OSHO

"U prošlosti, svi ljudi na svetu bili su pagani - jednostavni poštovaoci prirode. Nije postojao koncept greha. Nije se postavljalo pitanje krivice. Život je prihvaćen takav kakav je. Nije bilo procenjivanja, ni interpretacija - razum se još uvek nije bio umešao. Onog trenutka kada se razum umeša, počinje i osudivanje. Kada razum stupi na scenu, dolazi do razdvajanja i čovek postaje podeljen. Tada počinjete da osuđujete neke delove svog bića - jedan deo se uzdiže, drugi deo zaostaje, i time gubite uravnoteženost. Ali ovo je moralo da se desi; razum je morao da preovlada, to je deo odrastanja.
Pošto se to dešava svakom detetu, moralo je da se desi i čovečanstvu. Kada se dete rodi, ono je paganin. Svako dete je rođeno kao paganin, i srećno je kao takvo. Ono nema predstavu šta je ispravno a šta nije; nema ideale. Nema uspostavljene kriterijume, ne osuđuje. Kada je gladno, traži hranu. Kada mu se spava, ono zaspi. To zen majstori nazivaju vrhuncem verovanja - kada si gladan, jedi, kada ti se spava, spavaj. Pusti život da teče; ne mešaj se."

"Svako dete se rodi kao paganin, ali će pre ili kasnije izgubiti tu jednostavnost. To je deo života; to mora da se dogodi. To je deo našeg odrastanja, sazrevanja, deo naše sudbine. Dete mora da je izgubi, da bi je ponovo pronašlo. Kada je izgubi, ono postane obično, okrenuto ovozemaljskom. Kada je povrati, postane religiozno.
Dečja nevinost je jeftina; ona je poklon koji dobijemo samim tim što postojimo. Nismo je zaslužili, pa je stoga moramo izgubiti. Tek tada postajemo svesni šta smo u stvari izgubili. Onda krećemo u potragu za njom. Tek kada je nađemo, zaslužimo, dobijemo i preobratimo se - tek onda ćemo znati koliko je ona dragocena.

Oduvek osećam, još od detinjstva, kao da u meni ima više od dve osobe. Možete li reći nešto o tome?

Svako se rodi kao jedna osoba, ali do trenutka kada postane dovoljno zreo da učestvuje u životu postane gomila. To što Vi osećate nije nešto posebno; to je slučaj sa skoro svima. Jedina razlika je što Vi postajete svesni toga, a to je dobro. Većina ljudi nije toga svesna.
Ako sedite u tišini i slušate svoj um, čućete mnogo glasova. Iznenadićete se, jer vrlo dobro prepoznajete te glasove. Jedan pripada vašem dedi, drugi vašoj babi, treći ocu, a četvrti majci. Neki glas pripada svešteniku, neki drugi, pak, učitelju, komšiji, prijatelju, neprijatelju. Svi ti glasovi su izmešani u gomili koja se nalazi u vama, i skoro je nemoguće da čujete svoj glas; gužva je toliko velika.

U stvari, vi ste svoj glas odavno zaboravili. Nikada niste imali slobodu da iskažete svoje mišljenje. Uvek su vas učili da budete poslušni. Učili su vas da morate da prihvatite sve što vam stariji kažu, da radite isto što i vaš učitelj ili sveštenik. Niko vam nikada nije rekao da potražite svoj glas: „Imaš li ti uopšte glas ili ne?" Dakle, vaš glas je ostao prigušen, drugi su ga nadjačali, izdavali su naredbe, koje ste vi poslušno izvršavali - uprkos sebi. Niste uopšte imali nameru da ih izvršavate, mogli ste da vidite da „ovo nije u redu." Ali čovek mora biti poslušan da bi zaslužio poštovanje, da bi bio prihvaćen, da bi bio voljen.
Naravno, samo jedan glas vam nedostaje, samo jedna osoba nedostaje, a to ste vi sami. Inače je tu ćela gomila, i ona vas stalno izluđuje, jer jedan glas kaže: „Uradi ovo", dok drugi kaže: „Ni slučajno! Ne slušaj ga!" i vi ste večito rastrzani.

Ćela ova gomila mora biti uklonjena. Morate reći toj gomili: ,,A sad me, molim vas, ostavite na miru!" Ljudi koji su otišli u planine ili udaljene šume nisu se sklanjali od društva; pokušavali su da nađu mesto na kom bi mogli da rasture tu gomilu u sebi.
Svi ti ljudi koji su se našli u vama očigledno ne žele da odu. Ali ako želite da budete jedinka ispunjena vrlinama, ako želite da se oslobodite konstantnih sukoba i zbrke, onda se morate osloboditi tih glasova - pa čak i ako oni pripadaju vašem cenjenom ocu, majci, dedi. Nije važno kome ti glasovi pripadaju. Jedno je sigurno: ne pripadaju vama. Oni pripadaju ljudima koji su živeli u nekom prethodnom vremenu, i nemaju predstavu kakva će budućnost biti.

Oni su natovarili deci svoje iskustvo; a to njihovo iskustvo nije u skladu sa nepredvidivom budućnošću. Oni misle da pomažu svojoj deci da budu pametna, mudra, i da će im to učiniti život lakšim i udobnijim, ali čine pogrešnu stvar. Koliko god da su im namere dobre, oni uništavaju spontanost i svest svoje dece, njihovu sposobnost da se staraju sami o sebi i reaguju na novu budućnost, koju njihovi preci ne mogu ni da zamisle.
Dete će se suočiti sa potpuno novom olujom, novim situacijama, i potrebna mu je nova svest da bi odreagovalo. Tek tada će reakcija biti plodonosna; tek tada osoba može živeti pobedničkim životom, životom koji nije samo duga linija očaja već je ples u svakom trenutku, i postaje sve dublji i dublji do poslednjeg daha. Tada osoba ide u smrt veselo, igrajući.
Dobro je da postajete svesni da u Vama izgleda ima više od jedne osobe. To je slučaj sa svima! A to što postajete svesni situacije, omogućava Vam da se otarasite gomile.

Umirite se, pronađite sebe. Ako ne nađete svoje istinsko biće, teško ćete rasturiti gomilu jer se svi ti različiti ljudi pretvaraju da su Vi, a Vi ne možete ni da se složite ni da ih osporite. Nemojte se svađati sa gomilom. Neka se oni svađaju međusobno - to im ide odlično! Vi, u međuvremenu, pokušajte da nađete sebe. A jednom kada shvatite ko ste, možete ih oterati - eto, toliko je to jednostavno! Ali prvo morate pronaći sebe. Jednom kada to uradite, kada im pokažete ko je gazda, svi ti ljudi koji su se pretvarali da su gazda razići će se. Kada postanete svoji, bez tovara prošlosti - kada raskinete sa prošlošću, postanete originalni, jaki kao lav, i nevini kao dete - možete dodirnuti zvezde, otići čak i iza njih; vaša budućnost je svetla.

Do sada su ljudi govorili o uspešnoj prošlosti. Sada moramo naučiti jezik uspešne budućnosti. Nema potrebe da menjate ceo svet; promenite samo sebe i već ste počeli da menjate svet, jer vi ste njegov deo. Čak i ako se jedna osoba promeni, to će uticati na hiljade i hiljade drugih ljudi. Vi ćete izazvati revoluciju koja može stvoriti novu vrstu čovečanstva.
? Rekli sta da znanje nije od koristi u procesu upoznavanja sebe. Recite onda, molim Vas, šta podrazumeva razvoj bića.
Biće se ne razvija. Biće jednostavno jeste. Ne treba mu proces evolucije, ne treba mu vreme. Ono je večnost, ne treba mu proces „postajanja". Vi se duhovno nikada ne razvijete; ne možete. Što se tiče konačnog cilja, vi ste već tu. Nikada niste ni bili na drugom mestu.
Šta onda znači razvijati se? Razvijati se znači probuditi se i videti istinu koju nosimo. Istina ne postaje brojnija; samo se priznanja i sećanja gomilaju.
Zato ja ne govorim o „razvoju bića". Govorim o smetnjama koje vas sprečavaju u prepoznavanju. Znanje je velika smetnja; zato govorim toliko mnogo o njemu. Ono je barijera.

Ako već mislite da znate, nikada nećete saznati. Ako već mislite da znate, koja je svrha potrage? Možete da nastavite da spavate i sanjate. Onog trenutka kada shvatite da ne znate, priznavanje neznanja ubošće vas u srce poput strele, proći će kroz vas kao koplje. U tom trenutku osoba postaje svesna - u tom šoku. Znanje predstavlja neku vrstu zaštite od šoka. Ne dozvoljava da vas nešto prodrma ili šokira. Znanje vas brani, pravi oko vas neku vrstu oklopa. Ja govorim protiv znanja da biste vi mogli da odbacite taj oklop, da bi život mogao da vas putem šoka osvesti.
Život je tu, spreman da vas šokira u svakom trenutku. Vaše biće je u vama, spremno da se probudi svakog trenutka. Ali znanje se nalazi između ovo dvoje. I što je znanje veće, to će se kasnije odigrati buđenje.

Postanite neuki.

Nikada ne razmišljajte o duhovnosti kao o procesu razvoja. To nije razvoj. Vi već jeste bogovi, Bude od samog početka. Ne morate tek da postanete Bude - vi posedujete blago, samo što ne znate gde ste ga stavili. Zaboravili ste ključ, ili ste zaboravili gde da ga upotrebite. Toliko ste opijeni znanjem da ste postali nesvesni svega što jeste. Znanje je kao alkohol; opija ljude. Tada im je opažanje pomućeno, sećanja se svode na minimum. Tada ljudi vide stvari kakve nisu, i ne vide ih onakve kakve jesu.
Zbog toga ne govorim o tome kako da razvijete svoje biće. Biće je već onakvo kakvo bi trebalo da bude, ono je savršeno. Ništa ne treba da mu se doda, ništa i ne može da mu se doda. Samo postojanje ga je stvorilo. Ono potiče od savršenstva, stoga i jeste savršeno. Samo uklonite prepreke koje ste sami stvorili.

Celo naše društvo radi na tome, nastoji da stvori prepreke. Čim se dete rodi, mi počnemo da ga ograničavamo. Usađujemo mu proces poređenja: „Neko je lepši od tebe, neko drugi je zdraviji od tebe, a nečije dete - ma pogledaj samo njegove ocene, koliko je dete pametno, a šta ti radiš?" Počinjemo proces poredenja. Poređenje nosi osećaj inferiornosti i superiornosti - a oba ta osećanja predstavljaju bolest, prepreke. Sada dete neće imati pravu sliku o sebi; uvek će se porediti sa nekim. Poređenje počinje sve da truje. Osoba će zato ostati nesrećna; prilike da biće zablista će biti sve rede i rede.
Svi smo mi rođeni jedinstveni. Poređenja nisu moguća. Vi ste vi, a ja sam ja. Buda je Buda, a Hrist je Hrist, i nikakvo poređenje tu nije moguće. Ako poredite, stvarate odnose superiornosti i inferiornosti - tako funkcioniše ego. A iz toga, naravno, proizilazi ogromna želja za takmičenjem, želja da drugi budu poraženi. Čovek je u stalnom grču, pita se hoće li uspeti ili ne, jer to je nasilna borba u kojoj svi pokušavaju da urade to isto, da budu prvi. Milioni ljudi pokušavaju da budu prvi. Raste veliko nasilje, agresija, mržnja, neprijateljstvo. Život postaje pakao. Ako ste poraženi, postajete nesrećni. Uvek su veće šanse da ćete izgubiti nego da ćete pobediti. Pa čak i ako uspete, niste srećni jer tog trenutka počinjete da se plašite: neko drugi bi to mogao da vam oduzme. Takmičari su svuda oko vas, uvek spremni na nasilje.

Pre nego što ste uspeli, plašili ste se hoćete li to moći ili ne; sada kada ste uspeli, imate novac i moć, plašite se da će neko drugi to da vam oduzme. Pre ste drhtali, i sada drhtite. Oni koji propadnu su nesrećni, a i oni koji uspeju su nesrećni.
Teško je, na ovom svetu, naći srećnu osobu, zato što niko ne ispunjava uslove da bude srećan. Prvi uslov je da čovek odbaci svako poređenje. Odbacite sve te glupe ideje o superiornosti i inferiornosti. Vi niste ni superiorni ni inferiorni. Vi ste jednostavno vi! Ne postoji nijedna osoba kao što ste vi, niko sa kim bi mogli da se poredite. I onda, iznenada, počinjete da se osećate kao kod kuće.

Ali mi počinjemo da trujemo dečje umove znanjem. Učimo ih stvarima koje ne znaju i koje nisu iskusili. Učimo ih o Bogu - učimo ih lažima. Ovaj Bog neće biti istinski Bog - oni ne znaju; mi ih teramo da veruju, a to verovanje će postati njihovo znanje. Verovanje ne može da postane pravo znanje; to je samo pretvaranje. Celog života će misliti da nešto znaju, a u stvari neće znati ništa. Sama njihova osnova je neistinita.

Govorimo deci ovakve stvari: „Tvoja duša je besmrtna." Kakvim glupostima ih učimo! Molim vas, ne kažem ja da duša nije besmrtna, niti da ne postoje božanske stvari. Kažem da se ovakve stvari ne bi trebalo prenositi kao verovanja. To su egzistencijalna iskustva. Detetu se mora pomoći da istraži svoj unutrašnji svet.
Umesto da mu pomognemo da istražuje, mi mu predamo već pripremljeno znanje. To pripremljeno znanje pravi najveći problem. Kako ga odbaciti?

Zato sam progovorio o besmislenosti znanja - jer je to neznanje prerušeno u znanje. Onog trenutka kada ga odbacite, postaćete ponovo dete - osećaćete se sveže, živahno, puni života, znatiželjno; u očima će se videti vaša začuđenost i srce će početi da vam lupa u ritmu misterije života. Onda počinje istraživanje, a sa njim se rađa i svest. Sve više ćete postati svesni te unutrašnje svesti koju ste imali u sebi sve vreme, ali koju je zatrpalo znanje, tako da niste nikada mogli da je nađete; vaša svest bi uvek bila zagađena.

Znanje je kao oblak na nebu. U ovom trenutku, na nebu ima mnogo oblaka. Ako pogledate u nebo, nećete videti njega, već samo oblake. Takva je situacija u umu osobe koja zna - misli, zapisi, velike teorije, dogme, doktrine - sve one plutaju kao oblaci, i vi ne možete videti čisto nebo.
Pustite ove oblake da nestanu. Oni su tu jer se vi očajnički držite njih. Tu su jer ih zadržavate. Popustite stisak, pustite ih da odu. Tada će se pojaviti dobro staro nebo, njegova apsolutna beskonačnost. To je sloboda. To se zove svest. To je pravo znanje.
Veliki zapadnjački filozof Dejvid Hjum je, nakon što je to Čuo više puta od jednog velikog mistika, zapisao sledeće: „Upoznaj sebe!" On sam je rekao:

„Jednog dana sam pokušao da upoznam sebe. Zatvorio sam oči i uronio sam. Pronašao sam nekoliko želja, nekoliko misli, sećanja, snova i slične stvari. Ali nisam mogao da nađem nikoga više. Nisam mogao da pronađem sebe."

Ovaj opis zaista oslikava um skoro svake osobe, osim umova nekoliko Buda. Ako uronite u sebe, šta ćete naći? Sadržaj, oblake koji plutaju unaokolo.
Čak i jedna tako inteligentna osoba kao što je Dejvid Hjum nije uspela da vidi suštinu. Ko gleda u taj sadržaj? Čija svest otkriva sećanja, želje koje se tu nalaze? Naravno, taj svedok ne može biti želja, ne može biti ni mašta.Taj svedok ne može biti bilo kakva misao. Sve se odigrava pred ovim svedokom, a Hjum ga traži! Pazite, svedok ne može da bude objekat. Jedini način da upoznate svedoka jeste da odbacite sav sadržaj i potpuno se ispraznite. Kada ne budete imali šta da vidite, vaša sposobnost da vidite će se povećati.

To Isus zove preobraćanjem. Kada nema šta da vidi, osoba vidi sebe. Ako nema šta da je ometa, svest je čista, i u toj čistoti postaje samosvesna.

Kada koristim reč „samosvesna" ne mislim na vašu „samosvest". Ta samosvest ne čini da vi postanete svesni svog unutrašnjeg bića, to je samo ego-svest. Pošto ne znate ko ste, kako možete biti samosvesni? Vaše stanje samosvesti je u stvari stanje bolesti. Vi postajete samosvesni samo kada se suočavate sa drugim ljudima. Ako treba da održite govor, postajete samosvesni, i zbog toga postajete uznemireni, skoro paralisani. Ako igrate u nekoj predstavi, postajete samosvesni. Vaša samosvest nije ništa drugo do želja da sve izvedete savršeno kako bi vas drugi cenili.

Kada ja kažem „samosvest", mislim na to kada sve nestane i kada ne ostane nikakav sadržaj - kada ogledalo odražava samo sebe. To je kao kada mala sveća gori u sobi. Njenu svetlost reflektuju zidovi, nameštaj, slike na zidu, plafon. Za trenutak zamislite da su zidovi nestali, da nema slika, da je krov nestao - sve je nestalo, samo mala sveća i dalje gori. Sta će sada reflektovati svetlost? Reflektovaće samu sebe; goreće zbog sebe.
To je stanje postojanja.

Odbacite znanje. Odbacite poređenje. Odbacite lažne identitete. Sve to je negativno! Odbacite ovo, odbacite ono, i samo nastavite da odbacujete. Odbacujte dok ništa ne preostane - i ona će biti tu, vaša čista svest će biti tu.
?Da li vredi da uložim energiju u unapređenje svoje ličnosti?
Morate odbaciti svoju ličnost da biste otkrili svoju jedinstvenost. Ono što mi nazivamo ličnošću niste Vi; to je maska koju Vam ljudi stavljaju. To nije Vaša autentična stvarnost, Vaše pravo lice. Pitate me:

„Da li vredi da uložim energiju u unapređenje svoje ličnosti?"
Uložite energiju u uništavanje svoje ličnosti! Uložite energiju u otkrivanje Vaše jedinstvenosti, i neka Vam razlika bude jasna: jedinstvenost je nešto što ste dobili svojim rođenjem. Jedinstvenost je Vaše suštinsko biće, a ličnost je ono što je društvo od Vas napravilo, ono što je želelo da napravi od Vas.

Nijedno društvo do sada nije bilo u stanju da svojoj deci pruži slobodu da budu ono što jesu. Izgleda rizično. Mogu da se pobune. Možda ne budu poštovali religiju svojih pradedova; možda ne budu mislili da su veliki političari zaista veliki; možda ne budu verovali u naše moralne vrednosti. Pronaći će svoje moralne vrednosti, i svoj način života. Neće biti kopije, neće ponoviti prošlost; biće bića budućnosti.

Ovo je stvorilo strah da mogu da krenu pogrešnim putem. Pre nego što skrenu s puta, svako društvo se trudi da im da određena uputstva kako da žive, da im prenese ideju o tome šta je dobro a šta je loše, da im ukaže na određenu veru, određene svete spise. Na ovaj način može se stvoriti ličnost, a ona je kao zatvor.
Milioni ljudi širom sveta poznaju samo svoju ličnost; ne znaju da postoji nešto više. Oni su potpuno zaboravili sebe, čak su i zaboravili kako da dopru do sebe. Svi su postali glumci, licemeri. Rade stvari koje nikada nisu želeli da rade, a ne rade stvari koje čeznu da rade. Život im je toliko rastrzan, da nikada ne mogu da nađu svoj mir. Njihova priroda će se nametati iznova i iznova, neće ih ostaviti na miru. A njihova tzv. ličnost će je potiskivati, gurajući je sve dublje u nesvesno. Ovaj sukob razdvaja vas i vašu energiju - a kuća u razdoru ne može dugo da izdrži. To je cela nesreća ljudskih bića - zbog toga nema mnogo plesa, pesme, radosti.

Ljudi su toliko obuzeti ratovanjema sami sa sobom. Nemaju energije, a ni vremena da urade bilo šta drugo osim da se bore sa sobom. Moraju da se bore protiv svoje čulnosti, svoje seksualnosti, svoje jedinstvenosti, originalnosti. Moraju da se bore za nešto što ne žele da budu, što nije deo njihove prirode, što ne predstavlja njihovu sudbinu. Neko vreme se mogu pretvarati - ali prava priroda će se iznova nametati.

Život im ide, imaju uspone i padove, ali i dalje ne mogu da shvate ko su u stvari: tlačitelji ili potlačeni? Ugnjetavači ili ugnjetavani? I šta god da su, ne mogu uništiti svoju prirodu. Svakako je mogu zatrovati; pokvariti njenu radost, njen ples, mogu pokvariti njenu ljubav. Mogu napraviti haos od svog života, ali ne mogu u potpunosti uništiti svoju prirodu. Ne mogu se u potpunosti odreći ni svoje ličnosti, zato što ona u sebi nosi njihove pradedove, roditelje, učitelje, sveštenike, celu njihovu prošlost. To je njihovo nasledstvo; i oni ga se grčevito drže.

Moje učenje govori o tome da se ne treba držati ličnosti. Ona nije vaša, niti će to ikada biti. Oslobodite potpuno svoju prirodu. Poštujte sebe, budite ponosni što ste to vi, šta god da ste. Budite do¬stojanstveni! Ne dajte da vas mrtvi unište. Ljudi koji su mrtvi već hiljadama godina vam sede nad glavom. Oni su vaša ličnost - i vi želite njih da unapredite? Pozovite onda još preminulih! Otkopajte još nekoliko grobova, iznesite još skeleta, okružite se raznim utvarama. Društvo će vas poštovati. Odaće vam počast, nagradiće vas; ljudi će vam se diviti, smatraće vas za sveca. Ali okruženi mrtvima, nećete moći da se smejete - neće biti na mestu - nećete moći da igrate, da pevate, nećete biti u stanju da volite.

Ličnost je neživa stvar. Odbacite je! Odjednom, ne u delovima, ne polako, malo danas, ostatak sutra, jer život je kratak, a sutrašnjica je neizvesna. Lažno je lažno. Odbacite je potpuno! Svako pravo ljudsko biće mora se pobuniti. Pobuniti protiv koga? Protiv svoje ličnosti.

Jedan Japanac-Amerikanac je dugo bio mušterija u jednom grčkom restoranu, zato što je otkrio da prave izuzetno ukusan prženi prinač. Svako veče bi došao u restoran, i naručio „pileni pilinac". Zbog toga se vlasnik grčkog restorana uvek smejao do suza. Ponekad bi pozvao dvojicu ili trojicu svojih prijatelja da stoje u blizini samo da bi čuli Japanca kako naručuje svoj „pileni pilinac".
Na kraju je mušteriji toliko bio povređen ponos, da je uzeo posebne časove da bi mogao pravilno da izgovori „prženi pirinač". Sledeći put kada je otišao u restoran, jasno je rekao: „Prženi pirinač, molim."
Ne verujući svojim ušima, vlasnik grčkog restorana ga je upitao: „Gospodine, da li biste bili ljubazni da ponovite?"
A Japanac-Amerikanac je odgovorio: „Čuo si šta sam rekao, glcki kletenu!"

Koliko dugo možete da se pretvarate? Realnost će vas lupiti pre ili kasnije, a bolje je pre. Nema potrebe da poboljšavate svoju dikciju - jednostavno zaboravite ceo koncept ličnosti. Budite svoji. Koliko god neotesano i sirovo izgledalo na početku, ubrzo će početi da dobija na gracioznosti, lepoti. A ličnost - možete je glancati, ali to je glancanje mrtve stvari, koja ne samo da će vam oduzeti vreme, energiju, život, već i ljude koji vas okružuju. Mi svi utičemo jedni na druge. Kada svi rade nešto, i vi počnete to da radite. Život je veoma zarazan, i svi unapređuju svoju ličnost - zato vam je to i palo na pamet.

Ali nema potrebe da to radite. Vi niste deo stada, niste deo rulje. Imajte samopoštovanja, ali poštujte i druge. Budite ponosni na svoju slobodu. Kada ste ponosni na svoju slobodu, želite da i drugi budu slobodni, zato što ste u svojoj slobodi našli mnogo ljubavi i sklada. Poželećete da svi na svetu budu slobodni, puni ljubavi.
Ovo je moguće jedino ako ste originalni - to se ne može pokupiti usput, i ne može biti nešto lažno, već nešto što raste u vama, što ima korene u vašem biću, što cveta kad mu je vreme. A čovekova jedina sudbina je da procveta, to je jedini način života koji ima značaj.

Ličnost nema korene; ona je plastična, lažna. Nije teško odbaciti je; potrebno je samo malo hrabrosti. Siguran sam da svako ima toliko hrabrosti, samo što je ne koristi. Jednom kada pokažete svoju hrabrost, aktiviraće se izvori u vama koji su do tada bili uspavani, i vi ćete imati više hrabrosti, više pobunjeničkog duha. Započećete revoluciju u sebi.
Kada započnete revoluciju u sebi, to je razlog za radost, zato što ste tako ispunili svoju sudbinu. Vi ste prevazišli običnu rulju, uspavanu gomilu.

Šta znači kad kažete: „Samo budi ono što jesi"? Kako mogu da budem ono što jesam kad ne znam ko sam? Znam šta volim, šta ne volim, koje su mi sklonosti, ali sve to mi deluje kao rezultat programiranog biokompjutera zvanog um. Da li biti ono što jesmo znači da treba da se sačuvamo od sadržaja uma?

Da, upravo to znači - živeti svestan život. Biti svestan kako je sve mozak programiran, biti svestan svih impulsa, želja, sećanja, maštanja... Svega što um može da uradi. Čovek ne treba da bude deo toga, već da se odvoji - da vidi ali ne i da bude - i da posmatra.

Najosnovnija stvar koju treba da zapamtite jeste da ne možete da posmatrate svoj proces posmatranja. Jer ako posmatrate svoj proces posmatranja, onda ste vi posmatrač, a ne objekt posmatranja. Stvar je u tome što ne možete da prevaziđete svoje biće; ne možete izaći van sebe. Vrlo lako možete posmatrati bilo koju misao, bilo koju emociju, ili osećanje. Samo jednu stvar ne možete da posmatrate, a to je proces posmatranja. Ako uspete to da uradite, znači da ste promenili fokus; sada ste sekundarni posmatrač. Možete se vratiti nazad, ali ne možete izbeći proces posmatranja, zato što ste to vi; vi ne možete biti drugačiji.

Dakle, kada kažem: „Budite ono što jeste", govorim vam da budete neprogramirana, neuslovljena svest. Kao takvi ste došli na ovaj svet, a prosvetljena osoba kao takva napušta ovaj svet. Živi u ovom svetu, ali ostaje odvojena.
Jedan od najvećih mistika, Kabir, napisao je divnu poemu o tome. Sve njegove poeme su jednostavno savršene; nema boljih. U jednoj od svojih poema kaže: „Vratio bih dušu, onoliko čednu, onoliko čistu koliko je bila kada sam je dobio u trenutku kada sam se rodio. Vratio bih je u takvom stanju kada umrem."On govori o svesti, koja je ostala neuprljana. Ceo svet je mogao da je zaprlja, ali ona je uspela da se sačuva.

Samo treba da se čuvate, i onda ništa ne može uticati na vas. Ako ne padnete pod bilo kakav uticaj sačuvaćete svoju čistotu, a ta čistota svakako donosi inovativan život, radost postojanja - otkriva sva blaga kojima ste obdareni.
Ali čovek se vezuje za male stvari koje ga okružuju i tako zaboravlja šta je u stvari. To je najveće životno otkriće i najradosnije hodočašće koje vodi ka istini. Ne morate biti asketa, ne morate se protiviti življenju; ne morate se odreći sveta i otići u planine. Možete ostati tu gde ste, i samo nastaviti to što radite. Poboljšajte samo jednu stvar: šta god da radite, radite svesno, makar to bio i najmanji pokret tela ili beznačajna misao - i nakon svakog takvog postupka postaćete svesni toga da je vaše biće lepo, bogato i večno.

Osho
izvodi iz knjige "Onostrane dimenzije"[You must be registered and logged in to see this image.]
Ja ne smatram da Kuran i Gita govore iste stvari. Kuran kaže sasvim različite stvari. Kuran ima zasebnu harmoniju, i to je njegova originalnost i jedinstvenost. Kada bi Kuran govorio iste stvari koje govori Gita, tada ne bi imao nikakvu vrijednost. Biblija kaže sasvim različite stvari, bilo od Kurana bilo od Gite. Svaki od tih svetih spisa ima svoju specifičnu harmoniju. Mahavir ne kaže iste stvari kao i Buda: oni govore sasvim različitim jezicima.

Međutim, kroz te različite sisteme, na kraju dostižeš isti cilj. Zato insistiram na naglasku jedinstvenosti Vrhovnog iskustva, a ne na zasebnosti puteva. Moj naglasak bazira se na činjenici da svi ovi putevi na kraju dostižu jednu dimenziju u kojoj više ne postoji razlika.

Prije sam rekao da nakon što se probudite, uspijevate da se sjetite vaših snova maksimum do sat vremena. Na isti način, nakon što se osoba ponovo rodi, prvih šest mjeseci uspijeva da se sjeti gotovo svega. Vremenom, sjećanje se polako gubi. Osoba koja ima veoma razvijenu imaginaciju, ili veliki senzibilitet, možda će se sjećati malo duže, ali samo ako se izvježbala i učinila pokuse svjesnosti u svom prijašnjem životu. Tada će biti u stanju da se sjeća malo duže.

Način na koji ste ujutro obavijeni maglom snova, barem sat vremena i uveče jedan sat prije spavanja, sjena sna će se spuštati na vas. Na isti način, smrt započinje da vas obavija svojom sjenom šest mjeseci prije. Smrt se može predvidjeti šest mjeseci ranije; kada se sjena smrti započinje spuštati nad tobom, došao je trenuak da se pripremiš.

Sat koji prethodi snu, kada sjena sna započinje da se spušta na tebe, trenutak je u kojem si najpodložniji. Ne postoji drugi trenutak u kojem si više podložan, jer u tom trenutku već si poluuspavan. Sve religije svijeta su zato odredile vrijeme za molitvu na sat koji prethodi snu i sat koji slijedi nakon buđenja. (...)

Jutarnji sat i sat koji prethodi snu, beskrajno su važni. Šest mjeseci koji slijede nakon rođenja, i šest mjeseci koji prethode smrti, takođe su važni. Ko nije u stanju da oplodi sat sumraka, neće shvatiti važnost i vrijednost ovih šest mjeseci.

Nekada su postojale civilizacije koje su do tančina poznavale oba ova fenomena. Poznavale su ogromnu vrijednost šest mjeseci koje slijede nakon rođenja. Temeljni elementi mogu biti prenijeti djetetu u prvih šest mjeseci života. U tom periodu dijete je najotvorenije i najpodložnije za sugestiju. To je zora njegova života. Kada taj period prođe, vrata se zatvore i tada sve postaje mnogo teže.

Pogledamo li vrijeme Bude ili Mahavira, iznenadiće konstatacija da su najbolji umovi one generacije svi bili religiozni. U našoj civilizaciji, pogledamo li današnjeg religioznog čovjeka, primjetićemo da je on najmanje inteligentan. U ono vrijeme svi lideri, oni što su dostigli jednu vrlu poziciju, bili su religiozni. Danas samo seljaci, ljudi sa sela, nazadne osobe jesu religiozne. Najinteligentnije osobe naše generacije uopšte nisu religiozne. To znači da religija ne korača ispred čovjeka.

Gurdžijev je običavao da kaže: "Sve što štedim je izgubljeno, a sve što dajem je moje. Sve što sam dao, još je sa mnom, a sve što sam sakupljao je nestalo, otišlo." Istina, ti imaš samo ono što podijeliš. Ljubav nije vlasništvo koje treba štedjeti, ono je blistavo i miris koji se mora dijeliti, a što više dijeliš, toga više imaš; što manje daješ, manje i dobijaš. Što više dijeliš to više i dobijaš, više se rađa iz tvoje najdublje unutrašnjosti, to je beskonačno, više još više donosi. Pusti vodu sa izvora i još više će nabujati. Ne pustiš li tu vodu, zatisneš li izvor, brzo će postati jadan i neće još dugo vrelo djelovati. Malo po malo će izvor presahnuti, biti odsječen; a voda koja je u izvoru će nestati, biće ustajala, prljava. Voda koja teče je svježa...ljubav koja se daje je svježa.

...čovjek pokušava da živi u knjizi za kuvanje, a zaboravio je da kuva hranu. On samo uči iz knjige kako treba spremati hranu, a gladan je čitavo vrijeme, umire u međuvremenu, a da i ne shvati da ne može živjeti iz knjige. To je ono što se dogodilo: ljudi su potpuno zaboravili da duhovnost treba živjeti. To je nešto što treba probaviti. To je nešto što treba da procirkuliše tvojom krvi, postane tvoja kost, tvoja prava srž. Nije dovoljno samo razmišljati o tome. Razmišljanje je najpogrešniji dio tvog bića. Ti treba da to apsorbuješ.

Postoje četiri L: Life (Život), Love (Ljubav), Laughter (Smijeh), Light (Svjetlost).

I oni se događaju upravo tim redoslijedom.

"Tvoje je samo ono sto das,,," lijepo covjek pjeva:)

Samo reci...

Ljubljeni Osho,
Tokom Vašeg prvog predavanja o Ashtavakri mnogo je ljudi plakalo iz dna
duše. Što to znači? Jesu li ljudi koji su plakali slabići, ili je to
snaga Vašeg glasa? Molim, bacite nešto svjetla na to.

Jedno je sigurno: ovaj koji je pitao je neosjetljiv.. On u suzama vidi
samo slabost. Jasno je da su u njegovim očima suze presušile, oči su
postale neplodne kao pustinja. Na njima ne cvate cvijeće - suze su
cvijeće očiju.
Osjećaji onoga što je pitao mrtvi su. Njegovo je srce blokirano. On živi
samo preko intelekta. Dao je posljednje obrede svojim mrtvim
osjećajima. Mora da on živi u mislima. Ljubav i suosjećanje, pogled na
život, romantika, blaženstvo - on mora da je podbacio te mogućnosti. Tu
nema strujanja. Njegovo srce, mora da je isušeno kao pustinja. Tako je
prva stvar koja je doprla do njega, kod ljudi koji plaču, bila da su
slabići.
Tko ri je rekao da su suze znak slabosti. Ne, one nisu znak slabosti,
one ukazuju na osjećaje, pokazatelj jačine osjećaja. I upamti, osjećaji
su jači od misli. Kao što sam prije rekao, prvi nivo su aktivnosti,
zatim nivo mišljenja, osjećaja, zatim centar svjedočenja.
Osjećaj je najbliži svjedočenju.
Obožavanje je najbliže božanskome. Akcija je jako daleko; putovanje od
tamo jako je dugačko. Misao je također daleko, isto tako je put dug.
Obožavanje je vrlo blizu.
Upamti, suze nisu nužno povezane sa nesrećom, iako ljudi smatraju da
postoji samo jedna vrsta suza - one povezane s nesrećom. Suze također
teku iz suosjećanja, suze također teku zbog radosti, u zahvaljivanju, iz
zahvalnosti. Suze su samo znak da se nešto događa unutra, nešto što je
teško zadržati - nesreća ili radost. Unutra se događa nešto tako obilno
da počne preplavljivati. Ako je to tuga - tako duboka tuga da ju je
teško zadržati iznutra, poteći će sa suzama. Suze rasterećuju. Suze su
ventil.
Suze ne moraju nužno biti povezane sa tugom ili radošću - one su
povezane sa preobilnošću. Sve što postane pretjerano, suze će iskupiti i
isprati. Dakle, kod onih koji su plakali mora da je došlo do preobilnih
emocija, mora da je neka slatka bol ušla u njihova srca. Mora da su
čuli žuborenje nepoznatog. Zraka dalekog, nepoznatog, dotakla je srce.
Mora da je nešto sišlo do njihove tame. Neka je strelica ispunila
njihovo srce bolom i ekstazom - oni nisu mogli zaustaviti srce.



mali deo..

JA NISAM TUZAN-JA SAMO OSECAM TUGU


Ne poistovećuj se sa tugom. Budi svedok i doživi trenutak tuge jer tuga ima vlastitu lepotu.
Ti nisi nikada posmatrao. Uvek si se sasvim poistovećivao, tako da nisi ni mogao dospeti do trenutka kada tuga pokaže vlastitu lepotu. Ukoliko budeš posmatrao, bićeš iznenađen kakav si doživljaj propuštao. Pogledaj – kako nikad nisi tako duboko srećan kao kad si tužan. Tuga ima svoju dubinu, a sreća je površna. Samo posmatraj srećne ljude. Takozvani srećni ljudi, zabavljači i zabavljačice po klubovima, po hotelina gde ih možeš naći, pa i u pozorištima – uvek su nasmejani i veseli. Ti ćeš ih uvek zateći prizemljene i površne. U njima nema nikakve dubine. Ta sreća je nalik talasima sa površine – površan život. Tuga ima dubinu u sebi. Kada si tužan tada nisi nalik talasima sa površine; to je nalik pravoj dubini Pacifika – milje i milje su do toga.

Okreni se dubini i posmatraj. Sreća je bučna, tuga ima tišinu u sebi. Sreća je, možda, nalik danu, tuga liči na noć. Sreća je, možda, kao svetlost, tuga je kao mrak. Svetlost dođe i ode, a tuga ostaje – ona je večna. Svetlost se ponekad dogodi, a mrak je uvek tu.

Ako bi se suočio sa tugom, sve ove stvari bi doživeo. Iznenada bi postao svestan da je tuga tu kao cilj. Tada ti posmatraš i svedočiš – i onda iznenada postaješ srećan. Tako divna tuga, cvet tame, cvet beskrajne dubine. Kao neki ambis bez dna, tako tih, tako muzikalan – nema nikakve buke, ništa što remeti. Svaki covek može padati i padati u taj beskraj, i izaći iz njega sasvim osvežen. To je pocinak.

Sve zavisi od stava. Kada si tužan, ti misliš da ti se dogodilo nešto ružno. Postoji objašnjenje da se tada nešto loše dogodilo, i tada pokušavaš da pobegneš od toga; ti nikada ne meditiraš na tome. Tada obično odlaziš na neki prijem, u klub, ili , pak, uključiš televizor ili radio, ili uzmeš da čitaš novine – bilo šta, samo da zaboraviš na to. To je veoma loš stav koji si usvojio – da je tuga nešto loše. Ništa nije loše u tome. To je samo druga strana života.

Sreća je jedna strana, tuga je druga. Blaženstvo je jedna strana, a očaj je druga strana. Život se sastoji od oba. Život sačinjen samo od blaženstva ima širinu, ali nema dubinu. Život od tuge ima samo dubinu, ali nema širinu. A život sa obe strane je multi-dimenzionalan, on se kreće u svim pravcima. Pogledaj statuu Bude ili pogledaj ponekad u moje oči, i videćeš oboje: blaženstvo, mir, a i tugu, takođe. Ti ćeš naći u njima blaženstvo koje ima i tugu, jer im tuga daje dubinu. Pogledaj Budine statue: poseduju i blaženstvo, ali je i tuga u njima. Pravo značenje reči tuga daje ti pogrešno objašnjenje – da nešto nije u redu. To je samo tvoja interpretacija.
Po meni, život je u celini dobar. I kada shvatiš život u njegovoj potpunosti, tek tada možeš slaviti život; u protivnom, to nije moguće. Slavlje nije uslovljeno određenim stvarima: kada sam srećan, onda ću da slavim; ili, ako sam nesrećan, ja neću slaviti. Slavlje je bezuslovno – ja slavim život. Ako život donese tugu – u redu, ja ću to slaviti. Donese li život sreću – dobro, ja ću slaviti.
Slavlje je moj stav neuslovljen onim što život donese.