I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Džentlmen

Rasizam u avionu
Žena bjelkinja, stara oko pedeset godina, sjeda pored jednog crnca.Vidno uznemirena pozove stjuardesu. 
Stjuardesa : - U čemu je problem, gospođo?
Bijela žena: - Zar ne vidite? Smjestili ste me pored jednog crnca!!Nezamislivo mi je sjediti pored jednog od tih... tih odvratnih ljudi. Dajte mi drugo mjesto, molim vas!!
Stjuardesa: - Čini mi se da su sva mjesta zauzeta. Provjerit ću ima li koje prazno.
Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta: - Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mjesta. Imamo još jedno jedino mjesto u prvoj klasi.
Prije nego je gospođa uspjela izustiti i jednu jedinu riječ, stjuardesa nastavi:
- U našoj aviokompaniji je gotovo nedopustivo da putnik iz ekonomske klase sjedi u prvoj klasi. Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sjedi pored osobe koja je ispod svih nivoa.
Zatim se okrene crncu i reče:
- Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoju ručnu prtljagu i premjestite se u prvu klasu.
Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli pljeskati. 

bosankaa ::

----
Njoj je život dao mnogo
Lepotu, pamet, šarm
Ali uzeo ono najvažnije
Mir, spokoj, dublje utemeljenje u nečemu
I pripadanje

Ono jednostavno ne ume da pripada
Ni muškarcu
Ni odredjenom zanimanju, učenju, ideji, veri
Ali ni sebi

Ni u šta do kraja ne veruje
Zato je u svemu ima, pomalo
Ali nigde do kraja i sasvim

Takav je i naš odnos
U jednom trenutku ljubav za sva vremena
A u drugom, potreba da se nikada više ne vidimo

Sada smo dobro
Pitanje je samo koliko će to da traje...

Stefan Simić

Odličan je . To ti je neki "rođo "?

Jesmo prezimenjaci, ali ne i rođE :)
Ali da mi se dopada kako piše, dopada.

Koktel…

Ne umem da pijem.

A ni ne volim.

Nikad i nisam.

Ako bas „mora“ onda je gutljaj sasvim dovoljan.

Ni više, ni manje.

Samo jednom svratila sam u koktel bar.

I popila više nego što je trebalo.

I to samo zato što sam morala.

Bio je to poslovni sastanak.

Bejah probuđena jako rano, I poslata sa Meseca na Zemlju. U sekundi, bez prethodne najave, zazvonio je alarm. Totalno nemilosrdno za moj nervni sistem. Jutro. Teška glavobolja morila me je. Sunce izlazi, a dan je čudan. Ne ustaje mi se iz kreveta a znam da moram. Čekaju me. I dok su mi se pitanja kao “Zašto baš ja?” i “Mora li baš danas?” vrtela po glavi, uspevam da se pokrenem I koraknem do ormara. Rekoše bela haljina. I skidam jednu od mnogih sa ofingera, na kome nevidljivim flomasterom piše “Obućiću je jednom, nekad, možda”. Pokupih kosu u neobaveznu punđu, mada osetih po pramenovima koji padoše na leđa, da moja kosa jutros I nije nešto poslušna. Ko mari. Ionako ne idem na modnu pistu. Posao je u pitanju. Sredih se još malo, I uzurbano stavljajući sjaj za usne, zaboravih telefon na stolu. Krenuh sa vrata po njega, pa se lupih po čelu, džabe mi, ionako niko ne zna da sam tu. Neće me ni tražiti. Uzeh bele baletanke sa satenskom trakom oko članka, I strčah niz stepenice, uverena da već uveliko kasnim. Ko me zna, neće se čuditi. Tačnost u mom slučaju meri se “nemogućom misijom”. Moguća je samo I jedino pod mnogo čudnim okolnostima.

Na opšte iznenađenje, bela kola ispred mog stana. Preslišah se brzo, nije mi rođendan, nisam ih sebi priuštila, ne mogu biti moja. Slegnuh ramenima I koraknuh tek nekoliko koraka, kada začuh iza sebe povik:

-Gospođice!!!

Okrenuh glavu, misleći se šta je moglo da mi ispadne ako ništa nisam ponela, kada ugledah uglađenog vozača kako maše za mnom.

-Gospođice, molim Vas, poslali su vozilo po Vas, kako ne biste kasnili na sastanak, znate, nemamo puno vremena, da li biste bili ljubazni da uđete?

-Naravno! – osmehnuh se i sedoh u kola.

Dok su ona promicala nekim poznatim I nepoznatim ulicama, razmišljala sam o tako sitnoj pažnji. Priznajem godila mi je. Nije to bila velika stvar poslati kola, ako znaš da osoba koja ti je potrebna može da se zaglavi u saobraćaju I da joj stane tramvaj baš u toj uličici gde joj je svejedno da li da se vraća nazad ili ide napred. Glavobolja je malo minula kada mi vožač otvori vrata I pruži ruku:

-Izvolite stigli smo..

Osmehom mu se zahvalim na udobnoj vožnji, vidi se da je dugo godina u službi.

Ispred mene stajao je lokal, više nalik na dvorac iz bajki nego na pravu građevinu, svodovi I lukovi, prozori I terase, sve je bilo jako lepo. Uđoh u jedan dugačak hol sa puno vrata. Iako su rekli da odem do kraja pa desno, reših da pokucam na jedna od tih vrata I upitam za pravac, s obzirom da mi je orjentacija u prostoru još jedan minus više. Kucnuh I otvorih vrata ali tamo nije bilo nikog. U velikoj prostoriji stajaše velike, zapravo ogromne police sa raznim teglicama, I tečnostima. Raznih boja, oblika I veličina, odavale su šarenoliki kolaž. Ovo je koktel bar, ništa čudno rekoh sebi, otvorih I druga vrata ali videh isto ili slicno. Shvatih da se tu čuvaju svi potrebni sastojci za goste koji dolaze, jedino mi bi čudno to, što ni na jednoj bočici nije stajao naziv. Ali Bože moj, zar se tajne koktela otkrivaju tek tako? I nastavih do kraja hodnika pa desno. Sačekao me je veliki pult, I jedna barska stolica. Sedoh na nju, naslonih se na bar I uzdahnuh duboko.

-Izvolite, mlada gospođice, šta želite? – zacrvkuta mladi konobar sa krpom preko ruke.

-Dobar dan, pozvana sam na sastanak, rekli su bela haljina na današnji dan, zamislite čak su I kola poslali po mene. Danas sam ja na redu –rekoh pomalo zabrinuto.

-Da znam, ali mene zanima šta želite da popijete? – zbunjen mojim brzim odgovorom reče konobar.

-Ah, da, izvinite malo sam zbunjena… ne znam zaista, uzeću hladan nes, sa časom vode, ali molim Vas nemojte zaboraviti vodu –premda sam u sebi već napravila opkladu da ću mu vodu tražiti 100% najmanje jos dva puta jer će je zaboraviti. Iako gostiju, osim mene nije bilo, nisam znala da li postoji još neki separe, ili bar, ili je ovo jedan jedini. Skrenuh pogled sa svoje leve strane I ugledah jedno ogledalo, u kome se nisam videla, premda znam da sam stajala baš tik isped njega.. Počeh da se pomeram kako bi se lik odrazio u njemu, I dok se “tražih” čuh konobara kako uplašeno izusti:

-Zar ćete jedan ovakav dan zapoceti Nes-om????

-Pa da, zar Vi ne biste? – vratih pitanje.

-Naravno da ne, ovo je jedinstven dan za Vas, kada možete tražiti šta želite, a Vi krećete sa Nes kafom? Jako pogrešno, ali razumem Vas, zato ću ako dozvolite dati sebi za pravo da Vam spremim jedan koktel.

-Koktel?! Ne znam, priznajem nikada ih nisam pila, znate ja jako slabo konzumiram piće, sem vode I ponekog soka..

-Recite mi šta volite? –konobar je bio uporan stavljajući već jako lepu čašu ispred mene.

-Kako mislite šta volim?

-Tako lepo, kažite mi koja su Vam omiljena osećanja, sećanja, bilo šta, da bih znao kakav koktel da Vam spremim.

-Zaista ne znam – bih iskrena – tehnički ja još uvek nisam stvarna, probuđena sam jutros jako rano, ustala sa glavoboljom zbog pada sa Meseca, dovežena ovde, čekam Njega da održimo sastanak o mojoj budućnosti, I pojavljujete se Vi I želite da mi napravite koktel koji nikad I ne pijem. Mislim, sve je jako čudno, tako da ne možete očekivati od mene da Vam sada izdikitram šta volim a šta ne, kada ni sama to ne znam!!!- završih vidno iznervirana povišenim tonom.

-U pravu ste, neću Vas forsirati, vidim da ste zbunjeni. Hajde ovako, otićiću po sastojke, a Vi se smirite, pa kada probate koktel možda će Vam biti lakše? U redu? – I dalje nasmejan konobar iscvrkuta svoju repertoar.

-U redu- više zlovoljno izustih, besna što moram da čekam Njega koji kasni, a znam da to tako ne bi trebalo da bude, bar mislim, I što moram da trpim ovog veselog konobara koji ocigledno nije morao da ustane rano, ili se bar naspavao ako je radio noćnu smenu, voljnog da uvek nekome napravi neki koktel “po meri”.

Nestao je na par minuta I vratio se nosivši na staklenom poslužavniku male bočice raznih boja. Bilo je onih I u tečnom stanju, koje su u sebi nosile neko zrnevlje, kockice, neke su sadržale prah, neke bile naizgled prazne, druge opet sadržale šarenoliku paučinu, sve u svemu bile su jako zanimljive za posmatrati.

-Evo mene I Vašeg koktela. Vidim zaintersovale su Vas bočice?-upita konobar podižući neprimetno obrvu na desnoj strani.

-Jesu!- priznajem osmehnuta, kao malo dete opčinjena svim tim šarenilom ispred sebe.

-Da krenemo polako. Uzeću šejker I u njega sipati tamno crveni sok koji će ti dati život. Neka bude otprilike, pa ćemo videti kako I koliko će trajati. Ni jedan koktel ne pravim sa merama, a siguran sam, koliko dugo radim, da ni u jedan nisam stavio iste sastojke. Trudim se da svaki koktel bude jedinstven na svoj način. Elem, stavićemo jednu kockicu žutog sećanja. Dovoljnu da pamtiš ono što budeš zelela, srećno ili ono drugo to ću ostaviti tebi na izbor, staviću I zrnce zelenog razumevanja, crnog straha I narandžaste volje, dodaću I četvritine tuge, milostinje, uzurbanosti, ljubaznosti, srdačnosti, mržnje, gađenja, tuge, I jednu kockicu leda vremena kako bih ublažio to tvoje kašnjenje. U početku ćes sve stizati, a onda vremenom kako se led bude topio moraćeš naučiti da izbaciš nebitno a ubaciš bitno.

-Priznajem da ništa ne razumem od tih sastojaka, ali vidim da jako spretno radite, pa mi je zabavno gledati Vas, dok vadite te sastojke iz teglica I ubacujete. Uzgred hvala Vam, prekraćujete mi ovo čekanje koje se, priznaćete odužilo.

-Nema na čemu, svima u početku bude zabavno, a posle se često lupe po glavi I kažu nešto kao: Eh da mi je ova pamet a ono vreme. A ja sam ih sve, kao I tebe pitao šta žele. Uostalom tako mora biti. Nego, da mi nastavimo, stavićemo malo tananih stvari kao što su istina, razocaranje, izdaja, prevara, a evo malo I nade, vere, mudrosti da ne bude sve tako gorko. Staviću I ovo zrno, tamno kao kafa da bude malo crnog, ali ću zato ubaciti ovaj cvet belila da napravi krem kafu, pitku koja gorči, ili gorku koja se ipak može popiti. Još na vrh kaščice čemera I meda, malo šećera, I uzimamo supenu kašiku za crvenu ljubav, zdravlje, sreću, umerenost, odmerenost, neka bude tu I gordosti, borbe, želje, evo I tri četvrtine plave ljubomore, laži, spletki, videćemo sa čim će se to pomešati. Dodaću još par stvari a ti ćeš ih naknadno prepoznati, kada spoznaš I sve ostalo.. – osmehnuo se meni začuđenoj, svim tim nazivima, bočicama koje su se praznile sa poslužavnika, I bile stavljene na jedan drugi. Šejker se polako punio svim raznobojnim stvarima, mnogima ni dan danas ne znam ime.

Kako se kraj bližio vrhu, konobar uze poklopac zatvori šejker I promućka ga. Uzeo je neobičnu čašu sa pulta, krivudavu I nepravilnog oblika, okvasio spoljnu stranu i potopio je u posudu sa lomljenim kristalima. Mali beličasti kristali, ravni odsjaju zvezda, skupili su se po površini u jedinstven oblik. Beše to iscrtan pejzaž koji se svakim pomeranjem čaše menjao u neki drugi oblik I crtež. Bio je dovoljan I minimalan pokret da se crtež promeni. Konobar je uzeo šejker, otvorio ga I sipao beličastu tečnost u času. Kristali su zasijali a mene sjaj zaslepeo.

-Izvoli, nadam se da će ti se svideti, ako I ne bude, sačekaj da malo odstoji gutljaj u ustima, promeniće ukus zasigurno.

-Hvala Vam, moram da ga probam, jako me zanima kakav je taj Vas koktel, ali pre nego što ga probam da li biste mogli da mi kažete kako se zove?

-Naravno draga moja, krstiću ga sa Luna Morenin koktel. Odgovara?

-Naziv obećava- priznah- uzeh pruženu čašu I otpih gutljaj.

U prvom gutljaju osetih miris nekih dunja na ormaru, I osetih paučinu na starim albumima, videh tugu u pogledu jednog čoveka, osmeh na licu neke devojke, osetih radost zbog nekog dešavanja I suze zbog nekog poraza.

U drugom gutljaju već sam koračala rosnom travom, sunčala se mesečinom u burnoj noći, osetila mraz I jesen, videla sva predela I prostranstva, dodirnula klas žita, I osetila poljubac za dobro jutro.

U trećem gutljaju ljubomora na sebičnost izjedala mi je dušu, nepravednost me je kosila kao bolest drage mi osobe, nemoćnost je uveliko kucala na vrata dok me je nada hrabrila da nastavim dalje, I želja da osvane neko beličasto jutro, odmorno za moje umorne kapke.

U četvrtom gutljaju osetih bakine kolače, morsku so, I masline, čežnju za vrhom I bol od pada, videh život koji se rađa I upoznah hladnoću onog koji odlazi I mnogo drugih osećaja za koje bi mi trebale stranice I stranice da ih ispišem.

Narednih gutljaja se I ne sećam, znam samo da sam bacivši pogled na svoju levu stranu videla odraz u ogledalu I jednu devojku koja je bila spremna na sve što je čeka.

Bejah, tek tako, opijena životom.

By. Luna Morena

   Treba nekada ostaviti po strani sve te priče o ljubavi
Koje su, neretko, samo skrivanje iza reči
I ne ono što stvarno čovek nosi u sebi
Nego njegove želje
I zamena za nedostak ljubavi koji oseća
Tačnije nesposobnost za pravim spojem

Treba pustiti sve te reči o ljubavi koje nam je neko rekao
Ili ti neko posveti pažnju, vreme, poverenje
Ili ne osetiš

Reči su samo reči
Ispisana slova ili naglas izgovorena
Imaju smisla samo ako se iza njih krije realan život i osećanja

Dokaz ljubavi je potreban
Ali ne na silu, pred svima, niti dugo smišljan
Već onaj sitni, kada se jednostavno vidi da je nekome stalo
A ne odglumljena radost i oduševljenje

Čovek ima pravo da bude prazan
Ima pravo da ne oseća ništa
Ima pravo da se potroši, umori, izgubi
Ali nema prava da laže i zavlači
I drugoga uvlači u nešto a posle da pobegne iz toga

Zato ne priče i knjige o ljubavi
Nego dela
Onaj osećaj punoće u srcu i duši da nam je stalo
Ako nam je uopšte stalo

Samo tako može stvarno da se voli
Pre svega kroz poštovanje onog drugog
I kroz iskrenu priču o emocijama

U protivnom, ljubav je nalik vožnji na otvorenom moru
Gde svako vesla na svoju stranu
A voda preti da potopi oboje

Samo zato što se ne udruže i zajedno spasu
Ili se dokopaju kopna, sačuvaju se
I svako na svoju stranu

To je ljubav
Ne večito daviti onog drugog
Nego mu dopustiti da što više poraste
U krajnjem, i po ceni veze

Stefan Simić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bez snova

Stare sjedokose kelnerice po kafeima
u noći odustale su,
i dok koračam niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore staračkih domova
vidim da toga više nema u njima.

Gledam ljude po klupama u parku,
i vidim po tome kako sjede i gledaju
da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni,
niti više mare za seks,
sve je zaboravljeno kao neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama i samoposlugama
dok se kreću među rafovima kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji odjeća,
i po načinu na koji hodaju,
i po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega,
i da ničemu nije stalo do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Ako odem na hipodrom ili na stadion
vidim hiljade koji ne osjećaju ništa ni za koga,
i niko ne osjeća za njih.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim
osim za hranom, krovom i odjećom,
usredsređeni samo na to,
BEZ SNOVA.

Ne shvatam zašto ovi ljudi ne iščeznu,
ne shvatam zašto ovi ljudi ne izdahnu,
zašto ih oblaci ne usmrte,
zašto ih psi ne usmrte,
zašto ih cvjetovi i djeca ne usmrte,
ne shvatam.

Biće da su već mrtvi,
pa ipak ne mogu da se naviknem na njihovo postojanje,
jer toliko ih je mnogo.
Svakoga dana, svake noći sve ih je više,
u metrou, u zgradama, u parkovima.
Oni ne osjećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.
Toliko, toliko, toliko mojih bližnjih.


Bukovski

Šta ako ja jednostavno želim osrednji život?


Šta ako je sve što ja želim jednostavan, usporen, prosječan život?

Šta ako sam najsrećnija kada je sve u redu i bez trzavica?

Ako sam jednostavno osrednja i odlučila sam živjeti s tim?

Svijet je tako bučno mjesto, koje svojim ubrzanim tempom života tjera ljude da se dokazuju, izgrađuju, takmiče i uvijek žele više. Teže većim i boljim stvarima, žrtvuju san za produktivnost, težeći izvrsnosti. Ljudi su postali automatizovani i ako nisu postigli nešto ogromno odlaze kući. Vjeruju da su bezvrijedni. Ali to ne mora svima biti tako.

Šta ako ja takav poriv nemam u sebi i ne želim biti izvrsna, jer me svaki neuspjeh ostavlja tužnom, potrošenom i isrcpljenom? Znači li to da nisam dovoljna?

Šta ako nikada ne postignem ništa u životu, osim da budem mama, sestra i supruga? A ti ljudi koji su mi najbliži shvate da ih volim i da bih ponovo izabrala isto da mogu. Može li to biti dovoljno?

Šta ako nikada ne uspijem pomoći sirotište u Africi, ali pošaljem namirnice i pronađem načine da pomognem nekoj od djece u komšiluku?

Šta ako ponudim svijetu male stvari koje imam za njega? Hoće li to biti dovoljno?

Ako jednostavno ne želim napisati knjigu i pokrenuti biznis ili držati javne govore pred hiljadama ljudi? Ali imam potrebu da pišem, zato što imam nešto za reći i investiram u male zajednice i organizacije žena u koje vjerujem i potičem ih da se brinu o sebi. Zato što veće nije uvijek i bolje, a individualnost se cijeni. Mogu biti dovoljna i samo s time.

Šta ako prihvatam osrednjost u svakom pogledu i ne težim nekim velikim stvarima, a ne moraju biti ni malene? Jednostavno prihvatam ono što se nalazi između i živim s tim. Bilo da se radi o kilogramima viška ili manjka, poslu koji je sasvim solidan, a ne pretjerano zanimljiv, jednostavno sve je ok, a ništa nije sjajno, može li tako?

Šta ako volim praviti jela, ali pri tome naručujem nekad i picu i jedem brzu hranu?

Ako volim da planiram budžet, ali volim i kršiti pravila pa nekad prekoračim isti?

Ako jednostavno ne volim dekoracije po kući, ni nikakve fensi stvari i smatram da je kuća mjesto u kojoj se jednostavno prespava, jede i žive?

Ako jednostavno želim biti zdrava, odmorna i naspavana, bez da mnogo vježbam i poredim se sa onima koji imaju energije na pretek i čine se tako smireno i staloženo uvijek?

Ako sam previše religiozna za neke, a premalo spiritualna za druge? Nekima nejasna, a opet posvećena i spremna da podijelim sa nekim sve svoje trenutke i skrivene strahove, sumnje i neisgurnosti? Može li to biti moj način vjere i može li to biti dovoljno?

I ako sam udata dvadeset i jednu godinu i volim svoga supruga danas više nego juče, ali nikada nisam slijedila pravila romantične veze i savjete “eksperata” o tome kako voljeti nekoga istinski i apsolutno? Ako nemam sve zajedničke aktivnosti sa njim i ne mislim da možemo imati sve zajedno? Ako volim i vrijeme kada smo odvojeni jedno od drugog, može li to značiti da nam je brak dovoljno dobar?

Šta ako sam majka koja je oduševljena svojom djecom, ali treba i vrijeme za sebe i nekada jednostavno želi sebi biti na prvom mjestu i ne igrati se sa njima, ali koja ih voli i podržava u svemu? Jedna osrednja majka koja ne mora ispuniti sva očekivanja, ali nekada uspjeva svoja?

Mogu li jednostavno prihvatiti minimalizam koji želim da prenesem i na svoju djecu, barem kada je u pitanju organizacija stvari u kući. Jednostavno znam da svega ima previše i želim da to nekako organizujem.Svakih pet mjeseci sređujem ormar svoje djece i odlučujem o tome šta je viška i šta im više ne treba. Svjesna toga da je potpuno nemoguće da takvih stvari ne bude, jer uvijek imaju toga za bacanje.

Minimalizam u igračkama podrazumijeva tačno i precizno odvajanje potrebnih i nepotrebnih stvari, sa namjerom da se one daju nekome kome će zaista poslužiti. Nekima su lego kockice bile smetnja na putu i zabijale se u stopala svaki put kada krenu na spavanje. A onda su odlučili da ih se riješe.

Ja vjerujem da je moguće dobro se organizovati, čak i kada je riječ o dječijim stvarima. Jednostavno se vodim logikom da je bolje imati malo igračaka, ali onih sa kojima će se djeca stvarno igrati, nego gomilu bespotrebnih, koje će stajati u sobi. To ne znači da sam protiv igračaka, već da sam za djecu.

Jednostavno želim da se fokusiram na prave stvari u životu i da to prenesem i na svoju djecu. Da ne mare za stvari, već za ljude. Da ne misle da su posebni ako imaju stotine igračaka, jer je cilj u igri, a ne u posjedovanju.

Moje djetinjstvo je bilo takvo. Skromno, ali ispunjeno radošću življenja. Može li to biti dovoljno?

Ako nekome uskratite nešto da biste mu omogućili mnogo, zar to ne može biti dovoljno?

Ako prihvatam svoja ograničenja i ne pokušavam ih preći i prevazići. Ako sam se pomirila sa onim kakva jesam i cijenim i druge koji su uradili isto. Ako je sve što sam htjela imati maleni, usporeni, jednostavni i osrednji život. Predivan, tih i miran život. Može li to biti dovoljno?

Ja mislim da može.

tekst: Sara Velaga

"Da sam joj rekao tad stani, možda bi me sad jutrom budila uz miris kafe i milovala. A možda bi me nervirala usisavajući prašinu dok spavam.
Da sam joj rekao tad stani, možda bi me sad čekala umornog s posla sa večerom i pred ulazom u stan poslala poruku 'Ne zaboravi hleb' i vraćala me nazad do trgovine... Možda bi je psovao, grdio, na nju se ljutio, ali bi je voleo, više nego išta, ikog i bilo koju posle nje.
Da sam joj rekao tad stani, možda bi sad galamila na mene zbog razbacanih čarapa po stanu, zbog dignutih nogu na stolu dok gledam tv.
Da sam, ali nisam. Umesto toga odabrao sam da je tražim tamo gde je nema, znajući vrlo dobro gde je i u kojem gradu.
Da sam rekao, ali nisam, ne bih je tražio u drugima, znajući da je tamo najmanje ima i da se žena kao ona više ne rađa.
Da sam, ali nisam. Neko je rekao, neko je umeo. Neko ju je zadržao, neko ko je možda tip čoveka koji igra sedmični loto, igre na sreću, čeka bingo ne shvatajući da je najveću premiju u životu dobio onog dana kad mu je ona rekla 'da'."

Mikail Mihajlov

Sa neta N.N.

"Jednom kada izgubiš dobru ženu, onda nema natrag. Sve u životu možeš izgubiti više puta, osim odane žene i vlastitog života. Samo jednom umireš, i samo jednom imaš ono što nikada više nećeš imati. Zapravo, one su takve. Gledaće ti kroz prste, trpeće tvoju nepravdu godinama, pokušavaju ti objasniti kako ćeš se kajati, a onda pokupe stvari i nestanu. Kada odu, to će biti njihov konačan odlazak. Takve žene odlaze mirne, uzdignute glave, bez griže savjesti ili osjećaj krivice. Svjesne su svoje vrijednosti i svog samopoštovanja. One ne žale, one prežale. One ne očekuju novi početak sa tobom, one počinju bez tebe. Ti ostaješ sam i poprilično bespomoćan. Moliš Boga za oprost, preklinješ nju da se vrati, ali neće. Neće se vratiti. Ljudi se ne vraćaju ukoliko ih nisi cijenio dok su bili prisutni. I sada kada si je izgubio shvatio si prekasno koliko je njena naklonost imala veliku vrijednost za tebe, dok si ti bio u površnim odnosima sa drugim ženama. Pa zašto onda dati čovjeku priliku, ako je već bezbroj prilika upropastio? Zbog čega mijenjati buduću sreću za nesreću sa proslošću? Zar treba rizikovati siguran osmijeh zbog potencionalne suze? Ne treba. Zato je i otišla. Zato je nemaš!"

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne mijenja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odjenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji bježi od strasti
i njenog vrela emocija,
onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne mijenja život kad nije zadovoljan svojim
poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti,
niti jednom u životu,
da pobjegne od smislenih savjeta...

Živi danas!
Reskiraj danas!
Učini danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!

Pablo Neruda

"... sada se moja unutrasnjost sastoji od:

a) predsoblja (prosto zato sto se nedge mora uci),

b) prijemne sobe, predvidjene za stranke koje nisu zasluzile da se duze zadrzavaju u mojoj dusi, ali , ako su uporni i bas im je do cekanja, neka cekaju,

c) prostrane, suncane , prijatne dnevne sobe, organizovane tako da se , po potrebi mozes i osamiti u poneki kutak, kao sto je klub-garnitura, sa TV-om, kutak sa bibliotekom , dve-tri ogromne terase itd. Tu borave meni dragi ljudi, gosti koji manje-vise redovno svracaju i ostaju koliko god zele,

d) kuhinje i trpezarije kao najvaznijih prostorija, okupljanje oko ognjista gde se hranimo, grejemo i krepimo, gde delimo hleb i so nasih dusa, gde kuvamo i zakuvavao, dodajuci misne trave i skupocene zacine,

e) niza pomocnih prostorija u kojima skladistim ono sto nije neophodno potrebno da bude uvek pri ruci , ali sa utesnim saznanjem da je ipak sve tu, nezagubljeno i neizgubljeno,

f) podruma, tabu-mesta, u koji se silazi mracnim stepenicama. On je pun neprebolnih rana jada i s njima u vezi nastalih neuroza. Kada se stvari u gornjem nivou duse iskomplikuju, prinudjena sam da sidjem dole, da iz temelja pretresem avetinjski podrumski sadrzaj, u nadi da cu pronaci mesto kurslusa i moci da ga popravim,

g) nekoliko spavacih soba u kojima se smestaju oni koji uvek prebivaju u mojoj dusi. U dugim i sporim satima nocnih nesanica od kojih tako strasno patim, volim da odskrinem vrata i uverim se da su tu meni najdrazi ljudi, da im je dobro, da mirno i duboko disu u snu . Ponakad im pridjem, tiho, na prstima i spustim poljubac na celo."

"Spletkarenje sa sopstvenom dušom" Marija Jovanović

Svi narodi na Balkanu su prepuni nekog nacionalnog ponosa dok nacionalne sramote nema gotovo niko.
Na šta smo to tačno ponosni?
Na onu dalju istoriju na koju nismo mi uticali nego naši preci koji su po svemu sudeći bili sušta suprotnost od ovoga što smo mi danas?
Na njih koji su imali neki drugi sistem vrednosti?
Ponosimo se tom dalekom istorijom na koju mi ama baš nikako nismo uticali.
Čime se još ponosimo?
Sportistima i naučnicima?
Na njihove uspehe nismo mi uticali niti smo zaslužni za iste.
Čak smo i kao narod i kao država uskraćivali normalne uslove za rad i napredovanje.
Svaka kap njihovog znoja i odricanja, nije naš trud već njihov.
I na krajeva, svi oni su morali da odu sa Balkana da bi uspeli i bili najbolji u tome što rade.
Neki drugi narodi, neke normalnije države su im dale sve ono što mi nismo.
Ponosimo se dakle tuđim radom, odricanjem i uspehom.
Ako je nacionalni ponos što sportisti i naučnici dolaze iz naših naroda, gde nam je onda i nacionalna sramota što ratni zločinci i kojekakvi zlikovci dolaze iz naših redova?
Zašto smatramo da smo zaslužni za uspeh nekog sportiste kojem ni na koji način nismo pomogli, a ograđujemo se od nekog političara koji je sve narode zavio u crno, a kojem smo na direktan ili indirektan način pomogli da to čini?
Kad kažem pomogli, mislim na izbore, naravno.
Na šta smo to ponosni kad su u pitanju godine u kojima smo mi nešto uradili ili nismo uradili?
Pustite istoriju jer mi na nju nismo uticali.
Da vidimo čime se to ponosi naša generacija.
Na milione izbeglica?
Ratove?
Stotine hiljada mrtvih?
Rasturene fabrike, uništeno zdravstvo, obrazovanje na nivou pećinskog čoveka?
Možda na tome što skoro da imamo više naroda u dijaspori nego u domovini?
Nemamo mi na šta da budemo ponosni, ali pucamo od nekog nacionalnog ponosa za koji nemamo nikakve zasluge.
Sve što je valjalo, oterali smo ili u smrt ili u inostranstvo.
Sve ono što je bilo za ponos uspeli smo da pretvorimo u ono što je za sramotu, koju naravno ne osećamo jer se skrivamo iza predivnih mladih ljudi i sjajnih sportista.
Ljudi koji odlaze, odlaze jer im ništa nismo dali, a svaki uspeh bi da im uzmemo i prisvojimo za sebe.
Poslednjih par decenija samo oni mogu biti ponosni na ono što su učinili svojim radom i svojim odricanjem.
A mi?
Pa, mi treba da pogledamo šta smo učinili svojim radom i svojim izborima tih poslednjih par decenija.
I kažite mi kad pogledate sve to, čime to da se ponosimo?
Znam da će neki reći ja nisam tako glasao ili uticao na to i nemam razloga za sramotu.
Ok, ali nisi uticao ni na uspeh nekog sportiste, ali eto imaš razlog za ponos.
Eh, kad bi naši preci mogli da vide učinke naše generacije, teško da bi među njima neko osetio ponos.
Verujem da bi ih bilo sramota što smo njihova deca, a ne deca nekih njihovih neprijatelja.

Igor Cobanovic

Treba biti optimista

Maja i ja smo se napokon smilovali da letujemo zajedno.
Išli smo na ostrvo Hvar kod nekih njenih rođaka. Ona je vozila svoj Reno Megan, dok sam ja bio zadužen za sve ostalo. A ponajviše da ne smetam…
Samo što smo krenuli, čim smo izašli na autoput, videli smo poluonesvešćenog psa kako se tetura nasred ulice. Maja ga je vešto zaobišla, oboje smo prećutali, pogledali se na trenutak i nastavili dalje. Odjednom, umesto da nastavi, Maja je naglo stala, udahnula duboko, opsovala, izvukla peškir iz ranca, izletela iz kola i otrčala do psa.
– Ne možemo ovde da ga ostavimo! Zgaziće ga neko. Pogledaj manijake kako jure? Ubilo ga je ovo sunce. Sigurno danima ništa nije pio. Jadničak! A vidi ga kako je sladak, duša mala, povešćemo ga sa nama dok se ne oporavi a i da nam pravi društvo. Dug je put…
Ušuškala ga je pozadi, ogrnula vlažnim peškirom, nahranila, napojila i ostavila ga da spava. Pritom je i mene zamolila da budem tiši pošto je sigurno doživeo tešku traumu… Nisam ljubomoran, šta vam je? Dobro, nije mi bilo svejedno, pošto na mene uopšte nije obraćala pažnju, sve vreme je pričala o njemu i razgovarala sa njim. A i moram da priznam da baš i nije neki kompliment za muškarca kada devojka poveze prvu džukelu koja naiđe uz komentar da joj je dosadno i da joj treba društvo.
Maja je laka na suze a ja sam lak na nju, što je defi nitivno najgora moguća kombinacija, tako da nismo mogli do kraja da se dogovorimo šta ćemo sa psom. Predlagao sam da svratimo i da ga ostavimo negde, bilo gde, u protivnom će nam upropastiti letovanje. Pokušao sam da joj objasnim da se ne radi o zlatnom retriveru, već mešancu, avlijaneru, uličnom džukcu koji od pedigrea jedino ima ludačku sreću da mu Maja bude gazdarica. Na sve što sam rekao samo je odmahnula rukom, slegla ramenima i nastavila da vozi… Naš dlakavi prijatelj se za to vreme poprilično odomaćio. Počeo je da se proteže, zeva, još nas je i zamolio da otvorimo prozor kako bi mogao jezikom da pozdravlja svakoga ko prođe pored nas… U odnosu na saunu, u kojoj je radio celog leta prekovremeno, frižider od Majinih kola bio je idealna destinacija za uživanje. A i zavideo sam mu, priznajem, uvek mi, gde god da pođem sa devojkom, neka džukela u samom startu pokvari stvar. Ili se ubaci pa ne mogu da budem u centru pažnje, ili skrene temu i ode sve u propast.
Kilometar po kilometar, grad po grad i mi smo već bili pred hrvatskom granicom. Hteli su da nam ga oduzmu jer nismo imali nikakva dokumenta za njega. Lagali smo kako nismo stigli da ga registrujemo a i da nismo mogli da ga ostavimo kod kuće jer ne bi imao ko da ga hrani. No, ni oni nisu znali šta da rade sa njim, a i priznali su nam da ne znaju šta će ni sa svojim psima, tako da su nas pustili… Pošto je iza nas bilo još otprilike milion automobila, a nad nama plus četrdeset u hladu, bilo je nerealno da se utvrđuje identitet dlakavog uljeza. Ni on se, naravno, nije bunio, samo se raširio pozadi kao da snima reklamu ili daje intervju za dokumentarac o psećem životu na visokoj nozi. Od sreće je samo dva puta ponovio VAU! VAU! I nastavio da kunja…
Nazvali smo ga Dalmatinac. To je bio prvi dalmatinac u životu koji nije imao veze sa dalmatincima. Bio je to običan seoski džukac koji je igrom sudbine dospeo do jednog od najlepših mesta na svetu. Da ga danas vide njegovi drugovi iz kraja, siguran sam da bi mu zavideli. A i ko ne bi? Ne samo da se doživotno oslobodio lanaca oko vrata, prašnjavih drumova, blata, nego je bio prepušten potpunoj slobodi na ovom ostrvu.
Kako je lako kada si pas, ne treba ti pasoš, ne treba ti lična karta, ni godišnji odmor, ni 1000 eura za letovanje. Ne treba ti, u stvari, ništa! Treba ti samo luda sreća da ustopiraš gazdaricu kao što je Maja i rešio si sve životne probleme.
Čim smo stigli, izleteo je iz kola, skinuo sve sa sebe i otrčao u more da se okupa. Zaustavio se na trenutak, podigao zadovoljno šapu i mahnuo je i on nama. Zatim se okrenuo i otplivao leđno do neke bele pudlice koja je plutala na gumenoj dasci. Eto šta ti je život, danas crkavaš na suncu u nekoj pomoravskoj zabiti, a već sutra u isto vreme muvaš se sa najlepšom pudlicom Jadrana. Treba biti optimista…

Stefan simić

Put do kuce je bio dug,preko dvadeset godina.Slika njegove rodne kuce koju je nosio u svojim secanjima nije bila ni blizu onoga sto je zatekao.Urusena ograda.Velika masivna gvozdena kapija nije ni postojala.Staza do kuce jedva se nazirala od korova koga je bilo posvuda,cak i na stepenicama koje su vodile do vrata sa kojih su kise,sunce i vetrovi proteklih godina skinuli farbu.Nekada lepo prozorsko okno pored vrata bilo je polupano.Gurnuo je kljuc u bravu,nije bilo zakljucano.Pritisnuo je kvaku i sa prilicnom snagom gurnuo vrata usavsi unutra.Ggrlo mu se steglo,oci napunile suzama a nejasna hladnoca od praznine koju je obuhvatio pogledom prosla mu je telom.Nicega nije bilo unutra osim zidova.Ni majcinog velikog biljurnog ogledala u orahovom rezbarenom ramu u predsoblju,ni stilske komode i malog okruglog tepiha ni saksije sa asparagusom koje je stajalo na drvenom stalku za cvece,ni civiluka.A voleo je to predsoblje.Bilo prostrano,suncano i odisalo nekakvom toplinom,svaki put kada bi usao unutra,pozdravivsi majku koja ga je sacekivala,sa njegovih putovanja.Danas,nje nije bilo.Nikoga koga je voleo nije bilo.Ostao je samo on,ova mrtva kuca i uspomene..

NEŠ' MAJČIN SINE!
Ošla Sinanovca u čaršiju da kupi podmjere. Natrpala ona svšata, praška za haljine, safun, zejtina, kahve, kocku, kvasca, riže, drvenu kašiku, cjedku za mlijeko, ona joj se razrijedila, pa kad cijedi mlijeko mo're štagod proletit, i na vrh' metla Linđu. Vuče Sinanovca ona kolica, a oni prvi točkić sve nješto bremzaju. Huda gura k'o sivonja, a ona se jedva miču.
- Tobeyarabi, k'o da sam vola metla u ova kolica, a ne samo teke fasunge.
Gura, al' ona kolica nikako da uprave. Haj' haj', pa zakvače one rafe.
- Allahu dragi šta je samnom!!!
- Mo're bit da mi je klak skočio pa me nosa, al' popila sam onu jednu žutu tabletu ojtra uz kahvu.
Gura ona jadna, i sama sa sobom divani.
- Haj' Bože dragi, da nijesam zamijenila one žute s'onim za žel'dac što hin pijem. Ma nijesam, uzela sam je iz kredenca, one za trbuh su mi u nadkasli..
Hlupiše kolica u onu rafu, sve se strese, spadoše one cjedke, što su bile na rafi, i dkotrljaše se, zveknu i tagara od pod…
- Allahu dragi šta mi je!!!
Doletiše one hanumice do Sinanovce.
- A nano draga šta uradi bona, sve nam pohlupa, u šta zvjerljaš!
- Ma neznam keve drage, ako mi nije klak skočio, pa me nosa.
- Ja, nosa, a 'ko će platit sad ovu tagaru, što se razbila?
- Hej šćero, ja neznam hoćul' imat' i za ovo što sam uzela, a kamo li još i tagaru da platim!
Doleti jedan, 'nako mlađi momčuljak, i priuze ona kolica, kad i u njeg' sve u stranu lete.
A Sinanovca će njemu:
- Drago dijete da nije i u tebe klak skočio?
- Ma jok nane, neg' ova kolica nisu u redu. Ovi točkići se ne okreću, nješto zablokiralo!
A sinanovca se okrenu onim hanumicama:
- 'Nate šta je, ako vas drmnem ovom tagarom, nama će vam se mozak zablokirat. Metli ste ova kolica razdrndana tam' međ' one. Što hin ne izmajstorišete, crkle dabogda. Ja mislila klak mi se digo, pa me nosa, a ono ota vaša kola me nohala. Viđam ja nješto neće, sama mislim, k'o da sam vola metla ovd'.
- Di vam je šef?
- Što, priupitaše one hanumice, a sve pozelenile od straha, hoćel' hin Sinanovca odvalit onom tagarom.
- Vič'te ga vam da dojde!
Ode jena po šefa i dovede ga.
- Kako vam mogu pomoć gospođo?
Sinanovca ni pet, ni šest pa onom tagarom odalami šefa priko plećke, E 'VAKO MI MOREŠ POMOĆ.
Pohita sve iz onije kolica, sam' uze Linđu pod ruku, i prema kasi.
- 'Naš šta je, kad bidneš izmajstoriso ota kola, ondak' ću doć po ote stvare. Ja, bilmezu jedan, kad se neonesvijsti, mislila klak mi skočio a ono ota tvoja harabtija me uhelaći.
Vrže sinanoca dvije ipo markice na onu kasu, i ode na vrata.
Autor: Mirsad ♥ Zafina, 02.10.2017

Za sve mame koje imaju devojčice – Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

– Ostavi uključeno svetlo – kaže mi dok se na prstima iskradam iz sobe.
– Zašto, mila?
– Zato.
– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.

Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.

Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

autor teksta je Duda Alapaca.

Ja se duboko ispricavam na drskošću koju cu iskazati ali zanima me, kako bi se trebala ponasati jedna Majka, Djevojka, Žena neovisno da li se nalazila u reali ili virtuali.
Kvazimoralisti, ja vas izazivam.
Objasnite mi.
Neuka sam.
Neobavjestena.
Da li smije nositi haljine iznad koljena da je ne nazovete droljom koja privlaci paznju?
Ona je zaboga majka, ima djecu.
Ona je udata, ima te neke godine.
Da li joj prilice suknjice i te strasne majice sa dubokim dekolteom pa pokrivate oci kao da se o vama osobno radi?
Oprostite, moralisti.
Kako vi to dozivljavate jednu majku,ženu 21.stoljeca?
Da li kroz vase oklope i pravila koje su vam opet neki tamo drugi nametnuli?
Ona ista pravila koja i vas grizu a ne bi priznali ni za zivu glavu.
Da li je primjereno takvim zenama nositi stikle od 15 cm?
Kazite mi.
Da li ikako moze izaci sa prijateljicama a da je ne okarakterizirate ko' bjesnulju kojoj su neduzne kafice alibi za kurvarluke?
Recite mi, moralisti.
Visokoobrazovani, vi zatucani, sveznajuci ljudi i neljudi zakopcanih kosulja do brade, u hlacama, vi koji uvijek pretenciozno isticete da vodite samo svoje zivote al' vam merak da bestijalno virkate kroz tudje brave znajuci dobro da ste ikekako i svirepo zakatanceni.
Ne morate mi reci, ja cu za vas odgovoriti.
Ma koliko vam usi gorjele dok moji prsti kipte od nagomilane averzije spram vaseg licemjerstva.
Vi ocekujete da zeni zavrsava zivot kad rodi dijete pa ste toliko primitivni da joj mjerite centimetre potpetica i suknji.
Vi ocekujete da zena prestane da zivi i da joj se zivot svodi na dom i iskljucivo obitelj.
Da se preda pregaci i bude uljudna zenica iz susjedstva, tj.zenturaca kojoj je odredjeno cak i vrijeme pijenja kafa.
Ne daj Boze da je zgodna.
Da je lajava.
Da je uspjesna u poslu koji radi.
Vi cete je deklarirati ko stopostotnu kurvu svakako.
Ne daj Boze da izlazi, ne daj Boze da dise, da umije da postoji medju vama, tako mrtvima.
Ne daj Boze da ima muske prijatelje..
Vi to gledate kroz svoje cvike.
Mozda joj je ljubavnik?!
Jeste sigurno.
Jedna majka i udata zena ne smije imati muske prijatelje!
Tko je to vidio?!
Kako se usudjuje samo?
Pa djavo da vas nosi sve takve.
Mnoge ste divne zene ubili u pojam,
Mnoge ste divne zene gurnuli u mulj i nadjenuli im epitete kakvih bi se svaki normalan stvor postidio,
Mnoge ste veze raskinuli,
Mnoga prijateljstva sjebali.
Sve ste omalovazili iz kukakvne tendencije da ljude okrenete u svom pravcu, cisto da ne budete usamljeni i nesretni u svom svijetu pravila.
Mnoge ste ljude ucinili nesretnima..
Jel' vas sramota?
Ja vas ipak molim.
Pogledajte se u ogledalo.
Suci, sutkinje, moralisti pametnjakovici.
Nadjite u tim borama koje vidite sve svoje zivotne greske,
I vase osobne grijehe.
Koliko ste i kako drugima naudili?
Koliko? Kako i zasto?
Ne morate meni nista priznati, sebi priznajte.
Ja sam svjesna da ste i bez tog priznanja mnogo, mnogo nesretni.
Ja sam svjesna da ste zapravo kukavice.
Ni manje ni vise.
Ja znam da bi i vi sami voljeli da ste drugaciji..
Kad nitko ne gleda.
Da selo ne zna.
Ja znam.
A znate i vi.
Samo kad bi mogli.
I samo kad bi znali.

Poznajem jednog momka jedno 10 godina. Oduvijek je bio sa jednom djevojkom, cak je i veza na daljinu uspjela, jer im je oboma bio cilj da se "uzmu". Jel? Hodaju od srednje skole, ona uzgubila nevinost s njim, i sve ide svojim tokom. To sto on nju nije nesto volio, otom potom. Narod ocekuje da je zeni, i to je to. To sto ona nije zeljela da se vrati iz velegrada, u kojem je imala super posao, u manji gradic otom potom, narod ce peicati da se kurva po velegradu. Ona se vrati, on je ozeni.. Vjencanje tuznih lica. Ona ostavila iza sebe super zivot, a on se zeni jer eto..Narod tako trazi. Dobra sam s oboje, tu i tamo mi se povjerise i jedno i drugo, pa meni nije trebalo puno da sklopim kockice u glavi. On nece iz male sredine, gdje ce roditelje ostaviti(a roditelji u punoj snazi)..Dakle oboje nezadovoljni udjose u brak. Sad narod trazi nakon sto ih je vjencao, da dodju red na djecu i.. Tu pocinju problemi, jedna godina nista, druga godina nista, cetvrta, peta.. nista. Pitam ga jednom jer ga dugo nisam vidjela ima li sta? Kaze : "Nema, ona se kontrolisala s njom je sve uredu, ali ja? Nekako ne smijem otici, znam sve te doktore, hoce li pricati po gradu kako ne mogu imati djecu?" Kazem mu da bude malo normalan, da se spakuju i odu u neki grad, njih dvoje sami, niko da ne zna kad mu je vec do toga stalo, i da se prekontrolisu i da rade ako nista na umjetnoj oplodnji. Kaze neka, lakse je ovako.
Ja navalih jos koji put da mu objasnim da trebaju, ali on izusti lakse da za nju misle da je jalova.. meni se prereza nesto u stomaku i tiho mu kazem: Jedi govna.
Mladi su to ljudi, nekih par godina stariji od mene. Zivot je pred njima, a ne zive ga.. zasto? Jer sta ce narod reci?
Sretnem nju, u nedostatku posla u svojoj struci u kojoj je bila vrhunska, dostigla je mjesto direktora marketinga u tom velegradu, kupim cigare od nje. Radi na trafici, nije problem taj posao, niti jedan nije, ali ona je nezadovoljna. Vidim joj na faci i vidim joj kad krene pricati o prijateljici iz tog velegrada koliko je uspjela.
On kaze nema vise svoj bager, niti kamion, sad radi za ceste, i et sastavljaju kraj s krajem, ona je tu na probnom radu, i tako ce biti..
Dakle nezadovoljstvo. Razvest se nece, iako nisu sretni, iako se vise ne vole, iako nemaju djece, jer sta ce narod reci..
Dusa mi se raspala kad je vidjeh. I njega.. sve zbog toga sta ce narod reci???
Koji bre narod???? Ko diriguje ta pravila? Jesu li zapisana? Jeste li sretni zbog sebe ili zbog naroda? Probudite se dok nije kasno. Taj isti narod ce uvijek pricati.. a vi cete biti ti koji ce ispastati. Udahnite zivot! Nemojte da samo zivitr i disete..trgnite se, radite stvari koje volite i poletite zivotu u zagrljaju, jeste li osjetile zagrljaj zivota? Ako niste, vrijeme vam je da se probudite!!!

Tanka prekinuta linija, snova jednog dečaka.
Znam tu priču, ide ovako:
Bilo je rano proleće, tek počelo, davne 1980 godine. Sa prolećem se sve budi, raste i želi da živi. Tako je živeo i mali dečak, srećan, nasmejan i pun života. Potpuno bezbrižan šta život donosi, sa osećanjima i emocijama da ništa ne može prekinuti ono što je tek počelo...život.

U naručju, teškim koracima, kao da nikada neće stići na željeno mesto nade i spasa, majka malog dečaka, uplakana, nosila ga je izgubljenog, slomljenog, predanog sudbini. Mali dečak je širom otvorenih očiju gledao svoju majku, koja je za njegov život bila sve. Andjeo. Gledao je, čak i pomalo nasmešen.
Mnogo ljudi u belim mantilima se skupilo oko malog dečaka. Borili su se za njegov život, dajući sve od sebe kako bi nastavio da živi, zajedno sa prolećem.
Činila se kao bezuspešna borba.
Dečakovo srce je polako prestajalo da kuca.
...ravna linija...
Ljudi u belom su konstatovali da je nastupila klinička smrt.

Uplakana majka, sa nestrpljenjem je čekala bilo kakvu vest o malom dečaku. Napokon, jedna žena u belom je došla i rekla:
-Imate li drugo dete? - upitala je
-Ne - rekla je majka
-Rodite ga! Od ovog nema ništa - grubo je rekla žena u belom, kao da nije imala u sebi ni trunku osećanja.
Sa nevericom, potpuno bez glasa, majka malog dečaka je pala na kolena. Plakala je bez suza. Nije verovala u ono što je čula.

...14 minuta kasnije, posle ravne linije...

- ŽIV JE! - čuo se glas, koji je zagrmeo.
Jedan sedi, čovek u belom je istrčao iz sale i potrčao ka majci malog dečaka. Uhvatio je za ramena i počeo da trese, sa rečima: ŽIV je, gospodjo!

Majka malog dečaka, našla se u čudu. Plakala je i dalje. Pošla je u salu da vidi svog mališana.
Mali dečak je pogledao ka njima.
Nasmejao se....

N.N.

Nikada me nije pustila u svoju samoću. Nije htela ili nije smela…
Nikada me nije pustila u svoj stan, svoju sobu, krevet. Nikada mi nije dala svoje ruke, telo, dodir.
Nikada mi nije dala ništa, a želeo sam je kao nijednu drugu… Posebno tih dana kada su se sve želje sveta sklopile u potrebi za njom. Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom…
Nisam stigao ni da je poljubim, a već sam stigao da je zavolim.
Nisam stigao ni da je zagrlim, a već sam stigao da je poželim samo za sebe i ukradem od svih.
Nikada me nije pustila u svoj život, u svoj svet. Nije htela ili nije smela…
Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne počinjemo ništa.
Rekao sam joj da zajedno možemo sve i da smo potrebni jedno drugom.
Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine. Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud…
Ipak nije htela…
Mimoišli smo se tada, te noći, ne sluteći da se mimoilazimo zauvek…
Prošle su godine, naravno. Kao što uvek prođu. Prošla je i ona nedodirljivost, utisak da smo važni, pale su maske.
Prošle su sve one kiše i ulice koje smo prepešačili sami.
Prošla su sva ona mora kojima nismo zaplivali. Prošle su sve one tajne koje nismo podelili. Prošli su fi lmovi, koncerti, prošla su sva ona jutra…
Prošla je i jedna mladost, onako tiho i neprimetno…
…a prošla je i ona, nedavno, isto tako tiho i neprimetno pored mene, kao da se ne poznajemo.
A prošla je i potreba za njom…
U međuvremenu sam se raspitivao svuda, bolje da nisam.
Pričali su mi i slušao sam o njoj, bolje da nisu.
Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda, davala se tamo gde se samo gubi, živela je za one za koje
ne vredi živeti…
Ali, šta sam mogao?
Reći ću samo život, sudbina – ne pada mi na pamet ništa pametnije.
Znao sam, još tada, da njen svet ne može svako da razume. Sa svih strana zidovi, zidovi, a onda ako se ne izgubiš u tom silnom odbijanju nailaziš na dušu. Staru, čistu, beskrajnu kao horizont želja jedne mladosti… Ipak ona se prva izgubila u tom silnom odbijanju… Ili se jednostavno nije našla? Ili je drugi nisu našli…
Meni, eto, nije uspelo…
Njena priča mi je danas tako poznata, kao mnogo puta odgledani fi lm. Poznate su mi njene ruke, njene
grudi, glas, soba, problemi, kao da sam to negde već vi-
deo…
Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost, zagonetka u očekivani šablon, a čežnja za njom u prevaziđeni refren koji odavno više ne pevam.
Nije to više ista pesma, potrošili su je pogrešni…
Nije to više ista melodija, od silnog ponavljanja izgubila je suštinu…
Nije to više ista lepota, sve više liči na svaku dru-
gu…
Ostala je u tom gradu, u toj ulici, u toj sobi, a ja sam otišao negde daleko, negde gde nijedan put, nijedna prečica ne vodi ka njoj. Ostala je nasamo sa svojom samoćom, a ja sam otišao u susret nekim drugim obalama.
Nema tu više ničega, samo uspomena na nešto što je moglo da se desi, a nije… Nema tu više ničega, samo sećanje koje je zanimljivo još jedino dok se o njemu priča.


I naravno moj drug Stefan Simić ❤

"Ne mogu se ljutiti što me ne vole zbog onoga što verujem da jesam.
Verovatno nisam. Pravo vide, kad ne vide.
Niti mi laska kad me vole, jer vole ono što misle da jesam,
što im je potrebno da jesam, a ne što zaista jesam."

R. Petrović

Pijaca je predivno mjesto za izlazak. Ništa oku ne nudi više boja, zvukova, mirisa na istom mjestu. Nema kičice velikog majstora koja ne bi ustuknula od divljenja pred tim vatrometom boja što se prosipa sa stolova, kao iz roga Fortune, obasjanog suncem ili u sjeni golemih suncobrana. Profinjeni sluh u toj će zbrci glasova i zvukova pronaći istinski sklad i ritam života. A, kakva je to tek galerija likova, karaktera! Zlatni rudnik za svakog pisca koji iole drži do sebe i koji neće imati straha upustiti se u avanturu odgonetanja mnogih sudbina koje se tu isprepliću.

Bože, kakvo sranje! Uvijek sam se pitao da li oni koji ovako ili slično pišu to rade zato što zaista, iz dubine srca i duše, misle da stvaraju nešto ili se naprosto samo dobro zajebavaju?

Samo znam da meni to mjesto liči na predvorje Pakla. Dok se provlačiš, natovaren plastičnim kesama čije su ručke uvijek na ivici pucanja, stisnut gomilom tjelesa koja ti zabija laktove u sve tvoje meke dijelove, ostavljen si bespomoćan, na milost i nemilost džeparošima, kupuješ gnjecavi paradajz i bojažljivo primjećuješ da bi red bilo da u kesi dobiješ barem par "zdravih" komada, ali se poklopiš ušima kad prodavačica, koja se hladi bistrom tekućinom iz plastične boce kisele vode, a tukne na lozu, to jedva ne dočeka, pa kao kroz megafon zagalami: "Gospodin bi za marku još i birao!" Bježiš kao krivac s mjesta gdje si upravo izgubio bitku za svoje dostojanstvo, praćen podsmješljivim pogledima ostalih prodavača...

Taj dan sam se baš bio iskobeljao iz gungule kad sam naletio na Bracu. Nije mu to pravo ime, ali pošto on svakoga zove "Braco", tako je on postao i ostao Braco.

"To, domaćine", tapše me po ramenu.

"Jebo 'vakog domaćina."

"Šta si se toliko natovario? Šta ti je to u žutoj kesi?"

"U tržnici sam naletio na svjež mozak. Rijetko se nadje, a ja ga poželio..."

To je dotle istina, a onda, bog bi ga znao šta me, iz čista mira, nagna da počnem lagati: "Ma, u stvari, prava je jebada čistiti ga, rezati, pohovati, ali moja ženska ga obožava", počnem lagati i sad znam da će biti teško stati.

"Opa, bato! Koja je to? Znam li je ja?"

"Ne znaš. Dankinja je. Jednom je jela mozak kod mene i svidio joj se, pa me pitala šta je to, nikad prije nije jela... Gdje ću joj reći da je mozak - prijavila bi me haškom sudu. Slažem joj da su pileća prsa, ali posebno marinirana i pripravljena... A, ti? Gdje si ti krenuo?"

"Idem kupiti cvijeće. Možeš mislit - u ovim godinama imam prvi sudar. A, i prodavačica je k'o avion. Stalno kod nje kupujem..."

"Učini mi se da si rekao da ti je to prvi sudar."

"I jeste, ali s ovom."

"E, jebem te stara. De, bolan, smiri se. Uskoro ćeš i djed postati - ako već nisi?"

"Šuti, složio sam priču ovoj da cvijeće nosim ženi na grob, da je umrla prije godinu dana... Znaš, koke najviše padaju na muškarce koji vole svoje žene, ali ako su pokojne."

Nije lagao. Prodavačica jeste bila k'o avion.

Poslije smo otišli kod Hame na piće. Pa se Hamo vratio iz ribe, nalovio tonu smu a, pa mi još malo posjedili, zamezili, pa onda ušao neko koga nismo dugo vidjeli, pa onda ušao neko kojeg svaki dan vi amo, neko koga prvi put u životu vidimo, a svaki ulazak i izlazak je pratila tura pića...

U neko doba je Hamo pitao da mi ostavi kese u frižider. Bio sam na njih i zaboravio. Upitah Bracu:

"Kad ti ono reče da imaš sudar?"

"Sudar?! Kakav sudar?" Onda se sjetio i oborio pogled: "Nema nikakvog sudara. Nije ga ni bilo, niti će ga biti. Otkako sam se rastavio od Žanke, otkako djecu vidjam sve rjedje i rjedje, sve mi je otišlo u kurac. Osjećam se glupo kao osudjenik na smrt koji se prije smaknuća brije i pazi da se ne poreže."

Nije bilo potrebe da mi objašnjava. Znao sam kako se osjeća.

"K'o kreten svaki dan kupujem cvijeće, pa ga bacam u kantu za smeće... A, tvoja večera?"

"Isto. Nema nikakve Dankinje. Skuham svakakve pizdarije, postavim sto, upalim svijeće, a onda to što sam skuhao u neko doba noći pokusam kašikom iz šerpe, stojeći... Znaš li šta sam neki dan uradio? Kupio sam nekoliko ljetnih haljina. Znaš kome? Sebi. Jok, ne presvlačim se u ženske haljine - toliko još nisam poludio, ali da sam poludio - to jesam. Oprao sam ih i objesio na štrik na prozoru, sa svojim stvarima... Da komšije misle..."

"Hoćemo li, Braco?"

"Šta, Braco?"

"Još po jednu?"

"Hoćemo."

Buket cvijeća je ležao sparušen do Bracinih nogu, a moj mozak se ledio u kesi u frižideru...

Moj mozak je ključao...

                                                                     Dario Džamonja

    Kada me zaboli imam potrebu da ti kažem samo jedno
Voli me, ništa drugo
I budi tu
Ne ostavljaj me

Tada mi nije do saveta
Sve ih već znam napamet

Nije mi ni do priče
Sve smo već toliko puta rekli

Samo budi tu
Tvoje prisustvo
Glas
Lepota
Dodir

Ne gledaj na sat
I ne pričaj kako te neko čeka
Kako žuriš, negde, nekome

Samo budi tu
Da mogu da osetim tvoje biće
Ramena
Tvoj miris
Da mogu da stavim ruke ili glavu
U tvoje krilo
I da ćutim
Znajući
Da u kosmosu postoji neko ko je sa mnom
Sa kim dišem zajedno

Hoću kada te gledam
Da vidim da si uz mene
Hoću kada te slušam
Da čujem da me razumeš

Hoću kada te grlim
Da znam da me osećaš
A ne da si tamo negde, sa nekim

Ne odrađuj ovo naše što imamo
Ne shvataj to kao moranje ili obavezu
Nemoj

Ako je tako
Onda idi...

Ako je isto kao i sa drugima
Onda budi sa drugima
A ne sa mnom

Moram da verujem da smo drugačiji
Bolji
Posebni
Jer ako nismo onda smo prokleto isti
I naša patnja je ista
I naša sreća je ista
Život i snovi

Ako je tako
Onda bih mogao da budem sa bilo kim
I ti bi mogla da budeš sa bilo kim
A ja to ne želim

Želim ono najlepše
A i ono drugo
Da dam tebi

Ako misliš da to svako zaslužuje
Misli to slobodno
Samo znaj da ti i ja, onda, ne zaslužujemo jedno drugo

Stefan Simić

IZ SRBIJE SREDOM
Marko Vidojković: "GOSPODI PODILUJ"


Piše: Marko Vidojković / Objavljeno: 21.03.2018. u 10:28h

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osamdeset pet odsto građana Srbije izjašnjavaju se kao vernici Srpske pravoslavne crkve.
Ogromno je to stado, a kakvo je, možemo se uveriti svakoga dana, na svakom koraku. Tolikom i takvom stadu potrebni su adekvatni pastiri. Možete o popovima da mislite šta god, ali činjenice govore da sveštenici SPC predstavljaju uverljiv odraz svojih vernika.

Svi znaju da Srbinu najviše stalo do dobrog automobila. Pošto nema većih Srba od sveštenika SPC, logično je da njihova kola moraju biti veća i novija od onih kojim se vozi stado. Bogu je ugodno kad se njegov izaslanik po letnjim vrućinama vozi u limuzini sa kožnim sedištima i dobrom klimatizacijom, uz vufere iz kojih se ori „Glas crkve“. Isto važi i za zimu: veliki je greh da visoki sveštenik vitla po nekoj ledari, u sred božićnog posta, bez pogona na sva četiri točka i grejača za sedišta.

U našoj jadnoj zemlji svaki kurton ima vozila sa rotacijom, pa predlažem da ih imaju i vladike. Osim plavih i crvenih svetala, koja javljaju retrovizorima smrtnika da drumom juri božiji pastir, svešteno vozilo moglo bi sa razglasa emitovati „Oče naš“. Na semaforima – zna se. Drugi daju prosjacima, a u svešteno vozilo se novac ubacuje. U krajnjoj liniji, sam Bog zna koliko vladiki dobro dođe jurnjava pod rotacijom, kad ga na dvoru čekaju goli mladići, spremni za kupanjac.

Budući da je narod odvratan i licemeran, greh Božiji bi bio kad takvi ne bi bili i popovi. Ima Srba koji odlaze u crkvu da bi zapalili sveću za mrtve živom komšiji. Ima ih koji pale sveću da Zvezda ne ispadne iz Kupa od Mačve. Ima ih koji se mole Bogu da im ljubavnica doživi spontani pobačaj, a ima ih i koji su umeli da, pre odlaska na pucanje zarboljenim civilima u leđa, zatraže božiji blagoslov.

Pa kakva su onda mogla biti sveštena lica - ljudi koji dobro razumeju svoj narod, alave izelice, koje preko kurca čitaju opelo, poštujući želju ožalošćenih, da se što pre pređe na klopu. U zavisnosti od toga koliko je pojeo i popio, pop neretko na parastosu mrmlja, muca, kašlje, štuca ili prdi. Ako je bilo puno posla, pop se, poput pravog Srbina, već posle druge sahrane razbio od rakije, a na treću ga voze u taljigama, oslonjenog guzicom na mrtvački sanduk. Nisu se ljutili ožalošćeni. Znaju oni kakvi su, a znaju i kakvi su popovi. Slikali su ga i okačili na instagram kako blaženo spava u zaprezi, klackajući se ka groblju. Svi su se smejali tom prizoru, cela zemlja, smejao bi se i pokojnik, da nije mrtav.

I vrapci iz žbuna znaju da ovo nije država nego mafijaška organizacija. Shodno tome, imamo i mafijaške duhovnike. Kao što je i red u svakoj pravoj bandi, tokovi novca SPC su neuhvatljivi. Poreza nema, kontrole nema, čašćavanja ima, divlje gradnje takođe, sumnjivih priloga ihahaj i kada ne bi znao kakvi su, možda se i ne bih kladio na to da sveštenici SPC igraju već više od dve i po decenije važnu ulogu u pranju prljavog novca, pristiglog iz svetovnog organizovanog kriminala.

Od svih oblika kriminala koji u njoj cvetaju, Srbija je ipak raj za narkotike. Narkotici dolaze u kolonama sa juga i nastavljaju put zapadne Evrope, zadržavajući se priličnim delom i kod nas. Kao što se ceo svet čudi tome što imamo najbolje košarkaše, tako se i agenti DEA čude kako je moguće da su, posle Meksikanaca, baš Srbi najuspešniji u dilerskom zanatu.

Ne samo što su u dobrim odnosima sa celokupnom dilerskom zajednicom, sa kojom su zajednički učestvovali u prebijanju pedera i lezbejki u nekoliko navrata, ne samo što organizuju narkomanska odvikavališta, u kojima štićenike mlate lopatama, naši popovi i diluju.

E, sad, zna se da je trgovina kokainom godinama državni poslovni projekat broj jedan, pa o tome nećemo, jer je sav kokain koji se nađe na tržištu, ujedno i državni, tako da ga treba konfiskovati samo kad treba blatiti Biljanu Srbljanović ili ukoliko neko od „poslovnih partnera“ počne da krajcuje. S druge strane, nije sva vutra koja se nađe na tržištu državna, to jest albanska, nešto gaje i pojedinci, koji se nalaze van državnog sistema za proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga.

Upravo takve dilere država hapsi. Konkurentske. Sve one koji se odvaže da u svom malom kupatilu naprave laboratorijicu za mdmu, ili koji u iznajmljenom stanu, pod šatorom, gaje vutru. Svaka gudra koja ometa državno valjanje gudre spada u zabranjenu gudru, pa tako i popovska. Ovde mislim, naravno, na slučaj sveštenika i veroučitelja iz slobodarske Požege, koji padoše zbog 27 kila skanka.

Ceo internet se obrušio na ovu dvojicu careva, ružeći ih poluduhovitom opaskom „Gospodi podiluj“. Mislim da su ova dvojica nešto najkvalitetnije što je SPC izbacila, posle vladike Gligorija i sveštenika Nenada Ilića, iskrenih gotivaca. Oni su pravo osveženje na našoj popovskoj sceni. Ne samo što su švercovali brdo skanka, već se veroučitelj prerušio u ženu, što su neki pogrešno povezali sa modernim trendovima koje prati Srbija, oličenim u Ani Brnabić.

Reklo bi se da su ova dvojica na svoju ruku gajili skank, pa su, u paranoji od murije, „odglumili“ bračni par koji se vozi na izlet. Avaj, neko ih je odrukao, panduri su ih zaustavili i našli im tri tovara blaga. Koliko puta vam se desilo da vas na sred puta, u sred Srbije, zaustavi policija koja vam neće poturiti alkometar ili merač brzine pod nos? Nikada. Kad se uzme u obzir da u Srbiji tokom rutinske kontrole policija može da zapleni eventualno buksnu od tinejdžera, dolazimo do zaključka da su sve ostale zaplene, pa tako i ova, rezultat drukanja.

Nisu svi popovi govna, ali dobar deo jeste. U šarenoj laži maskiranoj u SPC logično je da su se našla i dva ortaka koja gaje skank. Ko zna koliko ih ima, koji još nisu uhvaćeni (braćo, pričuvajte se). Nisu oni ni prvi koji su završili u vestima, setite se samo monaha Jovana, koji je valjao trodone i vutru, pre nekih deset godina. Marihuana treba da bude legalna. Sveštenik iz Požege treba da bude sa svojim stadom. Veroučitelj neka se oblači kao žena zato što to voli, a ne zato što se plaši policije. Vladike treba da se voze puntom. Patrijarh da se iseli iz predsednikovog dupeta.

Na kraju, parafraziraću Isusa Hrista: „Koji od vas nije navučen na nešto, neka prvi na fejsbuku napiše „Gospodi podiluj“.

Ponedeljkom je pravi DarMar. Darko Mitrović&Vidojković Marko

[You must be registered and logged in to see this link.]

Ja bih svim ovim mamama koje maltretiraju svoje bebe tako sto im daju limune da jedu, pustaju guske da ih jure i kamile da ih lizu, otimaju im igracke pa ih onda pustaju da placu i vriste, tako sto ih pustaju da se dave i mlate rucicama, da bi posle izasli iz vode sa smesnom grimasom, a sve u svrhu zabave miliona blentavih koji ce to sve da lajkuju, ukinula dalje pravo prisutva na bilo kojoj drustvenoj mrezi, yutubu i ostalim vituelnim mestima za izivljavanje.
Posle toga bi sve te snimke sacuvala i pustila istoj toj deci, kad porastu, da vide kako su ih majke izlozile neprijatnostima i onda sve to lepo predstavile celom svetu na gledanje, sprdanje i lajkovanje. Volela bih da im tada cujem opravdanja.
Za mene to je zlostavljanje kao i svako drugo. Samo mu jos strucnjaci nisu nasli naziv.🤨

  Kada suštinski upoznaš ženu
Ti shvatiš da ništa ne možeš da joj zameriš
I što je više juriš u svoj njenoj neuhvatljivosti teže je stižeš

Žena je nalik reci
Koja staje svuda a nema je nigde
Večito teče i traži se
Ne znajući ni svoj izvor a još manje svoje ulivanje

Očekivati od žene pokornost je moguće
Ali pod uslovom da je žena spremna na žrtvu
A takvih žena je sve manje

Očekivati od žene vernost je isto moguće
Ali pod uslovom da joj budeš sve ono što ona želi
A to je malo verovatno
Bićeš joj to u jednom trenutku
A šta je trenutak naspram svega onoga što tek dolazi

Voleti ženu
Znači voleti sve one svetove u njoj
Posvađane, nemirne, koji ne znaju šta hoće
A i kada znaju, to ih ne drži dugo

Žena u sve veruje
Zato ni u čemu nije do kraja

Zato je veliki vernik ali još veći nevernik
Zato što bi u svemu da bude a i sve da sruši
Večita žrtva svoje prirode

Zato toliko ima potrebu da zavodi
Sve i svakoga, svuda
Zato da njeno postojanje što više proširi
U večitom strahu od odbačenosti i samoće

Reći za ženu da je kurva je besmisleno
Što je žena više žena, više je slobodna
Što se više prilagodi, ona se više gubi
I tu počinje njena nesreća i njeno zatvaranje

Seksualnost je njena moć
Pogledi je hrane i uveravaju da je poželjna
Time postaje jača
Kada izgubi taj osećaj, izgubila je sebe
I pozornica na kojoj igra, u svoj svojoj koketnosti i ležernosti
Ostaje pusta

Što je muškarac bliže ženi
Shvata da ne može da je promeni
Koliko god da je u to uveren

Prava žena je vulkan koji neprekidno gori
Večito razbuktan
Čim neko pokuša da ga ugasi, on se razbukti još jače
Zato što je vatra u njemu a ne spolja

Najbolje za život su pokorne žene
One koje se svesno podrede i koje na sve pristaju
Ali one su dosadne, predvidljive, neretko prazne i uplašene
Zato su savršene sluge ali nikakvi gospodari

Kada žena nema aristokratsko u sebi znači da nema ni sebe
Znači da je ponižena od malih nogu
Naučena da bude žrtva i sluškinja

A sluškinje mogu da budu privlačne do izvesne granice
Na sve pristaju
Ali tu vrlo brzo prestaje čar i privlačnost

Što je žena šira u svojoj beskrajnosti
To je teže biti sa njom
Zato što ona ne zna da pripada
Ona se trudi, pokušava, obećava, kune se
Ali joj ne ide
Jer suštinski pripada samo sebi
I jedino sebi.  

Stefan Simić

 Kada biraš ljubav
Biraj je iz ljubavi

Nikako iz nužnosti
Zato što si sam, zato što ti treba, zato što moraš da imaš nekoga

To onda nije ljubav nego kompromis
To onda nije spas nego beg

Kada biraš ljubav
Biraj je iz ljubavi

Tačno ćeš znati sa sobom, u sebi
Da li ćeš moći da zavoliš
Ili ćeš morati da trpiš od prvog dana

Kada biraš ljubav
Biraj je iz ljubavi

Nikako iz patnje, nikako iz bola
Ako se to desi, možda će na trenutak prestati
Ali posle znaš šta te čeka

Kada biraš ljubav
Biraj je iz ljubavi

Iz onog osećaja kada se u tebi otvori sav onaj beskraj
Kada te neko pokrene
I sve ono najbolje iz tebe krene

Kada bi da se posvetiš, kada bi da se boriš za tog nekog
Zato što to želiš
A ne zato što to tako treba

Da bi birao iz ljubavi
Moraš prvo da veruješ u ljubav

Da znaš da je daš a i dobiješ

Tada ćeš znati
Zato što će sve iću lako
Kao pesma

I svi tvoji suprostavljen svetovi sklopiće se u jedan
Vaš zajednički
Tvoj i njen

Zato što će se pojaviti neko ko razume
Zato što će se pojaviti neko ko voli
Zato što će se pojaviti neko kome veruješ
Ko ti veruje
I sa kim i pored koga možeš sve
Bukvalno sve

To je ljubav a ne kompromis i beg
To je ljubav a ne izgovor ne bi bio sam

To je ljubav
To
Baš to  

Stefan Simić

Književno delo

i to vam kažem..mi kad smo bili školarci..nešto zabrljam..tata ne zna ni koji sam razred... onako da ga prepadneš u snu - BUDI SE ! KOJI TI JE ĆERKA RAZRED, on bi garant mucao..šesti..sedmi..šesti..Kamoli da ga prepadneš sa pitanjem KAKO JE IME i PREZIME nastavnici hemije!
A danas ..to ti čale i keva imaju broj mobilnog od razrednog, zivkaju, dogovaraju se..ima ih pa malo malo evo ih u školu nešto oće da se dogovore..šta oćeš da mi je znati??! Pa ili oće da uči ili neće! Ili je dobro dete ili nije! Kakve si mu gene preneo i kako ga vaspitao tako će ti i biti, kakve veze sad ima razredna s tim?!
Kunem vam se da nisam ni sad ne znam imena profesora moje dece..Jednom sam se sita ispričala sa ženom..kažem ćerki - srela sam onu nastavnicu likovnog..ona kaže - koju..pa ta ne predaje likovno nego srpski i to ne meni nego drugom razredu. I tako..a ćerka mi je vukovac. Nikad u školi bila nisam osim na tri roditeljska jer mi rekla da će se naljutiti ako ne odem. Voli da uči. Ovo drugo ljubigamajka ne voli i opet - šta ima da idem u školu!
Znam samo da mi je tata govorio i trubio i plašio - da je bez škole teže. To me je vodilo kroz život. Bio je dosadan. Ali i plakao od sreće kad sam donela diplomu.
"Žena mora školu da ima" nisam kao klinka to baš dobro shvatala. Danas mi je sve jasno.
Hvala ti Čale..

A ko bi drugi nego moja komšinka  Zox

Gledam maločas od roglja do roglja samo jedna klupa ispritkuće odoleva zubu vremena. A bilo ih je ... kod Moldovanovi gde je sedela baba-Jela s heklerajem u ruci. Kod Ponjavini ispred ducana gde su sedele stane mušterije od zore do duboko u noć. Pa ona "preko" gde su sedeli moj deda Vesa i komšije. I najvažnija ... kod deda-Straje gde je bilo naše mesto i gde smo bistrili sve najvažnije teme. Nekad i do kasno u noć. Jedna klupa slikana malo dalje niz sokak ... koja liči na onu "našu" i koja mi pokrenula sećanje na trenutak.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Divno.Ovo me uvek podseti na moje detinjstvo provdeno u Vojvodini.Tačno ovakve klupe ispred kuće ,a kasnije su napravili drugu sa naslonom da ja onako mala se ne izvrnem u šanac. (jesam nekoliko puta)   A kad je došao naslon lakše se bilo popeti na drvo tačnije lipa.

...PESMA...

Postoji u meni,skrivena...
Jedna pesma...
Crvenom olovkom,
Noćas je pišem...
Crveni se od,
Stida i srama...
Pesma će zanavek,
Da bude sama...
Nezarasla moja...
Crvena,krvava rana...

Pesma moja...
Guši, ruši...
Čupa, kida...
Boli...
A htede samo...
Samo da voli...
Htela...
Da živi...
Da sanja...
Od zrna maka,
Da bude manja...

Noćas me moli :
"Nemoj da me pišeš...
Nećeš moći sa mnom,
Da dišeš...
Nemoj da me dozivaš...
Dok želja venama talasa...
Ne daj mi pravo glasa."

Postoji ,ta pesma...
Jedna i jedina...
Ona nije...
Slovo,reč,rečenica...
Pesma, izdajica...
Pesma, kukavica...
Pesma ,moja suđenica...

Noćas , iz mene...
Pesma izaći neće...
U ponoć , za nju...
Upaliću sveće...
Sahraniću je živu...
Sahraniću je krivu...
Ne dam da joj sudi ,
Sudija za pesme...
Pesma moja...
Zaplakati ne sme...

Milena Noković Cvejanov...

REALITY SHOW "ŽENIM SINA".

Već desetak dana čitam kako moji fejs prijatelji reže protiv tog showa, a ja ništa o tome ne znam, niti sam gledao taj show. Ovu sedmicu sam gledao taj show, i nisam mogao doći sebi. Radi se o muškarcima koji iz nekog razloga nisu bili sposobni sami naći sebi ženu, i prijavili su se u taj show. TV-produkcija im onda dovede pola tuceta žena i oni biraju koju bi. Jebenti neću boga, od očajnika koji ne zna naći ženu, postaneš maharadza koji bira u haremu koju hoće. Uz svakog tog "mutiranog Casanovu" stoji njegova majka pogleda opasna kao rotvajler. Majka sina savjetuje: "ne valja ti ova žena, puno govori." "Ne valja ti ova žena, ima velik dekolte, ispale joj sise." "Nemoj sine ovu, tetovirana je". Do jučer njen sin nije mogao osvojiti stablo bukve u šumi jer bi palo, a danas on i majka biraju savršenu ženu.Volio bi da im nevjesta bude "crvena Sonja" sa mačem u ruci. Nema pravde u ovoj državi. Mi koji smo sami tražili svoju ženu i namučili se do bola da je nađemo, mi smo kurac od ovce. Koliko san ja mora Leu lagat, muljat, mazat, da bi je uspio obmanuti. Dok sam bio na "probnom roku", tuširao sam se tri puta dnevno, da dokažem da sam "higijeničar". Stalno sam bio prehlađen, tko voli toliku vodu jebote? Malo je falilo da dobijen upalu pluća i otegnen papke zbog suludih tuširanja. Danas kad vidin tuš, imam traumu. Dok sam bio na "probnom roku", nije sex trajao 15 minuta kao danas, morao san "udarat" ko rudar dva sata. Moga me klepit moždani, ili herc otkazat, od tolikih fizičkih napora. A kad sam Leu odveo na večeru, ona bira biftek, korčulanski pošip, tartar,pršut, paški sir, masline iz Zimbabwea. Pomislio sam u sebi: "ova nije jila ništa od Dana mladosti". Samo šta nije naručila paštetu od muda od noja. Kad je konobar donija račun, ja se smijem, a u sebi plačem od muke. 100 eura žderačina. Do dana današnjeg nisan se financijski oporavio. Gospe mi blažene, to nije bio "probni rok" za brak, nego obuka marinca. Koštalo me živaca i novaca dok san Leu ubjedio da san netko drugi. Da sad moran ženu osvajat, odusta bi. Radije bi osvaja Himalaju. Jedanput san išao ispeglati košulju da Leu fasciniram, nešto sam se zamislio i "popeglao" sebi ruku. Izgledala mi je ruka nakon toga onako ispržena ko batak od kokoši iz mikrovalne. Šta san sve prošao da bar jednu ženu zajebem da se uda za mene. A u tom show-u "ŽENIM SINA" mlatimudanima dovedu kamion žena da izaberu. Nema pravde u ovoj državi, i nema jadu kraja.

Molim cenjenu administraciju da ovaj tekst prebaci na temu o rijaliti programima uopšteno ako tako nešto imamo.

Zemljotres Megan ili zašto je za ceo svet važno venčanje princa Harija i Megan

Tačno pre 82 godine, a to je za istoriju sveta, pa čak i za istoriju jedne porodice, kratak vremenski period, naročito kraljevske porodice, kralj Edvard VIII morao je da bira između ljubavi i prestola. Izabrao je ljubav, abdicirao u ime svog brata Džordža, oca kraljice Elizabete i zauvek napustio Britaniju. Kruna nije dozvolila da se kralj oženi ženom koja je dva puta razvedena, pretila je kriza vlade, oglasio se i narod, Edvard ih je jednostavno sve napustio u ime ljubavi.

Prošla je 61 godina, odnosno, pre 21 godinu, u saobraćajnoj nesreći u Francuskoj smrtno je stradala Ledi Dajana, zajedno sa svojim tadašnjim partnerom Dodijem al Fajedom. O Dajani, miljenici nacije koja se nije snašla u kraljevskoj porodici, nesrećnoj, željnoj ljubavi, napisanje su knjige, snimljeno more dokumentarnih filmova, a o samoj nesreći se spekulisalo i spekulisalo, jedna od priča je da je Dajana bila trudna, a da kraljevska porodica nije smela da dozvoli da prinčevi Vilijam i Hari dobiju polubrata ili polusestru koji bi bili muslimani.

Osam godina posle Dajanine smrti, njen bivši muž, princ Čarls venčao se sa svojom dugogodišnjom ljubavnicom Kamilom. Bilo je ovo prvo građansko venčanje nekog pripadnika britanske krune, kraljica nije dozvolila crkveno venčanje i po protokolu, istom nije ni prisustvovala.

Danas se desio kulturološki zemljotres u Britaniji, princ Hari, šesti u redu za presto, koga to previše ni ne interesuje, ali je ipak pretendent na krunu i ipak je član kraljevske porodice, oženio se ženom koja nema nimalo plave krvi, koja je razvedena i koja je afroameričkog porekla. Malo je crnkinja, jelte. I to je bilo prosto nezamislivo pre osamdesetak godina, pre dvadesetak i pre godinu dana kad se naveliko spekulisalo u medijima da kraljica neće pristati na ovaj brak.

Da bi ušla u kraljevsku porodicu, Megan je morala da se odrekne karijere, promeni veru, morala je čak da se odrekne mesta ambasadorke u UN za prava žena i rodnu ravnopravnost. Neće više nikada smeti da se fotografiše sa čašom vina u ruci, da se pojavi bosonoga, morala je da ugasi sve svoje naloge na društvenim mrežama, ubuduće će se oglašavati samo preko zvaničnog naloga krune, neće smeti javno da izražava ljubav prema Hariju, da daje autograme jer bi njen potpis mogao biti falsifikvan i još dosta toga, dug je spisak.

Kad je na sve ovo pristala i da Hari ne bi bio „potišten do kraja života“, kako su suptilno izjavili, kraljica je potpisala dozvolu za venčanje. Crkveno. Unuku je dozvolila ono što nije sinu.

Ljubav jeste pobedila i vremena se jesu promenila.

Britanci su pred ovo venčanje danima bili potpuno pozitivno histerični a venčanje su danas pratili milioni ljudi širom sveta jer je, kako mediji pišu, ovo venčanje kraljevsku porodicu približilo običnim ljudima.

U kraljevsku porodicu je ušla žena čija je pra pra baba bila robinja na plantažama pamuka u Džordžiji  i čiji se pra pra rođak, takođe rob, dobrovoljno borio u građanskom ratu jer mu je to garantovalo slobodu od ropstva.

Priču o Meganinoj porodici nazivaju bajkom od pamučnih polja do kraljevske palate.

Sigurno ste pročitali da Meganin otac nije pozvan na venčanje što je ublaženo pričom o operaciji srca, a sve jer je napravio stravičnu grešku i jednom tabloidu prodao fotografije, polusestra takođe jer je ružno pisala o Megan u svojoj knjizi, kao ni polubrat koji ima kriminalnu prošlost.

Do oltara ju je odveo princ Čarls, što je jedino pomalo tužno u ovoj priči.

Napravih ovaj ogroman uvod.

Kraljevska porodica ima strog protokol od kad postoji. Svaka promena izaziva ozbiljne poremećaje kako u samoj porodici, tako i u javnosti, ovo je svakako istorijsko venčanje – porodica je primila ženu koja ima crnačke gene i koja ima ropsko poreklo. I sve ovo nije bajka.

Paralelno sa ovom pričom u Srbiji i na ovim prostorima uopšte, još uvek je problem kad se Srpkinja zaljubi u muslimana, Hrvat u Srpkinju, Srpkinja u Albanca. Moj muž u mene.

Jer, znate, oni ratovi, pa ko je čijeg dedu ubio, pa ko je kome parče zemlje oteo, pa ko čiju vodu pije, pa nemamo istog boga…

Ovde još uvek očevi lupaju šakom o sto govoreći ko u njihovu kuću neće da uđe, ko treba da im sutra mesi slavski kolač i nastavi prezime, majke se hvataju za mesto gde im je srce – zar su tolike godine sinove čuvale da im sad neku, iz ko zna kakve familije, dovede u kuću, kad su ženska deca u pitanju, to je malo blaže, to je ionako negovano samo da promeni prezime jednog dana, ludo se rodilo pa ludo i ostalo.

Toliko je nesrećnih ljudi koji nisu umeli da se izbore za sebe. Sa svojim porodicama. Toliko je ljudi koji zbog ljubavi, koji su ipak izabrali ljubav, ne viđaju svoje roditelje.

Toliko je dece, skoro ljudi, kojima roditelji ne govore priče o ljubavi, već priče o vekovnoj mržnji.

Kruna je pristala, srbenda neće nikada. Ima da se zna ko s njim za istim stolom može da jede. Pa opet ona priča o njegovom plavokrvom prezimenu, on, bre, potiče ili od Nemanjića ili još od Tutankamona, teško je provaliti.

Zato je ovo venčanje veoma, veoma važno. Za ceo svet, za sve one koji uništavaju živote svojoj deci i koji bi radije da im deca budu nesrećna, ili kako bi kraljevska porodica rekla „zauvek potištena.“

Gledala sam danas venčanje.

I bila sam duboko ganuta, do suza, recimo, kao kad sam prvi put gledala Zgodnu ženu, modernu bajku u kojoj prostitutka postaje princeza.

Ja nisam bila prostitutka, niti imam neku mrlju u porodici, ali zato što me je izabrao moj muž, njegova porodica ga je emotivno razorila i ostavila mu ranu koja neće zarasti do kraja života.

Mene još uvek pojedini pitaju – a da li tamo u Zagrebu mojoj ćerki njena porodica pravi probleme jer je Srpkinja.

Psujem u sebi.

Poštujte tuđe ljubavi.

Zbog njih vam neće pasti kruna s glave.

Nije ni kraljici danas.

AUTOR Mirjana Mimica Radojević

Tekst mi se nimalo nije svideo ,ali nema sumnje da je istinit : 
-----

U ŠTA SE TO PRETVARAMO?

U PUNOM AUTOBUSU DEVOJKA JE IZGOVORILA REČ STAJALIŠTE: Dobila je takvu količinu psovki i uvreda od koje bi se svako postideo


Ljudi, isključite televizore. Ne slušajte političare. Nemojte da mrzite, iako vas teraju na to


Objavljeno: [/b]19.05.2018. 08:49h

[You must be registered and logged in to see this image.]


foto: Filip Plavčić, Dado Đilas, Profimedia, Ilustracija


Beogradski busevi odavno se, ne sasvim bez razloga, zovu i Palmotićeva 2. Ta količina nervoze, agresivnosti, bezobrazluka i čega sve ne, uglavnom iz foldera: nepristojno, potpuno nepotrebno zagađuje ionako nepodnošljivo zagađen životni prostor u kome smo prinuđeni da boravimo.
 

 
Scena iz jutrošnjeg prevoza preti da obori sve rekorde u količini primitivizma i da lestvicu bezobrazluka i šizofrenije podigne toliko visoko da će biti gotovo nemoguće nadmašiti je.

Četrestrojka, jutarnji špic, bus skoro pun. Približavam se vratima, kako bih izašao na sledećoj stanici kod MUP-a u 29. novembra i otpešačio do posla, kad čujem iza sebe škrgutanje zubima.
 
Isprva ne razaznajem šta to dopire do mojih ušiju. Ton se pojačava, toliko da sam prinuđen da se okrenem i snimim ko se to i zašto buni.
 
Uočavam starijeg gospodina, rekao bih dobrano u svojim sedamdesetim. Psovke sad već postaju skroz razgovetne.
 
- Majku vam bre jebem ustašku! - kreće paljba.

Što ustaše, kakve ustaše, okrećem se još malo oko sebe, kako bih uočio ko je to dedici stao na žulj.
 
Sekund kasnije, kašće mi se samo.
 
- Kakvo bre stajalište, ustaše jedne pogane! Krvavu vam majku, pas vam jebo sve po spisku! - nastavlje da sikće matori.
 
Nova stanica je blizu, a odgovor nadohvat ruke. Dedi je zasmetao ženski glas iz aparata koji nas upozorava na sledeću stanicu. Tj. stajalište. Sporna je, dakle, ta reč: stajalište. Kakvo crno ustaško stajalište kad Srbi imaju divnu našu reč: stanica.
 
Na stranu sad što je i stajalište srpska reč, ali ko će se objašnjavati s dedom.
 
Dok u čudu pokušavam da dokučim motive bilo koga da se svađa s govornim aparatom u gradskom prevozu, deka, inače pristojno obučen čovek, decu da mu poveriš da vam pričuva u parku, nastavlja svoju paljbu.
 
Sve je po spisku, Jasenovac se poteže kao argument, srbosjek, zlodela, zločini... Rečju, sve hrvatsko.
Izlazim iz busa i u fejd aut šaljem zajapurenog matorog koji ne prestaje da psuje. Tiho, sebi u bradu, ali dovoljno jasno da ga drugi čuju. Poslao je poruku, ali mu iz nekog razloga nije bilo dovoljno da to učini jednom ili dva puta, već nastavlja besnu mantru. Ko zna još koliko je on psovao sve hrvatsko (pardon, ustaško) nedužnoj devojci (glasu) iz Bus plus aparata.
 
Na ulici sam, pokušavam da se opasuljim i smestim ono čemu sam upravo svedočio u kakav-takav koordinatni sistem smisla i logike.
 
Evo prvih par rezona: deda ima neku muku. Ko zna šta mu se u životu desilo. Dosta često u prevozu kojim se svaki dan vozim (43 Kotež forever) čujem glasove ljudi očigledno prognanih iz nekad Srpske Krajine, dela Hrvatske naslonjenog geografski na Dalmaciju.
 

Pre par dana dvojica tipova tu negde u mojim godinama nostalgično su se prisećali nekog slatkiša koga su obožavali tamo u rodnom kraju. Ni traga psovkama, samo čista emocija prema slatkišu.


Ovog dedicu, našeg današnjeg junaka, nešto drugo je izulo. Neka muka neprežaljena ili možda nešto drugo.
 
Na primer, politički diskurs, tako pojačan u poslednje vreme, u kome se Srbi i Hrvati opet dele na četnike i ustaše, prebrojavaju im se krvna zrnca, kopa po ranama koje nikad neće zarasti.
 
Svi ti šešelji, vulini, dačići i ostala bulumenta teške nacionalističke artiljerije budi u ljudima ono najgore: svađa ih s bratom i komšijom, uprkos svemu.
 
Jer, mi i Hrvati smo upravo to: isti narod s dve vere, istog jezika, istih sklonosti, maltene istog mentalnog sklopa. Nema nam na planeti bližih do Hrvata (ok, i Crnogoraca, Makedonaca i Bosanaca).
 
Ali, naši i njihovi vrli političari, svi odreda nelustrirani kad je lustraciji bilo vreme, danas drže javni čas primitivizma i nevaspitanja, beskonačno zagađujući javni prostor toliko da ga ni svi Novaci Đokovići (majka Hrvatica, tata Srbin poreklom s Kosova) neće vratiti u normalu svojim divnim primerima nacionalističke neostrašćenosti.

Jedna stara, k'o Biblija:
- - -
Potaknut tvrdnjama homofobičara (koji se k tomu i deklariraju kao intelektualci) da je homoseksualnost neprirodna - jer tako piše u Bibliji koja je riječ Božja, krenuh ja to provjeriti (znate mene: ni u što ne vjerujem otprve, nego vječno nešto provjeravam).
Kad ono, tamo u Levitskom zakoniku Staroga zavjeta ZAISTA piše:
„Ne lijegaj s muškarcem kako se liježe sa ženom! To bi bila grozota“ (Levitski, 18:22)
Vidim ja, nije ovo šala, i trebalo bi bolje pripaziti što Biblija dopušta a što brani!
Čitao sam Bibliju i ranije, ali nisam onako pozorno, pa sam sada zastao na nekoliko mjesta jer ima manjih nejasnoća koje bih volio raščistiti, kako ne bi bilo zabune. Ako mi netko od vas, a posebice od onih intelektualaca može pomoći, evo pitanja o biblijskim preporukama i zabranama koja me muče:
1. Kada žrtvujem bika paljenjem na oltaru, znam da je taj miris Bogu ugodan (Levitski, 1:13); nažalost, moji susjedi kažu da njima to smrdi. Da ih prijavim u župni ured? Sumnjivi su mi.
2. Želim prodati svoje kćeri u roblje (jer mi to dopušta Knjiga izlaska, 21:7); Obzirom na sadašnju recesiju i ponudu na tržištu, koliko bih trebao tražiti za njih?
3. Znam da ne smijem ni na koji način kontaktirati sa ženama dok imaju mjesečnicu, ni sa bilo kime tko je s njima kontaktirao (Levitski, 15:19). Zanima me kako mogu saznati ima li ju zaista ili nema, ako ne smijem s njom kontaktirati? Možda ako bi takve žene nosile traku oko rukava...? Crvenu? Ili neke druge boje?
4. Prema zakonu (Levitski, 25:44), smijem posjedovati robove - i muške i ženske - ako su kupljeni iz susjednih naroda. Moj susjed kaže da bi bilo OK imati Srbina kao roba, ali Slovenca ipak ne. To valjda zbog nekih zabrana u EU? Što vi mislite o tome?
5. Onaj moj isti susjed od maloprije, taj vam radi i subotom, a Knjiga izlaska (35:2) vrlo strogo i nedvosmisleno takav prekršaj kažnjava smrću. Jesam li moralno obvezan ubiti tog susjeda? Ako nisam baš obvezan, mogu ja to i onako neobavezno...
6. Levitski zakonik (21:20) zabranjuje osobama defektnog vida (i pogurenima, i slabo uhranjenima, i onima slomljene ruke) prilazak Božjemu oltaru. Držim se ravno, nisam polomljen, debeo sam kao krmak... ali nosim naočale. Malena su dioptrija, samo +1,25... Nije to nešto jako puno... Pa, ono... smijem li na kraju mise ipak prići oltaru, barem ono nakratko, radi pričesti...?
7. Većina mojih prijatelja skraćuje kosu, čak i onaj dio na sljepoočicama iako je to striktno zabranjeno Levitskim zakonikom (19:27). Kakvom smrću trebaju umrijeti?
8. Moj ujak na selu grubo krši zabranu Levitskog zakonika (19:19) jer na istom polju sadi dvije različite vrste biljaka, a njegova žena (moja ujna, jel'te...) je još i gora jer nosi odjeću od dvije vrste vlakana (mješavina pamuk/poliester). Želim vas upitati... moramo li se baš gnjaviti okupljanjem cijelog sela da ih kamenujemo (kako propisuje Levitski, 24:10-16), ili ih na skromnijem obiteljskom okupljanju možemo samo spaliti na lomači (Levitski, 20:14)?
Nadam se brzom odgovoru.

I ovaj miris Ramazana
Me podsjećao na tebe
Begovice moja
I na ramazane kada smo se
Nakon iftara susretali na ulici
Šetajući nakon vreline dana
kroz svježinu noći
Ulicamai mirisa punih
Tek završenog iftara
I somuna koji se već peku
Za nadolazeci sehur
Smiraj vremena
između dva obroka
Tople ljetnje noći
Lepršava i lagana
Ljetna tvoja odjeća
Samo su još više
Jačali čežnju u meni
Koja me zarobila
i vezala za tebe
Begovice moja
Begovice srca moga
Rađajući mi osjećaj krivice
Radi neželjenog grijeha
Koji možda ćinim

Strpljenje Posta
I mirisi somuna nagrade
Tek izvađenog i mirisnog
iz vrele peći
Njegova neizdrživa vrelina
Po njemu posuti čurokot
pod mojim prstima
dani puni žege
i svježina iza iftarskih noći
sve to, baš sve to
me i sada
Begovice moja
Begovice srca moga
podsjecalo na tebe