Srpski vladari

SRPSKI VLADARI

Kneževina Srbija (Paganska Srbija, VII vek-836)


Prvi Vladari i Knezovi Srba i Srbije (Sedmi vek-836)
Knez Srba Doveo Srbe na Balkan u vreme vladavine Vizantinskog Cara Heraklija (610-641), VII vek-660; ne zna se njegovo ime, umro je 680)
Svevlad (660-679, Knez Srbije)
Selimir (679-680, Knez Srbije)
Vladin (680-700, Knez Srbije)
Ratimir (700-730, Knez Srbije)
Višeslav (730-780, Knez Srbije)
Radoslav (780-822, Knez Srbije)
Prosigoj (822-836, Knez Srbije)

Kneževina Srbija (Krštena Srbija, 836-1035)

Vlastimirovići (836-960)

Knez Vlastimir 805 - 851

Vlastimir (pre 805 — oko 851) je prvi srpski knez (arhont) o kome imamo više podataka u istorijskim izvorima. Vladao je najverovatnije u periodu od oko 830. do oko 851.godine i po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Vladao je kao de facto suveren vladar, iako je možda nominalno priznavao vrhovnu vlast vizantijskog cara,a njemu su opet bili direktno podređeni vladari ostalih srpskih oblasti. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima predoveđenim Presijamom (836—852) koji su pokušali da potčine sebi prvobitnu Srbiju,ali je Vlastimir tokom trogodišnjeg rata uspeo da odbije njihove napade i sačuva srpsku samostalnost. Do danas nisu razjašnjeni motivi bugarskog napada na Srbiju, ali se kao dve glavne hipoteze navodi:

Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, što je pokrenulo Bugare da pokušaju da prošire svoju vlast sa ostalih Slovena i na Srbe.
Vlastimirovo savezništvo i pomoć Vizantiji tokom njihovog rata oko 846.godine
Posle njegove smrti,vlast je prešla na trojicu njegovih sinova Mutimira,Strojimira i Gojnika.

Knez Mutimir

Mutimir (vladao 860-891) je naslednik i sin župana Vlastimira.

Svoju aktivnost na pokrštavanju Srba Vasilije I nije usmerio samo prema Neretvljanskoj oblasti, već prema celoj Srbiji. Primanje hrišćanstva od strane vladarske porodice u Srbiji možemo smestiti između 867, kada je Vasilije I stupio na presto, i 870 pošto Jiriček rođenja prva dva srpska princa sa hrišćanskim imenima,najmlađeg Mutimirovog sina Stefana i Gojnikovog sina Petra koji su prema podacima bili vršnjaci,smešta između 870 i 874. U prilog ovome mogao bi da ide dokument iz 872. u kom papa poziva izvesnog slovenskog kneza Mutimira da se potčini panonsko-sremskoj crkvenoj oblasti čiji je centar bio nedaleko od današnje Sremske Mitrovice zbog čega u ovom Mutimiru mnogi vide Vlastimirovog sina.

Na čelo Bugarske 880. dolazi Boris koji kreće na Srbiju želeći da osveti poraz svog oca. Vlastimirovi sinovi spremno su dočekali vojsku iz Bugarske i naneli joj još teži poraz u odnosu na onaj koji se desio tri decenije ranije. Ovom prilikom zarobljen je Borisov sin Vladimir sa svim vojskovođama koje su iz sukoba sa Srbima uspeli da iznesu živu glavu na ramenima. Posle ovako teškog poraza Bugarska je bila primorana da sklopi mir i zaključeno je prijateljstvo usled čega su razmenjeni pokloni. Ostalo je zabeleženo da su zarobljenici „molili“ Srbe da ih otprate do granice, do Rase, ostaje nam nejasno zbog čega ali je moguće da su se osećali sigurnije da prolaze kroz Srbiju pod pratnjom srpske vojske nego sami, gde su razmenjeni pokloni u ime prijateljstva. Poznat nam je sadržaj Mutimirovog poklona Borisu, koji se sastojao od dva roba, dva sokola, dva hrta i devedeset koža, ali ne i Borisovog Mutimiru na čemu su neki istoričari iz Bugarske temeljili svoju neodrživu tezu o potčinjenosti Srbije Bugarskoj u to doba. Uskoro među braćom dolazi do sukoba oko vlasti i iz te borbe kao pobednik izlazi Mutimir, verovatno i zbog činjenice da je imao podršku iz Bugarske. Strojimir i Gojnik su bili u ovom sukobu zarobljeni i poslani sa porodicama u Bugarsku kao zarobljenici, s tim što je, iz nama nepoznatih razloga, Mutimir kod sebe zadržao Gojnikovog sina Petra. Petar nije bio zadovoljan stričevom odlukom jer je vrlo brzo prebegao u panonsku Hrvatsku.

Mutimir je imao tri sina Pribislava, Brana i Stefana.Želeći da spreči izbijanje rata oko vlasti po njegovoj smrti odredio je najstarijeg sina Pribislava za jedinog naslednika vrhovne vlasti nad Srbijom, dok su druga dvojica verovatno dobila neke oblasti na upravu.

Knez Prvoslav

Prvoslav (Pribislav) Mutimirović (891-892) je sa braćom Branom i Stevanom kratko ostao kao župan (knez) da vlada Srbijom, jer ih je uklonio brat od strica Petar Gojniković, sin Gojnikov.

Petar Gojniković (892-917)

Petar potiskuje Pribislava sa vlasti nakon jedva godinu dana i on beži u Hrvatsku.Pošto se Petrovom uzurpacijom prestola poremetio redosled nasleđivanja javili su se i drugi srpski prinčevi sa željom da postanu vrhovni kneževi.

Tri godine posle uzurpacije,dakle 895,na Petra kreće,iz Hrvatske,srednji Mutimirov sin Bran,ali Petrova vojska odnosi pobedu,a Bran pada u zarobljeništvo gde biva oslepljen,po Petrovom naređenju,sa ciljem da ga onemogući da se bori za presto.Strojimirov sin Klonimir 897 kreće iz Bugarske na Petra.U nekoliko borbi uspeo je da pobedi Petrovu vojsku i da zauzme prestoni grad Dostiniku,ali osvajanjem prestonice sukob još nije bio rešen u Klonimirovu korist jer Petar još uvek nije položio oružje zbog čega su sukobi nastavljeni.Prilikom jednog sukoba Klonimir gine,a Petar kao jedini živi princ u Srbiji ponovo dolazi na vlast.

Posle ovoga je Srbija provela dve decenije pod Petrom u miru jer je vrhovni knez odlično vodio spoljašnju politiku zemlje održavajući dobre odnose i sa Vizantijom i sa Bugarskom,koja se bližila vrhuncu svoje moći, čiji je sukob oko prevlasti na Balkanu visio u vazduhu.Kako je vreme odmicalo bilo je sve jasnije da će Bugarska uskoro postati najjača sila na Balkanu i da Srbiji neće ni Petrovo kumstvo sa vladarom Bugarske Simeonom spasti kada Bugarska završi sa Vizantijom.U tom cilju,a možda i podstaknut od strane Vizantinaca,Petar odlučuje da stupi u pregovore sa carstvom sa Zlatnog Roga.Negde na obali Jadrana on se susreo sa dračkim strategom.Možda bi ovaj sastanak ostao nepoznat u Bugarskoj da zahumski knez Mihajlo Višević nije dojavio Simeonu za njega.

Neposredno posle bitke kod Anhijala,u kojoj je Bugarska potukla Vizantiju i postala najjača sila na Balkanu,poslao je na Petra Simeon vojsku koja je sa sobom vodila Pavla Branovića kao pretendenta na presto vrhovnog kneza Srbije.Vojvode vojske iz Bugarske pozvale su Petra da dođe u njihov tabor,pozivajući se na kumstvo.Petar je prihvatio njihov poziv,otišao u njihov tabor gde je okovan i odveden u Bugarsku gde je uskoro umro u tamnici.

Pavle Branović (917-923)

Vizantija je polako počela da se oporavlja i skuplja snagu za ponovni sukob sa Bugarskom. Oko 920. godine Vizantija šalje na Pavla Branovića vojsku koja je sa sobom vodila Zaharija, Pribislavovog sina,kao pretendenta na presto. Pavlova vojska pobeđuje u sukobu i Zaharija biva zarobljen i poslat u Bugarsku u zatočeništvo. Politička situacija na Balkanu koja je podstakla Petra Gojnikovića na približavanje Vizantiji postojala je i dalje, doduše malo izmenjena u korist Bugarske usled pobede kod Anhijala. Iako je na presto došao voljom Simeona Pavlu je bilo jasno da je približavanje Vizantiji bolje za njega,njegovu državu i što je najvažnije za Srbe. Zbog tih razloga Pavle otvoreno prelazi na stranu Vizantije. Neki ovaj prelazak na stranu Vizantije smeštaju u 921., ali mi se čini da je Stanojević u pravu kada ga smešta u 923. zbog kasnijih događaja u Srbiji. Simeon je vrlo brzo po Pavlovoj promeni politike poslao na njega vojsku koja je sa sobom vodila Zaharija Pribislavljevića kao pretendenta.

Zaharija Pribislavljević (923-924)

Zaharija Pribislavljević se neposredno po preuzimanju vlasti odlučuje da pređe na stranu Vizantije, verovatno iz istih razloga koji su i dvojicu njegovih prethodnika podstakli na to i na kraju krajeva koštali vlasti. Simeona su ove brze promene politike vrhovnih knezova Srbije verovatno uverile da će Srbi biti na njegovoj strani dokle god je njegova vojska u Srbiji, a kako on nije bio u mogućnosti da drži vojsku u Srbiji rešio je da jednom za svagda pokori Srbe i šalje vojsku na Zahariju, ali se ne spominje postojanje nekog pretendenta koji je poslat sa njom. Pošto su prilikom svih prethodnih pohoda beležena i imena pretendenata, čak i ako oni nisu uspeli da osvoje vlast može se zaključiti da ovom prilikom Simeon nije imao nameru da postavi marionetu na srpski presto. Ovaj pohod vojske iz Bugarske završava se njihovim porazom. Nije poznato da li je Zaharija ovom prilikom dobio neku jaču pomoć iz Vizantije i uz njenu pomoć uspeo da se odbrani ili je dobro procenio svoje snage i mogućnosti Bugarske u to doba. Da je Zaharijina vojska teško porazila protivnika govori i činjenica da su glave i oružje dvojice bugarskih vojvoda,koji su ili poginuli ili bili zarobnjeni u borbama, stigli na Zlatni Rog kao trofeji. Simeon 924. godine šalje na Zahariju veću vojsku koja ovog puta vodi sa sobom i Klonimirovog sina Časlava. Kada je Zaharija sagledao nadolazeću vojsku odlučio je da pobegne u Hrvatsku i tako spase glavu na ramenima. Posle ovog bekstva vrhovnog kneza Bugari su pozvali srpske župane da dođu u njihov tabor da se poklone novom knezu, međutim nije im se ukazala prilika da vide budućeg vrhovnog kneza Srbije jer su bili pohvatani i pobijeni na licu mesta. Posle toga u Srbiji nije bilo nikoga kome bi položaj omogućio da organizuje neku ozbiljniju odbranu što je iskoristila vojska iz Bugarske i teško opustošila Srbiju, a Časlava vratila u Bugarsku.

Časlav Klonimirović (vladao 927 — oko 950)

Bugarski car Simeon umire 927., što izaziva veliki obrt na Balkanu. Simeona nasleđuje njegov sin Petar koji je u poređenju sa svojim ocem bio samo bleda senka, doduše u poređenju sa Simeonom koji je bio gospodar Balkana mnogi bi bili samo senke,ali pravu promenu izaziva činjenica da je bio pod uticajem vizantijskog cara tako da Vizantija ponovo postaje najjača sila na Balkanu. Oko 927. Časlav uspeva da prebegne iz Bugarske u Srbiju. Stanje koje je tamo zatekao bilo je, po pričanju tadašnjih pisaca, u najmanju ruku očajno. Priča se da je u celoj Srbiji bilo samo pedesetak lovaca bez žena i dece. U ovakav podatak je teško poverovati, tako da je verovatno u Dostinici i njenoj bližoj okolini zatekao samo pedesetak lovaca bez žena i dece. Časlav je po preuzimanju vlasti priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara i zatražio od njega zaštitu. Kada se obezbedio od potencijalnih napada iz inostranstva posvetio se obnovi i učvršćivanju Srbije.

Kada je srpski knez Časlav poginuo u bitki sa Mađarima 950. godine, tadašnje srpske zemlje se raspadaju na manje oblasne jedinice. Bosna se odvojila od Srbije i pala pod vlast hrvatskog kralja Krešimira II, a u ostalim srpskim oblastima vlast su uzeli lokalni gospodari. Tada se centar srpske državnosti seli južno u oblast Duklje sve do pojave velikog župana Vukana, koji oko 1090. godine centar srpske državnosti seli u Rašku. Za vreme vladavine župana Vukana Raška ponovo postaje najmoćnija srpska državna teritorija za koju se sve češće počinje upotrebljavati naziv Srbija.

Tihomirovići (960-1035) Tihomir (960-980, Knez Srbije)
Ljutomir (980-1003, Knez Srbije)
Ljutomirov Sin (1003-1030, Knez Srbije; ne zna se njegovo ime)
Ljutovit (1030-1035, Knez Srbije)

Vojislavljevići (1035-1118 )

Dinastija Vojislavljevića je vladala u Duklji, jednoj od srpskih država u ranom srednjem veku. Pre nego što je Duklja potpala pod vizantijsku vlast, protiv koje se pobunio Stefan Vojislav, Dukljom je vladao Jovan Vladimir. Vladari iz ove dinastije bili su:
Stefan Vojislav (1035 – 1050)
Mihailo I (1050 – 1077)
Konstantin Bodin (1081 – 1101)
Nakon smrti Konstantina Bodina, Duklja je zapala u stanje političkog rasula. Letopis popa Dukljanina, jedini izvor za prilike u Duklji ovoga vremena, nabraja veliki broj vladara što samo odslikava političku nestabilnost, a ne odražava stvarnu smenu na prestolu.
Mihailo II, Bodinov sin
Dobroslav, Bodinov polubrat
Kočopar (1101-1102, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Vladimir (1102 – 1114, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Đorđe (1114 – 1118, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Velika Župa Raška (1118-1166)
Vukan (oko 1090-1116), veliki župan
Vukana je na presto u Raškoj postavio dukljanski kralj Bodin, a po Vukanu se ova srpska dinastija naziva Vukanovići . U početku, njih dvojica su zajedno organizovali akcije protiv Carigrada, a kada se Bodin izmirio sa Grcima, Vukan je nastavio pohode protiv Vizantije. Poprište borbi je bio zapadni deo Kosova gde se grad Zvečan nalazio u srpskom, a Lipljan u grčkom posedu.

Vukan je u borbama protiv Vizantije bio veoma energičan i surov, pa je i sam car Aleksije I Komnin obilazio pogranična utvrđenja kako bi protiv Vukana organizovao odbranu. U jednom takvom napadu 1093. godine Vukan je zauzeo i popalio Lipljan. Pred carem se opravdao da je bio izazvan surovim grčkim ponašanjem. Iste godine razbijo je i vojsku vizantijskog dračkog zapovednika, carevog sinovca Jovana Komnina. Posle tog uspeha Vukanovi odredi su prodirali čak do Tetova, Skoplja i Vranja. Naredne godine Vukan je ponovo lukavstvom i pregovorima uspeo da smiri cara Aleksija koji je iznova poveo vojsku na Srbiju. Tada su kao taoci u Carigradu otišli Vukanovi sinovci Uroš i Stefan Vukan.

Posle smrti velikog župana Vukana u Raškoj su trajali meteži koje je vešto iskoristio dukljanski kralj Đorđe i za velikog župana postavio Vukanovog sinovca Uroša. Vreme njegovog dolaska na srpski presto obeleženo je sukobima dve velike sile Vizantije i ojačale Ugarske. Najčešće, ovi sukobi su se odvijali preko teritorije Srbije uz velika stradanja srpskog stanovništva. Oko 1127. godine otpočeo je rat između Vizantije i Ugarske.

Uroševići (1166-1165)
Uroš I 1112. do oko 1145

Uroš I bio je raški veliki župan iz dinastije Vukanovića.

Uroš je bio sinovac raškog velikog župana Vukana. Iz Letopisa Popa Dukljanina poznato je da je Vukan imao rođenog brata Marka. Moguće da je upravo Marko bio Urošev otac. Pošto je samo ime Uroš po svojoj osnovi ur ( mađ: gospodin, gospodar) ugarskog porekla, moguće je da je Markova supruga bila ugarskog roda. Sam Uroš se prvi put spominje u istorijskim izvorima u Aleksijadi Ane Komnine u opisu pohoda koji je vizantijski car Aleksije I Komnin preduzeo protiv Srba 1093/1094. godine. Kada je carska vojska zauzela Lipljan, veliki župan Vukan je caru Aleksiju odmah poslao pregovarače nudeći taoce i zakletvu da će ubuduće poštovati sporazume. Među dvadesetak uglednih talaca koji su tom prilikom predati vizantijskom caru bila su dva Vukanova sinovca Uroš i Stefan Vukan. Nije poznato koliko dugo su Uroš i njegovi saputnici proveli vremena pod vizantijskom prismotrom.

Kada je veliki župan Vukan umro 1112. godine nasledio ga je, možda posle unutardinastičke borbe oko nasleđa, sinovac Uroš . Prvi veći sukob sa Vizantijom ogledao se u prilikama u Duklji gde su i Vizantijci i Rašani pokušavali da obezbede presto svom kandidatu. Po Popu Dukljaninu, vizantijska vojska iz Drača je 1113/1114. upala u Duklju i zauzela prestoni Skadar i nametnula za kralja Radoslava, sinovca Mihaila Vojislavića. Dotadašnji vladar Đorđe, sin Konstantina Bodina, je pobegao u Rašku gde je narednih sedam godina uživao Uroševu zaštitu. Pošto je 1118. godine dolaskom Jovana II Komnina (1118.-1143.) došlo do smene na vizantijskom prestolu, Đorđe je 1120/1121. uz pomoć Uroša provalio u Duklju i kod Bara pogubio tadašnjeg vladara, svog brata od strica Grubešu. Po Đorđevom povratku kući izgleda da je i sam Uroš upao u sukob sa svojom rodbinom i dukljanski kralj je 1126./1127. preduzeo pohod u Rašku kako bi Uroša oslobodio tamnice u koju su ga bacili njegovi srodnici. Ćorđe je zatim vratio Uroša na velikožupanski presto i ponovo se vratio u Duklju. Čitava priča o sukobima unutar dukljanske dinastije Vojislavića i saradnji Đorđa i Uroša sačuvana je jedino u Letopisu Popa Dukljanina i samim tim ne može se prihvatiti bezrezervno.

Dalji tok vladavine Uroša I može se sa nešto više sigurnosti pratiti zahvaljujući vizantijskim istoričarima Jovanu Kinamu i Nikiti Honijatu. Istoriju Raške, čijeg vladara ne imenuju, vizantijski izvori tretiraju kroz prizmu sukoba carstva sa Ugarskom. Naime, Almoš, slepi stric ugarskog kralja Stefana II (1116.-1131.) je pobegao na carsku teritoriju i Jovan II Komnin je odbio da ga izruči. Nakon razmenjenih uvreda, Stefan je 1127. zauzeo i razrušio vizantijski Beograd, posle čega je otpočeo otvoreni rat sa carstvom. U toku ovog perioda, najkasnije 1129. godine, Srbi su zauzeli vizantijsku ispostavu Ras i spalili je, dok je car zauzvrat kaznio lokalnog zapovednika Kritopla tako što ga je posadio naopako na magarca i sproveo carigradskim ulicama. Usledio je kazneni pohod koji je sam car predvodio, a u toku koga su Srbi pretrpeli težak poraz. Jovan II Komnin se iz Raške vratio sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u okolini maloazijskog grada Nikomedije. Nakon poraza, Uroš je morao da prihvati vazalne obaveze prema vizantijskom caru. Najverovatnije je da je u slučaju rata u Evropi morao da šalje svom senioru vojsku od 2000 ljudi, a za rat u Aziji svega 300 ratnika.

Mir između Ugarske i Vizantije zaključen je najposle 1129. godine. Bolešljivi Stefan II nije imao naslednika i po Bečkoj ilustrovanoj hronici rešio je da svog slepog brata od strica Belu, Almoševog sina, oženi Jelenom, ćerkom raškog velikog župana Uroša. Kao Almošev sin, Bela je verovatno bio prihvatljiv kandidat za ugarski presto i za vizantijski dvor tako da se Uroš ovim dinastičkim brakom obezbedio sa obe strane. Pošto se od tog perioda župa Rama redovno pominje u ugarskoj kraljevskoj titulaturi moguće je da je Uroš predao Ramu kao miraz uz svoju ćerku. Jelena je naročito važnu ulogu odigrala kasnije kao supruga slepog kralja Bele II i regentkinja u vreme maloletstva njihovog sina Geze II.

Pored Jelene, Uroš I je imao još jednu ćerku Mariju i trojicu sinova: Uroša II Primislava , Beloša i Desu. Po jednom zapisu iz 1134. Marija je uz posredovanje ugarskog i češkog dvora udata za Konrada od Znojna. Međutim, to joj je ujedno i jedini pomen u istorijskim izvorima. Neuporedivo veću važnost za Rašku imalo je rodbinsko povezivanje sa ugarskom dinastijom Arpada. Srednji sin Uroša I, Beloš je od 1142. živeo na ugarskom dvoru i u toku vlade svog sestrića Geze postao je najuticajnija figura u političkom životu Ugarske. I Uroš II i Desa su vladali kao raški veliki župani i i u borbi protiv vizantijske prevlasti oslonac su tražili u Ugarskoj.

Poslednji pomen Uroša je ponovo u Letopisu Popa Dukljanina koji navodi da je nešto posle 1143. dukljanski knez Radoslav doživeo pobunu lokalnog plemstva koje je pozvalo Uroševog najmlađeg sina Desu i pomoglo mu da preuzme vlast nad Zetom i Travunijom. Pošto je Uroš II Primislav poslao vojnu pomoć vizantijskom caru Manojlu Komninu zarad rata sa Ikonijskim sultanatom u Maloj Aziji 1146, pretpostavlja se da je Uroš I preminuo oko 1145. godine.

Kao i u slučaju drugih vladara iz dinastije Vukanovića, vladavinu Uroša je teškpo rekonstruisati usled fragmentarnosti izvora i njihove nejednake vrednosti. Ipak, po mišljenju istoričara Tibora Živkovića, Uroš I je u toku svoje druge vlade uveo Rašku u međunarodnu politiku i time udario osnove budućem raskidanju vazalnih odnosa sa Vizantijom.

Uroš II Primislav raški veliki župan 1145. do 1162

Uroš II Primislav (ili Prvoslav) je bio raški veliki župan iz dinastije Vukanovića i vladao je od oko 1145. do 1162. godine. Njegova ličnost poznata nam je isključivo iz vizantijskoh izvora koji opisuju pohode cara Manojla I Komnina (1143 - 1180) protiv Srba i Ugara sredinom 12. veka.

Uroš II Primislav je stupio na presto posle smrti svog oca Uroša I oko 1145. godine. Najmlađi sin Uroša , Desa poslednjih godina njegovog života je zavladao Travunijom i Zetom odakle je, uz podršku jednog dela lokalnog plemstva, stalno pokušavao da istisne predstavnike dinastije Vojislavića. Kako je dukljanski knez Radoslav bio vizantijski štićenik, sukobi oko jadranskog zaleđa ukazuju da su se vladari Raške ponovo indirektno okrenuli protiv moćnog cara Manojla I Komnina. Vizantijski istoričar Nikita Honijat zapisao je kako je srpski župan vršio upade u zemlje podložne Romejima. Po Jovanu Kinamu pak, car Manojlo je 1149. pripremao pohod na Siciliju kada je saznao da se Alamani, Dalmati i Peonci (tj. Normani iz južne Italije, Srbi i Ugri) spremaju da napadnu carstvo na zapadu. Srednji sin Uroša I, Beloš je 1141. postao palatin na dvoru svog sestrića Geze II (1141-1162) i time su vladari Raške u ugarskom kralju stekli važnog saveznika.

Vizantijski car se 1149. nalazio u Valoni na jadranskoj obali današnje Albanije i odatle je, najverovatnije, preko Pelagonije i Kosova polja upao u oblast kojom je vladao Uroš II. Manojlo je prvo razorio Ras, rašku prestonicu, porobio njegovo stanovništvo i ostavio posadu pod komandom sevastoipertata Konstantina Anđela. Nakon toga, car je sa glavninom vojske produžio u oblast koju Kinam naziva Nikava koja se verovatno nalazila na gornjem Ibru. U Nikavi je Manojlo Komnin potčinio lokalna utvrđenja bez ikakvih problema, ali je sledeća meta vizantijske vojske, Galič na desnoj obali Ibra zauzeta na juriš tek posle trodnevne opsade. Zarobljenike je vizantijski vasilevs poslao iz Rasa da se nasele u okolini Serdike (današnja Sofija). Međutim, tokom carevog odsustva, Uroš je već napao Vizantince u okolini Rasa. Car je krenuo da zarobi velikog župana, ali u tome nije uspeo mada se Uroš po Kinamu morao spasavati bežeći pešice preko planinskih prevoja. Manojlo je odustao od potere ali je spalio neimenovanu rezidenciju srpskog arhižupana i zatim se povukao bez jasno ostvarene pobede.

Krajem leta 1150. Manojlo I Komnin je sproveo novi i ovoga puta pažljivije planiran pohod protiv nepokornog srpskog župana. Dok je boravio u Nišu, car je saznao da ugarski odredi pristižu u pomoć Srbima preko zemlje nazvane Longomir (donji tok reke Lugomir, leve pritoke Velike Morave). Manojlova vojska je dolinom Morave stigla do Save a zatim je krenula niz Drinu pokušavajući da preseče put Ugrima i spreči ih da se sastanu sa Uroševim Srbima. Nakon manjeg i pobedonosnog sukoba sa Ugrima u blizini Drine, Romeji su se utaborili nedaleko od reke Tare [1]. . U zoru srpska vojska, pojačana konjicom sastavljenom od Ugara, Pečenega i hazarskih Halisija iz Srema, je pritisla obalu reke. Tek sa pojavom cara na bojištu, vizantijska vojska je uspela da strelama natera neprijateljsku vojsku da se povuče sa obala. Kada su Romeji prešli dotada čuvani most uspeli su da nametnu u početku neodlučnu borbu koju je na kraju rešio sam car u dvoboju sa gorostasnim ugarskim zapovednikom Vakhinom. Među uglednim zarobljenicima nalazili su se i dvojica srpskih župana Grdeša i Vučina. I ovoga puta vizantijska pobeda nije bila ubedljiva pošto je težak teren i snežni nanosi sprečio kretanje nekoliko vizantijskih vojskovođa, a Vakhin je skrenuo caru pažnju na brojnost neprijateljske vojske. Kinamova opaska o snegu koji je uhvatio Vizantijce ukazuje da je Manojlov pohod potrajao bar dva meseca, do novembra 1150. godine. Međutim, u carski logor su prvo stigli poslanici velikog župana, a zatim i sam Uroš držeći se smerno i ponizno. Uroš je pao na ničice pred carem i položio zakletvu da će za sva vremena ostati rob Romeja. Morao se i obavezati da će ubuduće vizantijskom caru slati pomoć od 2000 ratnika u slučaju rata u Evropi, a 500, umesto dotadašnjih 300, u slučaju pohoda u Aziju. Manojlo se ovoga puta zadovoljno vratio u Carigrad gde je proslavio trijumf u kome su, po rečima Nikite Honijata, vođeni ugarski plemići i raskošno obučeni srpski zarobljenici. Careva pobeda proslavljena je i besedom solunskog arhiepiskopa Mihaila i stihovima Teodora Prodroma i aninimnog pesnika (Anonim Manganski).

Naredne, 1151. Manojlo Komnin je, nakon što je umirio raškog vladara, poveo pohod protiv Ugara kako bi ih kaznio zbog pomoći koju su ukazali Srbima. Mir je najposle zaključen 1152. nakon još jednog vizantijskog pohoda u današnjem Sremu. Uprava nad vizantijskim ispostavama Nišem i Braničevom poverena je carevom bratu od strica Androniku koji je posle nekog vremena zatražio ugarsku pomoć kako bi se domogao carskog prestola. Time je započet novi sukob Vizantije i Ugarske koji je najposle okončan 1155. novom pobedom cara Manojla. Tokom ovih ratova, došlo je do podela u raškoj dinastiji pošto je Uroš II ostao lojalan caru, dok je, verovatno pod Beloševim uticajem, jedan deo plemstva podržavao najmlađeg od braće, Desu. Kada se Manojlo ponovo pokazao uspešnim u ratu sa Ugrima, srpsko plemstvo je, u strahu od careve sile, pristalo da prihvati za vladara onoga koga vizantijski car odredi. Manojlo je primio i Uroša i Desu i potom potvrdio starijeg Uroša na mesto velikog župana. Uroš je obnovio staru vazalnu zakletvu caru i predao taoce. Hronološke okvire epizode tokom koje je Uroš privremeno izgubio presto nije lako odrediti, ali se u nauci smatra da se zbacivanje odigralo najranije 1153, dok je Uroš po carevoj volji vraćen na tron verovatno 1155. godine.

Kada je 1160. okupljao vojsku za pohod protiv Ikonijskog sultanata Turaka Seldžuka, car Manojlo je pozvao i raškog vladara da ispuni svoju vazalnu obavezu i pošalje obećanu vojsku. Daljih sukoba sa Vizantijom nije bilo sve do 1162. kada je umro Geza II, tako da je Manojlo I Komnin rešio da na ugarski presto postavi svog štićenika. Car je iskoristio priliku i da uredi prilike u raškoj pošto se župan, čije je ime po Kinamu bilo Primislav, odmetnuo od vizantijskog sizerenstva. Car je pozvao u Filipopolj (danas Plovdiv u Bugarskoj) Primislava i njegovog brata Beloša i zatim proglasi Beloša za velikog župana. Primislav je preseljen na vizantijsku teritoriju gde je bio bezopasan po interese carstva i car ga je obdario izdašnim posedom. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlađeg brata Primislava i Beloša. Primislava pominje samo Kinam, a kasniji srpski rodoslovi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Po mišljenju većeg dela istoričara danas, Uroš i Primislav (Prvoslav?) su bili jedna te ista ličnost. U nastavku teksta Kinam spominje i Desu kao najmlađeg brata Primislava i Beloša i pored toga navodi kako je već spomenuo da se ovaj veliki župan već dva puta odmetao od cara koji mu je u oba navrata oprostio. Pored toga, Primislava pominje samo Jovan Kinam, a kasniji srpski rodoslovi i letopisi spominju Prvoslava, imaginarnog brata Stefana Nemanje. Na osnovu Kinama, koji je nažalost sačuvan u nekompletnom prepisu iz 13. veka, nije moguće konačno razrešiti dilemu o identitetu velikog župana Primislava, a isto tako ni da li njegovo ime treba transkribovati kao Prvoslav kako se počelo smatrati još u istoriografiji 19. veka.

Bilo kako bilo, period vladavine Uroša bio je doba podeljenosti raške vladarske kuće i plemstva po pitanju pridržavanja vazalskim obavezama prema vizantijskom caru. Jedan deo plemstva se opirao Vizantiji uz ugarsku podršku, a sam Uroš se u tri navrata otvoreno suprostavio caru. Međutim, pobuna iz 1162. godine, podstaknuta Manojlovom preokupiranošću prilikama u Ugarskoj, rezultirala je svrgavanjem Uroša II. Pošto se njegovo ime više ne spominje u izvorima moguće je da je umro nedugo nakon gubitka prestola.

Desa (oko 1161—1165), srpski župan

Desa, srpski župan koji je bio u opoziciji Urošu II i Manojlu I Komninu, a u prijateljstvu sa Mađarima.

Nakon Beloševe kratkotrajne vladavine u Raškoj, velikožupanski presto je preuzeo njegov najmlađi brat Desa.

On je bio formalno vazal Vizantije. Desa je u teškim uslovima potpune dominacije vizantijske sile po čitavom Balkanskom poluostrvu, pokušao da nastavi politiku svojih prethodnika, Uroša I i Uroša II Primislava , i da uspostavi šire veze sa potencijalnim saveznicima u Evropi.

Prve diplomatske misije je načinio bračnom ponudom. Svoju najstariju kćer je udao za kneza Leonarda Osorskog, sina venecijanskog dužda Vitala II Mikijelija. Desini poslanici se nalaze u dalekoj Nemačkoj, gde takođe pokušavaju da uspostave savez putem ženidbe druge Desine ćerke za nemačkog markgrofa, što je izazvalo bes vizantiskog cara Manojla Komnina.

Pored osvih diplomatskih misija, Desa postiže izuzetne uspehe u odnosu na Duklju. U Letopisu popa Dukljanina se navodi da se da su se stari neprijatelji podigli protiv kneza Radoslava i njegove braće Jovana i Vladimira, štićenika cara Manojla.

Oni pozivaju velikog župana Desu i predaju mu Zetu i Trebinje (Travuniju) na vlast.

Neprijateljstvo između cara Manojla i župana Dese kulminira nakon Desinog zauzeća oblasti Dendra, koju je po sporazumu trebao da preda Vizantiji, ali je odbio. Car Manojlo ga zbog neverstva, čim je završio borbu sa Mađarima (Ugrima), sa jakom vojskom napao i zarobio kod Niša 1165. To se desilo onda kada su na Desu posumnjali vizantinci da sarađuje sa Zapadom, a naročito sa Ugarskom. U takvoj situaciji Desa je pozvao ugarske poslanike da dođu na sastanak sa Carem da bi iskazali lojalnost Desi samo prema Vizantiji, a ne i prema Ugarskoj. U celoj raspravi, jedan od ugarskih poslanika je oslovio Desu sa "naš gospodar", što je navelo Vizantince da posumnjaju u Desinu lojalnost. Vojnici su zarobili Desu i poslali ga u Carigrad gde je bio jedno vreme zatočen. Tako je Desa izgubio položaj velikog župana Raške, a car Manojlo je za novog župana postavio župana iz sporedne porodične grane-Tihomira, Nemanjinog starijeg brata.

Poslednji boravak Dese je bio u okolini Trebinja. Prema Mavru Orbiniju, on je umro najverovatnije početkom 1166. godine. Sahranjen je u crkvi sv. Petra u Trebinjskom Polju (sedam kilometara jugoistočno), čiji se ostaci i danas mogu videti.

Nakon arheološkog iskopavanja, pronađen je jedan ktitorski grob, koji je najverovatnije bio Desin grob.

Tihomir (1165-1166) je bio veliki župan Srbije

Nakon proterivanja župana Dese u Carigrad, na predlog vizantijskog cara Manojla Komnina, presto u Raškoj uzima Tihomir, sin župana Zavide, koji je bio u srodstvu sa zetskom dinastijom.

Župan Tihomir je pod svojom ličnom vlašću zadržao Rašku, a njegova braća: Miroslav dobio je Zahumlje, Stracimir gradačko-rudničku oblast, a najmlađi Nemanja dobija Ibar, Toplicu, Rasinu i oblast oko Jastrebca koju narod zove danas „Reke“. Miroslav podiže svoju zadužbinu crkvu svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju gde je i napisano Miroslavljevo jevanđelje, a Stracimir podiže crkvu u Gracu (danas Čačak).

Ubrzo je došlo oko nesporazuma u odnosu Tihomira i Nemanje prema Vizantiji. Vlastela oko Nemanje je težila da vodi samostalnu politiku prema Vizantiji, pa je uz njihovu pomoć Nemanja pokušao da zbaci sa prestola brata Tihomira polovinom 1165., ali nije uspeo i bio je zatočen u crnim pećinama prema Rasu o čemu govori njegov sin Stefan Prvovenčani u „Žitiju Svetog Simeona“.

Prema istom žitiju, Nemanja se spasao uz pomoć svojih prijatelja i uspeo je da sa prestola svrgne svoga brata Tihomira 1166. godine, koji kao Vizantijski vazal beži u Vizantiju od koje traži pomoć da bi pobedio uzurpatora Nemanju.

Vizantija je Tihomiru pružila pomoć u oružju i vojsci sa kojom je krenuo na Nemanju, u nadi da će povratiti izgubljeni presto. Do odsudne bitke među braćom dolazi na Kosovu, kod mesta Pantine (blizu Vučitrna) 1170. godine, gde je na čelu svoje vojske stajao sam Tihomir. U bici je Tihomir poginuo, a Nemanja je postao veliki župan Raške-Srbije.

U dokumentima se takođe navodi Tihomirova smrt, jer se spominje da je jedan od braće poginuo, a zatim izvori više ne pominju Tihomira.

Ostala braća, Miroslav i Stracimir su u početku sukoba između Tihomira i Nemanje bili na strani Tihomira, da bi posle njegove pogibije priznali svog brata Nemanju za vladara, a ovaj im je za uzvrat ostavio na upravu oblast koju su držali i do kraja života bili u slozi i ljubavi.

Nemanjići (1196-1371)
Stefan Nemanja (1166-1196) veliki župan

Rodio se oko 1132. godine u Ribnici kod današnje Podgorice. Njegov otac Zavida bio je u srodstvu sa dinastijom Vukanovića, verovatno Vukanov sestrić. Kada su u Srbiji izbili neredi Zavida se sklonio u Zetu gde je Nemanja i rođen i kršten po katoličkom obredu. Po Zavidinom povratku
u Rašku, Nemanja je ponovo kršten prema pravoslavnoj službi u crkvi Sv. Petra i Pavla u Rasu.

Kao udeoni knez za vreme vladavine njegovog brata Tihomira, Nemanja je svojom vlašću imao župe Ibar, Rasinu, Toplicu i Reke, a od vizantijskog cara Manojla I Komnina dobio je Dubočicu u lični i nasledni posed.

1166. godine, Nemanja je postao veliki župan a njegovi saveznici su postali Ugarska i Mletačka Republika. Potpuno se okrenuo od Vizantije i cara Manojla I Komnina. Ali kada je 1172. godine došlo do smene na ugarskom prestolu, Nemanja više nije mogao da se osloni na Mađare. Viazantijska vojska krenula je na Srbiju, a Nemanja je, da bi pokazao pokornost Manojlu Komninu, gologlav i bosonog sa užetom oko vrata, došao pred noge vizantijskom caru predao mu svoj mač i zatrazio milost. Car Manojlo mu je poštedeo život, ali ga je kao roba sproveo u Carigrad. Sve do smrti cara Manojla I Komnina 1180. godine Nemanja nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije. U tom periodu, posvetio se sređivanju unutrašnjih prilika i konačnim učvršćenjem pravoslavlja u državi. Braća su mu se pokorila i priznala vrhovnu vlast čime su zadržali pravo na upravljanje ranijim posedima.

Jačajući svoju vlast, Nemanja se oslanjao na Crkvu koja mu je izdašno pomagala pri učvršćenju centralne vlasti i feudalizma u Srbiji.

Nemanja je za vreme svoje vladavine otpočeo prikupljanje srpskih oblasti u jednu homogenu celinu. Pomerio je granice Srbije iz planinskih predela Rasa u dve velike doline, u moravsku i kosovsko-metohijsku dolinu. Srbi postaju aktivan i važan činilac balkanske politike, a Nemanja pravoslavlje proglašava državnom verom i sa njime počinje period podizanja velelepnih manastira i crkava.

Na Blagovesti 1196. godine Stefan Nemanja se odrekao prestola u korist svoga srednjeg sina Stefana, vizantijskog zeta. Stariji sin Vukan dobio je na upravu Zetu sa Trebinjem, Hvosno i Toplicu, a najmlađi sin Rastko posle kratkotrajnog vladanja Zahumljem, zamonašio se u manastiru Sv. Pantelejmona na Svetoj Gori i tamo ostao kao monah Sava.

I Nemanja se sa svojom ženom Anom takođe zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla. Dobio je ime Simeon, a Ana je dobila ime Anastasija. Ona je otišla u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije, a Nemanja se posle kraćeg zadržavanja u Studenici uputio u Svetu Goru svome sinu Savi. Tamo su 1199. godine podigli manastir Hilandar.

U ovom manastiru, Nemanja je po odluci vizantijskog cara Aleksija III Anđela postao "samostalni, svojevlastan i samoupravan."

Stefan Nemanja umro je 13. februara 1200. godine. Kao zaslužnog branitelja i utvrditelja pravoslavlja, Srpska crkva proglasila ga je za svetitelja.
Prepodobni Simeon Mirotočivi - Stefan Nemanja.
Rodonačelnik i veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi-naročito bogumilske. Najpre bio kršten u latinskoj crkvi, no docnije oslobodi se od te crkve i postane član crkve pravoslavne. Najpre zavisio u državnom pogledu od Grka, no docnije oslobodio se te zavisnosti i postao potpuno samostalan. Veliki župan postao je 1169., a osamostalio je srpsku državu 1180.godine. Kada je utvrdio državu, i veru pravoslavnu u državi, tada, po primeru svoga sina Save, primi monaški čin u manastiru Studenici 1195. godine i dobije ime Simeon. žena njegova Ana takođe primi monaški čin, dobije ime Anastasija i povuče se u ženski manastir.

Njegova žena, Ana, bila je ćerka grčkog cara Romana IV Posle dve godine inočestva u Studenici Simeon ode u Svetu Goru. Tu se nastani najpre u manastiru Vatopedu, zajedno sa Savom. Otac i sin provodili su dane i noći u molitvi. Tu su sagradili šest paraklisa: Spasitelju, Besrebrenicima, svetom Georgiju, svetom Teodoru, Preteči i svetom Nikolaju. Kupe ruševine Hilandara i sagrade divan manastir, u kome Simeon poživi samo osam meseci pa skonča. Kad je bio na izdisaju, Sava ga, po njegovoj želji, položi na prostu rogozinu. Sa očima upravljenim u ikonu Bogomatere i Spasitelja blaženi starac izusti ove reči: "Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda!" I preseli se ka Gospodu 13. februara 1200. godine.

STEFAN NEMANJIĆ PRVOVENČANI (1196-1217) veliki župan, (1217-1228) kralj

Stefan Nemanjić, srednji sin Stefana Nemanje bio je oženjen Evdokijom, kćerkom Aleksija III od koga je Stefan dobio titulu sevastokratora, a Srbija u to vreme uživala visoko uvažavanje u Carigradu, kao samostalna i stabilna balkanska država. Stefanovim imenovanjem za velikog župana nije bio zadovoljan njegov brat Vukan koji je nastojao da se domogne prestola uz pomoć Ugarske. Da bi se obezbedio od napada Ugarske i napada brata Vukana, 1201. Stefan od sebe udaljava svoju ženu Evdokiju sa kojom je imao sina Radoslava i kćer Komninu. 1204. godine Stefan se ponovo oženio drugom ženom, čije ime nije poznato, dobio je sinove Vladislava i Predislava. Kako je Mletačka Republika u to vreme ojačala, Stefan je oterao i drugu ženu i oženio se po treći put, sada unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, Anom, kako bi ojačao veze sa Mletačkom Republikom i zapadom. Sa Anom je dobio sina Uroša I.

Stefan Nemanjić nije bio zadovoljan titulom velikog župana pa je stupio
u pregovore sa papskom kurijom i 1217. godine od pape Honorija III dobio je kraljevsku krunu. Nastavljajući uspešnu državnu politiku svoga oca, Stefan Prvovenčani je učvrstio Srbiju u krugu stabilnih evropskih kraljevina. U odnosu na Nemanjino vreme, Srbija je proširila svoje granice ka istoku obuhvatajući sada teritorije od Niša i Vranja, Preševo, Binačku Moravu, Gornji i Donji Polog i Prizren. Posto se krunisao, Stefan prisvaja sve dukljanske zemlje. Uskoro nestaju veliki kneževi humski, a nestaju i dukljansko-nemanjički kraljevi sporedne Vukanove loze. Obe titule uklapaju se u titulu kralja Stefana Prvovenčanog - Kralj sve
Raške zemlje i Dalmacije i Travunije i Zahumlja.

Srednji sin Stefana Nemanje, u narodu poznat kao Sveti Kralj, jedna je od krasnih slava Srba, a po njemu se i sedmica u kojoj se on slavi naziva kraljeva nedelja. Veliki župan (1196.-1217.) i kralj (1217.-1228.). Po njegovom dolasku na vlast izbija IV krstaški rat. Srušeno je Vizantijsko i stvoreno Latinsko carstvo. Srbija je napadnuta od Ugarske, Bugarske i vojske Latinskog carstva. Uz snažan otpor celokupnog naroda protiv zavojevača i u savezu sa Mletačkom Republikom Stefan Prvovenčani spašava raskomadanu Srbiju. Da bi ga tako snažnog i otpornog pridobio na svoju stranu papa mu šalje svoju kraljevsku krunu, posle čega je Stevan proglašen za kralja Srbije, Duklje, Travunije, Dalmacije i Huma.Sa njim počinje kraljevska glava Nemanjića.Krunisan za kralja u svojoj zadužbini u Žiči od svoga brata i duhovnog oca svetog Save. Izgradio je manastir Žiču kao buduću razglednicu Episkopije Srpske pravoslavne crkve. Pobožan hrišćanin, mudar i miroljubiv vladalac, Stefan je sa svetim Savom uzdigao Pravoslavlje do velikog torčestva u narodu svome. Po njegovoj želji sveti Sava zamonašio ga pred smrt i dao mu ime Simon. Upokojio se u Gospodu 24. septembra 1224. godine. njegove čudotvorne mošti počivaju u manastiru Studenici.

Stefan Radoslav (1223.-1233.)

Pošto je Sefan Prvovenšani bio bolestan, Sava je krunisao Radoslava za kralja i očevog savladara. Stefan Radoslav je bio zet Teodora I Anđela, pa se u Srbiji osećao epirski uticaj. Kralj se potpisivao grčki, a i na dvoru su ceremonije sadržavale neke grčke običaje.

Doveo je u pitanje autokefalnost srpske crkve tražeci savete od Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana. je došao na presto posle svog oca Stevana Prvovenčanog. Ženjen je ćerkom cara Todora Anđela, najmlađeg tada vladara na Balkanu. Radoslav je oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji ga je svestrano pomagao, imao uslove za dugu vladavinu, ali pošto je bio slab i popustljiv, ubrzo je izgubio presto i u to vreme kada su njegovog tasta pobedili Bugari (1230. godine). Pošto je tast izgubio presto i radoslav se posle toga bez njegove podrške nije mogao dugo održati. Na presto je došao njegov mlađi brat Vladislav.

Stefan Vladislav1234-1243

Bio je kralj od 1234.godine do 1243. godine, i zet bugarskog cara Ivana II Asena od koga je izmolio Savine mošti. U ovom periodu Tatari su zahvatili balkanske zemlje i preko primorja Raške skrasili su se oko Crnog mora 1241/42. U to vreme umro je Ivan II Asen i Vladislav je tako izgubio oslonac.

Sin kralja Stefana, došao je na presto posle pada sa preatola njegovog starijeg brata Radoslava koga je srpska vlast smenila jer se isuviše vezao za vizantijski dvor, i to ne samo svojom ženidbom sa njihovom princezom Anom, već i prevelikim vezivanjem za njihovu crkvu. Kralj Vladislav se oženio bugarskom princezom Beloslavom i nastojao da Srbiju i Bugarsku više zbliži i poveže, ali u to vreme (1241. godine) dolazi do najezde Mongola koji su opustošili Srbiju. To je dovelo do smene kralja Vladislava. Kralj Vladislav je za vreme svoje kratke vladavine suzbijao bogumilsku jeres, sprečio upad hercega Hrvatske Kolomana, očuvavši granicu pravoslavlja na reci Cetini. Na presto dolazi njegov mlađi brat Uroš. Sagradio manastir Mileševa, gde je iz Trnova preneo mošti Svetog Save. Odlikovao se izuzetnim milosrđem prema siromašnima. Na novcu njegovog doba stajao je natpis: "Sluga Božji Vladislav".

Stefan Uroš I (1243 - 1276)

STEFAN UROŠ I
Vladao je u periodu između 1243. godine i 1276. godine. Mešao se u borbe Epira i Italije protiv Nikejskog carstva. Osvojio je dio Makedonije sa Skopljem.

Uroš I Nemanjić. Srpski kralj 1243-1276. Najmlađi sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, kćerke mletačkog dužda Enrika Dandola. Sa Epirom je napadao Nikeju. Posle smrti nikejskog cara Teodora II Laskarisa na vlast je došao Mihajlo VIII Paleolog, s kim je Uroš uspostavio prijateljske odnose, a na taj način ujedno i sa Ugarskom. Srpska vojska je napala Mačvansku banovinu u Ugarskoj, nakon čega je Uroš zarobljen. Sklopio je brak između svog starijeg sina Dragutina i Kateline, kćerke ugarskog kralja Stefana V. Posle neuspelog braka između mlađeg sina Milutina i Ane, kćerke Mihajla VIII Paleologa, Uroš se okreće vizantijskim protivnicima, kralju Sicilije, Karlu Anžujskom. Uroš je ukinuo vladarske titule velikog kneza Duklje i Huma i zaveo centralističku vlast. Tome se usprotivio Dragutin koji je napao oca i porazio ga 1276. Uroš se zamonašio u Humu i ubrzo umro.

Kralj Uroš I sa sinom MilutinomSva tri potomka Stefanova smenila su se na srpskom tronu. I dok su vladavine prve dvojice bile srazmerno kratke, Uroš je na vlasti ostao više od trideset godina (1243-1276).

Ono što je posebno zanimljivo za ovo razdoblje srpske istorije jeste pojava nemačkih rudara, poznatih pod imenom Sasi. Oni su stigli u Srbiju negde početkom četvrte decenije trinaestog stoleća bežeći od Mongola, najverovatnije iz Vlaške koja je bila opustošena Tatarskim pohodom. Sa sobom su doneli nove tehnike pronalaženja i prerade ruda plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Njihovo znanje i sposobnost oživele su proizvodnju metala i širom otvorili vrata mediteranskog tržišta srpskoj privredi. Sasi su razvili rudnike u Brskovu, Trepči, Rudniku, Rogozni, Novom Brdu i u drugim rudarskim mestima. Razvoj rudarstva u Srbiji pokrenuo je čitavo kolo privrednih i trgovačkih veza sa primorjem i južnom Italijom.

Ako bi se to dugo vreme Uroševe vladavine sagledalo jednim pogledom, ma kako to bilo i složeno i opasno, onda bi se moglo zaključiti da je Uroševo doba bilo doba beskrvne ravnoteže.

Uroš je imao tu sreću da su mu spoljašnje okolnosti išle na ruku. Veze sa ugarskim kraljem i zbližavanje sa sicilijanskim kraljem Karlom Anžujskim uputile su ga protiv Vizantije. Uroševa žena Jelena, bila je iz roda Anžujskog, rođaka Karlova. Od tih velikih planova koalicije i akcije uperene protiv Carigrada nije se mnogo ostvarilo, mada je Uroš dobar deo svoga vremena i pažnje upravio ka tom cilju. Čitavu deceniju Uroš je pripremao napad na Vizantiju, ali se do kraja svoje vladavine nije usudio da napravi odlučujući korak.
Bio je uspešniji na tronu od svoje braće. Kralj Uroš I imao je veoma dobre odnose sa svojim susednim državama, a oženio se iz kraljevske porodice sa Sicilije. Proširio je Srbiju prema zapadu, ekonomski je ojačao i sprečio separatizam oblasti sporednih delova dinastije. .

Zbog toga dolazi u sukob sa svojim starijim sinom Dragutinom koji je pomognut vojskom svojega tasta - ugarskog kralja - napao oca, vojnički ga je pobedio i preuzeo presto 1276. godine. Kralj Uroš je graditelj Sopoćana, postao je monah Simeon. Uroš je umro naredne, 1277. godine. Sahranjen je u manastiru Mileševo

Stefan Dragutin - Kralj Dragutin (1276.-1282.)

Stefan Dragutin – Stefan Dragutin Nemanjić. Kralj Srbije (1276-1282), kralj Srema (1282-1316). Sin Stefana Uroša I i Jelene Anžujske od roda fruškog. Imao dva sina Vladislava i Urošića (kasnije monah Stefan) i kćerke Jelisavetu (udatu za Stefana I Kotromanića) i još jednu kćerku (udatu za Pavla Šubića). Pobunio se protiv očeve centralizacije države. Zbacio ga sa vlasti uz pomoć Ugarske i zavladao Srbijom 1276. godine.

Dragutin je podelio državu na tri dela. Kraljica Jelena Anžujska je vladala oblastima: Zeta, Trebinje, Plav i Poibarje. Milutin, Dragutinov mlađi brat, je vladao južnim delom države, a Dragutin većim severnim delom. Stupio je u antivizantijsku koaliciju sa Karlom I Anžujskim, kraljem Sicilije. Slomio je nogu, dok je jahao pored grada Jelače. Nakon tog događaja došlo je do Deževskog sporazuma: presto je predao bratu Milutinu koji se obavezao da će ga posle njegove smrti naslediti Dragutinovi potomci.

Sremska kraljevinaDragutin je posle odricanja od srpskog prestola na saboru u Deževu zadržao vlast nad nekim severnim delovima države. Pošto je svog sina Vladislava oženio nećakom ugarskog kralja Andrije II, Dragutin je kao nasledni posed dobio Mačvu sa Beogradom, Usoru, Soli, i oblasti južno od Beograda. Njegova nova država se nazivala Sremska kraljevina, zbog čega je Dragutin ostao poznat u istoriji kao «sremski kralj». Prva Dragutinova prestonica je bio grad Debrc (između Beograda i Šapca), da bi kasnije svoje sedište premestio u Beograd. Beograd je prvi put ušao u sastav srpske države za vreme kralja Dragutina, a Dragutin je bio prvi srpski vladar koji je vladao iz ovog grada.

Dinar kralja Dragutina, poznat kao prvi srpski dinar sa ćiriličnim natpisomU to vreme, imenom Srem su nazivane dve teritorije: Gornji Srem (današnji Srem) i Donji Srem (današnja Mačva). Dragutinova Sremska kraljevina je u stvari obuhvatala Donji Srem. Neki istorijski izvori govore da je Stefan Dragutin takođe vladao i Gornjim Sremom i Slavonijom, ali drugi izvori pominju drugog lokalnog vladara, koji je vladao Gornjim Sremom. Ime ovog vladara je bilo Ugrin Čak.

Zajedno sa bratom Milutinom, Dragutin je za vreme svoje vladavine ratovao protiv Vizantije, Bugara i Tatara. Potonja saradnja Milutina sa Vizantijom je povredila Dragutinove interese, te dolazi do građanskog sukoba između dva brata 1301-1312/3 godine. Pošto je bio u ratu i sa bratom i sa ugarskim kraljem, Karlom Robertom, odlučio je da se izmiri sa Milutinom 1312. godine. Uspostavile su se stare granice. Ubrzo se teško razboleo i zamonašio primivši ime Teoktist. Svoju državu je dao na upravu sinu Vladislavu II. Umro je 1316. godine.

Iako je predao presto bratu Milutinu nije se u potpunosti povukao iz političkog života. Zadržao je teritorije oko Arilja i Rudnika i dobio je kao ugarski kraljevski zet Mačvansku banovinu.

Preuzeo je presto od oca Uroša, ali samo posle nekoliko godina vladanja presto je ustupio svome mlađem bratu Milutinu. Dragutin kao ugarski zet povukao se u severne oblasti, praveći sebi novo kraljevstvo na prostoru zapadne Srbije, istočne Bosne i Srema, gde je vladao sve do 1316. godine. Na prostoru svoga kraljevstva podigao je mnoge crkve, a ojačao je i Beograd kao privredni i kulturni centar toga vremena. Kada je njegov brat Milutin, kralj Srbije, uspostavio dobre odnose sa Vizantijom Dragutin je udario vojskom na Srbiju, ali je bio potučen od vojske kralja Milutina 1313. godine. Posle ove avanture vlastela njegove države ga je ubrzo smenila i na presto dovela njegovog sina Vladislava II..

Dragutin je bio na srpskom prestolu relativno kratko vreme. Mnogo je pomagao crkvu i živeo strogo, gotovo isposnički. Pored ostalih (Tronoša kod Loznice, Ćelija kod Valjeva, Rača na Drini, Paprača kod Zvornika, Tavna kod Tuzle, Liplje kod Banja Luke i dr.), podigao je i crkvu sv. Ahilija u Arilju i tu je sačuvan njegov portret iz 1296. godine. Pre smrti Dragutin se zamonašio i dobio ime Teoksit. Njegov omiljeni duhovnik bio je starac Galaktion sa Jordana. Ostatak života proveo je živeći isposnički i čineći mnoga dobra dela. Brinuo je čistoti vere i mnoge neverne obratio u hrišćanstvo. Po svojoj želji sahranjen je u manastiru Đurđevi Stupovi.

Stefan Uroš II Milutin 1282—1321

Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (rođen oko 1253, umro u Nerodimlju 29.10.132) je bio kralj Srbije (1282—1321) i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku [4]. Pripadao je dinastiji Nemanjića i bio je mlađi sin kralja Uroša I (1243—1276),mlađi brat kralja Dragutina (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316) i otac kralja Stefana Dečanskog (1322—1331).

Tokom njegove četrdesetogodišnje vladavine, kraljevina Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije sa kojom je 1299.godine uspostavljena nova granica na liniji Ohrid—Prilep—Štip (koje su držali Vizantinci),čime je srpskoj državi priključen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje republike Makednije. Pored toga, vodio je uspešne ratove sa Bugarima od kojih je trajno osvojio Braničevo sa Kučevom i Tatarima. Posle Dragutinove smrti 1316.godine došao je u sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom (1310—1342) zbog zauzimanja poseda svog brata i u njemu je izgubio Mačvu i Beograd(1319),ali je uspeo da zadrži Rudnik i Braničevo. On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politički faktor u regionu, koji sklapa ofanzivne saveze,ali i biva meta jakih saveza okolnih država. Paralelno sa tim, on ženidbama uspeva da obezbedi osvajanja iz uspešnih ratove sa Vizantijom i Bugarima, dok sukob sa Tatarima okončava slanjem svog sina naslednika Stefana kao taoca.

Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora,ceremonija i titula na vizantijsko uređenje sa raskošnim dvorom.. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava među kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Kraljeva crkva u Studenici, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Staro Nagoričane i njegova zadužbina Banjska na prostoru njegove države odnosno manastirska crkva u Hilandaru van njegove države. Paralelno sa razvojem sakralne arhitekture koja je u njegovo doba dobila novi oblik poznat kao Vardarski stil, razvijala se i fortifikaciona arhitektura u kojoj su najznačajniji dometi manastirsko utvrđenje u Hilandaru i proširenje Beogradske tvrđave gradnjom Zapadnog Podgrađa sa pristaništem . Zbog svog zadužbinarskog delovanja je kanonizovan dve i po godine nakon smrti i proglašen Svetim kraljem, a njegovo žitije je napisao njegov prijatelj i arhiepiskop srpski Danilo II (1324—1337).

Ženio se čak pet puta,poslednji put Simonidom 1299.godine i iz tih brakova je imao dva sina Stefana i Konstantina i dve ćerke Anu i Caricu (Zoricu). Iako je značajno proširio i ojačao srpsku državu i uveo vizantijsko uređenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do građanskog rata. Protiv njegovog zakonitog naslednika i mlađeg sina Konstantina pobunio se stariji sin Stefan (Ćorović navodi da je Konstantin bio stariji,a u borbe oko prestola se uključio i Dragutinov sin Vladislav koji je prema Deževskom sporazumu iz 1282.godine trebao da nasledi Milutina. Rasulo u zemlji je bilo toliko da se pojedina vlastela jednostavno odcepila(kao Branivojevići u Zahumlju, a bande pljačkaša su napadale čak i povorku koja je prenosila Milutinovo telo u njegovu zadužbinu manastir Banjsku.

Stefan Dečanski 1321-1331

Stefan Dečanski je vladao od 1321-1331. godine. Za vreme njegove vladavine Andronik III sa juga i bugarski car sa istoka su krenuli u pohod na Srbiju.

U bici kod Velbužda 28. jula 1330. godine ubijen je bugarski car. Andronik III nije nastavio pohod na Srbiju, a ni Stefan nije krenuo u pohod na Vizantiju. Stefan nije osvajao teritorije, sto je izazvalo nezadovoljstvo vlastele i njegovog sina Dušana.

U leto 1331. godine Dušan je zbacio Stefana sa vlasti. Stefan Dečanski je zatvoren i umro je u tamnici.

Sin kralja Milutina i otac cara Dušana, najtragičnija je ličnost u vladalačkoj lozi Nemanjića.. Vladao je od 1321. do 1331. godine. Još za života svoga oca kralja Milutina dobio je na upravljanje zetsku oblast, ali je uskoro skovao taveru da skine oca sa prestola, pa je u tome osujećen. Proteran je u Vizantiju sa porodicom među kojom je i njegov sin, kasnije car Dušan. Po naređenju neobaveštenog oca, bio oslepljen, a po naređenju lakomislenog sina bio u starosti udavljen ( u Zvečanu 1336. godine). Pri oslepljenju javio mu se sveti Nikola u hramu na Ovčem polju, i pokazao mu njegove oči rekavši: "Stefane, ne boj se, evo tvojih očiju na mome dlanu, u svoje vreme ja ću ti ih vratiti". Pet godina proveo u Carigradu kao zatočenik u manastiru Svedržitelja (Pantokratora). Stefan Dečanski proširio je državu na jug, prema Vizantiji, a kada su se Vizantijci udružili sa Bugarima, potukao je Bugare na Velbuždu, zahvaljujući veštini i hrabrošću svoga sina Dušana, koji je već bio proglašen za kraljevića. Svojom mudrošću i podvigom, krotkošću i blagočešćem, trpeljivošću i blagodušnošću prevashodio je Stefan ne samo sve monahe u manastiru nego i sav Carigrad. Kada se navrši 5 godina, javi mu se opet sveti Nikola i reče mu: "Došao sam da ispunim svoje obećanje". I oseni slepog kralja krsnim znamenjem, i kralj progleda. Iz blagodarnosti Bogu sagradio hram Dečanski, jedno od retko divnih dela vizantijske umetnosti i jedan od najznamenitijih spomenika negdašnjeg srpskog blagočešća. Sveti kralj Stefan sa svetim Savom i svetim knezom Lazarom čini jednu prekrasnu trijadu od svetosti, blagorodstva i samopožrtvovanja, koje je narod srpski dao. Kao mučenik proživeo svoj zemni vek, i kao mučenik skončao 1336. godine primivši venac besmrtne slave od Svedržitelja, kome je verno poslužio.

Stefan Dušan Nemanjić - Car Dušan 1331 - 1345

Vladavina Stevana Dušana počinje 1331.godine i kao kralj on vlada do 1345. godine. Od 1346. godine on vlada kao car - najveći vojnopolitički uspon Nemanjićke države. Srbija izrasta u vodeću silu na Balkanu. U Skoplje je 16. aprila 1346. godine, Stevan Dušan svečano krunisan za "CARA SRBA I GRKA" uz prisustvo bugarskog i srpskog patrijarha i predstavnike svetogorskih manastira. Državni sabor je na Spasovdan, 29. maja 1349. godine usvojio "DUŠANOV ZAKONIK" koji je dopunjen, takođe, na Spasovdan, 1354. godine. Vladari iz loze Nemanjića su po pravilu umirali u monaškom zvanju i proglašavani su za svece, car Dušan je u ovom pogledu izuzetak.

1332. godine došlo je do pobune u Zeti pod vođstvom zetskog vojvode Bogoja i arbanasa Dimitrija Sume. Buna je ubrzo ugušena. Sa novim bugarskim carem Ivanom Aleksandrom su uspostavljeni saveznički odnosi, pa se kralj Dušan u proleće 1332. godine oženio Jelenom, sestrom bugarskog cara. Bosanski ban Stefan II Kotromanić je želeo da osvoji celo Zahumlje, jer je samo deo Zahumlja osvojio 1326.god. posle sukoba sa Branivojevićima. U tom sukobu su učestvovali i Dubrovčani, zajedno sa banom Stefanom II, i pošto je zatrta porodica Branivojević, i pošto su Stefan i Dubrovčani podelili međusobno njihove teritorije, Dubrovčani sudobili Pelješac sa Stonom. Dubrovčani za vreme kralja Stefana Dečanskog nisu uspeli da legalizuju upravu nad Pelješcem i Stonom, pa su to pokušali za vreme kralja Dušana. 1333 godine, Stefan Dušan je izdao povelju u Pologu, kojom je Dubrovčanima ustupio primorje od Stona do Dubrovnika, sa ostrvom Posrednjicom kod ušća Neretve, uz obavezu da na račun „stonskog dohotka“ isplaćuju 500 perpera, plus 8000 perpera koje je trebalo platiti odmah, dok su se Dubrovčani obavezali da će dozvoliti versku slobodu pravoslavnom stanovništvu dobijenih teritorija. Dubrovčani su sumu od 500 perpera plaćali i bosanskom banu, koji je iste godine izdao povelju kojom je potvrdio pravo Dubrovnika na Ston, te su na miru mogli koristiti svoje nove posede koje su iste godine počeli da utvrđuju. Uslov je bio i da u Stonu ostane "Srpski pop da poje",jer je to episkopiju osnovao još sveti Sava,ali su Dubrovčani to poštovali samo do 1349 godine kada su doveli katoličkog sveštenika. Već 1332. godine Dušan je osvojio grad Strumicu. Zahvaljujući savetima vizantijskog prebega Sirgijana osvojeni su: Prilep, Ohrid, dok je sam Sirgijan osvojio Kostur. Pred napad na Solun izvršen je atentat na Sirgijana, od strane Sfrancesa Paleologa, koga je angažovao sam car Andronik III, te je Dušan odustao od borbe. Sklopljeni su saveznički odnosi sa carem Andronikom III (1334) jer su severne granice ugrozili Ugri koji su stigli do Žiče. Dušan je uspešno potukao ugarsku vojsku i uspostavio granicu na reci Savi. Jedno vreme je u sastav Dušanove države ulazio i Beograd.

U ovo vreme pada jedna od intimnijih slika iz Dušanovog života. Budući da sa Jelenom nije imao dece, radilo se na tome da se od nje rastavi i oženi Jelisavetom, kćerkom nemačkog cara Fridriha Lepog. Pregovore je 1336. godine bez sumnje vodio Palman Braht, vođa nemačkih najamnika u Srbiji,takozvane Alemanske Garde. Kada je poslanstvo stiglo u Austriju i kada je mlada kneginjica čula za koga treba da se uda, "u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena" pala je u postelju iz koje nije ni ustala. Posle ovog događaja Jelena se požurila da rodi sina i tako umiri Dušana.I zaista, u zimu 1336 ili proleće 1337 Jelena je na sumnjiv način dobila sina Uroša, i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.

Posle smrti vizantijskog cara Andronika III, na vlast dolazi njegov maloletni sin Jovan V, mesto koga je upravljalo regentstvo (patrijarh, carica-majka i veliki duks Aleksije Apokavk). Sa politikom regentstva se nije složio veliki domestik Jovan Kantakuzin, koji je očekivao da regentstvo pripadne njemu, kao najbližem saradniku Andronika III. U Vizantiji je izbio građanski rat. Kantakuzin je u sukobu sa svojim protivnicima pretrpeo poraz i povukao se u Srbiju. Dušan i Kantakuzin su,pod uticajem kraljice Jelene,sklopili savez i doneli odluku da svako od njih dvojice zadrži gradove koje osvoji. Kantakuzin je zajedno sa vojskom u kojoj su se nalazili vojvoda Vratko, potomak Nemanjinog sina Vukana, i Jovan Oliver pretrpeo neuspeh prilikom osvajanja grada Sera. Dušan je osvojio celu Albaniju, izuzev Drača,koji su držali Anžujci, i gradove u severnoj Grčkoj. Odnosi između Dušana i Kantakuzina su se pogoršali kada su agrarni feudalci iz Tesalije priznali Kantakuzina za svog cara (1343.). Kantakuzin je nove saveznike našao u Turcima Seldžucima, koji su gospodarili zapadnim delovima Male Azije. Neslavna zasluga za dovođenje Turaka u Evropu pripada Jovanu Kantakuzinu. Turci su prešavši Helespont (Dardanele) stupili na evropsko tle 1343. godine. Posle raskida veza sa Kantakuzinom, Dušan je uspostavio prijateljske odnose sa regentstvom i Jovanom V. Prvi sukob između Turaka i Srba desio se maja 1344. godine u bici kod Stefanijane. Turci su lukavstvom izvojevali pobedu tako što su njihovi lako naoružani pešaci pobegli uz brdo,dok su teško naoružani srpski konjanici morali da sjašu i da konje ostave pod brdomTurci su onda lako sišli s druge strane brda,uzjahali srpske konje i porazili teško pokretne,zadihane srpske vitezove,sada svedene na pešake. Pobedili su 1345. godine despota (vojvodu iz narodnih pesama) Momčila koji se osamostalio u Rodopima.

Srpska vojska je osvojila grad Ser 25. septembra 1345. godine. Osvojena je i Halkidika, uključujući Svetu Goru Atonsku. Uvidevši da je Vizantijsko carstvo oslabilo, Dušan odlučuje da na ruševinama Vizantije podigne imperiju jednog mladog naroda punog snage. Nakon svih osvajanja Stefan Dušan je odlučio da se proglasi za cara. Sklopio je dogovor sa Svetom Gorom, koja je vizantiskog cara oduvek smatrala za svog jedinog i legitimnog vladara. Svetogorski Protat je odlučio da se Dušanovo ime spominje u svim molitvama posle imena vizantijskog cara Jovana V. Za uzvrat, Dušan se obavezao da će poštovati autonomiju Svete Gore. Kralj Stefan Dušan se proglasio za cara oko Božića (25. decembra 1345.) u gradu Seru. Prema ustaljenim običajima carigradski patrijarh je krunisao careve na Istoku, a papa careve na Zapadu. Pošto se nije mogao nadati da će ga iko od ove dvojice krunisati, srpska arhiepiskopija je uzdignuta na rang patrijaršije. Arhiepiskop Joanikije je postao prvi srpski patrijarh. Stefan Dušan je krunisan za cara Srba i Grka na Uskrs (16. aprila 1346.) u Skoplju. Krunisanje su obavili srpski patrijarh Joanikije i trnovski patrijarh Simeon. Obrazloženje za ovaj postupak car Dušan je našao u učenju hrišćanske crkve. Sve što je nekada Gospod darovao prvom hrišćanskom caru, Konstantinu Velikom, prešlo je u Dušanove ruke. Misli se na zemlje i velike gradove „grčkog carstva“.Dušanova titula sada je glasila:Voljom Božjom, Blagoverni i Hristoljubivi car Srbljem i Grkom i zemlje pomorske i svemu disu (zapadu).

Nakon što je Atos potpao pod vlast cara Dušana 1345, on je optužio grčkog protu Nifona, poglavara svih manastira na Svetoj Gori za mesalijanstvo (odnosno bogomilstvo), ali je Nifona odbranio sv. Grigorije Palama. Smatra se da je ova optužba politički motivisana, jer je Dušan hteo da postavi srpskog umesto grčkog poglavara.[

Car Dušan je Hilandaru potčinio crkvu Svetog Nikole u Dobrušti kod Prizrena, crkvu Svetih Arhanđela u Štipu, crkvu Svetog Nikole u Vranju sa naseljima i dobrima. Krajem 1347. godine car Dušan i carica Jelena posetili su Hilandar. Prisustvo žena na Svetoj Gori je zabranjeno, ali su one zajedno sa decom boravile tamo za vreme opsade Katalanaca. Car Dušan je Hilandaru podario novac, obnovio manastirsku bolnicu. Carici Jeleni je dozvoljeno da postane drugi ktitor kelije Svetog Save u Kareji. Zahvaljujući darovima cara Dušana, Hilandar je postao najveće manastirsko vlastelinstvo u Srpskom carstvu.

Dušanov zakonik je donet u Skoplju 21. maja 1349. godine. Ima 135 članova, ali je pet godina kasnije dopunjen sa još 66 članova tako da ukupno ima 201 član. Zakonodavac je želeo da reši najaktuelnija pitanja u celoj državi. Prvih 38 članova se odnosilo na Srpsku crkvu. Crkveno pravo je takođe bilo regulisano Nomokanonom svetoga Save i Sintagmi Matije Vlastara. Od 39-62 člana se utvrđuju prava i obaveze vlastele. Sudije su bile dužne da sude po zakonu, a ne da sude po strahu od cara.

Car Stefan Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, još uvek mlad i u punoj snazi. Uzrok smrti nikada nije utvrđen ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i čak epilepsiji. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada.
Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljnjno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su kasnije prenesene u crkvu Svetog Marka u Beogradu gde i danas počivaju.

Stefan Uroš V Nejaki 1355 - 1371

Stefan Uroš V Nejaki je jedini sin i naslednik cara Dušana. Vladao je od 1355. do 1371, a zadužbina mu je Manastir Matejča. On je poslednji vladar loze Nemanjića. U njegovo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša srpska država prestaje da postoji.

Vladavina Uroša, sina cara Dušana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog roditelja. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak cara Dušana poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zaštiti svoju državu, ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa.

I kako je već bilo pravilo u srednjem veku, i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik mu je bio Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu na državnom saboru u Skoplju 1357Simeon vojno daleko snažniji sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake i zavladao Epirom i Tesalijom 1359. Mladi Uroš je uz podršku svoje majke Jelene, državnog sabora održanog u Skoplju i Dubrovčana uspeo je da spase svoje vladalačko nasleđe. Ubrzo srpska država podelila na dva carstva, Uroševo i Simeonovo. U većem delu koji je obuhvatao sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. Pretpostavlja se da je umro 2. ili 4. decembra 1371. godine, verovatno posle Maričke bitke, kao poslednji srpski car.

Za vreme njegove vladavine, 1365. godine, za savladara je krunisan kralj Vukašin Mrnjavčević sa očekivanjem da će njegovi potomci (Marko Mrnjavčević) naslediti carski presto jer Uroš nije imao potomaka. Te godine Vukašinov brat Uglješa preuzima od carice Jelene (Uroševe majke) vlast u Seru.

Posle velikih Dušanovih osvajanja, car Uroš postaje žrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama. Infrastrukturna nepovezanost novih teritorija carevine sa jezgrom otežala je uspostavljanje reda i državnih instrumenata. Uroš Nejaki je proglašen za svetitelja 211 godina posle smrti.

Njegove mošti se nalaze u fruškogorskom manastiru Novi Jazak[traži se izvor]. Njegov lik i narodna tradicija o Vukašinu Mrnjavčeviću, su poslužili kao osnovni motiv za istorijsku dramu Stefana Stefanovića iz 1825.godine pod imenom „Smrt Uroša V“.Pre njega ovaj motiv je pokušao da obradi Emanuel Kozačinski, a njegov rad je preradio Jovan Rajić pod imenom „Tragedija cara Uroša“, ali ta dela nemaju značajnu književnu vrednost.

Uroš je veoma mlad i neiskusan sa osamnaest godina nasledio presto u velikoj državi bez unutrašnjeg jedinstva i čvršće povezanosti. Dušanov polubrat Simeon samovlasno se proglasio novim carem, pa je sabor u Skoplju 1357. godine za srpskog cara proglasio Uroša, a Simeon se odcepio od Epira i Tesalije napravio sebi drugu državu. To su počeli činiti i drugi velmoži, tako da je centralna vlast naglo oslabila. Nestalo je jezgro oko kojeg bi se pojedini krajevi čvrsto okpili i povezali u celinu, pa su kao mali delovi postali turski plen.Sin cara Dušana, poslednji potomak dinastije Nemanjića. Carovao u teško vreme raspada carstva srpskog. U Bici na Marici 1371. godineučestvovali su samo dva brata Mrnjavčevića, gde su ih Turci potukli, posle čega godinama skoro i nije bilo većih bitaka sa Turcima sve do Kosovske Bitke 1389. godine u kojoj nisu učestvovale sve srpske oblasti. Krotak, pobožan i blag, on nije hteo silom potčinjavati neobuzdane velikaše, među kojima je najneobuzdaniji bio Vukašin, koji dobrome caru glave dođe. Mučenički postrada dobri Uroš 2. decembra 1367. godine u trideset prvoj svojoj godini. Smrću cara Uroša 1371. godine ugasila se vladavina loze Nemanjića i otpočela agonija srpske države i naroda, vekovima sa raznih strana gaženog, ali nikad satrvenog zahvaljujući baš duhovnoj snazi i nasleđu koje mu je ostavila epoha Nemanjića. Od ljudi ubijen, on bi od Boga proslavljen. Njegove čudotvorne mošti počivale su u manastiru Jasku u Fruškoj gori, odakle su za vreme Drugog svetskog rata (1942. godine) prenete u Beograd i položene u Sabornu crkvu pored tela kneza Lazara i despota Stefana [tiljanoviša. Za vreme ovoga dobrog cara sazidan je manastir Sveti Naum na Ohridskom jezeru; sazida ga Urošev velikaš Grgur.

Lazarevići (1371-1427)
Car Lazar Hrebeljanović 1371 - 1389

Knez Lazar,koji je vladao od 1371 do 1389 god. u oblasti triju Morava, predstavlja jednog od najvažnijih srpskih vladara u to vreme. Proslavio se učešćem u Kosovskoj bitci, u kojoj je i izgubio život,ali koja ga je ujedno svrstala u red besmrtnika.

O kneževom životu pre početka vladavine i o njegovim precima, ne zna se mnogo. Prema oskudnim podatcima koji su zabeleženi, knezev otac j e bio Pribac Hrebeljanović iz Prilepca kod Novog Brda. On je bio značajna ličnost na dvoru cara Dušana. Obavljao je posao logofeta, sluge ili peharnika. Na osnovu patronima Hrebeljanović, može se zaključiti da se deda kneza Lazara zvao Hrebeljan, za koga ne postoje pouzdani istorijski podatci. Od bliže porodice knez Lazar je imao i sestru Draganu,koja je bila udata za čelnika Musu. Inače ime Lazar je jevrejskog porekla, ”El’azar”, što znači “Božija pomoć”.

Knez Lazar je još kao mladić doveden u službu na dvor cara Dušana, koji je ubrzo ocenio sposobnosti i vrline Lazareve, te ga je postavio za prvog u dvoru. Car Dušan ženi Lazara svojom srodnicom Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Nemanjića po Vukanu. Dao mu je i jedan deo države na upravljanje, gde su kneza Lazara svi voleli i poštovali. Knez Lazar je pokušao da nastavi tradiciju Nemanjića, ali mu dešavanja u zemlji nisu išla u prilog. Krizno vreme od smrti cara Dušana pa do učvršćenja na vlasti kneza Lazara, u još slobodnom delu Srbije unelo je surevnjivost u ponašanje i uzajamne odnose oblasnih gospodara. Pored tih unutrašnjih nesuglasica, sve se jače osećala i opasnost od Turaka, koji su već zauzeli dobar deo srpske zemlje, pa su čak često upadali i u moravsku Srbiju kneza Lazara.

Knez Lazar se titulisao kao “gospodar svih Srba”, i upotrebljavao vladarsko ime Stefan. Crkva je priznala kneza Lazara za suverenog samodržavnog vladara svih Srba, a takvim ga smatra i Carigradska patrijaršija koja se knezu Lazaru u pismu iz 1386, obraća kao preuzvišenom knezu sve Srbije.K nez Lazar je postavio pitanje skidanja crkvene anateme sa Srbije kod odgovornih u Carigradu. Carigradski patrijarh Filotej poslao je jeromonahe Mateja i Marka da u Srbiji svečano objave skidanje anateme. Oktobra 1375 za srpskog patrijarha izabran je Jefrem, poreklom Bugarin, ali Hilandarac.

Župan Nikola Altomanović je posle pokušaja da pomoću Venecije oduzme od Dubrovnika Ston i Pelješac, doživeo slom. Uplitanje Venecije na obalama istočnog Jadrana pogodilo je ugarske interese. Zato je kralj Ludvig I, podstakao bosanskog bana Tvrtka i svog vazala, kneza Lazara, da se obracunaju sa Nikolom Altomanovićem.1373 godine, župan Nikola je pobeđen od strane udruženih saveznika i pomoćne ugarske čete. Župan je uhvaćen u UŽicu i oslepljen,a njegove posede su podelili Tvrtko i knez Lazar. Knez Lazar je sa svojim srodnicima Musićima i zetom Vukom Brankovićem, dobio krajeve od Rudnika do Kosova. Knez Lazar je 1379 godine, napao Radića Rastislavića, i oduzeo mu Kučevo i Braničevo. Posle smrti kralja Ludviga, knez Lazar je napao Golubac i Beograd. Tako je oblast u kojoj je vladao, obuhvatala predele od izvorišta Morave do Save i Dunava, sa gradovima:Niš, Kruševac, Užice, Novo Brdo i Rudnik. Bračnim vezama je učvrstio svoje pozicije. Kćerku Maru je udao za Vuka Brankovića, Jelenu za Đurđa II Stracimirovića Balsića, trecu kćerku je udao za bugarskog velikaša Sismana, a četvrtu za velikaša Nikolu Gorjanskog Mlađeg. Kasnije se Olivera, najmlađa kćer,u dala za Bajazita.

Kada je sultan Murat podigao vojsku na kneza Lazara i Srbiju, knez Lazar je sazvao velmože, podanike i prijatelje uoči bitke,da mu pomognu u odbrani Srbije. Neki vladari su se odazvali kneževom pozivu, prvenstveno njegovi zetovi,i na Vidovdan 28.juna 1389 godine, izašli su na Kosovo polje da odbrane Srbiju od najezde Turaka. U tom boju je poginuo knez Lazar. Kneza Lazara i još nekoliko srpskih velmoža uhvatili su Turci i posekli.

Sahrana kneza Lazara nije mogla biti obavljena odmah nakon njegove pogibije, jer se njegovo telo nalazilo u rukama Turaka. Bajazit, naslednik sultana Murata, koji je posjekao kneza Lazara, držao je kneževo telo kao ratni trofej i sredstvo za pregovore i ucenu kneževe porodice. U nametnutim uslovima porodici, da dođe do tela, leži kosovski poraz. Po završetku pregovora, kneževo telo je predano porodici i ona ga je sahranila u Prištini, potom prenela u manastir Ravanicu, kneževu zadužbinu. Sahrana u Prištini je izvršena prvih dana meseca jula 1389. Po završetku treće godine od Lazareve sahrane, pristupilo se svečanom otvaranju knžzeva groba. Tada je utvrđeno da telo nije podleglo truleži i da je sveto.

Stefan Lazarević1402 - 1427

Knez Stefan Lazarević, ili Despot Stefan, je sin Cara Lazara i carice Milice. Rođen je 1377 god. Na početku svoje vladavine (1393. godine), Stefan je nosio titulu kneza. Tek što je napunio 16 godina, majka mu je predala državu na upravljanje i povukla se u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Srpski Despot je postao 1402. godine.

Priznavši vrhovnu vlast sultana Bajazita I, knez Stefan Lazarević učestvuje u bitkama: na Rovinama (1395. godine), kod Nikopolja (1396. godine), u bosanskom pohodu (1399. godine), i u bici kod Angore (1402. godine).

Po povratku iz Carigrada, gde 1402. dobija titulu despota, najviše vizantijsko dostojanstvo posle carskog, na Kosovu kod Tripolja ga sačekuje i napada sestrić Đurađ Branković. Porodični sukobi će trajati sve do 1412. kada je Đurđa Brankovića i despota Stefana Lazarevića uspela da izmiri Marija Branković, starija sestra despota Stefana Lazarevića i majka Đurađa Brankovića.

Stefan Lazarević je 1403. godine proglasio Beograd svojim glavnim gradom i uveo ga u red važnih evropskih književnih centara, bio je ugarski vazal i član evropskog viteškog reda. Kada je ugarski kralj, Žigmund Luksemburški, obnovio Red Zmaja (1408. godine), Stefan Lazarević je bio, posle Sigismunda, prvi među osnivačima, dvadeset dvojicom uglednih evropskih vitezova.

Osim toga, kralj Sigismund (Žigmund) je despotu darovao mnogobrojna dobra po Ugarskoj: u Sremu mu je darovao gradove Kupinik (Kupinovo), Zemun, Mitrovicu (Sremska Mitrovica) i Slankamen, a u torontalskoj županiji u Banatu bečejski (Novi Bečej) i bečkerečki (Zrenjanin) spahiluk, a despot je takođe postao i veliki župan torontalske županije (1404. godine).

Dalje, despot je dobio posede u okolini Debrecina u središnjem delu Ugarske. Posed se sastojao se od samog grada Debrecina, trgovišta Besermenj i 34 sela u okolini ta dva mesta u biharskoj i susednoj sabolčkoj županiji; a u istočnoj Ugarskoj, u satmarskoj županiji, koje je obuhvatalo je manje naselja, svega 15 sela i pustih selišta, ali je zato imao važne trgovačke i rudarske gradove Satmar, Nemci, Nađbanju (Rivulus Dominarum) i Felšebanju (Medius Mons). Despotu je bilo povereno i upravljanje satmarske županije.

Godine 1408. despotov mlađi brat Vuk Lazarević, koga su podržali setrići Brankovići, obraća se sultanu Sulejmanu za pomoć protiv Stefana. Posle dugih i kravavih borbi Vuk Lazarević i sestrić Lazar Branković ginu 1410. godine, sultan Sulejman 1411. godine, a Grgur Branković umire kao monah Gerasije. Preživeli su samo Đurađ Branković i despot Stefan Lazarević.

Kada je despot Stefan 1413. godine porazio sultana Musu ispod Vitoše, od novog sultana Mehmeda I dobio je Srebrnicu u Bosni i oblast između Sofije i Niša.

Ubrzo zatim Balša III, sin Jelene Balšić i despotov sestrić, prelazi u Srbiju i ujaku, despotu Stefanu, predaje na upravu Zetu. Tako se u prvoj četvrtini XV veka ujedinjuju stare srpske oblasti kojima su vladali despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković i Balša III.

Kako nije imao dece, 1426. godine na saboru u Srebrenici proglašava sestrića Đurđa Brankovića za svog naslednika. Despot Stefan Lazarević je iznenada umro od moždanog udara u toku lova, 1427. godine kod mesta Crkvine zaseoku sela Markovac, opština Mladenovac u severnoj Šumadiji.

Kontroverza oko toga je li despot Stefan Lazarević sahranjen u Manasiji ili Koporinu nije razrešena. Oba manastira su njegove zadužbine. Srpska pravoslavna crkva je zvanično potvrdila da su mošti u Koporinu despotove. Kasnije je DNK analizom utvršeno da je u Manasiji sahranjen bliski srodnik kneza Lazara i to je senzacionalistički predstavljeno kao siguran dokaz da je u pitanju despot Stefan. Međutim, na osnovu istorijskih izvora nije sporno da je u Manasiji sahranjen drugi sin kenza Lazara, despotov brat Vuk, čiji DNK je mogao biti pronađen tamo. Mošti u Koporinu pokazuju aberacije kostiju koje su tipične za osobu sa povredama koje su posvedočene kod despota Stefana, a kod ostataka iz Manasije ih nema. S druge strane, logičnije bi bilo da je despot sahranjen u najvećoj i najznačajnijoj svojoj zadužbini, što Resava neosporno jeste.

Resavska škola U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

Osim biografskih radova, a posebno, Zakona o rudniku Novo Brdo (1412), Stefan Lazarević je pisao i književne radove: Pohvala knezu Lazaru (1389); Natpis na mramornom stubu na Kosovu (1404); Slovo ljubve (1409), poetsko pismo mlađem bratu Vuku (Lazareviću) verovatno upućeno kao poziv na pomirenje.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je osim bogoslovskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova zadužbina manastir Resava, sada Manasija, bila je umetničko stecište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača srednjovekovne Evrope.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog i vladao je latinskim jezikom. Najznačajniji despotov književni rad, poetska poslanica, Slovo ljubavi jedan je od najlepših tekstova srpske književnosti, ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih: Slovo ljubve.

Život despota Stefana od Konstantina Filosofa pokazuje da su, u vreme kad je životopis pisan, u krugu književnih ljudi oko despota Stefana bili poznati ne samo Platonova i Aristotelova filosofija i učenja Herma Trismegista, nego i Plutarhov Život Aleksandrov.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, na dan 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru), zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom).

Despot Stefan je umro 1427 god. i sahranjen je u Manasiji.

Brankovići (1427-1456)
Despot Đurađ Branković 1427 1456

Đurađ Branković, srpski despot (rođ. 1377, vladao 1427-1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Nosio je ime po svecu (Đorđu Kapadokijskom), kao i njegov unuk Đorđe Branković, iako nisu imali isto prezime, već su se po imenima očeva prezivali jedan Vuković, a drugi Stefanović. Od vremena Mavra Orbinija (1601. godine), istorija njihovu porodicu naziva Brankovićima.

Đurađ je u početku bio na strani svog ujaka, despota Stefana. Posle bitke kod Angore (1402. godine), između njih je došlo do razlaza i sukoba. Gonjen od Stefana zbog svojih veza sa Turcima, Đurađ je pobegao sultanu Sulejmanu, nasledniku Bajazita, i sa turskom vojskom pošao protiv njega. Iz borbi koja je usledila na Kosovu (21.11. 1402.), Stefan je izašao kao pobednik. Otada je Đurađ vodio turkofilsku, a despot Stefan ugrofilsku politiku u Srbiji.

Posle smrti kneginje Milice (1405. godine), Đurđu se pridružio i mlađi Stefanov brat Vuk, koji je tražio za sebe pola države. Uz pomoć sultana Sulejmana, oni su postigli znatne uspehe i dobili južni deo Srbije. Kada se protiv sultana Sulejmana podigao njegov brat sultan Musa, Vuk Lazarević je poginuo od ruke Musinih ljudi, kažnjen radi izdaje (1410. godine), a Đurađ se, majčinim posredovanjem, pomirio sa ujakom (1412. godine).

Kao zapovednik srpske vojske, Đurađ je rešio, u odlučnoj bici pod Vitošem (1413. godine), borbu između Muse i brata mu sultana Mehmeda I, napavši i pobedivši prvog.

Godinu dana posle toga (1414.), uzeo je za ženu Jerinu (Irinu) Kantakuzen. Jerina mu je bila druga žena, ime prve žene nije sačuvano (žena sa kojom je imao ćerku Jelenu i verovatno ćerku Maru), dok je Jerinom imao četiri sina i još jednu ćerku Katarinu.

Od 1422. do 1426. Đurađ se duže zadržavao u Zeti, gde je jedno vreme ratovao protiv Mlečana. 1426. godine se spominje njegov svečani doček u Dubrovniku. Te iste godine, na državnom saboru u Srebrenici, Đurađ je bio proglašen za naslednika despota Stefana. Mađari su priznali tu odredbu, ali su kao cenu za nju tražili obavezu, da će im se, posle smrti Stefanove, predati Mačva sa Beogradom i grad Golubac.

Posle Stefanove smrti (19. jula 1427.), Đurađ je postao srpski despot. Izgubivši Beograd, on je podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac), između 1427. i 1430. Golubački vojvoda Jeremija nije hteo predati svoj grad Mađarima, nego ga je dao Turcima.

Mađarski kralj je despotu Đurđu poklonio posede u tadašnjoj Mađarskoj, u kojima su se nalazila sledeća mesta: Zemun, Slankamen, Kupinik (Kupinovo) i Mitrovica (Sremska Mitrovica) u Sremu, Stari Bečej (Bečej), Kulpin, Čurug, Sveti Petar, Perlek, Peser i Petrovo Selo (Bačko Petrovo Selo) u Bačkoj, Bečej (Novi Bečej), Arač, Veliki Bečkerek (Zrenjanin) i Vršac u Banatu. Kao i njegov prethodnik, Stefan Lazarević, i despot Đurađ je na svoje posede u Mađarskoj naseljavao Srbe. Pored pomenutih poseda na području današnje Vojvodine, despot je dobio još mnoga mesta u drugim delovima tadašnje Ugarske. Zabeleženo je da je u Araču živeo despotov činovnik Brajan, a u Apatinu Nikola Peretić.

Nateran od strane Turaka, Đurađ je priznao, pored mađarske, i tursku vrhovnu vlast, i plaćao im je godišnje 50.000 dukata kao danak. Dugo je vodio politiku odanosti i prema Turcima i prema Mađarima. Njegova kćer, Mara, postala je žena sultana Murata II (1435.), a druga mu se kćer, Katarina, udala za grofa Ulriha III Celjskog, rođaka mađarskog kralja Sigismunda. Posle smrti Sigismundove (u decembru 1437.), Turci su pripremili veliki napad protiv Srbije i Mađarske. Gotovo cela Srbija, osim Novog Brda, je bila osvojena (1439. godine), a Smederevo je, takođe, zauzeto.

Da bi sprečio stvaranje nove lige, sultan je ponudio Đurđu mir (1456. godine), ustupajući mu delove Srbije severno od Kruševca. Međutim, Turci su iste godine preko Srbije sa velikom vojskom krenuli na Mađare. Despot je prešao u Bečkerek (Zrenjanin), a njegova vojska je junački odbila sultana kod Smedereva. I turska opsada Beograda se završila neuspehom. Te zime (24.12. 1456.), završio je despot svoj život; sahranjen je u Krivoj Reci ispod Rudnika.

Lik i delo
Ceo svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima, pa je, godinu dana pred smrt, izgubio tri prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama). Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se približio kraj života). Rana mu, izgleda, nikako nije mogla da zaraste i od nje je i umro.

Bio je nesrećan čovek i toga je bio svestan. Franjevcu Jovanu Kapistranu (1385-1456), koji ga je nagovarao da ostavi veru predaka, odgovorio je: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo“. Oglašavan od Mađara i od zapadnjaka za izdajicu, zbog svog držanja u doba kosovske bitke iz 1448. godine, „smiderski gospodin“ Đurađ je od Jurija Barakovića (u „Vili Slovinki“, 1613.), stavljen u pakao, u „srce zemlje“, u „donju propast“. Legendu o izdajstvu prihvatilo je, na neobjašnjiv način, naše narodno predanje, ali je nju vezalo za Đurđevog oca, Vuka Brankovića, i za kosovsku bitku iz 1389. god.

O Đurđu nije stvoren kult, pa prema tome nema biografije ni crkvenih pesama njemu posvećenih. U staroj srpskoj književnosti sačuvana su dva spisa o tome kako je Đurađ 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo. Pisci su savremenici toga očajničkog pokušaja despota — davljenika da spase sebe i svoju despotovinu, a mošti su slamka za koju se on hvata. Nad mrtvim telom despotovim nepoznati smederevski besednik držao je krajem decembra 1456. godine posmrtni govor, koji dolazi među najlepše i najpotresnije stare srpske tekstove.

Imao je nesumnjivo najburniji život od svih srpskih vladara i postao je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Lik despota Đurđa postoji na njegovoj povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine. Prikazana je cela porodica despota Đurđa. Lik despota Đurđa nalazi se i na novcu.

Lazar Branković 1456-1458

Lazar Branković (1421-1458), despot srpski i vladar 1456-1458, sin Đurđa Brankovića.

On je bio jedino muško dete Đurđa koje nije bilo oslepljeno. Nosio je titulu despota još od svoje ženidbe sa Jelenom Paleolog 1446. godine. Lazar Branković preuzima vlast posle smrti Đurđa Brankovića 1456. godine.

Politika koju vodi mladi Lazar je bila slična onoj koju je vodio njegov otac za života. Despot Lazar je okončao pregovore sa Turskom, koje je njegov otac počeo. Sklopio je januara 1457. godine ugovor o obnavljanju vazalnih obaveza prema Turskom Carstvu. Bio je dužan da plaća godišnji harač, nešto manji nego u Đurđevo vreme, jer nije držao Novo Brdo.

Za vreme vladavine mladog despota Lazara, veliku ulogu u srpskoj politici počinju da zauzimaju braća Anđelović. Jedan od braće će kasnije promeniti veru i postati turski namesnik Mahmud Anđelović. Drugi od braće Anđelovića, Mihailo je počeo da služi za vreme despota Đurđa, da bi nastavio i za vreme njegovog sina. On je bio glavni posrednik u sklapanju primirja sa Turskom i obnavljanju vazalnih veza Lazara Brankovića i Mehmeda II Osvajača.

Tako je sultan Mehmed II Osvajač sklopio sa despotom Lazarom januara 1457. godine ugovor po kome se obavezao da vrati despotu Lazaru očeve posede.

Pored vezanosti sa Turskom, despot Lazar je bio i ugarski vazal, jer je tako čuvao severnu granicu despotovine. Tako je ugarski kralj Ladislav V pomagao despota Lazara. Despot je, koristeći meteže u Ugarskoj, osvojio Kovin i druge dunavske tvrđave sa leve strane reke. U pobedonosnom trijumfu, zaustavio ga je Mihailo Silađi, pobeđujući ga i potiskujući ga prema Tamišu.

Situacija u Despotovini se dodatno komplikuje smrću Jerine Kantakuzin. Tada se protiv mladog despota podigla opozicija koju je predvodio Jerinin brat Toma Kantakuzin. U međuvremenu, Mehmed II se više nije suzdržavao od napada na Srbiju. Prve vesti o gomilanju turske vojske na srpske granice su stigle despotu Lazaru decembra 1457. godine. On je odmah javljao ugarskom kralju Ladislavu da mu pošalje vojsku da bi branio despotovinu. Međutim u tim pregovorima, iznenada je umro 20. januara 1458. u Smederevu. Imao je manje od četrdeset godina.

Pošto despot nije imao muške dece, samo ćerke: Mariju, Jerinu i Milicu, posle njegove smrti postavilo se pitanje naslednika.

Početkom februara 1458. godine zemljom je upravljalo namesništvo koje su sačinjavali braća Anđelović.

Stefan Branković 1458-1459

Posle smrti Lazara Brankovića, u Srbiji je izabran trijumvirat koga su činili Mihailo Anđelović, kao despotov gubernator, udovica despota Lazara, despita Jelena Paleolog i slepi Stefan Branković. Posle raznih peripetija, odlučeno je da vlast pripadne najmlađem sinu Đurđa Brankovića, despotu Stefanu Brankoviću.

Rođen je 1425 a umro 9. oktobra 1476. Za života je Stefan bio oslepljen i jedno vreme je živeo povučeno. Po stupanju na despotski tron, suočio se sa najezdom Turaka, koje je Mehmed II pripremao još za života despota Lazara.

Stefan Slepi je vladao zajedno sa svojom snahom. Stupio je odmah u diplomatske odnose sa ugarskim dvorom, tražeći pomoć. Ugari su mu predlagali da despotovinu prepusti njima na odbranu, a za uzvrat dali su mu neke posede u južnoj Ugarskoj. Događaji u Smederevu su odmah pokrenuli Turke na akciju. Situacija u Smederevu je uticala na to da i strani vladari bace svoje prste na Srpsku Despotovinu. Prvi je počeo to da primenjuje bosanski kralj Stefan Tomaš.

Posle sporazuma sa Ugarima, prvi je došao sa svojih 8.000 vojnika Mihailo Silađi i rasporedio se duž Dunava, nastojeći da spreči mogući prelaz Turaka preko reke. Međutim, u takvim okolnostima Srpska Despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane.

Turci su krenuli na Srbiju marta 1458. Sa sobom su zajedno vodili slepog Grgura Brankovića, u nameri da ga dovedu na despotski presto. Ostali su samo neosvojeni Golubac i Smederevo.

Ličnost despota Stefana je počela da pada u zaborav. Bosanski kralj Stefan Tomaš je na saboru u Trebinju ponudio rešenje oko Smedereva. Ponudio je da se ćerkom umrlog despota Lazara, Jelačom oženi njegov sin Stefan Tomašević, planirajući da tako u miraz dobije i ostatke despotovine. Ugarski kralj se saglasio sa ovom odlukom, ne pitajući srpskog despoita Stefana. 1. aprila 1459. obavljeno je venčanje Stefana Tomaševića i Jelače, pa je tako u miraz bosanski kralj dobio i Srpsku Despotovinu. Despot Stefan je zbačen sa trona 8. aprila 1459, a zatim je napustio Srbiju.

Zbačeni despot Stefan Branković potom odlazi u Budim, pa zatim kod sestre, grofice Katarine Celjske, a zatim u Dubrovnik. Odatle je otišao u posetu Skender-bega u Albaniju, gde se 1460. oženio Angelinom Arijanitom. Iz tog braka mu se rodio sin Đorđe i još dvoje mlađe dece (Jovan i Marija). Pred kraj života boravi u Veneciji, da bi se na sam kraj života našao u oronulom zamku kraj Udina, koji je nosio naziv Beograd, a bio je poznat i pod imenom Friuli. Često bolestan, provodio je dane u bedi, i moleći za pomoć. Pisao je pisma gospodarima po Italiji. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa. Umro je 9. oktobra 1476. u istom zamku.

Kotromanići (1459)
Stefan Tomašević 21.03.1459-30.06.1459

Stefan Tomašević(Kotromanić) je bio poslednji srpski despot Srbije (21.03.1459-30.06.1459) i kralj Bosne(10.07.1461-jun 1463),koji je pripadao dinastiji Kotromanića.Tokom svoje kratkotrajne vladavine je pred nadmoćnom otomanskom vojskom bez borbe predao Smederevo i srpsku despotovinu,a potom i kraljevinu Bosnu posle opsade Ključa.Predao se Mahmud paši Anđeloviću uz obećanje da će mu biti pošteđen život,ali je bio izveden pred sultana Mehmeda IIu Jajcu i tu je na licu mesta pogubljen po njegovoj naredbi.

Stefan Tomašević je bio najstariji sin kralja Bosne Stefana Tomaša(1443-1461) iz njegovog prvog braka sa Vojačom.Pored njega,Stefan je iz tog braka imao još dva sina nepoznatih imena.Stefan Tomaš je 1444.godine oterao svoju prvu suprugu i 1446.godine se oženio Katarinom Kosačom,ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače.Sa njom je imao dvoje dece:

Katarinu,koju su 1463.godine uhvatile Osmanlije i prevele u islam
Žigmunda,koga su 1463.godine uhvatile Osmanlije i prevele u islam kao Isaka,sandžak bega(umro u Maloj Aziji krajem XV veka)
Stefan Tomašević je bio oženjen Jelenom Branković i sa njom najverovatnije nije imao dece ili su ona,ako ih je bilo,zarobljena 1463.godine i tom prilikom su ili pogubljena kao Stefan i njegov stric Radivoj ili su prevedena u islam poput Stefanovog brata i sestre.

Jelena Branković je bila ćerka despota Lazara Brankovića(1456-1458) i Jelene Paleolog,ćerke despota Moreje Tome Paleologa(savladar 1428-1449,1449-1460) brata vizantijskih careva Jovana VIII(1425-1448) i Konstantina XI(despot 1428-1449,1449-1453).Ona se posle Stefanovog pogubljenja u Jajcu sklonila u Dubrovnik,potom u današnju Italiju,da bi na kraju otišla kod svoje tetke Mare na njen dvor u Ježevu kraj Soluna u kome je i umrla posle 1498.godine.

Stefan je 21.03. stigao u Smederevo i preuzeo vlast,a 01.04. je obavljena njegova ženidba sa Jelenom Branković,a kao podrška mu je stigao i mali odred iz kraljevine Mađarske.Međutim svega nekoliko nedelja kasnije pred Smederevom se pojavila otomanska vojska na čijem se čelu nalazio Mehmed II Osvajač.Iako je Smederevski Grad bio odličan utvrđeni objekat podignut po uzoru na Carigrad, koji je bio u mogućnosti i da sa malom posadom dugo odoleva opsadi, novi despot se odlučio na pregovore sa sultanom. Postignut je dogovor po kome je despot sa suprugom,stricem i članovima porodice mogao slobodno da napusti grad,mađarski vojnici su morali da se predaju,a Osmanlije su preuzele tvrđavu.Pad Smedereva bez borbe je izazvao pravo zaprepašćenje širom Evrope u kojoj su se nadali da će se u Smederevu pružiti junački otpor poput onog u Carigradu.Zbog toga su Stefan i njegov stric Radivoj optuženi za izdaju hrišćanstva i kukavičluk.Međutim despot Stefan je unapred upozoravao da će ako na dobije traženu pomoć od hrišćanskih zemalja za odbranu Smedereva i Despotovine biti primoran da preda grad Osmanlijama,ali nije dobio nikakvu pomoć osim manjeg odreda iz Mađarske,pa čak ni naznaku da pomoć stiže ni sa jedne strane.

Treba imati u vidu da je bilo jasno i pre predaje,da se Smederevo borbom ne može spasiti.Prvi razlog je bila jasna brojčana nadmoć otomanske vojske.Drugi razlog je bilo postojanje turkofilske stranke u samom utvrđenju koja je u nekom trenutku opsade mogla da pusti Osmanlije u grad,kao što se već desilo u Golubcu koji je 1427.godine predat Osmanlijama,iako je trebao da bude vraćen kraljevini Mađarskoj.Ova stranka je dodatno ojačala zbog činjenice da je novi despot bio sin kralja Bosne sa kojim je postojao sukob oko Srebrenice i koji je iskoristio smrt despota Lazara da preuzme 11 tvrđava koje su se nalazile u sastavu despotovine Srbije.Zbog svega ovoga despot Stefan se odlučio da preda grad i pokuša da pruži otpor Osmanlijama na nekom drugom mestu i u nekom povoljnijem trenutku,umesto da pokuša da junački pogine u borbi koja bi se vrlo verovatno okončala vrlo brzo izdajom i njegovim zarobljavanjem.

Srbija pod Osmanskom okupacijom (1459-1804)

Srbija u vreme otomanskog carstva
Bitka na Kosovu je definitivno rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji više nije bilo sile koja bi mogla da se suprotstavi Turcima. To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara despot Stefan Lazarević, koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovođa i pisac, a zatim njegov rođak Đurađ Branković, koji je prestonicu države preselio na sever, u novoizgrađeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju srpske države 1459. godine, osvojivši Smederevo.

Srbija je bila pod vlašću Otomanske carevine skoro pet vekova, Turci su se naročito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujući fizički društvenu elitu. Pošto je Turska carevina bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrišćanski Srbi bili narod drugog reda, izloženi nasilju, ponižavanju i eksploataciji, srpski živalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom.

Evropske sile, naročito Austrija, vodile su brojne ratove protiv Turske. Na njihovoj strani su bili Srbi, koji su im pomagali, iako su živeli pod turskom vlašću. Tokom Tursko-austrijskog rata (1593-1606) Srbi su 1594. podigli ustanak u panonskom delu Turske, u Banatu, koja im se osvetila spaljivanjem tela Svetog Save – najveće srpske relikvije, koju su poštovali čak i muslimani srpskog porekla. Drugo žarište otpora Turcima stvorili su Srbi u Hercegovini, ali su sklapanjem mira između Turaka i Austrije bili prepušteni turskoj odmazdi. Taj redosled događaja je postao uobičajen tokom narednih vekova.

Seoba srba

U Velikom ratu (1683 – 1690.) između Turske i Svete lige uz papinu pomoć učestvovale su Austrija, Poljska i Venecija. One se podsticale Srbe na bunu protiv turske vlasti. Uskoro je ceo zapadni Balkan bio zahvaćen ustancima i gerilom od Crne Gore, preko Dalmacije i Podunavlja do Stare Srbije (Makedonija, Raška, Kosovo i Metohija). Kada je austrijska vojska počela da se povlači iz Srbije, pozvala je i srpski narod da se povuče sa njom, na njenu teritoriju. Birajući između turske osvete i života u jednoj hrišćanskoj carevini, mase Srba su napustile svoju postojbinu i 1690. godine, pod vođstvom svog patrijarha Arsenija Čarnojevića krenule na sever. Tada su mnoge oblasti na jugu Balkana ostale depopulisane, što su Turci koristili da islamizuju Rašku oblast, Kosovo i Metohiju i delimično Makedoniju. Tada je počeo proces čije se posledice osećaju i danas.

Kada je srpska etnička teritorija, 1716-1718, od Dalmacije, preko Bosne i Hercegovine do Beograda i Podunavlja opet postala poprište novog austijsko-turskog rata, koji je vodio princ Jan Sobjeski, Srbi su uzeli učešće u borbi na strani Austrije. Turska je tada, tzv. Požarevačkim mirom izgubila sve teritorije u Podunavlju, severnu Srbiju i severnu Bosnu, delove Dalmacije i Peloponez.

Po odredbama Požarevačkog mira 1718. godine Habzburško monarhija je (između ostalog) od Osmanskog carstva dobilo i Beograd sa severnom Srbijom.

U Srbiji je 1717-20. privremena vojna uprava na čelu sa grofom Odvijerom. Od 1720. građanska uprava – Administracija Srbije (iliti Beogradska administracija), koja je (Srbija) bila lično Carevo vlasništvo. Na čelu administracije (zvanična titula je "predsednik administracije" a nezvanična "guverner") je princ od Virtemberga sa po 2 savetnika (građanin+vojnik) za administrativnu i za sudsku vlast. Od 1733-36. guverner Srbije je general Maruli a od 1736. feldmaršal de Valis (obojica grofovi). Administrativna i sudska vlast bile su u vojnim a finansijska u komorskim rukama. Vojna vlast je bila potčinjena Dvorskom ratnom veću a komorska – Dvorskom komorskom veću. Administracija Srbije dosta je zavisila od odobrenja koja su slata iz ovih veća, ali im je ponekad neke odluke i samo stavljala do znanja.

Istočna Srbija, iako se ubraja pod Kraljevinu Srbiju, stoji pod administrativnom upravom Temišvara tj. Tamiškog Banata.

Zemlja je podeljena na 11 distrikata/okruga/provizorata (+7 u I Srbiji) koji se dele na knežine a ove na sela. Distriktom upravlja provizor uz pomoć išpana (kao prvog pomoćnika i zamenika) i 2-3 ibrajtera, knežinama oborknezovi a selima knezovi. Provizor vrši administrativnu, sudsku, policijsku i finansijsku vlast. Oborknezovi i knezovi su zadržani iz turskih vremena dok su ostali novodovedeni činovnici koji dobijaju plate iz državne blagajne. 1/3 sela u Srbiji je pusto. Plaćaju dažbine komori (glavna – porez na zemljište) pošto je u Srbiji jedini feudalac država. Osim "komorskih" postoje i "hajdučka" sela.

Beograd je poseban: ima nemačku i srpsku opštinu; Srbi imaju svoj zbor uglednih ljudi i opštinski odbor sa knezom/birovom koji je i sudija. Sedište vojske je u Beogradu gde su smešteni grenadiri i pešadija. Još 3 konjičke divizije raspoređene su po Šapcu, Valjevu, Rudniku i Jagodini. Pored toga postoji i srpska milicija koja je organizovana u kapetanate po selima (nisu spojena u teritorijalnu celinu) i kojoj je na čelu oberkapetan Vuk Isaković. "Hajdučka" sela nalaze se uglavnom uz granicu i ima ih različiti broj po distriktima (od 2 do 15). Uživaju određne povlastice a treba da čuvaju granicu, putnike i skoroteče.

Novim ratom i tzv. Beogradskim mirom Turska je uspela da povrati skoro sve što je prethodnim izgubila. Lokalno srpsko stanovništvo opet je pogodilo ratno razaranje, progoni i odmazde.

Poslednji austrijsko-turski rat bio je tzv. Dubički rat (1788-1791), u kome je opet Austrija pozivala hrišćane u Bosni da se dignu na ustanak. Nakon njega novih sukoba više nije bilo sve do dvadesetog veka i propasti obe carevine.

Vladari obnovljene Srbije
Đorđe Petrović Karađorđe 1804-1813

Đorđe Petrović Karađorđe, rođen je najverovatnije 16. novembra (po starom kalendaru 3.novembra) 1762. godine (po nekim podacima 1752.) u Viševcu u Osmanskom carstvu (danas Srbija) na Đurđic, od oca Petra i majke Marice. Kažemo najverovatnije, jer se za godinu rođenja pominju period od 1749. do 1770. godine.

Poreklo
Njegovi preci potiču iz crnogorsko-hercegovačkih brda, od Vasojevića, odakle se njegov deda Jovan sa svoja dva sina doselio u Šumadiju, posle austrijsko-turskog rata 1737-39. Prezime mu je po ocu Petru.

Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

Ženidba i emigracija u Austriju
1785/86.godine Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, odakle predvodi zbeg, najverovatnije zbog neslaganja sa pravom prve bračne noći (nije hteo da dozvoli da Turčin provede sa njegovom ženom prvu bračnu noć kako su pravila nalagala). Postoji verzija i da je navodno ubio Turčina.

U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio.

Austro-turski rat i povratak u Srbiju

Pred kraj austro-turskog rata, 1787.godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je neoklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.

Prvi srpski ustanak
Na slici se nalazi oružje koje je korišćeno u Prvom srpskom ustanku. Oružje sa slike je pripadalo vođi Prvog srpskog ustanka, Karađorđu.Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovorima oko pobune.

Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi Početak bune protiv dahija. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.

Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2.februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...

Slom ustanka
Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.

Obrenovići (1815-1842)
Knez Miloš Obrenović (1815 – 1839). i od (1858 – 1860).

Knez Miloš Obrenović (18. mart 1780. — 26. septembar 1860) vladao je Srbijom od (1815 – 1839). i od (1858 – 1860). godine. Bio je veliki državnik i diplomata. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi.

Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao.

Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.

Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

Knez Milan Obrenović II 1839-1839

Milan Obrenović II (*21. oktobar 1819. u Kragujevcu; †8. jul 1839.) je bio 1839. godine knez Srbije kao prvi prestolonaslednik Obrenovića.

Bio je stariji sin kneza Miloša I Obrenovića i kneginje Ljubice, brat kneza Mihaila. Iako je bio celog života bolešljiv i nije ni imao redovno sistematsko obrazovanje, uspeo je da delimično izgradi izvesne političke poglede i shvatanja, ali je ipak bolest sušice vremenom sprečila njegov razvoj i delatnost. Na presto je došao abdikacijom kneza Miloša (13. jun) i vladao je do 8. jula 1839. godine, kada je umro. Usled bolesti i suprotstavljanja Saveta Namesništva nije imao priliku da kao knez potpiše ni jedan akt. U istoriju Srba ušao je kao vladar sa najkraćim periodom vladavine (25 dana).

Na prestolu ga je nasledio mlađi brat knez Mihailo Obrenović.

Karađorđevići 1842-1858
Knez Aleksandar Karađorđević 1842-1858

Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. (po novom kalendaru). Školovao se u Hotinu u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja (sva trojica umrli kao deca), Petra i Arsena.

Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihaila Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju. Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta Kneza Mihaila.

Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog “Turskog ustava” i abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, Knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

U Mađarskoj revoluciji 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao Knez Aleksandar Karađorđević. Kao nastavak nacionalno-političkog pokreta iz 1848, razvila se panslavistička ideja o Jugoslovenskoj Kraljevini, koja je uz “Načertanije” Ilije Garašanina, četiri godine ranije napisan srpski politički program, uticala da osnov srpske spoljne politike postane svest o misiji oslobađanja svih južnoslovenskih naroda od austrijske i turske vlasti.

U unutrašnjoj politici, Knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Sovjeta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je iznudila njegovu abdikaciju.

Posle silaska sa kneževskog trona, Knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihaila obezbedio novac i oružje. Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i Knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević.

Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. (po novom kalendaru). Sahranjen je u Beču, a njegovi zemni ostaci preneti su 1912. u zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića (1860-1868)

Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine. Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je "Turski Ustav", došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima. Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine društvo Srpske Slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: "Zakon je najviša volja u Srbiji." 3. juna 1862. godine, na Čukur-Česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada otputovao u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada na scenu dolazi mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleskom dvoru poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo javlja narodu da je uspeo zadobiti zadovoljenje da se Tirci isele iz Srbije, osim gradova, u kojima će ostati samo posade vojske i da se gradovi Užice i Soko poruše. Na praznik Duhovi, 23. maja 1885., knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.

U jesen, 1866., knez Mihailo zahteva pismeno: da Porta digne svoje posade, koje drži u srpskkim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša javio je 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove koje u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradiovi. Knez odlazo brodom u Carigrad 18. marta 1866. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej , pozdravio ga dobrodošlicom i odvedeo do sultana. 30. marta 1866. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. U veče su beograđani u čast kneza Mihaila su priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu
6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predaje knezu Mihailu ključeve od sviju gradova u Srbiji, a zatim se na beogradskim tvrđava istače srpska i turska zastava.
Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže.

Tako je Mihailo Obrenović u 1867. stajao na vrhuncu svoje slave. U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis "Velika Srbadija".

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku
Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji , protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije.
Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovnović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja 1869. knez Mihailo je krenuo kočijama da se proveze do Košutnjaka oko 10 časova izjutra. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: "Dakle, istina je.". Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijem sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Grašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila-smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili Knjaza Mihaila i da su kažnjeni smrću.

Nacionalna žalost je trajala tri dana. Knez Mihailo je sahranjen na napuštenom Markovom groblju u Beogradu uz vojne počasti.

Kralj Milan Obrenović 1882 - 1889

Kralj Milan Obrenović je rođen u Marašeštiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, sina brata kneza Miloša Obrenovića, Jevrema.

Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila ćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.

Po rođenju Milana, i Miloš i Elena Marija su se razišli.

Milan je bio jedini njihov sin, i imao je jednu sestru Tomaniju. Posle pogibije oca, o njemu se starala majka koja je vodila život raskošne aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala. Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u Pariski Licej. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji je bilo dosta oskudno. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića bio je i poznati dubrovački pesnik Medo Pucić.

Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Posle gušenja bune, kralj počine da progoni radikale zbog čega je njihov vođa, Nikola Pašić izbegao u Bugarsku i odatle nastavio svoj rad.

Kralj Srbije Milan Obrenović (1882-1889)Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj kao i zbog stalne pretnje da izbegle radikalske pristalice predvođene Pašićem povrate svoju nekadašnju moć. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka se odvila na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.

Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.

Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine.

Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austro-Ugarska štititi interese Obrenovića.

1888. godine proglašen je Radikalski ustav poznat po svojoj liberalnosti i naprednosti. Pri njegovom donošenju, kao uzor je upotrebljen belgijski ustav iz 1835. godine.

22. februara 1889. na proslavi Dana Kraljevine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvu, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.

Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiju za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.

Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljivati i osavremenjivati.

Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.

Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.

Nadgrobna ploča kralja MilanaTu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.

Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiju. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:

"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. u 47.godini života.

Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.

Kraljevina Srbija (1882-1918 )
Obrenovići (1882-1903)
Kralj Milan Obrenović 1882 - 1889

Kralj Milan Obrenović je rođen u Marašeštiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, sina brata kneza Miloša Obrenovića, Jevrema.

Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila ćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.

Po rođenju Milana, i Miloš i Elena Marija su se razišli.

Milan je bio jedini njihov sin, i imao je jednu sestru Tomaniju. Posle pogibije oca, o njemu se starala majka koja je vodila život raskošne aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala. Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u Pariski Licej. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji je bilo dosta oskudno. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića bio je i poznati dubrovački pesnik Medo Pucić.

Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Posle gušenja bune, kralj počine da progoni radikale zbog čega je njihov vođa, Nikola Pašić izbegao u Bugarsku i odatle nastavio svoj rad.

Kralj Srbije Milan Obrenović (1882-1889)Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj kao i zbog stalne pretnje da izbegle radikalske pristalice predvođene Pašićem povrate svoju nekadašnju moć. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka se odvila na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.

Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.

Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine.

Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austro-Ugarska štititi interese Obrenovića.

1888. godine proglašen je Radikalski ustav poznat po svojoj liberalnosti i naprednosti. Pri njegovom donošenju, kao uzor je upotrebljen belgijski ustav iz 1835. godine.

22. februara 1889. na proslavi Dana Kraljevine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvu, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.

Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiju za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.

Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljivati i osavremenjivati.

Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.

Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.

Nadgrobna ploča kralja MilanaTu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.

Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiju. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:

"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. u 47.godini života.

Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.
Kralj Aleksandar Obrenović 1815-1839

(Beograd, 14. avgust 1876. - Beograd 11. jun 1903.) je bio srpski kralj, poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.

Aleksandar Obrenović je rođen 14. avgusta 1876. godine u jednom porodilištu koje je lično finansirao kralj Milan. Brigu o mladom Aleksandru je isključivo vodio kralj Milan. Po uzrastanju mladog kraljevića, kralj Milan je naredio da se pošalje na školovanje u Pariz o njegovom trošku. Aleksandar se vratio u Beograd 1887. godine, sa nepunih 11. godina

Na godišnjicu proglašenja Kraljevine Srbije 21. februara (6. marta) 1889. u Sabornoj Crkvi, kralj Milan se pojavio zajedno sa svojim trinaestogodišnjim sinom Aleksandrom u svečanoj vojnoj uniformi i objavio je proglas da se povlači sa trona i ustupa ga svome sinu, ali da se do njegovog punoletstva državom stara namesništvo. Prema Ustavu, kralj Milan je odredio namesništvo sinu Aleksandru, koga su sačinjavali Jovan Ristić, general Kosta Protić i general Jovan Belimarković.

Radikali su pomilovani od optužbi i kazni zbog Timočke bune i vratili se u politički život. Prvo je Sava Grujić preuzima predsedništvo vlade, a zatim Nikola Pašić 1891. godine. Posle Milanove austrofilske politike, dolazi do novih veza Srbije i Rusije. U leto 1891. godine Aleksandar Obrenović i Nikola Pašić odlaze u Petrograd u posetu ruskom caru Aleksandru Romanovu. Mladi kraljević je srdačno dočekan u Petrogradu. Car Aleksandar mu je tom prilikom rekao da Rusija neće dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i da će tu odluku preneti u Beč. Kraljeviću Aleksandru i Nikoli Pašiću bilo obećano i to da će Rusija pomagati srpsku aktivnost u Makedoniji.

Na predlog mladog Aleksandra, Vlada i namesništvo Srbije su omogućili povratak mitropolita Mihaila u Beogradu, koji je miropomazao kralja Aleksandra na proslavi 500-godišnjice Kosovske bitke u manastiru Žiči (1889.godine). Posebnim zakonom je osnovano Društvo za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, koje je dobilo oslobađanje od svih poreskih dažbina (1899).

Posle smrti namesnika Protića 4. juna 1892. godine, nastaje sukob između šefa radikala Nikole Pašića, koji pretenduje na namesničko mesti, i prvog namesnika Ristića, koji ne prihvata Pašića. Rasplet nastaje padom radikalske vlade i ustanovljavanjem liberalske, pod Jovanom Avakumovićem 9. avgusta 1892. godine.

Aleksandar Obrenović postaje kralj Srbije

Aleksandar Obrenovića sa Dragom MašinPosle skupštinskih izbora iz februara 1893, koji su dali podjednak broj poslanika radikalima i liberalima, nastala je teška politička kriza, a Aleksandar je rešio da uzme stvari u svoje ruke. 1. aprila 1893. godine pozvao je sve ugledne ministre i čitavo namesništvo na svečanu večeru u Dvoru. Za vreme večere, stalno su se oko mladog kralja nalazila 10-12 oficira kao posluga. Nakon večere, kralj je pozvao goste u svečani salon i saopštio im je da se radi poboljšanja stanja u zemlji od danas preuzima kraljevska ovlašćenja, razrešuje dosadašnju vladu i namesništvo i da Srbija ide novim političkim kursem. Tako je kralj Aleksandar izvršio dvorsku revoluciju, odnosno državni udar.

Kralj Aleksandar je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama, ali mu to nije polazilo za rukom. Zato je 9. maja 1894. godine izvršio drugi državni udar i ukinuo ustav od 1888. i vratio stari iz 1869. godine.

Zbog sve težeg položaja srpskog stanovništva u granicama Turske imperije, kralj Aleksandar je rešio da načini posetu Carigradu u leto 1894, ne bi li izmolio neke političke povlastice srpskog življa u Turskoj. Negujući dobre odnose sa Grčkom, kralj Aleksandar je u proleće, po povratku iz Carigrada, posetio i grčki dvor. Na tom, putu, posle nekoliko vekova, posetio je Svetu goru i Hilandar, kome je pretila opasnost da ga Bugari preotmu. Tom prilikom hilandarsko brastvo je poklonio je kralju Miroslavljevo jevanđelje, originalnu Nemanjinu povelju manstiru i još nekoliko rukopisa. Ovom kraljevom posetom i njegovim novčanim prilozima, Hilandar je ostao srpski manastir.

Po povratku sa Atosa, kralj Aleksandar se zavadio sa svojim ocem, posle čega je ovaj otišao po drugi put iz Srbije. Nedelju dana kasnije u Srbiju se vraća prognana kraljica Natalija. Potom je 25. juna 1895. godine Stojan Novaković sastavio novu naprednjačku vladu.

Posle ovoga, na insistiranje kraljice Natalije, kralj odlazi na letovanje u Bijaric početkom maja 1895. godine. Kraljica Natalija je po njemu dala ime Sašino jednpj palati u Bijaricu. U ovom gradiću na granici Francuske i Španije, kralj je upoznao buduću suprugu Dragu Mašin, koja je bila lična dvorska dama njegove majke. U to vreme se u Srbiji to prihvatilo kao prolazna avantura mladog kralja, ali je ljubav započeta u Bijaricu počela da buja sve više i više.

U Beču i Pešti ponovo dolazi do nezadovoljstva prema Srbiji. Prvi put u srpskoj istoriji, zahvaljujući zalaganju kralja Aleksandra, došlo je na Vidovdan 1896. u Beogradu do sastanka vladara Srbije i Crne Gore, kralja Aleksandra i kneza Nikole Petrovića.

Posle izbijanja Kritskog ustanka u Grčkoj, dolazi do novih zaoštravanja odnosa Srbije i Bugarske. Kralj Aleksandar odlazi u zvaničnu posetu knezu Ferdinandu Koburškom u Sofiju 19. februara 1897. gde je potpisao srpsko-bugarsku "Ugodbu". Po tom ugovoru predviđala se načelna saradnja u svim pitanjima koja su se ticala Srba i Bugara u Turskoj.

Posle ovoga, kralj se ponovo miri sa ocem i poziva ga da dođe u Srbiju. Po dolasku kralja Milana u Srbiju 7. oktobra 1897. obrazovana je nova vlada pod predsednikom dr Vladanom Đorđevićem, po zanimanju hirurga. Kralj Milan je postao vrhovni komandant aktivne vojske Kraljevine Srbije.

Posle sve većeg angažovanja kralja Milana u srpskoj politici, a naročito posle njegove antiradikalske politike, na njega je pokušan atentat na Ivandan 1899. godine, koji je pokušao da izvrši jedan nezaposleni radnik. Tada se kralj Milan počeo obračunavati sa radikalima na sve načine. Ovakva njegova politika se prvenstveno nije svidela Aleksandru iz dva razloga: trebao je staviti zemlju pred svršeni čin objavljivanjem svoje veridbe sa Dragom Mašin i da se liši antiradikalske kampanje koju je vodio kralj Milan. Zato je rešio da ukloni i predsednika vlade i kralja Milana iz zemlje.

Pod izgovorom da treba da pregovara sa zapadnim dvorom oko njegove ženidbe sa princezom Aleksandrom Šamburg Lipe, šalje svog oca u Karlsbad, a predsednika vlade dr Vladana Đorđevića u Marijensbad da potpiše neke ugovore sa Austro-Ugarskom. Čim je otklonio ove protivnike, mogao je na miru da objavi veridbu sa Dragom Mašin.

Ženidba kralja Aleksandra Obrenovića

Srbijom je odjeknula neverovatna vest 8. jula 1900. da je kralj Aleksandar zaprosio ćerku Pantelije Lunjevice, Dragu Lunjevicu-Mašin.

Svi protivnici koji su bili protiv ove ženidbe su zatvoreni, kasnije, po milosti kralja pušteni, podneli su prvo ostavke, a pokušano je čak da se kod mitropolita Mihaila utiče na to da ne da crkveni blagoslov kralju. Posle objavljene veridbe, usledila je kraljeva ženidba 23. jula 1900. u Sabornoj Crkvi u Beogradu. Zbog zategnutih odnosa sa spoljnim svetom zbog ove ženidbe, kralj Aleksandar je počeo polako da radi na sređivanju ovih odnosa. U spoljnoj politici okrenuo se odmah Rusiji, pustivši prethodno radikale iz zatvora optužene za Ivanjdanski atentat. Na ovo je oštro reagovao austrougarski poslanik u Beogradu, grof Goluhovski.

Posle smrti kralja Milana, kralj Aleksandar je u znak kraljičine trudnoće pružio ruku pomirenja svim političkim osuđenicima. Po izlasku političara radikalne stranke iz zatvora, kralj je sastavio novu vladu na čelu sa radikalom Mihailom Vujićem 20. marta 1901, a ona je bila mešavina radikala i liberala. Potom je donet novi Oktroisani ustav čija je glavna karakteristika bila uvođenje dvodomnog sistema.

Naročito veliki problemi za kralja Aleksandra nastali su nepostojećom trudnoćom kraljice Drage. Na ovo je prvi reagovao Carski dvor u Petrogradu i nije želeo da primi kralja i kraljicu u obećanu posetu. Kralj Aleksandar je za to okrivio radikale, izvršio novi državni udar i postavio vladu na čelu sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem 6. novembra 1902. godine.

Zbog sve veće odbojnosti ruskog dvora, kralj Aleksandar je od jeseni 1902. godine nastojao da se ponovo približi Austriji, a izvesne korake preduzimao je i ranije. Već u januaru 1902. godine kralj Aleksandar je poslao u Beč svog ličnog sekreta Miloša Petronijevića s obećanjem da će pitanje svog naslednika rešiti u sporazumu sa susednom monarhijom, i to, po svojoj prilici, tako što će posiniti jednog od potomaka ženske linije Obrenovića, koji žive u Austro-Ugarskoj. Na to je oštro protestvovao ruski ministar inostranih poslova grof Aleksandar Lamzdorf, u Nišu kada je krajem 1902. došao u posetu kralju Aleksandru.

Martovske demonstracije protiv Aleksandra Obrenovića i Majski prevrat
Radnici i studenti priredili su 23. marta 1903. masovne demonstracije koje su se pretvorile u sukob s policijom i vojskom. Tom prilikom poginulo je šest osoba. Na Kalemegdanu je demonstrantima vatreno govorio Dimitrije Tucović. Znajući da ne može dobiti nove izbore, kralj Aleksandar se okomio na Senat, u kome se nalazilo ostatak radikala, koje je kralj okrivio za nerede.

Kralj je 25. marta 1903. godine izvršio dva državna udara u razmaku od samo jednog sata. Prvim udarom je ukinut Ustav iz 1901., raspušteni su Senat i Narodna Skupština. Iza toga su izvršena nova postavljenja kraljevih ljudi u Senatu, Državnom savetu i sudovima. Zatim je kralj novim državnim udarom vratio u život stari Ustav iz 1901. godine. Nakon ovoga, vlada je sprovela izbore 18. maja 1903. koje je dobila. Ujedno, ovo je bila poslednja pobeda kralja Aleksandra na političkom polju.

U noći 29. maja (11. juna) 1903. godine, grupa zaverenika, pod rukovodstvom kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, izvršila je prevrat . Kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga su ubijeni u spavaćoj sobi, tela su im bačena preko prozora. Ove krvave i dramatične noći još su ubijeni: predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković, vojni ministar Milovan Pavlović, oba kraljičina brata Nikodije i Nikola Lunjevica, koji su svojim neodgovornim i kavgadžijskim ponašanjem, možda najviše revoltirali mlade oficire. Kapije Dvora otvorio je oficir Petar Živković, potonji general pod vladom Aleksandra Karađorđevića.

Ubistvom poslednjeg kralja iz loze Obrenovića, ugasila se loza ove dinastije koja je, sa prekidom između 1842. i 1858. godine vladala Srbijom od 1815. godine.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga počivaju u kripti hrama sv. Marka u Beogradu. Na srpski presto nakon smrti kralja Aleksandra dolazi kralj Petar I Karađorđević.

Karađorđevići, 1903-1918
Petar I Karađorđević 1903-1921

Kralj Petar Prvi Karađorđević (takođe poznat i kao kralj Petar Oslobodilac) rođen je kao peto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside (iz čuvene porodice Nenadovića iz Brankovine) na Petrovdan, 11. jula 1844. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a dalje školovanje je nastavio u Švajcarskoj u zavodu Venel-Olivije u Ženevi. Po završenom školovanju septembra 1861, Knežević Petar se upisuje u pariski Kolež Sen-Barb, a 1862. u čuvenu vojnu Akademiju Sen-Sir koju završava 1864. godine. U Parizu se bavio fotografijom i slikarstvom, i usavršavao svoje vojničko i političko obrazovanje. Ono mu je otvorilo vidike ideja političkog liberalizma, parlamentarizma, demokratije i njenih institucijama. Početkom 1868, knežević Petar je u Beču štampao svoj prevod knjige engleskog političara i filozofa Džona Stjuarta Mila O slobodi, sa svojim predgovorom, koji će kasnije postati njegov politički program.

Posle ubistva kneza Mihaila u maju 1868, politički krugovi bliski dinastiji Obrenović priključili su novom srpskom Ustavu i odredbu kojom se porodici Karađorđević zabranjuje povratak u otadžbinu i oduzima sva imovina.

Knežević Petar pridružio se Legiji stranaca francuske vojske 1870. i sa njom učestvovao u brojnim borbama zbog čega je odlikovan Ordenom Legije časti. Godine 1875. radio je na organizovanju i aktivno učestvovao u bosansko-hercegovačkom ustanku. Nakon neuspele Topolske bune 1877, vodio je živu političku aktivnost.

U leto 1883. godine na Cetinju se oženio kneginjom Ljubicom-Zorkom, najstarijom kćerkom crnogorskog knjaza Nikole. U tom braku rođeno je petoro dece: kćerke Jelena i Milena (umrla kao dete), i sinovi Đorđe (odrekao se prava nasledstva prestola 1909.), Aleksandar i Andrija (umro kao dete). Posle kraćeg boravka u Parizu, porodica Karađorđević preselila se na Cetinje, gde je ostala sledećih deset godina. Zbog lošeg materijalnog položaja, knežević Petar prodao je kuću u Parizu 1894, i nastanio se sa porodicom u Ženevi. Njegovi kontakti sa ljudima iz Srbije nikada nisu prestajali, pre svega sa Nikolom Pašićem, prvakom Radikalne stranke.

Tokom 1897, knežević Petar odlazi u Rusiju, i biva primljen kod cara Nikole II. Tri godine kasnije pokušao je da se sporazume sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem o priznavanju kneževske titule i povraćaju oduzete imovine, ali bez uspeha. Knežević Petar je još više pojačao svoju političku aktivnost za povratak u Srbiju. Godine 1901. nastojao je da stupi u bliže odnose sa Austro-Ugarskom, nudeći joj svoj politički program.

U noći između 28. i 29. maja 1903. oficiri zaverenici ubili su kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Vojska je izvela državni udar, i proglasila kneževića Petra Karađorđevića za Kralja Srbije, što je svojim izborom potvrdila Narodna Skupština 2. juna. Posle 45 godina Karađorđevo potomstvo ponovo dolazi na čelo srpske države, čime počinje novi period u njenom razvoju.

Od samog početka svoje vladavine, kralj Petar I suočio se sa ozbiljnim preprekama. Zemlja je bila rastrzana unutašnjom političkom borbom, a Austro-Ugarska, isprva naklonjena novom srpskom kralju, postala je ubrzo otvoreni neprijatelj Srbije, naročito posle krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine 1908.

Prvi balkanski rat protiv Turske 1912, i Drugi – protiv Bugarske 1913.- okončani su trijumfom srpske vojske pod vrhovnom komandom Kralja Petra I, i oslobađanjem Raške oblasti, Kosova, Metohije i Makedonije, i njihovim pripajanjem Srbiji.

Usled stalnih i teških napora u Balkanskim ratovima, zdravstveno stanje kralja Petra I se pogoršalo, i on je 24. juna 1914. preneo kraljevska ovlašćenja na prestolonaslednika Aleksandra. Mesec dana kasnije, Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji, čime je započeo Prvi svetski rat. Posle veličanstvenih pobeda na Ceru i Kolubari 1914, nakon ulaska Nemačke i Bugarske u rat 1915, srpska vojska bila je prinuđena na povlačenje i napuštanje zemlje. Albanska golgota ostavila je velikog traga na zdravlje ostarelog kralja. On je ipak doživeo da dočeka konačnu pobedu i oslobođenje Srbije, i stvaranje nove države nastale ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umro je 16. avgusta 1921. u Beogradu, a sahranjen je u svojoj zadužbini na Oplencu. Zbog svojih zasluga u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu u srpskom narodu ostao je zapamćen kao kralj Petar I Oslobodilac
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921)
Kraljevina Jugoslavija (1921-1945)

Karađorđevići, 1918-1945
Aleksandar I Karađorđević 1921-1934

Kralj Aleksandar I (Cetinje 16. decembar 1888. - Marselj 9. oktobar 1934.), takođe nazivan kralj Aleksandar Ujedinitelj, je bio prvi kralj Kraljevine Jugoslavije (1929-1934), a pre toga je bio kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kralj Aleksandar je bio drugi sin kralja Petra I i kneginje Zorke.

Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888, njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Nikolaj II Romanov. Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Petrogradu, a potom u Beogradu, po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine.

Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom.

Ratovi
U Prvom balkanskom ratu 1912, prestolonaslednik Aleksandar je kao zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austro-Ugarske monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao Regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom Regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović.

Ujedinjenje

Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Nakon odluka srpske Narodne skupštine i Narodnog Vijeća u Zagrebu, Regent Aleksandar je proglasio ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu, 1. decembra 1918. Ovim činom ostvareni su ideali o ujedinjenju južnih Slovena, za koje su se zalagali njegov otac i deda. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921.), Regent Aleksandar je postao Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. 1922. godine oženio se princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina – Petar, Tomislav i Andrej.

Diktatura
Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. Neprestana polemika između vladinih radikala i poslanika opozicije predvođenih HSS-om je dovela do toga da godine 1928. radikalski poslanik Puniša Račić ubije Pavla Radića i Đuru Basaričeka i teško ranio Stjepana Radića, koji je kasnije podlegao povredama. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček.

Kralj Aleksandar je, koristeći nerede izazvane atentatom kao povod, zaveo diktaturu 6. januara 1929. godine (poznata kao šestojanuarska diktatura) i ukinuo ustav. Deo poslanika Hrvatske stranke prava (Ante Pavelić) odlazi u inostranstvo i stvara ustašku organizaciju. U Makedoniji jačaju probugarski elementi. Kralj je 3. oktobra preimenovao državu u Kraljevina Jugoslavija. Umesto nasleđenih istorijskih pokrajina, reorganizuje državnu upravu stvarajući devet banovina i grad Beograd. Pošto je Kralj procenio da su se političke prilike u zemlji smirile, proglasio je 1931. novi Ustav (tzv. “Oktroisani Ustav”). Uveren da će se državna kriza trajno rešiti tek stvaranjem jugoslovenske nacije, Kralj Aleksandar I je pokušao da taj cilj ostvari sprovođenjem politike tzv. “integralnog jugoslovenstva”, koja se pokazala kao neuspešna.

Atentat
U spoljnoj politici, intenzivno je radio na sklapanju međudržavnih odbrambenih saveza usmerenih protiv sila koje su težile reviziji Versajskog sistema mirovnih ugovora. Njegovom zaslugom stvorena je 1921. Mala Antanta (Kraljevina SHS, Rumunija i Čehoslovačka). Savez sa Francuskom sklopljen je 1927, a 1934. obrazovan je Balkanski savez između Jugoslavije, Rumunije, Turske i Grčke.

Prilikom posete Francuskoj, u koju je otputovao da bi učvrstio odbrambeni savez protiv nacističke Nemačke, Kralj Aleksandar I ubijen je u Marseju, 9. oktobra 1934 od strane hrvatskih ustaša i makedonske VMRO, a pod zaštitom Italije, Nemačke i Mađarske. Zajedno sa njim tada je ubijen i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Atentator je bio Vlado Černozemski. Njegova smrt duboko je potresla čitavu Jugoslaviju, a njegovo telo ispraćeno je od stotina hiljada ljudi čitavim putem do Oplenca, gde je sahranjen je u Zadužbini Kralja Petra I. Narodna skupština i Senat Kraljevine Jugoslavije dali su mu naziv Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj.
Petar II Karađorđević 1934-1945

Kralj Petar II, prvorođeni sin kralja Aleksandra I i kraljice Marije, rođen je u Beogradu 6. septembra 1923. Kum na krštenju bio mu je engleski Kralj Džordž VI. Posle osnovnog obrazovanja koje je stekao na Dvoru, pohađao je Sandroid školu u Engleskoj, iz koje se vratio posle atentata na njegovog oca 1934. Pošto je tada bio maloletan, kraljevska vlast preneta je na Namesništvo na čelu sa Knezom Namesnikom Pavlom Karađorđevićem.
Početak Drugog svetskog rata 1939. stavio je Kraljevinu Jugoslaviju pred tešku odluku: da li da pristupi Trojnom paktu (Nemačka - Italija - Japan) ili da se suprotstavi neuporedivo snažnijem neprijatelju. Odluka kneza Pavla da potpiše ponuđeni ugovor naišla je na žestoke proteste u zemlji, koji su 27. marta 1941. doveli do krize Vlade i vojnog udara. Kralj Petar Drugi proglašen je punoletnim, i odmah preuzeo vlast od Namesništva. Jugoslovenska vojska bila je potpuno nespremna da se odupre invaziji nacističke Nemačke koja je usledila, i Jugoslavija je za jedanaest dana bila okupirana. Kralj Petar II bio je primoran da zajedno sa Vladom emigrira, prvo u Grčku, a zatim u Egipat. U junu 1941. stigao je u Englesku. Za vreme svog izbeglištva Kralj Petar II je dovršio školovanje u Kembridžu, a potom se pridružio snagama britanskog Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Uprkos slomu jugoslovenske vojske u zemlji su oformljena dva suparnička pokreta otpora. Prvi je bio Jugoslovenska vojska u otadžbini, poznata i kao Četnički ili Ravnogorski pokret, na čelu sa rojalistom,kasnije generalom Dragoljubom (Dražom) Mihailovićem, Ministrom odbrane Vlade u izgnanstvu. Drugi je bio revolucionarni partizanski pokret, koji je vodio komunista Josip Broz - kasnije poznatiji kao Tito. Posledica je bio krvavi građanski rat. Saveznici su najpre podržavali Mihailovića, a onda su se preorijentisali na Tita. Pod pritiskom Britanaca kralj Petar je pozvao snage pod komandom generala Mihailovića da se stave pod komandu komunističkih odreda Josipa Broza Tita. Godine 1944, u pratnji sovjetskih tenkovskih brigada, partizani su ušli u Beograd i oformili komunističku Vladu.

Naredne godine (1945), u novembru, monarhija je nezakonito ukinuta, bez referenduma, a Jugoslavija se preobrazila i tokom više od četiri decenije ostala totalitarna jednopartijska država pod vlašću Komunističke partije. Kralj Petar II nikada nije abdicirao. U izgnanstvu je prvo živeo u Londonu sa svojom suprugom (oženio se grčkom princezom Aleksandrom 1944.) i sinom Aleksandrom, rođenim 1945. Poslednje godine života proveo je u Americi.

Posle duge i teške bolesti umro je u denverskoj bolnici 3. novembra 1970, a sahranjen je u crkvi Svetog Save u Libertvilu (SAD). U planu je da se njegovi posmrtni ostaci prenesu u Zadužbinsku Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu (kod Topole).

Јован Владимир је био владар Дукље који је владао отприлике од 1000. до 1016. године. Такође се сматра првим владаром-свецем у српској средњовековној историји.

Владимирова владавина изузетно је слабо позната. Свега неколико помена у делу византијског хроничара Јована Скилице и један опширнији одељак у Летопису попа Дукљанина скромна су изворна грађа која онемогућава детаљнију реконструкцију Владимирове владарске делатности. И док Јован Скилица спомиње Владимира у контексту византијско—бугарских сукоба, Дукљаниново казивање подређено је прослављању владара у хагиографском стилу.

Владимир је наследио оца Петрислава у време када је Дукља по свој прилици била под снажним политичким утицајем Византије. Владимир је дошао у сукоб са бугарским царем Самуилом, а овај поход се несигурно датује од краја 10. века до 1009. године, када се његово одигравање најлогичније може уклопити у политичка дешавања на источној обали Јадранског мора. Владимир није могао да се одупре Самуилу па је одлучио да се преда. Ипак, Самуило не само да му није учинио ништа нажао већ га је оженио својом ћерком Теодором Косаром, вратио га на дукљански престо и проширио област којом је владао. Када је после Самуила на власт у Бугарском царству дошао царев синовац Јован Владислав, Владимир је пао у немилост, вероватно зато што је положај бугарског цара постајао све несигурнији под ударима Византије, па је такође опадала и оданост вазалних владара на периферији бугарске државе. Владимир је на крају скончао живот тако што је био погубљен 1016. године.

Казивање Летописа попа Дукљанина о Владимиру вероватно је, судећи по књижевном маниру творца овог списа, настало на основу првобитног Житија светог Владимира које је дало легендарну основу за развијање Владимировог култа који се касније развијао на широком географском простору, данашње Албаније, Македоније и Црне Горе и који је далеко превазилазио територијални опсег Владимировог политичког деловања. Сама Владимирова војно-политичка делатност у Дукљи није била од особитог значаја јер је он био током читаве владавине подложан или Византији или Самуиловој Бугарској. Он је пре свега значајан као владар-светитељ чији култ сведочи о снажењу црквене организације у Дукљи у првој половини 11. века.

Letopis popa Dukljanina



Posli smo od cinjenice da su Vizantijci Duklju cesto nazivali Srbijom

Jos malo podataka o mom omiljenom vladaru Despotu Stefanu Lazarevicu..


SVETI DESPOT STEFAN LAZAREVIĆ


VITEZ ZMAJA PRVOG REDA — NAJVEĆI EVROPSKI VITEZ SVOG VREMENA

Slavni sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice, despot Stefan Lazarević (1377—1427) ličnost je čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Najbolje od najboljeg i najlepše od najlepšeg sabira u sebi Stefan Visoki, kako su ga, s pravom, takođe nazivali: veliki državnik, vešt u političkim igrama, sjajan diplomata, hrabar i uspešan vojskovođa, izuzetno i svestrano obrazovan, veliki pesnik, naposletku i veoma lep i snažan čovek, a sasvim sažeto — srpski vitez u pravom smislu te reči.

O njemu bi se moglo pisati naširoko, ali ćemo za ovu priliku izdvojiti jednu priču. Posle čuvene bitke kod Angore 1402. godine, Stefan Lazarević ponovo osamostaljuje srpsku državu. Time je uspeo da Srbiji za vreme svoje vladavine podari neprocenjivo važno doba mira i napretka. Bio je to zapanjujuće plodotvoran predah, i to posle Kosovske bitke, kada je Srbija ponovo zablistala u svem svom sjaju i veličini. Upravo zahvaljujući tome hrišćanski srpski duh uspeo je da preživi docniju viševekovnu tešku pomrčinu i gubitak države u okviru Otomanskog carstva.

Despot Stefan Lazarević, taj vitez u pravom smislu reči, slavu je stekao ne u pričama već u bitkama. Osnovno pravilo koje je poštovao bilo je — pobediti, ali sa što manje ranjenih i poginulih. To je potvrdio u mnogim slučajevima, a i u pomenutoj čuvenoj bici kog Angore. U njoj su despotovi ratnici bili pridruženi vojsci sultana Bajazita, koji se suprotstavio snažnom i nemilosrdnom tatarskom vojskovođi Tamerlanu. I uprkos tome što je Bajazit tu bitku izgubio, despot Stefan je dobija! On, naime, uspeva da dobije izgubljenu bitku, jer sa svojim srpskim crnim oklopnicima napravio dar-mar u tatarskoj vojsci. Na kraju se sa minimalnim gubicima i ovenčan slavom i divljenjem svog protivnika Tamerlana vraća kući. A poraženi sultan Bajazit, na čijoj se strani naš Stefan borio, biva zarobljen i ubrzo i umire u zarobljeništvu.

Kao državnik, despot Stefan Lazarević je posebnu pažnju posvetio vojsci, sasvim u nemanjićkoj tradiciji. Ukinuo je feudalne, plaćeničke odrede i uveo regularnu, stajaću vojsku. Vojne obaveze niko nije bio oslobođen.

Stefan je imao i svoju školu borilačkih veština. Zbog toga je bio neobično cenjen, naročito u zapadnim zemljama. Vlastelini iz Evrope hitali su u Srbiju da bi ih, eventualno, za vitezove proglasio baš despot Stefan Lazarević.

On je bio pravi magnet, naročito za mlade plemiće visokog roda, koji su prevaljivali dug put da bi učili u njegovoj školi i da bi ih on, na kraju, ako zasluže, naravno, proizveo u vitezove. Već i samo to da nekog vlastelina despot Stefan rukopoloži za viteza značilo je ogromnu slavu, ali i plemenitu obavezu da se ponaša prema uzvišenim pravilima despotove škole: da uvek čuva ljudske živote, neguje hrišćanske vrednosti i neumorno se bori protiv zla.

Despot Stefan Lazarević bio je pripadnik čuvenog evropskog Viteškog reda "Zmaja", koji je ustanovio 1408. godine ugarski kralj Žigmund Luksemburški. Dvadeset četiri najbolja evropska viteza bili su članovi Prvog reda ordena "Zmaja", a prvi među jednakima bio je naš Stefan. Prvi među najboljima. Pripadnici ovog reda imali su pravo da na svom grbu prikažu zmaja, koji repom drži vrat, a na sklopljenim krilima ima krst, a moći nositi takav znak bio je, i ostao, simbol najvećeg mogućeg gospodstva.

I dok će Evropom gospodariti poznata imena: Đon Gauer ("Glas vapijućeg"), Čoser — poznat po baladama s 28 stihova i neodređenim brojem slogova, Šartije, Hristina Pizanska (poslednje delo posvetila Jovanki Orleanki), Žano de Lakirel i Filip de Vitri (liričari), Mašo (stapanje muzičke i pesničke sposobnosti), Frasoar... despot Stefan Lazarević, čuvar nasleđa, otvoriće svoj dvor običajnom obrazovnom zadovoljstvu.

Turci su recimo imali na dvoru svog činovnika, za svaku potrebu — vezira, u Ugarskoj to je bio "palatin", a u dvoru srpskoga pesnika jednu od najvećih funkcija obavljao je ministar finansija, rizničarski čelnik ("protovestijar"); zatim logotet, upravnik dvorske kancelarije, pa dijak (pisar). Dvor je bio uređen kako je to stil onoga vremena zahtevao. Značajnost — činio je i svojstveni grb sa dva zlatna orla bez krune, koji su u kljunovima nosili rog. Na pečatu (despota) prikazan je: štit sa dva ljiljana iznad kojih je šlem sa rogovima od tura, posred kojih se nalaze dva orla. (Bilo je to vreme srpskih kaluđera čiji su satovi za Ruse značili čudo). A gradovi, koji su na zapadu dočaravali sliku i vlast onoga koji je zauzimao presto, u pokosovskoj despotovini, naročito oni u kojima je Stefan izdavao svoja akta, uređivani su prema potrebama naroda; pored Srebrenice, Novog Brda, Jagodine, Gruže, Topolnice, Beograd se jedino izdvajao i po raskošnijoj lepoti (ograđen je velikim zidovima, a na Dunavu je sagrađeno lepo pristanište, imao je i bolnicu u čijoj se dvorišnoj unutrašnjosti nalazila crkva. Na istoku od grada podignuta je visoka crkva prema kojoj je gledala palata despota i njegove sestre, sultanice Olivere).

Želeo je sin Milice i Lazara da od Beograda stvori trgovački grad, napredno tržište. On dovodi najbogatije ljude iz unutrašnjosti i tu ih naseljava. Beograd je ubrzo postao grad trgovine iz razloga što su srpski trgovci uživali velike povlastice. Država je morala da se označi i jurisdiktivno. Pravda i sud morali su da "upravljaju" zemljom u kojoj je posle Dušana zavladao nered. Despot je naredio da se iz Zakonika izaberu delovi koji će odgovarati despotovini i da se sačini primenljivi zakonodavni zbornik. "Došavši u svoju otadžbinu (posle Angorske bitke i turskog poraza) i obišavši je, sevaše kao munja i suzbijaše nepokorne da se više ne bi bunili. Sve što beše nevaljalo — popravi se i prepade se. Onima, koji hoće nepravdu i koji u zlo metahu ruku, ruke odsekoše i svuda procveta pravda i poče rad donositi. Ne beše više da je brzac jači od sporoga, niti bogat od siromaha, niti silni otimahu zemlju svojim bližnjim. Ogovaranje i klevetanje nisu se mogla držati, niti se mogla laž prosipati na starešine..."

Na kulturi, vitez pokosovskog lamenta, radio je predano. Zapis iz 1428. godine potvrđuje da se despot starao o prepisivanju knjiga; on, knjigoljubac, onaj koji ima "popečenje" o knjigama (kako veli Grigorije iz Hilandara 1407), onaj koga su zanela, ne saznanja o zvezdama, matematici, već slova što se upijaju u njegovu dušu kao život u kosti čovekove. Privrženost slovesnosti potvrđuju i zapisi koji ga nazivaju drugim Manasijom — po ugledu na vizantijskog pisca iz XII veka, hroničara i autora jednog ljubavnog romana, Konstantina Manasa — što će i doprineti da se ime njegovog manastira izjednači sa oznakom ktitora.

Njegova krajnja zatvorenost kao sanjalačka konstelacija — ispuniće čudna zbivanja tog unutrašnjeg bića, duhovnog i kreativnog. Oseti, svest i podsvest urezaće dubok trag u življenje, isteraće dvojnika čovekovog iz smerne i stroge despotove senzibilnosti, i on će, već tada, biti spreman da poslednjim grčem brani početak kraja visoke kulture, filosofiju logosnog i liturgijskog života, ohristovljeni narod, mističnu azbuku fresko-spoznaja, ikono-ridanje, i poeziju. Da li je učio poput drugih? Znamo da je od njegove biblioteke, iako Konstantin Filosof u "Skazaniju o pravopisu" tvrdi da je njegov gospodar imao ogromnu biblioteku, do nas doprlo malo knjiga, samo dve: "Tumačenje jevanđelja" od ohridskog arhiepiskopa Teofilakta i "Lestvica" koje nose zapis: "Ovo je knjiga blagočastivog gospodina despota Stefana". Ali, ako su župan Desa i njegova mati Boleslava (XIII vek) dali gradu kulture, Dubrovniku, trideset knjiga i jedan svitak na čuvanje (isto tako novobrdski Nikanor ostavio je za sobom dvadeset i sedam knjiga) — morala je biblioteka despota Stefana Lazarevića biti velika. Nagađanje koje bi nas dovelo do naslova knjiga bilo bi jednostavno, ali znajući običaj estetičara i kritičara umetnosti da i u onome što nema mimetičkog značaja (tendenciozno poređenje dela) traže više od istine, zanemarićemo ova pitanja dela i njihovih autora.

Hitac koji je ubio prvu Jugoslaviju
VUK JEREMIĆ, DANAS
Metak kojim je okončan život kralja Aleksandra Karađorđevića istovremeno je ubio i ideju Jugoslavije kao unitarne države, saglasni su istoričari.




Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević (Foto: sr.wikipedia.org)
Prema njihovim rečima,atentatom koji se desio pre tačno osamdeset godina u Marselju najviše je dobila politička frakcija koja je Jugoslaviju zamišljala kao labavu federaciju, ideja koja je svoju materijalizaciju doživela svega pet godina nakon smrti kralja kada je proglašena Banovina Hrvatska. O spoljnopolitičkim posledicama atentata, tvrde oni, možemo samo da spekulišemo, jer se u Evropi tog perioda isuviše toga značajnog dogodilo.

Istoričarka Ljubinka Škodrić kaže da je kralj Aleksandar Karađorđević bio simbol prve Jugoslavije.

"On je bio snažan zagovornik ideologije unitarne Jugoslavije koji nije prezao ni od nasilnih sredstava kako bi je nametnuo. To pogotovo važi od šestojanuarske diktature iz 1929. godine. Njegovim ubistvom nije umrla, ali je veoma oslabila ta unitaristička struja, a primat su dobile federalističke težnje", tvrdi Škodrićeva.

Prema njenim rečima, za kralja Aleksandra se govorilo da je on bio jedini Jugosloven u toj državi.

"On je bio diktator, što znači da je veliki broj odluka zavisio direktno od njega. On je bio glavna pokretačka snaga jugoslovenstva", kaže istoričarka Ljubinka Škodrić.

Ona dodaje da je uticaj ubistva na spoljnu politiku teško odrediti, ali da je izvesno da od Marseja znatno slabi savez Jugoslavije, Čehoslovačke i Rumunije, poznatiji pod nazivom Mala Antanta. Taj savez se, prema njenim rečima, suprotstavljao revizionističkim tendencijama država koje su poražene u Prvom svetskom ratu i koje su smatrale da bi mapu Evrope trebalo ponovo iscrtati.

"Kao i u većini političkih ubistava, ni kod ovog atentata nije detaljno istražena politička pozadina, što otvara prostor za spekulacije o motivima. Ipak, mislim da je verovatnije da je kralj ubijen zbog unutrašnjih prilika u zemlji", navodi Škodrićeva.

Sniježana Koren, profesorka Filozofskog fakulteta u Zagrebu, kaže da je i pored deklarativnog kontinuiteta sa politikom kralja Aleksandra, suštinski njegovim ubistvom država krenula u drugom pravcu.

"Umesto kralja, vlast je preuzelo namesništvo u kom je knez Pavle Karađorđević imao dominantnu ulogu. On je prilikom preuzimanja vlasti naglasio da će nastaviti sa politkom kralja Aleksandra. Čak je i na izborima koji su održani 1935. godine pobedila provladina partija. Ipak, od ubistva, opozicija u Jugoslaviji je oživela. To je u krajnjoj liniji vodilo do stvaranja Banovine Hrvatske 1939. godine", kaže Korenova.

Govoreći o tvrdnjama da je „metak u kralja Aleksandra, prvi metak Drugog svetskog rata“, Korenova kaže da je takav scenario pretenciozan.

"Istorijski gledano, mnogo važniji je bio hitac Gavrila Principa", navodi Korenova.

Dragan Bakić, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, kaže da je zbog nedostatka jakih dokaza teško spekulisati o spoljnopolitičkim reperkusijama Aleksandrovog ubistva.

"U tom trenutku Evropu potresa Nemačka aneksija Austrije. Svi su zabrinuti zbog naglog jačanja Hitlera. U tako osetljivoj situaciji Jugoslavija ostaje bez lidera i jačaju oni ljudi koji bi je najradije videli kao labavu federaciju ili čak konfederaciju", kaže Bakić.

Prema njegovim rečima, postoje indicije da bi Jugoslavija krenula u tom pravcu čak i da je Aleksandar preživeo.

"U određenim memoarima stoji da je i kralju bilo jasno da Jugoslavija mora da se menja i da je planirao da po povratku iz Francuske povuče neke poteze u tom smeru. Ipak, to su samo memoari, dokumenta, ali jaki dokazi prvog reda koji bi to potvrdili, ne postoje", kaže Bakić.

Ono što je vidljivo, prema Bakiću, jeste zaokret u politici zemlje od kad na njeno čelo dolazi knez Pavle.

"Za razliku od Aleksandra, koji je nasilno želeo da premosti, kako se u to doba zvalo, plemenske razlike i stopi sve narode u jedan, Pavle je imao mnogo pragmatičniji pristup. Njemu je bilo jasno da veštačka tvorevina ne može da opstane. On je Jugoslaviju video kao eksperiment koji nije zaživeo i čitavo njegovo političko delovanje je bilo oblikovano time. U svom programu, knez Pavle je isticao značaj smirivanja unutrašnjih prilika u zemlji. A zbog tog cilja je i 1939. godine proglasio Banovinu Hrvatsku", navodi Bakić.

Prema njegovim rečima, kralja Aleksandra je ubio Vlado Černozemski koji je sarađivao sa ustaškim pokretom i Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom, što jasno govori koji su bili motivi ubistva. On dodaje da su iz istog razloga, teze koje ubistvo Aleksandra vide kao kolateralnu štetu atentata na francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, besmislene.

"Te teze nemaju smisla. Zašto bi Černozemski ubio Bartua? Pored toga, jasno je da Bartu nije bio meta, jer je on bio samo ranjen. On je preminuo, jer mu u gužvi koja je nastala niko nije pružio pomoć, tako da je morao sam da ode u bolnicu. Zbog toga je izgubio previše krvi i preminuo", navodi Bakić.

Prvi pucnji Drugog svetskog rata
Istoričar Dragan Bakić ističe da je tezu o tome da su pucnji u Marseju prvi pucnji Drugog svetskog rata izneo britanski diplomata Antoni Idn u svojim memoarima.

"Interesantno je da Idn to piše tek u svojim memoarima. U tom periodu Idn je radio kao izvestilac Lige naroda koji je trebao da podnese izveštaj o atentatu. Idn je insistirao da se sprovede samo krivična istraga, bez zalaženja u detalje o političkoj pozadini. To je radio zbog pokušaja Britanije da očuva dobre odnose između Francuske i Italije, kao protivtežu Hitleru, a svima upućenima je bilo jasno da je Musolinijeva Italija finansijski pomagala ustaški pokret. Kao što znamo, nije im uspelo da očuvaju dobre odnose“, kaže Bakić.