranije, u pismu od 23. marta:
"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"
Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.
"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći - neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao - čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"
"Moje srce se kida!"
Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.
24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.
Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.
Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.
"Ona me voli - u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"
27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60-ih godina Apolinarija Suslova.
"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."
S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:
"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.
- Vi ste tada, sigurno imali šesnaest - rekao je on.
- Ne, dvadeset i tri."
Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.
U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:
"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."
I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"
Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.
U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.
Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad - duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.
- Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?
Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.
- Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.
U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) - hteo je da joj bude što bliže - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.
- Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? - i ne diže se sa kolena.
Jedva čujno je zazvučao njen odgovor - "ne".
- Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?
- Pa on mene ne voli.
- Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?
- O, ne…
I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.
Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.
- Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.
Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.
Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.
Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.
- Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muž.
- Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.
- Znači, ona je umirala?
- Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.
- Zašto ste 'prestali da ga volite'?
- Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."
Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.
Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.
Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.
Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.
Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe - šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".
Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.
- Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;
- Puškin je zaista zastareo za naše vreme - mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.
Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."
Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "
"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… - Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."
Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.
Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.
A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca-robijaša.

HALIL DŽUBRAN


Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!
Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.
Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.
Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!
(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)
Halil Džubran - Mej Zijadi
Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)
Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

SEĆAM SE
Sećam te se i znam da si setna i tužna…
Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.
Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.
Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…
Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.
Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.
Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.
Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.
Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…
I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…
Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:

"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,
Zub vremena čini svoje.
Ogolelo klenje i jasenje:
Jesen briše moje perivoje…"

Sećam te se…
I znam da si setna i tužna…
Ali u mojoj si duši večno ista…

POL ELIJAR


Otac Clement-Eugene Grindel bio je knjigovođa, a majka Jeanne-Marie Cousin krojačica. Kasnije je otac napustio knjigovodstvo i poleo se baviti prodajom nekretnina što je u ono vreme bio vrlo unosan posao, i što objašnjava stanovito blagostanje roditelja Grindel. Politički nazori roditelja bili su levo orijentisani. Godine 1916. Pol Grindel uzima devojačko prezime bake po majci (Elijar) kao svoje umetničko ime. Studije u Parizu mora prekinuti zbog bolesti (tuberkuloze) te odlazi na lečenje u švajcarski senatorijum u Davosu. Tamo ostaje oko dve godine. Piše pesme, publikuje u raznim časopisima, izdaje dve male zbirke: Premiers poemes i Dialogues des inutiles, koje je kasnije uništio. Među bolesnicima upoznaje mladu Ruskinju kojom će se oženiti 1917. godine i godinu dana kasnije dobiti kćer Sesil. To mu je prva žena, u književnim krugovima dobro poznata Gala. Elijar će i kasnije više puta odlaziti na lečenje u razne senatorijume. U ratu 1914. - 1918. sudeluje u prvim linijama. Posle rata sarađuje s dadaistima, a zatim, uz Andre Bretona postaje centralni autoritet nadrealističkog pokreta kojem će u svom pesničkom stvaranju i nepisanoj poetici ostati veran do smrti. Danas je smatran najvećim nadrealističkim pesnikom. Godine 1924. bezi neočekivano iz Pariza a njegovi najbliži misle punih sedam meseci da je negde misteriozno poginuo, ali se isto tako neočekivano opet vraća. Bio se ukrcao u Marselju i zatim mesecima krstario po Tihom okeanu, da zaboravi, da sredi misli, da se snabde hrabrošću i verom u sebe. Godine 1926. stupa u Komunističku partiju, a 1929. upoznaje Mariju Benz, poznatu pod nadimkom Nusch. Godine 1933. isključen je iz Partije, ali se u nju ponovo vraća 1942. kada Francuska proživljava kritične dane svoje borbe protiv Hitlerovih okupatora. Sudeluje u drugom svetskom ratu kao poručnik, godinu dana kasnije priključuje se Pokretu otpora sve do konačnog sloma fašistickih snaga. Nakon toga, do smrti Nusch, sudeluje u svim manifestacijama za mir, za demokratski poredak, za proglašenje republike u Italiji, putuje u prijateljske zemlje kao što je Jugoslavija, piše većinom političku poeziju. Nakon Nuschine smrti nastupa klonulost, iscrpljenje, recidiva tuberkuloza, povlačenje iz društvene aktivnosti kroz dve godine. Zatim opt putovanje u Meksiko gde upoznaje Dominique Lemor, svoju treću ženu, kojom se oženio godinu dana pre nego što je umro od angine pektoris

NIKOLAJ GOGOLJ


Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.
(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.
Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"
Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)

HEINRICH HEINE


Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom "madrac-grobnicom". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima. Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: "Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko će svakog dana zažaliti za mnom i reći: "Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨
Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: "Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao." Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi žena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obožavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslušao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa!"

ĐURA JAKŠIĆ


Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila-i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:
"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."
Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…
A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi,
al' za Milom srce tuži…"

Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…
Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;
"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.
Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…
A šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".
"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.
Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"- orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali',
- Ma se rast'o bela sveta -
Mesto čaše od bermeta,
Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? -
Nesta Mile, nesta ćefa!
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

Godine 1852. ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin izdao je raspis koji je imao snagu zakonskog akta, da će se smrtnom kaznom kazniti svaki onaj: "Ko iz zle namere i pakosti ogovara zemaljske vlasti ili činovnika vlasti izvršujućeg, ili koju reč na porugu zemaljske vlasti upravljene, prosipa ili raznosi i time povoda napretku i narušavanju mira podaje."
U Podgorcu se Ðura osećao usamljenim. Nije slikao, malo je i pisao. Ona Srbija o kojoj je on snevao bila je tamo daleko. Iskvarena birokratija, zelenaši, trgovci, popovi, pljačkali su narod. Dinastičke borbe razdirale su zemlju. Pandurska i kapetanska Srbija Aleksandra Karađorđevića, nesposobnog da shvati narodne težnje i da štiti narodne interese.
Avgusta 1857. tražio je od Ministarstva prosvete premeštaj - dobio ga je u Sumrakovac. O tome piše Đorđu Popoviću: "Selo u dolini, okolo grdnim planinama okruženo. U selu nema crkve, a to sam i želeo. Učenika imam svega tri i četvrto jedno Vlašče, koje kod sebe držim. Imam i školskog slugu - to ti je pravi tem; što god ribe u Timoku i Zlotu ima, sve pohvata, tako da mehandžiju, popu i sebe i mene ribom hrani."
Tu je bar za kratko našao mir. U Sumrakovcu je napisao pesama koje kritičari ubrajaju u značajniji opus Jakšićeve lirike: "Put u Gornjak", "Na noćištu", "Veče". Ali ni u Sumrakovcu se nije dugo zadržao, već se 1. jula 1858. obreo u Beogradu, bez posla, novca, bez ikakvih mogućnosti za život. Stalna seljakanja, premeštanja i potucanja iscrpljivali su ga. Sa najnižom učiteljskom platom nije mogao da slika i stvara. On o tome piše Đorću Popoviću 2. jula 1885. godine:
"Pare znaš da nemam kršne, no nadam se od tebe za tri dana dobiti. Ako pak od svega ovoga ništa ne bi ispalo za rukom, onda ćemo se videti, i moraću u futoškom sokaku firmu, kao Čortanovački, obesiti da me poznadu ljudi; zašto ovako do sada to nisu mogli. Ne znam kako će se to do veka kuburiti."
Uspeo je da nađe mesto kao privatni učitelj srpskog jezika u institutu Leopolda Špačeka. Predavao je deci iz bogatih beogradskih porodica koja nisu posvećivala pažnju njegovim lekcijama. Kome je trebala njegova umetnost. Tim bogatim ljudima, lovcima na karijeru, i njihovim ženama - izbiračicama muževa. Gledali su ga s prozora svojih udobnih kuća kao prosjaka s prezrenjem. Patio je nad svojim snom i nad svojom javom, potucajući se beogradskim ulicama. Sa gorčinom je saznavao da na svetu sve više vlada nepravda, gledajući u osvetljene prozore beogradskih kuća naslonjen o zid. Obolevao je sve više i s mukom se penjao uz škripave drvene stepenice Špačekovog instituta. Drhtavom rukom cepa svoje papire, očajnički buljeći u plafon mračne sobe. Kraj sirotinjskih stanova prolazili su fijakeri novih ministara, tandrčući niz kaldrmu. Nije mogao da razmišlja o slikarstvu pritisnut dugovima, obućaru, pekaru, kafedžiji. Želeo je da ode u centre evropskog slikarstva, Pariz, Minhen, Beč. Avgusta 1860. postavljen je za učitelja u Požarevcu. On piše Đorđu Popoviću: "Evo me već četiri dana ovde, gde dužnost učitelja drugog razreda opravljam, a to će reći da decu časlovcu i čitanci poučavam. Ovde ću se ja kao učitelj sahraniti, to već vidim."
Jednu od svojih najboljih pesama napisao je 1860, snažnu, prkosnu, borbenu. "Ja sam stena". Za samog sebe je govorio da je stena - "al krvava". Stena koja gordo stoji u tom društvu poniženih, ne bojeći se smrti, dok ne dočeka dan slobode i dostojanstva čoveka. Piše 8. oktobra: "Moler nisam, a spisatelj nisam! Izgubio sam se. Ja, evo, kako ne samo što ne radim, nego još među onakvim živim koji van laži ništa ne čine. "U Požarevcu je počeo da piše i pripovetke. Godine 1860. napisao je prvu pripovetku "Kraljica", koja je bila izrazito romantičarska. U Požarevcu je slikao, ali mu to nije donosilo veću zaradu. Slike je najčešće poklanjao ili njima plaćao dug.
U to vreme, 1861, odlučio je da se oženi i o tome piše: "Ona je kći učitelja ovdašnjeg, dakle nema nikakvih para ni miraza, do poštenja i skromnosti…" Svadba je bila 4. jula 1861. godine. Ðurin otac doputovao je iz Srpske Crnje iako nije bio u najboljim odnosima sa sinom. Tada je obećao Ðuri da će mu davati po 20 forinti mesečno, kao stipendiju, da u inostranstvu uči slikarstvo. Međutim, dvadeset forinti nije bilo dovoljno za život u Beču gde je Đura nameravao da otputuje sa ženom. On piše svom prijatelju Đorđu Popoviću, sa kojim je sve vreme u prepisci: "Složite se vas nekoliko, pa gledajte da me vi bar sa 20 forinti mesečno pomognete. Time će mi biti stanje olakšano, a da ćete dobro delo tim učiniti, o tome mislim da ste uvereni". Obraćao se za pomoć i Ljubi Nenadoviću, ali osim saveta ništa nije dobio.
Konačno, 10. jula 1861. godine Đura Jakšić sa mladom suprugom krenuo je put Beča. Beč mu je sada izgledao stran i tuđ. U kafanu na Belvederu nije svratio jer je znao da tamo više nema onog starog društva sa kojima je zore dočekivao. Sem toga, Đuri je nedostajao i novac, izdaci su bili veći nego što je planirao. Morao je ženi da naruči evropske bečke haljine, jer u srpskoj nošnji nije mogla da izađe na ulicu, a da se ljudi ne okreću za njom. Stanovali su u maloj polumračnoj sobi na trećem spratu stare kuće u Viden Feldages, a hranili se u jeftinom restoranu. Ali je ipak bio srećan zbog toga što je u Beču i što je mogao da slika. Uporedo je pohađao predavanja - mnogo je radio. Do kasno u noć, dok je Tina spavala, pisao je i čitao. Počeo je rad na jednoj većoj kompoziciji, trudeći se da otkloni greške na koje su mu skrenuli pažnju profesori iz slikarske škole. Radio je i bio je srećan.
Kada mu je Tina saopštila da će dobiti dete, istrčao je na ulicu i lutao po Beču, radostan, a oči su mu suzile. Činilo mu se da su sve nevolje prošle, da je uplovio u luku mira. U to vreme napisao je pesme koje su pune vere i optimizma: "Potok žubori", ciklus "Ljubav" posvećen ženi Tini: "Ljubim te, ljubim, dušo / ljubim te, raju moj / A osim tebe nikog, / do samo narod svoj". Zbog povećanih troškova morao je svoju ženu da odvede u Crnju, a bila je već pred porođajem, i sam se vratio u Beč. Taj boravak u Beču bio je samo predah na njegovom beskrajnom putovanju. Naslikao je dosta slika, stekao nova saznanja o slikarstvu i vratio se u Novi Sad 1862. godine sa zbirkom pesama.
U Novom Sadu 1862. i 1863. godine Ðura je živeo od slikarstva. Rasprodao je sve slike koje je naslikao u Beču, a imao je i novih narudžbina. U tome mu je mnogo pomogao omladinski list "Javor", koji je reklamirao Đurino slikarstvo. "Javor" je bio vrlo èitan i popularan list toga vremena. Jovan Jovanović Zmaj je u broju od 15. jula 1862. objavio: "Naš prijatelj, vrsan kao pesnik tako i moler, Ðura Jakšić, došao je u Novi Sad i tu se misli nastaniti. Mi mu želimo dosta posla, jer znamo da će njegova kičica svakog zadovoljiti, ko mu šta naručio bude".
Godina 1862. bila je najplodnija godina Ðurinog rada. Pisao je pripovetke, pesme, a napisao je i prvu dramu "Seoba Srbalja". Tadašnji opšti polet srpskog pozorišta i tri stota godišnjica Šekspira inspirisali su Ðuru da se oproba i kao dramski pisac. Drama "Seoba Srbalja" doživela je izvanredan uspeh. Nagrađena je nagradom Matice srpske od sto dukata. Tada je u konkurenciji bila i drama Jovana Subotića, u ono vreme slavljenog srpskog pesnika. Štampana je kao posebna, marta 1863. godine. Prikazana je prvi put u Beogradu 21. maja 1863, zatim u Vršcu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Čakovu, Novom Sadu, Somboru.
I pored uspeha, kritika je oštro propratila dramu "Seoba Srbalja", smatrajući da je to snažan lirski prikaz, ali elemenata drame nema. Đurino materijalno stanje nije se popravilo. Porudžbina za slike bilo je sve manje. Ostavio je vojvođanske ravnice, prešao Savu i otišao u Srbiju. U Srbiji su ga očekivala nova stradanja, bolnija nego prethodna. Sada nije bio sam, imao je porodicu, morao je mnogo više da zarađuje nego tada. U Srbiji je bio poznat po pesmi "Padajte braćo" iz 1862. godine, kojom je oduševljavao publiku na javnim nastupima, bio je poznat kao pesnik, ali ne i kao slikar. U Požarevcu je morao da piše firme za kafane, da moluje kuće i farba nameštaj. Krečio je sobe i šarao zidove sreskih činovnika i trgovaca.
Više nije imao onaj san koji je imao u Beču, ni energiju sa kojom je radio od rane zore pa do mrklog mraka. Počeo je da svraća u kafane, teško mu je bilo i u kući i u porodici. Žena ga nije razumela, dete ga nije zanimalo. Stalno je zurio kroz zamućeno prozorsko staklo u tamnoj sobi, nezadovoljan samim sobom, neraspoložen, usamljen. Lepe bečke uspomene ostale su daleko u magli. Umesto literature i slikarstva, suočio se sa sreskim kapetanom, sa činovnicima i trgovcima koji ga nisu podnosili i želeli su da ga unište.
Pakuje kofere i ponovo na put. Iz Požarevca odlazi u Kragujevac gde dobija mesto nastavnika crtanja u gimnaziji. Ali, tu je bio najveći izliv gorčine i nezadovoljstva. Plata je bila ni mala ni velika, ali nikoga ne interesuje književnost, a još manje slikarstvo. Oficiri su predložili da se ukine čitaonica koja je njima namenjena. Nije mogao da razume samog sebe. Počeo je da se povlači. U kafane nije odlazio, sedeo je sam kod kuće.
U to vreme Ðura počinje realnije da prihvata stvarnost. Režim samovolje Mihaila Obrenovića harao je Srbijom. Policijska tortura, hapšenja, tamničenja, kulučenja, to je bilo pravo lice političkog sistema u Srbiji. Opšte raspoloženje za borbu protiv Turaka zahvatilo je i Đuru. Narod, kao i Ðura, nije prozreo šta se krije iza tobožnje misije oslobođenja Mihaila Obrenovića. U toj misiji bilo je više priče i praznih obećanja nego stvarnih dela. Pamfletima o oslobodilačkoj misiji Srbije, vladajući režim hteo je da skrene pažnju naroda od vrućih problema teškog stanja u zemlji. Narod je hteo rat protiv vekovnog porobljivača Turaka, zaboravljajući u velikom zanosu svoju neslobodu. A, Đura je pevao:

"Padajte braćo! Plinte u krvi.
Ostavte sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Streste sa sebe ropstvo i sram!"

Ali je isto tako pevao: "Mi Srbi nismo. Mi ljudi nismo". Srbija koja je i sama živela u neslobodi, nije mogla da oslobodi porobljene Srbe u Bosni i Hercegovini.
U isto vreme Ðura ponovo pokušava da se ogleda u drami. Negativni prikaz kritike nije ga obeshrabrio. I već 1864, napisao je prvu verziju drame "Jelisaveta knjeginja crnogorska". Pored teških prilika u porodici i okruženju, Đura je uporno radio na drami. Ovog puta nije se pouzdao u svoje nedovoljno teoretsko znanje, već je tekstove slao na proveru i ocenu istaknutim pozorišnim i drugim javnim radnicima. Posebno mu je pomogao Stojan Novaković, istaknuti političar, kulturni i naučni radnik. On je Đuri dostavio svoja zapažanja koja su mu pomogla da "Jelisaveta knjeginja crnogorska" bude, u svakom pogledu, bolja od "Seobe Srbalja".
Tada je iznenada dobio premeštaj u Sabantu kod Jagodine za učitelja tamošnje osnovne škole. Sa manjom platom nego u Kragujevcu, troje dece i bolesnom ženom. Bio je sasvim osiromašio. U pohabanom odelu, oboleo, lutao je po Liparu, kraju pored sela, tužan i zamišljen.
Tražio je izlaz iz svog teškog položaja, razmišljajući o rešenju koje bi ga spaslo. Žena ga je napustila i otišla najpre svom ocu u Požarevac, a zatim Đurinom u Srpsku Crnju. Opet je bio sam, bez dečjeg smeha i Tininog glasa. "Slatka Tino!", pisao je on u to vreme. "Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.
Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić ".
U to vreme Ðura je napisao dve svoje najlepše pesme: "Ponoć" i "Veče". One su antologijskog značaja, pisane su visokom pesničkom snagom, snagom patnje, progonstva i osamljenosti.

"Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je teških bilo istina".

To je bilo trenutno klonuće i razočarenje. Đura je s novom energijom i
samouverenjem krenuo među ljude. Ponovo je u Požarevcu među svojima. Tu
je doživeo nova optuživanja i suđenja zbog nekoliko groša nevrađenog
duga. U to vreme dogodio se i onaj nečuveni skandal sa mackama - sprave
za mučenje žena. Te macke je, naime, izmislio požarevački sreski
načelnik i izazovno ih izložio ispred osnovne škole. Razljućen Đura
Jakšić, poslao je dopis Kaljevićevoj "Srbiji", tada opozicionom listu.
Taj dopis je potpisao lažnim, izmišljenim imenom. Na nesreću, jedan
starac iz Požarevca isto se tako zvao. Nesrećnog starca odmah su
uhapsili i optužili za antidržavno delovanje. Đura se sam prijavio da
bi spasao starca tortura i muka. Zbog toga ga je policija često
presretala noću i tukla, da bi ga na kraju proterala, ovog puta u Raču
kragujevačku. Istoga dana kada je Đura odlazio iz Požarevca, odlazio je
i sreski naćelnik. Načelnika su ispratili samo policajci, a Đuru svi
napredni građani Požarevca.
U septembru 1868. godine u Rači je
ponovo sam i gladan. Tada piše poznato pismo svom prijatelju Stojanu
Novakoviću: "Dali su mi hleba. Hvala. I kao što dobrotvori vele -
uhlebiše me, hvala im! Ta, više mi i ne mogaše dati, jer su sami pojeli
pečenje. Hvala im… Ne smem ni pomisliti da nešto svojoj deci ostavim,
ili bar, dok ne odrastu da im mogu nabaviti ono što im je nužno.
Naravno, ministar ne zna; ali od tri dukata i osam cvancika, kad se
jedan dukat oduzme za dug - naravno, ministar ne zna, njegove su
"frajlice" i odevene i obuvene… Ja im ne zavidim, ali mi je teško
gledati moju kako se prostoj lepinji, kao nekoj poslastici raduju - ali
neka ih, neka se uče iz malena trpeti, od mene neće se moći puzanju
naučiti, a samo onaj koji puzi, može decu kolačima hraniti".
Ali ga
ni tu vlasti nisu ostavljale na miru. Optužili su ga za bunt, da je na
jednom mestu govorio da policajci nisu potrebni i ako oni ostanu,
Srbija će propasti. Đura se branio na sudu: "Govor je bio o isluženim
policijskim činovnicima, kojom prilikom pomenuo sam Savu, bivšeg
kapetana, koji je nekog seljaka od jutra do podne držao na macke, i
sneg ga zavejao… kad sam se obrnuo iz tog razgovora, video sam Vasu
pisara s jednim čovekom koji se došunjao do mog stola i naš
prijateljski razgovor prisluškivao.
Ðura je osuđen na deset dana
zatvora. Otišao je za Beograd, prethodno ne podnevši otkaz na
učiteljsko mesto u Rači. Njegovu dramu "Jelisaveta knjeginja
crnogorska" odbila je Kolarčeva zadužbina. Stojan Novaković mu je
pomogao da dramu štampa u privatnom izdanju 1868. godine. Đura je počeo
da razmišlja o novoj drami "Stanoje Glavaš". Ali, to mu nije donosilo
nikakve materijalne koristi.
Morao je ponovo da potraži stalno
zaposlenje, ovog puta kao nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji. Te
1869. godine, u Jagodini nije se bavio umetnošću - ni slikarstvom ni
književnim radom. Sredinom januara 1871. godine sedeo je Đura s
društvom u jednoj jagodinskoj kafani, dok je napolju vejao sneg. Tema
je bila omiljena za kafansko društvo - politika. Ðura je napadao režim,
nadajući se da će mu jednog dana doći kraj. Jagodinski kmet Jovanča
Cvetanović, s kojim je Đura još ranije došao u sukob, prišunjao se do
njihovog stola da bi saznao o čemu razgovaraju. Želeo je da pronađe
razlog da optuži Đuru. Ðura ga je primetio i zavaljen u stolicu, s
rukama iznad glave, zapevao:

"Bojišiću, bojiš li se koga?
Boga malo, cara baš ni malo,
a od kmeta ko dorata moga".

Kmet
razljućen i uvređen, uzeo je od kafedžije pero i hartiju i počeo da
piše prijavu protiv Đure. Ðura nije obraćao pažnju, kmet je gnevno
skočio i nekoliko puta udario Đuru štapom po glavi. Podneo je tužbu
protiv kmeta, ali ona nije prihvaćena od vlasti. Bio je otpušten iz
službe zbog nepristojnog vladanja. Bez posla i hleba lutao je ulicama i
pustim poljima. Neposredno pre toga, napisao je LJubomiru Kaljeviću,
uredniku „Srbije":
„Kako ja poznajem naš svet, naše neraščišćene
pojmove o načelima i ljudima, a osobito onu publiku koja je, po lakoj
obmanjivosti, poneta za zatucanstvom i lažnim prorocima - nije baš
najprobitačnije biti ravnodušan prema radnji onih koji već odavna
prosipaju političke i društvene mijazme po našem narodu, truju mu
život, odvode ga sa puta koji je jedini spasonosan i po našu malu
zemljicu i po celo srpstvo, i ukoliko se to u zabavnoj formi čini,
utoliko lakše kod nekih prolazi.
- Ja držim da je zadatak svakog
svesnog i poštenog Srbina da ovome na put stane, da ne da dići glave
sebičnjaštvu i prljavstvu, koje se protura pod firmom patriotizma i
koji je do skora nalazio zaštite na visokim mestima, te je toliko
bezbednije moglo širiti svoje konce i kuti našu atmosveru".
Iz
Jagodine odlazi u Ćupriju, iz Ćuprije u Paraćin, slikao je po kućama
bogatih građana za koru hleba, gotovo besplatno. Radio je ikone po
moravskim manastirima i crkvama - ali je sve to bilo nedovoljno za
izdržavanje porodice. Bio je prezren slikar i gladan pesnik. U proleće
1872. godine odlazi u Požarevac, a odatle u Beograd, da reši pitanje
svoje službe. Pisao je molbu Ministarstvu prosvete, ali uzalud.
-
Zalaganjem Stojana Novakovića dobio je mesto korektora Državne
štamparije u Beogradu. Na trenutak se činilo da mu se sreća nasmešila.
Nastanio se u Beogradu na periferiji u najsiromašnijem kraju, u
Skadarskoj ulici. Ulica i njegova kuća daleko posle njegove smrti
postaće čuvene. Živeo je sirotinjski i više nego skromno. U kafani nije
sedeo sa činovnicima, već sa najsiromašnijim ljudima paćenicima. Kada
su ga prijatelji savetovali, ako ne misli o sebi zašto se ne pobrine
bar za decu da se ne muče kad odrastu, odgovarao je: „A, ko će torbe
nositi s parobroda? Zar ovom svetu ne trebaju amali (nosači)? U kuću
nije nikoga dovodio. Valjda se stideo svoje sirotinje, čak i svog
najboljeg prijatelja Jovana Jovanovića Zmaja nije primao kod kuće, već
su se sastajali po kafanama u varoši. U jednoj sobi i kuhinji živeo je
sa ženom i već odraslom decom. Od pokućstva imao je jedan orman, sto sa
dve stolice, šporet i tri kreveta. Na jednom krevetu spavao je on, a na
druga dva žena sa ćerkom i dvojica sinova. U kafani je znao danima da
sedi ćuteći, a onda bi odjednom skočio i počeo žustro da diskutuje o
svojoj književnosti i politici, udarajući pesnicom o sto. Godine 1873.
počeo je da pljuje krv. Nije se lečio, nego je posle svakog napada
kašlja i pljuvanja krvi, trpao šaku soli u usta. Jednom je lekaru koji
ga je upitao zašto se ne leči i dokle misli tako, odgovorio: „Tako ja,
moj doktore, biće skoro dvadeset godina!", osmehnuo se i dodao: „A
mislim tako još jedno dvadeset godina".
Kada je izbio Prvi
srpsko-turski rat 1876. godine iako bolestan, tražio je da ga pošalju
na drinsko bojište kao dopisnika. Jakšiću se nije dopalo stanje na
Drini. Bilo je daleko od onoga kako je on zamišljao kako treba da
dejstvuje srpska vojska koja oslobađa porobljenu braću. U reportaži
„Ranjenik", koju je objavio u kalendaru „Orao" 1878. godine, opisao je
komandanta Drugog fronta generala Ranka Alimpića: „Đeneral Ranko kicoš
- s ufitiljeni brčići, kosa onako frizerska, uglađena, a na uniformi
nigde ni jedne prljave pegice; ponašanje mu je sasvim diplomatsko, na
svakoga se ljubazno osmehne, rukuje se, razgovara o svačemu, samo ne o
vojsci, ne o ratovanju! Kad se prohoda, to biva na hitovu, a za njim
jure konjanici u crvenim čakširama, mislio bi: gospodin je kum u nekim
velikaškim svatovima".
To mu general Alimpić nije nikada oprostio.
Tužio je Đuru Načelstvu okruga šabačkog, koji je celu stvar prosledio
Upravi varoši Beograda. Bio je optužen što je pismenim putem
tendeciozno i u zlobnoj nameri, neverno predstavio publici boj na
Beljini u godini 1876, i boj na Međašima, sa čime je naročito išao na
to: da vojsci Srpsko-drinskog kora i njenom komandantu ubije onaj
kredibilitet kod naroda, koji su oni svojom patriotskom radnjom u
stvari zaslužili, te na taj način kod naroda sprovede nepoverenje, kako
spram same te vojske i njenog komandanta (Ranka Alimpića), tako i prema
svetom narodnom cilju, oslobođenja i ujedinjenja srpskog."
Predmet
se šetao od Uprave varoši do Prekog ratnog suda, od ovog do redovnog
suda, a Ðura je prekidan oštrim kašljem izjavio: „A da ga baš volem (R.
Alimpića) i poštujem kao na primer Ajduk Veljka, Ðorđa Horvatovića,
Mijaila Ilića. O tome nisam još svoje srce ispitao… Uzvisi li ga
njegovo junačko delanje nad običnim ljudima i ja ću se sa ostalom
svetinom njegovoj veličini klanjati! Ostane li i posle takvih prilika
malen i neznatan, onda neka mi sud pokaže pisca koji će ga proslaviti!
Jednom sam za novine napisao dosta lep natpis na grobu jednog čoveka,
za koga je narod govrio da je kaišar. Sećam se da sam stih završio: - I
mnoga suza teče za njim! Ljudi su moj stih okrenuli podsmehu. „Badava,
Đuro, rekoše, što si istinu napisao, mnogi plaču za njim što je mnoge
upropastio".
General Ranko Alimpić nije bio zadovoljan time što će
Đura biti osuđen, već je poslao svoje batinaše da prebiju bolesnog
pesnika. Pretukli su ga do krvi jedne večeri dok se vraćao kući. Đura
se od toga nije nikada oporavio. Dok je ležao na samrtničkoj postelji
posećivao ga je najviše Zmaj koji je čitave sate provodio s njim u
razgovoru, a i nepoznati ljudi, želeći da stegnu ruku velikom pesniku.
Prikovan za krevet završavao je peti čin „Stanoja Glavaša". Smešio se
tiho bledim usnama, kao što je uvek činio, sam u praznoj sobi hladnog
novembarskog dana. Umro je u bunilu 17. novembra 1878. godine po starom
kalendaru.
Njegova porodica nije imala novac za sahranu. Na dan
sahrane sleglo se pola Beograda u skadarlijsku Cigan-malu. Komšije su
se čudile, zar je toliko bio poznat taj njihov tihi i bolesni komšija.
Narod na njegovom grobu sakupio se da oda priznanje velikom borcu
protiv nepravde, pesniku slobodarstva i istine. List „Straža" pisao je
povodom Jakšićeve smrti: „Bio je u životu veliki mučenik i patnik.
Stradao je mnogo jer je imao srce, koje je osećalo tuđa stradanja.
Gonili su ga jer je uvek bio drug i prijatelj gonjenih i potištenih.
Bio
je osuđen na osam dana zatvora zbog uvrede generala Ranka Alimpića.
Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na svežnju akata zapisao: „Pošto
je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u
arhivu ostave".
Ðura Jakšić je od svih naših pesnika bio najviše
romantičar. Pisci i pesnici romantizma nisu uneli u našu književnost
samo nov sadržaj, neg i nov izraz. Ðura je pisao o slobodi, goreo za
njom i patio kada je uvideo da je sve to samo san. Mašta pesnika
postala je osnovna vrednost za kvalitet dela. Ðura se oduševljavao
narodnom prošlošću. Njemu je narod bio blizak. On piše pesme o srpstvu
i slobodi, o ljubavi, o snovima, ugledajući se na narodnu poeziju i na
neke nemačke i engleske pesnike romantičare, ali najviše na naše
izvorno narodno. Njegove pesme, tople, potresne, govorile su upravo o
njemu samom, a on sam je bio čovek koji poznaje narod. On je shvatio
njegove patnje i želeo da se bori sa njim i za njega. Svoj lični, gorki
i bolni život nije odvajao od života naroda, svoju patnju ujedinjavao
je sa opštom patnjom, sa narodnom težnjom za slobodom.
Možda nema
bolje reči kojom bi se taj odnos opisao nego stihom iz njegove pesme
„Posle smrti" koju je napisao još 1858. godine: „Dosta je slave - veran
je bio narodu svom".

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Ljubomoran, zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Ovo jos nisam vidjela na ni jednom forumu,pohvala za jedinstvenu ideju :34502:

FRANC KAFKA


Kafka je Milenu Jesenski upoznao godine 1920. kao prevoditelja svojih dela na češki jezik. Prva pisma koja joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog osobnog razumevanja. Taj osećaj međusobnog razujevanja rađa u njima želju za susretom. Kafka je još uvijek nesiguran, želi taj susret i boji ga se. Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegova povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza: "brdo ljubavi, oćaja i jada" kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren s jednom devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.
Sastali su se svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj stvarnosti, iznad razine upotrebljivog i potrošivog. S druge strane Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena, pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije realizirana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života, zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.
Kafka je krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i Milena - ponajprije zato što je on patio. Obolela je na pluća valjda samo zato što je i on bio bolestan na plućima. Međutim, ona nije bila za patnju izabrana što bi se zacelo moglo reći za pisca ovih pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.
Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj književnosti.

KATARINA VELIKA


Brak iz interesa

Prepala se videvši ga prvi put. Iskrivljen i deformisan, ružnog lica sa punim usnama, ponašao se čas kao kmezavo dete, čas kao pijani sadista. Ali, ono što je bilo najvažnije - bila je njena sudbina, 28. juna 1744. uzela je ime Katarina (po poreklu je bila Nemica), pokrstila se u pravoslavnu veru a idućeg dana se verila. Veliki vojvoda nije bio mnogo stariji od nje. Povremeno bi našli nešto zajedničko praveći jedno drugom društvo ili se igrajući po hodnicima palate. No, s vremenom je i međusobna netrpljivost rasla, postajući sve očiglednija. Približava se i čas kad je trebalo zakazati venčanje.
Venčali su se u vizantijskom sjaju, oboje odeveni u srebro i okićeni dragim kamenjem. Te noći je, posle velike gozbe i bala, mladoženja pao u krevet pijan kao zemlja. Katarina nije znala treba li da bude ljuta ili da blagosilja situaciju. Sledećih noći je u krevet često nosio igračke - vojnike i igrao se na svojoj strani kreveta. Svakome je bilo jasno da je ovaj brak potpuni promašaj.
Veliki vojvoda, žalosno svestan svoje ruznoće, počeo je da se perverzno naslađuje zagorčavanjem života Katarini. Noću je bio impotentan, a danju sumanut, prepadnut princezom i iritiran njenom odanošću svojim dužnostima. Ona se gotovo razbolela od silnog učenja ruskog i pravoslavnih običaja.
Nakon osam godina braka, Katarina je i dalje bila devica. Očajnički je želela ljubav. Jednog dana je počela da flertuje sa dvorjaninom po imenu Sergej Saltikov. Sviđao se ženama i on je toga bio svestan. Bio je oženjen jednom od caričinih dvorkinja, putovao je i stekao mnoge prefinjene manire. Katarina, čiji je apetit za mladim i lepim muškarcima prerastao u maniju, bila je potpuno zaneta. Nije prošlo mnogo i oni su postali ljubavnici. Izgleda da niko za to nije mario. Veliki vojvoda je imao svoje prostitutke, a carica je preko toga prelazila zarad opšteg dobra. Naslednika još nije bilo.
Katarina je zatrudnela 1754. i rodila sina po tituli i imenu Veliki vojvoda Pavle. Saltikovu su preporučili da otputuje zbog zdravstvenih problema, a carica je preuzela dalje da ga sama odgaja. Katarini je srce bilo slomljeno zbog odlaska Saltikova ali se zarekla da neće više nikada dozvoliti da je i jedan muškarac povredi. Kada se vratila dvorskim dužnostima, počela je da se otkriva njena čelična priroda.
"Moja je nesreća da mi srce bez ljubavi ni jednog sata ne može biti zadovoljno", pisala je kasnije. Na sreću, naišao je mladi romantični Poljak, grof Stanislav Ponjatovski. Nije bio tako lep kao Saltikov, ali je bio vrlo obrazovan i veoma osećajan. Katarina se na njega nameračila. Kada bi jednom ugledala čoveka, bio bi izgubljen. Iako isprva zbunjen i uplašen, Ponjatovski je pristao da se preruši u krojača ili muzičara i stigne u odaje Velike vojvotkinje. Jednog jutra su ga uhvatili kako se iskrada i dovukli ga pred Velikog vojvodu. "Priznaj i sve će ti biti oprošteno", reče mu Petar miroljubivo. Iako ga nisu zanimale avanture njegove supruge, volio je da zna šta se dešava. Veliki vojvoda je bio strašno nepredvidljiv i mogao je probosti grešnika mačem na licu mesta. Ali, cela stvar se završila tako što je Petar doveo dvije svoje ljubavnice pa su odigrali partiju karata učetvoro. Ponjatovski je postao pion u zakulisnim diplomatskim igrama Sankt Petersburga, da bi na kraju bio proteran iz Rusije.
Orlov stupa na scenu Katarina ga je godinama iscrpljivala svojim bezobzirnim političkim manevrima. Jednog dana bi ga postavila za kralja Poljske, a već sledećeg bi ga naterala da abdicira. To ponižavanje ga je ubilo. Ubrzo posle Poljaka pojavio se jedan od najvažnijih muškaraca u njenom životu.
Grigorije Orlov bio je Tatarin zadivljujućeg izgleda, jedan od petorice braće poznate po lepoti i snazi. Bio je prosečno inteligentan i nije mogao da joj priušti čari dubokoumnih razgovora, ali bio je zapanjujuće senzualan i činio da ona u potpunoti oseti život. Sa političke tačke gledišta, on je predstavljao izvanredan izbor. Čitav klan Orlovih se ponosio što je jedan njihov clan postao ljubavnik Velike vojvotkinje, pa su se zaklinjali na večnu lojalnost, pridobijajući za sebe i ostale oficire. Njoj je bilo veoma važno da ima vojsku iza sebe.
Na Božić 1761. umrla je kraljica Jelisaveta. Iznenada, Katarinin ružni i pokvareni suprug, kojeg je toliko mučila, postao je Petar III, car svih Rusa. Dokopavši se vlasti, naprosto je podivljao. Ismejavao je Jelisavetin kovčeg, odbijać da nosi crninu i zbijao šale pri pogrebnoj ceremoniji. Katarina je, želeći da ostavi dobar utisak, odevena u crno od glave do pete, bdela nad balsamovanim telom žene koju je mrzela.
Još jednom je bila u drugom stanju, ovog puta sa Orlovim. Kada se rodio sin, dali su ga na usvajanje. Petar, koji je pretio da će unistiti tu ženu koja se tako ledeno odnosi prema njemu, uzviknuo je za stolom na jednoj svečanosti: "Sam Bog zna odakle joj ta deca, ali barem znam da nisu moja!"

PETAR KOČIĆ


Milki Vukmanović, u Banju Luku,

Sarajevo, 5/24. VIII 1899.

Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri-četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.
Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.
Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još svršio. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. Svršio sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…
Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića,
Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.
P. Kočić

Milki Vukmanović u Banju Luku
Jajce, 15/9. 1899...
Draga i mila Mico,
Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija, koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao, ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila Mico, do skorog viđenja.
Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u svog Petra, koji će te do groba ljubiti.
Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treęi put za polazak. Oprosti što je ovakav papir.
Tvoj Petar Kočić, student filozofije
Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…
Draga Mico,
U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.
Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.
Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.
Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.
Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ęu se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.
Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.
Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.
Molim te, lepa Mico, za brzi odgovor.
Milki Vukmanovię u Banju Luku
Beć, 21. 3. 1901.
Draga moja Milko,
Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.
Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.
Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti – to znam unapred.
Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti venčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa venčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini venčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovek.
Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružno pišem. Nemam vremena, pa moram.
Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.
Odmah mi piši šta misliš?!!
Milki Vukmanoviæ u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.
Draga moja Milko,
Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cilog svita ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada teši da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života izneveriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo veruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.
Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nežna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru…Posle velere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo…
To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti veran, do groba veran postao posle dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvideti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi. Mene cela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će ceo svet – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.
Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vreme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.
Ti možda ne veruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cepa srce kad na to pomislim! Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena deca obijati tuđe pragove.
Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz ceo svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.
Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević – da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo je mene vrlo mnogo hvalio.
Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!
Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi Petar.

Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.

LAZA KOSTIĆ


Ujedared zasusta kroz naše redove. Evo Laze Kostića. To je Laza Kostić! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spuštala. A Laza je više gledao u žensku pri-pratnju nego u ikonostas. Laza Kostić. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda. Laza Kostić uvek spreman da bude mlad ili da luta po tuđoj mladosti.
Njemu je bila već pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dunđerskoj, ćerki najimućnijeg Srbina u
Vojvodini, Laze Dunđerskog. U pedesetoj godini čak se i Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, vožnjom kočijama po gradu i slušanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi počinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojačkoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se ženi najbogatijom miraždžikom Julkom Palanački. Međutim, Laza uopšte nije morao da se ženi da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dunđerski preminula je u Beču od tifusne groznice. Njoj u čast, životu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmi" Pesmu SANTA MARIJA DELA SALUTE
Prema svemu se može suditi da Laza Kostić nikad nije ni bio čovek u vlasti telesnog bezakonja, jer je očigledno da nije često menjao "pašnjak". U svakom slučaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romantični eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku Đakomu Kazanovi. Kostić je imao nesreću (ili sreću, ko će to znati!) da se pod starost zaljubi beznadežno u beznadežnost. Pre te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadesetjednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine). Izgleda, one su na vreme shvatile i praktićno, s majkama, razmotrile pustopašnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim ali postojanim. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i književnosti), Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platoničeski", dakle gotovo nešto kao od šale. Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska (Milan Kašanin piše da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domeću da je bila i "pomalo čudna"), kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Pesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadežna pedeseta godina. S njom je došla i legendarna pesnikova kriza, drama dostojna da ostane večita. Bojazan Kostićeva u vezi s tom premladom devojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smeo ni da pomisli na ženidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto beži od tog nemogućeg rešenja, pa se čak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni član njene porodice. Ostalo mu je još samo da s Lenkom Dunđerskom ostvaruje mistično jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Beču). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se može ostvariti isključivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inače potpuno usamljen, ojađen i nesređen, počeo je da sve više tone u sebe i da sebi želi što skoriju smrt (verovao je i nadao se da će umreti u šezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dve godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vreme kad se Kostić oženio Julijanom Palanačkom, koja ga je pasji verno čekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih težnja, i tada je njegova mistična veza s mrtvom Lenkom prešla u veličanstvenu halucinaciju kakve nema u celoj književnosti sveta. To je čista zaumnost, neka vrsta oniričkog bezumlja i zemaljskog košmara.
"Zar meni, starcu, takva divota?"
Nikakav paralelizam između Lenke i Kostićeve supruge Julijane, Julce, nije mogućno uspostaviti a da ne naškodi i ne naudi dobroj ženi običnih osobina (kad su se venčali, i kad se njen lični genij konačno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra žena", ali nije mogla da "nadomesti" Lenku i njeno užasno odsustvo. Ta dobrodušna Somborka mogla je da ga pobedi samo "čistim i u potpunosti njemu posvećenim životom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurišali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona čeka. Genij joj je konačno došao u kuću, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kćer, svakako, nije bila baš u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Ušunjao se porebarke u kuću svoje žene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tašta od čijeg jezika je odmah pobegao u manastir Krušedol, i vratio se u Sombor i u ženinu kuću tek kad joj je majka umrla. Kostić je poštovao i voleo tu svoju ženicu, ali među njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (sme li se ovde primeniti misao Petronija Arbitera da je potrošena strast strašna dosada?). Godinama on uopšte nije osećao da se ta "otmena, bogata, lepa i čestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rođaci brižni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega oženila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako oženi i skrasi. Smerna Julijana (pisao joj je pisma koja je počinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrećna što je uopšte dočekala svoga genija, što ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Beču, 1909. godine. Iduće godine već, i njen Laza je zamenio prolazni i propadljivi svet nepropadljivim, i takođe u Beču (kao da je Beč grad smrti za Kostiće i Dunđerske!). Otišao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike ćute".
Dok je Julijana ležala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlučuje" da u snu posećuje velikog pisca kao da je živa, a on - suštinski više ne razlikujući san od jave i živeči ostatke svoga tragičnog života bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah posle buđenja svoje snove u dnevnik koji drži pod ključem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamči poliglot Kašanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao čak osam jezika), da ga ne bi dešifrovali ukućani ili nepozvani - pre svih, naravno, tašta i Julca. "Nikakav hrišćanin, sav paganinon, zamišlja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao čulan svet, kao nastavak ovozemaljskog života u kome ga čeka ljubav", piše Milan Kašanin o Kostiću. "Laza Kostić nije voleo srpski narod, već ideju srpskog naroda. Kao u književnosti, on je i u životu senzitivan, no ne i senzibilan. Na što god on spustio oči, na što god se obazreo, u njegovim pogledima ima prodornosti i svetlosti, no topline nema. On je oštrouman no ne i duhovit, i mislen je, ali ne i razborit, on voli apstrakcije a ne ljude, ženskadiju a ne ženu, on ne obožava sveta lica nego kumire. Tek pod starost, u poslednjem času, on s užasom vidi da je vek proveo bez ljubavi i religije i, tražeći ih i ne nalazeći, nego samo naslućujući, osetio se "osaman u seleni" i, govoreći sebi "mirno veni", kriknuo od očajanja. On bi bio svetska vrednost da je SMDS bio početak njegov, a ne svršetak".
U pismu iz novembra 1895, Kostić piše ženi u Sombor: "Draga Julo, ja sam već nedelju dana u Novom Sadu. Bio sam u Sentomašu, na pogrebu Lenkinu. Ni rođena sestra jedinica nije mi bila milija od nje. Možeš misliti kako mi je. Crn mi je ceo svet". Ne zna se (bar ja ne znam) do koje je mere Julijana uopšte znala ili slutila šta se zbiva u olujnoj duši njenoga muža. Ali, od toga trenutka nastupa čudesna geneza grandiozne pesme SMDS, koja se ne može potpuno ni razumeti ako se ne zna Dnevnik snova L. K., i način njenog mističnog postanka. Kostićev porodični lekar i prijatelj, ali koji ipak nije razumevao književnost iako je nekako "znao" da je u društvu genija, dr Radivoj Simonović, pisžše u studiji "Uspomena na dr Lazu Kostića": "Kad mu je žena na smrt bolesna bila, onda je napisao svoju poslednju, labudsku pesmu, koju u jednoj beleški o snoviđenju 3. juna 1909, hotel "Hungarija", Budapest, naziva "Apoteoza njoj, verovatno moja labudska pesma". "Što god je u toj pesmi rečeno", piše taj lekar iz Sombora, "to mu se sve priviđalo u snu, noću. Kad se probudio, zabeležio je to francuski, većinom na papiricima i u jednoj knjigi svojoj o Zmaju, na praznim mestima. Opisuje šta je u snu video i govorio sa priviđenjem, pa je onda na kraju napisao - "na to se probudim". Pošto sitnice tih priviđenja ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi ko god o tome raspravu pisao". Nevolja je, ne mala, u tome što se on - svakako iz prijateljskih pobuda jednog obozavatelja mlađeg od pisca sedamnaest godina, strasnog egzegeta koji veruje u nepobitnu veličinu L. K. koji je "somborovao" svojih poslednjih četrnaest godina - usudio da određuje šta su "sitnice" a šta je "dostojno" književnosti. "Naš Rada" - kako su Julijana i L. K. zvali toga lekara - oštetio je mnogo književnost, i ne znajući šta čini. Napisao je o tome dobroćudne, ali suviše "pedagogične" reči koje su sušta naivnost običnog uma: "Moja je ideja da svoga velikana treba tako da predstavimo mlađem naraštaju da izgleda duhom, dušom i umom i moralom još veći nego što je zaista bio. Pa onda možemo prstom pokazivati našim grgama i gogama: Eto, gledaj kakav je sjajan naspram tebe, ološeviću!" Eto, šta čovek da učini s naopakom "čestitošću"? O tome je pisao i pokojni dr Mladen Leskovac: "Kada sam staroga Simonovića pitao o tome, on me je, već teško bolestan ali još uvek sa onim svojim dobrim osmejkom, lukavo zagledao preko naočara, i ćutao". Taj čuveni profesor Univerziteta u Novom Sadu čuo je tada od starog Simonovića ove reči prijatnog upozorenja: "Nemojte Lazu ocrniti, nego Lazu obelite - nesrećnijeg čoveka od njega nisam sreo u životu". On je dobro, izgleda, poznavao narav svoga naroda, jer je napisao da su "Skerlić i Nedić govorili o Lazinim kovanicama onako kao što su to činili i novosadske babe i čiče od pre šezdeset godina". Bojao se stari doktor, koji je umro 1950. godine, da će se "tamnih" i "prljavih" mesta doćepati zluradi ljudi, i zato je sve te "sitnice" predao pepelu.
Ne samo Milan Kašanin i Stanislav Vinaver, nego i jedan "običan" lekar, veruju da je Dnevnik snova L. K., ta "najhalucinantnija proza na srpskom jeziku", ključ za pesmu SMDS. Istraživači su našli da o snoviđenjima ima tragova i u pesmama Laza Kostića ("Vanredno je živo i strašno opisao kako ga je, noću na Novu godinu, posetio umrli Kosta Ruvarac i šta se s njime razgovarao!"). Ta pesma, kao čista muzika duše i uma, korespondira s Dnevnikom snova (koja je, posle više godina, konačno uobličena 3. juna 1909. godine). On već 1892. godine, u pesmi "Gospođici L. D., u spomenicu", piše stihove: "Ja, osaman u selni / od jeseni do jeseni / pevam srcu: mirno veni! / Blago meni!" U ovoj strofi je sva struktura i bit pesme SMDS. Godine 1879, napisao je pesmu "Dužde se ženi", u kojoj je opisao kako je Venecija, u strahu od kuge i kao izraz zahvalnosti Bogorodici, sagradila crkvu Sveta Marija od Spasa (Santa Maria dela Salute). Kostić je u pesmi ruzio Veneciju zato sto je od "našeg" drveta izgradila crkvu, što su opustošene šume Dalmacije. Kad je tu divnu crkvu video 1895. godine, u društvu Julijaninom, duboko i gorko se pokajao što je tu pesmu napisao. "Izgleda mi kao da je osećao da je tom pesmom uvredio Mater Božju, no to nikome nije govorio", piše dr Simonović. Dok je umirao u Beču, iz nedara mu je ispala preskromna, obična ikona Bogorodice, koju je stalno nosio o vratu. Kao razmetljivi mladić, on se čak usudio da se s prezirom odnese prema Majci Božjoj, opisujući ljubav prema njoj kao "madonizam". Ali, to je okajavao dugih petnaest godina, do smrti, otkad je ugledao tu crkvu u Veneciji. Zato je dr Simonović i naredio da se na pesnikovom grobu ispisu pokajnički stihovi Laza Kostića: "Prezri, nebesniče, vrelo milosti / što ti zemaljski sagreši stvor / Oprosti moje grešne zalute / kajan ti ljubim prečiste skute / Santa Maria della Salute"! Visoka, elegantna devojka plavih očiju boje različka, obeležena lepotom kao "kratkotrajnom vladavinom", koja je odlično govorila tri jezika, Lenka Dunđerska je poslužila kao nadahnuće za katedralnu pesmu cele književnosti sveta, za oduhovljenje erosa, kad erotsko u velikoj sublimaciji prelazi u čistu poeziju i religioznu ekstazu. S jedne strane je devojka-crkva od mesa, žena večnog kvaliteta, a s druge mistična zgrada u slavu Majke Božje, a spaja ih ogromni luk ljubavi plotske i nebeske. Lenka je smrću postala "obesteljena", slobodna duša s kojom pesnik u snovima kao drugoj stvarnosti ostvaruje ono što je bilo nemogućno na zemlji, pravdajući tako "abnormalnost normalnog". To je učinio tek kad je taj veliki um večne modernosti izašao iz "nebule neznanja" (to je njegov izraz), i kad ga je pod starost napustila "moja notorična kalamburomanija". Tada je mogao da napiše ove stihove: "Kamo noći, kamo dani / prozboreni, propevani / bratovani, drugovani / prosanjani, promaštani / pronadani, projadani?" Iza njih su mogli da sleduju samo ovakvi: "Sve što je srce snivalo mlado / sve je to jave slomio ma / Za čim sam cezno, čemu se nado / Sve je to davno pepo i pra".

LAZA LAZAREVIĆ


Najveća ljubav oca moderne srpske pripovetke Laze K. Lazarevića, bila Srpkinja, a ne Švabica, kako se uglavnom misli. Ova nikad neprežaljena Lazarevićeva ljubovca zvala se Jelica Milinović i bila je kći oficira poreklom iz Ćuprije. Kao student Pravnog fakulteta Velike škole u Beogradu Lazarević je stanovao u današnjoj Ulici kralja Petra I. Jednoga dana, u bašti, neposredno ispod svog prozora ugledao je komšinicu Jelicu i zaljubio se na prvi pogled. Od njenog osmeha i crnih očiju Lazarević više nije mogao da pobegne. Čak ni onda kada je ostavio i otišao na studije u Berlin. Uzalud je pokušavao da je zaboravi u novoj ljubavi sa poznatom Švabicom Anom Gutjar. Jelica Milinović može se prepoznati u mnogim njegovim dovršenim i nedovršenim pripovetkama, tvrdi Vlatković. Među njima su i pripovetke "Vetar" i "Verter", a ni nekadašnjim kao ni današnjim čitaocima nije padala i ne pada na um pomisao da se ona opisuje i u priči o Vučku letivetru ("On zna sve") i u pripoveci "Na bunaru".

FEDERIKO GARSIJA LORKA


Postoje dve verzije o Lorkinoj smrti. Prema onoj najraširenijoj, falangisti su uhapsili pesnika u kući koju su mu njegovi prijatelji ponudli kao azil, a odao ga je neki njihov bliski rođak, te je ubijen iste noći, nakon što je izrekao one poetske, bez sumnje izmišljene reči: "Ubićete me na ovako lepoj mesečini?"

Druga verzija, koja nam u drugačijem svetlu prikazuje "andaluškog slavuja", manje je poznata. Garsija Lorka se nije bavio politikom, i stoga nije imao zbog čega da se plaši falangista. Ako se i sklonio kod prijatelja, bilo je to zato što je osećao da je u opasnosti, i to ne političke, nego sentimentalne prirode…
Jedna eminentna ličnost iz frankističkog pokreta okarakterisaće falangistima Lorku kao komunistu, zbog ćega će ga ovi uhapsiti. U to vreme opšte konfuzije, ništa jednostavnije od toga. Posle hapšenja, ova misteriozna ličnost - tvrdi se da je kasnije postao ministar - pojavila se u zatvoru, naredila da se otvori njegova ćelija i, pošto je zataražila od čuvara da se udalje, ubila ga s tri revolverska hica. Kasnije će tvrditi da je zatvorenik pokušao da pobegne. Rivalstvo ljubavne i homoseksualne prirode bilo bi objašnjenje za ovakvu osvetu. Iako žrtva zločina iz strasti koga je smaknuo ljubomorni suparnik, pesnik je uskoro "iskupljen" od strane republikanca, koji su od njega načinili mučenika koji je branio njihove ideale.

GITARA

Počinje tužaljka gitare
Razbijaju se kupe praskozorja.
Počinje tužaljka gitare.
Zalud ju je šutkati.
Ne možeš jeušutkati.
Plače jednolična,
kao što plače voda,
kao što plače vjetar
na snježištu.
Ne možeš je ušutkati.
Plače zbog stvari dalekih.
Pijesak toploga Juga
što traži kamelije bijele.
Plače strijela bez cilja,
večer bez sutra
i prvu mrtvu pticu na grani.
Oh gitaro!
Srce ranjeno
sa pet mačeva.

(Federico Garcia Lorca)

THOMAS MANN (1875-1955)
(Nemački pisac)

Sazdan od kompleksnosti i kontradikcija, ovaj, možda najveći nemački pisac dvadesetog veka pisao je i stvarao tako da je naizmenično maskirao i otkrivao svoju homoseksualnu želju. Kontradikcije su bile očite još od ranog doba. Njegov otac, na daleko cenjen poslovan čovek i politička figura u severnonemačkoj luci Lübecku, očekivao je da ga sin sledi na putu kojim je krenuo prema uspehu i ugledu više srednje klase. Thomasa nije zanimao svet njegovog oca, više je voleo carstvo umetnosti koji je pred njim otvorila majka. Pa ipak i njegovo stvaralaštvo i njegov život mogu se sagledati kao pokušaji da se premoste, naizgled oprečni, identitet valjanog građanina i identitet umetnika.
Još u školi, Mann je iskusio snažnu zaljubljenost prema dvojici svojih drugova iz razreda, Arminu Martensu i Willriju Timpeu. Izgleda da su mu, u najboljem slučaju, odgovorili zagrljajem, a u najgorem, zbunjenošću. Ova razočaranja u mladosti stvorila su obrazac koji je Mann sledio čitavog života: osećati ljubav za drugog muškarca iz daleka, nalaziti zadovoljstvo i donekle čak i ispunjenje u tome da se bude ljubavnik, nikad ljubljeni, a onda preoblikovati to iskustvo u književnu umetnost.
Ljubav prema Arminu Martensu služila je kao inspiracija za ljubav Tonija Krögera prema njegovom najboljem drugu Hansu Hansenu u Mannovoj pripoveci Tonio Kröger iz 1903. Tu čitamo o žudnji Tonia prema "tom plavokosom i plavookom", koju nisu uznemiravale sumnje da li je to prikladno ili žalost zbog neuzvraćene čežnje. Trenutak iz Thomasovog odnosa sa Timpeom postao je ključna scena u Mannovom romanu iz 1924. godine Čarobni breg (Der Zauberberg). Kada glavni lik, Hans Kastorp, pozajmljuje olovku od mladog školskog druga, opis predaje olovke natopljen je homoseksualnom simbolikom.
Mann je osetio prema umetniku Paulu Ehrenbergu koji je bio dve godine mlađi od njega, kako je pisao: "centralno iskustvo moga srca kada sam imao dvadeset pet godina". Decenijama kasnije, Mann je opisao svoja osećanja tokom ove četvorogodišnje veze kao "strastvenu ljubav" i "ekstatičnu sreću" koju su pratili periodi "gađenja nad sobom". Da li ga je ova zbrka emocija, izazvana društvenim odbacivanjem homoseksualne ljubavi, odvela do ženidbe zato što mu je nedostajalo hrabrosti da iživi svoje želje ili zato što je od ovih osećanja želeo da pobegne, ne može se pouzdano znati. Ono što znamo jeste da je 1904. iznenada i vatreno progonio Katiju Pringsheim; venčali su se iduće godine. Da ju je plemenito voleo, u to ne treba sumnjati, ali je u svojim dnevnicima sâm zabeležio da nikad ni prema kome nije osetio strast kakvu je osećao prema Ehrenbergu.
Njihov brak pružio mu je zaklonište i postojanost iz koje je mogao da nastavi da istražuje svoje omiljene teme i žudnje. Porodično putovanje 1911. u Veneciju imalo je za rezultat najpoznatije Mannovo delo "gej književnosti", pripovetku iz 1912. pod naslovom Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig). Pisac, tada već otac nekoliko dece, ostao je očaran desetogodišnjim poljskim dečakom, Wladyslawom Moesom, koji je poslužio kao inspiracija za priču o sredovečnom nemačkom piscu, Gustavu Aschenbachu, koji se izdaleka zaljubio u lepog poljskog dečaka po imenu Tadžio. Pripovetka sadrži Mannov najdirljiviji izraz te žudnje koja je mogla da odvede do visina stvaralačkog postignuća ali nikad do stvarne veze između dva muškarca.
Iako Mann nikad nije bio izuzetan student, postao je čuven po svojoj erudiciji, koja se iskazivala ne samo u njegovim dugim pripovetkama nego i na mnogim predavanjima koja je držao po čitavoj Evropi i SAD o velikim figurama nemačke kulturne istorije (Goethe, Schiller, Nietzsche, Freud). Nalazio je inspiraciju i kod ljudi koji se sad, kao i sam Mann, ubrajaju u panteon gej književnosti: Walt Whitman, André Gide, Gore Vidal. U svojim pedesetim objavio je značajan esej o braku (1925) kao i nemačkom pesniku Augustu von Platenu (1930). Definisao je brak kao pozitivnu, društveno konstruktivnu snagu u suprotnosti sa kreativnom, ali društveno krajnje destruktivnom ulogom koju je dodelio homoseksualnosti. Platenova reputacija je umanjena delimično i zbog otkrivanja homoseksualne želje u njegovim objavljenim dnevnicima, ali je Mann njegovu poeziju smatrao velikom upravo zbog te želje. Mann je dosegao možda vrhunac svog života kao "predstavnik nemačke kulture" kada je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1929. godine.
Između onih dvaju eseja Mann se zaljubio poslednji put. Predmet njegove naklonosti bio je Klaus Heuser, sedamnaestogodišnji sin Mannovog poznanika Wernera Heusera, istoričara umetnosti. Iako nije dugo potrajala, ova veza je za Manna obeležena kao "zrelija, kontrolisanija, srećnija" od one koju je imao sa Ehrenbergom. Mann je iskusio poslednji trenutak strastvene želje prema Franzu Westermeieru, konobaru koji ga je posluživao tokom boravka u hotelu [Dolder] u Zürichu 1950. godine. Dok je Heuser odgovorio Mannovoj naklonosti, Westermeier je po svemu sudeći bio nesvestan prirode starčevih osećanja…
Objavljivanje njegovih dnevnika poslednjih godina dovelo je do potpunije slike Manna po pitanjima njegove homoseksualnosti. Ranije, kritičari su često pokušavali da izbegnu objašnjenje njegovih istopolnih sklonosti u njegovim delima, obično tako što bi tvrdili da se tu nije radilo o "seksu" nego najviše o platonskoj ljubavi. Osim toga, slika je stvarana oštro odvajajući pisca od svakodnevnog života i čak i od porodice. Oba gledišta morala su da se prerade iz temelja. Sada znamo, uprkos tome što je Mann uništio dnevnike koje je vodio pre 1918. godine, da je čitavog života imao želju za drugim muškarcima i koliko su oni bili značajni za njegovo životno delo. Takođe znamo da je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su bili homoseksualni, i koji su mu pomogli da formira pojmove na tako različite teme kao što su bili demokratija i Friedrich Nietzsche. A i Mann nije uvek skrivao svoju sklonost. Katia je vrlo dobro znala za njegovu zaluđenost u Veneciji, a njegova najstarija kći, Erika, morala je da ga izgrdi kada je njegovo zurenje u ciriškog konobara postalo isuviše upadljivo.
Kompleksnosti i kontradikcije obeležili su njegov lićni život isto kao i njegovo pisanje. Njegov brak je potrajao pola veka i dao šestoro dece. Troje najstarijih (Erika, Klaus i Golo) su svi bili homoseksualni. On i Katia su stvorili, kako se čini, postojan porodični život da bi potom bili prisiljeni da ga iznova ponovo stvaraju dok su se porodično sklanjali, zajedno sa rođacima, od nacista, u Švajcarsku pa zatim u SAD. I Thomas i Katia Mann uzeli su američko državljanstvo 1944. godine i bili sasvim rešeni da produže svoj boravak u oblasti Los Angelesa do kraja života, ali ih je rastuće antikomunističko, ksenofobično raspoloženje u Americi u kasnim '40-im nagnalo da se, iako nisu bili komunisti, vrate u Kilchberg (Zürich) u Švajcarskoj, gde je Mann umro 11. avgusta 1955.

ENGLESKA PRINCEZA MARGARETA


Ljubav 22-godišnje princeze Margarete i Pitera Tauzenda potresla je svojevremeno Britaniju. Piter Vuldridž Tauzend bio je klasična tragična ličnost. Rođen u Burmi, u porodici visokog činovnika, školovao se u Hailiberiju, očevoj staroj školi sa spartanskim režimom. Posle tog školovanja, primljen je u RAF. U ratu je komandovao eskadrilom. Poznat je po tome što je 1940. godine oborio prvi nemački bombarder u Drugom svetskom ratu ali je, osetljiv na tuđu nesreću, odmah sutradan posetio ranjenog mladog Nemca i odneo mu cigarete u bolnicu.
I Tauzend je u borbama ranjavan. Prilikom oporavka, susreo je svoju buduću suprugu Rozmeri. Iako brak nije bio srećan, imali su dva sina. Krajem rata, kao efikasan, iskren i pošten mladić stekao je naklonost kralja i imao je pristup dvoru iako je pripadao srednjoj klasi. Mucao je kao i kralj Džordž, što ih je, po zlim jezicima, zbližilo i na čije je traženje ostao u palati, sve do smrti kralja. Obe princeze, i Elizabeta i Margareta, dobro su ga poznavale.
Ljubav između Margarete i Tauzenda odmah je naišla na barijeru zbog njegovog ranijeg braka i razvoda. Zbog pritisaka, ostala je to neostvarena ljubav. Tauzend se otisnuo na put oko sveta i za sobom ostavio bogat književni opus. Kasnije, 1959. oženio se Belgijankom Mari Žamanj, koja je ličila na princezu Margaretu. Poslednji susret sa Margaretom odigrao se posle 30 godina 1992. na jednom zvaničnom prijemu. Razgovarali su kao stari prijatelji.
Kapetan Piter Tauzend, nesuđeni suprug britanske princeze Margarete, umro je u 80. godini u Francuskoj, o čemu je 1995. izvestio londonski "Tajms". Povodom ljubavi princeze Margarete, njena sestra kraljica morala je da se drži nekih davnih zakona. Kraljica Elizabeta je morala da se povinuje odredbi 107 iz 1603. godine, čime brak između princeze i kapetana nije bilo moguće ostvariti.
Starija sestra savetovala je mlađoj, kraljica–princezi, da sačeka godinu dana do konačne odluke. Kapetan Tauzend je postavljen za vojnog atašea u britanskoj ambasadi u Briselu. Dok su čekali da se stvari srede, princeza i kapetan su se svakodnevno dopisivali.
Ali, čekanje je bilo uzaludno. Javnosti je saopšteno da kapetan odustaje od planova za brak. Javnost je o tome obavestila sama princeza 31. oktobra 1955. pročitavši izjavu koju je sastavio Tauzend.

NAPOLEON BONAPARTE


(Pariz, decembar 1795.)
Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
(Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:)

Nica, 1797.
"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti…

KRALJ MILAN OBRENOVIĆ


Prva izabranica Milova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosno crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još iz vremena Vuka Karadžića ostala je priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.
Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i u Pešti. Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi nudio brak, bez dogovora s ministrima koji su već počeli da brinu o njegovo ženidbi. Leposava je bila otresita žena koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kad je Milan načuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan.
"Mladi knez telesno se pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno ne malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje. "Šta se ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikad ne ostavlja, knjaže moj!", iskreno ga je uveravala ljubavnica.
Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo!" Naposletku morali su se rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe Natalijom.
Kad je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstantinović, sin Ankin, a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time odobrovolji kneza.
Ženski deo beogradske čaršije pratio je s posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje.
"Neke gospe torokuše", kako se izrazio jedan savremenik tek udatoj kneginji Nataliji, ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazali su joj gde stanuje i uverili je da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što su, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazili pored Leposavine kuće, dok je ona uvek visila nakinđurena na prozoru "i gledala ih drskim pogledima". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni iz Topčiderske ulice Leposavu "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica je morala da potraži novi kvartir tamo gde dvorska kola nisu prolazila. Time je svaka veza s Leposavom prestala. Leposavu su zbog veze s knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu koja joj je redovno isplaćivana.

SIMA PANDUROVIĆ


Valjevo, sreska varoš, daleke 1907.godine. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred "Srbijom" sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije koje đaci pozdravljaju sa "ljubim ruke", dođe mladi student Sima Pandurović, kasnije poznati pesnik.
Branislava, najmlađa kči uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona "Notr Dam" u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće.
"Što je lep ovaj covek", pomislila je u sebi, "A i što ima lepe oči!".
Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao "da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka", pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj "manžetni" od košulje. Kroz nailazeće mesece sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:
"…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: "Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović…"
I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama "Sećanje koje vida", Sima Pandurović kaže:
"…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primćivao kadkad na zabavama ili na ulici..." Njoj je posvetio i ove stihove:

"…Njihov sjaj je bio plav,
mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene,
skupocene školjke,
On je davao dubok
neznan izraz jedan,
Čežnje nasih snova
i minule boljke.
On je skrivao blago
uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža
i krinova smernih,
Nada mnom i sada
sija tuga jednih,
Očiju bisernih…"

KARAĐORĐE PETROVIĆ


Karađorđe u devetnestoj godini svoga života, a to je u godini 1781. upozna jednu devojku imenom JELENA koje su roditelji bili knez Nikola i mati Bosiljka iz Masloševa u Jasenici okruga Kragujevačkog. No ta devojka JELENA ostavši bez roditelja živela je kod svoje udate sestre za Marka Vilipovića u Jagnjilu u Lepenici okruga Kragujevačkog. Karađorđe je nju samo iz viđenja poznavao, kao i ona njega, i jedno drugom dopadali su se, al jedno s drugim nikako govorili nisu, i simpatije svoje izmenjivali. Jednog dana nađe je Karađorđe kod jednog izvora, gde je došla bila da vodu za piće zavata, pa zaište vode da pije, ona mu doda. Karađorđe je tad zapita: "Jelena oćeš li ti za mene poći?" Ona se zarumeni i stidljivo mu kaže: "Bog s tobom Đorđe, što pitaš mene! pitaj moje starije, pa ako oni reknu, ja oću!" Pa pođe da ide, no Karađorđe je uvati za ruku i reče; kad ti oćeš, a ti ajde sa mnom, i ne pusti je više od sebe, razlupa sudove s kojima je za vodu došla, pa je odvede kući u Topolu, s kojom se odma u Žabarskoj crkvi i venča. Karađorđe se na taj način oženio zato, što su onda momčadija Jagnjilska sa Topolskom momčadi u velikoj zavadi zbog devojaka bili, pa ne bi Jeleni dozvolili, da je nju Karađorđe redovno prosio, da se u Topolu za njega uda.
Karađorđe je sa Jelenom od venčanja do same smrti svoje ljubavno živio, i imao je s njome četiri kćeri i dva sina koja mu je izrodila.

SILVIJA PLAT

Novi detalji o njenom problematičnom životu i burnom braku s pesnikom Tedom Hjuzom. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Krepkost u poeziji, depresija u životu

LONDON - Američka pesnikinja Silvija Plat, koja je, posle neuspelog braka s pesnikom Tedom Hjuzom, izvršila samoubistvo (1963), krivila je majku za smrt svog oca. To je samo jedna od činjenica koje o životu poznate književnice otkrivaju njeni dnevnici čije će se prvo izdanje u integralnoj verziji u knjižarama pojaviti 3. aprila. Delovi tih dnevnika, koje je nedavno objavio londonski "Gardijan", nude nove detalje o problematičnom životu Silvije Plat i njenom burnom braku sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom.
Silvija Plat otrovala se u 31. godini plinom u kuhinji, nekoliko meseci pošto ju je Hjuz ostavio zbog druge žene. U to vreme objavila je samo jednu knjigu pod svojim imenom. Samo deceniju kasnije, imala je ogroman broj obožavalaca koji su je oplakivali i "gutali" pesme iz zbirke "Ariel" i roman "The Bell Jar".
U jednom od zapisa iz njenih dnevnika, od 12. decembra 1958. godine, pesnikinja piše da joj je psihijatar dozvolila da mrzi svoju majku. Njena majka Aurelija odgajila je nju i njenog brata Vorena. Otac je umro 1940. godine od posledica dijabetesa. "Od osme godine nisam znala za očinsku ljubav, snažnu ljubav nekoga ko je moja krv. Moja majka je ubila jedinog čoveka koji bi me zaista voleo".
Silvija Plat je upoznala Teda Hjuza na Univerzitetu Kembridž u Britaniji i udala se za njega 1956. godine. "Gardijan" je objavio zapis iz iste godine u kojem kaže da uživa u braku i novostečenoj sreći. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Navodila je, između ostalog, i da joj Hjuz "sprema teleće odreske i donosi vruću kafu za doručak i čaj kad mu je vreme".
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije sebe i muža poredi sa "vampirima koji se hrane jedno drugim". Posle jedne šetnje s Hjuzom, piše: "Sve veća mučnina, odvojene postelje i gorko buđenje. I sve vreme osećaj greške raste, prikrada se, guši naš dom… Sunce iznenađuje oči nenaviknute na njega, a svet je preko noći postao iskrivljen i kiseo kao limun".
Zapisi objavljeni u "Gardijanu" završavaju se poslednjom rečenicom iz dnevnika. Datum je 15. novembar 1959, a rečenica glasi "Loš dan. Loše vreme". Uprkos krepkosti koja izbija iz njene poezije i proze, dnevnici otkrivaju veliku depresivnost , kao i maničnu stranu njene ličnosti.
Ipak, čak i u trenucima očaja pozivala se na svoju sposobnost brzog oporavka. "Pretpostavljam da ću uvek biti preosetljiva, čak i paranoična. Ali, takođe sam i prokleto zdrava i puna snage za oporavak".
Njen poslednji dnevnik, koji je vodila do tri dana pre smrti, uništio je Hjuz, uz komentar da ne želi da ga njihova deca čitaju i tek je 1982. godine dozvolio objavljivanje prerađene verzije. Njihova deca su nedavno dala dozvolu za objavljivanje kompletnih dnevnika.

EDGAR ALAN PO


Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio.
Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.
Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.

FRANC PREŠERN


Prešern je, kao odličan student, postao doktor prava u Beću, ali mu austrijska administracija nije dozvolila da ikada u Ljubljani otvori vlastitu advokaturu. Bio je prinuđen da radi kao večiti "pomoćnik" u kancelarijama drugih advokata koji su ga zapošljavali. Jasno je da, kao takav, pesnik nikada nije uspeo da stekne neophodni društveni ugled i da zavede i do braka dovede Juliju Primić.
Ni njegova poezija, pisana na tek stvorenom slovenačkom jeziku, nije mogla pleniti čitaoce koji su, iako Slovenci, još uvek korektnije govorili i pisali nemaćki. A kad je, 1832. godine objavio "Sonetni venac", koji je nosio akrostih Julijinog imena i prezimena, njena silovita majka, gospođa Julijana, zapretila je sudom, i Prešern je morao da, svojeručno, u pomenutom primerku Pesama, "rasturi" slog akrostiha, kako ime više ne bi bilo vidljivo… Nije u toj legendi o Juliji i pesniku, sve bilo bas tako lepo, daleko od toga.
Legenda se pretvorila u prilično neočekivanu stvarnost kada je pomenuta silovita gospođa Julijana, Julijina majka čvrste ruke, odlučila da zaposli u svojoj kući kao služavku izvesnu šesnaestogodišnju seljančicu Anu Jelovšek. Prešern, da bi se osvetio toj okrutnoj majci - podsetimo se značenja sadržanog u njegovom prezimenu! - uspeva da zavede Anu, s kojom je kasnije imao troje dece, iako je nikada nije oženio! Kćerka Ernestina je uveliko nadživela oca, a Ana je umrla čak 1915. godine! Obe su bile prisutne u trenucima pesnikove agonije, i ostavile su svoja svedočanstva o tome. Prešern je umro februara 1849. godine od hidropizije, opake vodene bolesti, kao i Mocart.

"Dugo se nadah i plaših
pa nadu i strah odbacih;
Srce je prazno sred samoće,
natrag nadu i strah hoće…"

JOSIP PUPAČIĆ


1956., u Klubu književnika, Josip Pupačić (kojeg su zvali Bepo) upoznao je 16-godišnju zagrebačku gimnazijalku, crnokosu Benku Baždarić.
- Benki je u jednom trenutku pala torbica na pod, Bepo ju je podigao - pripoveda njena sestra Tugomima. - Nakon mesec dana sreli su se ponovo na ulici, u Ilici, prekoputa Medulićeve. Bepo joj je prišao, započeli su razgovarati, otpratio ju je kući. I tako je počelo. Gledala sam ga s prijateljicom, kad je navraćao k nama na Vrhovec, po Benku. Komentirale smo: "Je, stariji je, ali može proći!" Benka je bila veoma povučena, pohađala je Pionirsko kazalište, sate i sate je znala čitati, učila je strane jezike, retko je izlazila, nije imala devojačke simpatije.
Benka Baždarić i 30-godišnji Josip Bepo Pupačić venčali su se 27. jula 1958., tačno na njen 18. rođendan, u ondašnjem Petom rajonu (današnjoj Ulici Republike Austrije). Njoj je kuma bila prijateljica iz detinjstva Maja Zaninović, a njemu književnik Nikola Milićević. Pir je proslavljen na Vrhovcu 6/a, gde je Benka živela s mamom Katom, sestrom Tugomimom, bratom Marinom i poočimom Ivicom Trošeljem.
Nakon venčanja, k njima se u dvosoban stan u prizemlju uselio i Bepo Pupačić. - Nije baš bilo komotno, jedna soba je bila prolazna, naveče bi on dugo radio, a mama je mene i brata upozoravala da se ne šetamo bez potrebe, pazilo se da bude mir i tišina - kaže Tugomima.
Benka je tek bila maturirala na Osmoj ženskoj gimnaziji u Klaićevoj ulici, a Pupačić je bio profesionalni književnik bez stalnog zaposlenja, urednik časopisa Književnik i Krugovi. Najesen se ona upisala na studije hrvatskog i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, na kojem je on u novembru 1959. postao asistent profesora Milana Ratkovića pri Katedri za stariju hrvatsku književnost.
Kakav je bio Josip Pupačić?
- Bepo bi za prijatelje dao sve - opisuje ga svast Tugomima. - Sećam se kako je na Kršinićevu izložbu odveo svoje studente, i svima kupio ulaznicu, a u kući nije imao dinara, jer Benka je od mame baš bila došla pozajmiti novac. Koliko mu god bilo teško, uvek bi nekoga doveo kući na ručak. Bio je dobričina, silno privržen svom rodnom Slimenu, zaljubljen u Cetinu, u svoj kraj, u braću, odan obitelji.
- Ali bio je i veoma ljubomoran - dodaje Tugomima. - Jedno jutro mama je našla hrpu opušaka ispred stana, premda u našoj kući s troje stanara nitko nije pušio. No, ustanovili smo: Bepo je Benku dopratio doma, tad još nisu bili venčani, a onda bi, da ona ne bi kojim slučajem opet izišla, celu noć prosedio pušeći na stepeništu pred našim vratima. Nije dopuštao Benki da se šminka. Kad su već bili u braku, ako smo nas dve nekuda izlazile, Bepo bi uvek pitao kad ćemo se vratiti. A ja bih mu odgovarala: "Pa neće ti je nitko ukrasti!" Teška su bila vremena, jedva se spajalo kraj s krajem. Pamtim jedan ručak u njihovom domu: jedno jaje i kvarat hlba za nas troje - kaže Zvonko Pupačić, koji je kao gimnazijalac jednu godinu stanovao kod strica u Zagrebu. - Ali cveće je neizostavno bilo na stolu, Benki su najdraže bile gladiole - seća se njen deset godina mlađi brat Marin Trošelj, koji je svojoj kćeri dao ime Benka. - Pepo nikad nije opsovao - nastavlja Zvonko Pupačić - jedina mu je beštima bila "Belaj te odneo!", koju je pokupio od mame. Pamtim, kad još nije bio oženjen, ako bi svratio k nama u Split, u Tršćansku ulicu samo se javiti, moja mama bi posle njegova odlaska ispod sata ili tabletića našla novac koji je ostavio.
U novembru 1966. u zagrebačkoj bolnici u Petrovoj rođena je Rašeljka. Ime je dobila po samonikloj višnji rašeljki, osobito žilave korenike, jer prkosno raste iz samog kamenjara. Beskrajno radosni zbog kćerinog rođenja, Bepo i Benka pišu, u Rašeljkino ime, pismo od šesnaestog unučeta njegovoj majci na Slime. Pismo je nađeno u ostavštini.
"Kad sam se rodila, u utorak, 8. ovog meseca, bila sam teška 3 kg i 30 dkg, a duga 50 cm. Zdrava sam i vesela, a i mamica je potpuno zdrava. Mama i tata me zovu svakojakim imenima, ali kažu da će mi službeno ime biti Rašeljka. Da znaš, bako, i mama i tata želeli su da ja budem curica. I. eto, kad sam im ispunila želju, sad su radosni. Ime koje će mi dati, spremili su za mene puno pre, kažu, pre puno godina, i to baš kad su bili dole kod vas. Tako sam i ja postala prava mala Dalmatinka."
- A boca šampanjca, koju su Benka i Bepo pohranili za Rašeljkino venčanje, i danas je zalivena voskom... - veli Marin Trošelj.
(l971. cela porodica Pupačić, 42-godišnji Bepo, njegova 30-godišnja supruga Benka i njihova četiriipogodišnja kćerkica Rašeljka, vraćajući se iz Londona, poginula je u avionskoj nesreći na aerodromu Rijeka, u Omišlju na otoku Krku.
Svoj tragičan kraj Pupačić je nagovestio u pesmi "Tri moja brata", o svojoj braći koja su stradala od strujnih udara);

TRI MOJA BRATA

Kad sam bio tri moja brata i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Imao sam glas kao vjetar,
ruke kao hridine,
srce
kao viganj.
Jezera su me slikala.
Dizali su me jablani.
Rijeka me umivala za sebe.
Peračice su lovile moju sliku.
Kad sam bio
tri moja brata
i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Livade su me voljele.
Nosile su moj glas
i njim su sjekle potoke.
Radovao sam se sebi.
Imao sam braću.
(Imao sam uspravan hod.)
To su bila tri moja brata:
moj brat, moj brat, i moj brat.

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN


Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"
Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini života.
Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."
Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo.
Pošto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.
Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.
U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.
Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.
Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine.
Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.
Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.
Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov.
Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.
Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…
Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov…
Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila
u bednom selu nasem.
I volela Vas, i šta, šta sam našla
U hladnom srcu vašem?"
E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…

MILAN RAKIĆ :011ag3:


Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.
Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.
Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:
"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"
Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:
"U tom slučaju granu treba preskočiti".
U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:
"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, - i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)
(Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.
Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.
Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.
Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.
Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

ŽAN ŽAK RUSO


Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je…
Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"
Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.

FRANSOAZ SAGAN


Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih, duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.
Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost - muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata".
Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice.
Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira."