GUSLE....Srpski mit

Гусле

Гусле кроз историју

Гусле су стари, изворни Србски инструмент, који је кроз све вијекове опстајао и остајао у Србском народу, свједочећи и преживљавајући све народне воље и невоље.
Уз гусле се рађало, крштавало, стасавало, вјенчавало, у бојеве ишло и умирало. Свака кућа и огњиште је имало гусле, па и ако нико у кући није знао загудити, оне су стајале и чекале госта који је знао загудити и уз гусле запјевати.

Замагљена и бечком школом искривљена, славна историја нашег народа, сакрила је и поријекло гусала као изворно Србског инструмента. Поуздано знамо да је наш владар Стефан Немања са гуслама дочекао германског владара Фридриха Барбаросу, када је Њемац дошао да преговара са Стефаном Немањом око преласка западних војски преко Србије при њиховом походу у Крсташке ратове. Њемачки владар се одушевио гуслама и њиховим звуком. То су неки најстарији помени гусала у званичној историји нашег народа. Међутим, како знамо да је та званична историја нашег народа, на Бечком Конгресу прекројена, измјењена и замагљена, можемо предпоставити да је историја Срба, као и Србских гусала, много старија и богатија. Зна се да су гусле поријеклом са простора древне Персије, односно средње Азије. Неке историјске школе говоре да су и Срби поријеклом са тих простора (за шта има основаних доказа), тако да није искључено да су Срби, досељавајући са простора средње Азије на просторе Сјеверне, Средње, Источне и Јужне Европе (али далеко прије 7. вијека, како нас учи званична историја), донијели са собом и свој инструмент – гусле.
Познато је да Лужички Срби, који су населили данашње крајеве Њемачке у истом валу када смо и ми дошли у ове крајеве, имају свој национални инструмент – хусле! При том Србске гусле и Лужичкосрбске хусле личе, само су кроз дугу историју оба инструмента доживљавала промјене и усавршавања.

Како наш народ од памтивјека прати проклетство издаје, неслоге, цијепања, те како се, од кад постоји, наш народ прелијева и стапа у друге народе или се чак од нашег народа одвајају дјелови народа стварајући друге, нове „народе“ (обично непријатељски настројене према народу из кога су потекли), тако су са народом и гусле прешле из нашег народа у друге, околне народе, који су их прихватили и представљају их као изворно свој национални инструмент!
Тако данас имамо „хрватске гусле“, „бугарске гусле“, „македонске гусле“, „босанске или бошњачке гусле“, „црногорске гусле“, итд…

Као и многа друга обиљежја Србске нације и културе, ти „народи“, у недостатку сосптвене културе и националних обиљежја, својатају и тај наш древни инструмент!

Дијелови гусала:

1. Варјача – звучно тијело – издубљено дрво преко кога је натегнута јагњећа, зечја или јарећа кожа на којој је на средини направљена перфорација ради звучности инструмента.

2. Држач се састоји од «врата» и «главе». «Глава» је сам врх гусала и обично је врло богато украшена, може бити изрезбарен лик човјека, коња, птице итд, док је «врат» дио за који гуслар држи гусле, док другом руком гудалом прелази преко натегнутих струна.

3. Струне су направљене од длака из коњског репа.

4. Опута – дио за који је струна причвршћена при дну гусала.

5. Кочић – налази се између «главе» и «дршка» и на њега се намотава струна.

6. Коњ или коњић – комадић дрвета који одваја струну од звучног дијела. Налази се између «опуте» и перфорације, а може бити до «три прста» висине.

7. Лучац – гудало направљено од природно закривљене гране и струне од коњске длаке.

Неки од најпознатијих гуслара Српског народа: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Лека Мастиловић, Старац Милија, Старац Рашко, Ђуро Милутиновић, Стојан Хајдук, Анђелко Вуковић, Ђорђије Ђоко Копривица, Душан Додеровић, Петар Перуновић Перун, Будимир Чавић, Зоран Племић, Бранко Перовић, Саша Лакетић, Славко Јекнић, Ђорђе Тановић, Бошко Вујачић…



Ненад Јокановић, Бања Лука

[You must be registered and logged in to see this image.]

Рекли су о Србима
"... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи
материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су
однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много
лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.
Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који
су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-
насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе
пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама
налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на
живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не
освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили.
Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или
их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и
разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој
земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле
миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики
песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи
беше - Србија!
Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су
извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које
је наш Гете тако много волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео
сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".
Протестантски пастор Fridrih Grisendorf на проповеди 1945. године у селу Everburgu код
Osnabrika.

Bez namere da omalovažim značaj gusala ,ne mogu da ne primetim par stvari .
Recimo...ja ih imam, i kupio sam ih davnih godina -u Zadru ,kao ondašnji autentični suvenir ?
Nadalje ...nije mi poznato koliko se koriste u Srbiji ,ali u Vojvodini ,postoji festival guslarske muzike ,i svi guslari bez razlike ,nastupaju u crnogorskoj narodnoj nošnji ?
Moje je mišljenje da su gusle manje važne kao muzički instrument (jer se jednom žicom i gudalom ne može izvuči kolorit od više od tri tona )nego su više služile kao propagandno oruđe u vremenima bez novina, radija ,televizije i interneta . Recimo da su guslari vekovima unazad imali ulogu sličnu kao što su imali trubaduri ,sa tim da su kod nas verovatno akcenat bacali na podizanje morala ,pevajući o raznim junačkim delima ,često i potpuno izmišljenima .
Verovatno postoje neki guslarski "tradicionali" ,no opet ne mogu da primetim sledeće . Bila je jedna dokumentarna emisija ,intervjui sa samim guslarima ,i oni su listom govorili da je za jednu pesmu potrebna vremenska distanca , kao i da se nikada ne peva o živim ljudima ,i događajima koji su se desili "juče" .
To ništa ne smeta "komercijali" ,jer se na pijacama mogu naći desetine CD koji pevaju o Karadžiću i Mladiću -iako ,ruku na srce ,tokom ovih nesrećnih ratova nije se vodila nijedna klasična bitka ,a još manje se junaštvom može nazvati kada je neko desetostruko nadmoćan u tehnici i ljudstvu?
Dakle ,gusle se mogu posmatrati sa više aspekata , i po nekoj logici ,ne bih se složio sa navodima iz uvodnog posta ,o poreklu i razvitku gusala kao instrumenta -jer u vreme kada su datirane ,već su bili poznati žičani instrumenti na kojima su se mogle izvoditi harmonske deonice ,pa mi nije logično da bi nešto išlo "unazad " ?
No ,da prepustimo to ipak ljudima koji su kompetenstniji da govore o guslama od mene :
KRATKA ISTORIJA GUSALA [You must be registered and logged in to see this image.]

VIŠE SPOTOVA GUSLARA [You must be registered and logged in to see this image.]

Neka me neko ispravi -ili pojasni, više njih na ovim spotovima su datirani kao srpski guslari ,i udruženja su iz Srbije -a odreda su u crnogorskoj narodnoj nošnji ?

Jovana Papan: Kratka istorija gusala


ISTORIJAT I RAZVOJ GUSLARSKE TRADICIJE


Gusle su instrument koji se pominje na našim prostorima još u 10 veku. Pretpostavlja se da su prenete na tlo Evrope iz Azije. Bile su prisutne na dvoru Stefana Prvovenčanog (13. v.) i pominju se tokom celog srednjeg veka. Gusle su jednostavan kordofoni instrument sa jednom strunom (mnogo ređe sa dve, pa razlikujemo jednostrune i dvostrune gusle), i osnovna im je namena da budu pratnja glasu pri pevanju epskih pesama. Radi se o gudačkom instrumentu — zvuk se proizvodi prevlačenjem gudala preko strune.

Glavno područje rasprostranjenja gusala u velikoj meri se poklapa sa teritorijama tzv. dinarske kulturne zone, i obuhvata Crnu Goru, Hercegovinu, Bosnu i Srbiju (najviše južnu, jugozapadnu, Kosovo i Metohiju i Srem). Gusle je kroz istoriju svojim instrumentom smatrao ne samo pravoslavni, već i muslimanski i katolički živalj, a rasprostranjene su i u Hrvatskoj, naročito u Dalmaciji i njenom zaleđu (gde preovlađuje dinarsko stanovništvo) i Albaniji. Makedonija takođe poznaje gusle, a neguje i epske pesme u nešto drugačijim formama.

Već u Vukovo vreme u Srbiji je guslarska praksa bila u opadanju, a u Sremu i Bačkoj su guslali gotovo samo slepi prosjaci. Najživlja guslarska tradicija odvijala se u Crnoj Gori, Bosni, Hercegovini i južnim i brdovitim krajevima Srbije. Po rečima Vuka Karaxića, u ovim krajevima,"teško je naći čovjeka da ne zna gudjeti".

Kao vreme procvata guslarske tradicije obično se uzimaperiod kraja 18. i početka 19. veka. Ovom periodu pripadaju pesme koje je sakupio Vuk Karadžić, između ostalog i ciklus ustaničke epike koji je upravo tada bio u nastanku. Ove pesme teoretičari narodne književnosti obično smatraju "najvišim dometom" našeg epskog usmenog izraza. Po rečima filologa Jovana Deretića, one se danas još nazivaju i klasičnom redakcijom naše narodne epike, zbog visokog umetničkog kvaliteta koji im se priznaje. Zahvaljujući ovim pesmama srpska junačka epika često se smatra glavnom vrednošću naše usmene književnosti i jednom od najznačajnijih pojava u epskoj poeziji evropskih naroda posle Homera, poslednjim velikim poglavljem njene istorije. Ali, ovo je i doba poslednjeg autentičnog talasa epskog usmenog pevanja. Period od druge polovine 19. veka pa nadalje često se smatra periodom degradacije i postepenog izumiranja epske pesme.

Nasuprot ovoj generalizovanoj tezi o procvatu, propadanju i nestanku epske tradicije tokom dva veka — od ustaničkog doba do modernog perioda, ozbiljnije proučavanje pokazuje da epska tradicija danas postoji u veoma razvijenom i rasprostranjenom vidu, a neguje se čak u okviru posebnih institucija. Guslarska praksa je danas, po rečima D. Golemovića, postala "masovna, izražavajući se na bezbroj načina, od održavanja guslarskih koncerata i takmičenja, do publikovanja guslarskih pesama na raznim audio i video "nosačima." Fenomen gusala, po njegovim rečima, preti da svojom masovnošću "ugrozi" čak i novokomponovanu narodnu muziku".

Kao ilustracija današnjeg stanja, poslužiće nam podatak da trenutno postoji "blizu 60 društava guslara, svrstanih u tri republička saveza i objedinjenih u savez guslara, popularno nazvan Savez guslara srpskih zemalja". Ako pritom dodamo da u radu ovih društava učestvuje skoro 4000 članova, jasno je da se radi o veoma vitalnoj i snažnoj praksi.

Tokom 20. veka je neminovno, usled opšteg procesa modernizacije, došlo do promena i u guslarskoj tradiciji — ona nije preživela u svim svojim oblicima. Kulturni element dinarske geografske zone, sa (istorijski gledano) najsnažnijom epskom aktivnošću (područja Crne Gore i Hercegovine), izglada da je najviše uticao na opstanak guslarstva. Istovremeno, u drugim oblastima, kao što su Vojvodina i Srbija, došlo je skoro do potpunog izumiranja one epske tradicije kakva je postojala u 19. veku (npr. slepih guslara i pesama klanjalica).

Mada su i ranije postojala organizovana okupljanja guslara, (kao što su takmičenja u vreme kraljevine Jugoslavije), do prave institucionalizacije dolazi od 60-ih godina, kada se formiraju guslarska društva. Prvo društvo sa radom u kontinuitetu osnovano je 1961. godine u Sarajevu, i svojim delovanjem podstaklo je stvaranje drugih društava širom Jugoslavije. Danas se gotovo sva guslarska aktivnost odvija u okvirima društava, koja objedinjuju savezi guslara sa svojim statutom, programskim zadacima, ciljevima...

Iako rasprostranjena na čitavom području srpskih zemalja, društva guslara danas okupljaju stanovništvo pretežno poreklom iz crnogorsko-hercegovačke oblasti (Crnogorska brda i Stara Hercegovina). Ova crnogorsko — hercegovačka guslarska "struja", koja se pokazala najotpornijom i najživljom, ustanovila je, preko svojih pripadnika, jednu novu, više gradsku nego seosku guslarsku praksu kakvu danas imamo na celom području Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. D. Golemović današnju praksu zbog toga naziva hibridnim seosko-gradskim oblikom. Način guslanja koji se ovde neguje (crnogorsko-hercegovačka oblast) postao je danas dominantan te oblikuje izvođački stil novih generacija guslara. Narod ovog područja je kroz istoriju bio veoma vezan za gusle i epsku pesmu, on je, po rečima Vladimira Dvornikovića: "vekovima sav svoj duševni život izražavao i proživljavao kroz epski deseterac."

Crna Gora se izdvajala po svojim epskim specifičnostima još u Vukovo vreme — on u svojim zbirkama posebno označava pesme iz Crne Gore. U Crnoj Gori guslar nikada nije bilo zanimanje, ali malo je bilo Crnogoraca koji nisu bili guslari. Glavni tok crnogorskih pesama čine pesme o crnogorskim bojevima 18. i 19. veka. Pored sukoba sa Turcima, teme pesama su i otmice stada, pljačkaški pohodi, četovanja, međuplemenski sukobi. Sve pesme, pa i one koje su došle sa strane, odlikuje snažan lokalni kolorit — one su veoma svedene, sa više istorije nego poezije, vrlo realistične, sa gotovo dokumentarnom tačnošću. U Crnoj Gori, kriterijum za opstanak pesme je njena pouzdanost, jer se ono o čemu pesma govori uzima za posvedočenu istinu. "Crnogorci: za svaku svoju rabotu pomislite šta će gusle kazati!" — ovo su reči kneza Danila koje dovoljno ilustruju prethodno rečeno. Kao što je navedeno, glavne teme su vezane za opštu i lokalnu istoriju, a gotovo da nema ličnih povesti, pesama o ženidbi, ljubavi — ove teme su crnogorskoj epici 18. i 19. veka uglavnom strane.

Istorijska slika crnogorske epske pesme u 19. i 20. veku može se dovesti u vezu i sa uzrocima njene današnje vitalnosti. Ovde je ona najpre počela da se transformiše, prilagođava novim okolnostima. Te nove okolnosti su pre svega razvoj pismenosti i uticaj pisane književnosti. Pod ovim uticajima, prve "pesme na narodnu" stvaraju vladike Petar I i Petar II, uvodeći u epsku pesmu izraz svojstven individualističkom pesništvu. Međutim, ove pesme dovoljno su bliske izvornoj narodnoj epici da ih narod prihvata kao svoje, pa za njima pesme u narodnom stilu spevavaju i mnogi drugi. Od sredine 19. v., putem štampanih knjiga i brošura, epske pesme se prenose i šire i po Crnoj Gori i izvan nje. Prava poplava štampanih pesama, onih izvornih, ali i pisanih epskih hronika u narodnom stilu pojavljuje se kako u obliku zbirki, tako i kao pojedinačne pesme "jeftini broširani reprinti" — kako ih naziva Albert Lord. Njihova niska cena i rasprostranjenost utiču na to da one vremenom postaju sve dostupnije narodnom pevaču pa je tako njihov uticaj na njega sve veći. Pod uticajem štampanih pesama učvršćuje se ideja o fiksiranom tekstu, pesme se uče napamet i gubi se usmeni postupak ispevanja pesme koji su poznavale starije generacije. Repertoar guslara vremenom postaje sve raznolikiji — pored pesma iz Vukove zbirke i drugih zbirki iz 19. veka, u 20. veku to su mahom poetske tvorevine književnika i pesme samih guslara. Važna nova karakteristika ovih pesama je rima — pesma se ispevava u rimovanim dvostihovima, a ovaj "modernizam" se toliko ukorenjuje, da se stari epski sadržaji čak prepevavaju, preoblače u ruho rime i savremenog jezika. U poslednjim decenijama 20. veka, pored deseterca uvodi se i sve više osmeračkih pesama, uz gusle se pevaju tužbalice, sviraju kola, pa čak i lirika uz gusle nailazi na odličan prijem kod publike.

Paralelno sa ovim promenama, tokom 20. veka dolazi do potpune dominacije guslara sa crnogorsko-hercegovačkog područja. Oni dolaze u nove sredine, u Srbiju, Bosnu, (na školovanje, rad — vrlo često vojnu službu, ili kao kolonisti), i tu doživljavaju uspeh i priznanje kao guslari. Tako su još u prvoj polovini 20. veka (period između dva svetska rata) najbolji guslari u Srbiji (npr. Petar Perunović, Jevrem Ušćumlić i dr.) bili oni koji su se doselili iz Crne Gore.

Od 80-ih godina nadalje, gusle doživljavaju pravu masovnu produkciju, izdaju se brojne ploče, kasete i video kasete, koje se prodaju u tiražima od 100.000 ili čak pola miliona primeraka. Ovaj period obeležavaju guslari Boško Vujačić i Branko Perović, dok ih na kraju veka smenjuju guslari mlađih generacija, Savo Kontić, Đorđije Koprivica, Milomir Miljanić i dr. Tokom devedesetih godina, pod uticajem aktuelnih političkih (ratnih) i kulturnih zbivanja dolazi do nagle emancipacije guslarstva i na području Republike Srpske, kao i do ujedinjenja guslarskih saveza na sve tri srpske teritorije u Savez guslara Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, koji funkconiše kao jedna celina sa korpusom od više hiljada aktivnih guslara svih generacija.

/ovaj tekst predstavlja deo iz diplomskog rada pod nazivom "Gusle nekad i sad: gusle kao muzički i društveni fenomen"/ Vidovdan

Isto ko što Škoti cene i poštuju gajde ,i gusle su na ovim prostorima bile a i ostaće ,Ameri imaju kantri muziku i bendžu ,negde su mandoline ,negde harfe a ovde koriste i pravoslavni a i katolici gusle i imaju svoja guslarska okupljanja i takmičenja.

I dođe i do onoga o čemu sam davnoooo govorio (i pokušao da dokažem ) na ovoj temi . 

Gusle nisu "ničije" izvorno .Postoji u svetu bar 100 sličnih ,"jednožičanih "instrumenata koji su slični vizuelno ,princip "sviranja" je sličan ,dakle ,radi se o jednom od najprimitivnijih instrumenata koji se može videti kod različitih kultura ,čak i na raznim kontinentima ,a jedino zajedničko im je da poreklo instrumenta staro stotinama godina ,i u mnogim zemljama su uvršteni u nacionalni muzički etnos . 
Recimo ,u Brazilu se kapoeira ne može zamisliti bez "birimbaoa" ,a to nije ništa nego "brazilske gusle" .Jedna žica ,rezonator ,gudalo. 

[You must be registered and logged in to see this image.]
No, kada ljudi hoće da se svađaju ,i "svojataju" -onda je svaki razlog dobar . 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj "rat za gusle" je verovatno zato što je Srbija nedavno dobila zvaničnu odluku UNESKO-a da su gusle uvrštene u svetsku nematerijalnu kulturnu baštinu. Kao srpski instrument. Ceo proces dobijanja ovakvog priznanja nije nimalo lak ni kratak.

Što se tiče univerzalnosti tih primitivnih muzičkih instrumenata i njihove rasprostranjenosti u svetu kud ćeš veće zablude od "škotskih gajdi". Gajde samo u Banatu imaju nekih 3-4 verzije. Jedne od najpoznatijih su recimo Mokrinske gajde. To što smo mi ovaj autohtoni instrument zaboravili a Škoti su od njega napravili brend je naša srmota. Sad se mladi etnolozi snalaze kako znaju i umeju da bar nešto od gajdaških pesama sačuvaju od zaborava.

Dakle čuvanje starog muzičkog nasleđa kao i instrumenata vezanih za njih je danas umesto etnološkog postalo i političko pitanje. Balkan je sve probleme rešio samo još gusle ostale pa da živimo srećno do kraja života.