ISTORIJSKE LIČNOSTI /NEPRAVDE (politika )

Josip Broz Tito

Kumrovec, 7.5.1892. - Ljubljana, 4.5.1980.

U tekstu koji slijedi spomenute su
uglavnom žene kojima je bio oženjen, s kojima je imao djecu ili su
bile nešto više od trenutne afere. Jednodnevne, manje avanture ovog
velikog pustolova, ovdje neće biti spomenute jer su jednostavno
prebrojne...


Priča počinje 1912. u Čehoslovačkoj kad je sreo Marušu Novakovu.
Pretvarao se da je inžinjer iz Hrvatske. Išla je još u školu i
stanovala je s ocem, liječnikom. U isto vrijeme upoznaje i Klaru.
Pošto je bila dosta starija od njega, nije je želio oženiti pa se
vratio Maruši. Nakon što je zatrudnjela, odlučili su se vjenčati.
1913. zaposlio se u "Škodi" gdje upoznaje 10 godina stariju Lizu
Spuner koja ga poziva u Beč. Na dan ženidbe s Marušom, stigli su svi
uzvanici osim njega koji je otišao u Beč. Sin, Leopard Novakov -
ekonomist - živi u Pragu.

Liza je bila aristokratkinja i s njim živi u Beču u svojoj palači.
Osim palače, Titu se sviđa i njezina sluškinja s kojom vodi ljubav.
Liza je vrlo agresivna u krevetu i tuće ga, pa se rastaju. Ona ipak
obećaje da će se smiriti, pa su opet zajedno. Na konjskim trkama
upoznaje Terezu Stacner. Želi oženiti Lizu, ali ga ona odbija iako je
trudna. Tito odlazi na poslovni put i nikad se ne vraća. Sin, Hans
Spuner, inžinjer, pogiba na Kozari boreći se kao Nijemac protiv
Titovih partizana.
S Terezom, aristokratkinjom, živi u Zagrebu. Mora u vojsku. Šalju ga
na ruski front od kuda joj se više ne vraća. Blizanci, Paul i Gabriela
Stacner. Gabriela umire, Paul postaje inžinjer.
Ljušu Sedlovsku, mladu ženu kulaka Mihaela Sedlovskog, sreće u selu
Korutovo bježeći iz vojske u Rusiji. Ostaje u selu radeći u štali s
konjima gdje ga dolaze gledati i lokalne djevojke . Upoznaje Iru
Gligorievu s kojom vodi ljubav u šumi. Ljuša se ljuti jer provodi
previše vremena s Irom. Tito želi otići u Ameriku te poziva Ljušu da
pođe s njim, no ona se boji svog muža. Sreće se i spava sa mnogo
ruskih djevojaka na svim mogućim mjestima. Mihael pronalazi svoju ženu
i Tita u zagrljaju. Puca u njega i tuće Ljušu no ona ga moli da
prestane jer je trudna. Sin Kiril Sedlovski postaje veterinar.
Ranjen u bolnici, liječi ga - sestra Ira. Negira dijete sa Ljušom, pa
se Ira odluči udati za njega. 17.7.1915. vjenčaju se u Svjazensku -
Rusija gdje ostaju živjeti. Uskoro upoznaje prelijepu liječnicu Dariju
Andirelovu. Odlaze u njezinu vilu i spavaju zajedno. Kad saznaje za
njihovu vezu, Ira rađa prerano i umire. Sin, Serjoža Gligoriev,
politički radnik u Brjamsku - Rusija.
Seli k Dariji radeći u njezinoj konjušnici. Za praznike odlaze u vilu
njezinih roditelja u Moskvu. Tu sreće studenticu ekonomije Olju
Kutinu. Darija je trudna i želi se udati, a Tito pristaje. Olja im
često dolazi u posjetu a zajedno odlaze i na zimovanje. Darija bjesni
pa ju Tito napušta i odlazi Olji. Sin, Josip Andirelov, pogiba kao
oficir avijacije Crvene armije kod Berlina.
Olja ga se, iz straha, ne usudi primiti, pa odlazi u Sankt Petersburg
posjetiti 25 godišnju Ninu Bazan s kojom je već vodio ljubav za
vrijeme zimskog odmora s Oljom. Nina se želi udati za njega, pa se
zaruče, no njemu se sviđa i njezina sestra blizanka Svetlana s kojom
provodi tri luda dana. Šetajući okolo primjećuje i Nevu. Nina i
Svetlana zatrudne, pa nagovara Svetlanu da za svoje dijete optuži svog
profesora. Sin Nine, Vladimir Bazan, liječnik u Petersburgu.
Počinje oktobarska revolucija. Hapse ga jer nema osobne dokumente i
šalju u Sibir. Na pola puta iskače iz vlaka i bježi među lokalne
Kirgize. Pronalazi bogatog stočara Zalida Badahura kojemu se
predstavlja kao kupac 1.000 komada ovaca. Ovaj ga prima u svoj dom
gdje se zaljubljuje u njegovu kćer Zuhru. Zuhra Badahur se 18.03.1918.
vjenča sa Jozom Brozdunom. Nekoliko mjeseci kasnije, Zuhra saznaje da
je trudna ali i da je muž više ne voli... Sin, Kadi Badahur, inžinjer
petrokemije u Baku-u.

Tito uzima nešto zlata i odlazi u Omsk. Na pola puta ga hapse te
ispituju. Tijekom ispitivanja u prostoriju povremeno ulazi ljupka
djevojka Pelagija Belousova zvana Polka. Shvati da su se upoznali
godinu dana prije na željezničkom kolodvoru. Ona ga se dobro sjeća jer
je tada imala 14 godina. Zavodi ju, a ona ga vadi iz zatvora. Uzima
joj nevinost i ona se želi udati za njega. Odluče se vjenčati, ali
uskoro se otkrije da Tito švrlja i sa učiteljicom Anom Ivanović. Bez
obzira na aferu, Polka se udaje za Tita 19.6.1919. Sin, Žarko Broz,
oficir Crvene armije.
Odlazi u Jugoslaviju gdje završava u zatvoru. 1934. izlazi te odlazi u
Ogulin gdje se predstavlja kao inžinjer Rudi, predstavnik Austrijske
kompanije. Upoznaje mladu studenticu klavira Vidu Kogej.

Odlaze zajedno u Beč gdje ona studira. U njihov stan neprestano dovodi
druge žene predstavljajuči ih kao članice komunističke partije čiji je
i on član. Iako trudna, Vida ga odluči ostaviti. Obećaje joj brak no,
svađaju se i rastaju. Sin, Dimitrij Kogej, profesor muzike u Beču.
Tito (kodno ime Valter) radi u Moskovskoj Kominterni u kancelariji
pokraj Elze Gerlach (kodno ime Jahač). Kao pravi Boljševist, ona je
hladna prema njemu i ignorira ga. Tito ju poziva u daču - vlasništvo
kolege iz Kominterne. Spavaju zajedno u sobi i Elza želi voditi ljubav
s njim no, on je odbija jer je mrtav pijan. U jutro nadoknađuje
propušteno. Želi ju oženiti, no nije siguran da će Kominterna to
dopustiti. Dobiju dopuštenje, žene se i dobiju apartman sa radiom. Kad
je zatrudnjela, Elza ga prati svuda, no njemu to smeta jer često
posjećuje glumicu Vassilitsu Koveshnikovu kojoj nudi brak. Sin, Viktor
Gerlach, sudbina nepoznata.
Rješava se Elze i seli Vassilitsi. 1937. odlazi u Pariz gdje sreće
Jeanne Coitier, udovicu sa kćerkom Danielle. Uvjerava ju da joj crnina
koju nosi ne stoji dobro. Ona ga uči francuskom jeziku, a on nju
francuskom poljupcu... Redovito odlazi u casino ruske emigrantice
Matvejeve gdje zarađuje puno novaca a uz put upoznaje i turkinju
Mahri. Jeanne zavoli Tita i on seli k njoj, no zbog neslaganja s
njezinom kćerkom Danielle, ali i zato što je u jednoj svađi Tito
ošamari, oni se rastaju. Sin, Olivier Coitier, ekspert za nuklearnu
fiziku u Parizu.
Da bi privukao pažnju bogate aristokratkinje Zuhre Reuf-Anadolke,
proširi glasine Parizom da je ekstremno bogati dioničar rudnika zlata
u Jugoslaviji i iznajmi dvorac u predgrađu Pariza. Sreće ju i poziva u
svoj dvorac. Ona dolazi, ali i odlazi. S putovanja u Španjolsku,
Rusiju i Tursku donosi joj poklone. Počinju zajedno izlaziti i vode
ljubav. Ona ga ne shvaća ozbiljno, iako ju je zaprosio, no obećaje da
će se udati za njega ako na to pristane njezin otac. Kad je otišla u
London na tri dana, Tito nije gubio vrijeme - proveo se s profesoricom
medicine iz Peruđe. Anadolkin otac pristaje na brak i oni se žene u
Parizu u hotelu Hilton. Medeni mjesec provode u Turskoj. Titu se sviđa
što njezin otac Ishar ima harem i razmišlja kako se ubaciti, no Ishar
naređuje svojoj straži da pripaze na njega. Kasnije, uz Isharovu
dozvolu posjećuje harem i komentira ga sa "Mašala!". Prihvaća se
poslovanja u trgovini svoje žene, a investira i u rudnik zlata.
Vremenom se vraća u politiku. Odlazi u Hrvatsku gdje ostaje dugo. Po
povratku poludi jer si je Zuhra našla novog muškarca, a njezini ga
tjelohranitelji izbacuju iz kuće. Sin, Izet Reuf, prodavač u
Istambulu.
Austrijanku, kurirku od Pariza do Jugoslavije - Hertu Haas upoznaje
1937. u Parizu. I ona je članica Komunističke partije. Na putu u
Istambul 1940. odluče se vjenčati, pa sele u Zagreb gdje se za
okupacije kriju od Njemaca. Tito odlazi u "šumu"organizirati
nacionalni ustanak. Pozove i nju u partizane. Ona daje tek rođenog
sina u azil te odlazi k njemu. Kako je došla, tako odmah i odlazi jer
Tito već ima novu vezu. Sin, Aleksandar Miša Broz, Hrvat, živi u
Hrvatskoj.

Davorjanka Paunović - Zdenka, studentica francuskog, 1941. poslana je
k njemu kao kurir. Uzima je za sekretaricu. Zaljubljuju se unatoč
Komunističkom pravilniku koji takve veze zabranjuje. Na putu u
Beogradu, spetlja se sa Ljubimkom Đorđević - Bubom, no to kratko
traje. Davorjanka zatrudni pa njihova veza postaje više nego očita.
Sastaje se centralni komitet i ukoruje Tita koji obećaje da će je
oženiti (što i čini poslije rata). Dijete daju obitelji u Foču na
čuvanje. Davorjanka obolijeva od tuberkuloze i 1948. umire. Na
pogrebu, Tito kaže: "Bila si moja najveća ljubav." Sin, Slaviša
Paunović, živi u Srbiji.

Po smrti Davorjanke, Tito se zatvara u sebe. U razgovoru s dobrim
prijateljom Ivanom Krajačićem - Stevom čak izjavljuje da više nikad
neče voljeti neku ženu. Ipak, Stevo mu šalje Jovanku. Tito je odbija
jer je "previše divlja", pa mu ovaj predloži poznatu opernu pjevačicu
Zinku Kunc. Iako u početku neodlučna, Zinka pristaje na vezu uz uvjet
da ima potpunu slobodu što se tiče karijere. Tito pristaje uz želju da
zajedno žive u Beogradu. Odsele i on je jako sretan i zadovoljan.
Problemi počinju zbog njenih čestih gostovanja ali i njegovih
putovanja, pa se u nedostatku komunikacije veza hladi i prekida.


Ponovno sreće Jovanku koja je bila vrlo lijepa ali i vrlo
disciplinirana, puna energije te najmlađa žena sa činom oficira.
Poziva ju na jahanje, film, pa se polako zbližavaju. Dobiva žučni
napadaj i poslije operacije odluči ju oženiti što i čini 1959. Jovanka
brine za njegov dom, poslugu, hranu, osobnu sigurnost, 40 Titovih
rezidencija gdje stalno mijenja namještaj, brine o "Plavom vlaku",
brodu "Galeb", te o njegovom izgledu i imiđu u javnosti.

1971. Tito postaje doživotni predsjednik i na vrhuncu je slave i moći.
Često putuju zajedno promovirajući pokret nesvrstanih.Zbog svojih
sposobnosti, Jovanka ugrožava Titove suradnike koji, da bi ju
odstranili, skuju urotu. Optuže je, te zatvore u kućni pritvor.
Šokirana, pokušava kontaktirati Tita, no urotnici ju onemogućavaju
konstantnim izmišljanjem novih afera. U međuvremenu, Tito sreće drugu
veliku opernu pjevačicu - Gertrudu Munitić i oni se tajno sastaju u
Beogradu. Sve se doznaje kad jedan od urotnika - Stane Dolanc - priču
daje u strane novine koje ju objavljuju.

Za svog predsjednikovanja, Tito je imao i nebrojeno mnogo kraćih afera
sa poznatim i nepoznatim ženama koje je najviše volio odvoditi na
Brijune.


Od poznatijih imena javna je tajna da je jedno vrijeme imao seksualnu
vezu sa prelijepom Sofijom Loren kojoj su se Brijuni jako dopadali.


Posjetile su ga još i Elisabeth Taylor, Gina Lollobrigida,
Josephine Baker, sestra kraljice Elizabete - princeza Margaret, itd.

Čiča Дража Михаиловић (*27. april, 1893., Ivanjica - †18. jul, 1946 Beograd), poznat i kao Čiča, bio je srpski general koji je postao ratni heroj u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu je vodio jugoslovensku kraljevsku vojsku u otadžbini, poznatiju pod nazivom „Četnici“.

Nakon rata streljan je od strane jugoslovenskih partizana pod optužbom da je sarađivao s okupatorom. 1948. god. američki predsednik Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom.
Dragoljub Mihailović rođen je 27. aprila (po starom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u gradiću Ivanjica. Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, domaćinu raškog sela Tisovica.

Draža tokom drugog svetskog rata

Dražin otac Mihailo Mihailović (rođen je 20. aprila 1863. godine u Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine. Dražin deda Milosav bio je zanatlija - papudžija.

Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece.

Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u Srbiji. Kasnije se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska komunističke vojske u Beograd.

Draža, Milica i Jelica rano su ostali bez roditelja. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.

Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. U obe gimnazije bio je među najboljim đacima.

Vojna karijera

Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu. Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.

Mihailović je bio u 2. prekobrojnom puku Drinske divizije, na dužnosti ađutanta u 1. bataljonu, pa je bio upućen na bojište. Drugi prekobrojni puk bio je u sastavu Drinske divizije, ali je pridodat Dunavskoj diviziji 2. poziva koja se sastojala od četiri pešadijska puka i učestvovala je u bici kod Kumanova. Posle Kumanovske bitke Draža je unapređen za narednika i bio je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost. [1]. U Drugom balkanskom ratu 1913, protiv Bugara, 2. prekobrojni puk je opet bio u sastavu Dunavske divizije 2. poziva, na pravcu od Stračina do Krive Palanke, ali je ubrzo odvojen i dodan Moravskoj diviziji 2. poziva i učestovao je u borbama na Zletovskoj reci i dalje na Kočanima.

Dragljub Mihailović je u ovoj bici učestovao kao vodnik jedne pešadijske čete. Bio je ranjen i odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, a ubrzo posle bitke, 18. jula, proizveden je, zajedno sa celom svojom klasom, u čin potporučnika. [1]

Posle rata izbila je albanska pobuna, pa je Mihailović krenuo za Rašku oblast. Posle nekoliko meseci vraćen je u Beograd na doškolovanje. Sledeće godine je izbio Prvi svetski rat, čime je Mihailović onemogućen da pređe iz pešadije u artiljeriju.

Prvi svetski rat

U Prvi svetski rat Draža Mihailović je stupio u 3. prekobrojnom pešadijskom puku 1. poziva, koji je pripadao Drinskoj diviziji. U Cerskoj bici učestovao je kao vodnik 3. čete 1. bataljona. 9. septembra postao je i zastupnik ranjenog komandira 2. čete 3. bataljona, kapetana 2. klase Čedomira Stanojlovića.

U Kolubarskoj bici, Dragoljub Mihailović, sada vodnik 3. čete 1. bataljona, se istakao 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plamomištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predložen je za zlatnu medalju za hrabrost.[1]

Ratnu 1915. godinu Mihailovićev 3. prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula, da bi krajem septembra nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca. Tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra. Tada je prekomandovan u pukovsko mitraljesko odeljenje, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara.

Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Polovinom tog meseca otpočela je povlačenje srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju. U sastavu svog mitraljeskog odeljenja, Draža se povlačio na potezu Berane-Podgorica-Skadar.

Mihailovićev 3. prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu mitraljeskog odeljenja 2. bataljona 23. pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem 3. i 2. prekobrojnog pešadijskog puka i poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.

Na Solunskom frontu Mihailović je učestovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio. Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.

Početkom sledeće godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani i jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine.

Orden belog orla sa mačevima 2. reda dobio je 14. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka, jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. [2]

Međuratni period

Draža kao pukovnik, 1937. godine, sa Ordenom belog orla.

Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde.

Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[1]

Nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Mihailović je, 11. aprila, još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine. [1]

Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Branković, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922 i Vojislava 1924 i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je dečiji lekar radiolog u penziji i danas živi u Beogradu.

Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi. Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase.

Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.

Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde.

Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine, a 17. decembra 1933. Orden jugoslovenske krune 2. reda. Čin pukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine. [1]

Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje generalštaba ministarstva vojske i mornarice. Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana prestolonaslednika Petra Karađorđevića. [1]

Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa jepremešten za vojnog atašea u Pragu.[3] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.

Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Tu je, 1. decembra 1937, odlikovan Ordenom jugoslovenske krune 3. reda. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju, koji je pripadao istoj divizionoj oblasti. Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi - na srpsku, hrvatsku i slovenačku - jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[3]

Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu.

Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[3] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika đeneralštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine

Izbegavajući da ga okupator zarobi u Aprilskom ratu, pukovnik Dragoljub Mihailović se sklonio na Ravnu goru i sredinom maja 1941. od nekoliko oficira i podoficira (kojima su se postepeno pridruživali i drugi oficiri i po neki političar), oformio grupu svojih pristalica. Svoju aktivnost je usmerio na uspostavljanje veza sa britanskom obaveštajnom službom (uz pomoć američkog i turskog poslanstva u Beogradu) i preko nje sa jugoslovenskom emigrantskom vladom. Mihailović je već početkom avgusta uspeo da obavesti predsednika kraljevske vlade Dušana Simovića o svojoj grupi i njenim namerama, tražeći podršku i pomoć i stavljajući se vladi na raspolaganje. Mada ovo nije bila direktna veza već preko posrednika (Engleza) već od leta 1941. Draža Mihailović održava stalne kontakte i s Britancima i sa emigrantskom vladom. U noć između 17. i 18. septembra 1941. kod Petrovca na Moru iz savezničke podmornice iskrcala se kombinovana britansko-jugoslovenska vojno-obaveštajna misija, sa kapetanom Bilom Hadsonom na čelu i početkom oktobra stigla na Ravnu goru u štab Dragoljuba Mihailovića.

Od tada pa sve do potpunog razlaza Engleza i Draže Mihailovića (juna 1944.), četnici Draže Mihailovića su imali stalnu vezu i punu podršku emigrantske vlade. Ona je Dražu Mihailovića stalno unapređivala (od pukovnika do armijskog đenerala) i postavila za načelnika štaba komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojnog.

Radi pridobijanja pristalica iz raznih društvenih slojeva, prvenstveno u srpskom narodu, Mihailović je pravio nekoliko političkih programa, koji posebno oni iz 1941. godine pokazuju njegova politička opredeljenja. U prvom programu od juna 1941., u prvoj tački on sa Stevanom Moljevićem proklamuje svoja politička i vojno strateška opredeljenja. U njemu se kaže: Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada do daljeg ne ulaziti u neposredne borbe, osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj....

Za rad u prelaznom periodu Mihailović je isticao da se po svaku cenu onemogući građanski rat među Srbima. U odeljku priprema za normalno stanje D. Mihilović kaže: Smatrati vladu u emigraciji legalnom vladom dok traje rat i po mogućnosti održavati vezu sa njom, što je potvrda njegovog strateškog opredeljenja – restauracija Kraljevine. U delu Programa koji govori o periodu sloma okupatora dominantna su dva zadatka:
kazniti sve koji su služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju srpskoga naroda, i
učiniti homogenim srpsku državnu zajednicu, tj. stvaranje Jugoslavije i unutar nje Veliku Srbiju.[traži se izvor]

25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.

Ravnogorski četnički pokret prvenstveni se rukovodio ideologijom velikosrpskog državotvorstva. Dragiša Vasić i emigrantski ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić već su bili načisto s tim da Jugoslaviju uopšte ne treba obnavljati, ali se iz spoljnopolitičkih razloga takav stav se nije javno iznosio.

Četnički proglasi često sadrže pozive na jedinstvo, slogu i ravnopravnost svih Srba, iz raznih srpskih predela, o čemu predratne vlasti nisu dovoljno vodile računa izazivajući opravdano nezadovoljstvo kod takozvanih Srba prečana.

Ponašanje kraljevske vlade u Londonu, u određenim fazama i kralja, i krajnja politička nesposobnost, predstavljali su ogromno opterećenje za ravnogorski četnički pokret i ključni remetilački faktor u koncipiranju njegove jedinstvene, koherentne i čvrste ideologije. Većina emigrantskih političara su i dalje bili puni obzira prema Hrvatima, dok su ustaški pokolji Srba nalagali kao jedino racionalno rešenje definitivno srpsko-hrvatsko razgraničenje. Dragiša Vasić je insistirao da se četnički pokret oštro kritički distancira od vršljanja kraljevske vlade i posebno njenih hrvatskih ministara koji su stvarali veliku zabunu u očima zapadnih saveznika po pitanju prilika u okupiranim južnoslovenskim zemljama.

Ravnogorska velikosrpska ideologija je, 1942. ovladala i svim sledbenicima generala Milana Nedića, pa je to vreme najvećeg entuzijazma u vojnim formacijama i političkim grupacijama generala Draže Mihailovića. Poraz u bici na Neretvi, je uzdrmao pokret i u njemu razviti izvesne centrifugalne tendencije, slabljenje discipline i idejnu dezorijentaciju tokom 1943. godine.

Na Teheranskoj konferenciji Staljina, Ruzvelta i Čerčila je doneta odluka o obnovi jugoslovenske države i pružanju pomoći Titovim partizanima, i to 28. novembra 1943, dan uoči zasedanja AVNOJ-a.

Kao pandam Drugom zasedanju AVNOJ-a od strane KPJ krajem 1943. godine, polovinom januara 1944. u selu Ba održan je Svetosavski kongres pripadnika JVuO.

Najteži udarac četnicima Draže Mihailovića, ipak je zadao kralj Petar II Karađorđević. Kralj je smenio u junu 1944. godine Božidara Purića sa mesta predsednika vlade i postavio Ivana Šubašića.

Izdaja zapadnih saveznika i prepuštanje cele Jugoslavije komunističkom tiraninu Titu ideološki su potpuno dezorijentisali Ravnogorski četnički pokret, jer su sve njegove političke projekcije počivale na proceni da će doći do iskrcavanja zapadnih saveznika na Balkanu, njihovih sukoba sa Sovjetskim Savezom u nepojmljivom antikomunizmu Ruzvelta i Čerčila. Ništa se od toga nije ispunilo. U vojnoj strukturi četnika dolazi do poremećaja, razbijanja jedinstva, nediscicpline i osamostaljivanja regionalnih komandanata, od kojih svaki počinje da vodi neku sopstvenu politiku. Mnogi od njih već otvoreno verbalno istupaju protiv Draže Mihailovića i njegove politike, osporavajući mu dalje vođstvo i kompetentnost.

Posle Drugog svetskog rata [uredi]
Za više informacija pogledajte Zarobljavanje generala Mihailovića.

Nastavak borbe i zarobljavanje [uredi]

Petog maja se Mihailović poslednji put čuo sa radio-stanice. Na Vaskrs 6. maja 1945. u 11 časova vojničke kolone su stale. Posle kratke službe pročitana je poslednja Mihailovićeva zapovest:
„”Produžićemo i danas ka postavljenom cilju. Naša borba i naša patnja su za prava čoveka, Bogom dana. Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam se obraćam dragi moji saborci, svojim pozdravom, Hristos Voskrese!” “

Nedelju dana kasnije, praćena od komunističkih trupa i avijacije bivših saveznika, na Zelengori je izginula glavna masa Mihailovićevih snaga. Van očiju svetske javnosti, komunisti nisu zarobljavali ravnogorce. Najmanje 9300 Mihailovićevih boraca je likvidirano pre ili posle zarobljavanja. Ironično, prvi čovek koji se sa oružijem u ruci i gerilskim formacijama pojavio u borbi protiv Nemaca u proleće 1941. godine, ostao je poslednji i jedini u šumi 1945. godine. Kao što je nekada prvi ustao u protest protiv nemačke okupacije u Evropi, tako je po završetku rata bio takođe, prvi u protestu protiv nasilne uspostave komunističkog režima u Jugoslaviji.

Sudski proces [uredi]
Za više informacija pogledajte Suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću.

Dragoljub Mihailović pred sudom

Suđenje đeneralu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Dr. Stevanu Moljeviću, Dr. Mladenu Žujoviću, Dr. Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, Dr. Momčilu Niniću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, Dr. Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušičkom, Bošku Pavloviću, Dr. Lazaru Markoviću i Dr. Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili Mihailo Đorđević (Predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.

Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:
„Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom "četnici Draže Mihailovića" i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“

Draža Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije našlo u istorijskim udžbenicima, već uglavnom za zločine protiv tzv. NOB-a.

Mihailoviću je nametnut brz tempo suđenja koji on posle dugog mučenja nije mogao da prati. Navodni dokazi nisu bili dostupni odbrani. Shvatajući da je njegova presuda već doneta Mihailović odbija ponudu američkih vazduhoplovaca, spašenih nad Srbijom, da svedoče u njegovu korist. I pored svih nedaća, Mihailovićev branilac Dragić Joksimović je uspešno pobijao navode optužbe i pokazivao njihovu neosnovanost.

Đeneral Mihailović je 15-og jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 18-og jula 1946. godine u Lisičjem Potoku u Beogradu. Osuđenici su sahranjeni u jarku na mestu streljanja.[1].[2]

Odlikovanja [uredi]

Dragoljub Mihailović najodlikovaniji je srpski oficir u istoriji. Osim „Legije zaslužnih“ nagrađen je i francuskim ratnim krstom.

Odlikovanje De Gola [uredi]

De Golovo odlikovanje

Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl De Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
„Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“

Oreden Legije časti [uredi]

Oreden Legije časti

Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.

Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.

Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.

Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.

Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.

Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju "Holjard" (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.

DRAGIŠA CVETKOVIĆ



(15. januar 1893. Niš - 18. februar 1969. Pariz) je bio jugoslovenski politicar, u više navrata gradonacelnik Niša. Rodio se u Nišu, od oca Jovana, koji je poreklom iz Dadinca kod Vlasotinca i majke Zojice Steriadis koja je bila Cincarka. Otac mu je ucestvovao u srpsko-turskim i balkanskim ratovima, a iz Prvog svetskog rata izašao je kao potpukovnik.
Dragiša Cvetkovic je i sam ucestvovao u Balkanskom ratu. Jedno vreme živeo je u Švajcarskoj i Francuskoj gde je prihvatao srpske ranjenike, studirao medicinu i tehniku, da bi 1934. godine završio studije prava u Subotici.
Došavši iz Evrope u tada seljacku Srbiju Dragiša Cvetkovic bacio se na reforme. O tome svedoce njegovi govori i dokumenta iz skupštine, gde se borio za rešavanje socijalnih problema, minimalnih nadnica, kolektivnih ugovora, smanjivanje dažbina, prezaduženosti seljaka. Bio je oštar kriticar poslodavaca, tražio je skracivanje radnog vremena, ograniceno angažovanje decije radne snage i povlastice za invalide. Podigao je mnogo invalidskih domova i formirao berze rada.
U tri mandata bio je gradonacelnik Niša. Ministar vera postao je 1928. godine, da bi po uvodenju diktature 6. januar 1929. godine ostao bez obe funkcije. U listu "Niška slobodna tribina", koji je sam pokrenuo, pisao je protiv diktature, zbog cega je hapšen, a list zabranjen.
Važan potez povukao je 1934. godine, kada je u svojoj vili na brdu Gorica u Nišu okupio opozicionu elitu Jugoslavije, na tajni dogovor o ujedinjenju svih stranaka slicnih politickih programa. Tako je stvorena Jugoslovenska radikalana zajednica (JRZ), koja je pobedila na izborima 1935. godine.
Posle tih izbora, još jednom je bio gradonacelnik Niša, predsednik poslanickog kluba JRZ, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja i v. d. ministara za fiziko vaspitanje naroda, a kratko, zamenik ministra pravde i sve to u vladi Milana Stojadinovica u periodu 1935-1939. godine.
1936. godine zajedno sa Mihom Krekom osnovao je Jugoslovenski radnicki savez (JUGORAS) objedinjavanjem radnickih sekcija Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ). Dragiša Cvetkovic je izabran za vocu saveza, dok je Milan Stojadinovic postao predsednik novog sindikata. Glavni cilj osnivanja saveza bio je stvaranje "radnicke staleške organizacije" radi saradnje s poslodavcima i vladom i rušenje levicarskog URS-ovog sindikalnog pokreta.
Dragiša je ucestvovao u rušenju vlade Milana Stojadinovica 1939. godine, posle cega postaje novi predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije, a nešto kasnije uspeo je da u novoj vladi ukljuci Hrvate. Izvršio je federalizaciju Jugoslavije putem stvaranja Banovine Hrvatske u dogovoru sa hrvatskim politicarem Vladkom Macekom. Ovaj dogovor je nazvan Sporazum Cvetkovic-Macek i nastao je u jesen 1939. godine.
Dragiša je sa ministrom spoljnih poslova Cincar-Markovicem putovao u Nemacku 13. februara 1941. godine, gde je pregovarao sa ministrom spoljnih poslova Nemacke fon Ribentropom i samim Hitlerom, ali nije prihvatio zahtev da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, objašnjavajuci da za to nije ovlašcen.
Nekoliko nedelja kasnije 25. marta 1941. godine po odluci Krunsko saveta. Dragiša Cvetkovic, Ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Markovic i nemacki Ministar inostranih poslova fon Ribentrop u dvorcu Belvedere u Becu potpisuju protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu sila osovina. Njegov osnovni cilj bio je da izbegne rat, a potpis na dokument je stavio pod pritiskom Krunskog saveta i kneza Pavla, koji takode želi da ocuva neutralnost Jugoslavije u ratnom sukobu koji se razbuktavao.
Dva dana kasnije, 27. marta, grupa oficira je izvela vojni udar, zbacila Vladu i namesništvo, uhapsila Dragišu Cvetkovica i ostale ministre, a kralja Petra II proglasila za punoletnog i predala mu vlast. Cvetkovic je ubrzo pušten iz zatvora. Po ulasku Nemaca u Beograd od njega je traženo da saraduje sa okupatorom, ali je on to odbio i povukao se u Nišku Banju. U Belom dvoru 16. aprila iste godine izbegao je da potpiše kapitulaciju Jugoslavije, kao i ponudu da bude predsednik vlade porobljene Srbije. U niškom kraju pomagao je pokret Draže Mihailovica.
Okupacine vlasti hapsile su ga u dva navrata i odvodile u logor na Banjici, gde je proveo oko dva i po meseca. U Bugarsku je pobegao 4. septembra 1944. godine, a odatle u Tursku. Iz Istanbula prešao je u Rim, pa u Pariz.
Posle rata po odluci državne komisije komunisticke Jugoslavije Dragiša Cvetkovic je proglašen za narodnog neprijatelja i ratnog zlocinca. Njemu, zapravo, nikada nije bilo sudeno. Boraveci u inostranstvu, emigrant Dragiša Cvetkovic je pisao i govorio da traži da se obrazuje ekipa relevantnih strucnjaka na Balkanu koji bi procenili da li je potpisivanje Trojnog pakta bila izdaja ili castan pokušaj da se spreci klanica u kojoj je poginulo 1,8 miliona Jugoslovena.
Dragiša je živeo u Parizu sve do smrti. Sahranjen je na srpskom delu vojnickog groblja u Tijeu, kod Pariza, pored grobova generala Petra Živkovica i Bogoljuba Jevtica

Sadam Husein Abd al-Madžid al-Tikriti (Arapski: صدام حسين عبد المجيد التكريتي) bio je predsednik Iraka od 1979. do njegovog zbacivanja s vlasti i hapšenja nakon invazije Iraka 2003. 5. novembra 2006. je osuđen na smrt vešanjem. Vešanje Sadama Huseina izvršeno je 30. decembra 2006. godine u 6 časova ujutro (po iračkom vremenu).

Da li su Hitler i Eva Braun umrli od starosti u Argentini


Objavljeno dana 29.11.2011. u 10:37
 

 
Adolf Hitler se definitivno nije ubio u berlinskom bunkeru, već su on i Eva Braun umrli od starosti na argentinskom imanju.

Tako bar tvrde istoričar i novinar Džerard Vilijams i filmski producent specijalizovan za ratnu istoriju Sajmon Danstan.

Prema rezultatima njihovih istraživanja,
obilje je dokaza da je firer lažirao svoju smrt i pobjegao u Južnu
Ameriku. Teoriju zavjere aktuelizovala je i činjenica da vila “Inalko”
čeka novog vlasnika.

Riječ je o kući u kojoj je Hitler proveo
svoje posljednje dane i mirno umro u 73. godini života, ostavljajući za
sobom dvije kćerke. Tako bar kaže teorija zavjere.

A sada “Inalko”, imanje na prelijepom
jezeru Nahuel Huapi u argentinskoj Patagoniji, traži novog vlasnika.
Više je dokaza da je Hitler pobjegao u Argentinu nego da se ubio, tvrde
“lokalci” koji su godinama živjeli uz neke druge odbjegle nacističke
zločince.

Hitler je, prema do sada važećoj
varijanti, izvršio samoubistvo 30. aprila 1945. Ubio se u svom
berlinskom bunkeru smještenom ispod kancelarija Rajha. Eva Braun,
njegova supruga na jedan dan, uzela je cijanid.

Prema Hitlerovim instrukcijama, oba tijela su spaljena. Svijet nikad nije dobio nepobitne dokaze za ovu verziju događaja.

Nacionalni park Nahuel Huapi, u čijem je
centru istoimeno jezero, smješten je u podnožju Anda, uz granicu s
Čileom. Najveći grad Bariloče poznat je kao top-odredište za bračna
putovanja i kao glavni grad čokolade, zbog fabrika koje su u blizini.
Nazivaju ga i malom Švajcarskom.

Da je postao i nacističko uporište
poslije Drugog svjetskog rata, javna je tajna. Lokalne priče kažu da je
tamo kratko živio i dr Jozef Mengele, prije odlaska u Buenos Ajres i
smrti na plaži u Brazilu 1979. Tamo su boravili i Martin Borman
(Hitlerov lični sekretar), čija sudbina nikad nije razjašnjena, i Adolf
Ajhman (zadužen za “jevrejsko pitanje”), koga su 1960. pronašli Mosadovi
agenti.

Prema tvrdnjama Vilijamsa i Danstana,
Hitler i Eva inscenirali su svoja samoubistva i pobjegli uz pomoć
američkih agenata kojima su za uzvrat dali pristup ratnoj tehnologiji
nacista.

Firera i Evu Braun “odigrali” su jedna
glumica i Hitlerov dubler, za koje se u ono doba vjerovalo (i pisalo u
novinama) da ih Hitler ima nekoliko. Muškarac i žena ubijeni su za spas
svog vođe.

Autori knjige uz mnoštvo pojedinosti
opisuju firerov bijeg. Bračni par Hitler je iz Berlina prvo otišao u
Tonder u Danskoj. Potom su se vratili u Njemačku u grad Travemunde. Tamo
su se ukrcali u avion za špansku vojnu bazu u Reusu, južno od
Barselone.

Fašistički general Franko nabavio im je
avion do Fuerteventure na Kanarskim ostrvima. Idućeg dana bjegunci su se
ukrcali u podmornicu. Odredište: argentinski Mar del Plata. Za Berlin
pod granatama to je bio znak da se izvrši egzekucija dvoje “dublera”.

Rodila mu kćerke

Jedan od najzanimljivijih detalja iz
knjige je da je Eva Braun Hitleru u Argentini rodila dvije kćerke, kao i
to da su se Hitler i njegova dugogodišnja ljubavnica kasnije razveli.
Pravi datum Hitlerove smrti navodno je 13. februar 1962.

Izvor: Glas srpske

Nikola Pašić

Nikola P. Pašić (Zaječar, 19/31. decembar 1845[1][2] – Beograd, 10. decembar 1926) je bio srpski i jugoslovenski političar, dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke.

Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića. Posle neuspešna Timočke bune emigrigrao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao ma mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 1924. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Rođen je 19/31. decembra 1845. u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru[3]. Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju [4]. Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji ističu da Nikola Pašić nije bio Srbin po nacionalnosti već Bugarin ili Cincarin. Pošto se stanovništvo u tom periodu u planinskoj regiji kakva je Timočka Krajina uglavnom bavilo stočarstvom i često je učestvovalo u migracijama iz različitih razloga, najčešće nije bilo moguće definisati tačno prebivalište predaka, uprkos njihovoj privrženosti porodičnoj tradiciji.

Srpski izvori navode nekoliko različitih teorija o geografskom poreklu Nikole Pašića, uglavnom bez dileme o njegovoj srpskoj nacionalnosti. Postoje navodi da je njegova porodica poreklom iz Rogačeva, sela u današnjoj Makedoniji [5], sa područja Stare Planine ili najverovatnije sa nekog od područja na teritoriji današnje Srbije ili Bugarske koje su naseljavali Šopi [6]. Bugarski izvori redovno navode da je Pašić bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer navodno mu je majka bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je majčinom preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu (1883 - 1889). Postoje i izvori koji navode Pašićevo cincarsko[7] poreklo iz Rogačeva u Makedoniji ili Moskopolja u Albaniji.

U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[8] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom.

Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu. Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem.

Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinžinjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena.
Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti.


Politička karijera

Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna

Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, je za predsednika vlade nominovao nestranačku ličnost Nikolu Hristića.

Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.

Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[9] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića.

Vladavina Aleksandra Obrenovića

Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skipštine, od 13. juna 1893 do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice.Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, je preminuo 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, je odbio da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891.

Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893-1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Opak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud.

Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula pokušao da ubije bivšeg kralja Milana. Te večeri milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen.

Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten. Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom.

Vladavina Petra Karađorđevića

Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 11. juna 1903., pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15. godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu.

Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio 10. decembra 1904. do 28. maja 1905., zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom.

Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade izabran 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija.

Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (Novopazarskog sandžaka, Kosova, Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914., ali ih je sprečio Prvi svetski rat.

Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.
Kraljevina SHS

Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva.

Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti.

Anegdote

Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote.

Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“.
Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam Gledston!“
Pri jednom prijemu slovenačkih preprorodovaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegaciju: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.