Johan Volfgang Gete

Johan
Volfgang Gete (28. avgust 1749. - 22. mart 1832.) bio je nemački pisac,
političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik
oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke
književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. veka i
početkom 19. veka Autor "Fausta" i "Teorije boja" širio je svoj uticaj
širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela bila su inspiracija za
mnoge muzičke i dramske komade.

Gete je rođen u Frankfurtu na
Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično
je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na
univerzitetu u Lajpcigu 1765., zatim na, 1770. god. univerzitetu u
Strazburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U
Strazburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima.
Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju
narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u
pokret Sturm & Drang. 1771. godine radi u Frankfurtu kao advokat;
gde izdaje i književni časopis Gec fon Berlinhingen. 1772. godine
odlazi, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i
njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog
pozinanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću
trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za
prvi roman. 1774. godine izdaje prman Jadi mladog Vertera, koji postiže
svetsku slavu. Završava Geca. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman
(Lili njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla
Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar, gde je
obavljao niz političkih poslova a na posletku je postao vojvodin glavni
savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje
značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj
posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i
upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio Egmonta,
pretočio u stihove Ifigeniju i započeo Torkvata Tasa. Učestvovao je u
ratu protiv Francuske, i u narednom periodu sklopio prijateljstvo sa
Fridrihom Šilerom, koje je potrajalo do 1805. Oženio je Kristijanu
Vulpius 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza
neprevaziđenih dela, preminuo je u Vajmaru 1832.

Njegovo
najznačajnije delo, napisano pre odlaska u Vajmar, bila je tragedija
Götz von Berlichingen (1773.), koje je ujedno bilo i prvo delo koje mu
je donelo slavu. Zatim je usledilo delo "Jadi mladog Vertera" koje mu
je donelo enormno veliku popularnost.

U periodu dok se družio sa
Fridrihom Šilerom dovršio je "Godine učenja Vilhema Majstera" i prelepu
pesmu "Herman i Dorotea" (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje
je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i "Rimske elegije".
U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je "Fausta" ,"Izbor po
srodnosti", njegovu pseudo-autobiografiju "Iz mog života:činjenice i
fikcija, opisao je njegovo putovanje po Italiji, objavio je dosta
naučnih radova, i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela
imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost uopšte čim su se
pojavila.

Kao dopuna radu u književnosti Gete je dao značajan
doprinos i naučnom radu. U biologiji, njegova teorija uslova za
metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je
poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.

Gete
je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i
uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo
fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje
ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije.
Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: "To što
sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je
zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam
mnoge nadmašio".

U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da
nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma.
Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih
savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da
Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu
poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.

Geteov
duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama
ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih
Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje
priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne
snage (Dobrodošlica i rastanak).

Gete je postao spinozista: bog
je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i materija, a sila
je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko
shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke pogove kao
personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih (Prometej). Ova
poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.

U to vreme
Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja,
Muhameda - simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi
(Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom
broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru
prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji
u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita,
puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i
redom, a božanske sile su naklonjene čoveku (Putnikova noćna pesma,
Pevanje duhova nad vodama).

Što više Geteova poezija postaje
misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (Božansko). Čežnja za
jugom, za Italijom se ogleda u delu Minjon. Posle Italije njegova
poezija postaje čulna koliko i misaona. Bete je još od pokreta Sturm
& Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok
Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji.
Za Šilera (kantovac) je balada zamisao za dramu, dok se kod Getea
(spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka
i razum ne može da ih objasni i definiše.

Romani:

Jadi mladog Vertera
Godine učenja Vilhema Majstera
Izbor prema sličnosti
Putovanja Vilhema Majstera

Drame:
Napisao je preko sto drama.

Gec
od Berlihingena (1773) - prva nemačka drama sa nacionalnim motivom,
originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.
Ifigenija u Taurisu
Egmont (1788)
Torkvato Taso (1789)
Faust, prvi deo (1808)
Faust, drugi deo (1832)

Pesme:

Prometej 1
Kralj patuljak
Rimske elegije (1795)
Reineke Fuchs
Godine učenja čarobnjaštva
Herman i Doroteja (1797)

Naučna dela:

Metamorfoza biljaka (1790)
Teorija boja (1810)
Putovanje Italijom
Posmrtna posla
Geteovi razgovori