Kratke i poučne priče

First topic message reminder :

Sanjam noćas, vedro i čisto nebo, sunce sija iz sve snage, sanjam kako igram fudbala ispod Gradine.
Sanjam kako moja ljubav stoji pored terena, navija za mene, i kad postignem gol ljubi me po kosi.
Sanjam idem u školu, čitam pismeni ispred razreda i Profesor Jokić sav zadovoljan češka bradu. I svi moji školski drugari, i živi i pokojni su tu i bodre me.
Sanjam stojim na livadi i kosim travu zajedno s pokojnim djedom,a baba nam nosi vode sa bunara. Sanjam da igramo košarke pored osnovne škole i svi smo zajedno, i Srbi i Hrvati, i radujemo se svakom postignutom košu.
Sanjam Borovaču i kako ja i buraz Vlade sjedimo pored jezera i on me ubjeđuje da se nije tu utopio, da me je neko slagao. I ja ga grlim čvrsto i pitam ga gdje je bio cijelo ovo vrijeme…
Sanjam moga starog kako stoji ispred Zvijezde, nakrivio zera kapu, i pita me hoću li sa njim u Drvar na neku proslavu, pa ćemo poslije u Knin da kupimo rakije i vina da ima za slavu.
Sanjam razvilo se kolo našim ulicama, igramo svi zajedno, i ja, i stari, i stara , i seje moje, i drugovi, i drugarice, i Srbi i Hrvati, i svi ljudi koje sam volio i koji su me voljeli…

Sanjam... da nije ni bilo rata...

Srbo Peuljanac (preuzeto sa sajta Carstvo Lokvanja)

Problem zla u svetu

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu. Krokodil mu reče: Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci. Dečak reče: Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi. Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče: Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo? Krokodil reče: Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče: Želiš li možda nekoga pitati da proveriš? Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita: Ptico, govori li krokodil istinu? Ptica reče: Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet. Vidiš? , reče krokodil. Ali dečak reče: Daj da pitam još nekog. Krokodil reče: U redu. Hajde, pitaj. Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke. Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu? Magarac reče: Krokodil je potpuno u pravu. Pogledaj mene. Radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život, a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde, i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo! Dečak reče: Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi. I krokodil reče: Dobro. Tvoja zadnja prilika. Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita: Kuniću, jel' krokodil u pravu? Kunić sedne i reče krokodilu: Zar si to zaista rekao? Krokodil reče: Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti. Dobro., reče krokodil. Ali kunić reče: Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi. Krokodil reče: Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim. Kunić odvrati: Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka. Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče: Beži! I dečak pobeže i spasi se. Kunić tada reče dečaku: Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu. I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila. Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga. Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče: Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Sedi vrana na drvetu i po ceo dan ne radi ama bas nista.
kada je mali zeka ugledao vranu, upita je: mogu li i ja da sedim kao ti i da po ceo dan ne radim nista?
vrana odgovori: naravno, zasto da ne.
i tako zeka sedne na zemlju ispod vrane da se odmara i ne radi nista.
nakon nekog vremena, iznenada se pojavi lisica, skoci na zeca i pojede ga!
Poenta price: da bi sedeo i ne radio nista, moras da sedis jako, jako visoko!

Razgovaraju curka i bik: volela bih da mogu da dohvatim vrh drveta, rece curka, ali nemam dovoljno snage.
pa zasto ti ne bi grickala malo moje balege? odgovori bik. ona je prepuna hranljivih sastojaka.
curka pojede jednu gromuljicu balege i shvati da joj je to stvarno dalo dovoljno snage da se popne na prvu granu drveta. sledeci dan, nakon sto je pojela jos balege, popela se na drugu granu. konacno, nakon dve nedelje, ona je ponosno sedela na vrhu.
ali, ubrzo ju je ugledao farmer, vesto je upucao puskom i tako je smaknuo sa drveta.
Poenta price: sranje te mozda moze dovesti do vrha, ali te ne moze odrzati gore

Mala ptica je letela na jug nosena vetrom. postalo je jako hladno, pticica se smrzla i pala na zemlju, na veliko polje. dok je lezala na zemlji, prisla joj je krava i spustila nesto balege na nju. dok je smrznuta pticica lezala u gomili kravlje balege, shvatila je kako joj je postalo toplo. balega je u stvari otkravila! lezala je tako topla i srecna, pa je od radosti pocela da peva. prolazeci tuda, macka je cula pticiju pesmu i prisla da to istrazi. prateci zvuk, macka je otkrila pticu ispod gomile kravlje balege, a zatim ju je spretno izvukla napolje i pojela!
Poenta price:
1. nije svako ko te uvaljuje u govna tvoj neprijatelj
2. nije svako ko te iz govana vadi tvoj prijatelj
3. a kada si u velikim govnima, drzi jezik za zubima!

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.
"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.

"Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi.
"Moje je vreme vecnost.
Sta si me zeleo pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"
Bog odgovori:
"Sto im je detinjstvo dosadno.
Zure da odrastu,
a potom bi zeleli ponovo biti deca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac,
pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju teskobno o buducnosti,
zaboravljajuci sadasnjost.
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."
Bog me primi za ruku.
Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:
"Kao roditelj,
koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?"
Osmehujuci se, Bog odgovori:
"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju,
nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima...
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima,
nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno bice,
a potom su potrebne godine da se izleci.
Da nauce oprastati tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole,
ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce da se novcem moze kupiti sve. Osim srece.
Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima...
a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.
Moraju i sami sebi oprastati."

Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio.

ZAGUBLJENI DAN



Bila u jednom gradu jedna ulica u kojoj su se nalazili samo ducani. Vlasnici ducana su ziveli I radili u korektnim I fer uslovima. Svakog dana su u isto vreme svi zajedno otvarali I zatvarali svoje ducane a zatim odlazili svojim kucama.
Jedan od vlasnika je svake veceri, dok je zatvarao ducan, govorio:
- Zagubih jos jedan dan.

Kako se ponavljalo iz veceri u vece, njegove kolege su zakljucile da mu trgovina slabo ide, I sa namerom da pomognu svom kolegi, dogovore se da sutradan svi salju musterije u njegov ducan, ne bi li I njemu malo krenulo.
Tako je I bilo. Sutradan, kako bi ko naisao da kupi nesto, svi vlasnici su ga slali u taj ducan.
Kad je doslo vreme da se ducani zatvaraju, taj isti vlasnik je ponovo zatvarajuci vrata svog ducana izgovorio:

- Zagubih jos jedan dan.

- Pa, sad si preterao, povikase u isti glas ostali vlasnici, - celog dana smo sve musterije slali da pazare samo kod tebe, a tebi opet malo iako si zaradio koliko svi mi zaradimo drugim danom!

- E, prijatelji moji odgovori im stari prodavac, Imam ja novaca da kupim I vas I vase ducane, nije stvar u parama. Para je bilo I bice ih, ali ovaj, ovakav danasnji dan koji se zavrsio, NIKAD VISE NECE DA SE PONOVI NITI VRATI.

Za svu decu koja su rodjena
i prezivela

1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja
dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i
NIKO
nije umro zbog toga

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada
bile pune secera ali nismo bili debeli
zato sto smo se
STALNO IGRALI NAPOLJU

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla
na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca,
zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,

Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se
niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da resimo problem

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji
(vec samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere,
Internet, chat rooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku
, ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za
Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas
izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali
jednu kucu i jednu porodicu.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?

CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU
KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO
TREBA DA SE ZIVI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi
roditelji odrastali

Pozdrav generaciji.
ZIVELI !!!

ŠIDHAR

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.
On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.
I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.
A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.
Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.
Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.
„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...
A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim
nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom... Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.
Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.
„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.
„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“
I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji...

ko ume da se voli samo kada je zajedno taj ne pravi pitanje sa kim je.......

BUDI SREĆAN! (Kratka Priča o Zlu u Ljudima)


Na uglu jedne ulice stajao je prosjak i prosio za hljeb.
Ulicom je naišao konjanik, dojahao do njega i udario ga bičem po licu.

Gledajući jahača dok se je udaljavao, prosjak se ispravi i povika:
“BUDI SREĆAN!”

Neki seljak stajao je tu u blizini i vidio sve što se dogodilo.
Ipak…prosjakove zadnje riječi su ga u potpunosti zbunile.
Nije izdržao, a da ne upita prosjaka:
“Zar si zaista toliko ponizan i skroman?!”

“Ne”, odgovori je prosjak. “Ali, da je jahač bio srećan čovjek, nikada ne bi došao da me udari bičem po licu!”

pricha mog druga Nibelungena preuzeta sa drugog sajta :zubi3:

Ovan Vlado,vinova loza i kamen spoticanja


Vlada je bio obicno janje samo svojoj majci neobican..odbacila ga je od sise na rodjenju pa sam ga morao na flasicu hraniti..
Kad je malo ojacao bio je naocit reklo bi se momak i po sam da nije ovan..
Voleo je da brsti vinovu lozu..nekad sam nekad mu ja pokidam kod komsinice Petre al da me ista vidi..
Tu se ona i ja malo svadjamo a njoj se ukrute bradavice od srdzbe..
a leto..mokra majica
Ta seoska idila trajala je do Svetoga Luke..

Jebeno je stoci nadevati imena jer kad jedes istu neka te tuga..moras si priznas da je ukusan ovaj Vlado..a vamo ti tuga neka..razmisljam dal sam vuk il sam covek..jedes i places

Komsinica Petra i dalje ima grudi kao rahatlokume

josh jedna od Nibela


zemljo otvori se i progutaj sve urbane sto sedu na ladnom betonu..

nadjubri se istim..da ne trosimo kravlja govna

pa ondak nam lepo rodi paradaiz organskim uzgojem

i josh jedna njegova...


Jutro,macak i cokanjic


Umih se na potoku i oprah pod pazuh..htedoh se i plaknuti dole al me spreci hladnoca koju recica nosi..smanjuje ego..rapidno

Neka mi ga danas nedirnutog..imam posla oko sena ne kanim se ici da pretim komsinici Marici sa sex..

Razmisljam se..na sta je sve covek primoran da bi dosao do ta tri minuta..ajd cetiri nekad

Macak ide kud i ja ocekuje da mu bacim nesto da izede..bacih mu neka bubala od pileta..vuce se to danima niko nece da jede..

Pojede on to..umi se onako maceci..protegnu..pa zadize nogu i poce lizat svoja jaja..

I ja svatih..on je neovistan bas zbog toga..zato macak ima februar..i to je samo nagon prirode..ovim danima ako mu se hoce hoce..ako nece..on samo ope zadigne nogu..nema ucene za njega..niti pranja niti udvaranja

Zeno daj cokanjcic krv ti ebem

i dalje on..

Juce kroz nase selo prodje Dama..i to ne bilo kakva..nego ona iz crno belih filmova..sa sve cudnim nekim kerom..kao onaj iz citanke..Fifi gledaj tamo..

Ogroman sesir..naocare boje cveca nekog..cudno lepa nekako..sitna..mala..dodje ti je zao a opet..uf..suknja ispod koje je virilo mnogo belih suknjica..joj lepoto moja sve ce ti se skuvati pod njom..da ga ebem ja nikad nista slicno video nisam..uzivo

Mi pred prodavnicom u cudu.. prisebno gurnuh svoga macora zvanog Zmaj i poterah ga kuci..znam da je budala zaskocice ono pseto..skoro je zaskocio Draganovog kera zvanog Pas..koji..tako se ispostavilo..nije bio pas musko..nego kuja..i to ona promiskuitetna

Prodje ona pored nas..nazva nam dobro jutro..i ucinim se da malo i klecnu....a ljudi moji kako je mirisala na nesto lepo

Namah smo prestali brstiti dnevno politicke dogadjaje..jebo Tomu jebo i Borisa..cutimo i zgledamo se..pojede nas radoznalost..tko je to..sto je to ?

Ludi Slavko zvani Pronicljivi prvi se doseti..joj..veli..to mora da je ona sto dosla iz one ladne zemlje ..Island Svedska il Norveska..dosla garant da obidje svojtu

Izadje iz prodavnice..men s cini opet klecnu..i upita nas.."Ima li koji kavaljer da mi pomogne odneti ove kese kucji ?"

Ajd sad budi pametan sta nam rece..nosi sama imas ruke valjda..a i u kesama zagledamo mi..sve nesto malo..nista tesko..i tegla necega sto se kod gazda Sicje vuklo mesecima u prodavnici..hteli smo jednom da uzemo zajebanicje radi..al nismo znali jel slatko il slano pa smo odustali..olive pise..

Kako u selu vazim odvaznog..moje medje niko ni zapisati ne sme..moradoh se javiti s dva prsta da cu ja to poneti..iskapih pivo pa poskocih..o ljudi moji kako je mirisala na nesto lepo...

Nema to ni 300 metara gde su njeni s kucjom..ocas mi dosli..stadoh na vrata..ne izuva mi se..znam kako opanak nekad zatukne..a ljudi moji kako ona lepo mirise..

"Udji"..rece.."nemoj se izuvati..hoces da pijemo caj? "
pogledah se u ogledalo na hodniku..rumen sam..fino zadrigao kao mladi bik..taman kako zene vole..kakav caj jebote caj..jel ti na bolesnog licim..to mislim a cujem sebe kako izgovaram.."moze caj ..hvala "

......

Izlazak bez para


Uvek osmeh na lice i neka priča počne

Tri mačke sedele su u kafiću i pile koktel. Poslednji dinar dale su na ta pića, a noć je bila mlada i izlazilo im se.

Ono malo para koje su im roditelji poslali još na početku meseca potrošile su na nove letnje haljine, koje su im savršeno stajale, jer su se poslednjih meseci izgladnjivale. Uvek im je bilo draže novac potrošiti na kafe, koktele ili cipele nego na hranu. Pritom, linija je iz dana u dan bivala sve bolja.

Nisu imale auto, taksi je bio skup, u prevozu bi ih zagledali kada bi ušle tako sređene, i jedini način da se prevezu od kafića do splavova bio je taj da pozovu neke od svojih drugara i privale im se.

Sve su zgrabile telefone i narednih minuta kuckale poruke. Za pola sata, ispred kafića stajao je novi džip. Ćelavi je svirnuo dva puta i mačke su posedale na belu kožu.

Došle su na splav i, naravno, sa ćelavim prijateljem sele u centralni separe. U rukama su držale Moet i lagano ga ispijale, tako da im čaša za šampanjac što duže ostane u ruci.

Sa ćelavim prijateljem koga su upoznale na splavu pored, tri godine ranije, bili su matori i debeli drugari. Negde pred svitanje, ohrabreni flašama alkohola koje su popili, počeli su da napadaju mlade devojke. Bilo je vreme za polazak kući.

Kulturno se zahvalivši uz obećanje da će se videti opet, izmigoljile su se iz mokrih ruku napaljenih matoraca.

Napolju je počelo da sviće. Duvao je vetar i sušio im oznojena leđa. Na tren su uživale u prizoru, a onda su se setile – kako da dođu kući?

Dok su razmišljale kako će platiti taksi i koja koliko novca ima, prišao je nepoznati momak.

Alkoholisan, ali naizgled fin, udvarao se jednoj od njih. Govorio joj je kako je lepa, kako lepšu devojku odavno nije video, kako bi joj ostrvo kupio i sve na ovom svetu dao samo kada bi se ona upoznala sa njim.

Posle veselog ćaskanja na parkingu i razmene brojeva telefona, ponudio je da nju i drugarice vrati kući.

Jedva dočekavši da konačno sednu i malo odmore noge od visokih štikli, ušle su u kola sa novim prijateljem i njegovim drugom.

Dok se prijatelj smešio i delio komplimente, njegov drug je počeo da urla i udara po kolima, po svojoj glavi i po prozoru. Pokušavši da izađe iz kola u pokretu vrištao je ime neke devojke, nazivao je pogrdnim imenima i pitao gde je i što se ne javlja.

Novi prijatelj prvo je pokušavao da smiri druga, a onda je i on počeo da viče na njega. U sledećem trenutku, na sred mosta, zaustavio je kola i govorio podivljalom drugu kako će on sa devojkama taksijem kući, a njega ostavlja samog da se snalazi. Nakon što se drug malo smirio, kola su krenula dalje, u nepoznatom pravcu.

Srce je lupalo u grudima devojaka, a lica su im pobelela dok je auto jurcao po beogradskim ulicama, prolazeći na crveno svetlo na semaforu. Svađa dva druga nastavila se sve dok ovaj nesrećan u ljubavi nije izašao iz kola.

Igrom sreće, uz hiljadu izvinjenja, devojke su konačno stigle kući, žive i zdrave. Prijatelj je obećao da će ih zvati za nekoliko dana.

Ukoliko i vi volite da se kockate svojim životom na ovaj način, samo napred! Moguće je da ćete se prvi put izvući bez posledica i brinuti samo o tome šta da kažete nepoznatom liku kome ste dale broj kad vas sutra pozove. Ipak, razmislite da li ćete imati sreće i drugi, treći put. Bog čuva ludake i pijanice, istina, ali najpre se morate čuvati same.

Kako sam odlučio da postanem gej


I nova priča je tu

Zovem se Pero Rašić, imam šesnaest godina i idem u ekonomsku školu. Ne pijem, ne pušim i svako jutro radim trbušnjake. Volim da slušam hip-hop, ali na žurkama uvek svi slušaju narodnjake, pa sam i ja naučio sve novokomponovane hitove da se ne bih blamirao.

Večeras idem na rođendan kod drugarice iz odeljenja. Ona je najlepše biće koje postoji na ovom svetu – garantujem! Ima dugu crnu kosu, savršene, zelene oči i mala roze usta ispod prćastog nosa. A tek kako miriše!

Stojim u ćošku već sat vremena. Muziku pušta neki DJ, stariji lik, napucan, na koga su se sve ribe popalile. Za to se nisam pripremio, uz to tek ne znam kako da igram.

Drugari su me ispalili. Borko vežba matiš za kontrolni koji imamo tek u ponedeljak, a Dejan je dobio proliv od nervoze. Ja sam, ipak, odlučio da idem zbog Anđeline, a i već sam spremio i dao poslednje pare za poklon. Prelepo izgleda večeras. Još me nije primetila.

Došao je neki lik koji mi je dao da probam nekakav koktel. Inače ne pijem, ali ovo je prvi čovek koji mi se obratio te večeri. Realno, smorio sam se, a i Anđelina nije skidala pogled sa Luke koji nije skidao ruke s nje.

Sve je počelo da mi se muti. Odjednom, počeo sam da igram ako se igrom mogu nazvati moji neartikulisani pokreti. Svi su se smejali, a dok sam ja provalio da se smeju meni – već je bilo kasno.

“Pero!”, primetila me je. “Pa došao si, nisam te videla, izvini, velika je gužva, pa dok se pozdravim sa svima – znaš kako je.” Nisam znao kako je. Za svoj rođendan pozovem Borka i Dejana na tortu, a potom igramo igrice. Ipak, klimao sam glavom kao da razumem sve te muke oko organizacije rođendana.

Napumpala je usne! Nisu više bile male i roze i nisu mi se svidele. Njoj se nije svideo moj poklon. Nasmejala se kiselo i rekla mi je da je sladak, a onda mi je pokazala nekakav nakit od kristala – zaboravio sam od kojih. To joj je Luka kupio.

Vratila se i sela za Lukin separe. Ubrzo su počeli da se ljube. Onda su negde otišli. On se vratio nasmejan i hvalio se drugovima.

Ona se vratila sa razmazanom šminkom, brisala je usta rukom i legla je u separe. Zaspala je. Haljina joj se podigla i videle su joj se gaće. Luka je već igrao sa drugom devojkom.

Na putu do kuće počeo sam da plačem. Potom sam čuo da me neko doziva: “Dečko, dečko!”. Četiri zgodne devojke, teturale su se i išle su ka meni.

“Ćao, prijatelju, pomozi nam, reši nas muka. Ja sam Rada. Kaži ti meni da ili ne?“

Ništa nisam kapirao, ali sam, ipak, rekao da.

“Da, a? Čekaj, ova plava devojka, vidi je – kaži ti ko je za nju bolji Dragan ili Miodrag?“

Dragan, rekao sam.

“Jao Dragan, pa prelepo. Jao Smiljka, poljubi malog, kako je pametan, pa rekao ti je Dragan. A Miloš ili Žika?“

Rekao sam Žika.

“A ova devojka što sedi tamo kod kontejnera. Jel’ za nju bolji Bla Bla ili Blaaa?“

Bla bla.

Crnka me je grlila i govorila mi da sam šećer. Plavuša je snimala situaciju i smejala se. Jedna je sedela kod kontejnera, a ova što me je ispitivala smrdela je na alkohol.

Pitala me je da li se drogiram i rekla mi je kako bi trebalo da idem u teretanu i da jedem plazmu. Pitale su me za ime kako bi me našle na Facebooku i pričale su o tome kako ću ja za tri godine da postanem šmeker.

Zgrozio sam se. Devojke su bile starije od mene. Izdaleka lepo izgledaju. Hiljade misli i osećanja su me progonili. Pred očima mi je bila Anđelina, onako kontuzovana i polugola u separeu. Sve devojke su mi odjednom delovale tako jadno, odvratno i prljavo.

Pobegao sam od ove četiri ludače i otišao kući. Te večeri zgadile su mi se devojke.
L.Gatic

Ljubav je prestala



U moru nepoznatih lica tražila je prijatne poglede i osmehivala se. Ovo je bio njen prvi bal i tremu koja joj je stezala stomak ućutkivala je vinom.

“Dobro veče, ovo je za vas”, rekao je lep i nasmejan mladić, uručivši joj buket cveća i pismo.

Drugarice su se nadvile nad zlatnom kovertom sa velikom satenskom mašnom i čitale nalivperom ispisane redove – “Princezo, lep provod na balu ti želim. Tačno u ponoć kočija će biti parkirana ispred dvorane, a ja ću te čekati u njoj. Vidimo se.”

Suze su potekle niz njeno rumeno lice i spirale mastilo sa belog papira. Znala je ko je poslao pismo iako se nije potpisao. Znala je da je i dalje voli, da misli na nju i da se raduje njihovom susretu. Ipak, bila je svesna toga da ona više ne oseća isto to prema njemu.[You must be registered and logged in to see this image.]Nekoliko čaša vina i nekoliko sati kasnije istrčala je iz dvorane. Bela haljina vukla joj se po zemlji dok je trčala prema kočijama.

“Uđite, sedite”, rekao je kočijaš svetlih očiju.

Ušla je i pogledom tražila princa, ali on nije bio tu. Na sedištu je stajala još jedna zlatna koverta sa satenskom mašnom. “Dođi tamo gde smo se prvi put sreli”, pisalo je.

Rekla je kočijašu da požuri i uputila se ka mestu gde je upoznala princa. Igra joj se nije dopala, ali je bila rešena da ga vidi i kaže mu da ona njega više ne voli.

Kočija je stala tačno ispred treće koverte. “Dođi tamo gde jutro najlepše sviće”, pročitala je i dala komandu kočijašu. Konj je besno rzao, kao da je osetio i njen bes. Ostavila je prijatelje na balu, tragala po hladnoj noći za princem već satima, a on se nikako nije pojavljivao.

Kočije su stale pored reke. Oduvek je volela vodu. Bilo je mirno i tiho i na površini vode ogledao se pun mesec. Očekivala je da se princ pojavi svakog trenutka. Gledajući unaokolo ugledala je satensku mašnu kako viri iza kamena. Vrisak je rasparao muklu tišinu i ona je pala na zemlju plačući.

Kočijaš je dotrčao do nje i zagrlio ju je. Bio je prljav i prost, ali je imao najsvetlije oči koje je ikada videla.

Te noći, pored te reke, najlepše svitanje dočekala je sa kočijašem. Na njegovom ramenu plakala je satima i pričala mu svoju životnu priču.

Govorila je o princu, o ljubavi koja je prestala, o greškama koje su pravili i o krivici koju oseća jer ga više ne voli. Govorila je kako su svi oduševljeni njime, kako njihove porodice planiraju venčanje, njene drugarice mogu satima govoriti kako bi volele da imaju muža kao što je on, ali da ona to ne želi.

Rekla mu je kako je to najdivniji čovek koga je upoznala, kako je svesna da je možda niko nikada neće voleti kao što je on voli, kako niko nikad neće raditi to što on za nju radi i kako joj i dok to govori, on već nedostaje. Ali svesna da je ona ljubav koju je nekada osećala prema njemu nestala, shvatila je da je najpoštenije da ga pusti da ode i usreći neku drugu devojku.

Kočijaš ju je ćutke gledao svojim svetlim očima. Brisao joj je suze i na kraju ju je poljubio. Osećala se čudno. Prvi put je uradila nešto tako zabranjeno, nešto tako neočekivano. Ali dopalo joj se.

Dok se stotinu osećanja mešalo u njoj, počelo je da sviće. Vetar je počeo da duva i prinčeva pisma su odletela u reku. Shvatila je da je vreme da odustane od igre. Princ i ona jedno drugom nisu suđeni.

Suznim očima pogledala je kočijaša. Prvi put joj se nasmejao. To je bilo najlepše jutro u njenom životu.

У једном старом храму налазила се слика следеће садржине: насликан је био један свештеник, који се другима обраћао са: «Ја вас свему учим.»; поред њега се налазио један властодржац, крај кога стајаху записане речи: «Ја владам над свима вама.»; крај властодршца стајао је војсковођа, говорећи: «Ја вас све штитим.»; а поред војсковође је стајао сељак, који показиваше своје нажуљале руке, уз речи: «Ја вас све храним.». На крају, негде у ћошку слике, један ђаволак се смејуљио, говорећи: «Сви ћете мени припасти, уколико не будете ваљано извршавали своје обавезе.».

ISTINSKI PROŽIVLJENO VRIJEME

Ovo je priča o jednom čovjeku koga bih nazvao Tragačem.
Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim
traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je prosto čovjek
čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač osjeti snažnu potrebu da krene za grad
Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osjećanja, koja
dopirahu iz nepoznatih mjesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.

Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise
grada Kamira. I malo prije nego da stigne do samih kapija grada, pažnju
mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i
mnoštvom raznoraznog proljećnog cvijeća. Sa svih strana brežuljak bješe
ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da
uđe.

Iznenada osjeti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo
zadrži na tom mjestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da
se kreće između bijelog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po
zemlji.

Pusti da mu pogled kao leptir prelijeće preko svakog detalja u tom
šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na
jednom bijelom kamenu:
Abdul Tareg, živio 8 godina, 6 mjeseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već
nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako
malo dijete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susjednom kamenu
takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:
Jamir Khalib, živio 5 godina, 8 mjeseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mjesto bilo je ustvari
groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita
ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vijek. Obuze ga
užas kada je ustanovio da je najstarije dijete koje je tu bilo
sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina. Pritisnut neizmjernom
tugom, sjede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, vidjevši
nepoznatog čovjeka krenu prema njemu. Neko vrijeme ga je posmatrao kako
plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.

- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je sa ovim
gradom? Kakav užas se ovdje dešava? Zašto ima toliko mrtve djece
zakopane na ovom mjestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad
ovim ljudima i natjeralo ga da napravi dječije groblje?!

Starac mu odgovori:
- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas
postoji jedan drevni običaj. Dozvolite da vam pojasnim: kada neko dijete
navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu svesku,
kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje,
on treba da otvori tu svesku i da zapiše: lijevo, to što ga je
obradovalo i desno, vrijeme trajanja te radosti.
Upoznao se sa djevojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta
neizmjerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dvije? Tri i po?… Zapiši.
…
Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…
Trudnoća i rađanje prvog djeteta?
Ženidbe prijateljá?
Putovanje iz snova?
Susret sa bratom koji dolazi iz daleke zemlje?
Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u
naše male sveske zapisujemo svaki trenutak naše radosti…Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo svesku i da mu saberemo svo
vrijeme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što
vjerujemo da je to jedino istinski proživljeno vrijeme.

Jednoga dana mladić je stajao u središtu grada razmišljajući kako on ima najlepše srce u celoj dolini.
Prošla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savršeno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu.
Da,svi su se oni uistinu složili da je njegovo srce najlepše koje su ikad videli.
Mladić je bio jako ponosan i još se više i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.
Iznenada,jedan stari čovek pojavio se ispred povorke i rekao: „Zašto tvoje srce nije približno lepo kao moje?”
Povorka i mladić pogledali su u to starčevo srce.
Udaralo je snažno,ali prepuno ožiljaka,bilo je mesta gde su komadići bili premešteni i onih koji su bili stavljeni,ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostećenih strana(ivica).
Ustvari,bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je započeo - kako može reći da mu je srce lepše nego što on misli? Mladić je pogledao u starčevo srce i vidio njegovo stanje, i nasmejao se.„Mora da se šališ, rekao je. Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno a tvoje je prepuno ožiljaka i suza.

”Da,rekao je starac,tvoje izgleda savršeno ali nikad se ne bih takmicio s tobom.
Vidiš,svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadić srca i dam je toj osobi,i često mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca,ali budući da delovi nisu jednaki,ja imam nekih grubih završetaka koje delim,jer me podsećaju na ljubav koju delimo.
Ponekad dam delove srca,ali mi osobe ne vrate svoj komadić srca.
To su ti prazni delovi-davanje ljubavi je reskiranje.
Ovi ožiljci su bolni,otvoreni su,podsećajući me na ljubav koju imam za ljude takođe,i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje čekam.

Bio jednom jedan kralj i imao veliki vrt.
Svaku je biljku, i svako drvo, sadio s pažnjom i ljubavlju.
Vrt je bio njegov ponos, i mnogi su posetioci dolazili da bi se divili remek delu kralja-vrtlara.
Jednog dana kralj se uputi u šetnju vrtom, željan odmora od državničkih poslova.
Kako se iznenadio kad je zapazio da sva stabla, grmlje, i cvetne leje, venu i suše se.
"Šta to znači"? upita kralj. Zastao je pred jednim hrastom.
"Kaži mi, šta te muči, kakva te bolest obuzela"?
"Umirem od tuge zato što ne mogu dosegnuti visinu smreke", reče hrast tužno.
Kralj pogleda smreku. Ona je zaista nadvisivala hrast.
Sva ostala stabla činila su se, u poredjenju s njom, patuljasta.
Ali i smreka je klonula od neke tajne muke.
"Šta je tebi"? upita kralj."Izgledaš kao da si izgubila životnu snagu".
"Bolujem, jer ne mogu rađati grožđe", žali se smreka.
Kralj potom potraži vinovu lozu, i vide da se i ona suši.
"Šta je opet tebi" upita."Smreka ti zavidi na grozdovima, a ti veneš".
"Zašto ne mogu cvetati poput ruže"? žalosno će vinova loza.
Medjutim i grm ruže se pokunjio. Zavidio je vrbi na dugim kosama, vrba je plakala što ne miriše kao lipa, ili bor...
Naposletku, kralj naiđe na divlju ljubičicu, koja je cvetala i blistala kao da je najzadovoljnija na svetu.
"Kako to da si tako vedra"? upita je kralj.
"Pa evo, reći ću ti", uzvrati ljubičica.
"Kad si me sadio, ti si zaista želeo baš mene, a ne neku drugu biljku.
Da si želeo trešnju, ljiljane, ili tulipane, onda bi njih zasadio.
Ali zasadio si mene.
Zato sam zadovoljna što sam ljubičica, i trudiću se da budem što lepša i što bujnija, jer ja ne mogu biti nešto drugo nego ono, što jesam"....

Moderan čovek

Neki moderan čovek zalutao u pustinji.
Nemilosrdna sunčeva žega gotovo ga je ispila.Odjednom ugleda oazu.
- Fatamorgana, - mislio je - igra svetla i zraka koji me želi zavarati. Približavao se oazi ali ona nije išcezavala. Video je datule, travu i stene iz kojih je izvirala voda.
- To je, razume se, fantazija gladnoga - razmišljao je - pa, jasno, sad čak čujem žuborenje vode. Halucinacija sluha! Kako je priroda nemilosrdna!
Skapao je u tim mislima i umro.
Sat kasnije našla su ga dva beduina. Reče jedan:
- Možeš li ti takvo što razumeti? Datule mu rastu gotovo uz sama usta, a on pored samog izvora leži - skapao od gladi i žeđi!
- On je moderan čovek - odgovori drugi beduin - nije verovao.

Beskućnik


"Posećujući okrepljujuće časove meditacije, čuo sam predivnu priču o jednom učeniku meditacije. Želeo je da sažaljenje postane deo njegovog svakodnevnog života. Živeo je sam u stanu u velikom gradu. Na dnu stepeništa, u hodniku zgrade, životario je jedan beskućnik.

Kao i većina prolaznika, učenik meditacije je svakodnevno prolazio pored beskućnika ne gledajući ga. Nekoliko puta mu je udelio nešto sitnine, uglavnom iz osećaja krivice, ne trudeći se da na njega obraća pažnju niti da o njemu razmišlja. Nije bio ni nemilosrdan ni zao, jednostavno je bio ravnodušan.

Učeći meditaciju ubrzo je video da mora da otvori svoje srce prema svojim bližnjima - ne samo na rečima, već u stvarnom, svakodnevnom životu. Shvatio je da bi najbolji početak za postizanje tog cilja bio upravo taj beskućnik.

Jednog dana je izašao iz svog stana, sišao niz stepenice i pogledao ga pravo u oči, kao da mu je blizak prijatelj. Beskućniku je bilo neprijatno i odmah je skrenuo pogled. Ipak, vrata sažaljenja su konačno otvorena.

Sedmice su prolazile i učenik meditacije je svakoga dana prolazio pored beskućnika, pažljivo se trudeći da ga pogleda u oči. Svakoga jutra, pre izlaska iz zgrade, učtivo bi rekao: "Dobro jutro. Kako ste danas ?" I svake večeri, vraćajući se kući s posla, rekao bi: "Kako ste proveli dan ?"

Ljubaznost se napokon isplatila. Malo - pomalo, beskućnik je izlazio iz svoje čaure i počeo da mu uzvraća poglede, u nekoliko navrata se i osmehnuo. Konačno, posle izvesnog vremena, počeo je da mu odgovara na postavljena pitanja. Odgovarao bi: "Jutros sam prilično dobro. A vi ?" Uveče bi rekao: "Večeras mi je bolje nego jutros. Hvala na interesovanju." Njegovo samopouzdanje je raslo.

Vremenom je to preraslo u ritual u kojem je učenik meditacije počeo istinski da uživa. Iskreno se radovao susretu sa svojim "prijateljem", otkrivši istovremeno da mu je sve lakše da se sprijatelji sa ostalim strancima.

A onda je jednog dana beskućnik nestao bez traga. Učenik meditacije se naprasno rastužio, pitajući se šta bi mogao da bude razlog. Dani su prolazili ali beskućnik mu je i dalje nedostajao. Na kraju se jednostavno pomirio s njegovim nestankom i sećanja su počela da blede. Nastavio je sa svojim uobičajenim životom.

Jednog dana, oko mesec dana kasnije, kada je u povratku s posla ušao u zgradu, na stepenicama je sedeo nepoznati čovek. Kada mu je prišao ovaj je odmah ustao da ga pozdravi. Nije poznavao ovog stranca koji mu je ipak, kao kroz maglu, odnekud bio poznat.

Čovek je ispružio ruku i rekao: "Izvinite što Vas ometam, g-dine, ali samo sam hteo da Vam se zahvalim."

"Da mi se zahvalite ?", uzvratio je učenik meditacije. "Na čemu?"

"Vidite", rekao je stranac,"nekada sam živeo upravo ovde, pod ovim stepenicama. Toliko sam se stideo sebe i imao tako malo samopoštovanja da me niko nije poznavao." Posle kratke pauze, nastavio je. "Godinama unazad niko nije bio ljubazan prema meni. Niko nije hteo ni da me pogleda, a kamoli da mi posveti vreme. Nisam imao prijatelja niti sam cenio sebe. Onda ste Vi počeli da me primećujete. Bili ste ljubazni prema meni. Na kraju sam shvatio da, ako Vi možete da budete ljubazni i ukažete mi poštovanje, onda bih možda i sam mogao da budem ljubazan i pokažem sebi malo poštovanja. Tako sam se pokupio i pronašao posao i stan. Kupio sam novu odeću. Moj se život preokrenuo. A znate zašto ? Zbog Vas. Vaša dobrota i želja da me poštujete i budete dobri prema meni promenili su moj život. Samo sam hteo da Vam se zahvalim."

PRAVILO DŽIMA DŽARMUŠA[You must be registered and logged in to see this image.]

Ništa nije originalno. Kradi od svega što ti daje inspiraciju ili podstiče maštu. Gutaj stare filmove, nove filmove, muziku, knjige, slike, fotografije, pjesme, snove, nasumične razgovore, arhitekturu, mostove, ulične znakove, drveće, oblake, gomile vode, svjetlost i sjenke. Biraj da kradeš samo od onih stvari koje govore direktno tvojoj duši. Ako to uradiš, tvoj rad (i krađa) će biti autentični. Autentičnost je neprocjenjiva; originalnost ne postoji.

I ne brini oko prikrivanja svoje krađe – slavi je kako god ti odgovara. U svakom slučaju, stalno imaj na umu ono što je Žan Luk Godar rekao:
“Nije poenta u tome odakle stvari uzimaš – poenta je u tome kuda ih vodiš.”

KRALJ KANUTE

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nekada davno, Engleskom je vladao kralj po imenu Kanute. Kao i mnogi vladari i moćne osobe, Kanute je uvijek bio okružen ljudima koji su mu se ulizivali. Svaki put kada bi ušao u prostoriju obasipali bi ga hvalospjevima.

„Ti si najveći čovjek koji je ikad postojao!“ – rekao bi jedan.

„O kralju, ne može postojati nijedan čovjek moćan kao ti!“ – rekao bi drugi.

„Vaša visosti, ne postoji ništa što ne možete uraditi!“ – neko bi rekao podsmješljivo.

„Veliki Kanute, ti si kralj nad kraljevima,“ opjevao bi neko četvrti. „Niko se u ovom svijetu ne usuđuje da ti se suprotstavi.“

Kralj je bio razuman čovjek i s vremenom mu je dosadilo da sluša takve glupe govore. Jednog dana, dok je šetao kraj obale mora sa svojim službenicima i dvorjanima koji su ga po običaju obasipali hvalospjevima, Kanute je odlučio da ih nauči lekciji.

„Znači, kažete da sam ja najveći od svih kraljeva?“ – upitao ih je.

„O kralju“ – zavapili su, „Nikad nije postojao moćniji čovjek niti će ikad postojati!“

„I vi kažete da me sve stvari slušaju?“ – Kanute ih je upitao.

„Apsolutno! Svijet se pred tobom saginje da ti oda počast!“

„Razumijem,“ – odgovorio bi kralj. „U tom slučaju donesite mi stolicu i spustićemo se dolje ka vodi.“

„Odmah, Vaša visosti!“ Uzvropoljili su se da mu donesu stolicu.

„Prinesite je bliže moru,“ Kanute je naredio. „Spustite je baš ovdje, na rubu vode.“ Sjeo je i razgledao okean ispred sebe. „Primjećujem da plima nadolazi. Mislite da li da će stati ako joj naredim?“

Njegovi službenici ostali su zbunjeni, ali se nisu usudili da kažu ne. „Dajte naredbu, o najveći kralju i plima će vam se pokoriti,“ – rekao je jedan od njih.

„Vrlo dobro. More,“ – uzviknuo je Kanute, „Naređujem ti da se više ne pomjeraš! Talasi, stanite s talasanjem! Ne usuđujte se da mi dotaknete stopala!“

Sačekao je minut, mirno, dok ga jedan mali talas nije zapljusnuo po stopalima.

„Kako se usuđuješ!“ – Kanute je povikao. „Okeane, odmah se vrati! Naredio sam ti da se povučeš ispred mene i sad me moraš poslušati! Nazad!“

Umjesto odgovora još jedan talas ga je zapljusnuo i zapetljao se oko kraljevih stopala. Plima se podigla, kao i inače. Voda se dizala sve više i više. Stigla je do kraljeve stolice i smočila mu odeždu. Njegovi dvorjani su stajali oko njega, prestrašeni i razmišljali da li je kralj poludio.

„E pa, moji prijatelji,“ – rekao je Kanute, „izgleda da nemam toliko moći koliko ste me uvjeravali. Možda ste nešto danas naučili. Možda ćete zapamtiti da postoji samo jedan kralj koji je svemoćan i koji upravlja morem i drži okean u šupljini svoje šake. Predlažem da svoje hvalospjeve zadržite za njega.“

Kraljevski službenici i dvorjani oborili su glave kad su shvatili veličinu svoje gluposti. Neki su kasnije pripovijedali da je Kanute skinuo svoju krunu i da je nikad više nije stavio na glavu.

ZBOG ČEGA SU PSI BOLJI OD LJUDI

Psi nemaju problem da pokažu privrženost u javnosti.
Psi osjećaju da im nedostaješ kada si odsutan.
Psi osjećaju krivicu kad urade nešto loše.
Psi priznaju kad su ljubomorni.
Psi jasno stavljaju do znanja kada žele izaći napolje.
Psi ne igraju igrice sa tobom – osim igre hvatanja (pri čemu se nikad ne smiju zbog načina na koji bacaš).
Pse možeš naučiti nečemu.
Najgora društvena bolest koju možeš dobiti od pasa su buve. (Dobro sad, stvarno najgora bolest koju možeš dobiti od njih je bjesnilo, ali za to postoji bjesnilo i usput ubiješ onoga ko je prenio bolest).
Psi razumiju značenje riječi “Ne”.
Psi to i misle kada te poljube.

ŠTO JEST, JEST!
[You must be registered and logged in to see this image.]
Čini mi se da su moji roditelji ostarjeli i da više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze? ‘Ono što jest, jest’, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.”

******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, ženu siromašnog porijekla koja mu je postala posljednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaviješću da je Sabrinina majka bolesna. Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se uspela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obaviješten o događaju.

“Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!”

Drugi dan, dok je Sabrina sjedila u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla posljednju breskvu koja je ostala u košari.

“Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

“I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom posljednju breskvu.

“Koliko me voli!” komentarisao je poslije kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala posljednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?”

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sjedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sjećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.”

***

“Stvarnost je uvijek ista. Što jest, jest. Ipak, kao i u priči, čovjek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmjerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VJERUJ SVOJIM OČIMA!“

NIJE PAMETNO ZADUŽIVATI SE
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jednom je neki maharadža, koji je bio na glasu kao mudrac, navršio sto godina. Događaj je dočekan s velikim veseljem budući da su svi voljeli svog vladara. U palati je te noći bila organizovana velika zabava, a bila su pozvana sva imućna gospoda iz kraljevstva i drugih zemalja.

Kad je došao taj dan, brdo darova nagomilalo se na ulazu u salon gdje je maharadža trebao pozdraviti svoje uzvanike. Tokom večere maharadža je zamolio sluge da podijele darove na dvije grupe: na one koji imaju ime pošiljaoca i one za koje se ne zna ko ih je poslao. Nakon dezerta kralj ih je poslao da donesu sve darove podijeljene na dvije grupe, jednu sa stotinak velikih i skupih darova i drugu, manju, sa svega desetak darova.

Maharadža je počeo otvarati darove iz prve grupe i pozivao je one koji su mu ih poslali. Svako od njih popeo bi se do prijestolja, a on bi mu rekao: “Hvala ti na daru, vraćam ti ga i sve je po starom.” I vratio bi dar ma kakav bio.

Kad je završio s prvom grupom, prišao je drugoj gomili darova i rekao: “Ovi darovi nemaju pošiljaoca. Ove ću prihvatiti jer me ne obvezuju ni na šta, a u mojim godinama nije pametno zaduživati se.”

NIJE LOŠE ZNATI OVE STVARI
[You must be registered and logged in to see this image.]

Visina tvoje plate ne određuje koliko si dobra osoba.

Stvari koje je teško prevaliti preko jezika su obično najvažnije stvari.

Imaš slabu stranu ako si dovoljno dobar samo u jednoj stvari.

Niko ti neće ispuniti želje; bolje bi bilo da se sam pokreneš i da ih ispuniš.

To što razbijaš glavu oko nekog problema ne znači da ćeš ga lakše riješiti.

“Zdravo!” je najmoćnija riječ protiv usamljenosti.

Ne možeš se osloboditi svojih strahova, ali možeš naučiti živjeti sa njima.

Osjećaj krivice je beskoristan.

Svakog dana postavi pred sebe jedan dodatan izazov.

U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše.
Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad
dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće,
napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo.
Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I
tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i
mudrosti.
Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro,
privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale
nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj
narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…
No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum.
Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj
ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I
umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači.
Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i
pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša
djevojka na svijetu i voljena u narodu.
Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim
pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je
dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka. No, Zavist nije
mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne
majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast.
Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju
zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez
Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a
tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru
majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod
nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše
još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog,
časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.
Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na
čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je,
ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom
Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom
narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da
nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.
Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao
otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će
nekim čudom ozdraviti.
Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:
“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš
ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”
Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!
Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i
Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od
kutije zaborava.

Nikola Borovčanin

CRNI BALON


Jedan crnački dječak na seoskom sajmu gledao je čovjeka koji je prodavao balone. Očito, čovjek je bio dobar trgovac, budući da je pustio crveni balon da se visoko digne u zrak i tako privukao dobru skupinu mogućih malih kupaca.
Potom je pustio plavi balon, pa žuti i bijeli. Svi su se dizali u zrak sve dok nisu nestali. Crni dječak je dugo gledao u crni balon, a potom upita: "Gospodine, ako pustite taj crni balon, hoće li se i on onako visoko dići kao i drugi?"
Prodavač balona srdačno se nasmiješi dječaku, potom pusti konac koji je držao balon, i dok se balon dizao u zrak, reče: "Sinko, nije pitanje boje. Ono što je u njemu diže ga u zrak."

PRAVE VRIJEDNOSTI


Postoji priča o čovjeku koji se naljutio na svoju trogodišnju kćer jer je uništila ukrasni papir za umotavanje poklona.
Nisu imali novaca, i čovjek je postao ljut kada je djevojčica pokušala zamotati kutiju koju je mislila pokloniti.
Kako god, slijedećeg jutra mu je kćerkica donijela poklon i rekla "ovo je za tebe, oče."
Čovjek je bio posramnjen svojom jučerašnjom reakcijom, ali se ponovno naljutio kad je vidio da je kutija prazna.
Izgalamio se na nju govoreći: "Zar ne znaš da kada nekome daš poklon, unutra treba biti nešto?!" Malena djevojčica ga je pogledala sa suzama u očima i zaplakala: "Oče, kutija nije prazna. Otpuhnula sam poljupce unutra. Svi su za tebe."

Čovjek je bio slomljen. Stavio je ruke oko svoje kćerkice, i molio za oproštaj.

Ubrzo nakon toga, u automobilskoj je nesreći djevojčica poginula. Otac djevojčice je čuvao poklon mnogo godina, i svaki put kada bi bio obeshrabren, uzeo bi poljubac iz kutije i sjetio se ljubavi koju je djevojčica stavila u kutiju.

Priča o zanemarenom namazu

Sjećao se svoje nane i njenih upozorenja da obavi svoj namaz na vrijeme: «Moj sine, ne bi trebao ostavljati svoj namaz do ovog kasnog vremena !» Njegovoj je nani bilo sedamdeset godina, ali kad god bi čula ezan, hitro poput strijele odazivala bi se na mujezinov poziv. On, naprotiv, nikad nije mogao savladati svoj ego da ustane na molitvu. Šta je god radio namaz mu je bio na posljednjem mjestu i uvijek ga je žurno obavljao da...

bi stigao na vrijeme. Razmišljajući o tome, ustao je i shvatio da je ostalo još samo petnaest minuta do ezana za jaciju. Brzo je uzeo abdest i klanjao akšam. Dok je činio tesbih, ponovo se sjetio svoje nane i postidio se svoje molitve. Ona je klanjala s takvom skrušenošću i mirom. Počeo je sa svojom dovom, zatim se spustio na sedždu i ostao u tom položaju neko vrijeme. Bio je u školi cijeli dan i bio je tako umoran.

Naglo ga je probudio čudan zvuk, buka i vrištanje. Oblio ga je leden znoj. Razgledao je oko sebe, u svakom pravcu u kojem bi pogledao - bili su ljudi. Velika gužva. Neki su stajali sleđeni, gledajući oko sebe, neki su trčali lijevo i desno, potpuno izgubljeni, dok su neki klečali na koljenima sa skupljenim rukama, samo čekajući... Ispunio ga je čisti strah i panika kad je shvatio gdje se nalazi. Bio je to Sudnji dan!!!

Dok je bio živ slušao je o polaganju računa na Sudnjem danu, ali to mu se činilo tako dalekim! Da li ovo može biti plod njegove mašte, nešto što je njegov um izmislio?! Ne, iščekivanje i strah su bili tako veliki – nemoguće je da ovo nije stvarnost. Ispitivanje je i dalje trajalo. Počeo je očajnički trčati od čovjeka do čovjeka pitajući da li je njegovo ime prozvano. Niko mu nije mogao odgovoriti.

Iznenada, začuo je kako neko proziva njegovo ime, te se more ljudi rastavilo i napravljen je prolaz za njega. Dvojica su ga zgrabila za ruke i vodili naprijed. Ne gledajući, prolazio je kroz gužvu. Meleki su ga doveli do centra i tu ostavili. Dok mu je glava bila oborena, čitav njegov život mu je prolazio pred očima, kao kakav film.

Vidio je svog oca kako trči sa predavanja na predavanje, trošeći svoje zdravlje na putu islama. Vidio je svoju majku kako poziva goste u njihovu kuću, postavljajući jednu sofru, dok je drugu podizala. Branio se: »I ja sam uvijek bio na tom putu. Pomagao sam drugima. Širio sam Allahovu riječ. Obavljao namaz. Postio ramazan. Šta god nam je Allah naredio da činimo, činio sam. Što je Allah zabranio, nisam radio.» Počeo je plakati i razmišljati o tome koliko je volio Allaha. Znao je da sve što je uradio u životu nije bilo onoliko koliko Allah zaslužuje. Znao je da je Allah njegov jedini Zaštitnik...

Znojio se i tresao kao nikad u životu. Oči su mu bile uperene na vagu djela, čekajući odluku. Konačno, odluka je donesena. Dva meleka, držeći listove papira u rukama, okrenuli su se prema gomili ljudi. Noge su mu bile pred kolapsom. Sklopio je oči kada su počeli čitati imena onih koji idu u džehennem. Njegovo su pročitali prvo. Pao je na koljena i vikao iz sveg glasa kako to ne može biti. «Kako ja mogu ići u džehennem? Služio sam druge cijeli moj život, širio sam Allahovu riječ među drugim ljudima...»

Zamaglilo mu se pred očima, tresao se cijelim tijelom. Ona dva meleka su ga uzela za ruke. Dok su mu se noge vukle, vodili su ga kroz gomilu prema ivici vatrene džehennemske provalije. Vikao je i očajnički razmišljao ima li iko od ljudi da mu pomogne... Dozivao je sva dobra djela koja je uradio: pomaganje svom ocu, svoj post, svoje namaze, Kur´an koji je čitao, pitao je da li mu ijedno od tih djela može pomoći!? Ali, meleki su ga i dalje vukli prema džehennemu.

Približili su se Vatri. Njegov posljednji pogled unazad... Zar nije Resulullah, s.a.v.s., rekao koliko je čista osoba koja se kupa u rijeci pet puta svaki dan, toliko i namaz obavljen pet puta dnevno čisti od grijeha?! Počeo je vikati: «Moj namaz? Moj namaz? » Dva se meleka nisu zaustavljala i došli su do same ivice ambisa džehennemskog. Osjećao je vatrene plamenove po svome licu. Nada se potpuno ugasila, osuđen je na vječnost u vatri... Jedan od meleka gurnuo ga je i on je padao, gledajući dno koje je bilo sve bliže i bliže...

Odjednom, čvrsta ruka ga je zgrabila i povukla nazad. Obrisao je prašinu sa očiju i vidio starog čovjeka bijele, duge brade. Upitao ga je: «Ko si ti?» Stari čovjek je odgovorio: «Ja sam tvoj namaz.» «Pa, gdje si do sada? Spasio si me u zadnji momenat! Još malo i završio bih na dnu džehennema!» Stari se čovjek nasmijao i rekao: «Pa i ti si mene obavljao u zadnju minutu, zar si zaboravio?!»

U tom trenutku otvorio je oči i podigao glavu sa sedžde. Bio je sav mokar od znoja. Slušao je glasove koje dolaze spolja i čuo je ezan za jaciju. Brzo je ustao i otišao uzeti abdest.

«A teško klanjačima, koji namaz svoj kako treba ne obavljaju[You must be registered and logged in to see this image.]

Pohlepni pas
Jednog dana pas nađe komad mesa. Obradovao se i uzeo ga. Išao je sve dok ne dođe do jednog jezerceta kako bi meso pojeo sam. Pogledao je u jezero i vidje svoju sliku u vodi. Pomislio je da je to drugi pas i učini mu se da on nosi još veći komad mesa. Poželio je taj veći komad i bacio svoj iz usta. Skočio je u vodu kako bi sčepao veći komad. Međutim, ništa nije našao. Vratio se na obalu tražeći komad mesa koji je već ispustio. Ali ga je već vrana odnijela. Pas se rastužio zbog gubitka. Začuo je drugog psa kako mu govori. „Pohlepni psu, izgubio si meso iz svojih ruku iz pohlepe da se dočepaš onog u tuđim rukama.“[You must be registered and logged in to see this image.]

Živio jedan čovjek zajedno sa svoja tri brata. Jedan dan dođe mu iznenadna vijest da mora ići na jedan težak put. Čovjek se zabrinu, pa se obrati jednom bratu, da mu pomogne na tom putu, ali mu brat reče da mu ne može pomoći, da on ima svoj život i svoje obaveze.



Čovjek se obrati drugom bratu, pa mu ovaj reče da mu ni on ne može puno pomoći. Na kraju vidjevši da mu nema pomoći od ova dva brata, čovjek se obrati trećem bratu, sa istom molbom, pa mu treći brat reče: "Ja sam s tobom uvijek bio i nisam te napuštao, tako da ću i ovaj put krenuti sa tobom".



Tada reče čovjek: "Ja sam od sve braće najmanje mislio na tebe i najmanje sam ti pažnje poklanjao, a sad me ova dva brata ostaviše. Eh, da sam bogdo ranije znao da si mi tako dobar prijatelj, više bi se brinuo o tebi."



Ovome čovjeku je , u stvari, došla smrt i to je taj teški i iznenadni put na koji je morao ići.



Njegov prvi brat je njegova familija, drugi brat je njegov imetak a posljednji brat su njegova djela.



Rekao je Allahov Poslanik Muhammed s.a.w.s., : "Umrlog (na dženazi) prate tri stvari: njegova porodica, njegov imetak i njegova djela. Dvoje se vraća, a jedno ostaje sa njim, vraćaju se porodica i imetak, a s njim ostaju njegova djela"

Odakle ideš...

Jedan šejh, po imenu Muzaffer, pripovijeda da je Behlul, (mudra) luda, naišao jednom prilikom na halifu Haruna Rešida koji ga upita: “Odakle ideš?” A on veli: “Iz Džehennema.” “A šta si tamo radio?” – veli halifa. “Trebala mi je vatra pa sam otišao tamo da mi dadnu, ali čuvar Džehennema mi reče: “Mi ovdje nemamo vatre.” “Kako nemate vatre, zar Džehennem nije mjesto vatre?” “ma kažem ti, ovdje nema vatre, jer vatru donosi ovdje svako sa sobom, u sebi.”

Behlulova poruka je da svako u sebi nosi vatru i da ce sam sebe kazniti.
Onaj ko u sebi savlada strasti, prohtjeve, on je zatvorio sve otvore za griješenje, a otvara put ka Džennetu.
Ibrahim, a.s., bio je bacen u vatru, ali mu nije naškodila, čak mu je bilo lijepo, pa ko hoće da mu Džehennem ne naškodi neka izgradi iman, kakav je imao Ibrahim, a.s.

Allah, dž.š., nas upozorava na dunjaluku lakšom kaznom prije ona teške, riječima:
“I sigurno ćemo im dati da okušaju kaznu prije najveće kazne da bi se povratili.

Bio jednom jedan otok na kojem su živjeli svi osjećaji i ljudske
vrijednosti : Dobra Volja , Tuga , Znanje ...i medju ostalima i
Ljubav....
Jednog su dana shvatili da će njihov otok potonuti , te su
pripremili svoje brodove kako bi ga napustili .Jedino je Ljubav željela
ostati do posljednjeg trenutka .Kada je otok bio tren do potonuća ,
Ljubav je odlučila tražiti pomoć .Bogastvo je prolazilo u blizini i
Ljubav je upitala : "Bogastvo , možeš li me povesti sa sobom ? " - "Ne
mogu , mnogo je zlata i srebra na mom brodu , nemam mjesta . "
Ljubav
tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu ."
Ponose , preklinjem te , možeš li me povesti sa sobom " , "- Ne mogu ti
pomoći Ljubavi " , odgovori Ponos , " Ovdje je sve savršeno , mogla bi
mi uništiti brod ! "
Tada je Ljubav zamolila Tugu , koja je prolazila
kraj otoka : " Tugo , molim te povedi me sa sobom " ," Oh , Ljubavi "
odgovori Tuga , "tako sam tužna da ne mogu . "
Kada je dobra volja prolazila kraj otoka , toliko je bila zadovoljna da nije niti čula Ljubav kako je doziva .
Tada
Ljubav začuje neki glas : "Dođi Ljubavi , ja ću te povesti sa sobom . "
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna , Ljubav se
iskrca , a starac ode . Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila
pitati starca za ime .Ljubav shvati koliko mu duguje , te upita Znanje :
" Znanje , ti sigurno znaš tko me spasio ? " , " To je bilo Vrijeme " ,
odgovori Znanje . " Vrijeme " , upitala je Ljubav , " pa zašto bi me
vrijeme spasilo ? " Znanje odgovori : " Zato što je samo Vrijeme
sposobno procijeniti koliko je Ljubav važna u životu .

Kada je DOSADA zijevnula treći put, LUDOST je ( inače uvijek tako luda)
predložila: hajdemo se igrati skrivača! INTRIGA je podigla desnu obrvu,a
RADOZNALOST je, ne mogavši se suzdržati zapitala: Skrivača? Kakva je to
igra? Slijedio je odgovor: To je jedna igra, započela je objašnjavati
LUDOST, u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milijun, dok se svi vi ne
sakrijete. Kada završim sa brojanjem,polazim u potragu, i koga ne
pronađem, taj je pobjednik. ENTUZIJAZAM je zaplesao, a slijedila ga je
EUFORIJA. SREĆA je toliko skakala od radosti, da je nagovorila SUMNJU I
APATIJU, koje nikada ništa nije interesiralo. Ali, nisu se svi željeli
igrati. ISTINA je bila protiv skrivanja, a zašto bi se skrivala? Ionako
je uvijek na kraju svi pronađu.PONOS je mislio da je to glupa ideja,
iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj koji se sjetio predložiti
igru. OPREZ nije htioriskirati...Jedan, dva, tri... počela je brojati
LUDOST. Prva se sakrila LIJENOST koja se kao i uvijek samo bacila iza
prvog kamena na putu. VJERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u sjenu
USPJEHA, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. VELIKODUŠNOST se
nikako nije mogla odlučiti gdje da se sakrije, jer joj se svako mjesto
činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. LJEPOTA je uskočila u
kristalno čisto jezero, a SRAMEŽLJIVOST je provirivala kroz pukotinu
drveta.KRASOTA je našla svoje mjesto u letu leptira, a SLOBODA u dahu
vjetra. SEBIČNOST je pronašla ljepotu i prozračno skrovište,ali samo za
sebe!LAŽ se sakrila na dno oceana, ( laže, sakrila se na kraju duge ),
aPOŽUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV se zaboravio sakriti, ali to
nije ni važno. Kada je LUDOST izbrojavala 999 999, LJUBAV je još tražila
skrovište, jer je sve bilo zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je,
prekrivši se prekrasnim pupoljcima.Milijuuuuuuun !!!!! ...vikala je
LUDOST i započela svoju potragu. Prvuje pronašla LIJENOST, odmah iza
najbližeg kamena. Ubrzo je začula VJERUkako raspravlja o teologiji s
Bogom, a STRAST I POŽUDA su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se
tu u blizini zadesila ZAVIST, kao i USPJEH, a SEBIČNOST nije trebalo ni
tražiti. Sama je izletjela iz svog savršenog i prozračnog skrovišta,
koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od toliko traženja, LUDOST je
ožednila, i tako je u kristalnom jezeru pronašla LJEPOTU. Sa SUMNJOM joj
je bilo lakše, jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište, pa je
ostala sjediti na najbližem kamenu. Tako je LUDOST malo po malo pronašla
gotovo sve. TALENT u zlatnom klasju žita, TJESKOBU u izgorenoj travi,
LAŽ na kraju duge ( laže, bila je na dnu oceana), a ZABORAV je zaboravio
da su se uopće nečega i igrali... Samo LJUBAV nije nigdje mogla
pronaći! LUDOST je pretražila svaki grm i svaki vrh planine, i kada je
već bila bijesna, ugledala je ružičnjak.Ušla je u ružičnjak, uhvatila
suhu granu te od ljutnje i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim
pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino trnje izgrebalo je
LJUBAVI oči. LUDOST nije znala što da učini, niti kako bi se ispričala i
popravila to što je učinila. Plakala je i molila za oprost. Naposljetku
je odlučila zauvijek ostati uz LJUBAV i pomagati joj. Od tada, kada se
na zemlji prvi puta igralo skrivača, LJUBAV JE SLIJEPA I LUDOST JE PRATI
!

S E M E



Jedan uspešan hrišćanski biznismen je ušao u duboku starost i shvatio da je došlo vreme da ga neko zameni. Umesto da sam izabere svog naslednika medju svojim pomoćnicima ili svojom familijom, on je odlučio da uradi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, finansijske direktore, šefove pogona, blagajnike..., lične savetnike i održao im sledeći govor:

- "Dragi prijatelji, došlo je vreme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Takodje sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti.......

Odlučio sam da to bude jedan od vas."

Mladi, perspektivni šefovi su bili zbunjeni, ali je generalni direktor nastavio:

- "Ja dajem svakome od vas po jedno seme. To je vrlo specijalno seme.

Želim da ga posadite, da ga zalivate i da se ponovo zajedno okupimo sledeće godine da vidimo šta ste uradili od semena koga sam vam dao.

Tada ću odlučiti ko će biti moj naslednik."



Jedan čovek po imenu Džim je bio na tom sastanku i kao svi prisutni dobio je svoje seme. Kada je stigao kući, podelio je sa svojom ženom direktorova razmišljanja i tako su oni zajedno odlučili da neguju biljku koja će niknuti.

Pronašli su jednu lepu saksiju, stavili djubrivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o negovanju biljaka i živeli u ritmu novosti iz saksije.

Svakog dana su zalivali zemlju i nestrpljivo čekali da nešto nikne.

Posle oko tri sedmice, neki od

Džimovih kolega su već počeli u uredu da govore o biljci koja raste.

Džim je detaljno razgledao

svoju biljku, ali se ništa nije dešavalo.

Tri, četiri, pet nedelja su prošle, a još uvek ništa. Sada se naveliko diskutovalo o saksijama. Na zajedničkim ručkovima su se razmenjivale praktične ideje o brzom rastu, jedino je Džim shvatio da nema ničega i da je on jedini neuspešan.

Šest meseci kasnije, opet ista priča. Ništa nije bilo u Džimovoj saksiji. On je došao do ubedjenja da je nešto uradio pogrešno. Možda previše vode, ili loše djubrivo, ili pak nešto drugo što nije mogao da objasni. Znao je da je uradio najbolje što je mogao, a bilo mu je tako žao da shvati kako je ostao bez rezultata.



Godina je uskoro došla svome kraju i mladi šefovi su se ponovo okupili oko generalnog direktora sa svojim biljkama. Džim je ispričao svojoj

ženi da neće doneti praznu saksiju. Ali ona ga je zamolila da

pošteno kaže šta se desilo.

Džim je osećao podmukli bol u stomaku. Ovo će sigurno biti za njega najnezgodniji trenutak u životu. Ipak znao je da je njegova žena u pravu. Čvrsto je bio ubedjen da ništa pogrešno nije uradio. Uneo je zato svoju praznu saksiju u prostoriju za sastanke uprave. Tamo je ugledao različite biljke negovane od strane ostalih kolega. Sve su bile prelepe, upravo privlačne u njihovoj različitosti. Stavio je svoju saksiju na pod dok su se mnogi od njegovih prijatelja slatko nasmejali. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.



Kada je generalni direktor stigao, prešao je pogledom preko svih biljaka i pozdravio mlade kandidate. Džim je pokušao da bude što dalje od njega, kako ne bi morao da susretne njegov pogled.

- "Kako ste samo lepe biljke iznegovali" počeo je generalni

direktor. "Vidim da mi neće biti jednostavno da pronadjem naslednika."

Neposredno za komentarom..., zapazio je Džimovu praznu saksiju.

Zatrazio je od vice predsednika da dovede Džima napred.

Džim je pretrnuo. "Sada će bruka biti velika", pomislio je Dzim.

"Možda će me direktor izbaciti iz firme."



Kada je došao napred, generalni direktor ga je zapitao šta se desilo sa njegovim semenom i Džim je iskreno i pošteno sve ispričao do kraja.



Generalni direktor je zatražio od svih da sednu, osim Džima. Pogledao je u sve prisutne, zatim u Džima i rekao:

- "Džim, veoma sam ponosan na tebe.... Poštovani prisutni, Džim je postao novi generalni direktor firme. "



Sve je izgledalo gotovo nestvarno za Džima. "Pa kako je to moguće?

Moja saksija je bila prazna."



Generalni direktor je prisutnima objasnio čitavu situaciju:

- "Pre godinu dana ja sam svakome od vas dao seme koje ne može ništa da rodi. Dao sam vam seme koje je bilo mrtvo, sterilno. Svaki od vas, kada je video da ništa ne raste iz tog semena, odlučio je da ga

zameni uspešnim semenom. Svaki od vas...., osim Džima. Svi ste mi

doneli biljke i cveće od vašeg semena a ne od mog. Jedino je Džim

ponosno prihvatio neuspeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi

donese praznu saksiju. Vi ste svi tražili uspeh..... po svaku cenu.

Džim se trudio da uspeh dodje, ali je njegovo poštenje bilo važnije od

uspeha. Zbog toga je on danas generalni direktor."

Stari direktor je nastavio:

"Ako sejete poštenje, požnjećete poverenje.

Ako sejete dobrotu, požnjećete prijateljstvo.

Ako sejete poniznost, požnjećete pravu veličinu.

Ako sejete jednostavnost, požnjećete trajnu radost.

Ako sejete otvorenost, požnjećete respekt.

Ako sejete odanost....., požnjećete uspeh.

Ako sejete oproštaj, požnjećete pomirenje.

Ako sejete iskrenost i ljubav.., požnjećete večnu radost i srecu Zato..., pazite šta sejete..., to će vam odrediti šta ćete kasnije žnjeti."

Džim je imao mačka Džona i voleo je da ga šeta kad je lep sunčen dan.
Toga dana bio je lep sunčan dan.
Džim zaveže mačka Džona i izadje na ulicu.
Na obližnjem drvetu pevala je jedna ptica.
Odjednom naidje auto i zaleti se u Džima.
Naravoučenije- nikad ne šetaj Džona po lepom sunčanom danu.

ŠTA JE GIBET, OGOVARANJE?

Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je definisao gibet, ogovaranje u hadisu: Znate li šta je gibet? Rekli su: Allah i Poslanik najbolje znaju. Rekao je: Govor o bratu što ne voli. Neko je rekao: Šta akoje istina što sam o njemu rekao? Rekao je: Ako je istina onda je gibet, ako nije onda je potvora.
Prenijeli su ga Muslim i Tirmizi, rahimehumullah. Tirmizi, rahimehullah, je rekao: Hadis je hasen sahih.

Rekao je Gazali, rahimehullah: Znaj, gibet je da kažeš o svome bratu ono što ne bi volio kada bi čuo da si rekao. Svejedno radilo se o tjelesnoj ili moralnoj mahani, mahani njegovog porijekla, postupku ili izjavi, u vezi s vjerom ili dunjalukom pa čak i odjećom, kućom ili jahalicom.

Primjer za ogovaranje u vezi s tjelesnim mahanama: spominjanje da boluje od noćnog sljepila, da je razrok, ćelav, nizak, visok, crn, žut i sve što se na bilo koji način može zamisliti da neko ne voli da se spominje po tome.

Primjeri za ogovaranje u vezi s porijeklom su: reći za oca neke osobe da je vodonoša, indijac, grešnik, podlac, smećar, obućar
ili bilo šta drugo što je na bilo koji način uvredljivo.

Primjeri za ogovoranje u vezi s moralnim osobinima su: opisati ga da se loše ponaša, da je škrt, da je ohol,da je licemjeran, da je veoma ljut, da je kukavica, da je slabić, da je nepostojana srca, da je nepromišljen i sl.

Što se tiče primjera ogovaranja u vezi sa vjerskim postupcima oni su: da kažeš da je kradljivac, lažljivac, pijanica, prevarant, nasilnik, nemaran prema namazu, nemaran prema zekatu, ne zna obaviti ruku, ne zna obaviti sedždu, ne čuva se nečistoće, ne sluša roditelje, ne daje zekat kome treba, ne zna podijeliti zekat ili dok posti priča svašta, ogovara i vrijeda druge ljude.

U ogovoranje u vezi sa dunjalukom ubrajaju se riječi: nekulturan, nemaran u odnosu sa ljudima, smatra da niko nema prava kod njega, smatra da ima prava kod ljudi, puno priča, puno jede, puno spava, spava kad ne treba ili sjeda gdje mu nije mjesto.

A u ogovaranje u vezi sa odjećom spadaju riječi: ima široke rukave, nosi duge repove na turbanu, prljava odjeća.

Su'ufan i mudri sejh


...ova prica jeste pravo duga al je meni nekako najbolja do sada...:) pa bujrum..



Su'ufan je bio veoma lijen covjek. Nije volio raditi. Njegova zena i djeca su zivjeli u bijedi i siromastvu. Kad god bi se njegova zena pozalila na glad i bijedu, on bi rekao:

- Nemoj zaliti! Uskoro ce doci vrijeme kada cemo postati bogati.

Zena i djeca su cekali i cekali, ali nista se ne promjeni. Postali su toliko siromasni sa u kuci nisu imali na cemu da spavaju, u kuhinji je nestalo hrane, a djeca su ostala bez odjece.

Jednog dana zena ljutito uzviknu: - Nema koristi od cekanja! Ako jos budemo cekali, umrijet cemo od gladi!

Konacno Su'ufan odluci da ode kod jednog mudrog sejha i sa ga upita kako da se rijesi siromastva i postane bogat. Pripremi sve sto mu je trebalo za put i krenu. Nakon tri dana putovanja srete ogromnog vuka na kojem su se vidjeli tragovi teske bolesti.

- Gdje ides, prijatelju? - upita ga vuk.

- Idem kod jednog sejha da ga pitam kako cu postati bogat.

- Kada ga vidis - rece vuk - upitaj ga da mi propise neki lijek koji ce me izlijeciti! Vec tri godine osjecam bolove u stomaku koji mi ne daju mira ni nocu, ni danju.

- Ne brini vuce, pitat cu sejha - rece Su'ufan i nastavi svoj put.

Nakon tri dana putovanja, Su'ufan naidje na jedno jabukovo stablo.

- Gdje ides, prijatelju? - upita ga drvo.

Su'ufan mu rece da se uputio mudrom sejhu.

- Molim te, reci mu da mi propise neki lijek za moju cudnu bolest. Kada nastupi proljece, trebao bih izbeharati, ali kada se behar pojavi, osusi se i padne prije nego sto postanu jabuke. Zatrazi od sejha da ti kaze razlog, i neka to kaze sta da uradim.

Su'ufan utjesi drvo i nastavi putovati. Nakon tri dana naidje na duboko i bistro jezero. Pogleda u njega i ugleda glavu jedne ribe koja mu rece:

- Gdje ides, prijatelju?

Su'ufan joj rece da je posao kod mudrog sejha.

- Osjecam jake bolove u svom grlu - rece riba - pa te molim da ga upitas za lijek koji ce me izlijeciti.

Su'ufan se nasmija i obeca joj da ce pitati sejha.

Nakon tri dana putovanja Su'ufan naidje na vrt pun ruza. Ugleda starog sejha kako sjedi ispod jednog drveta i nazva mu selam.

- Sta zelis, Su'ufane? - upita ga sejh.

- Kako znas moje ime? - rece zacudjeni Su'ufan.

- Ja sam mudri sejh kod kojeg si se uputio. Reci sta hoces!

- Dosao sam da ti se pozalim na moje stanje. Od svog rodjenja sam veoma siromasan. Zelim postati bogat. Zelim napustiti svoju malu kolibu i preseliti se u veliki dvorac. Zelim svojoj zeni i djeci kupiti najukusniju hranu i najljepsu odjecu.

- Da li me jos nesto zelis pitati?

- Da, sreo sam jednog bolesnog vuka koji se zalio da vec tri godine ima bolovr u stomaku. Naisao sam i na drvo jabuke ciji behar opadne i ne postanu od njega jabuke. A vidio sam i jednu ribu koju boli grlo. Njih troje od tebe traze da im propises lijek za njihovo ozdravljenje.

Sejh se malo pomjeri i rece:

- Uzrok ribinih bolova je dragulj koji se zalijepio i njenom grlu. Bit ce joj lakse kada ga izbaci. Drvo jabuke ne radja jer je ispod njega zakopan cup koji je pun zlata i koji smeta da voda dodje do njegovog korijena. A sto se vuka tice, on ce se izlijeciti onda kada pojede jednog lijenog covjeka koji je beskoristan svojoj porodici i ostalim ljudima.

Kada Su'ufan upita sejha za sebe, on mu rece da ce se njegove zelje ispuniti. Sav sretan krenu prema svojoj kuci. Kada dodje do jezera, vidje da ga riba ceka.

- Sta mi sejh savjetuje? - upita ga riba.

- Imas dragulj zaljepljen grlu. Kada ga izvadis, tvoja bol ce prestati.

Kada Su'ufan podje riba uzviknu: - Pomozi mi, Su'ufane! Izvadi dragulj iz moga grla i uzmi ga sebi!

- Zasto da se mucim?! - rece on - sejh je rekao da cu postati bogat. Nemam vremena, allahimanet!

On ostavi ribu i ode. Isao je dok nije stigao do jabukovog drveta koje ga upita: - Jesi li saznao za moj lijek?!

- Ispod tebe se nalazi cup pun zlata koji je prepreka da voda dodje do tvog korijena.

Kada Su'ufan krenu drvo uzviknu: - Molim te, Su'ufane! Iskopaj cup sa zlatom i uzmi ga sebi!

- Necu da se umaram, sejh je rekao da cu imati ono sto zelim!

On ostavi drvo jabuke i krenu dalje sve dok ne dodje do bolesnog vuka.

- Sta je sejh rekao? - upita vuk.

- Rekao je da trebas pojesti jednog lijenog covjeka, koji ne koristi ni sebi, ni drugima!


Vuk ga upita kako mu je bilo na putovanju. Su'ufan mu isprica sta se desilo sa ribom i jabukovim drvetom. - Odbio sam im pomoci - rece Su'ufan - jer ne zelim gubiti vrijeme zbog njih.

Vuk pazljivo poslusa Su'ufanove rijeci, malo razmisli i rece:

- Nikada ne bih nasao vise lijenog covjeka, koji nikome ne koristi. Ti si sam dosao, Su'ufane! Dodji ljenjivce da te pojedem!

Su'ufan se uplasi i poce bjezati. Trcao je brzo sve dok ne pobjeze od vuka. Kada se umori, sjede da se odmori na jednoj stijeni. Nakon razmisljanja rece sebi: - Vuk je u pravu, ja sam lijen i ne zasluzujem da zivim. Treba da se vratim i pomognem ribi i drvetu. Su'ufan se uputi prema jezeru. Kada dodje do njega pozva ribu koja izadje iz vode.

- Zasto si se vratio? - upita ga riba.

- Dosao sam ti pomoci da se rijesis bolova. Otvori usta!

Riba otvori usta i on izvadi zaljepljeni dragulj. Obradovana riba se zahvali Su'ufanu i rece mu: - Uzmi ovaj dragulj kao poklon!

- Ne, bez muke i truda ne zelim postati bogat - rece Su'ufan, okrenu se i baci dragulj u jezero.

Potom se uputi prema jabukovom stablu koje iznenadjeno rece: - Zasto si se vratio?!

- Dosao sam da iskopam cup koji je prepreka da voda dopre do tvog korijena.

Kada je Su'ufan iskopao cup, drvo osjeti kako voda dolazi do njegovog korijena.

- Hvala ti, Su'ufane - rece drvo - uzmi ovo zlato da postanes bogat!

- Ne, prijatelju moj, nisam se toliko umorio da ga zasluzujem. Podijelit cu ga siromasima i beskucnicima.

Dok se vracao kuci, Su'ufan je siromasima i beskucnicima dijelio zlato. Maposljetku, stigao je svojoj kuci gdje je zatekao zenu i djecu kako ga cekaju.

- Da li ti je mudri sejh rekao kako ces postati bogat? - upita ga zena.

- Naravno, zeno moja! Treba da pocnem vrijedno raditi, da izucim svoj zanat i da koristim ljudima, pa ce me Allah opskrbiti onim sto zelim.

Su'ufan prestade biti lijen i vrijedno poce obradjivati zemlju koja se nalazila ispred njegove kolibe. Prodavao je zetvu i time opskrbljivao svoju porodicu. Nakon nekoliko godina Su'ufanovi usjevi se povecase i postade bogat covjek. :)))

Poučna priča:

Mladi student na jednom univerzitetu je pošao u šetnju sa svojim profesorom. Dok su šetali i razgovarali ugledaše pored puta par starih cipela koje su, po svemu sudeći, pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao. Student reče profesoru:

“Hajde da se našalimo sa seljakom: sakrićemo mu cipele, a zatim ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio.”

Profesor mu odgovori: “Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bijede. Budući da si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovog siromaha. Stavi zlatni novčić u svaku njegovu cipelu, a tada ćemo se sakriti i posmatrati njegovu reakciju.”

Student to i učini i obojica se skloniše iza nekog grma u blizini. Seljak je završio svoj posao i ubrzo došao preko polja do mjesta uz put gde je ostavio svoj kaput i cipele. Dok je oblačio kaput, gurnuo je nogu u jednu cipelu i otkrio da mu je nešto u cipeli. Prvo je pomislio da je kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić.

Sav u čudu pogleda u novčić, osvrnu se oko sebe, te poče posmatrati novčić neko vrijeme. Ponovo se osvrnuo na sve strane, ali nije video nikoga. Stavio je novčić u svoj džep, te nastavio obuvati drugu cipelu. Ali njegovo iznenađenje je bilo još veće kada je i u njoj pronasao novčić. Odjednom su ga savladale emocije. Bacio se na koljena, podigao glavu prema nebu i glasno počeo izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj je govorio o svojoj bolesnoj i bespomoćnoj ženi i svojoj djeci koja su bez hljeba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni će biti spašeni.

Student je ostao duboko ganut, sa suzama u očima. Profesor ga upita: “Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?” Mladić mu odgovori: “Naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti. Sada stvarno razumijem ove riječi koje prije nisam razumio: ‘Više je blagoslovljen onaj koji daruje, nego onaj koji prima!‘”

Pokloni pricu, svoju ...tudju , ne bitno . Nesto sto je ostavio trag u tebi , pricu koja te ganula, rastuzila, rasplakala...

Moja prva prica je poklon za vas ...


NEGDE DALEKO PLIVALI SU DELFINI


Ne znam tačno kada se to dogodilo. Znam samo da je bilo u skorije vreme, u jednom gradu osrednje veličine čija se plaža usecala u sam početak beskrajnog plavog okeana.



Mladi novinar, veoma ugledan u svom poslu, pozvan je u dečiji dom koji je bio u poslednjoj fazi zatvaranja. Nakon nekoliko poziva koji nisu precizno objašnjavali šta je to tako važno zbog čega bi on morao lično da se pojavi, vidno nervozan i pomalo pripit, rešio je da izdvoji par koraka u vremenu i zaputi se ka zagonetnom domu, upravo tamo gde se plaža usecala u sam početak beskrajnog plavog okeana. Za svaki slučaj, spakovao je mali diktafon i sa sobom poveo svog psa koji je bio svedok mnogih njegovih intervjua.



***



Svakome se dogodi. Dogodilo se i njemu. Naporani dani, sva buka, i pod maskom srećni životi, ponekad, na trenutak se zaustave pred prizorom koji zateknemo.



Prolećni dan prijatnog mirisa. Polukružno dvorište malo izad plaže, napuštena dvospratna kuća na brzinu okrečena neveštom rukom i poneko dete koje je krišom virilo sa prozora. Ne tako visoki kameni zid, u luku je ograđivao samo dvorište doma i dve omanje klupe koje su nemo posmatrale okean. Između njih, nalazio se niski metalni dvogled prikačen za davno zarđalu šipku a okolo njega, dve-tri šake peska razbacane po suvoj ugaženoj travi. Od celog sveta i svih mogućnosti, to je bilo sve što su ta zemaljska, a opet ničija deca, imala za sebe.



Pre ulaska u dom, novinar je zastao da pogleda kroz dvogled. Morao je da čučne pošto visina nije mogla da se podesi. Negde u daljini, ugledao je malog delfina kako skače, na momenat bi se umirio, izronio i pogledao pravo prema njemu.



– Tamo je od ranog jutra – začuo se glas ženske osobe koja je polako prilazila – delfin, neprestano posmatra, kao da čeka nešto…

– Izvinite, ja…nisam se najavio da ću doći – rekao je novinar ustajući polako – dobio sam nekoliko poziva odavde…

– Znam, hvala vam što ste došli, iskreno, mislili smo da će te doći ranije ali…– tada je zastala i pogledala u dečaka koji je išao tik uz nju. Bledog i umornog lica, on se jedva nasmešio i produžio napred ka klupi.

– Ja…nemam puno vremena – nastavio je novinar prateći pogledom dečaka – zapravo ne znam ni zbog čega sam pozvan ovde…kakvo je ovo mesto?

– Nazovite ga kako želite ali, ovo mesto je sve što ova deca imaju. Nažalost, još samo par dana a nakon toga ne znamo gde ćemo. Mi smo volonterski ovde, kuća je bila napuštena pa smo je malo preuredili da može da posluži…ali sada, napuštena deca čak i napuštenu kuću moraju da napuste. Neko je kupio čitavo zemljište, izgleda da je u ovako skrojenom svetu i jedna kuća za decu pitanje vrednosti. Mislili smo da konačno imaju neko utočište i da to neće biti ulica, neka od njih su i teško bolesna, bolnice kažu da ne mogu da ih prime jer nisu registrovana, nemamo novca za lekove, jedva skupljamo i za hranu…



Dan se srušio poput najveće laži. Mislio je da ako vidi samo lepe stvari i udobnost koja ga okružuje, povremena nervoza je samo propratna cena a loše stvari ne postoje.



– Ne znam šta da kažem – izgovorio je jedva čujno – pokušaću da pomognem…

– Pomozite – uzvratila je tiho pokazujući na dečaka – popričajte sa njim, to je sve što želi, on je teško bolestan i iskreno…– nije stigla da završi, okrenula se kako bi sakrila suze i brzim hodom krenula ka vratima…



Talasi su odzvanjali. Dok se približavao klupi razmišljao je kako da se obrati dečaku. Teško je. I pesak nanosi određenu težinu zemlji. Zajedno sa našim stopalima deluje još teže. U svemu što postoji, određena težina predviđena je da se izdrži. Sve preko toga izaziva pucanje. I zaista, sve je povezano, samo što mi to ne osećamo. Dečak je to uvideo pa se obratio prvi.



– Vaše ime sam slučajno pročitao nekoliko puta u novinama pa sam poželeo da vas upoznam. Ne poznajem ni jedno drugo ime. Nemam nikoga sa kime bih mogao da pričam…

– Shvatam...ali... – novinar je zastao a potom umorno prošaptao sebi u bradu – ja imam jako malo vremena, možda nekih pola sata da budem sa tobom, posle toga moram da idem – uhvatio se za glavu i nastavio – ne mogu da ti opišem koliko sam tužan zbog tvoje bolesti, nadam se da će sve biti u redu, pokušaću da pomognem…

– Ne brinite – uzvratio je dečak kroz osmeh – ni ja nemam puno vremena. Možda još nekih pola sata večnosti da budem sa vama. I nemojte biti tužni. U bolesnim okolnostima svi smo bolesni. Svako na svoj način.



Talasi tišine odjeknuli su prostorom. Pas je trčkarao okolo, povremeno bi prišao dečaku, tužno ga pogledao a potom odjurio dole ka vodi.



– Imate divnog psa – rekao je dečak pokušavajući da ga dozove umornom rukom.

– Da...ne znam šta bih bez njega – pas je ipak najbolji čovekov prijatelj. Puno ga volim. Nego, kaži mi – nastavio je vadeći mali diktafon – želeo si da pričaš sa mnom, zvučalo je kao jako važno. Ako želiš možemo i da te snimimo, uradićemo pravi intervju.



Na dečakovom licu pojavio se osmeh. Uzeo je diktafon pažljivo, sa obe ruke i ponovo vratio pogled ka okeanu.



– Želeo sam da vam ispričam nešto, znate, ja nisam oduvek bio sam ovde. Imao sam nekoga. Jedna devojčica, zvala se…– zastao je na trenutak uzdahnuvši duboko – zapravo, bila je lepa. Barem meni. Da li je vama neko nekada bio lep iz nekog potpuno nepoznatog razloga?



Zagledan u svoje ruke kako se tresu, novinar se okrenuo na stranu i otvorio bočicu lažnih namera. Prokletstvo. Prvi gutalj je bio gorak baš kao i čitav dan kroz koji je prolazio.



– Jeste – odgovorio je mučno trudeći se da dečak to ne primeti – jeste ali…bilo je to davno, ne znam gde je ona sada…a ta devojčica koju pominješ? Da li je još uvek ovde?

– Nije – odgovorio je dečak vadeći malu sliku iz džepa – otišla je pre nekoliko meseci, ali… ja u svakom trenutku znam gde je ona.

– Stvarno? – upitao novinar zaista primetivši okean – to je lepo, a kako ti uvek znaš gde je ona?

– Malo pre nego što je otišla, smislila je način da se sretnemo kada god poželimo. Još uvek pamtim njeno lice u tom trenutku, rekla je : “Kada zaspiš sanjaj da si delfin. Ja ću učiniti isto. Otići ćemo negde daleko odavde…” - I ja sam je poslušao. Odlazili smo na spavanje uvek u isto vreme. Kada bi neko ušao u sobu da proveri, naša tela bi zaista bila tu. Međutim, mi smo bili daleko, obilazili bi mora i okeane, pratili smo jedno drugo kroz te blistave plave površine. Sunce bi nam pričalo o svetlu, oblaci o kiši, naši pogledi o postojanju. Problemi nisu postojali. Bili smo zdravi. Imali smo sve, i sve je imalo nas.



– To je zaista lepa priča – uzvratio je novinar blago zbunjenim tonom – ta devojčica, voleo bih i nju da upoznam, jednom, ako to bude moguće...

– Nažalost, to više nije moguće – kao što rekoh, otišla je, meni je značila, nikome drigome nije bilo stalo do nje. Deca postaju sve manje važna. Da li ste vi nekada pomislili da mi postojimo?

– Iskreno...– zastao je novinar vidno zbunjen pitanjem – znam da postojite ali…postoje i obaveze, postoji mnogo drugih stvari…

– Postoje – prekinuo ga je dečak gledajući napred ka plavom – postoje da prikriju jednu tužnu istinu. Ljudi su izgubili osećaj za ljude. Često zatvaraju vrata jedni drugima. A ne znaju. Kada nekome zatvarate vrata, vi zatvarate vrata jednom biću, biću kojem možda u tom trenutku sve što treba jeste upravo to malo posvećenog vremena, poneka lepa reč, možda osmeh, par razmenjenih rečenica, radost za danas – ideja za sutra. Nemojte se pravdati sebi. Ne uklapamo se svi svojim trenutnim u svakoga. Barem ne u ovom veštačkom svetu koga smo stvorili. Otuđenost nam je nametnuta. Mi smo je nametnuli. Nemamo svi želje i strpljenja u svakom trenutku. Ponekad, teže je od samog kosmosa. A ipak, jedan trenutak našeg vremena, to malo posvećenosti, nekome može biti dovoljno za sve ono što nedostaje. Makar i za jedan deo. Međutim, vremenom sam razumeo - strpljenje se teško razvija u teškom, u lošem, čak i udobnost potajno nanosi rane. Udahnite trenutak ponekad. Lepo miriše ovaj dan. Ne želim više da vas zamaram, vidim, nemate strpljenja.



Novinar je nemo gledao u daljinu.



– Kada malo bolje razmislim – izgovorio je jedva čujno – mislim da ću odložiti sve obaveze i ostati ovde sa tobom…

– To bi bilo lepo – uzvratio je dečak vraćajući malu sliku u džep – ali kao što rekoh, ni ja nemam puno vremena…i ne mogu da odložim…



Talasi tišine udarili su u obalu. Kažu da razgovor nije još dugo potrajao do trenutka kada je dečaku naglo postalo loše. Put od klupe do nečega što se samo moglo nazvati domom bio je jako dugačak. Nosio je to malo telo u rukama dok su ostala deca gledala, nije ni primetio da je diktafon i dalje čvrsto u njegovoj ruci. Zrnca peska pod nogama postajala su još teža. Zvuci sirena kasne za siromašne. Zvuci plača isti su za sve. Neko vreme je sedeo na klupi plašeći se da uđe unutra. Kada su izašli, pogledali su ka njemu i to je bilo dovoljno. I zemlja je znala. Dečak se više neće vratiti.



Otišli su i odneli ga. Kao da nikada i nije postojao. Novinar je i dalje sedeo na klupi, bio je potpuno izgubljen u trenutku kada je ženska osoba prišla i pružila mu mali diktafon. Kroz suze jedva je uspela da izgovori :



– On...rekao je da poslušate...snimio je poslednje reči za vas...



Tada se dogodilo. Sa trake se još uvek čuo samo šum kada mu se učinilo da je video nešto u daljini mora. Milion bubnjeva počelo je da udara u njemu. Milion bubnjeva stalo je u istom trenutku. Negde u daljini, iz čiste potpune daljine, dva delfina iskočila su visoko i na trenutak, sunce ih je objasjalo, u trptaj oka stala je čitava slika koja je ličila na san.



Sa trake se začuo glas dečaka :



"Možda je to što vidite ono što mislite da jeste. A možda, samo dva delfina, baš u tom trenutku putuju nekuda zajedno. Neka vas ne zavara um, kao što je to uradio sa vašim psom. Pas nije čovekov najbolji prijatelj. To što smo jedni drugima neprijatelji pa nam jedno iskreno biće pokaže šta je ljubav - to je nešto drugo. Vreme je. Moram da krenem. Realnost koju sebi priređujemo isuviše je plitka za sve naše mogućnosti. Srešćemo se ponovo. Negde u dubini.”



Traka na diktafonu je stala.



Kažu da je novinar dugo ostao gledajući ka horizontu. Te večeri, i sunce je dugo zalazilo.

Činilo se, jako dugo.







Nakon ovog događaja, novinar je napustio svoju profesiju. Posvetio je život životu. Retko su ga viđali. Međutim, od svih stvari koje su mu se dogodile, jednu nikada nije zaboravio.

Gde god da je pošao, sa sobom je nosio priču o dečaku i devojčici iz dubine okeana.

Priču je nazvao “Negde daleko plivali su delfini.”





Mom drugu Borisu,

koji je na kratko posetio ovu realnost,

za naše prve korake na Kalemegdanu.



Andrija Jonić

POUČNA PRIČA: Čovek zakopao magarca koji je upao u bunar, ali se dogodilo nešto neverovatno...
Seljak je zaključio da je životinja stara, i da bi on ionako trebalo da zatrpa bunar, nije mislio da je magarac vredan spasavanja
Jednog dana seljaku je magarac upao u bunar. Životinja je satima žalosno zavijala i seljak je pokušavao da smisli šta da učini.

Na kraju je zaključio da je životinja stara, i da bi on ionako trebalo da zatrpa bunar; nije mislio da je magarac vredan spasavanja. Pozvao je sve svoje komšije u pomoć. Svaki od njih je uzeo lopatu i počeo da baca zemlju u bunar.

Magarac je shvatio što se događa i prestrašeno je zavijao. Međutim, ubrzo je utihnuo. Nakon nekog vremena seljak je pogledao u bunar i prizor ga je iznenadio.

Sa svakom lopatom zemlje koja je pala na njegova leđa magarac je činio nešto neverojatno: otresao je zemlju sa sebe i zakoračio na nju. Kako su komšije nastavile da bacaju zemlju na životinju, ona je svaki puta otresla sa sebe i na nju zakoračila.

Svi su se začudili kada je magarac zakoračio preko ivice bunara i otkasao dalje.

Slično tome, materijalni svet uvek će na vas bacati sve vrste smeća, jer je pun nevolja. Trik da se oslobodite nevolje jeste da je otresete sa sebe i napravite korak napred.

Svaki od naših problema je odskočna daska. Možemo da izađemo iz najdubljih bunara tako što nikada nećemo stati i odustati! Otresite nevolju sa sebe i napravite korak napred!

Oslobodite srce od mržnje. Oslobodite um od briga. Živite jednostavno. Očekujte manje.



[You must be registered and logged in to see this image.]

PRIČA KOJA JE ZAPALILA INTERNET: Sa 40 godina orao bira put u smrt ili u novo, ali bolno rađanje!
JEDNA TUŽNA PRIČA..

Kada napuni četrdesetu njegove duge i elastične kandže ne mogu više da love plen koji mu služi za hranu. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen
Mit o orlu koji kruži Internetom star je skoro isto onoliko koliko i postoji ova moćna ptica. Prenosio se uvek s kolena na koleno kako bi simbolično objasnilo sazrevanje čoveka. U to vreme čovek je živeo u mnogo većem saglasju sa prirodom a odrastanje, život i smrt mogao je tada da objasni samo mitovima i legendama.

Prema ovom mitu orao, ta moćna ptica živi gotovo koliko i čovek ali samo ako prođe put bolnog umiranja i ponovnog rađanja. Nije mnogo drugačije ni sa čovekom. Negde u četrdesetima, ako ne i pre, i orao i čovek odlučuju kojim će putem kenuti, ka preranoj smrti ili dugom životu kakav im je Bog namenio.

Orao ima najduži životni vek među pticama. Može da doživi i 70 godina. Međutim, kako bi doživio tu starost, orao mora da donese tešku odluku.
Kada napuni četrdesetu njegove duge i elastične kandže ne mogu više da love plen koji mu služi za hranu. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen. Njegova stara i teška krila, zbog zbijenih pera, zapinju za grudi, što mu onemogućava let.

Tada orlu preostaju samo dvije opcije - ili da umre ili da prođe kroz bolan proces promena koji traje 150 dana. Taj proces od orla zahteva da odleti na vrh planine i sedne u gnezdo. Tu orao kljuca svojim kljunom o kamen sve dok kljun ne otpadne. Nakon što kljun otpadne, orao čeka da novi kljun naraste nakon čega novim kljunom iskljuca stare kandže. Kad narastu nove kandže, orao počinje da kljuca svoja otežala stara pera.

I tako nakon pet meseci, orao poleće u let ponovnog rađanja i živi još 30 godina.

Mit o orlu govori o promenama koje se dešavaju kod skoro svakog od nas u određenoj životnoj dobi.

Mnogo puta, kako bismo preživeli moramo da započnemo proces promena. Trebalo bi da se rešimo nekih sećanja, štetnih navika, loše okoline... Jedino oslobođeni od bremena prošlosti i osnaženi verom u bolje možemo iskoristiti sadašnjost.

[You must be registered and logged in to see this image.]

JE LI SE ISPLATILO?

Prašnjavi i iscrpljeni vojnik stupio je pred narednika: “Gospodine, moj prijatelj se nije vratio s bojišnice. Molim dopuštenje da idem po njega.”

“Nema šanse. Dopuštenje se odbija!“ reče narednik odlučno, “ne želim i ne smijem izložiti tvoj život za čovjeka koji je najvjerovatnije mrtav. Područje je već puno neprijateljske vojske i nemoguće se tamo probiti. A da ti kojim slučajem i uspije, ubit će te. Također, iscrpljen si, jedva stojiš na nogama, gledaj, niz desnu ruku ti curi krv. Idi odmah na previjanje; i ni riječi više. To je zapovijed.”

Vojnik je bio uznemiren. No znao je da će dobiti takav odgovor. Svejedno, nije se dugo premišljao. Odmah je kriomice zašao iza postavljenih šatora i zaputio se, stablima zaklonjen od pogleda straže, u potragu za prijateljem.

Tri ure kasnije pojavio se na horizontu posrćući. Vraćao se frontalno prema borbenoj liniji, (pred kojom još nisu bile postavljene protupješačke mine), praćen uzvicima sa stražarskih mjesta. Teturao je, sav krvav, s tijelom svojeg mrtvog prijatelja na leđima. Bio je smrtno ranjen, odmah se vidjelo.

Narednik je odmah dotrčao. Gurao se odmičući liječnike koji su vojniku pokušavali zaustaviti krvarenje. No bilo je očito da je vojnik na izdisaju; pogled mu je bio staklen i gledao je negdje u daljinu, kao da ne vidi nikoga oko sebe, a na licu mu je titrao blagi smješak.

Narednik je bio uznemiren, u kutu očiju caklile su mu se suze. Sagnuo se k vojnikovu licu i tresao ga je za rame vičući glasom napuklim od potisnutog plača: “Rekao sam ti da je mrtav. Rekao sam ti… Zašto, zašto si tvrdoglav… Sada sam vas obojicu izgubio. Reci“, tresao ga je i dalje za rame, “je li se isplatilo ići tamo po truplo, obično truplo, razumiješ?! Donio si mrtvo tijelo i sada i ti umireš…? Zar je vrijedilo te žrtve…?”

Vojnik je umirao. No skrene pogled na narednika i zadnjim snagama tiho reče:

“Oh, da, gospodine… Vrijedilo je… vrijedilo… Kad sam došao… po njega, bio je živ… gledao me… i… rekao je:
‘Jack… Jack, znao sam … da ćeš doći…’”

Što se nalazi u tebi?

Priznati stručnjak iz područja ljudskih potencijala držao je predavanje.
Nakon uvodnog dijela, on uze naranču u ruke i upita: »Ako stisnem iz sve snage ovu naranču, što će izaći iz nje?»Jedna djevojka iz prvog reda dobaci: »Glupog li pitanja! Ako stisnete naranču iz naranče će izaći sok od naranče.»Predavač reče: »Točno. Iz naranče će izaći narančin sok jer je samo to unutra.”

Tako je i s ljudima: Kad nas stisnu problemi, brige, strahovi, kad nas se ogovara, kad nas netko uvrijedi, kad nam nanese bol... iz nas izađu bijes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba...Rekli bismo da je to izašlo iz nas zato što nam je netko rekao ovo ili učinio ono, ali istina je da iz nas može izaći samo ono što imamo u sebi.

Upamtite, ako vas nešta optereti, iz vas će uvijek izaći samo ono što je već u vama. Iz naranče nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikada neće izaći ono što već nije u vama.

KRATKA PRIČA :

KAKO DO ISTINE
Ašiš je besno hodao tamo-amo po sobi . Kao i uvek kada upadne u nepriliku tražio je odgovore duboko u sebi ali bez svoga učitelja nije mogao da ode dalje od svojih pitanja .
Na brzinu je obuo papuče i otrčao do kuće svoga starog Jajakrišne .
Jajakrišna je sedeo u dvorištu u pozi lotosa sakupljajući i hraneći se sunčevim zracima .
Ašiš je stojao nedaleko , strpljivo čekajući ( tako ga je učitelj naučio ) da stari Jajakrišna završi sa svojom meditacijom .
Nekoliko sati kasnije , kada je sunce počelo polako da zalazi - a to je bio znak da počinju njegove serije ( jer učitelj nikad nije nosio sat pošto vreme za njega nije značilo ništa osim kada treba da počne Mala nevesta ) . Učitelj se podiže uz blago krckanje kostiju i iza sebe primeti mladog učenika .
- Dobro mi došao učeniče - reče - koje te muke muče ?
- O veliki učitelju ... samo jedna : Kako mogu da saznam šta moja žena misli o meni ?
- Pa to je barem prosto - idi pa je pitaj . - reče učitelj i mahnu mu rukom . - A sada idi , zakasniću ... serija samo što nije .
Ašiš posluša svoga učitelja i ode ...
Posle nekoliko dana mladi učenik se vrati :
- Učitelju ... došao sam .
- Jesi li je pitao ? - upita ga Jajakrišna izmedju zalogaja ( kada niko nije gledao , Jajakrišna je obilato jeo jer je znao da bi od sunčevih zraka , da se samo njima hranio , umro još pre mnogo godina ) .
- Jesam ... ništa mi nije rekla . Vaš savet da odem i da je samo pitam nije urodio plodom .
- Naravno da nije ! - malo podiže glas učitelj i nastavi - nije ni trebao da urodi plodom . A sada idi i posvadjaj se sa njom .
Prošlo je nekoliko dana i mladi učenik se pojavi na vratima ... širokog osmeha i ozarenog lica
- Jesi li sada saznao šta misli o tebi ?
- Jesam veliki učitelju ... sada znam sve !!!
Nasmeši se učitelju još jednom a onda se okrenu i srećan otrča kući .

KAŠIKA SOLI

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jedan čovek je bio užasno opterećen svojim problemima. Jadao se i kukao, ali mu to ništa nije pomagalo, a sve ga je nerviralo i narastalo u njemu do toga, da više nije mogao mirno ni spavati ni jesti. Sve mu je u životu postalo problem, svaka promena, svaki gubitak, svaka nevolja, bacale su ga u očaj.
Odlučio je da upita mudraca, šta da učini, kako da se smiri i savlada taj očaj koji ga nije napuštao. Pitao je mudraca, kako on uspeva uvek da bude miran i staložen, ma šta mu se u životu dešavalo.
Mudrac mu je rekao, da napuni čašu vodom, a zatim da u nju sipa punu kašiku soli. Kada je čovek doneo vodu i sipao so, mudrac mu je rekao da proba uzeti gutljaj te slane vode. Ne videći razlog tome, čovek se najpre opirao, ali je ipak uzeo gutljaj, da bi ga odmah ispljunuo sa gadjenjem... "Ovo je užasno, ne bih mogao to progutati!" - uzviknuo je čovek.
Mudrac je zatim poveo čoveka na obalu jezera i rekao mu da prospe kašiku soli u jezero. Čovek je poslušao, a zatim mu je mudrac rekao da zahvati vodu iz jezera i popije gutljaj. Kada je čovek to učinio, mudrac ga je pitao da li je i sada voda slana. "Ne, ne osećam ukus soli" odgovorio je čovek.
Mudrac je zatim rekao - " Vidiš, dragi čoveče, isto je i sa našom dušom, našim umom i brigama...

Ako su nam interesovanja uska, ako nam duša i um postanu kao čaša, da samo očajavamo, onda je teško podnositi svaki dan, koji je kao bljutavi ukus slane vode i sve što nam se dešava, lomiće nas i bacati u očaj, ali ako dozvolimo da nam duša bude kao jezero, da nam um uvek radoznalo traga za lepotama, ništa nam ne može učiniti ono gorčine ili soli, koje nam život donosi.