ČOVEK SA GVOZDENOM MASKOM
[You must be registered and logged in to see this image.]ČIJE TO LICE NIJE SMELO
DA SE VIDI?
U zatvoru Pinerolo,
zatim na ostrvu Sveta Margarita i u Bastilji, decenijama je bio zatvoren
čovek čije lice niko nije video. O ovom zatvoreniku ispredale su se
brojne fantastične priče, koje su vekovima budile interesovanje i maštu U petak, 18.
septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik Bastilje, Sen Mars,
ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio muškarac, kojeg je već čuvao
u Pinerolu i Svetoj Margariti.
[You must be registered and logged in to see this image.]Bio je to neobičan zatvorenik. Po
naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je sakriveno venecijanskom maskom
od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i blještavi zubi, bilo je sve
što su kroz otvor maske mogli da vide službenici državnog zatvora dok je
izlazio iz kočije. Jedva se mogla naslutiti tamnija boja njegove puti.
Odmah je odveden u ćeliju u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev
predstavnik u Bastilji i major Rozarž prate do mesta koje mu je
dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove generalije misteriozne su
koliko i njegovo lice: 'Njegovo ime se ne izgovara', napisaće
predstavnik u svoj dnevnik.
U zamku se ne zna za razlog
njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi veo tajne.
Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta Margarita ulaz u
njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje se čak ni
stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili Sen Mars
lično.
PIŠTOLJ
NA STOLU
Ova operacija obavljana je prema
protokolu iz Versaja: dok bi jedan zamenik čekao kod drugih vrata, onaj
drugi bi ulazio u ćeliju zatvorenika i iz njegovih ruku uzimao suđe i
dodavao kolegi koji je, opet, predavao suđe jednom poručniku: ovaj je
spuštao suđe na sto koji se nalazio pored trećih vrata. Tu bi zamenici,
jedan iza drugog, pažljivo pregledali svaki deo pribora za jelo, kako bi
se uverili da nema neki znak ili poruka. Pošto bi jedan od zaduženih
pogledao ispod kreveta i dobro proverio
[You must be registered and logged in to see this image.] rešetke na prozoru, često bi
pretresao i samog zatvorenika.
Tokom putovanja iz Provanse u
Paris, gospodin Sen Mars je udvostručio stražu. Kada se zaustavio na
svom imanju Vilnev L Roa, nijednog trenutka nije napuštao čoveka sa
crnom maskom: ručao je i večerao sa njim - pištolj je držao na stolu,
nadohvat ruke - i spavao je sa njim u istoj sobi.
Ni u Bastilji
zatvorenik se nije mogao osloboditi maske: svake nedelje je odlazio u
kapelu na misu, prelazeći veliko dvorište ograđeno gvozdenim rešetkama,
zatim pokretni most, pa čvrsti most i još jedno dvorište. Službenici i
drugi zatvorenici gledali su kako prolazi ova visoka prilika, nedostižna
i ćutljiva ispod svoje tužne crne maske. Svako se pitao kakva se to
strašna tajna krije i zbog čega se preduzimaju sve te mere
predostrožnosti.
Prošlo je pet godina. U nedelju, 18. novembra
1703. godine, po izlasku s mise maskiranom čoveku je iznenada pozlilo.
Tokom dana stanje se pogoršalo i pozvan je Žiro, kapelan u Bastilji,
koji je mogao izreći samo nekoliko reči utehe umirućem, koji je izdahnuo
u deset uveče.
Sahranjen je dan kasnije. Noć se uveliko
spustila kada je mala povorka izašla iz Bastilje i uputila se prema
groblju Crkve S.Pol. Kovčeg je nošen rukama; samo su major Rozarž i
doktor Reile išli za odrom misterioznog čoveka sa crnom maskom.
Znatiželjnici, koji su ćutali dok je nepoznati bio živ, sada su počeli
naglas da postavljaju pitanja. Obaveštenja čuvara, često preterana i
iskrivljena, pobuđivala su najrazličitije pretpostavke. Tihim glasom se u
salonima, pa čak i na samom dvoru, govorilo o maskiranom čoveku i
kružile su najneverovatnije priče. 'Jedan čovek je godinama bio u
Bastilji i umro je s crnom maskom. Pored njega su uvek bila dvojica
naoružanih stražara koji bi ga ubili da je samo i pokušao da skine
masku', napisala je 1711. princeza Palatina, rođaka Luja XIV.
NEVEROVATNE PRIČE Kako se pričalo, poznata maska bila je od gvožđa ili je bila
pojačana gvozdenim okvirom, pa su stoga zagonetnog zatvorenika prozvali
Gvozdena maska. Pisci i ostali, ispisivali su najapsurdnije priče koje
su ulevale stravu i užas.
Pisalo se da je jednog dana na ostrvu
Sveta Margarita zatvorenik urezao nekoliko reči na srebrnom tanjiru,
koji je zatim bacio kroz prozore svoje ćelije u pravcu ribarskog brodića
usidrenog u podnožju dvrđave. Vlasnik brodice je uzeo tanjir i
[You must be registered and logged in to see this image.] odneo ga upravitelju.
'Da
li ste pričali ovo što je napisano na tanjiru? Da li je još neko ovo
video?', upitao je Sen Mars.
'Ne znam čitati, a pronašao sam ga
malopre i niko drugi ga nije video', odgovorio je čovek.
'Idite,
život vam je pošteđen zahvaljujući činjenici da nikad niste naučili da
čitate', rekao mu je Sen Mars.
Pričalo se i o jednom berberinu u
čije je ruke dospela košulja od finog i skupog materijala, koju je
nosio zatvorenik. Na košulji je bilo ispisano nekoliko reči. Berberin je
odneo košulju Sen Marsu, ali iako je bio neuk kao i ribar, dva dana
kasnije nađen je mrtav u svom krevetu.
I pored raznoraznih
pretpostavki, misterija je ostala neotkrivena. U jednom periodu
vladavine Luja XV pričalo se da su odani podanici Luja XIV bili ubeđeni
da je pokojni kralj imao samo brata Filipa Orleanskog, koji je bio dve
godine mlađi od njega. Međutim govorkalo se da je istina drugačija.
Ana od Austrije rodila je 5. septembra 1638. blizance: prvi, budući
kralj Luj XIV, rođen je sredinom dana, dok je drugi došao na svet u osam
i trideset uveče. Da ne bi kasnije došlo do nesporazuma oko naslednika,
odlučeno je da se prikrije rođenje jednog deteta, da se nesretnik
sakrije na sigurno mesto i drži daleko od radoznalih pogleda.
Po
tome bi Gvozdena maska bio brat Luja XIV, žrtva državnih interesa i
slave velikog kralja. Međutim, istorijska stvarnost se slabo podudara sa
ovom smelom pretpostavkom. Godine 1679. maskirani zatvorenik je bio
jedini zatvorenik u Pinerolu, tada francuskom dominionu. Nakon tog
datuma tragovi vode do ostrva Sveta Margarita, a zatim do Bastilje. Ali,
šta pre? Kakav je život vodio navodni brat kralja Luja XIV, od 1638. do
1679. - ili ovih 41 godinu?
ZAGONETNI NESTANAK
S
druge strane, i te kako dobro se znalo pod kakvom je strogom kontrolom,
tokom monarhije, bilo rođenje prestolonaslednika. Kada se to zna, teško
je i pomisliti da je
[You must be registered and logged in to see this image.]jedno od dvoje dece Ane od Austrije moglo
netragom nestati.
Kako god bilo, svi su se slagali u jednom - da
se radi o ličnosti od posebne važnosti i iz visokog plemstva, pošto joj
je, i pored strogoće, ukazivana posebna pažnja. Ako nije bio kraljev
brat, onda je sigurno potomak kraljevske krvi ili plemstva.
Da
li je to bio Luj, grof od Vermandoa, sin kralja i lepe Lujze de la
Valier? Njegova neposlušnost mogla ga je dovesti u Bastilju. Nezgoda je u
tome što su sve ličnosti o kojima se nagađalo vrlo brzo umirale.
Zatočeništvo Gvozdene maske trajalo je od 1679. do 1703. godine.
Ali, zar ne postoji neka važna ličnost iz vremena vladavine Luja XIV
koja je na misteriozan način nestala i čiji službeni datum smrti nije
siguran? Postoji i spomminje se jedna takva ličnost, iako niko mnogo u
to ne veruje, pošto se radi o, verovali ili ne, velikom
Molijeru. Ovo
tvrdi naučnik Anatol Loken.
SAHRANA BEZ SVEDOKA
Sedamnaestog februara 1673. godine, oko pet po podne, na kraju četvrte
izvedbe 'Uobraženog bolesnika', Molier, koji je igrao ulogu Argantea,
najednom je dobio strahovit napad kašlja praćen krvarenjem na usta.
Odmah je prevezen u svoju kuću, u ulici Rišelje, gde je umro oko deset
sati. To tvrde istoričari i poznavaoci velikog autora i komičara. Ali,
to nije tačno, tvrdi Loken. Ništa ne potvrđuje da je Molijer zaista umro
uveče 17. februara 1673. Sve što se zna jeste da je 21. februara
pokopan na groblju parohije S.Eustahio.
Sahrana je ubeležena u
registre parohije S.Eustahio, ali iz neobjašnjivih razloga nema potpisa
svedoka. Tako nedostaje autentičnost i dokument je bez vrednosti. Tek
što je Molijer nestao, visoki krugovi su nastojali ućutkati sva
govorkanja i izbeći sve
[You must be registered and logged in to see this image.]što bi moglo pobuditi pažnju na pisca i njegova
dela. Od 1673. sve ono što je podsećalo na pisca, a pre toga je bilo
slavljeno, bilo je zabranjeno i svi se plaše čak i Molijerove senke.
Međutim, nakon 1703. ponovo mu ukazuju poštovanje koje je uživao na
dvoru dok je bio živ. Ukratko, još jedna od pretpostavki, ali bez
osnova.
Kada je grad Kazale (Monferato) potpao pod krunu
Francuske, grof Erkole Antonio Matioli, veoma ambiciozan 37-godišnjak,
ali i veliki intrigant, ministar vojvode od Montove Karla IV Gonzage,
igrao je dvostruku ulogu, istovremeno obmanjujući i vojvodu od Mantove i
francuskog kralja. Matioli je želeo da bude lukav, ali je isto oružje
iskorišteno protiv njega.
Opet D'Estrad, ambasador Francuske u
Veneciji, praveći se da ne zna za njegovo delovanje, zakazao mu je
sastanak za 2. maj 1679. u šest ujutro, u crkvi oko kilometar od Torina,
da bi mu dao znatnu sumu novca. Ništa ne sumnjajući, Matioli se uputio
na zakazani sastanak. Diplomata ga je srdačno dočekao i pozvao ga da uđe
u kočiju koja se uputila prema maloj krčmi nedaleko od francuske
granice. Za vreme odmora D'Estrad i Matioli su izašli iz kočije i u
istom trenutku se pojavio konjički odred pod komandom generala Katina
koji je uhapsio Matiolija i stavio mu gvozdenu masku na lice. Silom su
ga uvukli u kočiju koja je u pratnji konjanika došla u Pinerolo.
Hapšenje Matiolija bio je čin koji je država morala držati u tajnosti.
Kompromitovani mantovanski ministar je bio uhapšen na stranoj
teritoriji, što je predstavljalo očito kršenje zakona. Stoga je ovu
operaciju trebalo prikriti velom tajne.
Tako je Luj XIV u pismu
upućenom opatu D'Estradu pet dana pre hapšenja naredio da se Matioli
privede u Pinerolo i
'zatvori tako da ga niko ne može prepoznati'. Pismo je
zaključeno sledećim rečima: 'Nije potrebno da iko sazna šta će se desiti
tom čoveku'.
Gotovo sve pojedinosti o zatočeništvu Gvozdene
maske - budna straža, tajna kojom je okružen - savršeno odgovaraju
figuri Matiolija, a potvrda se može naći i u zapisu paroha iz S.Pola
koji je 19. novembra 1703. zabeležio: 'Dana 19. u Bastilji je umro
Markioli, star oko 45 godina; sahranjen je na groblju u svojoj parohiji u
S.Polu, 20. ovog meseca, u prisustvu majora Bastilje Rozaža i hirurga -
majora Reglea, koji su to i potpisali.
PRIVATNI ŽIVOT
I u dnevniku kraljevog poručnika kao datum smrti Gvozdene maske
zapisano je: '19. novembra 1703. nepoznati zatvorenik, koji je uvek imao
crnu masku, a kojeg je Sen Mars doveo sa ostrva Sveta Margarita, umro
je danas. Ovaj neznanac, koji je ovde zatvoren izvesno vreme, sahranjen
je na groblju S.Pol, u sredu u četiri po podne, 20.novembra.
Očit dokaz da su ovaj zatvorenik i Matioli ista osoba jeste i ovaj
datum. Matioli je
[You must be registered and logged in to see this image.]ustvari postao Markioli; ali znamo da
se pravopis u XVII veku, često menjao. Međutim, netačne su godine
starosti: Matioli nije imao 45, nego 63 godine. A i izvesno je da je
priličan broj ljudi u Francuskoj znao identitet nepoznatog.
Vojvoda Šoazel insistirao je da mu Luj XIV kaže rešenje ove
zagonetke. Kralj mu je odgovorio: 'Kada biste znali o kome se radi, bili
biste razočarani'. Madam Pompadur je takođe, na nagovor vojvode,
nastojala izmamiti priznanje od kralja koji joj je samo rekao da se radi
o 'italijanskom ministru'.
Madam Kampan, sobarica Marije
Antoanete, u svojim 'Uspomenama na privatni život Marije Antoanete'
svedoči o ovoj epizodi. Ona je čula kada je kralj Luj XIV rekao kraljici
da je 'Morepa ubedio da se radi o zatvoreniku opasnom zbog njegovih
intriga i da je prvo čuvan u Pinerolu, a zatim u Bastilji'.
Iako
su mnogi istoričari uspeli da nađu potvrdu da se pod poznatom crnom
maskom krilo lice Matiolija, mnogi i dalje veruju da je priča potpuno
drugačija, i možda je nikada nećemo ni saznati.
