VLASI

Vlasi su romanizirani narodi jugoistočne Evrope. Glavne grupe Vlaha su
Rumuni,
Moldavci, Aromuni, Meglenski Vlasi,
i Istarski Vlasi.
Vlasi su potomci rimskih kolonista ili
domaćih antičkih naroda poput Ilira i Tračana.
Sama riječ je germansko-slavenskog porijekla i znači "Rimljani". Na
njihovim jezicima riječ za svoje narode je obično varijacija riječi Romanus.
Vlasi su u glavnom pravoslavci.
Dakoromani (Dakoromanski
jezik)

• Bugarska
  - 20.000
  
• Mađarska - 70.000
  
• Moldavija
  - 2.800.000
  
• Rumunija
  - 20.500.000
  
• Slovačka - 90.000
  
• Srbija
  - 35.000
  
• Ukrajina
  - 400.000
  

Aromuni (Aromunski jezik)

• Albanija
  - 10.000-40.000
  
• Bugarska
  - ???
  
• Grčka
  - ???
  
• Makedonija - 10.000
  
• Rumunija
  - 50.000
  

Srbo-Vlasi (Vlaški jezik)

• Srbija
  - 40.054
  
• Bugarska
  - 10.500
  

Meglenski vlasi
(Megleno-romanski
jezik)

• Grčka
  - 20.000
  

Istarski vlasi
(Istro-romanski
jezik)

• Hrvatska
  - 1.200
  

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mapa područja gdje žive Vlasi.

Stranci, koji govore drugi jezik, u tradicionalnoj kulturi doživljavaju se kao «nemi» ili «glupi», tako je Vlah je prikazan kao glup čovek koji ne razume srpki jezik:

****Neki majstori vranjanci, iz sela Vlase, bili na radu u krajinskom okrugu, pa vraćajući se kućama, ostanu bez hleba. Kako su išli preko sela, a toga dana bile zadušnice, oni svrate na jedno groblje koje je bilo nekih naseljenika iz Rumunije.
Vranjanci, videći kako se tu obilato jede, zamole da dadu i njima da štogod jedu.Jedan koji je pomalo znao srpski, da bi pravio komendiju s njima, reče im da moraju i oni kukati na groblju, pa će dobiti da jedu i piju.
Majstori čučnu na jedan grob i razdernjaju se: «Kuku Vlasi, crni siromasi, dobri beste, što svi ne pomreste».
Na to jedan stari Vlah, čovek bolećiva srca, dotrča, i stade ih dizati i ćutkati, da ne plaču. Dobiće svega.I tada im dadoše te se siti najedoše i napiše, i veselo produžiše put.

Etnički nesporazum na relaciji Vlah – Srbin razvija se i na osnovu obostranog nepoznavanja tradicionalne kulture:
***Dođe jedan Vla’ kod sveštenika da krsti dete. Sveštenik upita kako će ime. Kako je kod Vlasa omiljeno ime Truce, Trailo i Gica, to je i on kazao da želi Trailo. Kako se on sam zvao Trailo, pa i njegov otac zove se Trailo, a ima i jednog sina Traila, to mu sveštenik kaže: «Ta nemože to biti, da u jednoj kući budu četiri lica sa jednim imenom, naročito kad su svi od jednog rodonačelnika iz nishodne linije!»
Vla’ protrlja malo čelo pa reče: ''Vala, popo, ako ćeš daj mu ime Trailo; ako nećeš, ja znam šta ću raditi: baciću ga u jarak, a žena će mi rodi drugo, pa će se i to zove Trailo.''
***

Interesatno je samo da ti Vlasi se smatraju Srbima. Pravi Srbin iz Srbije je sasvim drugaciji nego onaj iz Srpske krajine. Razlika nebo i zemlja.

Teritoriju na kojoj ja živim su naselili vlasi-cincari davno, davno... a tek u 134.... i neke godine je naseljena Srbima sa Kosova za vreme vladavine cara Dušana.
Dolinac, naravno da se osećamo Srbima, pa u državi Srbiji živimo. :329340:

slatkicass ::

Teritoriju na kojoj ja živim su naselili vlasi-cincari davno, davno... a tek u 134.... i neke godine je naseljena Srbima sa Kosova za vreme vladavine cara Dušana.
Dolinac, naravno da se osećamo Srbima, pa u državi Srbiji živimo. :329340:

Pa osjecate se kao Srbi ali niste, mislim podrijeklom gledajuci. Vlasi suRumuni, Bosanci suTurci itd.

Mislim ja zivim u njemackoj ali ni za sto godina nemogu biti nijemac.

Boze Dolinac,od kuda ti takvo razmisljanje...recimo da su Bosanci Turci...ispade da nije bili ljudi na toj teritoriji dok nisu stigli Turci i krenuli se razmnozavati...pa su onda neki tu rodjeni Turci pozeljeli da budu nesto drugo...i eto ti Bosanaca.

Astra ::

Boze Dolinac,od kuda ti takvo razmisljanje...recimo da su Bosanci Turci...ispade da nije bili ljudi na toj teritoriji dok nisu stigli Turci i krenuli se razmnozavati...pa su onda neki tu rodjeni Turci pozeljeli da budu nesto drugo...i eto ti Bosanaca.

Bosanci kao nacija nepostoji to je jedno, a drugo je da mi ih bosancima zovemo.
Pravih turaka u B i H ima oko 2-3 % Ostali bosanci su bivsi Rumuni tj, vlasi. i Bugari.
Hrvati i Srbi nisu se nikad podturcili. Imali su uvjek svoju naciju u vjeru, mada su uvjek placali porez.

Interesantno je da Hrvati i Srbi nikad u cijeloj povjest nisu se ratovali, osim 2.svijetski rat i 91-95 Do tada su se uvjek pomagali jednom drugome protiv Turaka.

Izvini Dolinac,pricas nebuloze...da ne idem po tackama!
Samo mi reci,ko je zivio na Balkanu prije najezde Osmanlija,posebno na teritoriji Bosne?
Ja se izvinjavam,ovo je tema o Vlasima,pa se nadam da nece da se produzava s ovom temom o bosanskom narodu...mada ispade da su u stvari Vlasi Bosanci...pa mozda je ipak u temi.

Joj Dolinac, ccccccc Bosna ko drzava pomenuta u 7om vijeku...suti bolan, ne barKaj mi u drzavu, hahahahaah bivsu tj.:)

E druga je stvar sta se avnojski deklaracijama, pa mozda i vijek dva prije toga deklarisalo.
Meni se licno ne svidja avaj bull oko "Bosnjak"...cuj bosnjak?! A sta je sa mojom drugom polovicom, hercegovkom?!

Sto rece Robin, svi smo mi Jugovici, svidjalo se to nama ili ne

AstrinaKomsinica ::

Joj Dolinac, ccccccc Bosna ko drzava pomenuta u 7om vijeku...suti bolan, ne barKaj mi u drzavu, hahahahaah bivsu tj.:)

E druga je stvar sta se avnojski deklaracijama, pa mozda i vijek dva prije toga deklarisalo.
Meni se licno ne svidja avaj bull oko "Bosnjak"...cuj bosnjak?! A sta je sa mojom drugom polovicom, hercegovkom?!

Sto rece Robin, svi smo mi Jugovici, svidjalo se to nama ili ne

Da neulazim u detalje, Bosna je Kraljevina bila, tocno. Ipak Bosanac kao nacija nepostoji.

Hm...postoji Bosna drzava, ali nema nacije...bas hm...ah da, nova moda su Bosnjaci;)
Ne slazem se s tobom. Ako je pod Jugom bilo "zabranjeno" izjasnjavati se na odredjeni nacin, ne mora da znaci da je i prije Juge tako bilo:)
Mada meni ni u dzep ni iz dzepa, briga me onako iskreno, nek se izjasnjava ko kako hoce...meni najvise pasu oni koji se izjasne kao ljudi:)

AstrinaKomsinica ::

Hm...postoji Bosna drzava, ali nema nacije...bas hm...ah da, nova moda su Bosnjaci;)
Ne slazem se s tobom. Ako je pod Jugom bilo "zabranjeno" izjasnjavati se na odredjeni nacin, ne mora da znaci da je i prije Juge tako bilo:)
Mada meni ni u dzep ni iz dzepa, briga me onako iskreno, nek se izjasnjava ko kako hoce...meni najvise pasu oni koji se izjasne kao ljudi:)

Bosna i Hercegovina je jedna drzava, nacionalnsot je nesto drugo.

Naprimjer Vatikan je drzva jedna, najmanja na svijetu. Ali nije nacija Vatikani nema kao nacija kuzis sada????

hahahaha Dolinac, znam ja razliku izmedju drzave i nacije, pa se bas malo zato vratim u one jednocifrene vijekove:)
Al hajd, ja se slazem da se ne slazem

Dolinac ::

Interesatno je samo da ti Vlasi se smatraju Srbima. Pravi Srbin iz Srbije je sasvim drugaciji nego onaj iz Srpske krajine. Razlika nebo i zemlja.

Naravno da ima razlike . Nije isti mentalitet Srbina iz Šumadije , sa Kosova , iz Vojvodine , Bosne ili iz Hrvatske . Razlikuju se po mnogo čemu ,čak i po govoru . Jedni govore čistom ekavicom , drugi ijekavicom , Vojvodjani "otežu" a Srbi sa Juga "seckaju" .
Tako i Vlasi - sasvim su drugačiji oni iz Timočke krajine od onih koji su blizu Rumunske, Bugarske ili Makedonske granice .
E sad..u zavisnosti od toga koliko dugo gde žive ,koliko su zatvorena zajednica , pa i od samih političkih okolnosti zavisi za čega se "smatraju" .
Imaš sela oko mog grada gde se svi smatraju Madjarima ,zatvorena zajednica , jedva da i znaju srpski jezik -dok recimo u mom gradu je opet obrnuto ,svi smo se davno izmešali i gotovo da i ne znamo jezik, jer nam nije ni trebao .

Nema veze, bilo kako bilo. za koju godinu zovemo se svi Europljani. :ššššš:

Ovde je na faksimilu prikazan popis po godinama - 1775. do 1867. ma teritoriji Banata , odnosno u vreme kada je ceo Banat pripadao Austro-Ugarskoj (do 1918). Na ovim popisima se vidi kako su naseljeni Vlasi tamo popisivani - KAO VLASI.
Istyovremeno i na teritoriji Srbije su popisivani kao Vlasi, sve do 1878. - do Berlinkog kongresa:
"Највећи број Влаха био је на попису из 1895. године (159.510), када су чинили 7,66% српског становништва. Тада су пописивани као Румуни, на основу обавезе коју је Србија преузела на Берлинском конгресу 1878. године, који је питање мањина наметнуо као [стр. 9] један од услова за добијање међународног признања." (Sveti jezik vlaskog hleba, autor Paun Es Durlic)

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]



Vlasi istocne Srbije ... etnografska karta koju je uradio Paun Durlić pre par godina a na koju imam primedbe.
Mapa je kao mapa prilicno precizna sto se rasporedjenosti Vlaha tice, ali evo ukratko gde leze zamke. U legendi mape, gde su kvadratici u boji, stoji redom - Ungurjani (Banacani), Muncani (Banacani), Carani (Oltenci).... Naime gospodin Durlic vezuje grupe Vlaha za nazive rumunskih provincija odakle su se navodno doselili. Znaci pomenuti gospodin tvrdi ovo " u Srbiji do Pozarevackog mira nije bilo starinaca (Vlaha) svi su se doselili iz Rumunije. Medjutim, osnovno je pitanje a otkud su se oni nasli tamo. Odnosno da se nisu vratili na svoja vekovna ognjista. Pogresno je misljenje da su Vlasi izgubili svoju istoriju. Istorija Vlaha se zna i danas, jezik je kroz 2000 godina ocuvan, obicaji, tradicija, kultura takodje. Crkva je promenila imena po odluci Vaseljenske patrijarseije ali su Vlasi ostali Vlasi do danas. Medjutim, Rumuni ne znaju kako i kada su nastali jer od III veka pa sve do kraja XIII veka niko od istoricara ne zna gde su i kako su nastali - postoje samo pretpostavke.Za Vlahe se zna - nastali su romanizacijom Tracana, Kelta Tribala pre oko 2000 godina i njihovo postojanje se prati kroz istoriju na ovoj teritoriji, sve do danas. Spominu ih Vizantijski istoricai, a prvi put u Srbiji 1198. godine u pisanoj Povelji Stefana Nemanje. Tada nema Rumuna preko Dunava - ni traga od njih.
Za sve vreme Turaka postoje pisani dokazi o Vlasima na teritoriji Srbije . Upravo tu gde zive.
E, sad da se vratimo na Banat, odakle ovaj sarlatan koga sam spomenuo pise da su se Vlasi doselili. Banat je u sastavu Ugarske, gotovo nenaseljena teritorija. Posle Mohacke bitke 1526. godine ( u to vreme Vlasi gube povlastice koje su imali ovde) poziva se vlasko stanovnistvo da naseli Banat i tada je zabelezeno da se za par decenija samo iz Crne reke odelilo preko 1700 porodica, kao i iz Zvizda i Braniceva, jer su u Banatu bili oslobodjeni placanja poreza. Seobe su se nastavile sve do 1690. kada su Vlasi sa nasih prostora naselili Banat, a iz Krajine bezeci od Turaka naseljavali predele preko Dunava. U Banatuu se Vlasi nisu bas najbolje snasli sa onolikom zemljom, jer su naviknuti uglavnom na brdovite predele i stovarstvo. Zato posle pobede nad Turcima 1718. AustroUgari odluce da nase Vlahe vrate odakle su i dosli a te prostore nasele Nemcima, Cesima i Slovacima . Tako su nasi Vlasi vraceni na ove teritorije a nisu Rumuni koji su se odande naselili. U to vreme Rumunija nije ni postojala, ona je oformljena 1859. a Banat i Transilvanija su pripojeni Rumuniji posle sloma Austrougarske, zvanicno tek 1919. godine. Srbe nisu vracali u tolikoj meri, jer su od njih formirali vojnu krajnu za odbranu od Turaka (postavicu mapu da vidite). Dakle sve same lazi kako bi Rumuni dokazali da smo mi nastali od njih. Veliki deo Vlaha nije odlazio nikad sa ovih prostora vec se pred Turcima sklanjao u brda i planine.
Konacno gospodin Durlic i njegova kompanija tvrdi da Vlasi ne postoje kao nacija, da vlaski jezik ne postoji , vec su to dijalekti rumunskog jezika (koji je izmisljen1861. godine kada su ubacili 45 % stranih francuskih, talijanskih - reci latinskog korena) i izmislili knjizevni jezik. Zato su Rumuni Vlasi, ali nisu svi Vlasi Rumuni. Rumuni su Vlasi koji su se odrekli dekretom svog naziva i jezika i krstili ga drugacije ( ukrali su ime starih Rimljana - Romani) !

Vlaska pesma o majstor Manojlu i pesma sa istom tematikom iz severne Grcke

[You must be registered and logged in to see this link.]

[You must be registered and logged in to see this link.]

NA SLICI "SEOBA SRBA" PAJE JOVANOVICA PRIKAZANI SVE SAMI VLASI.
Na osnovu prikupljenih podataka pored ranijeg ukazivanja da je u prvom planu prikazan ranjeni Vlah u tipicnoj vlaskoj nosnji, kao i u desnoj polovini slike, vlaski narod (sa ovcama), dosli smo do sledecih zakljucaka:
1. Na levoj polovini slike , na belom konju, u crvenoj odezdi sa sjajnim tokama na poprsju, prikazan je VLAH - JOVAN MONASTERLIJA (koga srpski istoricari neopravdano svojataju za srpskog junaka). Jovan Monasterlija je Vlah Cincar iz Monastera (danasnji Bitolj) iz trgovacke cincarske porodice Petra Monasterlije, koji se 1665. godine preselio u juznu Ugarsku.
2. Brizan pogled Jovana Monasterlije je okrenut nadesno prema zeni sa detetom na konju (ne unazad prema patrijarhu). Figura zene sa detetom naslikana je u maniru predstave Bogorodice sa Hristom, sa spustenim pogledom prema detetu, koga brizno pridrzava. Radi se o zeni Jovana Monasterlije, Ani iz porodice vlaskih knezova iz Starog Vlaha, bratanici Jerakula Bratula i sestri kneza Jovana Raskovica. DAKLE VLAJINA!
3. Putovodja u prvom planu, u vlaskoj nosnji, na vlaskoj subari ima knezevske oznake (na primedbu patrijarha Brankovica u prepravkama ove slike, Paja ce izbrisati ove oznake). O kome se radi? O VLASKOM KNEZU iz starog Vlaha Jovanu ( ranjen pri povratku sa Velikog sabora u Beogradu, koji je patrijarh Carnojevic sazvao 28, juna 1690. neposredno pred Seobu- izvor dr. Dusanka Bojanic i dr.V.Subotic)
3. VLASKI KNEZOVI IZ STAROG VLAHA (rodjena nerazdvojna braca kneza Jovana): Mosej i Ilija prikazani su iza glave kneza Jovana, na konjima okrenuti jedan drugom, dok je treci brat Mihaj(lo) prikazan na konju uz vlaski narod. — са Bili Jeremic.

''U toj uniformi je prikazan Jovan Monasterlija, Vlah, Armanj. Njegov otac Petar je iz Bitolja (Monaster- Manastir) prebegao u Ugarsku jos 1665. godine. Jovan je stupio u redove srpske vojske i bio je jedan od glavnih pregovaraca sa Beckim dvorom oko uslova seobe. Posle seobe postao je podvojvoda u austrougarskoj vosjci. Nekoliko godina kasnije poginuo je nesrecnim slucajem, padom sa konja.
Vidite, u vreme na koje se odnosi ova slika, odnosno pre seoba, XIV i XV vek, u Srbiji se odigravala dobrovoljna asimilacija Srba u Vlahe, razylog je sto su Vlasi uživali privilegije i imali povlascen polozaj, te su Srbi prelazili u status Vlaha, zbog takvih beneficija. Medutim, bilo bi interesantno da cujemo kakve su to nasilne metode asimilacije primenjivane prema Vlasima. Koliko ja ynam u XIX veku crkva je trazila da se prezimena zavrsavaju na ić a i krstila je uglavnom na srpskim imenima. Koje su ostale metode nasilne asimilicaije.
Kada je u pitanju nasilna asimilacija, iz razgovora sa starijim ljudima Vlasima i onih koji su neke druge nacionalnosti, na terenu sam došao do podataka da Vlasima nikada ranije nije dozvoljeno da se prilikom krštenja novorođenog deteta kumuje VLAŠKO IME. SPC je uvek insistirala na tome da se detetu da srpsko ime a ne vlaško. Srpski istoričar Ilarion Ruvarac spominje posrbljene Vlahe u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.[35] Engleski istoričar Noel Malkom smatra da su tokom istorije mnogi Vlasi Bosne i Hercegovine asimilovani u srpsku populaciju putem pripadnosti srpskoj pravoslavnoj crkvi.[36] Sličan proces se dogodio i sa delom pravoslavnog vlaškog stanovništva u Hrvatskoj.[37] Teorija o masovnom posrbljavanju Vlaha u BiH i Hrvatskoj je naročito popularna kod pojedinih hrvatskih i bošnjačkih nacionalista,pri čemu insistiraju na tome da prekodrinski Srbi nisu uopšte "pravi" Srbi nego nasilno posrbljeni Vlasi, niti su isti narod kao Srbi u Srbiji, često previđajući da se proces asimilacije starosjedilaca odigravao na celom Balkanu, kao i da je u prošlosti pojam Vlah imao mnogo različitih značenja Vlasi. Sa srpske strane dolaze kritike da citiranje Noel Malcolma često služi za dokazivanje te teze, iako je to teorija koje je postojala i prije njega.
Srbizacija ili posrbljavanje je proces kulturne i nacionalne asimilacije nesrpskog življa od strane Srba. Ona se sastoji u preuzimanju bitnih obeležja srpske nacije, kao što su srpsko ime, srpski jezik i srpska pravoslavna veroispovest.
Posrbljavanje je u osnovi spontan asimilacijski proces koji je od nastanka Kneževine Srbije zahvatao manjinske narode u njenim granicama (Bugare, Vlahe, Cincare, Albance). U pojedinim periodima srpske istorije (npr. u Kraljevini Jugoslaviji), srbizacija bila planski sprovođena na nivou državne politike, zabranom upotrebe jezika i negiranjem identiteta pojedinih nacija. Srpski političari su početkom 20. veka smatrali da je Srbija u stanju da asimiluje tuđe narodne mase koje preovlađuju preko njene južne granice.....''

Neposredno po priključenju oblasti vardarske Makedonije Kraljevini Srbiji, Makedonski Sloveni su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije.[6][7] Prema Izveštaju međunarodne komisije, u Makedoniji su Srbe u početku dočekali kao oslobodioce, ali se odnos ubrzo promenio[8]. Srpske vlasti su odmah pristupile zatvaranju škola i njihovom pretvaranju u kasarne. Učiteljima je rečeno da ostaju bez posla ukoliko odbiju da uče na srpskom. Oni koji su se izjašnjavali kao Bugari bili su maltretirani, deportovani u Bugarsku ili zatvarani.[9] Vršen je pritisak i na bugarske sveštenike, pa i na episkope, da promene jezik bogosluženja i da prihvate srpske crkvene vlasti. Od bugarskih sveštenika je traženo da potpišu izjavu kojom priznaju da su "ranije bili Srbi", sve dok bugarski komiti nisu njih i njihove očeve prisilili da se od Patrijaršije okrenu Egzarhatu, načinivši ih Bugarima. Zato sada kada su došli Srbi i oslobodili ih oni traže da se vrate u okrilje "Svete Crkve".[10] Sveštenici koji su pokazivali i najmanju neposlušnost bili su optuženi za izdaju i političku propagandu. Mnogi bugarski crkvenodostojnici su bili proterani: Kozma Debarski (episkop), Aksentije Bitoljski (arhiepiskop), Neofit Skopski, Meletije Veleski, Boris Ohridski i drugi.[11] Vođe makedonskog revolucionarnog pokreta su uklonjene, a od stanovništva je traženo da se izjasne kao Srbi. Oni koji su to odbijali su premlaćivani i mučeni.[12] Viđeniji ljudi i učitelji iz Skoplja koji su odbili da se izjasne kao Srbi su deportovani u Bugarsku.[13] Komisija za ispitivanje balkanskih ratova zaključuje da je srpska država u Makedoniji započela pozamašan sociološki eksperiment "asimilacije kroz teror".[14]

19. septembra 1919. godine Carigradska patrijaršija je za 800.000 franaka ustupila jurisdikciju nad pravoslavnim vernicima vardarske Makedonije Srpskoj pravoslavnoj crkvi.[15] Pravoslavni Makedonci, kasnije priznati kao zasebna nacija, su na popisima stanovništva Kraljevine SHS tretirani kao Srbi. Politika srbizacija je uključivala i promenu prezimena (npr. Petrov i Popov u Petrović i Popović).[16] Oblast Makedonije je u Kraljevini Jugoslaviji nazivana „Južnom Srbijom“ (neslužbeno) ili „Vardarskom banovinom“ (službeno). Paralelno sa kolonizacijom Kosova, sprovođena je i opsežna akcija srpske kolonizacije Povardarja, često na štetu seoskog stanovništva, koje je „iz dna duše mrzelo srpskog kolonistu”.[17] Srpski autor Đorđo Krstić je Vranjance i Piroćance smatrao najpodesnijim „za asimilaciju Makedonaca”.[18] Makedonsko delo, ilegalni časopis Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije, je neprestano pisao protiv "sistematske politike denacionalizacije i srbizacije" makedonskog stanovništva u makedonskim školama.[19] List „Balkanska federacija“, koji je izdavala Balkanska komunistička federacija u Beču, takođe piše protiv progona bugarskog stanovništa i lingvističke politike srbizacije koju je beogradska vlada nametala u Makedoniji.[20]. Govorni jezik makedonskih Slovena službeno je smatran dijalektom srpskohrvatskog jezika.[21] Pritom, ovaj južni dijalekat je potiskivan obrazovanjem, vojskom i drugim sredstvima, a njegova upotreba je bila kažnjiva.[22]

Arčibald Rajs ocenjuje da je asimilacija Makedonaca nije uspela prvenstveno zbog loše i korumpirane srpske uprave, zbog čega je većina Makedonaca prestala da gaji naklonost prema Srbiji.[23]

LITERATURA ↑ Izbor ili nametanje tradicije Ilarion Ruvarac: „...u nas Srba i posrbljenih medju nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa...“.
↑ Heather Rae, State identities and the homogenisation of peoples
↑ Dimitrije Tucović, Izabrani spisi, knjiga II, str. 211. Prosveta, Beograd, 1950.
↑ Beyond "Ancient Hatreds"By Stephen Schwartz,What really happened to Yugoslavia. Hoover Institution.
↑ na 786. i 787. strani Rječnika.
↑ Dejan Djokić, Yugoslavism: histories of a failed idea, 1918-1992
↑ R. J. Crampton, Eastern Europe in the twentieth century - and after
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 50)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 52)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 53)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 165)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 53)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 174)
↑ Izveštaj međunarodne komisije o Balkanskim ratovima (str. 165)
↑ Hugh Poulton, Who are the Macedonians?
↑ L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich The Balkans since 1453
↑ Stojan Kiselinovski, Etnički promeni vo Makedonija (1913– 1995), Skopje, 2000, str. 52.
↑ Đorđo Krstić, Kolonizacija u Južnoj Srbiji, str. 19–20, 74, 84. Sarajevo, 1928............

Ilarion Ruvarac je bio glavni konsultant Paji Jovanovicu, kada je slikao Seobu Srba. Tacno ga je informisao ko je ucestvovao u seobi, te stoga ponavljam deo teksta iz moje kratke studije o ovoj slici i autoru:"Pavle Paja Jovanović je rođen u Vršcu 16. juna 1859. godine. Prema porodičnom predanju Pajin OTAC STEVAN VODIO JE POREKLO OD JOVA ĐUKINA KOJI JE U VELIKOJ SEOBI POD ARSENIJEM III ČARNOJEVIĆEM PREŠAO SA KOSOVA U DANAŠNJI VRŠAC .Sliku Seoba Srba naslikao je po narudzbini patrijarha sremskokarlovackog Georgija Brankovica, za potrebe izlozbe povodom proslave 1000 godina Ugarske."Paja Jovanovic je odmah po pozivu otputovao u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. CRKVENI SABOR MU JE, KAO STRUCNOG KONSULTANTA ZA ISTORIJSKE IZVORE DODELIO ISTORIČARA ARHIMANDRITA ILARIONA RUVARCA, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima, Vojvodini, Beogradu, Zemunu i delovima Srbije i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i DO DETALJA PREDSTAVIO VREME I LIKOVE NA SVOJOJ SLICI." Dobro potkovan znanjem zapoceo je sliku 1895 i zavrsio je u rekordnih 10 meseci." - ANdre Gaso

''Na poziv kralja Matije Korvina, 1469. godine u Ugarsku dolazi zetski vojvoda Miloš Belmužević. Posede je dobio u Njitranskoj županiji, čije se sedište nalazilo u Šaštinu, odnosno Šašvaru. Za ratne zasluge u borbama protiv vojske nemačkog cara i poljskog kralja, kralj Matija Korvin mu je dodelio imanja u Tamiškoj županiji u Banatu i zvanje "egregijusa".

Vojvoda Miloš Belmužević poticao je iz ugledne zetske vlastelinske porodice, čiji se preci pominju iz vremena despota Stefana Lazarevića. Posle pada Meduna, na istoku od Podgorice, gde je bio zapovednik grada i zetski vojvoda, 1456. godine, na poziv despota Lazara Brankovića, odlazi u Srebrenicu za zapovednika grada. Posle pada i ovog utvrđenja, vojvoda Belmužević dolazi u Jagodinu, gde je u tursko vreme postao subaša. Na poziv kralja Matije Korvina prešao je u Ugarsku u Šaština u Gornjoj Zemlji. Pošto je dobio prostrana imanja u Banatu, preneo je sedište svojih poseda u Munaru u neposrednoj blizini manastira Bezdina, na Morišu. U poslednjoj bici koju je vodio protiv Turaka, Belmužević je 1501. godine bio smrtno ranjen, a izgubio je i sina jedinca. Napisao je oporuku, kojom je, u prisustvu kaluđera Timoteja iz Hilandara, imanja dodelio kćerki Milici, udatoj za vojvodu Stefana Jakšića. Bio je to prvi testament pisan među Srbima u Ugarskoj.
Drugom polovinom XV veka, na tlu Slovačke, ratničkim podvizima su se proslavili mnogi srpski velikaši. Bilo je to vreme ratova ugarskih kraljeva protiv poljskih i nemačkih vladara. U bici kod Košica u sastavu vojske ugarskog kralja Matije Korvina 1474. godine proslavio se vojvoda Dmitar Jakšić, junak srpskih narodnih pesama, koji je posedovao desetine naselja u Pomorišju. Skriven u šumi sa konjičkim odredom, uz veliku ratnu veštinu i hrabrost, ispresecao je neprijateljsku vojsku i potom osvojio gradove Humene i Mihalovce, koje je držala vojska poljskog kralja. Njegov sin Stefan se istakao hrabrošću 1490. godine kada je u dvoboju pobedio jednog megdandžiju, pa se poljska vojska povukla. Sledeće godine opet su se kod Košica sukobile poljska vojska kralja Alberta i ugarska kralja Vladislava. Pobedi ugarske vojske doprineli su srpski odredi koje su predvodili vojvoda Miloš Belmužević i braća Jakšići.''

Sa etnološke strane prezime Belmužević nastaje od reči "belmuž". Sama reč je vlaškog porekla i označava vrstu hrane koja se se priprema od mladog ovčijeg ili kravljeg sira . Inače mi Vlasi kažemo "balmuš" ili "belmuš" i sama hrana je iz naše vlaške tradicionalne kuhinje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SIDIROKASTRO - DIMERSER
Sidirokastro ili Dimerser kako ga Armani nazivaju, je mali gradić na severu Grčke, 98 km udaljen od Soluna, 25 km od Seresa, i 18 km od granice sa Bugarskom. Mesto ima oko 10.600 stanovnika i glavni je grad provincije Sintiki.

Dimerser je okružen planinama Vrondu i Angistro. Sa zapadne strane grada prolazi reka Strimon. Dimerser je jako staro mesto, osnovan još u vizantijsko vreme, oko 800 godina posle Hrista. Od 1383. do 1912. godine je bio pod Turskom imperijom, i ime mu je bilo Demir Hisar. Od 1913. godine Dimerser je u okviru Grčke.

Armani koji danas žive u Dimerseru su Gramosteni koji su pristigli iz grada Gramos i njegove okoline po njegovom spaljivanju od strane Ali Paše. Ukupan broj Armana u Dimerseru je oko 400 duša, i 1989. godine osnovano je Društvo Armana kako bi se očuvali armanski običaji i kultura. Danas postoji i mali Armanski muzej. Dimerser je okružen prirodnim lepotama, crkvama i manastirima. Na obližnjoj planini se nalazi i jedna tvrđava pod imenom Isari, ali i mnoge druge. Blizu Dimersera, na nekih 10 km, je jezero Kerkini (Biotop) sa mnogim sadržajima.

U okolini Dimersera se nalaze mnogobrojna sela u kojima žive Armani: Irakleja , Petrici , Ano Porosa , Cristos. U Dimerseru i okolnim selima prefekture Seres utočište su našli mnogobrojni Armani kada su rastureni gradovi u Epiru. Pored Gramostena, došlo je mnogo naroda iz Avdele (prefektura Grebeni), zatim Nevestinci iz Neveste (prefectura Voden), i mnogo Armana iz Baje (prefektura Janjina) i sela Kokinoplos sa Olimpa. U celoj provinciji Seres danas živi oko 5.000-7.000 Armana, i postoji 4 armanske organizacije: u Seresu, Dimerseru, Neo Petrici i Ano Poroju.

Svakog 29. juna, na dan sv. Apostola Petra i Pavla organizuje se veliki armanski sabor na planini Lailias, na mestu gde je nekad bilo staro armansko selo Calivija. Tada se skupljaju Armani iz svih okolnih sela. Još veći armanski sabor se organizuje na istom mestu svake godine 15. avgusta, na Veliku Gospojinu. Na taj način se do danas održala armanska kultura i običaji, pesme i igre.

“Armani nikad neće nestati”

MALOVIŠTE (MULOVISHTI)

Na osamnestom kilometru puta između makedonskih gradova Bitolja i Resena, kod mesta Kažani, odvaja se put za Malovište , jedinstveno naselje na ovim balkanskim prostorima. Smešteno na zapadnim padinama Pelistera, na nadmorskoj visini od preko 1300 metara, okruzeno planinskim vrhovima iznad 2000 metara, Malovište je naseljeno mesto SA NAJVIŠOM NADMORSKOM VISINOM u Makedoniji. Stanovnici su Cincari(Armani) doseljeni iz Moskopolja i Gramosa. Današnje selo postoji od 16 veka a na dva kilometra odatle, otkriveni su ostaci naselja iz rimskog perioda.

Malovište je jedino naseljeno selo u okviru "Nacionalnog parka Pelister".

Najveći procvat Malovište je doživelo krajem 19. veka kada je imalo 500 kuća sa oko 2500-3000 stanovnika. Za razliku od većine cincarskih naselja, stanovnici Malovišta bavili su se pretežno zanatstvom, trgovinom i ugostiteljstvom. O ekonomskoj snazi tako male sredine mozemo se danas uveriti posmatrajuci urbanizovanu organizaciju života iz tog perioda. Pravljene su kuce na 2-3 sprata sa ulicama popločanim kamenom i trotoarima. Kuće su od kamena, čak su i krovovi pokriveni kamenim pločama. Od sedam crkava sačuvano je samo pet, od kojih selom dominira crkva Sv. Petke izgradjena 1852 godine. Svojom arhitekturom, dimenzijama i lepotom predstavlja jedan od bisera cincarske kulture. Unutrašnjost crkve krase preko 70 ikona i ikonostas dimenzija 100 metara kvadratnih izradjen u duborezu sa motivima iz Starog i Novog Zaveta. Neke od ikona stare su i 400 godina. U neposrednoj okolini sela Malovišta, u gustoj bukovoj šumi, smešten je poznati manastir Sv. Ana (na 2 km). Tokom letnje sezone, u ovom manastiru moguće je noćiti, što predstavlja veliku pogodnost za mnogobrojne turiste koji u novije vreme obilaze ovo mesto. Za sada, u selu nema ugostiteljskih objekata ali je moguće, uz predhodni dogovor sa meštanima, organizovati noćenje u privatnim kućama kao i bogat ručak sa domaćim specijalitetima. Ljubazni domaćini ponudiće vam nadaleko čuvenu "cincarsku pitu" *), jagnjetinu ispod saća i ostale lokalne poslastice.

*) Šta mislite, od koga su Grci naučili da prave danas poznate "grčke pite"???

Preporučeno je pogledati i ostale sakralne objekte u okolini Malovišta, naročito u vreme proslave praznika odgovarajućeg svetca:

* Crkva Sveti Đorđe (6. maja)
* Crkva Sveti Atanas (31. januar)
* Crkva Sveti Spas (Spasovdan)

Na Spasovdan, na ovome mestu se skupi nekoliko hiljada Malovištanaca iz zemlje i dijaspore, zajedno sa njihovim gostima, što predstavlja stvarno nezaboravan dogadjaj.
Za razliku od mnogih drugih cincarskih (armanskih) mesta, Malovište ima svetlu perspektivu. Selo je ukljuceno u nekoliko internacionalnih projekata revitalizacije što mu garantuje bolju budućnost. Vredni meštani ulazu napore da od Malovišta naprave jedan od centara etno turizma. Izgrađen je vodovod, asfaltiran prilazni put i uvedena kablovska televizija. Takođe su organizovali festival cincarske (armanske) kulture i umetnosti koji bi trebalo da postane tradicionalan.

Od poznatijih lica poreklom iz Malovišta, treba pomenuti Konstantina Belimaćija, autora nezvanične cincarske (armanske) nacionalne himne "Parinteasca damandari".

Veci broj Cincara iz Malovišta otišao je u Kragujevac (Filipovići, Paligorići, Golići, Đorđevići, Totani, Ristići, Vulkan, Nace, Načići, Nikolići, Miskići, Mihajlovići, Dimitrijevići, Simići, Meta, Dimići, Stojanovići, Kostići, Todorovići, Riza, Konstandinovići......

[You must be registered and logged in to see this image.]

GORNJA BELICA(M-BELA DI SUPRA)

SVETA PARASKEVA
Prof.d-r.Voskresija Stefanovska

Na nekih šesnaest kilometara od Struge, grada na reci Crni Drim,grada braće Miladinovci, grad prepoznatljiv po Struškim večerimapoezije, ispod visokih vrhova prelepe i nepredvidljive Jablanice, nasamoj makedonsko-albanskoj granici, u naručju vrhova Crni kamen i Cuma, nalazi se cincarsko selo Gornja Belica (M-Bela di Supra).

Na više od 1400 metara nadmorske visine Gornju Belicu krasejos više planinski vrhovi stenovitih planina, delimično prekrivenihgustom šumom bukve i čempresa, prostranim pašnjacima, lepim plavimplaninskim jezerima i brojnim izvorima penušave hladne planinske vode.U takvom ambijentu, gde su prisutne brze vode Beličke reke ititraj gustih šuma bukve i čempresa, prošarano zvučnim notamaptica, zaklon su za mnoga sveta mesta, crkve, manastire ipećine. I ne samo to. Gornja Belica i Beličani su gordi što i danasu daljini planine može da se primetiti jedan od najvažnijih putevaantike - Via Ignacija, put koji je povezivao Solun sa Dračom.

Veliki deo ove antike je i danas sačuvan i meta je mnogih ljubopitljivih arheologa i istoričara. Put je bio glavna veza trgovcima koji susvoju robu (srmu i gajtane, duvan, sapun, marame, leblebije,ulje, koze, vino, vunu ) prenosili do starih antičkih gradova.Trgovci su prolazili kroz Gornju Belicu, spuštali su se do Vahtosa(osma stanica na putu) kod sela Oktisi i produžavali premaHerakleji, današnji Bitolj. Na samom putu Via Ignacija sagradjenje manastir Sv. Kliment. Prema predanju Teofilakta Ohridskog,ovaj manastir je izgradio Sv. Kliment kao svoju letnju rezidenciju iprema predanju iz 1891 god., crkva Sv. Kliment je bila druga episkopija sa preko 3000 porodica.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Selo Gornja Belica 1924. god.

Prema predanju Sv. Kliment jetu bio krunisan za episkopa i čak se predpostavlja da je baš tu započela Klimentova škola. Značaj ovog manastira a ujedno isamog sela Gornja Belica, je još veći ako se prihvati tvrdnja da mnogo ranije, jos u 2 veku Apostol Pavle počeo da širi hrišćanstvo u ovim predelima. Vatikanski cardinal Stanislav Anreot piše da je Makedonija odabrana kao prva zemlja za pokrštavanje.U novom zavetu se kaže da je Makedonka Lidija bila prva žena koja je primila hrisćanstvo od apostola Pavla.

Tako selo Gornja Belicakao i sva sela ima svoju istoriju. Najstarije ime Gornje Belice bilo je Dinbela, što znači gore kod lepote ili lepota je gore. Sadašnje ime Gornja Belica je dobila tek posle balkanskih ratova. Žitelji cincarskog sela, pre svega, bili su bogati trgovci i stočari, koji su bili poreklom iz Moskopolja. Posle njegovog rušenja iz 1769 god.bežeći od Ali-paše Janjinskog (Tepelina), stigli su do ovih visokih predela i tu se naselili, zajedno sa svojim ovcama, kozama i nešto konja. Ubrzo po njihovom dolasku razvili su široku trgovacku mrežu.Prema pričama starih Belicana, porodica Djorgon je prva stigla u Gornju Belicu.

Svojevsan ukras sela bile su kuće. Kuće sagradjene u 18 i 19 veku, što je retkost za ove predele, bile su od kamena i kreča i na nekoliko spratova, sa lepo uredjenim dvorištima, sa mnogo izvorai potočića pored svakog dvorišta. Žitelji su se bavili pre svega stočarstvom, trgovinom i pečalbarstvom. Beličani su živeli uglavnom u dve cincarske grupacije: Beloti i frsaloti. Prvi su se bavili trgovinom a drugi stočarstvom. Takođe desetak porodica su bili islamizirani, zbog čega su i napustili selo.
Početkom prvog svetskog rata žitelji Gornje Belice, pošto mladi nisu hteli da služe u bugarskoj vojsci bili su raseljeni u Bugarsku, u Veliku Trnovu. Prema zapisima, neki su se ponovo vratili u 1917 god. U to vreme selo je bilo potpuno razrušeno i propalo, osim crkve Sv. Petka. Zbog želje da žive u Gornjoj Belici, vredne ruke Beličana ponovo su izgradile Gornju Belicu, sa svim svojim lepotama, ali ponekad i poteškoćama, nastavili da žive, sve do 1956 god.

Kad su se svi iselili u Strugu, Ohrid, Beograd i druge krajeve belog sveta,ostale su da žive samo dve sestre ( Lena i Sekla Coba ) prepuštene teškoćama koje vreme nosi, no takodje gorde i srećne,uvek spremne za priču i razmenu poneke cincarske reci sa pridošlicama.

Želja da se produži život u Gornjoj Belici naišla je na podršku kod mnogih Beličana. Sa velikim entuzijazmom,sa neskrivenom željom da selo živi, sa gordošću koju samo Beličanin može da oseti,u 1976 god. formiralo se društvo "Ljubitelji rodnog kraja". Od tada, kao u mravinjak, ljudi su svakodnevno počeli da dolaze u rodni kraj, da kupuju grudvu rodne zemlje, da postave temelj za vikend kućice.Dan za danom, nedelja za nedeljom, mesec za mesecom,godina za godinom, praznik za praznikom, nezaustavljivo su prolazile godine isto onako kako su tekle hladne penušave bistre vode beličke. Danas, se može zabeležiti da je u selu podignuto preko 200 vikendica, ne zna se koja od koje lepša, i svaka pleni sa svojim beličkim šarmom.

Ali ne može se govoriti o Gornjoj Belici a da se ne spomene zaštitnica sela Sv. Petka, na cincarskom Sv.Paraskevija. Na najlepšem delu sela, na jednom prirodnom proširenju, na mestu gde se otvara vidik prema Strugi i Ohridu i odakle se vidi jezero, kao tiganj ravno sa svojim primetljivim dimenzijama, dominantna za okolinu, izdiže se crkva Sv. Petka.

Gradjena je u 19 veku i zahvata prostor od 200 m2 sa visinom od 15 metara. Sveta Petka je živopisana od zografa Nikole iz Lazaropolja u 1826 g.Crkva ispred oltara ima veliki iconostas sa mnogo vrednim ikonama. Deo njih je zaštićen kao spomenici culture, kao i sama crkva. Ikonostas ima 40 ikona od kojih dominiraju ikona Sv. Petke, Sv. Marije i Hrista, Sv. Nauma, Sv. Jovana Vladimira i Sv. Marene prema afinitetima cincarskih žitelja.Svaka ikona ima svoj zaštitni broj. Oltar crkve je dosta prostran i jedan deo ikona je smešten u njemu. Na zapadnoj strani se nalazi široki trem, a iznad njega galerija koja je bila namenjena mladim vernicima. Sa spoljnje strane su iscrtane freske koje prikazuju rađanje Isusa Hrista, uspenje Bogorodice i ulaz Isusa Hrista u Jerusalim.

Levo i desno od centralnog dela crkve smeštena su mesta za sedenje za muškarce. Na desnoj strani reda nalazi se vladičin tron i pored njega mali ikonostas. Sa leve strane se nalazi amvon, na kome za vreme praznika, jedan od popova se penjao i sa visine je obogaćivao pevanje glavnog popa. Po dužini severnog i južnog zida crkve, takođe se nalaze mesta za sedenje koja su služila, pre svega, za žene. Pod crkve je napravljen od klesanog kamena, koji je, zbog nemirne beličke vode, promenio svoju originalnost. Crkva raspolaže sa crkvenim knjigama, od kojih najstarija potiče iz 1714 god. Neke knjige su napisane 1740 god. a većina je od kraja 18 i 19 veka. Knjige su napisane na grčkom i staroslovenskom jeziku. U crkvi smo naišli na jednu mermernu ploču dimenzije 50-70 sm. Napisana je na grčkom jeziku i ono što može da se pročita je dar Sv.Petki od sela Velesta 2 jula 1829 god.

Predanje govori da Beličani mnogo poštuju svoju štićenicu i crkvu, pa zato kad je turski beg hteo da je sruši, bogatiji sakupili dve posude zlata i tako uspeli da spreče ono najgore. Karakteristično, najverovatnije samo za Cincare, je što na crkvenim zastavama je zvezda sa 8 krakova, kao na državnojmakedonskoj zastavi. Takodje za zapažanje je i sledeći fenomen:na istocnoj strani zida, kod oltara, sa spoljnje strane ima Davidovezvezde. Sve ovo govori da belička crkva Sv. Petka stvarno predstavlja jednu dopunu makedonske riznice umetnosti 19 veka.Vernici, Cincari, ali i Makedonci, redovno dolaze u crkvu. Svakiprolaznik je veran posetitelj. Sredstvima sakupljenih od vernika,dobronamernih prolaznika, crkvenog odbora i sponzora, crkva se poslednjih godina renovira i trenutno se izvode završni radovi.

Na dan Sv.Petke 8 avgusta, svake godine, zborno mesto za sveBeličane, gde god bili je Gornja Belica. Ali i mnogo radoznalihljubitelja Gornje Belice dolaze da proslave sveti dan. Sv. Petkase pretvara u konak za vernike koji imaju želju da prenoće zazdravlje 2-3 noći. Na ovaj dan crkvena sluzba je obogaćena sadodelom kumstva za sledeću godinu, spravljanjem kolača-pogača od cincarskih domaćica. Mozemo da se zapitamo, kakve lisu te umetničke i vešte ruke koje mogu da naprave tako lepestvari? Potom sledi zajednički ručak koji se obavezno nastavljacincarskom pesmom za kojom sledi cincarsko kolo, i tako do kasno doba noći. Na 20 metara ispod crkve, nalazi se stara crkvaSv.Petka, a u njenoj blizini je Sv.Nedelja i Sv.Nikola. Pisanje moze da se nastavi, ali svaki početak ima i svoj kraj. Ipak, sve što je napisano je sa ljubavlju, i sa prilivom sreće koja iz duše proizlazi.

Medjutim, ni ja, niti neko drugi nadam se da moze u celosti daopiše ono šta ima u Gornjoj Belici, zato je najbolje da se vidi ioseti. Ali napisana reč zauvek ostaje i jeste izraz nečega što jepostojalo i što može da se prepričava sa kolena na koleno.Zato, ovo neka bude samo jedan svetao kamen dodat mozaikumakedonske riznice od praistorije do danas.

Preveo sa makedonskog,
Klime Srboski


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je GORNJA BELICA-M-BELA DI SUPRA u pitanju naišla sam na još jednu zanimljivost koju je istraživao moj prijatelj istoričar iz Negotina naime on kaže da:
'' postoje dokazi da se Cincari iz Bele naselili bežeći pred Turcima u Brčko i okolinu. Do ovih podataka sam došao istraživajući poreklo supruge jednog mog dobrog prijatelja Vlaha koji je oženjen Srpkinjom Armanskog porekla. U Brčko - i okolinu, naročito u Bijelu - u poslednja dva-tri veka se naselilo specifično stanovništvo, a tokom 19. veka bio je vrlo živ trgovački centar. Tome je naročito doprinelo doseljavanje cincarskih porodica iz Makedonije u Posavinu - Bijelu, Zovik, Modriču i Porebrice - i to po posebnom odobrenju turskih vlasti.
Po dolasku, naselili su se na imanja koja im je darovao beg Gradaščević, koji im je dao i mnoge povlastice da bi pokrenuli trgovinu. Uporedo su podizane kuće i crkve, pa su varoši u Bosni počele da dobijaju hrišćanski izgled. Tako je nastalo i veliko naselje Bijela blizu Brčkog koje je imalo tri dela - hrišćanski, u kojem su živeli Srbi, šokački koji se zvao Latinska Bijela i treći - kalajdžijska Bijela ili Cincarska varoš.
U ovom mestu se živelo sasvim po varoški, po standardima kao u gradovima. Među ovim porodicama u Bijeloj bili su i preci od kojih su potekli poznati beogradski trgovci Krsmanovići.

Slika Nikole Tesle u narodnoj nošnji oko 1880 godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slika Nikole Tesle u narodnoj nošnji oko 1880 godine. Fotografija je nastala prilikom Teslinog dolaska iz Amerike, kada mu je majka Georgina bila bolesna.
Nikola Tesla je rodjen 10.7.1856. u Smiljanu, Lika. Njegov otac Milutin, bio je pravoslavni svestenik. Majka je poreklom iz svestenicke porodice, nepismena, pametna i plemenita zena. Nikola je osnovnu skolu zavrsio u Smiljanu, nizu realnu gimnaziju u Gospicu, a visu realnu gimnaziju u Karlovcu..Teslini preci su Dragici - Dragovici iz Kremana, sa Tare pobegli u Liku od Turaka, zbog ubistva age kome su placali harac, sve dok im jednom nije zatrazio najlepsu devojku - mladu ... Dugo su krili svoje poreklo kao i veliki broj Srba tog vremana.
Majka Nikole Tesle, Georgina (Gergina) poreklom od doseljenika iz Starog Vlaha, dok mu je otac, cini mi se bio pravoslavni svestenik. Nosnja koju Nikola Tesla nosi, pogotovo donji deo, asocira upravo na nosnju Vlaha, koju je ilustrovao i Paja Jovanovic. Slicna nosnja se sretala i kod Arbanasa, ali je osnovna razlika sto su crne trake i bordure na vlaskoj nosnji bile tkane, a kod Aranasa od sjajne crne koze. Nesumnjivo, Nikola Tesla je vlaskog porekla, mada ga svojataju i Hrvati, a u zadnje vreme i Rumuni.
Teslina majka, koju su od miloste zvali Djuka, potice od porodice Mandic ( po pretku koji je nosio ime Manda), a slava im je bila Sv, Georgije (Djurdjevdan), te se moze reci da je ime Georgina, dobila po Sv Georgiju. Mandici, su poreklom iz Zaovine, iz Starog Vlaha, odakle su u seobama naseljavali delove Hercegovine, a kasnije i Hrvatske sve do Istre. Autor knjige "Hercegovacka Prezimena" Risto Milicevic, spominje vise familija Mandic, i izmedju ostalog i ovo :"Међу људима који су најзаслужнији за ову сеобу наводи се војвода Манојло Мандић. За њега се у документима наводи, да је непосредно након ове сеобе (1658. године) имао око 90 година, дакле, био је рођен око 1568. године

Oduševila sam se kad sam naišla na ovu emisiju...

[You must be registered and logged in to see this link.]

Македонија: "Продали сте Влахе"
(Повод: посета македонског председника Ђорђа Иванова Румунији)

Господине председниче, продали сте нас и тај грех иде на вашу душу! То сте учинили за време посете Румунији, од 6. до 8. октобра ове године (2011). Згрешили сте што сте нас, Влахе, ставили на тас ваге у свеукупним односима између Републике Македоније и Румуније. Ово није у реду, зато што смо ми, Власи, посебан народ, а не Румуни, како нас ви представљате. Румунија то жели и очекује да приграби, неоправдано, патронат над нама, Власима. Можете Ви да се захваљујете за то што Румунија чини за Македонце или Македо-Словене, како су тамо признати, но никако нисте смели да допустите да направите ову неопростиву грешку коју сте направили. Питам Вас: Зашто нисте питали председника Албаније, током недавне посете Тирани, зашто није признао Влахе као националну мањину, ако већ желите да се представљате као наш председник, што је право које вам припада на основу Устава Републике Македоније, већ сте то урадили само у Букурешту, у Румунији. Зашто до сада нисмо чули или прочитали у новинама да сте Ви, као председник и Влаха из Македоније, послали неко писмо председнику Грчке да призна Влахе као националну мањину и да омогући политичка и културна права барем онолико колико их имамо ми у Републици Македонији.

Ви знате, или би требало да знате, јер то и врапци код нас знају, да Румунија не признаје влашку националну мањину, влашки језик. Ваше стављање Влаха у контекст односа са Румунијом, дало је за право председнику Румуније да изјави да Вам се захваљује за она што Македонија ради за Влахе како румунску мањину.

Иначе, ми Власи имамо дуго памћење. На пријему код председника Бориса Трајковског поводом Националног дана Влаха - 23. маја (тада још увек није био признат Законом о празницима), зато што смо начули да он за неколико дана треба да путује за Букурешт, подсетили смо га да греши што се у једном члану договора који је требало да потпише са Румунијом, помињу и Власи. Он нам је одговорио да је то урадио зато што је Румунија у једном акту по први пут навела уставни назив Републике Македоније.

Зарад ваше информисаности, указаћемо вам на још неке ствари.
Румунска дипломатија се заснива на фанариотским принципима и Румунија све што ради на дипломатком плану, а тиче се Балкана, најпре се консултује са Атином, па затим повлачи потезе. Такав однос према Власима и влашком питању, па ако желите, и према македонском питању, румунска дипломатија је потврдила и 1912-1913. око балканских ратова, на Лондонској конференцији, потом на Букурешкој мировној конференцији, на Мировној конференцији у Паризу 1919 год. и за време Другог светског рата и увек је заступала интересе Грчке, и увек су Власи били монета за поткусуривање. Зато Вам је Басеску и одговорио тако оштро да прво треба да се реши спор са Грчком, па потом да се улази у НАТО и у ЕУ, нешто што је могло и другим речима да се каже, а могао је и да не каже то толико наглашено зато што и он и Ви знате који је проблем са Грчком, и сигурно сте и раније разговарали о томе.

Исти однос има и Румунска православна црква. Па зато, господине председниче, немојте да обмањујете себе како ће Румунија да помогне Македонији. Никада! Међутим, Ви и овај пут, као и Трајковски раније, отворили сте врата Румунији да може да десјтвује међу Власима у Републици Македонији и то ни због чега другог, него да отвори велика врата Грцима да дејствују међу Власима, што они заправо и раде, а Република Македонија ништа не предузима по том питању.

Господине председниче, од вас смо као од човека влашког порекла, очекивали другачији став према Румунији, али сте нас разочарали. Изневерили сте очекивања Влаха, издали сте нас!

Димо Димчев
Председник Уније за културу Влаха Македоније

Извор: dnevnik.com.mk/default.asp?ItemID=E1FE621B92D8284FA2CED6940EA2DD0D (на македонском)

[You must be registered and logged in to see this link.]

Цинцари под ватром румунских националиста

Зашто је на нож дочекан захтев Удружење аромунске заједнице да буду званично проглашени за посебну етничку мањину

[You must be registered and logged in to see this link.]

''ствари, шта се дешава? Већ више година румунски Цинцари, окупљени у Удружење аромунске заједнице у Румунији (АЦАР), траже на својим конгресима и другим јавним манифестацијама да им се признају „легитимна права”, то јест да буду званично проглашени за посебну „цинцарску етнију”, да се призна постојање њиховог матерњег језика, који се разликује од румунског (отприлике исто онолико колико чешки од српског), да им се омогући очување аутентичне и самобитне културне баштине и, сходно Уставу, да и они имају свог представника у парламенту, као и осталих 18 националних мањина. „Статус националне мањине је једини правни оквир који омогућава наш даљи опстанак као етничке заједнице”, тврди се у једном документу овдашњих Цинцара, којих има, како се незванично оцењује, око 100.000. Цинцаре овде често зову и Македонима....''

Malo o nazivu VLAH i kontradiktornostima rumunskih naučnika koji se trude, kako reče moj prijatelj Andre Gašo, da svojataju sve što je vlaško...

O NAZIVU VLAH

"SENZACIONALNO I FANTASTICNO" OTKRICE RUMUNSKOG ISTRAZIVACA PROF. BAGIU OVIDIU
(uostalom koje "otkrice" rumunskih naucnika nije "senzacionalno")
NAIME, POMENUTI PROFESOR TVRDI DA SU VLASI OVAJ NAZIV DOBILI U PERIODU IZMEDJU 806. DO 812. GODINE KADA JE FRANACKI KRALJ KARLO VELIKI NAPAO GRANICE ISTOCNOG RIMSKOG CARSTVA, KOJE SU BILE NA LINIJI PANONIJA - DALMACIJA. TE GRANICE BRANILI SU VLASI, U BELIM ODEZDAMA, KOJE IH KARAKTERISU I DANAS, PA SU IH PRECI FRANCUZA NAZIVALI "BELI" - (les) BLANCSHES - ODNOSNO "BLANŠI" ODAKLE JE VREMENOM PROMENJEN NAZIV U "VLASI"'
EVO I ORIGINALNOG TEKSTA PROF.BAGIU OVIDIU:

"Suntem numiti Valahi din anii 806-812
O fantastica descoperire istorico-lingvistica ne ofera sa clarificam originea cuvantului Vlachi sau valachi ca o denumire de populatie autohtona est-europeana.
Acest cuvant are origine din cuvantul francez "les Blanches", adica in traducere romaneasca Albii, cuvant ce a degenarat in Bla-shii si mai apoi in Blachii sau in pronuntarea popoarelor slave a devenit Vlashii si Vlachii !! Les Blanches, este ceea ce armata francilor a lui Carol Magnificul a numit asa, indicand populatia daco-romana din zonele de granita cu Panonia si Dalmatia.
Populatia noastra daco-romana a fost denumita dupa culoarea hainelor albe specifice culturii proprii pe care le purtau si in acea vreme, haine ce au ramas asa ca o specificitate a portului nostru popular pana in zilele noastre."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Preneću komentare na ovaj tekst:

Sinisa Celojevic -''Jadan je ovaj profesor i jadni su studenti kojima on govori neistine.Autohtonost VLAHA na ovim prostorima ne moze niko da ospori to je jedina ISTINA .Sve ostalo, tako i izjava pomenutog profesora sluzii u propagandne svrhe.Mi VLASI znamo ko smo i mogu rumuni svasta da pisu!''

Andre Gaso:- ''Sinisa Celojevic da je taj profesor malo procitao i neki udzbenik iz istorije, shvatio bi da tadasnji Franci nisu govorili savremeni farancuski jezik. Da su govorili francuski, mogli bi da razmislimo o tacnosti ove teorije. Medjutim,starofranacki jezik je takodje izumro (Starofranački jezik (ISO 639-3: frk; fränkisch, old frankish, frankish), izumrli jezik koji po današnjoj klasifikaciji čini poseban ogranak njemačkih jezika, kojim su se u 1. tisućljeću u rimsko doba služili pripadnici plemena Franaka na području današnje Njemačke, Francuske, Nizozemske, Luksemburga i Belgije.) Dakle u vreme koje ovaj gore profesor spominje Franci su se koristili nekom varijantom latinskog jezika , na kojoj se "BELO" oznacavalo latinskim terminom "ALB - us". Prvi put se franacki jezik, u pisanom dokumentu, kao jezik koji se odvojio kao zaseban romanski jezik spominje u tkz. Zakletvi iz Strazbura, iz 842. godine, dakle tridesetak godina kasnije od kada ovaj uvazeni profesor tvrdi da su Vlasi dobili ime. Tekst ovog dokumenta uz objasnjenje za svaku rec (molim poznavaoce francuskog jezika da pazljivo pogledaju:) ''

[You must be registered and logged in to see this link.]

Vrlo interesantno

O P I S M E N O S T I

Gospodin Dragomir Dragić ne propušta priliku da Nacionalnom savetu Vlaha u svakom svom obraćanju predloži i toplo preporuči “veoma inspirativan i hvale vredan Kompendijum" Pauna Es Durlića, koji je “čin ozbiljne mobilizacije iskreno zainteresovanih za najvažniji spomenik našem etničkom biću – vlaški jezik”.

Medjutim, pre “podizanja spomenika”, “iskreno zainteresovani” su rešili da upriliče “sahranu vlaškog etničkog bića”, jer je očigledno da ovaj “Kompendijum” negira i postojanje vlaškog etničkog bića i vlaškog jezika. Evo (citata) tvrdnji autora ovog Kompendijuma:

“Po svim etnografskim karakteristika Vlasi su deo rumunskog naroda...”
“...istočni Vlasi, tzv. Carani, pripadaju Oltencima a obe grupe tzv. Ungurjana pripadaju Banaćanima (rumunski Banat - prim. Gergine.)
“među precima današnjih Vlaha nema „starinaca“ (apsolutno se negira autohtonost Vlaha na ovim prostorima – svi su se doselili sa teritorije danasnje Rumunije!)
“Vlaški jezik je jezik samo u etno-istorijskom kontekstu, u lingvističkom smislu reč je o narečjima rumunskog jezika.*
“Vlaški jezik je popularni srpski naziv za dijalekte rumunskog jezika kojim, kao svojim maternjim jezikom, govore Vlasi istočne Srbije“ (ovo je definicija za “potrebe” Wikipedie, koju su urednici odavno uklonili sa ovog enciklopedijskog sajta i tema je zaključana - prim. Gergine )
“Po etničkom instinktu i etničkoj svesti, Vlasi pripadaju rumunskom narodu, ali po nacionalnoj svesti pripadaju Srbima! (Izmišljena terminologija kao “etnički instikt”- nagon, s tim što termini “etnička svest” i “nacionalna svest” imaju potpuno istovetno značenje, jer je prvi termin izveden iz grčke reči ethnos=narod, a drugi iz latinske reči nation=narod” - prim. Gergine)

I vrhunac – preporuka za opismenjavanje u školskom sistemu u dve faze:

“u prvoj fazi, od I do IV razreda učenici bi radili samo na upoznavanju i učenju svoga dijalekta” (prethodno je definisano da su to dijalekti rumunskog jezika!) i
“u drugoj fazi, od V do VIII, učili bi književni rumunski jezik”

* - (Napomena: za nazive dijalekata jednog jezika koriste se geografske odrednice teritorije gde etnička populacija koja tim dijalektom govori, živi. Dakle, za dva dijalekta vlaškog jezika, neispravno je koristiti geografske odrednice druge zemlje, već : Krajinsko- Timočki dijalekt i Braničevsko – Homoljski)

Istovremeno sa svog “Floruma” Paun Es Durlić, poručuje (Gergini, kao predlagaču vlaskog pisma) da: “predložena ortografska rešenja nisu promišljena, analitički utemeljena i ozbiljno predstavljena ...i ne obuhvataju čak ni sve glasove koje cenjeni predlagači mogu čuti u svojim sokacima” a Nacionalnom savetu Vlaha: ... političari koji nisu dorasli trenutku da procene šta je šta, i da u skladu sa tim odlučno raščiste sa patološkim amaterizmom, neka ustuknu, i neka ustupe mesto onima koji će umeti, ako ništa drugo, da na obalu iznesu što više stvari sa broda koji tone.”

Ostavićemo po strani lutanje slepim sokacima gospodinu Durliću, kao i neprimerene komentare na račun Nacionalnog saveta. Njegov on-line vlaški rečnik na kome intezivno radi (već ima oko 150 reči) je hvale vredan poduhvat, ali u njemu gospodin Durlić koristi 37 svojih slovnih znakova (valjda iz onih sokaka). Nacionalni savet treba i podrzaće, po logici samo one projekte koji će biti na pismu usvojenom od strane Saveta.

Zaključak je da, ukoliko Izvršni odbor i Nacionalni savet Vlaha usvoje ili se afirmativno izjasne o “Kompendijumu” Pauna Es Durlića, negiraju etnički identitet, samobitnost i autohtonost vlaškog naroda, postojanje vlaškog jezika, a samim tim i donetu Deklaraciju . “Kompendijum” je upravo u dijametralnoj suprotnosti sa Deklaracijom (clanovi 1- 4. Deklaracije), sa Poveljom Saveta Evrope o regionalnim i manjinskim jezicima, kao i suštinskim opredeljenjem Vlaha Srbije, na osnovu Ustava i Zakona o pravima nacionalnih manjina! Logički, ukoliko se negira postojanje vlaškog etničkog bića i vlaškog jezika, negira se i potreba za postojanjem Nacionalnog saveta Vlaha!

"Politika" , 20. april 2013.
VLASI NE PRIHVATAJU RUMUNIZACIJU
Prim. dr Siniša Čelojević, predsednik Gergine i Vlaške stranke

Podvala sa uvodjenjem rumunskog jezika - prijavljenima nije predočeno da se radi o rumunskom kao maternjem jeziku, već kao izbornom predmetu, uz obećanja da će imati besplatno šlokolovanje, stipendije, besplatna letovanja i ekskurzije, a roditeljima i pasoši.
VLASI IMAJU SVOJ MATERNJI JEZIK - VLAŠKI !

[You must be registered and logged in to see this image.]

VLASI , NAROD KOGA SE SVI ODRIČU, JER JE PRESPAVAO NACIONALNU REVOLUCIJU - ''SLOBODNA DALMACIJA''

[You must be registered and logged in to see this link.]

ŽUTO DUGME

Ovako glasi rezime price, sveden na nivo jedne recenice, kojoj vredi posvetiti pažnju: „Ne putuj u Homolje, tamo ce te ubiti za žuto dugme!”. Tu predrasudu uvreženu u glavama vecine Srba (na sam pomen Homolja) toliko puta morah da slušam. Beogradani inace, prepreden i ugladen svet, prednjaci sa pripovedanjem iste, vec, od Autobuske stanice do Srpske akademije nauka, a repovi njene legende dopiru i do njacecih magaraca privezanih za kamenu klocu, ili maslinu, izdžikljalu kraj morske obale. Magarci takvu nakaradu od tvrdnje... „ ... ubice te za žuto dugme. Oj! Joj! Oj!”, ponavljaju po nekoliko puta dnevno. Bar jednom u životu imali su da cuju i otrpe Homoljci, u raznim prilikama i situacijama, u koje ih je život umeo odvesti, tu magarecu zabludu... Vulgarno poimanje pripovedaca, o zavicaju i naravi Homoljaca, neznanje tih površnih izrugivaca, pre bi se reklo govori o posebnoj sorti tog tvrdokornog soja, naviknutog da iz sopstvene teskobe i rugobe ruži homoljski kraj?

Zašto se beleg „žutog dugmeta” pripisuje Homoljcima?

Pretpostavljam, da osnova ove price, njena potka, seže i vuce koren, iz vremena devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka. Iz vremena kad po Homolju kružiše hajducke družine, poput Hajduk Rajka, Pop Martina, Petra i Milje iz Kobilja, Ostoje Tincinog, Ivana Babejica - „Kralja Homolja”, Strujica i Mitrovica iz Sene, brace Barbulovic, kao i mnogih drugih nepomenutih hajduka i njihovih jataka. Iz crnih hronika toga doba. Iz legendi o zakopanom blagu, omiljenom štivu Homoljaca, „traganju za zakopanim blagom - zlatnicima, sakrivenim po pecinama, i zapuštenim manastirištima, ostacima rimskih utvrdenja i gradova”? Iz priželjkivanja da se u kuci nadu dukati - „za crne dane?”

Zlato ima univerzalni jezik, razumljiv za svakog coveka. Homoljci su za to znali, odvajkada.

No, zar govor zlatnika, ne poznaju i svi drugi Srbi? Zar ostali srpski krajevi nisu obilovali sa hajduckim družinama? Zar srpska istorija, na izvestan nacin ne predstavlja istoriju naše hajducije?

Pokušajmo da odgovorimo na pitanje, da li postoji razlika izmedu pradrevnog coveka, coveka antike, coveka srednjeg veka, modernog coveka? Nije li život svakog od njih, i mada pripadahu razlicitim vremenima, diktirao iste potrebe: za jelom, picem, uživanjem, ljubavlju, vecnim životom, eliksirima, slavljima, polnim odnosima, ratom, mirom, itd.? Jeste. Dakle osnovna covekova priroda je u svim vremenima ostala ista, nepromenljiva. Francuz, Nemac, Englez, Rus, Italijan, Srbin nije imun u „jagmi za novcem”. Bez obzira, na nacionalnu razlicitost i kulturu kod svih njih iz ociju isijava sjaj „žutog dugmeta”.

Ja želim da verujem, da se stereotip price o „žutom dugmetu” provlaci do današnjih dana, iz nera-zumevanja i nepoznavanja homoljskog kraja. Dominacije dinarskog kulturnog obrasca, a dopišimo i azijatskog, medu Srbima. Samodovoljnosti, srpskog nasušnog slepila. Usamljenosti i skucenosti malog jezika. Homoljski kraj, slutim u buducnosti, imace svoje pisce i pesnike koji ce umeti da taj nesebicni rudnik osvetle i sve njegove dragocenosti iz riznica iznesu na svetlo dana. To pozvanje, dabome, izvešce samosvojne i stvaralacke licnosti koje umeju da proseju vreme prošlo i vreme buduce. Da samere, i prevrednuju dogmaticno naslede. Da nadu izraz za doba, što nastupa. Pozivam Vas da zažmurite u tišini na trenutak, kako bi culi božanstvenu muziku, buduceg.

Sumnjalicama, toplo preporucujem, da iznova procitaju Markesov roman „Sto godina samoce”. Povest o Homolju, mogla bi za ponekoga radoznalog duhom biti dragocena lekcija o hiljadu godina samoce...

Aleksandar Lukic, književnik

Da li je jedan vla' bio i rimski car? Prvi istorijski izvori govore (Dragoslav Srejovic),da je car Galerije rodjen u okolini Serdice (danasnja Sofija), a drugi da mu je majka Romula "presla Dunav" i udala se za vlaha, nekog stocara, pa je ovde i rodjen, kao i njegova sestra Galerija Valerija. Ona se posle udala za Maximina II Daju (Grad Vrelo-Sarkamen danas...Galerije je kao "penzionisani" car izabrao sebi "mirno mesto za odmor" koje se danas zove Gamzigrad-Felix Romuliana...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naša čuvena pevačica vlaške muzike ,Izvorinka Milošević ,se uopšte ne zove tako .

Njeno pravo ime je -Funtinjora Funta Lunga.

(šteta što nema Silvi ili Slatke da nam prevedu eventualno značenje imena )

.....apropo serije "Crna Svadba" ,koja se bavi vlaškim običajima .

Šta je zapravo crna svadba?
- Kada neko umre mlad, bilo da je muško ili žensko, ukoliko su nevenčani, a desi se da nastradaju, onda se, u zavisnosti od porodice do porodice, praktikuje običaj crne svadbe. Obično je vezan za područje Petrovca na Mlavi i Rabrova. Običaj se dešava jako dugo, ali i jako retko u praksi danas. Pre 2004. kada sam zabeležio taj događaj, kao saradnik muzeja u Majdanpeku zajedno sa muzejom u Požarevcu, crna svadba se poslednji put odigrala 1991. godine. Tako da je jako retko da neko održi taj običaj za svoje najmilije - rekao je Repedžić.

- Tu nema pravog čina venčanja, ne postoji sam čin, jer ne može devojka stvarno da se venča za tu osobu. To se uglavnom desi nakon sahrane, nađu devojku ili momka, dogovore se, i kad se prihvati ta obaveza, neko se obavezuje da godinu dana nema seksualne odnose, da se ne zaljubi, da ne ulazi u vezu. Ona je fiktivno njegova žena ili muž u zavisnosti od pola pokojnika. Sve do raskida od crne svadbe ili tačnije, godinu dana od smrti, kada se priređuje daća, odnosno, pomana. Tada se dešava raskid crne svadbe. Okite se svatovi, kola i ide se na groblje - objasnio je etnolog Repedžić.

Danubius ::

.....apropo serije "Crna Svadba" ,koja se bavi vlaškim običajima .

Šta je zapravo crna svadba?
- Kada neko umre mlad, bilo da je muško ili žensko, ukoliko su nevenčani, a desi se da nastradaju, onda se, u zavisnosti od porodice do porodice, praktikuje običaj crne svadbe. Obično je vezan za područje Petrovca na Mlavi i Rabrova. Običaj se dešava jako dugo, ali i jako retko u praksi danas. Pre 2004. kada sam zabeležio taj događaj, kao saradnik muzeja u Majdanpeku zajedno sa muzejom u Požarevcu, crna svadba se poslednji put odigrala 1991. godine. Tako da je jako retko da neko održi taj običaj za svoje najmilije - rekao je Repedžić.

- Tu nema pravog čina venčanja, ne postoji sam čin, jer ne može devojka stvarno da se venča za tu osobu. To se uglavnom desi nakon sahrane, nađu devojku ili momka, dogovore se, i kad se prihvati ta obaveza, neko se obavezuje da godinu dana nema seksualne odnose, da se ne zaljubi, da ne ulazi u vezu. Ona je fiktivno njegova žena ili muž u zavisnosti od pola pokojnika. Sve do raskida od crne svadbe ili tačnije, godinu dana od smrti, kada se priređuje daća, odnosno, pomana. Tada se dešava raskid crne svadbe. Okite se svatovi, kola i ide se na groblje - objasnio je etnolog Repedžić.

Ja sam nešto slično imala prilike da vidim krajem 80-ih godina u Novoj Gradišci. Naša drugarica koja je inače bila Hrvatica je poginula. Došli smo naravno na sahranu, kad je trebao da krene sprovod, otac pokojne drugarice je prišao njenom momku koji je inače bio musliman i tražio od njega da nosi krst zato što su ga na neki način smatrali vjerenikom iako njihova veza nije baš bila toliko daleko otišla. Ovaj se našao u neobranom gožđu, pita njenog oca zar to ne bi trebao njen brat da radi, međutim rekoše mu da je to baš njegov posao. I stvarno, naš Edin prihvati, nosi tako krst na čelu povorke, a iza kovčega je išla djevojka u vjenčanici sa sve velom. Strašna tragedija, prekinut mlad život, nikome ne pada na pamet da bilo šta upita. Stignemo do groba, sveštenik obavi što je imao da obavi, spuštaju kovčeg u raku, a onda ona djevojka u vjenčanici uzima stakleni tanjir na kome je jabuka i prosto ga ispusti iz ruku na kovčeg. Puče onaj stakleni tanjir, puče i jabuka i tek onda su krenuli sa ubacivanjem zemlje. Kasnije, upitam jednu zajedničku prijateljicu o čemu je riječ, veli to je tako jer nije bila udata.

Eto, citala sam jako dobre kritike za tu seriju i imam linkove da ju pogledam, ali kazu da se zadniva na vlaskoj magiji i ima groznih scena, pa ne mogu da se nakanim da pocnem gledati.