O FILOZOFIJI..........

Filozofija je nastala u antičkoj Grčkoj na prelasku iz VII u VI vek p.n.e. Sama reč filozofija vuče koren iz grčke reči philos što znači ljubav, strast, prijatelj, težnja i reči sophia što znači mudrost. Kovanica philosophia se zadržala do današnjeg dana u većini jezika, a u naš jezik je došla preko nemačkog kao filozofija (iako je pravilnije filosofija). Filozofija je, dakle, ljubav ili strast prema mudrosti, a čovek koji se bavi filozofijom se naziva prijatelj mudrosti (filozof). Postoji još milion definicija pojma filozofije i teško je naći dva filozofa koji pod tim pojmom podrazumevaju isto. Meni se lično, pored gore navedene definicije, najviše sviđa definicija da je filozofija samorazvitak svesti kroz istoriju.

Filozofija nije jedina duhovna delatnost. Pored nje tu su religija, umetnost i nauka. Svaka od predhodne tri duhovne delatnosti ima poseban odnos sa filozofijom, svaka od njih ima sličnosti i razlike sa njom.

Religija i filozofija imaju isti cilj a to je da objasne koji je prvi uzrok svih stvari i koja je svrha ljudi na ovom svetu. Razlika je u tome što se u filozofiji koristi racionalno, logičko, argumentovano ispitivanje dok su u religiji odgovori već dati u vidu dogme i samim tim se ne smeju dovoditi u pitanje. Čim osoba počne da sumnja i dovodi u pitanje dogmatski date odgovore ona više nije vernik. Dok se u filozofiji koristi razum u religiji se čovek oslanja na osećanja.

Umetnost podrazumeva stvaranje umetničkog dela koje zadovaljava kriterijume lepote. I filozofija i umetnost u sebi sadrže stvaralačke elemente. Može se uočiti da je ideja napretka u pogledu stvaranja umetničkih i filozofskih dela slična. Ipak, za razliku od filozofije u kojoj se insistira na racionalnosti, umetnost, naprotiv, insistira na iracionalnosti radi kreativnijeg i lepšeg stvaranja umetničkih dela.

Nauka je razumsko znanje o svetu i prirodi uopšte. U nauci se eksperimentalnim iskustvom, posmatranjem i straživanjem dolazi do opštih zakona koji vladaju u prirodi. Do XVII veka filozofija i nauka su se smatrale istim disciplinama (pogotovo u antičkoj Grčkoj gde je cilj nauke kao teorije bio vezan za znanje radi samog znanja). U XVII veku je nauka počela da se shvata kao alat za sticanje moći nad prirodom i takvom se smatra i dan danas. Ipak, nesumnjiv je uticaj filozofije i posebnih nauka jedne na drugu. Mnoga značajna područja stvarnosti bi bila zanemarena ukoliko bi se saznanje svelo samo na saznanje posebnih nauka. Mnoge naučne teorije kao i problemi negativnihposledica primene nauke ne mogu se rešiti u samim naukama, već je potrebna pomoć filozofije.

Filozofija za svoj predmet izučavanja nema ništa konkretno. Predmet izučavanja u filozofiji predstavlja sve ono što na bilo koji način postoji, svet kao celinu, ali ne kao ispitivanje pojedinačne stvari, nego ispitivanje onoga što je u stvarnosti bitno, ispitivanje osnovnih temelja, razloga, svrhe i smisla postojanja sveta i čoveka. Na osnovu toga postoje i različite filozofske discipline koje daju odgovore na različita pitanja:

1) Ontologija - Šta jeste?

2) Metafizika - Koji je prvobitni uzrok svega?

3) Logika - Šta je istina?

4) Etika - Šta je dobro?

5) Estetika - Šta je lepo?

6) Filozofska antropologija - Koja je suština čoveka?

7) Gnoseologija - Šta je saznanje?

8) Aksiologija - Šta je vrednost?

Potrudio sam se da u što kraćem obliku napišem ovaj zaostali uvod u filozofiju. Nadam se da je izlaganje bilo dobro sažeto i da ste ga razumeli. Sada kada sam ga napisao mogu mirne glave da razmišljam o novim temema koje će biti objavljene na ovom blogu.

ivan petrovic

Filozofija kao istraživanje ljudske prirode

Oni [filozofi] posmatraju ljudsku prirodu kao predmet filozofskog razmišljanja i ispituju je pažljivo kako bi našli one principe koji upravljaju našim razumom, pobuđuju naša osećanja i navode nas da hvalimo ili da kudimo neki određeni predmet, delovanje i ponašanje.
Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 58.

Sagledavanje stvarnosti kao cilj filozofije

Onda čujmo i govorimo dalje sećajući se onoga čime smo započeli kad smo utvrdili kakva treba da bude priroda savršenog čoveka. Njega je, ako se sećaš, najpre vodila istina, za kojom on svuda i na svaki način mora da ide, ako nije bukač i ako ima bilo kakve veze sa filozofijom.

- Zaista smo tako rekli.

- A zar već samo to nije sušta suprotnost mnenju koju danas ljudi imaju o njemu?

- Jeste.

- Zar onda, braneći ga, nećemo postupiti dobro ako kažemo da je onaj ko je željan znanja prirodno sklon da se bori za ono što jest , a ne da ostaje pri onim mnogim pojedinim stvarima za koje se samo pomišlja da jesu? Reći ćemo da on ne ostaje pri tome, nego ide napred, ne slabeći svoj napor i žudnju, sve dok prirodu onog, što svaka stvar po sebi jest, svojom dušom ne shvati i u njoj tako reći sudeluje kao u onom što je njoj srodno.
Platon, Država, str. 180. (490a)

Cilj filozofije je istina

Mnenje je subjektivna predstava, proizvoljna misao, uobraženje koje može biti kod mene ovakvo ili onakvo, a kod drugoga drugačije; - jedno mnenje je moje , ono ne predstavlja neku u sebi opštu misao koja je nešto po sebi i za sebe. Filozofija u sebi nema nikakvih mnenja, - nikakva filozofska mnenja ne postoje. Čim neko, - pa čak i kada je to neki istorio-pisac filozofije - govori o filozofskim mnenjima, odmah se vidi da je lišen osnovnog filozofskog obrazovanja. Filozofija je objektivna nauka istine, nauka njene nužnosti, pojmovno saznanje, a ne neko mnenje, niti neko mnenje, niti neko ispredanje mnenja.

G. W. F. Hegel, Istorija filozofije str. 18.

Praktična strana filozofije

Kod svake veštine i zanimanja, čak i kod onih koji se najviše tiču života i aktivnosti, možemo primetiti da duh tačnosti, na kakav god način bio stečen, sve njih usavršava i čini korisnijima za društvo. Pa ako filozof i može živeti daleko od poslova, duh se filozofije, ako ga neki brižno neguju, mora postepeno širiti čitavim društvom i podariti svim veštinama i zanimanjima sličnu tačnost. Političar će steći veću opreznost i oštroumnost u delenju i uravnotežavanju moći, pravnik više metode i finije principe u svom zaključivanju, a vojskovođa više pravilnosti u svojoj službi i više opreznosti u svojim planovima i postupcima. Stabilnost modernih vladavina, nasuprot starima, i tačnost moderne filozofije jednakomerno su rasli, a to će se verovatno i dalje događati.
Dejvid Hjum, Istraživanje o ljudskom razumu, str. 62.

Lično angažovanje u filozofiji

Šta je onda obrazovanje? Trebalo bi da verujem da je to kurs kroz koji pojedinac prolazi kako bi samog sebe dostigao; a onome ko ne želi da pohađa ovaj kurs, vrlo slabo pomaže čak i to što je možda rođen i u najprosvećenijem dobu.
Seren Kjerkegor, Strah i drhatanje, str. 200.



Sada je prilika da na ovom mestu, gde će se kasnije nalaziti komentar filozofije prikazane u poglavlju, opišemo strukturu stranica ovog sajta (isto se ponavlja i u knjizi). Njena poglavlja imaju tri dela. U prvom delu, koji predstavlja uvod u učenje nekog filozofa ili grupe filozofa, opisani su njihovi stavovi savremenim rečnikom, ali ipak sa ciljem da se što vernije prikažu osnovne i najpoznatije crte te filozofije. Drugi deo predstavljaju citati iz dela filozofa. Njihova svrha je u izvornom upoznavanju čitaoca sa idejama, stilom i rečnikom koje filozofi koriste. Citati su birani tako da se u njima nalaze one iste ideje nekog filozofa koje su prikazane i u prvom delu poglavlja. Na kraju, komentar bi trebalo da poveže pitanja iz prikaza sa svakodnevnim iskustvom ili sa idejama drugih filozofa i tako napravi prelaz ka sledećoj lekciji.

Elizabeta Petakovic

O «ONTOLOŠKOM DOKAZU» BOŽIJE EGZISTENCIJE ANSELMA KENTERBERIJSKOG
STAVOVI SV. BONAVENTURE, SV. TOME AKVINSKOG I DUNSA SKOTA



U drugoj polovini XI veka, nastaje «ontološki dokaz» Božije egzistencije. Ovaj argument je otkrio Anselm Kenterberijski, i , može se slobodno reći, time ostavio dubok trag u istoriji filozofije. No, sama istorija ovog dokaza kreće se od njegovog zapostavljanja u XII i početkom XIII veka, odbacivanja od strane sv. Tome Akvinskog i ponovnog uspostavljanja u kartezijanskoj filozofiji. Lajbnic je smatrao da se može osnažiti pridodavanjem dopune koja će dokazati da je Bog moguć, a Kant je bio uveren da ga je zauvek oborio stavom da «egzistencija» nije jedan predikat (jer bi iskazi o postojanju bili analitički, a oni su sintetički). No, bez obzira na Kantovo tvrdjenje, ontološki argument se ponovo javlja u osnovi Hegelovog sistema.
Ova zaista impresivna istorija je donekle pomračena činjenicom da dokaz nikad nije bio prihvaćen od strane teologa i da je bio potpuno zanemaren sve do druge polovine XIII veka. Sa pojavom sv. Bonaventure, zatim sv. Tome Akvinskog, a nešto kasnije i Dunsa Skota, ovaj dokaz dobija na aktuelnosti. Sva tri velika sholastičara imala su različite stavove prema ontološkom argumentu. Ali, pre svega treba nešto reći o samom Anselmovom dokazu.

ANSELMOV «ONTOLOŠKI DOKAZ» BOŽIJE EGZISTENCIJE
Anselm Kenterberijski je svoj dokaz izneo u delu Proslogion seu Alloqvium de Dei Existentia. Sam dokaz počinje pojmom Boga kao onog bića od koga ništa veće ne može da se zamisli (aliquid quo nihil maius cogitari possit), dakle – odredjujemo «Boga» kao najviši mogući objekat misli. No, ukoliko imamo situaciju da takvo biće postoji samo u našem subjektivnom pojmu, možemo zamisliti jedno veće biće – biće koje postoji i u objektivnoj stvarnosti. Iz ovoga sledi da je ideja o Bogu kao apsolutnom savršenstvu nužno ideja o postojećem biću, pa Anselm zaključuje da niko ne može istovremeno da ima pojam Boga i da poriče njegovo postojanje.
Ubrzo po Proslogionu izlazi delo Liber pro Insipiente adversus Anselmi in Proslogio rationationem, čiji je autor kaludjer Gaunilo. U njemu iznosi primedbu da imati pojam o nekoj stvari ne obezbedjuje njeno vanmentalno postojanje, pa Anselm vrši prelaz sa logičkog na realan nivo. Tada Gaunilo daje čuveni primer sa «rajskim ostrvima», koja bi, ako bi se primenio Anselmov dokaz, morala postojati negde zato što možemo da ih zamislimo. Anselm odgovara u delu Liber Apologeticus contra Gaunilonem respodentem pro Insipiente, i pri tome poriče analogiju, jer pojam o rajskim ostrvima nije pojam o nečem što mora da postoji, dok pojam Bog jeste pojam o nužno postojećem biću. Tako se Anselm, bar na kratko, odbranio. Prigovori koje će mu čitava dva veka kasnije uputiti sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, zaista će uzdrmati njegov dokaz, tako da se nikad više neće javiti u tom obliku.

SV. BONAVENTURA – URODJENA IDEJA O SAVRŠENOM
Anselmov dokaz sv. Bonaventura razmatra u dva dela: u Komentaru Sentencija Petra Lombardjanina i u De Misterio Trinitatis. Za potpuno razumevanje stanovišta sv. Bonaventure o ontološkom argumentu treba navesti njegov stav da argumenti iz spoljnjeg sveta pretpostavljaju izvesnu svest o Bogu (kako duh može da zna da su čulne stvari nesavršene ako prethodno nema svest o savršenosti?).
Sv. Bonaventura s pravom nagoveštava problem koji nastaje u slučaju kad neko ima pogrešan pojam o Bogu (ako ne shvata da je Bog aliquid quo nihil maius cogitari possit). Istovremeno sa uvidjanjem pojma Boga, um uvidja da Božija neegzistencija ne može ni da se zamisli.
Za Gaunilovu primedbu sv. Bonaventura kaže da ne postoji analogija kod primera sa najboljim od svih mogućih ostrva. Dok u pojmu Boga od koga se ne može zamisliti veće nema kontradikcije, pojam «ostrva» od koga se ne može zamisliti bolje jeste oppositio in adiecto («ostrvo» označava nesavršeno biće, a «Bog» - savršeno).
Dakle, Bonavetura pretpostavlja urodjenu ideju o savršenom, koja je Božiji otisak u duši (duša dobija ideju o savršenom, tj. stvara ideju o savršenom u svetlosti Boga, preko božanske iluminacije). Ideja o savršenom nije ništa negativno, čije bi ostvarenje u konkretnoj egzistenciji moglo da se negira, jer prisustvo same te ideje nužno povlači Božiju egzistenciju.

SV. TOMA AKVINSKI – NEMA A PRIORI SAZNANJA O BOŽIJOJ PRIRODI
Anselmovim dokazom Toma Akvinski se bavio u dva dela: u Summa contra Gentiles i u Summa Theologica . Svoju primedbu sv. Toma započinje pitanjem koje smo već mogli naslutiti kod sv. Bonaventure, da ne zamišlja svako Boga kao «ono od čega se ništa veće ne može zamisliti». Toma Akvinski Anselma optužuje da je izvršio nedopušten prelaz sa idealnog na realan nivo.
Iz tvrdnje da se Bog zamišlja kao biće od koga se ništa veće ne može zamisliti, ne sledi nužno da postoji takvo biće (tj. ne sledi da postoji nezavisno od toga što ga zamišljamo, odnosno van naše svesti). Ovo, samo po sebi, nije dovoljno da opovrgne Anselmovo zaključivanje, jer zapostavlja poseban karakter Boga kao bića od koga se ništa veće ne može zamisliti. Takvo biće je svoja vlastita egzistencija i ako je za takvo biće moguće da egzistira, onda ono mora da egzistira. A bilo bi apsurdno govoriti o samo mogućem nužnom biću.
Ali, Akvinski dodaje da razum nema nikakvog saznanja a priori o Božijoj prirodi (zbog slabosti razuma nismo u stanju da razaberemo a prirori pozitivnu mogućnost najvišeg savršenog bića, bića čija esencija istovremeno je njegova egzistencija). Ovo učenje kulminira stavom da do saznanja egzistencije takvog bića ne dolazimo analizom ili razmatranjem njegove ideje, već a posteriori, tj. razmatranjem argumenata koji potiču iz njegovih učinaka.

DUNS SKOT – POTEST COLORATI
Duns Skot se bavi Anselmovom argumentacijom u delu Opus Oxoniense. Da bi bio validan, i da bi ga kasnije sam koristio, Duns Skot «ulepšava» Anselmov dokaz. Coloratio se sastoji u ukazivanju na činjenicu da se ne vidi nikakva protivrečnost u ideji najsavršenijeg bića (jer, «ono što u mišljenju uključuje protivrečnosti (tj. ima je za posledicu), jeste nemišljivo...».).
Ovako «ulepšani» dokaz iz prve glave Proslogiona Skot koristi na sledeći način: Glavna ideja je da se dokaže da je ideja summum cogitabile neprotivrečna, a zatim da se pokaže da ako je summum cogitabile moguće, onda mora i da egzistira. Tvrdnjom da se može bolje spoznati ono što je u stvarima, nego ono što je smo u umu (ono što realno egzistira je vidljivo ili neposredno saznatljivo, a ono što je takvo da može neposredno da se sazna jeste «veće» od onoga što je samo zamišljivo, ili može da se sazna jedino apstraktnim mišljenjem). Iz ovoga proizilazi da summum cogitabile mora realno postojati.
Skot je Anselmov dokaz smatrao ne demonstrativnim dokazom, već persuasiones probabiles .
Dakle, Skot Anselmov dokaz koristi kao pomoćni argument, da bi pokazao šta sadrži ili povlači ideja Boga.

ZAKLJUČAK
Znači, kao što je već rečeno, jedina reakcija na Anselmov Proslogion, nakon njegovog objavljivanja, bila je Gaunilova Knjiga o laičkom mišljenju, i to je bi jedini prigovor napisan za Anselmovog života. Dva veka kasnije, tri vrsna mislioca, sv. Bonaventura, sv. Toma Akvinski i Duns Skot, nisu mogli da ne odreaguju na ontološki dokaz, doduše, svaki na svoj način.
Bonaventura je naglašavao mogući problem koji nastaje u slučaju da neko ima pogrešan pojam o Bogu, čime zanemaruje logički aspekt problema, a u prvi plan stavlja psihološki. Akvinski ga u potpunosti odbacuje, tvrdeći da je Anselm bespravno prešao sa idealnog na realan nivo. Ali, to pobijanje dokaza ne pruža nikakav osnov za pretpostavku da je njegov zaključak – Božija egzistencija - netačan. Duns Skot ga, pak, ulepšava, ali samo da bi ga upotrebio da dokaže da summum cogitabile mora realno postojati, a zatim ga odbacuje, nazivajući ga verovatnim uverenjem.
Već ovi prigovori nagoveštavaju ono što će mnogo kasnije moderna logika dokazati – netačnost ovog argumenta kao rezultat analize pojma «egzistencije» (što je jedno čisto formalno pitanje). Ali, baš zbog tog prvenstva, ovi prigovori zauzimaju značajno mesto u istoriji filozofije.

Ova tema je odlična,ali mogla su se postaviti neka pitanje da se može komentirati na ovu temu..

Mogu li nam znanja iz područja filozofije , koje posjedujemo , koristiti u životu ?

Pitanje je kompleksno jer filozofija kao znanstvena disciplina zadire u sve pore i aspekte života .
Navešću samo neke ; nastanak ljudske vrste , postanak svemira ,
podrijeklo rasa , socijalizam , demokracija , kloniranje , potpomognuta
oplodnja , eutanazija , samoubojstvo , začeće ...
Ovo su neki od aspekata čija se pitanja razmatraju i sa filozofskog stanovišta .

Sta bi bilo kad bi bilo,i ako bi bilo,zasto bi bilo tako...

"Filozofija je majka svih nauka".


Filozofija teži da shvati i objasni čoveka, svet i njihov nastanak, kao i njihovo uzajamno delovanje.
Filozofija teži da otkrije:

• životnu mudrost
  
• razumevanje i objašnjenje sveta u celini
  
• ispitivanje čovekovog položaja u svetu
  
• ispitivanje čovekove potrebe za apsolutom (Bogom)
  
• istraživanje vrednosti istine, dobra i lepote
  
• kritičko preispitivanje pretpostavki naših uverenja i znanja, kao i analiza osnovnih pojmova pomoću kojih ih izražavamo
  
• istraživanje pravila ljudskog razuma kako bi se unapredilo jasno mišljenje
  

Prema Aristotoelu filozofija je nauka koja ispituje prve principe i prve uzroke stvarnosti. Sve nauke su, kaže on, potrebnije od nje, ali nijedna nije bolja.
Za Hjuma filozofija kao znanje o istini treba da se ograniči na to da objasni samo percipacija (utisaka i ideja) u svesti, ali ne i u stvarnosti iznad svesti.
Za Dekarta filozofija znači proučavanje mudrosti. A sama mudrost predstavlja opreznost u postupcima i savršeno znanje o svim stvarima koje čovek može i treba da zna da bi upravljao svojim životom i očuvao svoje zdravlje.

FILOZOFSKE DISCIPLINE

• Ontologija, odnosno metafizika, proučava osnove celokupne stvarnosti, ili biće svega bivstvujućeg. Biće je tokom istorije filozofije tumačeno kao temelj postojanja celokupne stvarnosti, koji nije ničim uslovljen, kao apsolut ili supstancija. Sama supstancija imala je tokom istorije filozofije različita određenja: ideja kod Platona, bivstvo (ousia) kod Aristotela, duh i materija kod Dekarta, apsolutni duh kod Hegela, volja za moć kod Ničea...
  
• Teorija saznanja ili epistemologija bavi se problemom saznanja. Umesto ovog pojma upotrebljava se i pojam gnoseologija. Nazivi potiču od grčkih reči gnosis i episteme (saznanje). Njenim osnivačem smatra se engleski filozof Džon Lok. Teorija saznanja proučava uslove mogućnosti, poreklo i granice ljudskog saznanja.
  
• Filozofija nauke proučava elemente naučnog istraživanja i njegovu vrednost. Ona se bavi naučnim postupcima (metodama) i modelima dokazivanja, problemima predstavljanja naučnog znanja, metafizičkim pretpostavkama nauka, problemom rasta naučnog znanja itd...
  
• Logika je filozofska disciplina koja se bavi osnovnim oblicima mišljenja, pojmovima, sudovima i valjanim postupcima zaključivanja.
  
• Etika (filozofija morala) proučava moral, odnosno motive, ciljeve i norme čovekovog delovanja i moralnog prosuđivanja. Sama reč potiče od grčke reči ethos - običaj. Najveći doprinos etici u istoriji filozofije dali su Sokrat, Platon, Aristotel, Kant i Mil.
  
• Filozofija politike je grana filozofije koja se bavi pojmovma i argumentima političkog mišljenja. Glavni problemi kojim se ona bavi su: suština političke moći i mogućnosti njenog ograničenja, problem društvene pravde, problem slobode, problem društvenih ustanova, među kojima posebno mesto zauzima država, i sl.
  
• Aksiologija (grč. axios - vredan, dostojan divljenja) je grana filozofije koja sa bavi vrednostima, kao što su: moralne, religijske, umetničke, naučne, političke i dr.
  
• Estetika je filozofska disciplina koja se bavi posebnim oblikom ljudskog stvaralaštva - umetnošću.
  
• Filozofska antropologija (grč. anthropos - čovek) bavi se suštinom, odnosno prirodom ljudskog bića.
  

Prvi filozofi, tzv. presokratovci, prvenstveno su se bavili proučavanjem prirode. Zato se često nazivaju i fizičari. Oni su nastojali da pomoću razumski zasnovanih dokaza utvrde prvobitne principe svih stvari. Tragali su za svrhom ili smislom bića-bivstva – onoga što jeste, što čini ili omogućava postojanje zasebnih bića. Taj napor mišljenja pretpostavljao je razvoj pojmovnog poimanja, u čijoj osnovi stoji čuđenje nad činjenicom postojanja, odnosno razumska radoznalost pred zagonetkama prirode i kosmosa.
Nezavisno od toga, izvesno je da su oni nastojali da zdravorazumskim zaključivanjem i uz izvesne analogije sa mitološkim predstavama prevladaju razliku između očiglednog čulnog mnoštva, s jedne, i opšteg jedinstva ili povezanosti svih stvari u svetu, s druge strane. U tom traganju za jedinstvenim načelom svega postojećeg presokratovci su prirodu razumevali kao osnovu svih zbivanja, ili kao opšti okvir stvarnosti, dok je kosmos bio izraz kojim su označavali univerzalni – „pravični“ poredak stvari u svetu.
Utoliko je moguće reći da su se „fizičari“ bavili prirodom kosmosa: tragali su za načelom ili „korenom“ (grč. arhe) svega postojećeg. Arhe je u tom smislu bezvremeni temelj života koji obezbeđuje postojanost i zakonomernost u očiglednim stalnim promenama unutar čulnog sveta. Time su presokratovci prvi uočili i pomoću pojmova odgonetali probleme odnosa Jednog i mnoštva, nastajanja i propadanja, prvog i izvedenog, kretanja i mirovanja, kvantiteta i kvaliteta..

(dualsoft.rs)

Kijara-brm ::

Ova tema je odlična,ali migla su s epostaviti neka pitanje da se može komentirati na ovu temu..

Mogu li nam znanja iz područja filozofije , koje posjedujemo , koristiti u životu ?

Naravno. Ljudi cesto misle da, tamo gde nema konkretne materijalne koristi, gubi svoju svrhu, sto je za mene licno, ogrooomna glupost.

Licno filzozofiju smatram najvrednijom drustvenom naukom , koja istinski moze pruziti coveku, ne samo znanja, vec sposobnost, potrebu i zelju da razmisljamo, analiziramo.
Filozof moze biti svako. Jer je filozof onaj ko volu mudrost. Ko tezi da proba da uvidi sustinu svega.

Filozofija je po svojoj prirodi nešto ezoterično, pa
sama po sebi niti je privlačna za svjetinu niti je sposobna da se pravi
za nju; ona je samo time filozofija što je upravo protivstavljena
razumu, pod čim se podrazumijeva prostorna i vremenska ograničenost
jednog pokoljenja ljudi; u odnosu na razum, svijet filozofije je po sebi
i za sebe obrnuti svijet."

• 
  
  
  
  • "A da bi mogla da kaže i koju reč o tome kakav svet treba da bude –
    za to filozofija ionako uvek stiže prekasno. Ako njegova teorija doista
    ide preko njegova vremena, ako on sebi gradi neki svet kakav ovaj treba
    da bude, onda on, doduše, egzistira, ali samo u njegovom mnjenju- nekom
    elementu u koji se dade utisnuti što god mu drago. (...) Da o poučavanju
    kakav treba da bude svet kažemo još jednu reč, filozofija ionako dolazi
    uvek prekasno do toga. Kao misao sveta javlja se ona tek u vreme pošto
    je zbiljnost ispunila svoj proces razvoja i dovršila se. To što uči
    pojam, pokazuje nužno isto tako i povest- da se tek u zrelosti zbilje
    ono idealno javlja nasuprot realnome i da ono idealno sebi u liku
    intelektualnog carstva gradi isti svet, shvaćen u njegovoj supstanciji.
    Kad filozofija svojim sivilom slika na sivome, onda je jedan lik života
    ostario, a sivilom na sivome ne može se pomladiti, nego samo spoznati;
    Minervina sova počinje svoj let tek u suton."
    
  
  

Philosophers have only interpreted the world, the point is to change it. (Marx)

Filozofi su samo objasnili svijet, poenta je promijeniti ga:)

Svrha je filozofije logičko razjašnjavanje misli. Filozofija nije
teorija, nego aktivnost. Filozofsko djelo sastoji se bitno od
rasvjetljavanja. Rezultat filozofije nisu 'filozofski stavovi', nego
projašnjavanje stavova. Filozofija mora učiniti jasnim i oštro
razgraničiti misli koje su inače, tako reći, mutne i rasplinute.

Mozak budale pretvara filozofiju u ludoriju, nauku u praznovjericu i umjetnost u pedanteriju. Otuda univerzitetsko obrazovanje.” Bernard Shaw

Riječ filozofija na grčkom doslovce znači »mudroljublje«. To je disciplina koja traži istinu ljudskim razumom a ne u vjerskim objavama. Filozofija se uglavnom bavi dilemama postojanja, spoznaje i djelovanja, te odgovara na pitanja poput: »Zašto postojimo?«, »Šta je stvarno?« i »Kako se trebamo ponašati?«

Filozofija se može definisati kao pokušaj razumjevanja misterija egzistencije i stvarnosti. Također, filozofija pokušava razumjeti prirodu istine i znanja ali i pronaći osnovne ljudske vrijednosti u životu. Odnos između ljudskog društva i prirode je isto bitan dio filozofije koja pokušava iskoristiti ljudsku sklonost ka čuđenju, zanimanju i želji za razumjevanjem, kako bi se došlo do bitnog, kako bi se došlo do istine.

“Čovjek je mjerilo svih stvari.” Protagora
Ko su bili prvi filozofi?
Nije poznato kad se rodila filozofija. Zapadnjačka tradicija njezin početak veže uz starogrčke mislioce, u prvom redu Platona i Aristotela, od 500. pr. Kr. pa nadalje. Platonova i Aristotelova razmišljanja o logici, prirodoslovlju, klasifikaciji, etici i politici vode zapadnu misao već duže od 2000 godina.

“Znanje je moć.” Francis Bacon


Da li je filozofija slična religiji?
Baš kao i religija, i filozofija pokušava objasniti misterije svijeta i ljudskog postojanja, no za razliku od religije, koja počiva na vjeri, filozofija problemima – primjerice pitanjima moralne dužnosti i slobodne volje – pristupa sa stajališta racionalnog razmišljanja.

“Mislim, dakle postojim.” Rene Decartes
Šta je to logika
U filozofiji je logika postupak razabiranja dobrog od lošeg načina razmišljanja. Jedan će nam klasični Aristotelov primjer prikazati kako se iz dvije premise (pretpostavke) dade izvesti valjan zaključak. Iz tvrdnji »Sokrat je čovjek« i »Svi su ljudi smrtni« slijedi: »Sokrat je smrtan«.

“Bez zakona nema ni slobode.” John Locke
Zašto je istina važna?
Pitanje istine – Šta je ona i kako je prepoznati – pripada među najstarije i najspornije filozofske teme. Neki filozofi vjeruju da su apstraktna matematička pravila oblik apsolutne istine. Drugi pak vjeruju da apsolutna istina ne postoji, već samo relativna istina koja odražava način gledanja pojedinaca i pojedinih kultura – to jest da je »čovjek mjera svih stvari«.  Pročitajte šta filozofi misle o istini.

“Čovjek se rađa slobodan, a po svuda je u lancima.” Jean-Jacques Rousseau
Sokratova-smrt
Šta je to slobodna volja?
Problem slobodne volje – što je i glavna tema mnogih religija – vrti se oko pitanja šta upravlja našim životom. Možemo li sami odlučivati o svojim činima ili je naše djelovanje ograničeno prethodnim zbivanjima (kako tvrde pristalice determinizma) ili Božjom voljom (kako tvrdi učenje o predestinaciji)?


“Čovjek se stvara sam.” Jean-Paul Sartre
Šta je to etika
Etika ili moralna filozofija – filozofska je disciplina koja istražuje kako ljudi stvaraju moralne sustave i razlikuju dobro od zla. Je li izvor kreposnog ponašanja osjećaj dužnosti prema Bogu ili vlastitog unutrašnjeg osjećaja? Etičke istine nisu u svim društvima iste – općenito govoreći, istočnjačka društva dužnost prema zajednici ističu višeod zapadnjačkih.

“Nikada sebe ne zovite filozofom i ne razgovarajte pretjerano među ne-filozofima o filozofskim mislima, već činite ono što iz njih slijedi… Ovce ne pokazuju koliko su pojele s time što donose pastirima hranu, nego je probave u sebi, a pred njih donose vunu i mlijeko. Slično tome i u vašem slučaju, ne iznosite pred ne-filozofima filozofske misli, nego djelujte prema njima kad o njima dobro razmislite.” Epiktet