EPSKA narodna pesma

Svi smo ih ucili. Koja vam se dopadaju?



Jedna od meni najomiljenijih je

Mali Radojica


..........
"A, bogami, nij' umro Rade,
nij' umro, već se ućutio -
sakupite kola đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu,
hoće li se nasmijati na nju!"
Sakupiše kolo đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu.
Na Rada je kolo navodila,
preko Rada nogama igrala.
A kakva je, da je Bog ubije,
od sviju je i veća i ljepša,
ljepotom je kolo začinila,
a visinom kolo nadvisila -
stoji zveka na vratu đerdana,
stoji škripa gaća od sandala!
Kad je zgleda Mali Radojica,
lijevijem okom progleduje,
desnijem se brkom nasmijava.
A kad vid'la Hajkuna đevojka,
ona snimi svilena jagluka,
njime pokri Rada po očima
a da druge ne vide đevojke;
pa je svome babi govorila:
"Jadan babo, ne griješi duše,
već nosite sužnja, zakopajte!"
Onda veli Bećir-aginica:
"Bre, nemojte zakopati kurve,
već ga bac'te u debelo more
te naran'te ribe primorkinje
lijepijem hajdučkijem mesom!"
Uze njega aga Bećir-aga,
pa ga baci u debelo more.
Al' je Rade čudan plivač bio!
Daleko je Rade otplivao,
....................................
Pa uvati Hajkunu đevojku,
odvede je u zemlju Srbiju,
Dovede je u bijelu crkvu,
Od Hajkune gradi Anđeliju,
pa je uze za vjernu ljubovcu.

[You must be registered and logged in to see this image.]



A vama?

Marko Kraljević i Arapin

... Cvili jadna, kako ljuta guja:
Jaoh mene do Boga miloga!
Za koga sam lice odgajila!
Da ga ljubi crni Arapine!...

... Posestrimo, Turkinjo đevojko!
Dok je mene i na mene glave,
Ne dam tebe crnom Arapinu;...

...Doista ga preskočiti šćaše;
Al' ne dade Šarac od mejdana,
Već se prope on na noge stražnje,
I kobilu na prednje dočeka,
I malo je dovati zubima,
Te joj uvo desno odadrije,

More, Marko ... za spas! [You must be registered and logged in to see this image.]

Zenidba Dusanova
........................................
Kad to začu Miloš Vojinović,
on otide caru čestitome:
„Je l' slobodno, care gospodine,
da ja poznam Roksandu đevojku ?" -
„Jest slobodno moje drago d'jete,
al' je jadno u te pouzdanje:
kako ćeš ti poznati đevojku,
kadje nigda ni viđeo nisi?"
Al' govori Miloš Vojinović:
„Ne brini se, care gospodine!
Kad ja bijah u Šari planini
kod ovaca dvanaest hiljada,
za noć bude po trista janjaca;
ja sam svako po ovci poznavb:
Roksandu ću po braći poznati."
Veli njemu srpski car Stjepane:
„Idi, idi, moje drago d'jete!
Ako Bog da te poznaš Roksandu,
dapu tebe zemlju Skenderiju
u državu za života tvoga."
Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje đevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar-kabanicu
(zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćene kovče na nogama:
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce!)
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
tad izvadi mača zelenoga,
pa govori trima đevojkama:
„Koja je tu Roksanda đevojka,
nek savije skute i rukave,
neka kupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
ako li se koja druga maši,
vjera moja tako mi pomogla,
osjeć' ću joj ruke do lakata!"
Kad to čuše tri l'jepe đevojke,
obje krajnje srednju pogledaše,
a Roksanda u zelenu travu;
savi skute i svil'ne rukave,
pak pokupi burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje;
.................................
Blago majci koja te rodila,
i ujaku koji te imade!
Zašto mi se otprije ne kažeš,
nego sam te putem namučio
i konakom i gladi i žeđu ?"
Teško svuda svome bez svojega!

...........................................

Ko prepozna [You must be registered and logged in to see this image.]

Carica Milica i zmaj od Jastrepca

Vala Bogu, vala jedinome!
Car Lazare sjede za večeru,
Pokraj njega carica Milica;
Milica je sjeta nevesela,
U obrazu bl'jeda i potmula;
A pita je slavan car Lazare.
"O Milice, o moja carice!
"Što te pitam, pravo da mi kažeš:
"Što si tako sjetna nevesela,
"U obrazu bl'jeda i potmula?
.......................................
"Biće blaga koliko ti drago."
I po tom su vreme živovali
I svoj svome bio na nevolji,
Te s' pominje junak po junaštvu,
Kao dobar danak u godini.

Banovic Strahinja
........................

Al' je ne da Strahiniću bane,
Šurevima riječ govoraše:
"Šure moje, devet Jugovića!
"Što se, braćo, danas obrukaste?
"Na koga ste nože potrgnuli?
"Kad ste, braćo, vi taki junaci,
"Kamo noži, kamo vaše sablje,
"Te ne biste sa mnom na Kosovu.
"Da činite s Turcima junaštvo,
"Desite se mene u nevolji?
"Ne dam vašu sestru poharčiti,
"Bez vas bih je mogao stopiti,
"Al' ću stopit' svu tazbinu moju,
"Nemam s kime ladno piti vino;
"No sam ljubi mojoj poklonio."
Pomalo je takijeh junaka,
Ka' što bješe Strahiniću bane.

Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца .

Девојка надмудрила Марка

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал' је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
"Куд си ми се подигао, Јанко?
"Што с' толике свате потрудио
"И толике коње поморио,
"Кад то није за тебе девојка,
"Већ за мене Краљевића Марка?"
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с' окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
"Куд си ми се подигао, Павле?
"Што с' толико свате потрудио
"И толике коње поморио?
"Нит' је твоја, ни моја девојка,
"Већ сокола Краљевића Марка."
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
"Ви остали кићени сватови!
"Изволите, добри пријатељи!"
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
"Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
"И ти шњиме Уступчићу Павле!
"Извадимо три златне јабуке,
"Положимо три златна прстена,
"Нек изведу лепоту девојку,
"Нека бира, чију ће јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан:
"Машила се за коју јој драго,
"Онога је лепота девојка."
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
"Чујеш ли ме, лепото девојко,
"Саде бирај, чију ћеш јабуку,
"Ил' јабуку, или прстен златан."
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал' је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
"Богом куме, Краљевићу Марко!
"Стари свате војеводо Јанко!
"И остали кићени сватови!
"Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
"А прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла "
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
"Кучко једна, сирото девојко!
"Мор'о те је когод научити,
"Веће казуј, ко те научио"
Одговара сирота девојка:
"Мили куме, Краљевићу Марко!
"Твоја ме је сабља научила."
Тад' се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
"Срећа твоја, лепото девојко!
"Што се ниси јабуке машила,
Ил' јабуке, ил' прстена златна,
"Вера моја тако ми помогла!
"Обе би ти одсекао руке;
"Нити би се наносила главе,
"Ни на глави зеленога венца

Зидање Скадра

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."

***********************
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев' ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј' у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л', браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал' да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар' се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет' мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет' не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал' говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди", каже, "моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал' говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет' не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал' се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват';
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал' јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил' робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б'јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол'јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал' ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад' чуда и зарад' лијека,
Која жена не има млијека.

Митров данак - хајдучки растанак!

..................................................................



Стари Вујадин

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
...
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо од по литру злата."
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, курво, стари Вујадине,
Казуј, курво, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, курво, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."

KOSOVKA DEVOJKA


Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka suca,
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do belih lakata,
Na plecima nosi hleba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome hladjane vodice,
U drugome rumenoga vina,
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se sece po razboju mlada,
Po razboju cestitoga kneza,
Te prevrce po krvi junake,
Kog junaka u zivotu nadje,
Umiva ga hladjanom vodicom,
Pricescuje vinom crvenijem,
I zalaze hlebom bijelijem,
Namera je namerila bila,
Na junaka Orlovica Pavla,
Na knezeva mlada barjaktara,
I njega je nasla u zivotu,
Desna mu je ruka odsecena,
I lijeva noga do kolena,
Vita su mu rebra izlomljena,
Vide mu se dzigerice bele,
Izmice ga iz te mnoge krvce,
Umiva ga hladjanom vodicom,
Pricescuje vinom crvenijem,
I zalaze hlebom bijelijem.

Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orlovicu Pavle:
"Sestro draga Kosovko devojko,
Koja ti je golema nevolja,
Te prevrces po krvi junake?
Koga trazis po razboju mlada:
Ili brata, ili bratuceda,
Al' po grehu stara roditelja?"

Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikog ne trazim,
Niti brata, niti bratuceda,
Ni po grehu stara roditelja,
Moz li znati, delijo neznana,
Kad knez Laza pricesciva vojsku
Kod prekrasne Samodreze crkve
-Tri nedelje trideset kaludjera?
Sva se srpska pricestila vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:
Jedno jeste Milosu vojvoda,
A drugo je Kosancic Ivane,
A trece je Toplica Milane,
Ja se onde desih na vratima,
Kad se seta vojvoda Milosu,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuce,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama,
Obazre se i pogleda na me,
S sebe skide kolastu azdiju,
S sebe skide, pa je meni dade:
-"Na devojko, kolastu azdiju,
Po cemu ces mene spomenuti,
Po azdiji i po imenu mome:
Evo t'idem poginuti, duso,
U taboru cestitoga kneza,
Moli boga,draga duso moja,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreca nadje,
Uzacu te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobratio,
Visnjim Bogom i svetim Jovanom,
Ja cu tebi kum vencani biti."

Za njim ide Kosancic Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuce,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlacena,
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlacenu,
S ruke skide pa je meni dade:
-"Na devojko, burmu pozlacenu,
Po cemu ces mene spomenuti,
A po burmi po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, duso,
U taboru cestitoga kneza,
moli Boga, moja duso draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
A i tebe dobra sreca nadje,
Uzecu te za Milana moga,
Za Milana Bogom pobratima,
Koj' je mene Bogom pobrtio,
Visnjim Bogom i svetim Jovanom:
Ja cu tebi rucni dever biti."

Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuce,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata,
S ruke skide pa je meni dade:
-"Na devojko,koprenu od zlata,
Po cemu sec mene spomenuti,
Po kopreni po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, duso,
U taboru cestitoga kneza,
Moli Boga moja duso draga,
Da ti s' zdravo iz tabora vratim,
Tebe, duso, dobra sreca nadje,
Uzacu te za vernu ljubovcu,"

I odose tri vojvode bojne:
Njih ja danas na razboju trazim"

Al' besedi Orlovicu Pavle:
"Sestro draga,Kosovko devojko,
Vidis, duso, ona koplja bojna,
Ponajvisa a i ponajgusca:
Onde j' pala krvca od junaka,
Ta dobrome konju do stremena,
Do stremena i do uzendjije,
A junaku od svilena pasa,
-Onde su ti sva tri poginula!
Vec ti idi dvoru bijelome,
Na krvavi skuta i rukava."

Kad devojka saslusala reci,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelom dvoru,
Kukajuci iz bijela grla:
"Jao jadna, hude sam ti srece!
Da se, jadna, za zelen bor ' hvatam,
I on bi se zelen osusio!

Ko krsno ime slavi, onom i pomaže.

Što protuži rano u nedelju,
U nedelju prije jarkog sunca,
U sokolu gradu bijelome
U tamnici Petra Mrkonjića?
Oglasuje, da je soko sivi,
Po istini vojvoda Todore.
Ako tuži, za nevolju mu je:
Sutra mu je krsno ime sveto,
Krsno ime, sveti Đeorđije,
A nema ga čime proslaviti,
Pak bratimi kapidžiju mlada:
"Bogom brate, kapidžija mladi!
"Otvori mi na tamnici vrata,
"Da ja idem Petru Mrkonjiću,
"Da se molim Peri gospodaru,
"Da me pusti na Boga na jemca,
"Da otidem na vašu čaršiju,
"Na čaršiju tamo međ' trgovce,
"Da poprosim i leba i vina,
"Da naranim sužnje po tamnici
"Radi Boga i krsnog imena."
Kapidžija za Boga primio,
Pa on pusti vojvodu Todora,
Pusti njega Petru Mrkonjiću,
Pusti g' Petar na Boga na jemca,
Ode Todor tamo na čaršiju,
Na čaršiju tamo međ' trgovce;
U Todora nigdi ništa nema,
Razma jedni noži pozlaćeni,
Srebrni su, pak su pozlaćeni;
On iznese nože međ' trgovce,
Trgovci mu cijenili nože:
Ta jedan mu dva dukata daje,
A drugi mu tri dukata daje,
Treći smisli i Boga i dušu,
Te mu dade četiri dukata.
Dukat uze leba bijeloga,
Drugi dukat vina i rakije,
Treći dukat svake đakonije
I ubave one jasne sveće,
A četvrti dukat ostavio,
Da daruje sužnje po tamnici
Radi Boga i krsnog imena.
Pa je Todor užegao sveću,
Pa otide dole u tamnicu,
Te stavio sužnjem večerati,
Večeraju, piju vino ladno,
Setiše se lepe slave Božje,
Usta Todor, u slavu napija:
"O ubava lepa slavo Božja!
"Sveti Đorđe, krsno ime moje!
"Oprosti me tamnice proklete!"
Teke Todor u slavu napija,
U to doba junak pred tamnicu!
Pak doziva vojvodu Todora:
"Čuješ brate, vojvoda Todore!
"Odi k mene, brate, pred tamnicu,
"Da ti kažem do dve do tri reči
A besedi vojvoda Todore:
"Oprosti mi, neznana delijo,
"Ja bi kail pred tamnicu doći,
"Al' je pusta sinoć zatvorena.
"I ključevi dvoru odnešeni." -
"Odi k mene, vojvoda Todore!
"Na tamnici otvorena vrata,
"Otvorena vrata devetora
"I deseto brava Dubrovnička."
Tad' iziđe vojvoda Todore,
Pred tamnicom čudan dobar junak
Na vitezu konju zelenome,
I na njemu čisti zelen skerlet,
Na glavi mu krasan samur:kalpak,
Za kalpakom noja ptića krilo,
Te sen čini konju i junaku,
Da mu lice ne smagne od sunca;
Pak Todoru junak progovara:
"Čuješ brate, vojvoda Todore!
"Ti se diži noćas iz tamnice,
"Pak ne idi pokraj mora sinja,
"Jer su česte u Latina straže,
"Pak se bojim, da te ne uvate,
"Već ti idi preko gore čarne,
"Dokle dođeš dvoru gospodskome
Osvrte se vojvoda Todore,
Da junaku dade čašu vina,
Al' nestade konja i junaka!
Ode Todor dole u tamnicu,
Te kazuje među sužnjevima.
Kad videše trideset sužanja
Na tamnici otvorena vrata,
Ostaviše i lebac i vino,
Otidoše svak' na svoju stranu
Ode Todor preko gore čarne.
Kade dođe dvoru gospodskome,
Ali ljuba krsno ime služi,
Sazvala je goste i zvanice,
I kumove i sve prijatelje,
Pa gospođa krsno ime služi,
I gospođa u slavu napija:
"Pomoz' Bože i sveti Đorđije,
"Krsno ime gospodara moga!
"Oprosti ga tamnice proklete!
"Donesi ga dvoru gospodskome!"
U to doba Todor u dvorove,
Od gospođe čašu privatio,
Te napio u slavu Božiju,
Poslužio krsno ime svoje,
A u svome dvoru bijelome,
Počastio goste i zvanice
I kumove i sve prijatelje

Sveci blago dijele

Mili Bože! čuda velikoga!
Ili grmi, il' se zemlja trese!
Il' udara more u bregove?
Niti grmi, nit' se zemlja trese,
Nit' udara more u bregove,
Već dijele blago svetitelji:
Sveti Petar i sveti Nikola,
Sveti Jovan i sveti Ilija,
I sa njima sveti Pantelija;
Njim' dolazi Blažena Marija,
Roni suze niz bijelo lice.
Nju mi pita Gromovnik Ilija:
"Sestro naša, Blažena Marija!
"Kakva ti je golema nevolja,
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Blažena Marija:
"A moj brate, Gromovnik Ilija!
"Kako ne ću suze proljevati,
"Kad ja idem iz zemlje Inđije,
"Iz Inđije iz zemlje proklete?
"U Inđiji teško bezakonje:
"Ne poštuje mlađi starijega,
"Ne slušaju đeca roditelja;
"Roditelji porod pogazili,
"Crn im bio obraz na divanu
"Pred samijem Bogom istinijem!
"Kum svog kuma na sudove ćera,
"I dovede lažljive svjedoke
"I bez vjere i bez čiste duše,
"I oglobi kuma vjenčanoga,
"Vjenčanoga ili krštenoga;
"A brat brata na mejdan zaziva;
"Đever snasi o sramoti radi,
"A brat sestru sestrom ne doziva."
Njoj govori Gromovnik Ilija:
"Sejo naša, Blažena Marija!
"Utri suze od bijela lica,
"Dok mi ovđe blago pod'jelimo,
"Otić' ćemo Bogu na divane,
"Molićemo Boga istinoga,
"Nek nam dade ključe od nebesa,
"Da zatvorim' sedmera nebesa,
"Da udarim' pečat na oblake,
"Da ne padne dažda iz oblaka,
"Plaha dažda, niti rosa tiha,
"Niti noću sjajna mjesečina,
"Da ne padne za tri godinice;
"Da ne rodi vino ni šenica,
"Ni za crkvu časna leturđija."
Kad to čula Blažena Marija,
Utr suze od bijela lica.
Kada sveci blago pod'jeliše:
Petar uze vince i šenicu,
I ključeve od nebeskog carstva;
A Ilija munje i gromove;
Pantelija velike vrućine;
Sveti Jovan kumstvo i bratimstvo.
I krstove od časnoga dreva;
A Nikola vode i brodove;
Pa odoše Bogu na divane,
Moliše se tri bijela dana
I tri tavne noći bez prestanka,
Moliše se, i umoliše se:
Bog im dade od nebesa ključe,
Zatvoriše sedmera nebesa,
Udariše pečat na oblake,
Te ne pade dažda iz oblaka,
Plaha dažda, niti rosa tiha,
Nit' obasja sjajna mjesečina:
I ne rodi vino ni šenica,
Ni za crkvu časna leturđija.
Puno vreme za tri godinice:
Crna zemlja ispuca od suše,
U nju živi propadoše ljudi;
A Bog pusti tešku bolezanju,
Bolezanju strašnu srdobolju,
Te pomori i staro i mlado,
I rastavi i milo i drago.
Cio ostalo, to se pokajalo,
Gospodina Boga vjerovalo.
I ostaše Božji blagosovi,
Da ne padne leda ni snijega
Do jedan put u godini dana;
Kako onda, tako i danaske.
Bože mili, na svem tebe vala!
Što je bilo, više da ne bude!

Bog nikom duzan ne ostaje.

Dva su bora naporedo razla,
Medju njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni medj' njima tankovrha jela,
Vac to bila dva brata rodjena:
Jedno Pavle, a drugo Radule,
Medju njima sestrica Jelica
Braca seju vrlo milovala,
Svaku su joj milost donosila,
Najposlije noze okovane,
Okovane srebrom, pozlacene
Kad to vid'la mlada Pavlovica,
Zavidila svojoj zaovici,
Pa doziva ljubu Radulovu:
"Jetrvice, po Bogu sestrice!
"Ne znas kaka bilja od omraze?
"Da omrazim brata i sestricu."
Al' govori ljuba Radulova.
"oj Boga mi, moja jetrvice!
"Ja ne znadem bilja od omraze,
"A i da znam, ne bih ti kazala:
"I mene su braca milovala,
"I milost mi svaku donosila."
Kad to zacu mlada Pavlovica,
Ona ode konjma na livadu,
Te ubode vranca na livadi,
Pa govori svome gospodaru:
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Ubola ti vranca na livadi."
Pavle pita sestricu Jelicu:
"Zasto, sejo? da od Boga nadjes!"
"Zivota mi i moga i tvoga!"
To je bratac seji vjerovao
Kad to vidje mlada Pavlovica,
Ona ode nocu u gradinu,
T zaklala sivoga sokola,
Pa govori svome gospodaru.
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Zaklala ti sivoga sokola."
Pavle pita sestricu Jelicu:
"Zasto,sejo? da od Boga nadjes!"
Sestrica se bratu kunijase:
"Nisam, brate, zivota mi moga!
"Zivota mi i moga i tvoga!"
I to braco seji vjerovao.
Kad to vidje mlada Pavlovica,
Ona ode vece po veceri,
Te ukrade noze zaovine,
Njima zakla cedo u kolevci.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Ona trci svome gospodaru
Kukajuci i lice grdeci:
"Na zlo, Pavle, seju milovao,
"Na gore joj milost donosio!
"Zaklala ti cedo u kolevci;
"Ako li se mene ne vjerujes,
"Izvadi joj noze od pojasa."
Skoci Pavle, kan' da se pomami,
Pa on trci na gornje cardake,
Al' jos sestra na duseku spava,
Pod glavom joj zlacani nozevi;
Pavle uze zlacane nozeve,
Pa ih vadi iz srebrnih kora,
Ali nozi u krvi ogrezli;
Kad to vidje Pavle gospodaru,
Trze sestru za bijelu ruku:
"Sejo moja, da te Bog ubije!
"Bud mi zakla konja na livadi
"I sokola u zelenoj basci,
"Zast' mi zakla cedo u kolevci?"
Sestrica se bratu kunijase:
"Nisam, brate, zivota mi moga!
"Zivota mi i moga i tvoga!
"Ako li mi ne vjerujes kletvi,
"Izvedi me u polje siroko,
"Pa me svezi konjma za repove,
"Rastrgni me na cetiti strane"
Al' to bratac seji ne vjerova,
Vec je uze za bijelu ruku,
Izvede je u polje siroko,
Priveza je konjma za repove,
Pa ih odbi niz polje siroko.
Dje je od nje kaplja krvi pala,
Ondje raste smilje i bosilje;
Dje je ona sama sobom pala,
Ondje se je crkva sagradila.
Malo vreme za tim postajalo,
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godin' dana,
Kroz kosti joj trava pronicala,
U travi se ljute zmije leglu,
Oci piju, u travu se kriju.
Ljuto tuzi mlada Pavlovica,
Pa govori svome gospodaru:
"Oj cujes li, Pavle gospodaru!
"Vodi mene zaovinoj crkvi,
"Ne bi li me crkva oprostila."
Kad to cuo Pavle gospodaru,
Povede je zaovinoj crkvi;
Kad su bili blizu b'jele crkve,
Al' iz crkve nesto progovara:
"Ne idi amo, mlada Pavlovice:
"Crkva tebe oprostii ne ce."
Kad to zacu mlada Pavlovica,
Ona moli svoga gospodara:
"Oj Boga ti, Pavle gospodaru!
"Ne vodi me dvoru bijelome,
"Vec me svezi konjima za repove,
"Pa me odbi niz polje siroko,
"Nek me zivu konji rastrgaju."
To je Pavle ljubu poslusao:
Priveza je konjma za repove,
Pa je odbi niz polje siroko.
Dje je od nje kaplja krvi pala,
Ondje raste trnje i koprive;
Dje je ona sama sobom pala,
Jezero se ondje provalilo,
Po jezeru vranac konjic pliva,
A za njime zlacena kolevka,
Na kolevci soko tica siva,
U kolevci ono musko cedo,
Pod grlom mu ruka materina,
A u ruci tetkini nozevi.

СВЕТИ САВA

Збор зборила господа хришћанска
Код бијеле цркве Грачанице:
"Боже мили, чуда великога!
Куд се ђеде цар-Немање благо,
Седам кула гроша и дуката?"
Ту се деси Немањићу Саво,
Па говори господи хришћанској:
"Ој Бога вам, господо хришћанска!
Не говор'те о мом родитељу,
Не говор'те, не гријеш'те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке, ни на буздоване,
Ни на сабље, ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на рахтове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна српска манастира:
- Једну бабо саградио цркву:
Б'јел Вилиндар насред Горе свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци заду-бину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' њојзи поје летурђија
Оног св'јета као и овога;
- Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св'јету,
Да с' и њему поје летурђија
Оног св'јета као и овога.
Осталога што претече блага,
Остало је благо похарчио
Зидајући по калу калдрме
И градећи по водам' ћуприје,
Дијелећи кљасту и слијепу;
Док је души мјесто ухватио,
Седам кула блага похарчио:
Ето бабо куд похарчи благо!"
У глас викну господа хришћанска:
"Просто да си, Немањићу Саво!
Проста душа твојих родитеља!
Проста душа, а честито т'јело!
Што носили, свијетло вам било!
Што родили, све вам свето било!" И што рече господа хришћанска
На састанку код бијеле цркве,
Штогођ рекли, код Бога се стекло!