Ljubavi poznatih ljudi

First topic message reminder :

JOVAN DUČIĆ :011ag3: :011ag3: :011ag3:


Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.
Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.
U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.
Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:
Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…
Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…
Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.
Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:
Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.
Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.
Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.
Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.
Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!
Likovanje "Malog žurnala"
Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:
Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.
Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.
Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:
"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."
Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:
Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.
Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:
Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.
I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.
Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.
Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik);

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

SILVIJA PLAT

Novi detalji o njenom problematičnom životu i burnom braku s pesnikom Tedom Hjuzom. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Krepkost u poeziji, depresija u životu

LONDON - Američka pesnikinja Silvija Plat, koja je, posle neuspelog braka s pesnikom Tedom Hjuzom, izvršila samoubistvo (1963), krivila je majku za smrt svog oca. To je samo jedna od činjenica koje o životu poznate književnice otkrivaju njeni dnevnici čije će se prvo izdanje u integralnoj verziji u knjižarama pojaviti 3. aprila. Delovi tih dnevnika, koje je nedavno objavio londonski "Gardijan", nude nove detalje o problematičnom životu Silvije Plat i njenom burnom braku sa britanskim pesnikom Tedom Hjuzom.
Silvija Plat otrovala se u 31. godini plinom u kuhinji, nekoliko meseci pošto ju je Hjuz ostavio zbog druge žene. U to vreme objavila je samo jednu knjigu pod svojim imenom. Samo deceniju kasnije, imala je ogroman broj obožavalaca koji su je oplakivali i "gutali" pesme iz zbirke "Ariel" i roman "The Bell Jar".
U jednom od zapisa iz njenih dnevnika, od 12. decembra 1958. godine, pesnikinja piše da joj je psihijatar dozvolila da mrzi svoju majku. Njena majka Aurelija odgajila je nju i njenog brata Vorena. Otac je umro 1940. godine od posledica dijabetesa. "Od osme godine nisam znala za očinsku ljubav, snažnu ljubav nekoga ko je moja krv. Moja majka je ubila jedinog čoveka koji bi me zaista voleo".
Silvija Plat je upoznala Teda Hjuza na Univerzitetu Kembridž u Britaniji i udala se za njega 1956. godine. "Gardijan" je objavio zapis iz iste godine u kojem kaže da uživa u braku i novostečenoj sreći. Želela je "knjige, bebe i dinstanu govedinu". Navodila je, između ostalog, i da joj Hjuz "sprema teleće odreske i donosi vruću kafu za doručak i čaj kad mu je vreme".
Međutim, samo nekoliko meseci kasnije sebe i muža poredi sa "vampirima koji se hrane jedno drugim". Posle jedne šetnje s Hjuzom, piše: "Sve veća mučnina, odvojene postelje i gorko buđenje. I sve vreme osećaj greške raste, prikrada se, guši naš dom… Sunce iznenađuje oči nenaviknute na njega, a svet je preko noći postao iskrivljen i kiseo kao limun".
Zapisi objavljeni u "Gardijanu" završavaju se poslednjom rečenicom iz dnevnika. Datum je 15. novembar 1959, a rečenica glasi "Loš dan. Loše vreme". Uprkos krepkosti koja izbija iz njene poezije i proze, dnevnici otkrivaju veliku depresivnost , kao i maničnu stranu njene ličnosti.
Ipak, čak i u trenucima očaja pozivala se na svoju sposobnost brzog oporavka. "Pretpostavljam da ću uvek biti preosetljiva, čak i paranoična. Ali, takođe sam i prokleto zdrava i puna snage za oporavak".
Njen poslednji dnevnik, koji je vodila do tri dana pre smrti, uništio je Hjuz, uz komentar da ne želi da ga njihova deca čitaju i tek je 1982. godine dozvolio objavljivanje prerađene verzije. Njihova deca su nedavno dala dozvolu za objavljivanje kompletnih dnevnika.

EDGAR ALAN PO


Imao je brata koji je umro u ranim dvadesetim godinama i takođe se bavio pisanjem. Sestra je bila veoma vezana za njega i gotovo ga u stopu pratila na njegovom stvaralačkom putu. Pokazivala je znake mentalne bolesti. U četvrtoj godini Edgar Alan po ostaje bez oba roditelja i daju ga na usvajanje jednoj porodici. Zaljubljuje se svoju rođaku sa kojom se kasnije i oženio.
Stigavši 29. septembra 1849. god. u Baltimor, Po se našao u jeku predizborne kampanje: u pitanju su bili izbori za Kongres. Gradom su kružile razne skupine koje su plaćale stranke i koje su ljudima najpre nudile piće, a onda ih odvlačile na glasačka mesta. Tako se i pesnik, koji je inače bio uništen alkoholom i kome je jedna jedina čašica bila dovoljna da se opije, našao usred ove gomile i ubrzo bio mrtav pijan. Trećeg oktobra, Poa su pronašli u ¨Cooth and Sergent's Tavern¨, zavaljenog na jednoj od stolica, svog ispovraćanog i sa slamnatim šeširom na glavi. Nakon što su ga prevezli u u Vašington, u Koledž Hospital, nekoliko dana proveo je u bunilu, dozivajući izvesnog ¨Rejnoldsa¨ čiji se identitet još ni danas nije otkrio. U zoru, 7. oktobra, Po se napokon primirio i, nakon što se okrenuo prema zidu i prošaputao: ¨Neka Gospod pritekne u pomoć mojoj napaćenoj duši¨, izdahnuo.
Ali, Po se ni mrtav nije mogao smiriti: zemljište na kom je sahranjen je bilo je toliko klizavo da je grobar bio primoran da tri puta sanduk zasipa zemljom. Kod trećeg puta je prokomentarisao: ¨Čudno, ali izgleda da se gospodin Po ne može smiriti ni na jednom mestu.

FRANC PREŠERN


Prešern je, kao odličan student, postao doktor prava u Beću, ali mu austrijska administracija nije dozvolila da ikada u Ljubljani otvori vlastitu advokaturu. Bio je prinuđen da radi kao večiti "pomoćnik" u kancelarijama drugih advokata koji su ga zapošljavali. Jasno je da, kao takav, pesnik nikada nije uspeo da stekne neophodni društveni ugled i da zavede i do braka dovede Juliju Primić.
Ni njegova poezija, pisana na tek stvorenom slovenačkom jeziku, nije mogla pleniti čitaoce koji su, iako Slovenci, još uvek korektnije govorili i pisali nemaćki. A kad je, 1832. godine objavio "Sonetni venac", koji je nosio akrostih Julijinog imena i prezimena, njena silovita majka, gospođa Julijana, zapretila je sudom, i Prešern je morao da, svojeručno, u pomenutom primerku Pesama, "rasturi" slog akrostiha, kako ime više ne bi bilo vidljivo… Nije u toj legendi o Juliji i pesniku, sve bilo bas tako lepo, daleko od toga.
Legenda se pretvorila u prilično neočekivanu stvarnost kada je pomenuta silovita gospođa Julijana, Julijina majka čvrste ruke, odlučila da zaposli u svojoj kući kao služavku izvesnu šesnaestogodišnju seljančicu Anu Jelovšek. Prešern, da bi se osvetio toj okrutnoj majci - podsetimo se značenja sadržanog u njegovom prezimenu! - uspeva da zavede Anu, s kojom je kasnije imao troje dece, iako je nikada nije oženio! Kćerka Ernestina je uveliko nadživela oca, a Ana je umrla čak 1915. godine! Obe su bile prisutne u trenucima pesnikove agonije, i ostavile su svoja svedočanstva o tome. Prešern je umro februara 1849. godine od hidropizije, opake vodene bolesti, kao i Mocart.

"Dugo se nadah i plaših
pa nadu i strah odbacih;
Srce je prazno sred samoće,
natrag nadu i strah hoće…"

JOSIP PUPAČIĆ


1956., u Klubu književnika, Josip Pupačić (kojeg su zvali Bepo) upoznao je 16-godišnju zagrebačku gimnazijalku, crnokosu Benku Baždarić.
- Benki je u jednom trenutku pala torbica na pod, Bepo ju je podigao - pripoveda njena sestra Tugomima. - Nakon mesec dana sreli su se ponovo na ulici, u Ilici, prekoputa Medulićeve. Bepo joj je prišao, započeli su razgovarati, otpratio ju je kući. I tako je počelo. Gledala sam ga s prijateljicom, kad je navraćao k nama na Vrhovec, po Benku. Komentirale smo: "Je, stariji je, ali može proći!" Benka je bila veoma povučena, pohađala je Pionirsko kazalište, sate i sate je znala čitati, učila je strane jezike, retko je izlazila, nije imala devojačke simpatije.
Benka Baždarić i 30-godišnji Josip Bepo Pupačić venčali su se 27. jula 1958., tačno na njen 18. rođendan, u ondašnjem Petom rajonu (današnjoj Ulici Republike Austrije). Njoj je kuma bila prijateljica iz detinjstva Maja Zaninović, a njemu književnik Nikola Milićević. Pir je proslavljen na Vrhovcu 6/a, gde je Benka živela s mamom Katom, sestrom Tugomimom, bratom Marinom i poočimom Ivicom Trošeljem.
Nakon venčanja, k njima se u dvosoban stan u prizemlju uselio i Bepo Pupačić. - Nije baš bilo komotno, jedna soba je bila prolazna, naveče bi on dugo radio, a mama je mene i brata upozoravala da se ne šetamo bez potrebe, pazilo se da bude mir i tišina - kaže Tugomima.
Benka je tek bila maturirala na Osmoj ženskoj gimnaziji u Klaićevoj ulici, a Pupačić je bio profesionalni književnik bez stalnog zaposlenja, urednik časopisa Književnik i Krugovi. Najesen se ona upisala na studije hrvatskog i francuskog jezika na Filozofskom fakultetu, na kojem je on u novembru 1959. postao asistent profesora Milana Ratkovića pri Katedri za stariju hrvatsku književnost.
Kakav je bio Josip Pupačić?
- Bepo bi za prijatelje dao sve - opisuje ga svast Tugomima. - Sećam se kako je na Kršinićevu izložbu odveo svoje studente, i svima kupio ulaznicu, a u kući nije imao dinara, jer Benka je od mame baš bila došla pozajmiti novac. Koliko mu god bilo teško, uvek bi nekoga doveo kući na ručak. Bio je dobričina, silno privržen svom rodnom Slimenu, zaljubljen u Cetinu, u svoj kraj, u braću, odan obitelji.
- Ali bio je i veoma ljubomoran - dodaje Tugomima. - Jedno jutro mama je našla hrpu opušaka ispred stana, premda u našoj kući s troje stanara nitko nije pušio. No, ustanovili smo: Bepo je Benku dopratio doma, tad još nisu bili venčani, a onda bi, da ona ne bi kojim slučajem opet izišla, celu noć prosedio pušeći na stepeništu pred našim vratima. Nije dopuštao Benki da se šminka. Kad su već bili u braku, ako smo nas dve nekuda izlazile, Bepo bi uvek pitao kad ćemo se vratiti. A ja bih mu odgovarala: "Pa neće ti je nitko ukrasti!" Teška su bila vremena, jedva se spajalo kraj s krajem. Pamtim jedan ručak u njihovom domu: jedno jaje i kvarat hlba za nas troje - kaže Zvonko Pupačić, koji je kao gimnazijalac jednu godinu stanovao kod strica u Zagrebu. - Ali cveće je neizostavno bilo na stolu, Benki su najdraže bile gladiole - seća se njen deset godina mlađi brat Marin Trošelj, koji je svojoj kćeri dao ime Benka. - Pepo nikad nije opsovao - nastavlja Zvonko Pupačić - jedina mu je beštima bila "Belaj te odneo!", koju je pokupio od mame. Pamtim, kad još nije bio oženjen, ako bi svratio k nama u Split, u Tršćansku ulicu samo se javiti, moja mama bi posle njegova odlaska ispod sata ili tabletića našla novac koji je ostavio.
U novembru 1966. u zagrebačkoj bolnici u Petrovoj rođena je Rašeljka. Ime je dobila po samonikloj višnji rašeljki, osobito žilave korenike, jer prkosno raste iz samog kamenjara. Beskrajno radosni zbog kćerinog rođenja, Bepo i Benka pišu, u Rašeljkino ime, pismo od šesnaestog unučeta njegovoj majci na Slime. Pismo je nađeno u ostavštini.
"Kad sam se rodila, u utorak, 8. ovog meseca, bila sam teška 3 kg i 30 dkg, a duga 50 cm. Zdrava sam i vesela, a i mamica je potpuno zdrava. Mama i tata me zovu svakojakim imenima, ali kažu da će mi službeno ime biti Rašeljka. Da znaš, bako, i mama i tata želeli su da ja budem curica. I. eto, kad sam im ispunila želju, sad su radosni. Ime koje će mi dati, spremili su za mene puno pre, kažu, pre puno godina, i to baš kad su bili dole kod vas. Tako sam i ja postala prava mala Dalmatinka."
- A boca šampanjca, koju su Benka i Bepo pohranili za Rašeljkino venčanje, i danas je zalivena voskom... - veli Marin Trošelj.
(l971. cela porodica Pupačić, 42-godišnji Bepo, njegova 30-godišnja supruga Benka i njihova četiriipogodišnja kćerkica Rašeljka, vraćajući se iz Londona, poginula je u avionskoj nesreći na aerodromu Rijeka, u Omišlju na otoku Krku.
Svoj tragičan kraj Pupačić je nagovestio u pesmi "Tri moja brata", o svojoj braći koja su stradala od strujnih udara);

TRI MOJA BRATA

Kad sam bio tri moja brata i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Imao sam glas kao vjetar,
ruke kao hridine,
srce
kao viganj.
Jezera su me slikala.
Dizali su me jablani.
Rijeka me umivala za sebe.
Peračice su lovile moju sliku.
Kad sam bio
tri moja brata
i ja,
kad sam bio
četvorica nas.
Livade su me voljele.
Nosile su moj glas
i njim su sjekle potoke.
Radovao sam se sebi.
Imao sam braću.
(Imao sam uspravan hod.)
To su bila tri moja brata:
moj brat, moj brat, i moj brat.

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN


Otac mu je bio visoki plemić, a deda po majci crnac, rob iz Abisinije.

Lako i sa puno strasti, Puškin se tokom svog života zaljubljivao u mnoge žene. Zbog ljubavi je pisao, disao, živeo i umro…Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. Oblačio se smelo u to vreme: na glavi je nosio veliki crni šešir, na telu ogromnu pelerinu, oko vrata je voleo nositi krzno. Inspiracija za "Evgenija Onjegina" bila je prelepa žena udata za ostarelog generala, Ana Kern. Ona je ostala njegova neostvarena ljubav. Za nju je pesnik govorio : "Kako je nekom dozvoljeno biti ovoliko lijep!?"
Ali ona koja je uspela potpuno da osvoji njegovo srce i veže ga za sebe je prekrasna Natalija Gončarov, koja je bila razmažena i koketa, i nikada nije čitala njegove knjige. Zbog nje je smrtno ranjen u dvoboju na koji je izazvao jednog od njenih mnogobrojnih udvarača. Umire u 38-oj godini života.
Dvadeset i šestog janara, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu d'Antesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismejavao. Rivali su se sastali sutradan, na zakazanom mestu u Černaja-Rečki, u pet sati posle podne. D'Antes je pucao prvi, pogođen u stomak, Puškin je pao. Poverovalo se da je mrtav, ali Puškin se pridigao i zatražio da mu donesu drugi pištolj, pošto je njegov pao u sneg. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio: d' Antes je pao, pogoćen u grudi. Kada ga je video gde posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i radosno povikao:" Bravo ja!" posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je:" Jesam li ga ubio?" "Niste", odgovori mu jedan od svedoka, "ali ste ga ranili." "Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo."
Ali se Puškin, smrtno ranjen, neće oporaviti. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc mu nije tajio da je rana smrtna i upitao ga želi li videti svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao:" Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, te je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, sebi prekrati muke. U poslednjim trenucima , koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je d'Atenesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, "ali, neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo još od kada je bio dečak, koje mu je Nataša davala kašičicom. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: "Podigni me! Hajde, još malo više! Jos više, hajde!", objasnivši mu potom:"Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 2h45 posle podne, Puškin je prošaputao: "Životu je kraj… kraj… nešto me pritišće…" i izdahnuo.
Pošto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegov sprovod mogao da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom te da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

PROROK

Pun duhovne ja lutah žeđi
Pustinjom što mračna je bila
I serafim se sa šest krila
Ukaza meni na razmeđi.
On prstom lakim kao san
Zenica mojih kosnu dan,
Vidovitost mu prenu zene
Ko u orlice preplašene.
Moga se uha kosnu on
I ispuni ga šum i zvon;
Treptanje čuh u nebu sila,
I anđeoskih krila let,
Nemani morskih skriven svet
I klijanje pod zemljom žila.
On promiče kroz moje usne,
I jezika mog grehe gnusne,
Svu brbljivost i podlost smrvi.
I tada žalac mudre zmije
U obamrla usta mi je
Rinuo rukom punom krvi.
I zario u grudi mač
I ustraptalo srce trgo,
I šišku plamenu uz plač
U otvorene grudi vrgo,
Ko trup u pustinji sam pao
I Boga glas je mene zvao:
''Proroče ustaj, motri, vnemlji,
Ispunjen mojom voljom budi,
I hodeći po moru, zemlji,
Rečima žeži srca ljudi.''

Puškin je išao u gimnaziju u Carskom selu, rezidenciji koja je izgrađena na imanju nedaleko od St.Petersburga, koje je car Petar Veliki poklonio svojoj supruzi, carici Katarini. Upravo tu, u Carskom selu Puškin se zaljubljuje u Ekatarinu, caričinu dvorsku damu, koja i ne naslućuje da je Puškin zaljubljen u nju. Kada je carica napustila Carsko selo, sa njom je otišla i Ekatarina, a Puškin je nastavljao svakodnevno da joj piše. Ali, greška bi bila pomisliti da je Ekatarina bila ona velika, nikad zaboravljena prva ljubav kakvu imaju neki pesnici. Ovaj čovek, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Kao da je zbog ljubavi disao, pisao, živeo i umro.
Već sa osamnaest godina, Puškin je živeo pravim mondenskim životom svog vremena. Bio je viđen svuda. Njegovo ponašanje i njegov način života svakako nisu mogli proći nezapaženo. Na dvoboje je izlazio gotovo svake nedelje čak i bez nekih velikih povoda. Čak mu je i oblačenje bilo veoma smelo za to vreme. Na glavi je nosio veliki šešir, a na sebi je imao veliku, crnu pelerinu. Oko vrata je voleo da nosi krzno.
U to vreme je bilo takođe veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome. Osim caru-naravno. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, 1820. godine, Aleksandar Sergejevič Puškin je prognan iz St. Petersburga, u Basarabiju, u grad Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Basarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po svom dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe kćeri. Katarina, Jelena, Marija i Sofija. Svaka od njih ce biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima koja će nastajati. Svaka od njih je našla svoje mesto u nekom od Puškinovih dela kao inspiracija za neki od likova. Najstarija, Katarina inspirisala ga je za jedan lik u Borisu Godunovu.
Boris Godunov - pripada realističnoj, narodnoj drami koja govori o sukobima Godunova, Samozvanca, ruskog plemstva i poljskih intervencionista u borbi za presto. Opredelivši se za realističnu dramu, Puškin odbacuje pravila romantičarske drame, u kojoj su svi likovi prikazani u jednom svetlu. Smatrao je da je nepotrebno pridržavati se ustaljenih pravila. Veoma ceneći Šekspira, i osećajući veliku potrebu za dramaturskim reformama, on stvara delo Boris Godunov, u kojem je koristio istorijske činjenice N. M. Karamzina.
Ali ne samo to. U ovoj tragediji, Puškin prikazuje širok spektar pojava i pojedinaca iz svih slojeva ljudskog društva. Zanemaruje jedinstvo mesta i radnje. Zanemaruje i tradicionalnu podelu drame u pet činova, pa je svoje delo podelio u dvadeset i četiri scene. Nije se držao pesničkog loga. A neke delove svoje drame, pisao je u prozi. Cenzura je odmah zabranila Borisa Godunova. Zabrana je trajala sve do 1866, a neki delovi drame, čak do 1917. Prvi put, ovo delo, ali sa prerađenim i samovoljno iskazanim tekstom, biva prikazano u petrogradskom Aleksandrinskom pozorištu 1870 godine. Narod, kao najbitniji u delu, prikazan je tek u predstavi 1907. godine u reziji V. I. Nemiroviča Dančenka. Posle oktobarske revolucije, Borisa Godunova izvelo je Lenjingradsko dramsko pozorište "Puškin" 1934. godine.
Iz Kišinjeva, Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi sa Agleom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. Grad u kome se živelo punim tempom života i u kojem se Puškin snašao kao riba u vodi. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, dve zauzimaju posebno mesto. Karolina i Evelina. Žene pred kojim su na kolenima bili Puškin, Balzak i Mickijevič. U vreme kada je sreo dve sestre, Puškin je već bio veren sa Natalijom Gončarov, ali njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni nekoliko godina kasnije, kada Puškin, sada već oženjen, sreće Karolinu, i počinje da joj piše ljubavna pisma.
Ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra i da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824 odlazi na svoje imanje u Mijajlovo. Na imanju nema zabava, kadrila, žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u St. Petersburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala za koju je ovaj pesnik pisao: "Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?". Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje remek-dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi.
Puškin je bio u izgnanstvu sve do 1826. Vrativši se u St. Petersburg, Puškin nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce. Ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarov.
Uz lepotu ove žene isli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile bile su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. I kao što to biva u mnogim delima, pa i u Puškinovim, ljubav prema njegovoj ženi, koketi, koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.
Smrtno ranjen u dvoboju, na koji je izazvao jednog od mnogobrojnih udvarača svoje žene, D'Antasa, umire u strašnim mukama, u januaru 1837. godine, u trideset i osmoj godini života. Iza njega ostaju velika dela, osim pomenutih Borisa Godunova i Evgenija Onjegina, i Rusalka, Vitez tvrdica, Mocart i salijer, Kameni gost, Pir u vreme kuge…
Ovaj pesnik je utemeljio neke osnove za razvoj realizma u Rusiji. Njegova dela su obrađena i u muzičkoj umetnosti. Boris Godunov - Musorgski, Evgenije Onjegin, Pikova dama- Čajkovski, Aleko-Rahmanjinov…
Čovek sazdan od ljubavi, čovek koji je očigledno jedino umeo da misli, živi, stvara i diše srcem. Čovek, dosledan sebi, toliko da je jedino srcem umeo da okonča svoj život. A generacije koje su dolazile posle njega, i koje će doći i posle nas govoriće bar nekada, ako ne nekome, onda sami u sobi one stihove koji su prepoznatljivi skoro svakom od nas, a koje ispisnik ovih redova toliko voli:

"Mlađa, i možda lepša ja sam bila
u bednom selu nasem.
I volela Vas, i šta, šta sam našla
U hladnom srcu vašem?"
E.Onjegin

U slavu ljubavi, s ljubavlju, za ljubav…

MILAN RAKIĆ :011ag3:


Mladi poeta Milan Rakić počeo je državnu službu radom u Izvoznoj banci, gde je sračunavao izvoz žita i stoke. Prešao je zatim u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i činovnik, počeo je da zalazi na prijeme ponedeljkom kod svog druga Vladete, sina istoričara i akademika Ljube Kovačevića.
Stanka i Milica, starije kćeri Ljubine, uzvraćale su posetu Rakićevoj sestri Ljubici. Na jednoj od tih sedeljki Milica je izgubila ukosnicu, a kad su je posle njenog odlaska ukućani pronašli, Milan je sav srećan spevao "Odu ukosnici". Pjesmu je zatim u koverti sa ukosnicom poslao po kučnom momku.
Nedelju-dve posje ovog događaja bile su velike poplave. Čim se voda povukla, po običaju, priređen je bal u dobrotvorne svrhe. Sa sestrom Stankom, na svoj prvi devojački bal pošla je i Milica, u dugačkoj haljini sa tufnama poput pahuljica snega. Na balu je bio i Milan. Kavaljerski je dočekao mlade dame i ostao u njihovom društvu. Pričali su o svemu, dok se on u jednom trenutku ne obrati Stanki:
"Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu"
Stanka je shvatila 'diplomatsko' pitanje. Jer ona kao starija, i pored mnogo prosaca, još se nije bila odlučila na udaju, što je predstavljalo smetnju mlađoj Milici da nađe sebi zaručnika. Samo kratko se dvoumila pa odgovorila:
"U tom slučaju granu treba preskočiti".
U znak zahvalnosti Milan joj je galantno poljubio ruku, a onda zaljubljeno prišao Milici i zamolio je za valcer koji je upravo muzika počinjala da svira. Kasnije, na putu do kuće, sestre su u fijakeru plakale, a kada su stigle Stanka se prva usudila da vest saopšti majci. Već sledeće nedelje došao je Milan u kuću Kovačevića da zaprosi ženu svog života. O tome je ostala pjesma;

Sa tri svirača u crnome plaštu
Sa šeširom na kome pero se vije,
Uzev u pomoć istočnjačku maštu,
Prikrašću se k'o lopov što se krije,
Sa tri svirača u crnome plaštu

U svežu nođ, kroz baštu cveća punu,
I kad kroz oblak bledi mesec sine
Poviće cveće svoju rosnu krunu
I zaječaće stare violine…

Svadba Milice i Milana bila je u januaru 1905. O braku koji je potrajao više od tri decenije pisana svedočanstva ostavio je pesnikov zet Milan Grol:
"…U bezbrižnosti s kojom je Rakić zasnovao svoje porodično ognjište i toplinu koju je on u njemu sačuvao do smrti,i spoljavaju se čednost i vedrina velikog idealizma. U tom odnosu prema ženi, isto kao pre i posle toga prema materi i sestri, Rakić, zreo čovek, ostao je do kraja u nežnosti gotov na suzu, u šali nestašan kao u dečačkim godinama…"

Čekam u senci jednog starog duda
da mesec zađe i, skrivena tamom,
po uskoj stazi što kroz noć krivuda
da siđeš k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
i sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečne puti,
A ja još čekam, - i večno bi ček'o!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
i sva nemoćna izdiše i pada
kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.

Posrcem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
i dok se strašnim prelivima mrače
tvoja dva crna, neumitna oka…

ARTHUR REMBO (RIMBAUD, 1854-1891)
(Francuski pesnik)

Rimbaud predstavlja simboličan centar društvenog, seksualnog i estetičkog revolta u francuskoj poeziji devetnestog veka. Njegovo usamljeno i nesrećno detinjstvo obeležio je otac, koji je prvo bio stalno na vojnim zadacima a kasnije preminuo, i ograničena majka koja je bila stroga i dominantna. Do šesnaeste godine mladi Arthur je bio krajnje povučeno dete i uzoran đak u školi, gde je podobijao sve nagrade sa savršenom lakoćom. Zatim je, dva meseca pre svog šesnaestog rođendana, pobegao u Pariz, gde je uhapšen zbog putovanja bez važeće karte. Već je bio odlučio da postane pesnik i književne krugove prestonice smatrao je jedinom stvari koja bi mogla da mu pomogne da ispuni svoju ambiciju. Njegov nastavnik i mentor, Georges Izambard, sredio je da ga puste i vodio računa o njemu u svojoj kući u Douaiju neko vreme, sve dok madam Rimbaud nije kratko zatražila da joj se sin vrati.
Posle još dva-tri pokušaja iste vrste, septembra 1871., dok još nije napunio ni sedamnaestu, uspeo je da izdejstvuje da bude pozvan da odsedne kod pesnika Paula Verlainea, deset godina starijeg i upravo oženjenog. Bio je to početak burne ali za umetnost plodonosne veze. Rimbaud je možda već doživeo inicijaciju u muški seks sa vojnicima Pariske komune, na jednom od svojih bekstava u Pariz. U svakom slučaju bila mu je potrebna ljubav (naročito muška) isto koliko i Verlaineu snažan prijatelj na koga bi mogao da se osloni. Takođe je žudeo da bude blizak sa pesnikom čije je delo razvijalo najeksperimentalnije dimenzije savremenog stiha. Na ovom životnom stupnju, gledao je na umetnički eksperiment i menjanje lica sveta kao na jednu istu stvar. Ranije 1871. napisao je, u pismu prijatelju Paulu Demenyju, da pesnik čini sebe vizionarom putem potpune, dugotrajne, promišljene pometnje svih čula. Isto pismo takođe sadrži slavni izraz: Je est un autre, preokretanje sebe u objektivni rezonator i jezika i iskustva, u kome bi se poezija stvarala bez njegovog svesnog uplitanja.
Verlaineov tehnički doprinos razvoju Rimbauda kao pesnika može se videti u oko 19 pesama koje je ovaj poslednji pisao tokom 1871-1872, u kojima je mladi pesnik sve eksperimentalniji u upotrebi jezika, metra i rime. Ali Rimbaudova potraga za rušenjem ustanovljenog poretka nije bila samo estetička; to je bio poziv na pobunu protiv stvarnosti kao trenutno konstruisane, a ta pobuna je uključivala seks. Kao što je napisao u odeljku „Délire 1" u delu Boravak u paklu (Une Saison en Enfer): Ne volim žene. Ljubav zahteva maštovitost, kao što znate. Da je veza sa Verlaineom, burna koliko i strasna, bila neophodna kao i njen krajnji fizički stepen u tom procesu, očituje se u tri seksualno eksplicitna soneta, poznata kao Stupra: jedan, koji su zajedno pisali Rimbaud i Verlaine, jeste otvoreno proslavljanje homoseksualnog seksa, drugi poziva na analni seks nešto indirektnije, dok treći osuđuje način na koji savremeni svet guši iskrenu i otovrenu ulogu koju je seks nekada igrao u životu.
Bilo je neizbežno da Verlaine dosadi Rimbaudu, ne samo zato što je onaj oklevao da za stalno napusti ženu, ili čak i zbog nasilnih scena koje su dostigle vrhunac u pucnjavi u briselskom hotelu, nego zato što je Verlaineov poetski revolt bio u svom avanturizmu konzervativan koliko i njegov moralni revolt. U pesmama u prozi u Prosvetljenja (Illuminations), zbirci koju je sastavio Verlaine tek mnogo posle Rimbaudovog odlaska iz Francuske, kao i u proznom odlomku Une Saison en Enfer, napisanom 1873. kada je veza bila u suštini gotova, Rimbaud prvo kida okove konvencionalnog pisanja nizom nadrealističkih eksperimenata vizionarske poezije, da bi zatim okrenuo leđa i svojoj eksperimentalnosti i vezi sa Verlaineom. Une Saison en Enfer je snažan izraz osećaja nepripadanja. On napada svaki aspekt konvencionalnog morala i vrednosti evropskog društva. Posle njega, Rimbaud je zaćutao.
Godine 1874. radio je kao nastavnik u Engleskoj ali ga je opet obuzeo nemir. Od 1875. do 1878. lutao je po Evropi, na kraju se pridružio holandskoj kolonijalnoj vojsci i otputovao na Javu, samo da bi po dolasku dezertirao i izdejstvovao da se ponovo vrati u Evropu. U jesen 1878. otišao je na istočno Sredozemlje, a odande se preselio na jug do Crvenog mora, radeći 12 godina kao trgovac u Adenu i Etiopiji. Malo se zna o njegovom ličnom životu tokom ovog razdoblja. Godine 1891. se razboleo i vratio u Francusku da bi se lečio, ali je ubrzo po dolasku umro.

ŽAN ŽAK RUSO


Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život." "A zašto niste?" "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila prehladnom!", odgovorio je…
Drugog jula, Ruso je, dobre volje, ustao i sve vreme do ručka proveo u šetnji. Kada se vratio, sa Terezom je popio šolju bele kafe. Pošto se ova spremala da izađe, podsetio ju je da ne zaboravi platiti dug bravaru i tada mu je pozlilo. U deset sati je umro, rekavši pre toga svojoj supruzi: "Ne budite tužni, vidite kako je nebo čisto i mirno; e, pa tamo ja odlazim!"
Ovu lepu rečenicu je, po svemu sudeći, Terezi došapnuo markiz Žirarden, jer je ona, uostalom, priznala da je Ruso umro "ne rekavši ni jedne reči"! Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso je, navodno, saznao za Terezinu vezu sa markizovim konjušarem, Žonom Balijem, koga su zvali Nikola Montretu 1 - nadimak koji je dovoljno govorio o njegovom karakteru. (1 - franc."Montretout", što bi značilo "Pokaži sve", prim. prev.) Među supružnicima je izbila svađa i Tereza je, shvativši da će biti oterana, dohvatila prvi predmet koji joj se našao pod rukom i njime filozofa pogodila u glavu. Ali, prilikom otvaranja groba, 1897.godina, utvrćeno je da je Rusoova lobanja bila čitava posle čega je pretpostavka o ubistvu definitivno odbačena.

FRANSOAZ SAGAN


Što god bilo na srcu ove krhke i izmorene žene koja se ne usuđuje da kaže "dobar dan, starosti", pred čitaocima su stranice pune pikantnih, duhovitih i zabavnih pasusa. Naročito opisi druženja sa filozofom i piscem Žan-Polom Sartrom. Sretala ga je s vremena na vreme u prostorijama jednog pariskog svratišta za ljubavnike. Tu su se oboje "opuštali" u društvu svojih izabranih "erotskih partnera". A na stepenicama bi se Sartr i Saganova samo ćutke i "dostojanstveno" pozdravili.
Situacija je postajala komična kada bi posle toga Saganova i Simon de Bovoar zajedno obedovale. Sartrova životna saputnica je hvalila svog muža kako joj je ovaj privržen i veran, i kako je veoma vredan:"Zamislite, Sartr svakog dana neumorno radi u tišini stana svoje majke. Ne priušti sebi ni trenutak opuštanja." A nestašna istražiteljka života koja je nekoliko sati ranije srela pritajenog razvratnika tamo gde pristojan svet obično ne zalazi, morala je uz izvinjenje da ode u toalet kako ne bi pukla od smeha. (Stroga feministkinja Simon de Bovoar će i u svojim memoarima "Moć stvari" napisati kako je Sartr često boravio u Bonapartinoj ulici u stanu svoje majke). Svoju platonsku vezu sa baletanom Žakom Žazoom opisala je kao džentlmenski sporazum dvoje ljudi koji su imali istu sklonost - muškarce. "Par" Sagan-Žazo bio je među prvim posetiocima tada neuglednog ribarskog zaseoka Sen Trope, na jugu Francuske. Može se reći da su upravo oni privukli ostale slavne, dokone i bogate u ovo mesto koje je postalo pomodno letovalište šezdesetih i sedamdesetih godina. Saganova i "njen" baletan boravili su zajedno u apartmanu, ali su spavali u odvojenim sobama. Tokom dana oboje su mogli da vršljaju "u društvu svojih miljenika i obožavalaca, a od deset uveče transformisali bismo se u dva pristojna pitomca nekog strogog internata".
Težnja za avanturama, ludim provodima i neobuzdana lakomislenost krasili su ovo zlošesto dete, kako su je nazivali više iz nežnosti jer je u to vreme predstavljala jedan od najvažnijih izvoznih artikala Francuske. Dobar deo te frivolnosti preselila je u svoje romane, ali ona to smatra "vrhunskim gestom elegancije". Malo ko je bio na taj način prisan sa predsednikom Francuske Fransoa Miteranom. Zajedničko im je bilo "neverstvo koje se otelovljavalo u međusobnoj vernosti", objasniće u svojim memoarima i ispričati sledeći događaj: Jednog dana, uoči sednice kabineta, Miteran je svratio kod svoje prijateljice i omiljene spisateljice. Njen pas je sa stola repom oborio čašu crnog vina i poprskao kravatu šefa države. Iskusna domaćica je kravatu potopila u belo vino. Mrlje su nestale i predsednik je sa čistom i ispeglanom kravatom otišao na sastanak. Po njenim rečima, prijateljstvo i druženje sa Miteranom pružalo joj je izvesnu utehu u njenim teškim stanjima mučne depresivnosti. Kaže da je tokom osamdesetih patila od duboke potištenosti i rastrojstva. Nekadašnja "noćna ptica" Pariza bez koje se nije mogao zamisliti nijedan prijem i koja je bila redovan posetilac noćnih klubova, tih godina je, kako piše u memoarima, "samo kao senka promicala ulicama i počesto boravila u klinikama". Sve je probala, sve je okusila, svuda je bila… Novinari su se okretali skandaloznoj sagi njenog života. Ludo smela za volanom, menjala je automobile kao rukavice, parkirala ih gde joj se prohte, bez obzira na saobraćajne zabrane. Vetrobran njenog "ostin-martina" postao je jedna od turističkih atrakcija na pariskom Sen Žermenu. Početkom 1957. survala se u jarak i tri dana bila u komi. Već 25 godina živi sa operisanim pankreasom. U roku od šest meseci dva puta se udala i oba puta razvela. Ta dva braka samo ovlaš spominje u memoarima, a brojni ljubavnici iskrsavaju u sećanjima kao likovi iz senke. Svoga sina Danijela smatra najznačajnijim muškarcem svog života. Samo uzgred pominje, ili sasvim prećutkuje period teškog alkoholisanja i droga. Strast za kockom, međutim, nije mogla da prećuti. Pre dve godine, u razgovoru sa Sebastijanom Faulksom, spuštajući šolju sa čajem, primetila je: "Sa viskijem je završeno", ali je glavom mahnula prema cigaretama sa mentolom kao da je htela reći da nije odbacila baš sve poroke nevaljale devojčice.
Književnik Alen Rob-Grije smatra da je Fransoaz Sagan bila žrtva sopstvenog talenta: "Pisati s velikom lakoćom a uvek imati potrebu za ogromnim sumama novca - ta kombinacija ne donosi ništa dobro. Šteta, jer je njen prvi roman obećavao mnogo značajnijih dela." Mnogi su joj zamerali da se nikada nije osetila obaveznom da proverava i proširuje svoj talenat. A svi su se slagali u jednom: Saganova je imala sreće da je slobodu ljubavi uživala punih trideset godina - između pojave antibebi pilula i otkrića side. Strast je takođe najbolja definicija onoga što je unosila u svoju literaturu. To je najlepše sama objasnila: "Dobra je stvar biti uspešan dok si mlad. Tada možeš iskakati iz društvenih okvira."

SAPFO


Najveća grčka pesnikinja, sa ostrva Lezbos, čija je kuća bila "dom Muza", i sama deseta Muza, radi lepog i nevernog Faona, baca se sa Leukadske stene u more, ženski Homer, kako su je stari pesnici nazivali, podanica boginje ljubavi - Afrodite, utočište darovitih devojaka, žena guste južnjačke krvi, predoseća da će, zbog ljubavi i od ljubavi umreti:

Jezik meni zanijemi, tihi mene
Po svem tijelu ljubavni oganj prođe,
Nit već vidim očima nit što čujem,
Uši mi šume,

Teški znoj mi teče sa čela, dršćem
Sva ko prut, a žuća sam nego trava, -
Čini mi se, zamalo te bih bila
Umrla jedna.

Kći olimpske Pijerije, u drugoj jednoj pesmi, sasvim je određena: "Mreti iskreno želim ja"? anticipirajući tako vlastitu sudbinu, umirući pre smrti, birajući smrt, jer je toliko ljubila život. Ne umire se od manjka, već od viška energije, koja za svog partnera bira najžešćeg neprijatelja - samu smrt.
Sapfo bila lirska pesnikinja, koja je uživala veliko poštovanje u književnoj kulturi muškaraca klasičnog perioda petog i četvrtog veka pre nove ere, koja je stvarala solo i pesme za horsko izvođenje na venčanjma, kao i (pesme) pohvale pojedinim ženama. Sapfo je dakle - kao i mnogi drugi lirski pesnici toga doba - pisala himne, svadbene pesme, pohvale i tužbalice; međutim, ono što se sačuvalo od njenih dela, izdvaja se po svojoj jedinstvenoj "centralizaciji žene" koja se u njima izražava, a najupečatljivije u njenom stvaralaštvu su njene pesme ljubavi prema drugim ženama.
Sapfino izražavanje ljubavi u njenoj "Himni Afroditi" pretpostavlja uzajamnost, koja se ne može naći u postojećim tekstovima starih Grka muškaraca. Sapfo lično, pominjujući svoje ime - moli Afroditu, boginju ljubavi i seksa, da siće u njen gaj. Boginja joj je potrebna da ubedi ženu koju pesnikinja voli, a koja ju je očigledno odbacila, da joj se vrati. Ona peva o svojim osećanjima bola i tuge, o pojavljivanju Afrodite, o tome kako se boginja osmehuje raspitujući se o njenoj patnji i žudnjama:

Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,
i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?
Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daće ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi.

Sapfo je prva među grčkim pesnicima koja je otvoreno pisala o osećanju ljubavi.
Fizička manifestacija ljubavi u njenim stihovima nije izražena kao seksualna. U sačuvanim fragmentima skoro da ne postoji ništa što spominje seksualni čin između dve žene - osim, možda, nekoliko pojedinačnih redova koji bi se mogli protumačiti kao poziv na telesni dodir, koji vodi do neke vrste seksualnog ispunjenja.
Nakon opisa velike žalosti zbog razdvajanja od nekoga ko se pominje u ženskom rodu, Sapfo se (ponovo koristeći svoje ime) priseća prijatnih trenutaka koje su provele zajedno: "i u mekoj postelji… nežna... zadovoljila si svoju žudnju…" Iako je ovo najbliže opisu seksualnog čina u Sapfinim sačuvanim fragmentima, česti opisi gajeva, cvetova i plodova, mogli bi se čitati kao seksualna metaforika.

HIMNA AFRODITI

Šarotrona, besmrtna Afrodito,
vešta kćeri Divova, molim ti se,
ne daj da od tuge i jada, gospo,
srce mi puca!
Nego doći ako si kada i pre
izdaleka molitve moje čula,
ostavila očeve dvore, sela
na kola zlatna,
pa mi došla, eterom vozili te
krasni vrapci, zaprega tvoja brza,
bili hitrim krilima, s neba crnoj
vukli te zemlji,
dok su stigli. Onda me ti, o blaga,
s osmejkom na besmrtnom licu pita,
šta me opet muči, i zašto opet
prizivam tebe,
i šta želim najviše da mi ima
srce ludo? "Koju to opet žudiš
da ti Pita na srce vine? Ko te,
rastuži, Sapfo?
Ako beži, brzo će da te traži,
odbija li poklone, daću ti ih,
ne ljubi li, moraće odmah da te
na silu ljubi."
Dođji i sad! Iz ljutog jada spasi
dušu moju! Za čim mi srce čezne
daj mi da se ispuni! Ti mi sama
zaštita budi!

STEVAN SREMAC

Popović je opisao Sremca u zrelom dobu, oko 40-te ovako: "Čelo šire, veliko, skoro izbuljene oči, lice izbrijano puno plavih vena, donja usna malo spuštena, kosa brižljivo i originalno očešljana 'na larmu' i proseda, brkovi crni, lice inteligentno, dobroćudno i lepo, stas srednji, hod gospodski, bez žurbe, a vitak, elastičan prav, glas malo mutan, smeh sitan pri čemu su se videli beli očuvani zubi."Bio je vazda čist: ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Podsmevao se onome, ko je nosio zdepasti skrojen kaput:
"Izgleda kao žandarm u civilu."
Kravatu je nosio meku, svilenu, lepršavu. Cipele je nosio na šiljak. Uvek su bile čiste, ma i po blatu išao. Voleo je da čuje:
"Gospodin Steva ima lepe cipele."
Šešir je nosio mek, nakrivljen na stranu. Nije ga skidao pri pozdravu, nego samo dodirivao prstom. Pažljivo je savijao cigaretu.
Stevan Sremac nije mnogo izmišljao i domišljao. Uvek je nosio sa sobom beležnicu i zapisivao nepoznate pojmove, misli, njegovi izvori nisu bile palate, ni učenost Parizlija, kako su zvali braću Popoviće i Skerlića. Evo šta je zabeležio i koristio u svom delu:
"Blago onom ko ume ćutati" (Reklo je pseto kad je dobilo batine).
"Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze."
"Gde nije koškanja nije ni milovanja."
"Riba i gost treći dan smrde."
"Dok magarca imaš onda ga i jaši."
"Ženske suze i pasje ramanje, sveje."
"Zarana se vidi, šta će kopriva biti."
"Zar je jedan prota, što Bibliju video nije."
"I mi smo jabuke - rekle divljake".
"Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao."
"Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće."
"Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu."
"Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša."
"Totica je rekla pred ikonom Majke Božije: 'Ti deva, ja deva pa smo glih.'"
"Zalud glava kad ne nose noge."
Stenica govorila lovoriki: "Ja i ti ne damo mnogima da spavaju."
Držao popa požarevački pridiku pa veli: "Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi hristijani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hrist rekao: 'Poštujte neprijatelje svoje.'"
"Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali opet biti magarac."
"Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli."
O Sremčevom ljubavnom životu zna se malo, gotovo nimalo.
U knjizi Ðorđa Popovića "Ljubavi srpskih pisaca", Sremac se ne spominje. Ali, on ima jednu priču "Ideal" koja nas dovodi na pomisao da je autobiografska. Glavni junak, Nenad, završio je Veliku školu. Izabranica njegovog srca je vitka crnka, Jelena sa jedva vidljivim nausnicama. Tipična studentska romansa sa mnogo stihova i zakletvi, na ljubav do groba. Po onoj pesmi koju je zabeležio ili izmislio Sremac kada ćerka preti majci:
"Il za njega
il u Tisu s brega."
Nenad se zaklinjao da će sve učiniti za nju, a ona opet po devojačkom umu "il u vodu il pod crnu zemlju" za drugoga neće ni da čuje. Međutim, taj drugi nije bilo ko, nego gazda Tešman, bogati trgovac sa Male pijace, star 45 godina, poslovao sa Peštom i ima tri Jevrejina pobratima, koje je zvao po ondašnjim običajima - ćivutima. Nije mario za lepotu ali je želeo da ima lepu ženu i Sremac kaže: "Moglo mu se." Tešman je govorio za Jeline brčiće: "Samo za brčiće dao bih punu magazu soli marmaroške." Jelenina majka bila je za Nenada, ali je presudio otac, sitan činovnik koji se nije kolebao. Govorio je za Nenada: "Šta će on biti. Predavač, suplent, da jede vek sa gospodskim mangupčićima. S ministarskom decom koju vaspitavaju žandari i sa oficirskom kojima su seizi društvo. Sto godina - 90 groša. Da zavisi od okružnih partijskih odbora, od načelnika, bukvaraca ili od meandžija poslanika. Profesor! Šta je meni fajde što će on biti slavan u Evropi. Deset šćeri, more, da imam nijednu ne bih dao za činovnika."
Nenad se zaricao da će oteti Jelenu od gazde Tešmana, makar ispred samog oltara. Uzdao se u velikoškolce i abadžijske kalfe, tada ratoborni esnaf u Beogradu, poznat po tučama. Ali, od svega toga nije bilo ništa. Lepa Jelena je otišla za bogatog gazdu. Od Biblije do danas ženska lepota i muške pare se privlače. Jelena i Nenad, posle ljubavnog poraza, vratili su jedno drugom pisma, strasno očekivali smrt, ali ih je ona zaobilazila. Nenad je napustio Beograd, pao u melanholiju. Mogao je da sluša samo tužne pesme:

"Kad pogledam svud je tama,
Nema za me svetlila.
Moja draga ona sama,
Svetlilo mi uzela.
Al teško jest umreti,
kad ništa ne bole.
Još teže jest živeti.
Kad serdce ne vole!"

Nenad je poslao pismo Jeleni u kome je obećao da se nikada neće ženiti i otputovao u provinciju. Za Sremca znamo da su to bili Niš i Pirot. Posle više godina Jelena je postala bogata udovica i htela da obnovi vezu sa Nenadom; iako je kao bogata i lepa žena bila veoma tražena. O njoj su spevane pesme:

"Jeleno, Jelo čedo moje belo,
Jelena, dušo medena."
"Čedo Jelo, jagnje belo,
hajd da se volemo!"
"Oj, Jelo, Jelena,
pređi preko bedema,
pa zagrli i poljubi
ej, niko ti ne sudi!"

Na kraju krajeva Jelena i Nenad su se sastali, ali Nenadu su kao svim ljudima koji se dugo ne vide, zapale za oko promene na njenom licu. Umesto jedva vidljivih nausnica Jelena je dobila velike, gotovo muške brkove. Našao je neki izgovor i pobegao je od svog ženskog ideala koji to više nije bio. Naučnik Erik From kaže: "Svi parovi koji govore kako ęe se voleti, niti se vole niti će se ikad voleti…"
Sremac nije bio ženomrzac, ali je bio esteta i narcis i zato je ostao sam. Svoje momačke dane, Sremac je opisao kroz lik Nenada: "Kad je bio mlad govorili su mu: Što se ne ženite? Što da vam propada tako uludo mladost u pustom životu, noćnom sedenju sa kojekakvima, kada bi mogli da usrećite i sebe i neku dobru mladu devojku a tolikima se njima dopadate!" Kad je zašao u godine, govorili su mu: "Što ste se usamili ko neki kaluđer? Sada vam je lako dok ste zdravi? Oćete da vas nađu možda kroz nedelju dana mrtva okrenuta duvaru. Da vam policija popisuje stvari, da vas pokradu gazdarice? Zašto bi svoju lepu penziju poklonili državi. Zar nije bolje da tom vašom penzijom usrećite kakvo dobro i bezazleno stvorenje."
Sremac piše da su Nenadu, njegovom dvojniku, dok je bio mlad, devojke stalno tražile knjige na čitanje, a sada kada je ušao u godine, ne traže mu ni sliku sa posvetom, niti nude svoju. Nekada na balu, nije mogao da se odbrani od poziva za ples, a sada mu govore: "Gledate kako mladež igra, pa se i vi podsećate na vašu mladost." Na svadbama su mu govorili: "Možete sad samo da gledate, kad niste u svoje vreme bili pametni." Nekada kada kupi novo odelo, šešir i cipele svi primete, a sada se na to niko ne obazire; ranije dok je bio mlad kad prođe pored devojaka one zaćute, a posle se guraju udaraju i kikoću, a sada ne prekidaju razgovor, ne gledaju ga, krckaju orahe, kao da niko nije prošao. Nekada je za Novu godinu dobijao silne čestitke sa ljubavnim simbolima, golubicama i Amorima, a sada samo čestitka od svog krojača - podsećanje na dug. Žene su mu govorile kao o starom momku: "Nema ko da mu prišije ni dugme na košulji, ni obešenjak na zimskom kaputu."
Kada bi Beogradom prošla lepa devojka dobacivalo se: "Lutko" ili "Bela lalo" a narednici bi je krišom gledali ispod oka. Oficiri bi se isprsili onako važni sa sabljom i govorili "Lučice!" ili "Baš lepa ova mala!" A sveštenici bi gladili brade i upoređivali svoje popadije sa ovim "ženskim napastima za oči" kako je govorio Aleksandar Veliki za Persijanke.
Sremac kao pisac voleo je patrijarhalne srpske devojke kakva je Jula iz "Pop Ćire i pop Spire" koja se mlada udaje i ima zdrav i lep porod. Njenu svadbu je opisao kao pesnik, a zanimljivo je kako je video nemačke doseljenike, u srpskim svatovima:
"Igra Švaba i Švabica, a na Švabi kabanica.
Bolje igra kabanica nego Švaba i Švabica."
Sremac nije držao do lekara. Tako je nekako i umro u Soko Banji i o tome imamo nekoliko izvora prvoga reda. Svom prijatelju, kod koga je bio podstanar, Miloradu Pavloviću pisao je krajem jula 1906: "Poštovani gazda Mile, Osećam se jako grozničav što će me naterati da se uskoro vratim, jer mi nije dobro. Ne puštaj nikog u moju sobu, pa ni mačku. Što se tiče kirije: kada vlast meni kapom, ja ću tebi šakom."
Drugo pismo pisano je 4. avgusta i već ima dramski naboj:
"Dragi Mile moj, ne srdi se što se nisam prvo tebi pismeno javljao. Ni brat Joci, nisam, nego je on čuo i došao. Sad složno s njim i Ševićem pomozite dok ne bude dockan. Pozdrav od tvog Steve"
(Umro je 12. avgusta i njegov brat Jovan poslao je Novinarskom udruženju u Beograd telegram: "Moj brat Stevan danas u 4 sata ispustio je svoju plemenitu dušu. Pogreb će biti u utorak pre podne. Telo biće preneto u Beograd i biće sahranjeno u porodičnoj grobnici sa pokojnim ujakom Jovanom Đorđevićem.")

BORA STANKOVIĆ

Skriveno je ostalo do današnjih dana pravo ime i tačan datum rođenja poznatog Vranjanca Bore Stankovića. Tokom oslobođenja Vranja od Turaka (1878) u požaru je izgorela i vranjanska saborna crkva Sv. Trojice sa svim crkvenim tj. matičnim knjigama. Stanković je tako ostao bez krštenice, a bez ovog važnog dokumenta se i venčao 1902. godine. Da je tvorcu "Nečiste krvi" i "Koštane" kršteno tj. pravo ime Boris ili Boriz, autoru Vlatkoviću skrenula je pažnju Paša, Stankovićeva prva komšinica iz detinjstva i junakinja njegovih pripovedaka. I sam Stanković to potvrđuje i dokazuje time što je dve svoje pesme "Drugu", i nepoznatu, "Za prolećnje tihe i dremovne noći", potpisao kao Boris. Ovakvo Stankovićevo kršteno ime Vlatković objašnjava činjenicom da su u Vranju za vreme Turaka i neposredno pred oslobođenje boravili bugarski sveštenici koji su imali zadatak da i preko crkve šire bugarski uticaj. Prilikom krštavanja dece oni su kumovima i roditeljima nametali bugarska imena, ili ih pak sami upisivali.
Prva ljubav Bore Stankovića, takođe je ostala tajna jer je bila "nečista", "rodoskrvna". Naime, naš pisac je bio zaljubljen u svoju ujnu Nušu. Ta "incestuozna ljubav je bila polazna tačka mnogih njegovih dela, smatra Vlatković, a sama Nuša se javlja kao junakinja njegovih pripovedaka i romana. Stankovićeva ujna Nuša bila je živa i temperamentna žena. Svojom senzualnošęu i senzibilnošću zračila je oko sebe. O ovoj Borinoj tajnoj ljubavi svedoće i njegov najintimniji drug iz tog perioda Petar Milenković i malo poznata književnica iz Vranja Vuka Pop-Mladenova, koja je velikog pisca lično poznavala.

ALEKSA ŠANTIĆ

"Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.


Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće…
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!


Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crk'o!"

Koje su to reći koje bi u primisli, pomisli, sećanju na Šantićevo vreme, mogle da odmene tih mekih šest slova u Šantićevom prezimenu? Koje mi to reči čujemo u sebi kad čitamo Šantića ili kad ga neko spomene: jug, lepota, blagost, rodoljublje, gospodsvenost, ljudskost, proleće, veče. Nizale bi se tako reči u beskraj, kao ona Šantićeva niska adiđara u pesmi "Pogled s vrha":

"Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar, i pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljima munara
Kao da bi nebu poleteti hteo."

I kako o Šantiću, bilo koju, bilo kakvu reč prozboriti, napisati, a da se ne dotaknemo nesreće u kojoj sve ove reči, danas, tamo i ovde, dobijaju druga značenja. Tako što ćemo, kako to činimo, inaće, u strahu i nemoći, zaroniti u detinjstvo, braneći se od tmuše u kojoj jesmo, od zla nad nama i u nama. U detinjstvo, dakle. U majku. U prapostojbinu. U nigde. Teme detinjstva, večne i moćne literarne teme, Šantić se, ma koliko to izgledalo netačno, retko i sasvim ovlaš ticao. Možda nam se učini da je Šantić veliki pesnik detinjstva, zbog njegove prelepe pesme "Pretprazničko veče" u koju je sročena sva žal za minulim vremenima sreće i spokoja, patrijarhalne blagodati domaćinskog srpskog doma, sva ljubav prema bližnjima, sva seta što su vremena minula i što se ponoviti nikada neće. Ni u toj pesmi detinjstva nema, ima samo sećanje na detinjstvo. Tragom tih sećanja i mi evo zavirujemo u prašne knjige tražeći ono čega nema. Tražeći sreću, spokoj, tišinu, ljubav, blagost. Tražeći minulo doba. Sećanje prvo: pesma "Naš stari dome", sva od sete i očajanja sonet-tužbalica iz 1906. godine:

Naš stari dome, kako si oronô!
Kapije tvoje niko ne otvara,
Po njima mirno crv dube i šara -
Grize, kô čežnja jedno srce bono.

Evo mi sobe! O duvaru jošte
Ikona visi, prašljiva i sama,
I u me gleda i šapće iz rama
O dobu sreće, djetinjstva, milošte

Ovdje sam prve stihove napisô,
Ovdje je s dušom poletila misô
Visoko, tamo gdje se istok žari.
Ovdje mi negda bješe raj… A sada?
Na moje srce grobna zemlja pada,
I ja se rušim kô ti, dome stari…

Sva ostala sećanja na detinjstvo samo su u detaljima prosvetljena osećanja iz ove pesme. "Pretprazničko veče" je napisano 1910., četiri godine kasnije. Tematski se na ovu pesmu oslanja pesma iz 1912. Godine "Moj otac", sećanje na očev odlazak iz porodičnog doma, na put, trgovački, tuga što odlazi i dečački ponos što otac na konju tako lepo izgleda:

"Mi ga ispraćamo, i mahalom starom
Pred njim sluga Jovan kraće s džeferdarom,
I meni se čini još ih gledam oba..."

Ima u završnoj tercini ovog soneta jedna važna reč: gledam kaže pesnik, a ne vidim kako bi se u sećanju kazalo. Taj trajni glagol govori o Šantićevoj stalnoj uronjenosti u slike iz detinjstva. To je njegova stalna i jedina odbrana. Reč vidim u jednoj reminescentnoj elegiji pod naslovom "Pogled s vrha" iz 1918. godine, Šantić će upotrebiti sećajući se bitnih, no vanporodičnih slika:

"Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gde je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.

Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k'o da kukom na vrh motke

Snova svijem račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata."

Motiv raspuklih granata, narova, šipaka kako se u Mostaru kaže, javlja se i u drugim Šantićevim pesmama, kao što će se i mnogi motivi iz pesama sudbinski pojaviti u kasnim Šantićevim strahovima, kada je, oboleo već, kako svedoči Vladimir Ćorović:"…Čuo je noću, činilo mu se da čuje nekakve konje gde tutnje iza kuće u našoj ograđenoj i povučenoj bašti…"
Aleksa Šantić, nadsimbol Mostara i Hercegovine, "krv junačka, duša Devojačka", kako reče Pero Slijepčević. Večan trag u vremenu: Aleksa koga ima, i Mostar koga nema. Sem u pesmama. A pesme su trajnije od gradova. O ljudima da i ne govorimo.
(Pero Zubac o Šantiću)

NIKOLA TESLA :011ag3:


Teslin ugled i slava su rasli, a za to se postarao i elektroinženjer Tomas Komerford Martin, opčinjen našim genijem, koji je 1983. godine napisao knjigu o Teslinim velikim otkrićima. Ali, učinio mu je još nešto više. On ga je i upoznao i sprijateljio sa Robertom Adervudom Džonsonom, novinarom i pesnikom, kao i sa njegovom izuzetno ljupkom i zanimljivom suprugom Katarinom.
Gospođa Kejt Džonson bila je lepa i senzibilna žena, koja je, zajedno sa suprugom, pretvorila svoj dom u pravo stecište obrazovanog i bogatog sveta. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo s Teslom. Moglo bi se reći da je vrlo ljubomorno negovala to prijateljstvo duže od dve decenije, toliko koliko ni jednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom. Ali, na osnovu prepiske, nije teško zaključiti kako je ona istovremeno gajila i delikatne simpatije i čak nežnu ljubav prema Tesli. Zanimljivo je, opet, da je za toliku njenu naklonost znao i njen muž i da ju je odobravao.
Jedne večeri Teslina kočija se zaustavila u Leksington aveniji 327, ispred kuće Roberta Džonsona. Već u vrtu su se čuli zvuci Mocartovog klavirskog koncerta. U kući DZonsonovih Tesla je bio predstavljen Radjardu Kiplingu, koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi od imena.
Te jesenje večeri dok je ulazio kod Džonsonovih privučen zvucima Mocartove kompozicije, prepoznao je da to svira jedan od njegovih najomiljenijih partnerki u društvu. Divljenje i naklonost bilo je najviše što je osetio i pokazao prema ovoj izuzetnoj dami.
Domaćin ga je uzeo ispod ruke kako bi ga predstavio i ostalim gostima. Prišli su visokoj, ozbiljnoj devojci, elegantno odevenoj, čiju je haljinu krasio cvetni aranžman oko vrata. Primetio je njene oči boje meda.
- Gospođica En Morgan - Kazao je Džonson pri upoznavanju, dodajući: - Gospodin Nikola Tesla.
Potom je diskretno zamakao ostavljajući ih. Klimnula je glavom i vratila se da sluša muziku. Milionerka sa očima boje meda…
Tesla je bio razgaljen. Njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Džonson mu je rekao da je devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je ona odlučno nastojala da mu to ničim ne pokaže. Njeno držanje, naučeno u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata a ipak tako ljupka.
"Džonsonovi su, kako je shvatio, bili rešeni da ga zavitlavaju ako ne pokaže jasan interes za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja", piše Teslin biograf.
Pošto je završena muzička numera, i drugi gosti su želeli njegovu pažnju. On je, međutim, potražio Margerit, u čijem je društvu uživao.
- Recite mi, gospođice, zašto i vi ne nosite nakit kao ostali? - upitao je ne baš sasvim taktično.
- Kod mene to nije pitanje izbora, gospodine Tesla! - uzvratila mu je smerno mlada pijanistkinja. - No kad bih imala dovoljno novaca da se natovarim dijamantima, smislila bih pametniji način da ga potrošim.
- Šta biste uradili u tom slučaju? - zapitao je Tesla još znatiželjnije.
- Najradije bih kupila kuću na selu, iako ne bih volela da se iselim iz predgrađa…
- Ah, gospođice Merington, kad počnem da zarađujem milione, rešiću vaš problem - uzvratio je slavni naučnik. - Kupiću kvart ovde u Njujorku i sagraditi vam vilu u centru a zasaditi drveće okolo. Tako ćete imati svoju seosku kuću a nećete morati da napuštate grad…
Jedina žena koja ga je dirnula.
„Prema jednom od Teslinih najbližih prijatelja, Margerit je kasnije tvrdila da je jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Prijatelj je to odbacio. Ne postoji zapis o intimnosti između pronalazača i nje ili bilo koje druge žene. Ista osoba od poverenja je rekla da se En Morgan upravo bacala na Teslu. Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja. Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se neće udati", navodi Čejnijeva.
Uz Teslino ime pominjane su, dakle, i druge lepe, umne i bogate žene. Međutim, nijedna nije uspela, ono što je uspela Katarina Džonson, da zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, ni jednoj ženi nije pošlo za rukom da postane ono što su mnoge htele - da bude gospođa Tesla.
(Sara Bernar (o kojoj je pesnik pisao: Setih se svih ruku žena kod Botičelija") uzalud se, u Parizu, udvarala Tesli ljubaznom ali hladnom, onda kad je čitav svet padao na njen najmanji mig, kad je bila najslavnija žena planete).
Kako je Laza Kostić uzeo ulogu navodadžije u nameri da oženi svog prijatelja Nikolu Teslu:
Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:
„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća godina kako smo se ono sastali u Pešti i onako lepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću da Vas oženim!
Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja: Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suvu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one lepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.
- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.
- To nije svetitelj.
- Nego?
- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
- A? Sad razumem.
Kaluđer me pogleda kao da me je razumeo, a znam da ni ne sluti moje misli. Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - ali ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.
Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je uvek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula.
Toliko o devojci. A sad o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba. Razmislite dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namenjenice i saznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako verujte da ostajem uvek vaš prijatelj Laza Kostić…"
Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.
Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostić je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola:
Pisma iz manastira Krušedol
„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije. Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove đetiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.
Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova muda - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine…
Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda… Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom…
Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio. Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete."
Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.
U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:
„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,
Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nisam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše ali i najžalosnije. A ja sam ostavio ženu - još pre Lenkine smrti - upravo pobegao sam od tašti: imam ih dve. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogaćamo. I to je romantika, je li?
Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."
Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?
Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.
Vinaver je pisao:
„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđerski. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ


Jedinstvo ljudi Tolstoj je smatrao smislom i ciljem celog ljudskog života. Ali, upravo je tog jedinstva nedostajalo tada u Jasnoj Poljani. Situacija u porodici bila je usijana. Sofja Andrejevna (Tolstojeva supruga) slučajno je 12. oktobra nabasala na tajni "Dnevnik za samog sebe", počela da čita, shvatajući da postoji tajni Tolstojev testament, sastavljen u julu. Njoj, ličnom sekretaru pisca, dugogodišnjem prepisivaču njegovih dela, majci ogoromne porodice, to je izgledalo čudovišno. Jedno za drugim slede, za oboje teška, objašnjenja. Tolstoj je sve više opterećen time, ali je žali. "Sofija Andrejevna veoma je uzrujana i pati", zapisaće on u Dnevniku. Ali, 20. oktobra saopštava piscu iz Jasne Poljane Mihailu Novikovu da želi da ode od kuće. "Proživeli smo 50 godina u ljubavi, navikli se jedno na drugo, supruga me nikada nije prevarila. Nisam mogao radi svog ličnog zadovoljstva da joj pričinim bol". Ipak, već kroz četiri dana pita o mogućnosti da mu se u selu nađe "mala koliba". U to vreme Sofija Andrejevna zapisuje: "Rešila sam da više ne idem nikuda: ni u Moskvu, ni na koncerte… Tako mi je stalo do svakog minuta života Lava Nikolajeviča, tako ga jako volim, nekako nanovo, kao poslednji plamen vatre koja dogoreva, da se neću razdvajati od njega". ("Drama postaje istinska drama onda kad u njoj nema krivih" - reći će kasnije najstarija kćer Tolstojevih, Tatjana Suhotina.)
Tolstoja su 28. oktobra noću probudili suprugini koraci u njegovom kabinetu i on je "odjednom rešio da ode". Veoma se žurio, ali joj je dugo pisao, zahvaljivao za "časni četrdesetosmogodišnji život".
Dvadeset osmog oktobra ujutro Sofiji Andrejevnoj su dali Tolstojevo pismo. Pročitala je prve reči: "Moj odlazak će te ogorčiti", pala u očaj i bacila se u ledeno jezero. Spasili su je, ali je bila u teškom stanju.
Vest o odlasku Tolstoja odmah se pročula po celoj Rusiji. Senzacionalno saopštenje novine su objavile već 30. oktobra. Svi su se pitali: "Kuda je otišao?" "Zašto je otišao?" Odgovarali su različito, često tendenciozno: razloge odlaska iz Jasne Poljane svodili su na porodičnu svađu, na povlačenje iz javnosti, govorkalo se čak o isposništvu, manastiru, vračanju crkvi. U toj kakofoniji nagadanja upozoravajuće su zazvučale reči Semjona Skitaljca: "Ne stojte na njegovom putu sa malim, uskim malograđanskim aršinom… Lav Tolstoj je otišao u svet, jer je svetu i pripadao".
Odlazeći iz plemićkog života vagonom treće klase, Tolstoju je "u duši bilo veoma prijatno". Nije imao odredenu maršrutu, nju je trebalo da mu pokaže put. U Samordinskom manastiru, gde je živela sestra Marija Nikolajevna Tolstoj, gledao je geografske karte, odlučivao kuda dalje: Kavkaz? Bugarska? Voznu kartu je imao do stanice Rostov-Don.
Poslednji dan oktobra Tolstoj je dočekao u vozu. Temperatura je naglo rasla. U 6.35 voz se zaustavio na stanici Astapovo. Dušan Petrović Makovički, kućni lekar pisca, koji ga je pratio na putu, izveo je bolesnog Tolstoja iz vagona. Ljudi su ga prepoznavali, skidali kape.
Počinjao je novembar, koji je zatekao Tolstoja kako umire u kući šefa stanice Ivana Ivanoviča Ozolina. Sledećeg meseca neće biti, ostajala je još samo sedmica…
Odluka donesena u magnovenju, u stvari je dugo i bolno sazrevala. Intimno, on je već davno otišao, ostalo je samo da se napravi poslednji korak. I kopao je po živoj rani, ostavljajući najdraže i najbliskije ljude - ženu, decu, koja ga nisu razumela, nisu mogla da ga razumeju! Nije razdor u porodici bio razlog odlaska, već posledica različitog odnosa prema životu. Nije slučajno Tolstoj je četvrti put pokušavao da ode iz Jasne Poljane. Prvi pokušaj bio je 1884. godine, ubrzo posle "Ispovedi", gde je pitanje o smislu postojanja vezao sa životom težaka, ne samo na filozofskom, već i na socijalnom planu. Otuda i nova moralna pozicija pisca koji nije priznavao način života plemića, svog društvenog sloja. "Život u Jasnoj Poljani je otrovan… Teško je živeti u tim besmislenim, raskošnim uslovima, u kojima sam ja morao da provedem život. Još je teže u tim uslovima umirati " - beleži u dnevniku iz 1908. godine.

OSKAR VAJLD


Oskar Vajld šokirao je London talentovano i neprestano. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo novo i drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na "inteligentnom prijemu ove predivne drame; vidim da vam se svidela skoro koliko i meni".
Skromnost mu nije bila vrlina, pa je izjavio : "Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo." Na putu za Ameriku, na carini je teatralno izjavio: "Nemam ništa da prijavim osim svog genija." "Volim London!" rekao je jednom, "Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda." Verujući da "ništa nije tako uspešno kao preterivanje", bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Oskar je pričao o svakoj temi na svetu, sve je znao, u sve se razumeo. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče "u letu", vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha."Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!" izjavio je nadahnuto, ne znajući da ęe mu ta želja doći glave. Naime, šokiranje Londona otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući 17- godišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros će do kraja ostati njegov najverniji prijatelj, ali ne i najveća ljubav.
"Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom "Slika Dorijana Greja". Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac markiz od Kvinsberija, autoritaran, ali i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je perverzni mladi lord bio veća opasnost za Vajlda nego obratno, Vajldu je sudija zbog "nakaznog ponašanja" izrekao najgoru moguću kaznu - dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mladih muških prostitutki, sa kojima je orgijao s vremena na vreme, koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovoj perverznosti. Viktorijanski London okrenuo je tada leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je preko noći najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.
"Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira." Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo nijedan dan nesrećan. Govorio je da se ljudi i te kako procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao predimenzionirani dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu, ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata, umrla je kao devojčica a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.
Oskarov otac bio je lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonite. Nikad potpuno pijan, ali zato retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca, iza čijih leđa su pričali vic: "Zašto doktor Vajld ima crne nokte?" "Zato što se počeškao." Oskarova majka bila je za nijansu čudnija od oca. Bila je neurotični nacionalista, neuredna i pričljiva, a njen hobi bilo je objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom "Speranca". Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf primetio je: "Jadno dete iz ovakvog braka."
Kao mladić rekao je: "Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen." Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora uništila ga je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: "Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je - da prestanu!" Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom "Sebastijan Melmut" u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Ubrzo je umro od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, na samrti je rekao: "Jedno od nas đe morati da ode!"
Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Britanije digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik održao je dirljiv govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen…
U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mek Alis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija "Taitinger" koja proizvodi šampanjac. Ista kompanija pokrila je i troškove Vajldovog unuka Merlina Holanda u najskupljem pariskom hotelu "Krilon". U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije - okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa. Interesantno je da su i Dablin i London tek pre dve godine podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu, Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: "Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda".
U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuču u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Napoleon Bonaparta i Zozefina de Boarne

Da je Napoleon bio veliki vojskovodja i jedan od najvecih svetskih osvajaca, opste je poznato, ali je malo onih koji znaju da je on bio nezan muz i ljubavnik...

Napoleonovo pismo lepoj Zozefini, njegovoj zeni, dvadesetak dana posle vencanja i njegovog odlaska u Italiju. (Nica 1797.god.)
"Voljena moja,
svaki dan mi je ispunjen ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noc, a da te ne grlim u svom narucju. Nisam popio nijednu soljicu caja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drze daleko od tebe, duso moja... Obozavam te, Zozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj dusi. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noci ustajem da bih radio, to je samo zato, da bih se tebi, slatka moja, vratio sto pre... Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obracas mi se sa Vi! Vi! O kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26. su puna tri dana: sta si radila kad nisi pisala svom muzu?! A mila moja, to Vi, i ta tri dana bacaju me u ocaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Sta ce biti kad prodje jos petnaest dana? Toliko sam tuzan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje strasno plase! Volis li me manje? Jesi li se vec "utesila"? Hoce li doci dan da me vise neces voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesrecu koja me ceka... Zbogom zeno, sreco, nado, brigo moja, duso moja... Ne trazim ti vecnu ljubav, niti vernost, vec istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budes rekla:"Volim te manje", bice poslednji dan moje srece ili, ko zna, mozda, zadnji dan moga zivota. Zozefina seti se sta sam ti rekao: priroda mi je dala cvrst i odlucan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekse od pamuka. Zauvek cu biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me cine nesrecnim... Zbogom, i ako me vec volis manje, to znaci da me nikada neces ni voleti..."

Jedini dokaz njegovog uverenja da je Žozefina zaljubljena u drugog bio je ton u njenim pismima i činjenica da mu se nije pridružila u Italiji. Dobro je predosećao. Radilo se o poručniku Ipolitu Šarlu. Bio je tri godine mlađi od njega i vrlo dobar vojnik. Sve oko njega impresionirale su njegove lepe crte lica i eleganicija frizerskog šegrta. Žozefina je u njemu pronašla dosta sličnosti. Oboje su voleli finu, skupu i elegantnu odeću. Druga stvar koja se njoj toliko svidela bila je što je znao da se smeje. Napoleon je često bio veseo,ali se nije mnogo šalio.
I ono što je najbitnije i u čemu je Napoleon toliko manjkao bilo je slobodno vreme.
Ipolit je bio lep, duhovit i imao je puno vremena za Žozefinu,a to je doprinelo da se ona zaljubi. Tada Napoleon u svojim pismima snažno insistira na Žozefininom dolasku, a ona shvativši da ne može da odlaže svoju posetu odlazi kod njega.

Konačno je bio srećan, napokon ju je imao pored sebe, video je da je zdrava, ali nažalost nije bila trudna i malo se razočarao.
„Pre nekoliko dana mislio sam da te volim, ali otkako sam te video volim te hiljadu puta više. Otkako te znam obožavam te svaki dan sve više, što pokazuje da je neistina La Brijerova maksima Ljubav dolazi iznenada“.

On, koji je sve primećivao, bio je slep za Žozefinina osećanja prema Šarlu.
„Kada je Žozefina u blizini ja vidim samo nju“.
A ona je svoja osećanja vešto prikrivala i njemu nije davala nikakav povod za sumnju.

Kada je bio na bojnom polju pisao je još strasnija pisma.
„Da s tvog tela skinem i poslednji sloj šifona, tvoje papuče, sve, a onda kao u snu o kojem sam ti pričao... da te podignem, prigrlim, zarobim te u mom srcu! Zašto to ne mogu? Mnogo toga je nesavršeno u zakonima prirode“.

Žozefina je još na početku uvidela njegovu posesivnost, ali je sada bila tako nepripremljena na njegove ispade kao i austrijski generali za njegov način ratovanja.
„Moj muž me ne voli, on me obožava. Ja mislim da će on poludeti“.

Italijanima se s ponosom hvalio svojom ženom. Priređivao je večere kojima je ona prisustvovala, priređivao joj je obilaske značajnih gradova, odlazio je na opere i balove gde je paradirala u svim bezbrojnim pariskim haljinama. Ali, ipak ona je pisala svojim prijateljima u Parizu da joj je dosadno i da želi da bude sa njima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Usred ovih zabava njegov brak sa Žozefinom bio je podvrgnut ispitivanju porodice Buonaparte. Nije naišao na njihovo odobravanje. Ozbiljnim i skromnim ostrvljanima nije se sviđala ova emancipovana , lakoumna Parižanka. Njihov osećaj za štedljivost bio je povređen njenim bezbrojnim novim haljinama sašivenim sa najvećom elegancijom i najmanjom količinom materija, njihov konzervatizam bio je šokiran njenim frizurama.
Šokiran je bio i njihov osećaj za pristojnost zbog pariskih prijatelja koje je ona dovela u Italiju kako bi prekratila dosadu. Za sve su mogli da joj progledaju kroz prste, ali za jednu stvar nisu mogli. Užasno ih je uznemirilo prisustvo Ipolita Šarla, koji je razmenjivao tajne poglede i osmehe sa Žozefinom.
Napoleonu je teško palo što niko iz njegove porodice nije voleo Žozefinu. Žozefina nije još bila zaljubljena u svog strogog i posesivnog muža, ali Napoleon je imao ljubavi za oboje. Najlepši plodovi pobede bila su upravo svakodnevna viđanja sa njom i uživanje u njenom naručju.
Kada se vratio iz Italije Napoleonu je dodeljen novi posao. Bio je zapovednik Armije protiv Engleske. Dok su se skupljale flota i armija, sa Žozefinom je stigao u Tulon. Još je bio jako zaljubljen ali njegova sreća bila je pomućena jer joj nije podario dete. Posle njegovog odlaska, ona će otići u banju u Vogezima gde se verovalo da sumporne vode podstiču plodnost. Polako je postajala sve privrženija Napoleonu, čak je prestala da se viđa sa Ipolitom. Želela je da pođe sa suprugom u Egipat, ali on je negodovao.

U nekom trenutku upitao je jednog od svojih generala, Aleksandra Dimu,
„Da li vi vodite svoju ženu , Dima? „Ne, pobogu! Samo bi mi bila na smetnji!“ „Ako tamo budemo maorali da ostanemo nekoliko godina“, obećao je Napoleon „poslaćemo po svoje žene“

U oktobru 1798. godine Napoleon je mogao biti sasvim zadovoljan svojim četveromesečnim boravkom u Egiptu. Brzo ga je zauzeo, a zahvaljujući improvizovanim zabavama, koncertima, pozorišnim predstavama, njegovi vojnici nisu se demoralisali. Međutim, ovo razdoblje sreće bilo je vrlo kratko. Velika izdaja koja ga je učinila velikom budalom, došla je upravo od njegove ljubavi.
Ceo Pariz bio je siguran u to da su Žozefina i Ipolit ljubavnici. A Napoleon, jednostavno nije mogao da veruje u to. I kada se raspitivao o Ipolitu, shvatio je da će ga ubiti, a onda je počeo da šiba i po Žozefini. „Razvešću se od nje pred očima celog sveta“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za Napoleona su govorili da voli kao što jede žureći se, gušeći se, gutajući zalogaje. I takav će biti celog svog života.
Bračni ugovor sklopljen je 9. marta 1796. godine. Možda su oboje uzajamnim nemim pristankom pretpostavljali slabiji građanski brak nego crkveni koji je bio suviše jak. Žozefinin beležnik Ragido (koji ih je i venčao) govorio je Žozefini: „Ovo je velika greška i s toga će te zažaliti. Činite nešto sasvim suludo udajete se za čoveka koji ima samo svoj mač i šinjel.
Bračni ugovor bio je dosta nepovoljan za Napoleona. Nisu imali zajednička dobra i ugovoreno je da će on morati doživotno da plaća svojoj ženi 1500 livri godišnje. Venčali su se u pozlaćenom salonu nekog plemića, koji je služio kao prostorija za venčavanje. Njihovi svedoci bili su Baras, Talijen i Žerom Kalinle, Žozefinin advokat. Žozefina je bila u prelepoj muslimanskoj haljini, a Napoleon je zapažen u svojoj zlatno izvezenoj uniformi, praćen ađutantom Lemoroom.
--------------------------------------------------------
Kao venčani poklon Napoleon je Žozefini dao jedinstvenu ogrlicu od zlata istkanog u niti o kojoj je visila pločica. Na njoj je bilo ispisano AUDESTIN.
Napoleonu i Žozefini venčani poklon od Barasa bila je Alpska armija. Žozefina je na početku bila jako uznemirena, jer nije volela da tako meša ljubav i politiku. Čak je jedne noći, optužila Napoleona da on želi da se oženi njome samo da bi dobio vojnu komandu u Italiji.
“Kako, kako možeš gajiti takvo nisko osećanje? Ne moguće je biti slabiji ili pasti niže. U čemu je tvoja moć neuporediva Žozefino? Šaljem ti tri poljupca, jedan na tvoje srce, jedan na tvoja usta, jedan na tvoje oči.“

U ovom pismu vidi se koliko joj je Napoleon bio privržen. Ono što je nju uznemiravalo bila je njegova strastvenost i činjenica da je on vrlo zahtevan i da će očekivati da ona bude samo njegova.
Jednoj svojoj prijateljici Žozefina je rezimirala svoja osećanja.

„Pitaćeš me, Voliš li ga? Pa,... ne. Osećaš li averziju prema njemu? Ne. Ono što osećam je ravnodušnost: to me nervira, u stvari religiozni ljudi to smatraju najtežim od svih stanja“.

A Napoleonova osećanja prema tek venčanoj supruzi opisana su u pismima koja joj je on slao čim nisu bili zajedno. Svaki njen hir njemu je bio sveti zakon. Njegova najveća sreća je to što može da je vidi. Ona je divna i graciozna. Slava ga je privlačila samo ukoliko se to sviđalo Žozefini i laska njenom samopoštovanju. A Napoleona su uvek uznemiravala Žozefinina osećanja prema njemu. On je uvek bio sa njom, u mislima ponajviše. Ne prođe ni jedan sat kada je bez nje, a da on ne izvadi iz džepa njen minijaturni
porteret. Osećao je da ga ona ne voli tako duboko kao on nju.


Jednom joj je napisao :“Ne tražim ja ni večnu ljubav ni vernost nego jedino istinu, neograničenu iskrenost“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SERGEJ JESENJIN I ISIDORA DANKAN
U vrtlogu strasti

POZNATA balerina Isidora Dankan, kraljica plesa, koja je osvojila svojom umetnošću Evropu i Ameriku, bila je jedan od malog broja zapadnih intelektualaca, pisaca, umetnika, pozorišnih radnika koji su umorni od sitog američkog i evropskog života videli u ruskoj revoluciji svež vetar. Ona je poverovala da se na ogromnom prostoru Rusije stvara nova svetska budućnost.

- Ja hoću da igram za mase, za radne ljude kojima je potrebna moja umetnost... Hoću za njih da igram besplatno. Želim da radim za budućnost ruske revolucije i njene dece.

Očinjena tim idealima, došla je u Moskvu uopšte ne pretpostavljajući da će ovde, jedne tople jesenje večeri, da sretne svoju sudbinu, svoju poslednju ljubav, svog jedinog zakonitog muža - velikog ruskog pesnika Sergeja Jesenjina.

A on? On se još ranije zaljubio u slavu Isidore Dankan, ali kad je konačno video tu očaravajuću ženu, silno ju je poželeo. U njemu je planula nezadrživa strast. I misli i osećanja toliko su se prepleli da su shvatili jedno drugo bez reči.

"Evo, to je žena kakva mi je potrebna. Ona može da postane moja muza."

"Šta on to govori? Ne, ne govori - nežno peva? Zlatna glava?"

"Divna je... kako nežno miluje moju kosu. Koliko toplote i ljubavi isijavaju njene oči, njen glas, njene ruke, usne!"

"Njegove usne... čisto plavetnilo očiju... Kako je prekrasno građen! Kako su proporcionalne linije njegovog tela!"

"Kako je ona prekrasna! Boginja! Bronzana boginja!... Šta je to sa mnom? Šta me to privlači! Vuče me kao u vrtlog!"

"Kako je mlad! Moj bog! Koliko je mlađi od mene? Ako je... Godine i duša nisu uvek vršnjaci... A njegova duša... O kako je ona duboka... kao jama! On me privlači! Nemam snage da se suprotstavim!"

I Isidora je ponovo poljubila Jesenjina. Pripijeni jedno uz drugo, oni su se spustili na kolena. Jesenjin, obuhvativši njeno prekrasno telo, počeo je bukvalno da kida Isidoru, kao da želi da je usisa u sebe, da se slije s njom u jedno.

- No! No! - s mukom se otrgla iz njegovog zagrljaja, ustala i pružila mu ruke. Tako su nastavili da stoje držeći se za ruke, gledajući jedno drugo u oči! Sve je iščezlo, samo su ostali njih dvoje! On i ona!

- Hej, Isidora! Ukrotila si našeg Sergeja - našalio se neko od gostiju.

- Nije baš jasno, ko je koga ukrotio! - usprotivio se Kusikov.

Ona je sedeći na krevetu, sladostrasno uronila ruku u zlatne Jesenjinove kovrdže, a on je sedeo na tepihu pored njenih nogu i recitovao, ne odvajajući pogled od njenih malih nežnih usana.

Al’ ipak ti mi nežnost daj
U strasti poljupca što vara,
Nek srce večno sanja maj
I s onom drugom razgovara.

I mada nije ništa razumela od onoga što je Jesenjin govorio, muzika njegovih stihova začarala ju je. Isidora jesvom svojom dušom osećala da je pred njom - genije!

Učesnici zabave su posle ponoći narušili njihovu osamljenost:

- Ples! Isidora! Ples! "Internacionala!" - tražili su oni, skandirajući. - Ustajte, vi zemaljsko roblje, vi sužnji koje mori glad - pevali su svi zajedno.

Isidora je poljubila Jesenjina u glavu:

- Genije! Ti si genije! - Graciozno je ustala s kreveta i obuhvatila carskim pogledom ceo atelje i polupijane goste. - No! Net karašo! - odmahnula je glavom. - Odmah kočijaša, idemo kod mene na Perečistenku! Tamo će igrati Isidora Dankan. Prevedite, Šnajder! - rekla je na engleskom.

Šnajder je uslužno preveo:

- Isidora sve poziva u svoju kuću na Perečistenki. Tamo će vam plesati.

- Yes, yes! Igrati! Igrati! - potvrdila je Isidora, oblačeći kaput i kapu koje joj je pružio Jakulov. Uzevši Jesenjina pod ruku, šaljivo omotavši njega i sebe dugačkim lakim šalom, Isidora ga je srećna i oduševljena, povukla za sobom. - Moj darling! Zlatna glava! Mon amour!

Sergej Jesenjin, pijan, da li od vina ili od Isidore, blaženo se osmehujući, povinovao se i pratio ju je u stopu.

- Gotov je, propao je Jesenjin. Vodi našeg genija kao telence na uzici! - pakosno je rekao Marijengof. - Amur Jesenjin! Anđelak s krilima! - gunđao je podižući harmoniku s poda.

- Zavidiš mu? Krivo ti je što boginja plesa nije tebe izabrala? - rekao je Kusikov.

Ali njihovo bockanje više niko nije slušao. Cela gomila gostiju koja je pevala iz sveg glasa "Internacionalu", na radost usnulih komšija, krenula je napolje. Bilo je sasvim svetlo kad su izašli na ulicu. Zaustavivši jedini fijaker koji se tako rano kretao ulicom, u njega su seli Isidora i Jesenjin, a Šnajderu nije preostalo ništa drugo nego da sedne napred, pored kočijaša.

Ostali su pošli pešice u nadi da će usput da uhvate još neko prevozno sredstvo.

Prošavši kroz Sadovu, kočijaš je skrenuo na Perečistenku. Konjić je jedva išao po kaldrmi, povremeno se spotičući i drmajući kočiju, ali Isidora i Jesenjin to uopšte nisu osećali. Ona je dremala, udobno se smestivši na Jesenjinovom ramenu i bila je savršeno srećna. I Jesenjin je zatvorio oči, ali ih je povremeno otvarao i gledao njeno lice ispod svog obraza. Kočijašu zagrejanim zracima izlazećeg sunca takođe je padala glava, i on je opustio dizgine.

VENČANjE

- EJ, oče! Šta radiš, venčavaš nas, šta li? Otvori oči? Već treći put obilaziš oko crkve, kao oko analoja! - prebacivao je Šnajder, drmajući kočijaša za rame.

Jesenjin se, shvativši o čemu se radi, radosno nasmejao, pokazujući Isidori crkvu pored koje su prolazili:

- Venčao nas! Razumeš? Svadba! Ti i ja smo venčani!

Kad joj je Šnajder preveo, ona se sa srećnim osmehom ponovo privila uz Jesenjina.

Isidora Dankan rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj porodici. Ljubav prema muzici i pokretu, usadila joj je majka pijanistkinja.
Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples,
i uveliko sanjala o
sjaju pozornice.

Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio porodicu, Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez para u džepu, nekako su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom restoranu.

Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju.
Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih nastupa.
Zbog svog čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta
je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike.
Zbog toga odlazi u London.
Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali,
uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda je doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice,
kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Godine 1905. odlazi u Rusiju, i svojom je igrom opčinila tamošnje
umetnike i uzak krug publike.

Privatan život joj je bio prepun uzbudljivih događaja,
protkan sa mnogo ljubavi i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim slučajem. Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921.,
kada je opet otišla, u tada mladu komunističku Rusiju
– proglasivši se '' crvenom ''.
Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika
Sergeja Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah.
On se ubio, a Isidora više nije mogla da se skrasi.

Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal.
Šal se obmotao oko točka u brzini,
munjevito, okončavši život slavne igračice.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Lav Nikolajevič Tolstoj

1828. - 1910.

[You must be registered and logged in to see this image.] Ruski književnik i mislilac te jedan od
najvećih svjetskih novelista. Lav Nikolajevič Tolstoj rođen je u mjestu
Jasna Poljana u pokrajini Tula kao četvrto od petero djece. Njegova
obitelj bila je plemićkog porijekla. Naime, titulu grofa njegovim
precima dodjelio je u XVIII. stoljeću osobno Petar Veliki. Tolstojevi
roditelji umrli su dok je još bio dijete pa su ga stoga odgojili i za
njega se brinuli rođaci. Možda i zbog toga njegov život obilježen je
brojnim ljubavnim vezama stoga ćemo u ovoj biografiji najveću pažnju
posvetiti upravo tom aspektu njegovog života.

Polazeći u prikaz
njegovog sentimentalnog života kronološkim redom zapažamo da je već u
svojoj osmoj godini vatren i osjetljiv, upoznao nježnost i gorčinu
ljubavi. Bila je to ljupka devetogodišnja Sonječka Kološin. Pored nje,
plavuše baršunastih očiju, osjećao je duboku radost i savršenu sreću.
Kad je bio daleko od nje dovoljna mu je bila i sama pomisao na nju pa da
mu se oči napune suzama. Kasnije je osjetio ljubav prema maloj Ljubovi
Isljenjevoj koja je stanovala u susjedstvu. Divio joj se mnogo, ali je
bio strašno ljubomoran kada je ona poklanjala svoju pažnju drugome.
Jednog dana, vidjevši je kako s balkona razgovara s nekim dečkom u
bijesu ju je udario tako snažno da je pala s balkona. Zbog toga je
Ljubova šepala više godina. Ono što je zanimljivo jeste da će mu ona
kasnije postati punica. U svojoj 18. godini počinje patiti zbog svoje
ružnoće - širokog nosa, debelih usana i sivih malih očiju. U prisustvu
žena postaje stidljiv i zbunjen. Ali aristokratsko porijeklo i mogućnost
kretanja po mondenskim skupovima davalo mu je privilegije da upozna
ženski svijet poput Don Juana. U to vrijeme često je zamišljao da je
zaljubljen, bilo je dovoljno samo da sretne neku ženu. Prvo je bio
zaljubljen u Aleksandru, sestru svoga prijatelja, zatim u jednu udanu
ženu, a nakon toga u nasmijanu Zinaidu, prijateljicu svoje sestre
Marije. Mada je bio osjetljiv prema ljepoti Zinaide cijenio je njenu
blistavu inteligenciju, humor i sklonost ka poeziji. Najviše je volio s
njom voditi duge i beskrajno strasne razgovore. Međutim stvarnost nije
bila tako uzvišena. Razdiran snažnom i vatrenom senzualnošću prepustio
se porocima. Udvarao se damama, a spavao je sa sobaricama. Tako je
zavolio mladu i lijepu šesnatestogodinšnju sluškinju. Naslutivši tu
avanturu njegova tetka je otjerala tu malu ljubavnicu, koja je propala i
ubrzo umrla tragičnom smrću.

Obuzdavši svoja čula pisao je u
svom dnevniku: Treba gledati na društvo žena, kao na neprijatan dio
društvenog života i držati se što dalje od njih. Tko nam u stvari
otkriva senzualnost, neosjetljivost, lakomislenost i mnoge druge poroke
ako ne žene. No, nije dugo trajao povučeni život. Često ga je prekidao
periodima vesele razuzdanosti i neurednim životom, odlazeći na doze
zadovoljstva kod svog brata Sergeja, čija je kuća uvijek bila puna
lijepih Ciganki. Tako je otkrivao porok po porok. Prvo alkohol, a zatim
kocku na kojoj će izubiti veliki dio posjeda i nekoliko kuća. Ona će ga
držati godinama. Boraveći zimi u Moskvi i Petrogradu najčešće je
završavao svoje večeri kod Cigana, s prijateljima i djedom svoje buduće
žene. Napuštajući balove i šarmantne djevojke, odlazio je u krčme po
predgrađima Petrograda. Krčme pune Ciganki, šampanjca, svađa, polupanih
čaša, glazbe i pjesama koje su bile za Tolstoja nezaboravne. Tu upoznaje
voljenu Kaću - inače pjevačicu koja mu se nije skidala s krila. Ako se
može vjerovati njegovom dnevniku - samo dva dana poslije njegove
zakletve kako više neće ići k ženama, nije mogao odoliti. 20. XII. 1850;
loš dan; bio sam kod Cigana. 28... kod Cigana; 29. zaista živim kao
pravi gad... Uvečer pišem pravila života, a zatim odlazim kod Cigana!
Vrativši se balovima i mondenskim skupovima, uobražava da je zaljubljen u
jednu ženu iz visokog društva, i to u kneginju Ščerbotovu. Iz tog
vjerovanja, nešto kasnije, nastati će Priča jučerašnjeg dana.

U
vrijeme dok je bio u vojsci kao topnik na Kavakazu, stari Kozak Jepuška,
pijanica kod koga je stanovao, nalazi mu nježnu divljač - tatarske
djevojke. Ubrzo je pokazao velik interes za njih. Svakodnevno ih poziva u
svoj šator. Tako je sreo Marenjku. Ona je postala Marija u njegovom
romanu Kozaci. Toliko se zagrijao da je odustao od svog najomiljenijeg
hobija - lova, samo kako bi mogao s njom dugo šetati. Iako je bio
zaljubljen nije pomišljao ovu idilu uresiti brakom. Kako je često
premještan tako se rađaju mnogobrojne ljubavne avanture. Za vrijeme
boravka u Pjatigorsku upoznaje Teodorinu koja se u njega zaljubljuje.
Ona me strašno uzbuđuje, zapisao je. Romansa započeta prije šest tjedana
završila je kao i mnoge prije nje. Vrativši se u Moskvu prepušta se
mnogobrojnim zadovoljstvima glavnog grada. Jedan njegov suborac, zapisao
je: Nestajao bi na jedan ili dva dana, a zatim bi se vratio kao
zabludjeli sin, namrgođen, oslabio, pokajnički. Pričao bi sve: kako je
bančio, kockao, vodio ljubav... Ukratko čudan tip...

Bilo je dana
kada se predavao manje bezazlenim razonodama i odlazio u javne kuće.
Poslije jedne takve noći u orgijanju uz lošu glazbu, sir, rakiju,
dernjavu i djevojke, postavio je sebi pravilo - nikad više neće
prekoračiti prag krčme ili javne kuće. Jednog dana posjetio je svoju
prijateljicu iz djetinstva, Ljubovu Isljenjevu, koju je prije 20-ak
godina u napadu ljubomore bacio s balkona. Bila je udana i imala je tri
prekrasne kćerke. Kako je volio djecu igrao se s njene tri djevojčice:
Večerali smo kod Ljuboške, sada, Bersove. Djeca su nas posluživala za
stolom. Kako su te djevojčice ljupke, vesele! A zatim smo se šetali i
igrali preskakanja. Šest godina kasnije jedna od tih ljupkih djevojčica,
desetogodišnja Sonja, postaće njegova supruga. U Moskvi je imao flert
sa sestrom svog prijatelja, Aleksandrom. Bila je udana i postala
kneginja Aleksandra Obelenska. Susret s njom ostavio je snažan dojam.
Nastavili su flert, ali sada već mnogo strasnije. Vrativši se u svoje
rodno mjesto Jasnu Poljanu rađa se idila koja će dugo potrajati, s
Valerijom - prvom susjedom. Imao je ozbiljne namjere oženiti se s njom.
Sve to nije mu smetalo da nekoj od bezbrojnih seljanki na njegovom
posjedu da znak da dođe u sjeno, jer ga je više nego ikad mučila
pohotljivost. I s Valerijom je prekinuo, ne baš elegantno - jednim
pismom i bijegom u Pariz. Tamo posjećuje pripadnike, tada mnogobrojne,
ruske kolonije gdje upoznaje mladu kneginju Livov. Jedno vrijeme zanosi
se ženidbom s njom. Ali redaju se poznanstva: gospođica Fitz-James, čije
su ga noge obarale; pa jedna umiljata dama s velikim grudima... Volio
je lutati ulicama Pariza gdje je jednom prilikom sreo ženu koja ga je do
te mjere uzbudila da ju je pratio satima. U Ženevi upoznaje kćerke svog
rođenog djeda, Elizabetu i Aleksandru Tolstoj. Aleksandra, stara 39
godina imala je lijepe oči, topao glas, prefinjen ukus, izvanrednu
učtivost i takt dvorskih ljudi; ukratko sve osobine koje je Tolstoj
cijenio. Bila je u prisnoj vezi s Dostojevskim i Turgenjevim. Ovo
prijateljstvo ubrzo se pretvorilo u jednu jaku sentimentalnu vezu. U to
vrijeme, po engleskom receptu, bilo je normalno da se netko zabavlja s
rođenom tetkom. Pored nje je, kad god bi to bilo potrebno, zaboravljao
lakomislenu Valeriju.

Ah kad bi Aleksandra bila deset godina
mlađa, sigurno bih se oženio. - zapisao je u svoj dnevnik. Dosta dugo
ostati će prijatelji i četo će se dopisivati. U Ženevi je imao kraće
sentimentalne veze s izvjesnom Engleskinjom Dorom i jednom bucmastom i
veselom sluškinjom. Mondenska i seoska zadovoljstva ipak nisu mogla
prikriti prazninu njegova života. Sve češće je bio opsjednut mislima o
ženidbi. Nakon dugih i čestih odlazaka kod nekadašanje ljubavi iz
djetinstva - Ljubuške, Tolstoj (sada već ozbiljan grof u srednjim
godinama) s ugledom poznatog pisca očarava njezine već odrasle kćerke.
Sve su bile lijepe. Najstarija, pravilnih crta lica, hladne ljepote,
samouvjerena, inteligentna i zainteresirana za književnost zvala se
Liza. Sonja je bila bez sumnje najljepša i veoma nadarena za umjetnost.
Najmlađa Tanja, još je bila na granici djetinjstva i ozbiljnosti. U prvo
vrijeme, pažnju je poklanjao Lizi, tako da su i ona i njeni roditelji
bili uvjereni da Tolstoj dolazi zbog nje.

Željeznička stanica
AstopovKasnije je Tolstoj otkrio svoje simpatije prema Sonji. Tako će
doći i do prosidbe. Saznavši da grof traži Sonjinu ruku Liza je briznula
u plač i bijesno je savjetovala sestri da ga odbije. Ne slušajući je
Sonja, sve sretna, ipak je pristala. Na Sonjinim zarukama Liza je teška
srca zagrlila svog, budućeg šogora. Pred vjenčanje, na Sonjino
inzistiranje da pogleda njegov dnevnik Tolstoj je bez ikakvog otpora
pristao. Mlada i naivna, ne poznavajući život, pod perom tog čovjeka od
35 godina koji će za koji dan postati njen suprug otkriva najbrutalniju i
najgrublju stranu njegovog života. Najviše ju je pogodilo što je njen
zaručnik daleko od oličenja junaka iz legende koju je ona sebi stvorila,
tijekom posljednja tjedna prije braka doživljavao s nekom seljankom
vražije seksualne strasti. Njena ljutnja prerasla je u neizvjesnost kada
se na dan vjenčanja mladoženja nije pojavljivao. Sa zakašnjenjom od
nekoliko sati stigao je i brak je sklopljen. Može se reći da je u to
vrijeme njihova ljubav bila jaka i obostrana. Međutim jedna tako snažna
ljubav morala je platiti svoj danak ljubomori. Sonja je neprekidno
mislila na žene koje je Lav volio ili poznavao prije nje. Naročito je
mrzila Aksinju, kojoj je dao jednog sina, seljanku koja je tri godine
bila ljubavnica njenog supruga. Jednog dana ju je prepoznala među
seljankama koje su bile pozvane da izmjene pod u kući. Krv joj je
uzavrila i nastale su scene koje je Tolstoj mrzio iz dna duše. Pomisao
na muževljevu nevjeru s Aksinjom, ili nekom drugom seljankom, proganjala
ju je. Prerušavala se u seljanku, navukla maramu na oči i išla za njim
cestom kako bi vidjela da li će je pozvati da pođe s njim u šumarak.

Sonjina
mlađa sestra Tanja često je dolazila na njihovo imanje. U to vrijeme,
koje se može nazvati vremenom Tolstojeva stvaralaštva, Tanja je imala
velikog utjecaja. Pisac je volio dugo pričati s ljupkom Tanjom.
Slušajući je pisac je mislio na Natašu Rostovu iz njegovog budućeg
romana Rat i mir. Bilježio je njena osjećanja, pokrete, kratku prošlost.
Kad je Sergej, stariji Tolstojev brat ponudio ruku Tanji, Sonja se
naročito radovala jer je bila ljubomorna na svoju sestru čije je društvo
njen muž i previše volio. U to vrijeme imao je jednu šarmantnu
sekretaricu koja mu je mnogo pomagala u njegovu radu, ali na Sonjino
inzsitiranje da je otpusti Tolstoj je popustio kako se ne bi prepirao.
Koliko god je Sonja bila ljubomorna, Tolstoj je bio još više. Ona još
uvijek relativno mlada, srela je nekadašnjeg obožavatelja - mladog
poručnika Polivanova, koji je bio veoma nestrpljiv. Erupcija bolesne
Tolstojeve ljubomore dostigla je vrhunac, ljubomora se graničila sa
sujetom. Kako su godine njihova braka prolazile oni su se sve više
međusobno udaljavali. Oboje su se osjećali odvojenim i usamljenim.
Tolstoj joj nije imao što prebaciti ali je sve manje tražio njeno
društvo. U to vrijeme hvata ga manija bježanja od svoje supruge. Sonja
sada već u godinama, majka trinaestoro djece, biva sve nervoznija. Pored
ove histerične žene Tolstoj će ipak ostati samo zahvaljujući djeci.
Ipak pred kraj života pobjeći će od nje i završiti na nekoj maloj ruskoj
seoskoj željničkoj stanici Astopov, svoj veoma buran život 7. studenog
1910. godine zbog upale pluća. Sonja će tada primiti telegram u kojem će
pisati samo: Umro Tolstoj. U bivšem Sovjetskom Savezu objavljena zbirka
njegovih djela sadrži 90 svezaka.