Kratke i poučne priče

First topic message reminder :

Sanjam noćas, vedro i čisto nebo, sunce sija iz sve snage, sanjam kako igram fudbala ispod Gradine.
Sanjam kako moja ljubav stoji pored terena, navija za mene, i kad postignem gol ljubi me po kosi.
Sanjam idem u školu, čitam pismeni ispred razreda i Profesor Jokić sav zadovoljan češka bradu. I svi moji školski drugari, i živi i pokojni su tu i bodre me.
Sanjam stojim na livadi i kosim travu zajedno s pokojnim djedom,a baba nam nosi vode sa bunara. Sanjam da igramo košarke pored osnovne škole i svi smo zajedno, i Srbi i Hrvati, i radujemo se svakom postignutom košu.
Sanjam Borovaču i kako ja i buraz Vlade sjedimo pored jezera i on me ubjeđuje da se nije tu utopio, da me je neko slagao. I ja ga grlim čvrsto i pitam ga gdje je bio cijelo ovo vrijeme…
Sanjam moga starog kako stoji ispred Zvijezde, nakrivio zera kapu, i pita me hoću li sa njim u Drvar na neku proslavu, pa ćemo poslije u Knin da kupimo rakije i vina da ima za slavu.
Sanjam razvilo se kolo našim ulicama, igramo svi zajedno, i ja, i stari, i stara , i seje moje, i drugovi, i drugarice, i Srbi i Hrvati, i svi ljudi koje sam volio i koji su me voljeli…

Sanjam... da nije ni bilo rata...

Srbo Peuljanac (preuzeto sa sajta Carstvo Lokvanja)

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе.
Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Јеванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом и зверској јарости нечастивих жена.
Шта нам је испричало Јеванђеље?
Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу.
Каквим поводом?
Ради Иродијаде, жене Филипа, брата свога. Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама?
Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена?
Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка, а не о доброј и честитој, мада знам не мало и
поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим о њиховој преданости добру и богоугодном животу.
Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену.
Међу четвороношцима ко је страшнији од лава?
Нико, разуме се.
Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје?
Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена.
Позивам се на речи Премудрога: "Боље је живети са лавом и змијом неголи живети са женом лукавом и злојезичном."
Можда ти у овим речима видиш просту иронију?
Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира.
Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему.
Ево шта је она говорила: "Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених."

Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав, седе под смреку и зажеле да умре говорећи: "Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер
нисам бољи од отаца својих."

Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може поредити са злобом зле жене.

Моје речи потврђују сведочанство премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске.
О, зло и преоштро оруђе ђавола!

Николајевски листић

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće,tačno je, naprotiv,da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jovan Dučić

Anđeo jednog djeteta

Bilo jednom jedno dijete koje se pripremalo doći na svijet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospodine, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svijet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živjeti tamo?"
Bog odgovori:
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i štititi. Svaki dan će ti pjevati i smiješiti se. Tako ćeš ti osjetiti njegovu ljubav i biti ćeš sretan."
- "Dobro, kako ću ih razumjeti kad mi nešto kažu,kada ne znam njihov jezik?" - zapita dijete.
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe riječi koje ćeš moći čuti na svijetu i pažljivo i sa ljubavlju naučit ćete pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štiti?" - zabrinuto nastavi dijete.
Bog se nasmiješi i kaže:
- "Tvoj će te anđeo uvijek štiti, pa bilo to i po cijenu njegovog vlastitog života."
Dijete pogleda Boga i molećivim glasom kaže:
- "Ali ja sam veoma tužan što Te više neću moći vidjeti."
- "Tvoj će ti anđeo uvijek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopriješe do njega. Dijete shvati da treba ići pa postavi posljednje pitanje:
- "Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo"

Bog odgovori s velikim osmjehom:
- "Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA”

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.
Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

Samo jedna ljubavna bajka


Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

“Često sam se svađao s roditeljima. Osjećao se potpuno neshvaćeno. Činilo mi se nemogućim da se složim s njima. Pogotovo s ocem.

Uvijek sam mislio da je moj otac fantastičan čovjek i u to sam vrijeme još uvijek tako mislio. Ali on se ponašao kao da misli da sam budala. Sve što sam radio, njemu se činilo loše, beskorisno, opasno ili neprikladno.

A kad bih mu to pokušao objasniti, bilo bi još gore: nisu postojale ni dvije ideje koje su nam bile zajedničke. Odbijam vjerovati da je moj tata postao glup. Dobro, pa ne vjerujem baš da je postao glup. Ali uvjeravam te, Debeli, da se ponaša kao idiot. Kao da je zapeo za tupe i staromodne ideje. Moj otac nije tako star da ne bi mogao shvatiti mlade… Definitivno je jako čudan.”



“Može priča?”

“Može.”



…Bila jednom jedna patka koja je snijela četiri jajeta. Dok je sjedila na njima, lisica je napala gnijezdo i ubila je. Ali, iz nekog razloga, nije pojela jaja prije no što je pobjegla i ona su ostala napuštena u gnijezdu. Onuda je prolazila kvočka i našla napušteno gnijezdo. Instinkt ju je natjerao da sjedne na jaja i grije ih.

Ubrzo nakon toga izlegli su se pačići i, kao što je bilo logično, mislili su da im je ona majka pa su hodali u redu iza nje.

Kokoš, zadovoljna svojim novim mladuncima, odvela ih je na farmu. Svakog jutra prije pijetlovog pjeva, mama kokoš grebala bi tlo, a pačići su se trudili oponašati je. Kad pačići nisu uspjeli izvući iz zemlje ni običnog crva, mama je pribavljala hranu svim pačićima, trgala svaku glistu na komade i hranila svoju dječicu dajući im hranu u kljun.

Jednoga dana, kao i obično, kokoš je izašla u šetnju sa svojim pačićima oko farme. Njezini su je pačići disciplinovano slijedili u koloni. Ali iznenada, čim su stigli do jezera, pačići u jednom skoku zaroniše u rukavac, sa svom prirodnošću ovoga svijeta, dok je kokoš očajnički kokodakala zahtijevajući da izađu iz vode.

Pačići su sretno plivali praćakajući se, a njihova je mama skakala i plakala bojeći se da se ne utope.

Došao je i pijetao, privučen majčinom vikom, i uočio o čemu se radi.

“Mladima ne možeš vjerovati”, bilo je njegovo mišljenje. “Baš su nepažljivi.”

Jedan od pačića, koji je čuo pijetla, približio se obali i rekao im: “Ne okrivljujte nas za svoje nedostatke.”

… I sada, nemoj misliti, da je kokoš griješila.

Ne osuđuj ni pijetla.

Nemoj misliti ni da su pačići umišljeni i drski.



Niko od ovih likova u priči ne griješi.

Oni samo vide stvarnost sa svojih ličnih tački gledišta.

Jedina je greška, i to skoro uvijek, misliti da je moje gledište

jedino sa kojeg se može shvatiti istina.

********

GLUVI UVIJEK MISLE DA SU ONI KOJI PLEŠU LUDI.

Povijest svile


   
Konfucije je zapisao da je u 27. stoljeću prije Krista kukuljica dudovog
svilca s drveta pala u šalicu čaja carice Lei Zu. Kad je mlada je
carica izvadila kukuljicu iz čaja, iz kukuljice odvojile niti pa je
zaključila da bi se kukuljice mogle upotrijebiti za izradu tekstila. Uz
pomoć svog supruga Žutog Cara organizirala proizvodnju svile, a kasnije
je proglašena božicom svile.
Kao što se obično događa u mitovima i
legendama, ta je priča daleko od istine. Je li za tu priču zaslužna
usmena predaja ili Konfucijeva pjesnička sloboda ili neki drugi
Konfucijevi motivi, teško je utvrditi, ali se zahvaljujući arheološkim
nalazima pouzdano zna da se na teritoriju današnje Kine svila
proizvodila već 6.000 godina prije Krista.

U početku samo carska privilegija, svila
je s vremenom postala i trgovačka roba za odabrane, najprije unutar
Kine, a zatim i izvan nje. Tragovi svile nađeni su na egipatskoj mumiji
iz 11. stoljeća prije Krista. Grci su Kinu zvali Kraljevstvo svile, a
Perzijanci, Grci i Rimljani su je plaćali zlatom i draguljima. Početkom
trećeg stoljeća poslije Krista Kinezi su definitivno otvorili znameniti
Put svile, koji je organiziran kao niz kraćih dionica pa ga je tek Marco
Polo u 13. stoljeću u cijelosti prešao. U to vrijeme to je bio
jednostavno trgovački put, a ime mu je dao tek njemački zemljopisac
Ferdinand von Richthofen u 19. stoljeću.

U cilju održanja monopola izvoz dudovog
svilca je tisućama godina bio zabranjen pa se izvan Kine o procesu
proizvodnje svile ništa nije znalo. Tek je navodno u prvom stoljeću
poslije Krista carska zabrana pala u vodu. Legenda govori da su
zahvaljujući kineskoj princezi, koja se nije htjela rastati od svile
prilikom udaje za hotanskog princa, jaja dudova svilca stigla u Carstvo
Hotan skrivena u njenoj kosi.

U idućih nekoliko stoljeća svilarstvo se
širi i u Koreju, Japan i Indiju, a Europa je čekala malo duže. Sredinom
6. stoljeća dva su monaha donijela caru Justinijanu prva jaja dudovog
svilca skrivena u bambusovim štapovima. Istočno Rimsko Carstvo, odnosno
Bizant, kako ga danas zovemo, ubrzo proizvodi svilu i Kina gubi monopol,
ali zadržava dominaciju sve do 13. stoljeća kada Mongoli ruše Kinesko
carstvo, a križari iz Zapadne Europe koriste vojnu slabost Bizanta i
svilarstvo prenose u Italiju i Francusku, koje postaju glavni izvoznici
svile u druge europske države.

Svila se tisućljećima proizvodila na
ručnim tkalačkim strojevima, a početkom 19. stoljeća dolazi do prave
revolucije. Izumom mehaničkog tkalačkog stroja Joseph-Marie Jacquard
omogućuje masovnu proizvodnju svile, ali sredinom 19. stoljeća virusi i
gljivice drastično smanjuju broj dudovih svilaca u Francuskoj, gdje
industrijska proizvodnja svile gotovo sasvim propada iako je nešto
ranije samo u Lyonu bilo 2.885 Jacquardovih tkalačkih strojeva.

Otvaranje Sueskog kanala Europi olakšava
uvoz svile iz Kine i Japana, koji postaju dominatni svjetski
proizvođači. U prvoj polovini 20. stoljeća Japan se izdvaja kao vodeći
proizvođač, ali poslije Drugog svjetskog rata gubi tu poziciju i čak
prestaje izvoziti svilu zbog male proizvodnje.

Tako se krug u čudesnoj povijesnoj igri
zatvorio: u drugoj polovici 20. stoljeća Kina je opet postala glavni
proizvođač pa danas proizvod oko 70%, a sve ostale države oko 30% svile.

PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN
Ovo je priča o
planinaru, koji se želio popeti na najvišu planinu. U tu se je
pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu
želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam!
Počeo
se uspinjati. Vrijeme je prolazilo, spuštao se mrak. Umjesto da potraži
utočište gdje bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije
posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko
njega bila je gusta tama. Nebo i mjesec su bili prekriveni teškim crnim
oblacima, nije se vidio ni prst pred okom.
Dok se uspinjao, samo
nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom
brzinom. Mogao je vidjeti samo crne tačke i osjećati silu teže koja ga
je neumitno vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima
mu se počeše odigravati svi lijepi i ružni trenuci njegovog života.
Zastade mu dah. Kada je već pomislio da će umrijeti, osjeti iznenada
kako ga zaustavlja uže za koje je bio privezan. Njegovo je tijelo visilo
u vazduhu. Sve što ga je držalo bilo je uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Odjednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista vjeruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da vjerujem!”
“Onda prereži uže za koje si privezan.”
“Molim!“
“PREREŽI UŽE ZA KOJE SI PRIVEZAN.”
Nastala je duga tišina. Čovjek je na kraju ipak odlučio, da će se ipak držati za uže svim svojim snagama.

Spasioci
pričaju, kako su sljedećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog.
Njegovo je tijelo visilo na užetu, za koje se grčevito držao… SAMO TRI
METRA OD ZEMLJE.

A vi? Koliko ste vezani za svoje uže?
Da li biste ga prerezali?

MODERNA BAJKA

Ne pocinju sve bajke :"Nekada davno..."Ali mozda ovo i nije bajka,mozda jeste...Zavisi kako ce je ko protumaciti.Rec je o princezi.Ali ne o klasicnoj princezi koja je zivela u dvorcu i i bla,bla,bla sta ide uz to...Ova princeza je bila specificna po tome sto je zivela u svom sopstvenom carstvu .Cesto je znala lutati po njemu nedozvoljavajuci nikome da joj se priblizi.
Svi su pokusavali da je osvoje,svi su je zeleli samo za sebe ...Ali ona je svoje zelje potiskivala..Mislili su da je dovoljna samoj sebi.Ispod maske nedodirljive skrivala se druga licnost..Nezna,osecajna,uplasena.Nikada nije zelela da prizna da je uplasena,pa cak ni samoj sebi.Plasila se da se priblizi nekome,plasila se bola,plasila se da ne bude ostavljena,neshvacena.Mislila je da joj niko nije potreban,i da nikog ne zeli kraj sebe.Cesto je bila gruba prema drugima,povredjivala je bez potrebe..A znala je da voli.
Osobe koje bi ona zavolela bile bi najsrecnije.Njena ljubav nije znala za za prostor,vreme,granice.I nije je bilo tesko voleti-onome kome ona dozvoli...

I sada bi ova bajka trebala imati neko naravoucenije ili hapy end...Umesto toga moze se samo staviti zakljucak.Doizvolite da budete voljeni.Ne plasite se ljubavi-prepustite joj se.Dozvolite da vas vole.Voleti nekog,i biti voljen je najveca sreca,nemojte se plasiti,u ljubavi nema staha.I ova bajka mozda ima hapy end.
Jer princeze vole i budu voljene bez obzira u kom vremenu zivele ...

ŽENA-VELIKI ČOVEK S MALOM GREŠKOM

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekovremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:

” Zašto trošiš tako puno vremena na nju? “.

Bog odgovara:
” A jesi li ti video šta sam joj sve dao, specifikaciju prema kojoj je oblikujem ?…evo, vidi :
” Ona mora znati prati, ali ne sme biti od plastike…mora imati više od 200 pokretnih zglobova, a svi moraju imati mogućnost za zamenu, i usput svaka dijeta mora funkcionisati…i još mora imati krilo za najmanje četvoro dece…u isto vreme treba znati dati poljubac…izlečiti sve od jednog povređenog kolena do slomjenog srca…i sve to mora raditi samo sa dve ruke “.

Anđeo se začudio svim tim zahtevima:
” Sa samo dve ruke?…nemoguće! “.

” I ovo je samo standardni model “.

” To je puno posla za jedan dan…odmori se pa je sutra dovrši “.

” Ne želim to!… protestovao je Bog…tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago. Kad se razboli, sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno”.

Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
” Bože, kako si je napravio tako meku?”.

” Jeste, mekana je…kaže Bog…ali, napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš verovati šta sve može učiniti i izdržati “.

” A može li misliti?”…pita Anđeo.

Bog odgovara:
” Ne samo da može misliti, ona može i sarađivati i dogovarati se “.

Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju…pa dotakne ženino lice…
” Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju “.

” Nije to nikakav propust…to je jedna SUZA”…ispravi ga Bog.

” A šta je to, čemu služi?”…upita Anđeo.

I Bog kaže:
” Suza je njen način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos “.

Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
” Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”

To je istina!
Žena ima snagu…zato joj se čovek divi.
Ona podnosi teškoću…nosi tugu…ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smeje, kad želi vrisnuti…
Žena peva, kada želi plakati…
Plače kad je srećna i smeška se kad je nervozna…
Bori se za ono u šta veruje…
Ona je protiv nepravde…
Ne priznaje ” ne ” za odgovor…ako ima drugi i bolji način za rešenje.
Sve od sebe daje za svoju porodicu…
Ona prati prijateljicu do lekara, zato što se ova boji…
I žena voli bez granica…
Ona plače od sreće kad joj deca nešto novo u životu dožive…
Raduje se dobroti svojih prijatelja…
Srećna je kad čuje za neko rođenje ili venčanje…
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe…
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama…ali je jaka i kad nema više ništa za šta bi se borila…
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj mogu izlečiti slomljeno srce…

“ALI….”, Bog će zabrinuto:
“Ima jedna greška kod žene…i ne znam kako da je ispravim ” …

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI.

Danas

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku.
" Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:
" Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?"
Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"
Nauci se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraj na kamen

BITI POPUT MALE DJECE


",,,,Sjećam se, bili smo jedina porodica s djecom u restoranu. Svoga dječaka postavila sam na visoku stolicu i primjetila kako svi jedu i piju u miru. Iznenada, moje dijete okrenu glavu i viknu:

“Zdravo, haloo!”

Svoje malehne, dječije ruke upinjao je prema jednoj od susjednih stolicâ. Oči su mu svijetlile dok se smijao i plazio jezik pokazujući zelenu boju koja se na njemu ufatila od lizala.

Pogledala sam oko sebe i primijetila čovjeka kojemu se javio. Bio je to muškarac srednjih godina, poluzatvorenoga šlica i poderanih cipela iz kojih bi provirio pokoji nožni prst. Majica mu bijaše prljava, kosa rasčupana i neoprana. Ono što je nosio ne može se nikako nazvati bradom. A tek izgled nosa… Bili smo podaleko od njega ali sam sigurna da je i smrdjeo.

Ruke toga čovjeka zamahnuše i lupiše po koljenima. Reče:

“Zdravo mala bebo! Vidim te mali vraže!”

Suprug i ja se pogledasmo:

“Šta ćemo sad?”

Naš dječak nastavio je smijati se i izgovarati riječi koje je znao:

“Zdravo, zdravo, haloo.”

Svi su nas u restoranu primijetili i počeli gledati u nas. Srednjovječni čudak počeo se glupirati zajedno s mojim divnim dječakom.

Stiglo nam je jelo koje poručismo. Čovjek poče dobacivati:

“Šta to hapiš? Znaš li šta je to ispred tebe, ha?”

Nikome se ovaj čovjek nije sviđao, vjerujte. Bijaše očito da je pijan. Suprug i ja čutasmo posramljeno. Jeli smo u miru. Samo se naš dječak vrpoljio i izmjenjivao zvukove zajedno sa strancem, čudakom kojeg smo zatekli.

Konačno smo završili s jelom i krenuli ka izlazu. Suprug je otišao platiti račun i rekao mi da ga sačekam na parkingu. Onaj čovjek sjedio je baš pored puta ka vratima.

“Dragi Bože”, pomislih, “učini samo da izađem prije negoli se ovaj obrati meni ili mom dječaku!”

Kako sam mu se približavala okrenuh leđa ne bi li izbjegla njegov pogled, čak i zrak oko njega jer vjerovatno bijaše pun neugodnih mirisâ.

No, noseći dječaka u naramku, on mi se najednom prope, nadvi preko ramena i mojih leđa i pruži ruke ka čovjeku kao da mu govori:

“Uzmi me u naramak!”

Prije nego sam uspjela išta uraditi moj dječak je već bio u naramku čudaka. Na čudđenje svih, mali dječak i srednjovječni čudak zagrliše se i počeše nešto šaputati jedan drugome. Moj dječak potpuno mu vjerovaše te ga s nekom ljubavlju jako povuće i još mu se jače privi.

Strančeve oči se zatvoriše i vidjeh suzu kako mu izmiče ispod kapaka i slijeva se niz obraz. Njegove ruke pune žuljeva i nabora grlile su moje dijete i tapšale ga po leđima. Mislim da se nikada dvoje ljudî nije tako zbližilo za kratko vrijeme. Stajala sam zapanjena.

Otvorio je suzne oči, pogledao me i rekao:

“Čuvajte ovo mâló.”

“Hoću”, jedva promrmljah.

Nevoljno je odvojio moga dječaka od svojih grudi, čežnjivo, kao da je sav u bolu. Kada sam prihvatila dijete reče mi:

“Da vas Bog dragi nagradi, gospođo. Dali ste mi najljepši dâr. Vidite, nisam dočekao da vidim moje dijete kako odrasta. Moji supruga i sin poginuli su u automobilskoj nesreći veoma rano. Nikada to nisam prežalio.”

Ništa nisam uspjela reći već:

“Žao mi je”, a i to jedva progovorih. Sa svojim dječak potrčala sam do auta. Plakala sam i stiskala svoje dijete jako. Moj suprug se čudio mome plaču i uzvicima:

“Bože oprosti mi, Bože oprosti mi!”¨

Bila sam svjedokom Božije ljubavi pokazane kroz nevino dijete, čisto od grijehâ, koje nemaše nikakve predrasude. Dijete, puno duše, i mati koja ne vidje ništa doli prljavu odjeću.

Bila sam vjernica ali slijepa, i držah dijete koje dobro viđaše. Osjetila sam da Bog dragi pita:

“Da li spremna podijeliti s nekim ljubav svoga djeteta, kao što Ja dijelim Svoju ljubav?”

Eto, taj čudni, srednjovječni, prljavi čovjek podsjetio me da moramo biti kao djeca želimo li Džennetu pristupiti."


Preveo i priredio: Samir Beglerović

Jedan bogataš se hvalio grčkom filozofu, Aristipu iz Kirene, svojim raskošnim bogatstvom, pa ga tako dovuče i u prostoriju sa raskošnim mozaikom u podu prostorije.

Slušajući samohvalu filozof Aristip, u jednom trenutku, pljunu hvalisavcu pravo u lice, uz izvinjavajuće objašnjenje svog postupka:

“Sve je zaista tako prekrasno, da ne znam gdje bih drugo pljunuo.”

LJUBAV SVE RESAVA

Jedna zena je izasla iz kuce i ugledala tri coveka sa dugim belim bradama kako sede na dvoristu. Nije ih poznavala. Rekla je: "Ne bih rekla da Vas poznajem ali mi delujete gladni. Molim Vas da udjete i pojedete nesto. "
"Zajedno ne mozemo uci u kucu,"odgovorili su.
"A sto ne?" pitala je zena.
Jedan od staraca poceo je da objasnjava:
"Njegovo ime je Dobronamernik", pokazao je na jednog od njih zatim pokazavsi na drugog rece:
"On se zove Uspeh, a ja sam Ljubav. Sada se vrati u ku´cu i dogovori se sa muzem kojeg od nas ho´cete da pozovete".
Zena se vratila u ku´cu i ispricala muzu sta joj je starac rekao. Muz se obradovao:
"Ovo je divno!! U ovom slucaju pozovimo Dobronamernika. Neka udje i nek nam napuni kucu dobrom namerom!"
Zena je predlozila:
" Zar ne bi bilo bolje pozvati ljubav? Kuca bi nam se napunila ljubavlju!"
Muz se slozio. Zena je izasla i upitala starce:
"Ko je od Vas Ljubav? Molim te udji i budi nas gost".
Ljubav ustade i krenu prema kuci. Druga dvojica su takodje ustali i pratili svog druga. Zena je iznenadjeno upitala Dobronamernika i Uspeh:
"Ja sam samo Ljubav pozvala, zasto vi dolazite?"
Starci su odgovorili u isti glas:
"Da si pozvala Dobronamernika ili Uspeh druga dvojica bi trebalo da ostanu napolju. Ali posto si pozvala Ljubav gde on ide tu i mi pripadamo".Gde je Ljubav tu se moze naci i Dobra namera a i Uspeh!!!!!!

Da li si ti sargarepa, jaje ili zrno kafe?

Cerka se zalila svom ocu na tezak zivot i rekla kako ne zna vise kako da se suprotstavi zivotnim problemima i teskocama, kako nema vise snage za borbu; jer cim resi jedan problem, vec je pred njom drugi i tezi od prethodnog.
Njen otac, koji je bio kuvar po zanimanju, odveo ju je u kuhinju. Uzeo je tri lonca, napunio ih vodom i stavio ih na vatru. Za kratko vrijeme voda u posudama pocela je da kljuca. U prvi lonac je stavio sargarepu, u drugi jaje, a u treci nekoliko zrna kafe, zatim ih je ostavio da se kuvaju neko vreme.
Cerka se nije mogla strpeti, jer nije znala sta njen otac tim postupkom zeli reci i dokazati.
Otac je iskljucio sporet, pa je izvadio sargarepu iz vode i stavio je u posudu, a isto je uradio sa jajetom i kafom. Pogledao je cerku i upitao: "Sta vidis?"
- "Vidim sargarepu, jaje i zrno kafe", odgovorila je.
Zatrazio je od nje da opipa sargarepu i osetila je da je sargarepa jako meka i krhka. onda je zatrazio da oguli jaje i videla je da je ono tvrdo i skuvano. Rekao joj je da pomirise kafu, a ona se nasmesila kad je osetila njen bogati miris.
-"Ali sta sve ovo treba da znaci"?, upitala je zacudjeno.
-"Znaj, kceri moja, da su i sargarepa i jaje i kafa prosli kroz isto stanje, boreci se sa istim neprijateljem -'kljucalom vodom', ali se svaki od njih suprotstavio na razlicit nacin.
Sargarepa je bila tvrda i jaka, ali je vrlo brzo omeksala i oslabila u kljucaloj vodi.
Jaje je cuvala njegova jaka ljuska, ali ne zadugo i ono se skuvalo u vreloj vodi i promenilo iz tecnog u tvrdo stanje.
Dok je kafa sasvim drugacija. Njeno zrno je ostalo isto, naprotiv - ona je uspela promeniti vodu! A ti??
Da li si sargarepa koja je naizgled jaka, ali, cim naidjes na manje prepreke i teskoce, oslabis i gubis snagu?
Ili si jaje mekog srca koje, kad naidje na probleme, postaje jako. Tvoja ljuska (spoljasnji izgled) se ne menja, ali se menja tvoja unutrasnjost tako da tvoje srce postaje tvrdo, jako i gorko?
Ili si zrno kafe koje izmeni vrelu vodu (a ona je izvor bola) tako sto je cini ukusnom i daje joj lep miris. Ako si kao zrno kafe, ti svoju okolinu cinis boljom, vrednijom, ti teskocu sebi olaksavas tako da ona bude olaksica umesto teskoce i problema, brige i tuge.
Razmisli, kceri moja, kako ces se suociti sa svim problemima i teskocama ovoga sveta??"

Kad su se upoznali, on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pricali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
On je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Na dan vencanja on joj je poklonio svoje srce, ona je njemu poklonila svoje srce.

I ziveli su tako izmesanih srca, on sa njenim, ona sa njegovim.

Prolazilo je vreme, poceo je manje da joj se divi i ona je pocela njemu manje da se divi.
Prestali su da se obozavaju.
Jednog dana on je osetio da vise ne moze da je podnese.
Istog dana i ona je osetila da vise ne moze da ga podnese.
On je prestao da izlazi iz svoje male sobe, ona je prestala da izlazi iz svoje male sobe.
Delio ih je opusteli dnevni boravak.
Tog popodneva on je prelistavao male oglase i ona je tog popodneva prelistavala male oglase.
Bilo mu je cudno kad je zapazio dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce" .
I njoj je bilo cudno kada je zapazila dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce".
Onda je on obavio telefonski razgovor i ona je obavila telefonski razgovor.
Ujutro on je ranije krenuo na posao.
I ona je tog jutra ranije krenula na posao.
Oko podneva njemu je stigao prvi E-mail, i njoj je oko podneva stigao prvi E-mail.
Vec predvece on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pisali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
Kroz dva dana on je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Te veceri, kad su se sreli ispod sata, bili su sokirani.
On je njoj vratio njeno srce, ona je njemu vratila njegovo srce.

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

Dobro ponašanje

Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije.
Da nemaju bodlje, to bi bilo lako.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.
A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu.
To rastojanje zove se lepo ponašanje.
To je lepo ponašanje: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude dobro.

cojle ::

To je bilo davno.

- nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...A. P. Cehov

Ako ikada srce zaboli, duša se razdraga i slatka tuga obuzme duše - to je pri uspomenama na prošlost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva... One koji su pomrli spominješ s pobožnošću i poštovanjem, a one koji su još živi gledaš čudom kako su se promenili...
Gledam živu, tesnu ulicu, ograđenu visokim zidovima, s velikim kapijama i razgranatim drvećem, koje se pruža, te je kiti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajetom i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža.
Sutra je Ðurđevdan!
Veče. Na nebu sija mesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruji i obuzima dušu, a ona drhti i strepi. Htela bi da poleti, ali ne zna kuda. Da brojim zvezde? Da pevam?... S ulice se čuju glasi i bat koraka. Poneko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i polako, dršćući, utone u ovu slatku, letnju, tihu, večernju tišinu!...
U ranu zoru budi me mati. Onako sanan i razdragan jutarnjom svežinom, idem u baštu. Tu, među cvećem, ispod ruža, stoji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac, dren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jutro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i usklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada - na Ðurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska - okupa, biće cele godine zdrav k'o dren, čije lišće, tada nabacano, pliva na vodi...
Pošto se okupah, zađoh po bašti i otpočeh da berem cveće, koje će mati, sa svećom, odneti na očev grob. Među ružama opazih poveći zemljani sud - "ćupče", pokriveno lišćem.
- Šta je ovo, nano? - pitam, a već sam se sag'o i dižem maramu kojom beše pokriveno.
-Ne, ne! Ostavi, sine, to je mantafa.
Polako dođe, pa i prođe podne. Seo sam blizu prozora i uzeo da čitam. Iz bašte duše vetrić. Zanese me čitanje, utonuo sam u pripovest, pa gotovo i ne dišem. Odjednom čuh kikot, trgoh se i pogledah, a ono bašta puna komšinskih devojaka.
Skupiše se oko onog ćupčeta, sve lepo obučene: na glavi im bele, k'o sneg, marame - šamije; tesni jelečići pripili im se za oble grudi; šalvare široke, lepo nabrane na bore; rukavi od providnih košulja takođe široki, te se iz njih slobodno pomalja bela, obla, puna ručica... Neke sele u travu, druge kleknule oko cveća, a treće uzele lišće i njime pucaju, te tako kušaju vernost i ljubav svojih dragana.
Nagoh se na prozor.
- Šta ćete? - pitam ih.
- Ta sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li da i ti imaš? Metnula je "ona".
- Eh?! - i nagoh se jače k njima.
- Jes', jes'! - povikaše one - znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom, i u svakoj ima po jedna lala.
- A vaše?
- E, ti to ne treba da znaš. Nego, hajde, probudi tetu.
- Dobro, dobro, A smem li i ja tamo, među vas, da dođem?
- U tvom je dvoru, pa možeš!
I odoše iz bašte u dvorište. Učas počeše dolaziti i ostale iz cela komšiluka. Žene, devojke, devojčice, deca, sve to dolažaše, tiskaše se oko bunara, biraše bolja, hladovitija mesta ispod velikog duda i kajsije, koji behu odmah do bunara. Kako koja dođe, izvadi vode iz bunara, umije se, polije bose noge, zatim, brišući lice "boščom", seda u hlad i ćereta s ostalima. Žagor se sve više dizaše. Smeh, klicanje, ugušen prekor usled jaka stiska, slatko, strasno kikotanje i tiho šaputanje - sve se to dizaše, brujaše i gubljaše u svetlom, žarkom danu, čija jara treperaše u vazduhu.
Kad se sve iskupiše, dođoše njih nekoliko u sobu, kod mene, te probudiše mater. Jedna donese vode, druga joj namesti šamiju, treća je poli i ubrisa peškirom. Zatim je izvedoše tamo, među njih, i posadiše u sredu. Posle donesoše ono "ćupče", pokriše velom jednu devojčicu i dadoše joj ogledalo, te poče vaditi iz "ćupčeta" kite.
Tek što da počnu, dođe i "ona". Visoka, puna. Crna joj kosa u dugim kurjucima pada niz leđa. Oči velike, crne i pokrivene dugim, tamnim trepavicama; usta mala, puna, nabubrela, ali ne crvena, već tamnorujna, kao od velike vatre, oprana, pogorela. U jelečetu od plave svile, šalvarama od đizije, bosa u nanulama, s blagim i milim osmehom, dođe i sede baš do moje matere.
I otpoče se mantafa. Moja mati prvo je izgovori na turskom jeziku, pa je onda prevede na srpski. Sama mantafa na turskom jeziku kratka je, u stihovima; ali u Vranju žene, prevodeći je na srpski, oduže je, iskite, i same dopune. Prvo se izgovori mantafa na turskom, onda se izvuče kita, i onoj čija je, kao u nekom prevodu, kaže se: mantafa.
Otpoče:
"Ja ne znam šta mi je! Otkad te videh, svet mi je tesan. Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve! Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera, da te vidim, osetim miris tvoje kose i sagledam sjaj tvojih očiju. Ah, devojko moja, da znaš kako te volim i ginem za tobom! Draža si mi no rođena majka i sestra moja, milija mi je tvoja tanka polovina i ravna snaga, no sve blago stambolsko! Dođi doveče ili lupi na kapidžik, baci mi makar kamen preko zida, te da ga metnem u nedra i ljubim... Oh, dođi, dođi i javi mi se!"...
Devojčica, pokrivena velom, zavuče ruku u ćupče, promeša i izvadi jednu kitu. Sve se nagnuše da vide čija je. Zaplamtelih obraza, pognute glave, pruži jedna ruku i uze kitu.
- A čekaj! .... - poviče jedna starija žena i poče je peckati: - To li ti svako veče, kad se vraćaš s njive kući, prolaziš onamo, a?
- Ama, teto! - promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe.
"--- Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne gledaj ga; svest mi se gubi! Tako mi Boga, zakukaće kukavica pred našom kućom. Reci mi, pogledaj me, nasmej se, te i ja da vidim biser tvoj, da i mene ogreje sunce tvojih očiju. O, devojko, zašto me ubijaš?! - Majka moja plače, plače ona, a ja venem. Kažem ti: ubila si me! Nemoj! Tako ti duše, tako ti milošte materine, nemoj, devojko, ne okreći glave od mene! Zašto kriješ lice u jašmak kad prođem, zašto bežiš u ćiler kad dođem?... Hajde! Vidiš, cveće je zamirisalo, đul se razvio, karanfil rascvetao... sve miriše i peva, hajde i naše duše da pevaju... Hajde, devojko! Majka te moja čeka. Ćul'su je nakupila za tvoje ruse kose, baklavu za medna ti usta, šerbet i madžun da te hrani i čuva... Hajde! Reci samo, pa eto mene da te vodim u kuću svoju, raj tvoj!"...
Od treće mantafe čuh samo svršetak:
"--- Dođi, dragi! Dođi doveče, biću na kapidžiku. Evo već tri dana kako čuvam jagode za tebe. Dođi, kucni na kapidžik, pusti kroz rupu svoj glas, te da osetim dah ti vreo. Dođi! Koliko puta čekam u bašti i gledam na tvoj pendžer... Dragi, dušo duše, dođi da osetim raj svoj i izumrem na ust'ma ti!"...
I kita se pojavi. - "Čija je?" viču sve razdragano, ali se od stida nijedna za nju ne javi. Ostaviše je nastranu.
"Prvi put iziđoh u baštu, uzabrah cvet, pomirisah ga, ali iz njega iziđe osa i ujede me. Tako i ti, dragi. Prvi put kad me vide, slatko me pogleda. Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me. Komšike, crne duše, rekoše ti da sam neverna, i ti me, naruženu, ostavi. Srce mi puca, ali još te volim. Idi drugima, ljubi ih, celivaj, pa opet dođi, dragi, meni. Ne ljutim se ja, već hvalim Boga što mi te dade. A još više ću da ga hvalim i slavim, ako mi se opet vratiš i celivaš me... Ah, moje cveće tako lepo cveta, jer ga suzama zalivam; ptice mi tako slatko i tužno poju, jer ih leblebijom hranim, što sam za tebe čuvala... Dođi, dragi, dođi, mili!"...
I otpočeše se ređati sve lepša za lepšom. Sunce beše već klonulo, hladovina se raširila, a iz bašte pirka vetrić. Među granjem ruža i jorgovana izvija slavuj, a povrh drveća, kuća i celog ovog zelenila, u svetlom zraku, klikće ševa. One se sve skupile, zgurile i, zajapurenih obraza, svetlih pogleda, zatalasanih grudi, slušaju mantafe, a ručicama stiskaju srce, da im ne kuca tako jako i silno...
Odjednom iziđe i moja. Poznadoše je po crvenoj vrpci. Mati je, pri prevodu, poče izvrtati. Ali uze druga žena i poče je prevoditi:
"Ne boj se ti mene! U dno mora sići ću da izvadim alem za tvoje čelo, zlato celoga sveta doneću ti da te ukrasim, nakitim i nagizdam!... Sve što se može, to ću ja da učinim, samo tebe da obasjam i uznesem... Ah, da znaš kako mi duša gori za tvojim dahom, kako grudi strasno dišu za tvojim nedrima!... Dođi u moju baštu, naberi cveće, zakiti se njime. Pa tako zakićena, urešena i umivena jutarnjom rosom, padni na moje krilo, da te njijam i ljuljkam... Da snevaš lep sanak, da snevaš mene i moje želje... Kad mesec obasja, noć dođe, javi mi se. Reci mi da me voliš, te da lakše spavam... Da me ne pije svetlost mesečeva i blaga, tiha noć... Hoćeš li? Uzećemo se za ruke, poći ćemo u svet, da se ljubimo i grlimo... Bežaćemo daleko, daleko!"...
Iziđe i njena:
"Svu noć sedim i mislim na tebe. Ðerđev ne mogu da držim. Ako vezem, vezem tvoje oko i usta; ako pevam, pevam tvoje pesme!... Ah, da znaš, dragi, kako te željno čekam! Kako mi sva snaga trepti k'o list na gori... Ah!"...
Mati umuče. Ona se nagnula k njoj, ručicom joj zapušila usta, a, od stida sva zažarena i uzdrhtala, sakrila lice u njena nedra.
- Teto, molim ti se, stani... Slatka teto!... - šapće i sve više u krilo moje matere krije lice.
- A... Ne može! - viknuše ostale.
- Stani, oh stani! - šapuće ona očajno.
Mati metnu ruku u ćupče, pa kad vide da u njemu nema više kita, šanu joj nešto, ona skoči, uze od devojčice ono ćupče i poče prskati vodom iz njega sve ostale. Jer, koja bude tom vodom poprskana, biće skoro udata.
I ona ih prskaše. Pod pazuhom joj ćupče, zadigla šalvare, šamija joj pala, kosa se razbarušila, jelek popustio... Jedva dišući, sva zažarena, vrela, prskaše ona drugarice, koje bežahu ispred nje smejući se, kikoćući.
Sa zajapurenim licem i k'o krv rujnim ustima dođe ona i do mene, zasta - pa onda golom do lakta, belom ručicom zgrabi vode i poprska me.
- Na! Evo i tebe!
U tom njenom razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom.
Ona bežaše ispred mene, smejući mi se i navlaš zastajkujući da je stignem.
- Drž' je, drž'! - viknuše ostale, i svi potrčasmo za njom.
Šalvare joj šuštahu, prameni raspletene kose šibahu je po plećima, a ona se previja, beži, smeje slatko, silno, razdragano... Trčim, jurim, a ne vidim ništa sem vitkog joj i oblog stasa, razvijenih pleća, svilenih šalvara i raspletene, duge joj kose. Stigoh je. Otimam joj ono ćupče, a ona se trese, grca, brani se i nesvesno pripija uz mene. Iz zažarenih joj obraza tek što krv nije kanula. Zažmurila, naslonila se celim telom na mene, stisla mi grčevito ruku, a iz suvih joj, nemih usta ide vreo, sladak dah. Tako prigrljenu, stisnutu i obamrlu, držah je u naručju. One druge stale i tapšu rukama. Osećah stid; ali je ipak ne puštah od sebe. U zraku bruji klik devojaka i njihovo tapšanje, iz bašte pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi... Ruka mi se dotače njenih toplih grudi, klecnuh, stisnuh je; glava mi klonu više njenog ramena, te moj obraz dodirnu njen, i ne znam ni sam zašto šapnuh:
- Paso!
Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno, i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa:
- Nemoj! Sramota je!

Bora Stankovic

MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

Lako je naci nekog ko dela s ljubavlju;
teze je pronaci onog ko misli s ljubavlju

Antoni de Melo – Damari

Da li znaš . . .

Da li znaš da kad nekome zavidiš to je zato što ti se ta osoba u stvari sviđa?

Da li znaš da oni koji su naizgled vrlo jaki u stvari imaju vrlo osecajno srce i vrlo su ranjivi ?

Da li znaš da oni koji uvek brane druge u stvari tragaju za nekim ko će braniti njih?

Da li znaš da su tri reči koje je najteze izgovoriti :
Volim te, Oprosti i Pomozi mi
Ljudi koji ih izgovaraju stvarno su im potrebne i osecaju njihovu težinu, to su ljudi koje morač počtovati i ceniti.

Da li znaš da ljudi koji drugima prave društvo i pomažu drugima u stvari im je društvo i pomoć zaista potrebna?

Da li znaš da su ljudi koji nose crveno sigurniji u sebe?

Da li znaš da ljudi koji nose žuto znaju uživati u svojoj lepoti?

Da li znaš da ljudi koji nose crno žele ostati nezamećeni i da im je potrebna tvoja pomoc i razumevanje?

Da li znaš da se tvoja pomoc drugima uvek vraća dvostruko?

Da li znaš da oni koji te najviše trebaju tebi ne znače ništa?

Da li znaš da je lakse reći nekome šta osećač preko pisma nego to isto reći u lice? Ali da li znaš da ako to kažeš u lice ima puno veću vrednost?

Da li znaš da su stvari koje je najteže učiniti ili reći vrednije od najskupljih stvari koje možeš kupiti novcem?

Da li znaš da ako nesto lepo zamoliš, sigurno ćeš i dobiti?

Da li znaš da mozes ostvariti svoje snove, možeš se zaljubiti, postati bogat ostati zdrav, ako verujes u svoje snove iznenadićeš se što si sve sposoban učiniti?

Ne veruj ništa što ti je rečeno dok to i sam ne iskušaš, ako znaš nekoga kome je potrebno nešto od pomenutog i pružiš mu svoju pomoć, videćeš da će ti se dvostruko vratiti.


"Jednog dana promenicemo svet... ili ga vec menjamo " LOPTA JE SADA U TVOJIM RUKAMA.. Kada bi svet prestao postojati za 24 sata sve telefonske linije, svi cetovi i e-mailovi bili bi zakrceni porukama: "Zao mi je sto sam ti nanio bol. ", " Oprosti mi", " Volim te", " Vrlo te cijenim ", Cuvaj se " ili " Oduvijek sam te volio ali ti to nikad nisam rekao".

Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore... i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu. Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....

Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu, na zalost, poceti da umirem.
Gabrijel Garsija Markes

Cetiri svece

Cetiri svece su polagano gorele ...
Bila je tisina i mogao se cuti njihov razgovor.

Prva sveca je rekla:
"Ja sam MIR ... ljudi me ne uspevaju sacuvati ... nema potrebe
da gorim, mislim da cu se ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveca rekla je:
"Ja sam VERA ... nazalost mnogi ljudi imaju povrsnu veru i
ja ih ne zanimam ... nema smisla da gorim i dalje ... "
Tek sto je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treca sveca je zalosno progovorila:
" Ja sam LJUBAV ... nemam vise snage ... ljudi cesto
zaboravljaju na mene ... I istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je uslo dete ...
" Sta je to ... ?" upitalo je dete. "Trebalo je da gorite do kraja."
I rekavsi to, pocelo je plakati.

Tada se oglasila cetvrta sveca:
" Ne boj se ... dokle ja gorim, moci cemo da upalimo ostale
svece ... ja sam NADA."

Voz zivota



Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji... Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim
ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici ... cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna i zalosna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomgla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srecno putovanje. Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

LJUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom, usamljenom ostrvu, usred okeana,
živeli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta
i Znanje. Živeli su mirno na tom ostrvu daleko od svih
svetskih briga i događanja. Ali nakon mnogo
vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve
brže i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da
ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje
stvari i krenu polako da napuštaju svoje lepo,
čarobno, ali tonuće ostrvo, koje im je
vekovima pružalo sreću.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, reši da ostane.
Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to
privremeno i da će doći bolji dani kada
će sve biti lepo i veselo kao nekada.
Međutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i
da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono
malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada
više nije bilo načina da ode sa ostrva. Svi
čamci, brodovi i splavovi već su otplovili a
za pravljenje novih više vremena nije bilo. Ljubav je
počela da doziva upomoć.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav
se obraduje srećnoj slučajnosti i zamoli
Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udaviću se -
rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj čamac je pun zlata i dragog
kamenja. Nema mesta još i za tebe Ljubavi. Ako i ti
budeš ušla, bojim se potonućemo - reče
Bogatstvo i ode.

Ljubav je počinjala da hvata panika. Ostrvo je
više tonulo i vode je bilo više. U panici, Ljubav je i
dalje dozivala u pomoć. Onda je na svom splavu
naišla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonuću zajedno sa
ovim našim ostrvcetom. Bilo bi šteta da svet ostane
bez ljubavi.
- Žao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam
tužna da ne mogu da te povedem sa sobom. Želim da
budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav već hvata očaj . Ne vidi
načina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj
se našla i to zato što je verovala u bolje sutra.
Međutim, tračak nade, ili je možda u pitanju
vera, još uvek su je nagonili da i dalje doziva u
pmoć. Njena dozivanja privuku pažnju Sujete koja
je tuda slučajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli
LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra,
hoćeš da mi pokvasiš čamac . Sama si kriva!
Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odeš dok
se još moglo. - I još uvređena ode i ostavi
Ljubav sa njenom tužnom sudbinom .

Izgubivši i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini.
Sela je na jedini nepotopljeni kamen što je ostao od
njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i čekala
da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U
to niotkuda , pojavi se neki stranac u čamcu.
Stranac priđe sasvim blizu i pruži Ruku Ljubavi.
Ona uđe u čamac i on je preveze na susedno
ostrvo. Tu je Ljubav izašla iz čamca, zahvalila
se i pošla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da
ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrčala
natrag do obale, ali čamac sa strancem već
se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila
Znanje kako sedi na obali. Prišla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne
smrti?
Znanje je pogleda, nasmeši se, pa joj reče:
- Kako, zar ti ne znaš? To je bilo VREME.
- Vreme? - upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME
sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

Мој живот у иностранству Ми се враћамо. А ви?

Ахх…Након свих ових тужних и чамотних година странствовања, слећем на београдски аеродром, сагињем се да бих пољубила земљу по којој ходам и плачем од радости – коначно у својој земљи, јединој и најрођенијој иако у њој нисам рођена.

Рођена сам у туђини, у Хрватској, где су ми отели прошлост, садашњост и будућност, опустошили најлепше пределе моје душе. Али, како негде неко рече, човекова душа је врело које не може да усахне, па тако није ни моја – нашла је нову наду и веру у живот. Та нада се звала Српска Крајина, место где сам веровала да могу да почнем из почетка. Ту, на тој светој земљи, родила сам своју децу и искрено се надала да ће то бити мој нови дом. Нажалост, дођоше и овде они исти да нас још једном пониште и да нам пренесу поруку тог великог западног света да за нас више нема места у реинтегрисаној земљи хрватској. Очајни, окружени безнађем, ни моја деца а ни ја нисмо успели остати мирни у простору којим су сваку ноћ путовали они језиви звуци смрти из Мађарске, преко Хрватске, у Србију. Осећам, проклетство се понавља, а милосрдни анђели обећавају да ће се побринути за нас који смо постали прогнаници у земљи својих предака, где су нам куће, имања, сећања…

И, заиста, учинише што и обећаше. Одведоше нас у њихову сиву, стерилну земљу да уживамо у њеним благодетима и, кажу, да нађемо нови живот, ако већ не за нас, а онда бар за нашу децу. А тај живот су ови овде дефинисали као експеримент глобализованих националитета. Укратко речено, бродоломници (углавном заслугом нових господара света) из бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Африке и осталих - како их домаћа бирократија зове “disadvantaged people”, несретни људи, обухваћени су пројектом мултикултурализма чији је крајњи резултат- потпуна асимилација или потпуна денационализација. Следећа карактеристика овог живота овде је константно присуство страха, рационалног или ирационалног, јер сви живе у страху једни од других и од система у целини. Увек си под присмотром колега с посла, комшија, шефова, камера на свим могућим и немогућим местима, јер си, како се овде верује, увек у прилици да прекршиш закон, нарочито ако си имигрант.

Звучи интересантно и то да у обичном свакодневном животу, у школама, на улицама, у аутобусима, у продавницама преовладава шутња, живот тече без речи, осмеха, музике, и где год кренеш окружен си тишином и осећајем да живот полако, али сигурно, губи људски смисао. Оно једино што остаје је немилосрдна трка за сертификатима, дипломама, пословима (нема бирања) и, наравно – доларима којима све више опада вредност тако да се бојим да би многи имигранти могли доживети катастрофалан крах кад постану свесни свог материјалног сиромашења у ситуацији кад су духовно већ одавно поробљени. Или, можда је још тачније и то да кад једном изгубиш свој идентитет више и није битно колико новаца зарађујеш. Неминовно, после краћег или дужег времена у туђини, схватиш да живиш у дехуманизованом друштву, окружен људима који према потреби и у складу са строго утврђеним нормама понашања стављају осмех на лице померајући само углове усана, док у очима и на лицима нема ни трага радости и срдачности.

Напросто, живот је “a straight line”, равна линија, и само уколико је стриктније и ревносније следиш, утолико си бољи грађанин овог система, али у исто време губиш себе, своју слободу и интегритет, и оно највредније што имаш – своју децу. Наставнике овде сматрају заљубљеницима у своју професију, оданим, пожртвованим и свестраним људима. А ти исти људи почињу од малена да деци ломе кичму и испирају мозак припремајући их за будућа занимања статиста и послушника, који и не треба да размишљају својом главом јер постоји домаћа елита, образована у приватним школама, која је ту да размишља и доноси одлуке уместо њих. У оним другим, такозваним, паблик школама (које похађају они који нису католици) децу не уче готово ништа или врло мало (ако се у учење убраја огромна количина штампаних материјала које им редовно деле), али зато од њих траже изузетно знање. Нормално, деца нису у стању да савладају тешко градиво, па ако их родитељи не уче или не могу да им плате туторе, деца су осуђена на неуспех, тако да већина њих завршава на улици, користећи дрогу, бавећи се криминалом или радећи најслабије плаћене послове у продаји или испоруци робе.

Понекад се човеку учини да то и јесте циљ овог друштва – регрутовање јефтине радне снаге из редова имигрантске деце. Занимљиво је да у тим школама, у којима је 90% ђачке популације из азијских и муслиманских земаља, углавном предају белци, католици, нема наставника имиграната иако је добро познато да је ово итекако имигрантска земља. А нема их зато што их се овај систем плаши; плаши се њихове стручности и њихових људских квалитета. Али зато ова земља има највише високо образованих таксиста, конобара, разносача новина, продаваца, једном речју – најобразованије мануелне раднике на свету. И, онда, ако након ових тешких послова, прозебли, неиспавани и исцрпљени, немају довољно времена ни снаге да подучавају своју децу, једно је сигурно – заувек су их изгубили. И то на какав начин – у трци за голим опстанком у земљи у којој ћете често чути да људи, имигранти, остају овде због добробити своје деце.

Због тог истог разлога – због добробити своје деце – ја одлазим да живим у најслободнијој, најдемократскијој и најхуманијој земљи на свету – мојој Србији. Хоћу да својој деци покажем како је лепо кад знаш ко си и коме припадаш, да им подарим светлост тог откровења и помогнем да нађу смисао свом животу.

Желим да живе ту где ће их волети и они који им нису родбина када нас, родитеља, више не буде било. Хоћу да живе у својој земљи – Великој Србији, по свему великој – хисторији, култури, и пре свега људима, онима који је сачуваше за нас који се враћамо.
Ми се враћамо у августу, 2008. А Ви?

Весна Станић, Отава, Канада
P.S. moja prijateljica iz detinjstva

Tri žene sretnu se kod bunara gdje su došle po
vodu. Zapričaju se o svojim sinovima. „Trebali biste čuti moga sina!
Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!“ Druga žena se hvali: „A da samo
vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro
dotakne oblake!“ Treća žena samo šuti. Na to je druge dvije počnu
provocirati: „A tvoj sin?”. „Ne znam šta bih vam pričala. Moj sin je
mlad, običan dečko, kao i mnogi drugi“
Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i
dalje šutjela osjećajući se neugodno pored dvije žene. Sunce je sve
žešće pržilo, teret je bio sve teži. Odjednom žene ugledaju na ulazu u
selo svoja tri sina. „Počujte kako moj sin lijepo pjeva!“, usklikne prva
pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.
„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga „kako visoko baca kamen.
Divota!“.
Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave! .❤

Učitelja zena Hakuina, susjedi su hvalili kao čovjeka koji živi čednim životom.
Blizu njega zivjela je jedna lijepa djevojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Djevojka ne htjede priznati tko je otac, ali poslije mnogo svađe imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja.
"Tako, dakle!", bijaše sve što on reče.
Kada se dijete rodilo, donijeli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o djetetu. Dobijao je mlijeko od svojih susjeda i sve drugo što je djetetu trebalo.
Poslije godinu dana djevojka - majka nije mogla vise izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac djeteta jedan mladić koji je radio na ribljoj tržnici.
Majka i otac djevojke odmah odose do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da uzmu dijete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajuci im dijete, sve što je rekao bilo je: "Tako, dakle!"

Čuangce i Hueitce šetali su mostom iznad reke Hao,kad Čuangce primijeti:"Vidiš kako se ribica praćakaju u rijeci!To je njihova sreća."

"Kako možeš znati u čemu je sreća riba kad i sam nisi riba?"upita Hueitce.

"A otkud ti znaš da ja to ne znam kad ti nisi ja",odgovori Čuangce.

Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih - Lejli i Medžnunu. Saznao je da je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo živiti u pustinji i na poljima.

Kralj pozva svoje vezire (ministre) i vojnike te im naredi da mu dovedu Medžnuna u palaču. Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja.

“Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi osjetio slatkoću druženja?”, upita kralj.

“Ostavio sam svoju rodbinu i prijatelje jer su me krivili zbog ljubavi prema Lejli. Ah, kako bih volio da dođe dan kada će oni vidjeti njenu ljepotu i svi se u nju zaljubiti, i požaliti zbog svih ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun.

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj ljepoti do te mjere da je i kralj poželio viditi Lejlu. Naredio je vojnicima da mu ju dovedu.

Vojnici odoše do Lejlinoga plemena, pronađoše je i dovedoše pred kralja. Na kraljevo iznenađenje, Lejla bijaše mršava, tamnoputa i nimalo lijepa.

“Pa ona nije ništa posebno, sasvim je obična. Moje sluškinje ljepše su od nje. Nema sjaja, niti ljepote”, pomisli kralj.

Medžnun, osjetivši kraljeve misli, reče:

“Kralju, trebaš vidjeti Lejlin sjaj i ljepotu mojim očima. Moraš imati Medžnunovo oko kako bi ti se tajna njene ljepote otkrila.

Jednom je jedan pobožan čovjek sanjao san kako bježi od lava. Čovjek pobježe na drvo i sjede na jednu granu drveta. Pogledavši dolje ugleda lava koji ga čeka. Zatim čovjek pogleda na stranu i ugleda dva pacova kako kruže oko grane, na kojoj je sjedio i jedu je. Jedan pacov je bio crn a drugi bijel. Činilo se da će grana uskoro pasti na zemlju. Čovjek sa strahom opet pogleda dole i ugleda crnu zmiju kako otvara svoja velika usta tako da mu se činilo da će upasti u njih.

Čovjek pogleda iznad sebe da vidi imali nešto zašto bi se mogao uhvatiti. Ugledao je drugu granu sa saćem meda na njoj. Kapi meda su kapale iz saća. Čovjek htjede da okuša jednu kap. Pružio je jezik i okušao kap meda koja je pala. Med je bio veoma sladak. On htjede da okuša još jednu kap. Kada to uradi izgubi se u slasti meda. Tako da zaboravi pacove koji su jeli njegovu granu, lava na zemlji i zmiju koja je sjedila ispod njega. Nako izvjesnog vremena probudi se iz svog sna.

Tražeči značenje sna otišao je do pobožnog učenjaka. Ovaj mu reče: „Lav kojeg si vidio je smrt. Uvijek te progoni i ide za tobom kuda god da ideš. Dva pacova bijeli i crn pretstavljaju dan i noć. Bijeli predstavlja dan a crni noć. Oni kruže jedan za drugim, jedući tvoje vrijeme i približavajući ti smrt. Velika crna zmija sa velikim ustima je tvoj grob čekajući da padneš u njega. Saće meda je ovaj svijet a slatki med je uživanje ovog svijeta. Mi volimo da okušamo slatko uživanje ovog svijeta želeći sve više i više. U međuvremenu se izgubimo u tom uživanju tako da zaboravimo naše vrijeme, našu smrt i naš kraj.“

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

Слушај ме очима

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.

Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"

Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.

Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.

Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:

"Мама, слушај ме очима!"

Слушати некога очима значи рећи му:

"Важан си ми."

Dubok san
Priča se da je požar izbio u kući u kojoj je neki čovjek spavao. Pokušali su ga iznijeti kroz prozor. Nisu uspjeli. Pokušali su ga iznijeti kroz vrata. Nije išlo. Bio je prevelik i pretežak.
Bili su prilično očajni dok netko nije predložio:
"Probudite ga, onda će sam izići."

Pazi na svoje misli, jer one postaju reči.
Pazi na svoje reči,jer reči bivaju dela.
Pazi na svoja dela,iz tvojih dela nastaju tvoje navike.
Pazi na svoje navike,jer iz tvojih navika nastaje tvoj karakter.
Pazi na svoj karakter,iz tvog karaktera nastaje tvoja sudbina!

"Watch your thoughts; they become words.
Watch your words; they become actions.
Watch your actions; they become habits.
Watch your habits; they become character.
Watch your character; it becomes your destiny.
"
— Frank Outlaw

Odgurnem dva-tri penzionera, srušim jednu babu, munem laktom trudnicu što mi se namestila ispred nosa i bez ikakvih problema udem u tramvaj. Ništa lakše. Jedan stepenik, drugi stepenik i vec si unutra. Ali dalje ni makac. Namestila se gospoda na vrata, tata im ih je kupio, šta li, pa ne daju da se prode. I još nešto gundaju. Ne valja vlada, ne valja ono, ne valja ono. Izdali, prodali, upropastili. Ma nije nego! A kad spomenuše predsednika, meni prekipe. Ja sam tolerantan covek, pravi demokrata, ali šta je mnogo - mnogo je. Izvadim revolver pa, za pocetak, upucam penzionera što se žalio da ce umreti od gladi. Kao, penzija mu kasni. Leži na podu, malo prokrklja te se umiri. Pitam ga lepo je li gladan. Cuti. Znaci da nije. A malopre mi je kukao na skupocu. Lažovcina jedna.Ne može se nekažnjeno lagati. Nismo mi tamo neka zemlja gde svako laprda šta mu padne na pamet. Mi pazimo i štitimo svoje gradane. Izadoh iz tramvaja baš zadovoljan. A na stanici ljudi opet nešto gundaju. Vidim ja da se mora delovati šire. Njima neko sa strane puni glavu, to je više nego ocigledno, ali zakon se mora poštovati. Izvadim revolver, nabijem metak u cev, ali neka sumnja mi zaustavi ruku. Da li je to pravo rešenje? I nije. Naravno da nije. Nismo mi tamo neka zemlja u kojoj se kršenje zakona suzbija na primitivan nacin. Pa odem kuci po mitraljez.

Komsije



Ona je debela, zadrigla i masna. Tako sveobuhvatno i kompletno debela da izgleda kao da joj je u zivotu to bio primarni zadatak. Lice joj ne odaje godine. Nabubrelo i nasmejano izravnjalo je sve tragove koji bi mu mogli dati malo plemenitosti i mudrosti kojom zene u njenoj dobi mogu odisati. Opet, pogoditi njenu dob, zaista nije lak zadatak. Dorijan Grej se njome pozabavio i nasalio… Misterija je kako je njena kosa uvek jednako neuredna. Isto nemarno ocesljana i uvek jednake duzine, za ovih osam godina kako ulazimo u istu zgradu mogla sam makar jednom da je sretnem sveze osisanu, a nisam. Njena garderoba ili prevelika ili premala. Ispod predimenzioniranog kaputa boje vina, sa velikim dugmadima i kaisem na mestu gde bi trebalo da bude struk, viri drecavo ljubicasti dzemper koji je jedva zakopcala. Za pantalone nikada ne bih rekla da su zenske, a opet, sigurno nisu muske. Nekada je sretnem kako bosa tabana hodnikom zgrade, ne bi li pokupila svoj sveze oprani i osuseni ves. Za nokte na nogama ne bi vazio epitet uredni-vise da je proslo previse vremena od kako su sreli makaze. Uvek vuce kese necega sto izgleda dragoceno za nju. Lice joj se lako razvlaci u osmeh otkrivajuci red sivih zuba i dobijajuci pri tom izraz savrsene ravnodusnosti, skoro stupidnosti…
Tu je i ON. Njen on… redje ga srecem samog, najcesce su u paketu. On je duplo tanji od nje, sa licem koje krase beli brkovi prosarani sivim koji izgledaju kao da u njima odmaraju ostaci poslednjeg obroka. Bela proredjena kosa se ne zavrsava na potiljku, vec se nastavlja na vratu i delu ledja koju leti otkriva otvorena majica. Ivice njegove majice su potpuno iskrzane, dok je boja njegove garderobe zacudjujuce sveza. Zasluga sintetike, nikada ne bledi, ma koliko prao, cak i sa praskom koji sadrzi izbeljivac. Sta ti je nauka… bela majica, karirana kosulja i tirkizni dzemper. Mirise na pivo i ”Drinu” ili ”Dravu” bez filtera. Gde bi je u Stockholmu nasao ne znam ali mi tako izgleda.

Ulicom se lagano vuku, razmenjujuci reci s` vremena na vreme. Poslednji deo puta do nase kuce vodi kroz veliki park. Cesto sede, da odmore na klupi okruzenoj cvecem. Nesto pricaju i prostodusno se smeju, vidim ih iz daljine dok im lagano prilazim.
U kasno prolece i u ranu jesen sede na balkonu, on najcesce u beloj zategnutoj potkosulji, malko podignutoj i u kariranim bokser gacama. Ona u cvetnoj haljini kojoj nedostaje forma. U jednoj ruci drze konzervu piva, a u drugoj cigaretu. Smejulje se zadovoljno i uzivaju u suncu, gospodari svog balkona.

Oni su srecni…

Na mom balkonu mogu se videti cipkasti, beli sto i par stolica napravljenih od kovanog gvozdja, visoki svecnjaci i saksije cveca. Tu u suncna jutra i popodneva pijem kafu, nesto citam ili prisivam sedefne dugmice il` satenske tracice. Ja sam uvek doterana i ljubazno sa svima razmenim par reci. Nikada ne mirisem po alkoholu, osim ako se miris ne oseca iz novih cipela koje prepecenica moje mame sprecava da mi naprave zulj. Odajem izgled obrazovane i kulturne, a verovatno i pouzdane, jer mi se komsinice, svaka u poverenju zale jedna na drugu... Iz mojih kesa pored hrane vire knjige i strucni casopisi, a u liftu iza mene ostaje miris parfema i zvakace gume…

Ja sam sama.

Kome je bolje..?

Uskrs u Stockholmu... a nema mnogo veze sa Uskrsom...



Vreli caj od vanile i breskve, nesto malo obojene, mirisljave tecnosti koja se pusi, zvucno pada u tananu soljicu mog rasparenog, starog, engleskog Grindley servisa...
Ima nesto senzualno u mesavini mirisa i zvuka porcelana u toj jednostavnoj, svakodnevnoj ceremoniji, sto nikako ne prestaje da me iznenadjuje...

Kada bi svaki moj dorucak bio ovakav... a istina je da se ja umesto dorucka svakog jutra sminkam...

Kisa lagano sipi napolju, radio svira Sopenov preludijum, svet se cini potpun, a ja se osecam kao neko ko je na lotou osvojio komadic spokoja. Kako spokoj nije bas normalno stanje kod mene, ja ( valjda ne namerno ) cinim sve da ga pretvorim makar u nedoumicu i pitam se...
Da li je sreca stvar izbora..?
Samo je treba imati hrabrosti izabrati, biti odgovoran i ne sakrivati se iza stvari koje cine izbor teskim... u stvari najvaznija je vera. Verovati... ako verujes da je zivot pun mogucnosti reagujes pozitivno, radoznalo i inspirativno. Ako verujes dovoljno jako i predano, ako svojoj veri dopustis da te prozme i ispuni svaki delic tebe, ako sa njom zaspis, sanjas i budis se ona se neminovno pretvara u stvarnost...

Ako zelis nesto dovoljno snazno i istrajno... ispunice ti se...

Ja zelim...


Ti..?

RODITELJSKO PISMO

Drago dete,
- Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom
i pokušaj me razumeti.....
- Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv....
- Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila....
- I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me....
- Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san.....
- Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se
kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u
kadu.....
- Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me
gledati s' podsmehom na licu......
- Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.....
- Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi
malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se
uznemiravati.....
- Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati.....
- Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne......
- Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku
jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake......
- I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne
ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati,
da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i
pokušala sam te pripremiti na putovanje života......
- Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu.....
- Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Volim te,
........tvoj roditelj .....

Nesreća

"Nesreće mogu doneti rast i prosvetljenje", reče učitelj.
To je obrazložio ovako:
Svaki bi dan ptica nalazila sklonište u suvim granama drveta koje je stajalo usred velike puste ravnice. Jednog je dana orkanski vetar iščupao drvo i prisilio sirotu pticu da leti stotine kilometara u potrazi za skloništem - dok napokon nije doletela do šume bogate plodnim drvećem.
I zaključio bi: "Da je osušeno drvo ostalo, ništa ne bi navelo pticu da ostavi svoju sigurnost i da leti dalje."

Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga. Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!

Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore

Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno, pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.
"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi.
"Moje je vreme vecnost.
Sta si me zeleo pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je detinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi zeleli ponovo biti deca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju teskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."
Bog me primi za ruku.
Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:
"Kao roditelj,
koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?"
Osmehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju,
nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima...
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno bice,
a potom su potrebne godine da se izleci.
Da nauce oprastati tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole,
ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce da se novcem moze kupiti sve. Osim srece.
Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi oprastati."

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio.

ZAGUBLJENI DAN



Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani. Vlasnici ducana su ziveli I radili u korektnim I fer uslovima. Svakog dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a zatim odlazili svojim kucama.
Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
- Zagubih jos jedan dan.

Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu trgovina slabo ide, I sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li I njemu malo krenulo.
Tako je I bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

- Zagubih jos jedan dan.

- Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, - celog dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!

- E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da kupim I vas I vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo I bice ih, ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, NIKAD VISE NECE DA SE PONOVI NITI VRATI.

Za svu decu koja su rodjena
i prezivela

1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,

Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU
KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO
TREBA DA SE ZIVI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi
roditelji odrastali

Pozdrav generaciji.
ZIVELI !!!

ŠIDHAR

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.
On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.
I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.
A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.
Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.
Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.
„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...
A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim
nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom... Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.
Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.
„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.
„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“
I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji...