Ivan Sergejevič Turgenjev

PROLEĆNE VODE

Mislio je kako je sve ljudsko, tašte, nepotrebno, bljutava laž. Ceo
njegov život se postupno razvijao pred njegovim misaonim pogledom
(nedavno je napunio 52 godine) - i nijedno doba nije poštedeo. Uvek ono
isto pretakanje iz šupnjeg u prazno, ono isto tucanje vode, ista upola
poštena, upola svesna samoobmana, - šarena laža za decu, - a ovamo
odjednom grune starost, baš kao sneg na glavu, - a s njom i onaj strah
od smrti, koji stalno raste, sve razjeda i podgriza... i buć u bezdan!

Prva ljubav je takođe revolucija: jednoliko pravilni poredak ustaljenog
života pokvaren je i uništen za tren oka, mladost stoji na barikadi
visoko se vije njena svetla zastava, - i ma šta tamo ispred nje čekalo
- smrt ili novi život - svemu ona šalje svoj oduševljeni pozdrav.

Slabi ljudi nikad sami ne svršavaju, sve čekaju kraj.

Slabi ljudi, govoreći sa samim sobom, rado upotrebljavaju energične izraze.

Prijatelji i poznanici su se čudili, ali ljudi uopšte nemaju osobinu da se dugo bave tuđim poslovima.

PLEMIĆKO GNEZDO

Teško srcu koje nije volelo izmalena.

Bliskog čoveka tek tada i razumeš potpuno kad se s njim rastaneš.

Ti znaš da je tuđa duša kao mračna šuma, a devojačka pogotovu.

"Neka me ovde čamotinja otrezni, neka me umiri, pripremi za to da i ja uzmognem bez žurbe nešto raditi".

"Novim osećanjima svim srcem sam se predao,
kao dete u duši sam postao:
i spalio sam sve čemu sam se klanjao;
poklonio sam se svemu što sam spaljivao".

Smrt ne čeka, pa ni život ne treba da čeka.

Kakvo pravo imam ja, zaboga, da sudim strogo o drugima, kad je meni samom potrebna njihova blagost?

Pokoravajte se svom srcu; ono jedino će vam kazati istinu, iskustvo, razum - sve je to prašina i taština.

Pa šta je promenilo njegovo stanje? Da li najobičnija, neizbežna, mada uvek neočekivana slučajnost: smrt?

Rus se boji i privezuje se lako; ali je teško zaslužiti njegovo poštovanje: ono se ne daje brzo i ne daje svakome.

"Svaki je čovek, baćuška gospodine, određen da sam sebe pojede".

Ti si ponovo zaželeo da nađeš sreću u životu, zaboravio si da je i to
raskoš, nezaslužena milost, kad ona bar jedanput poseti čoveka.

Teško ranjeni u ratu uvek zovu "glupošću" svoje rane. Da čovek ne obmanjuje samoga sebe, ne bi živeo na zemlji.

Mi starci imamo zabavu koju vi još ne znate i koju nikakvo razonođenje ne može zameniti: uspomene.

Sačuvati do starosti mlado srce, kao što neki govore, i teško je i
skoro smešno; onaj već može biti zadovoljan koji nije izgubio veru u
dobro, postojanstvo volje, volju za radom.