Koliko istine, ljudska dusa podnosi?

Verovatno smo svi doziveli odredjene trenutke u nasem zivotu, gde smo bili konfrontirani sa novim informacijama....Koje i nisu bas uvek lepe i vesele prirode, nego vise tugu i bol u nama izazivaju...

Kako tada postupati , preraditi, preziveti te negativne informacije?

Kome je teze u tom trenutku?
Onome sto treba da prenese tu tuznu informaciju, ili onome koga se licno tice?

Koliko snage i hrabrosti je potrebno, da se moze jedna takva situacija savladati?

Da li ljudska dusa moze bas sve da preradi i podnese??

Ako da, ostaju li posledice??

Zanima me vase misljenje?

Ovo je dosta kompleksna tema....prosla sam to,ni tada nisam znala reci ili ne....nisam rekla nikome,ni sestri....da se ne bi odala pred bolesnom majkom,ali sam zato na svoja ledja svalila svu tugu ovoga svijeta.......
Tako je kasnije bilo i sa ocem,do zadnjeg dana sam i njega ubjedjivala da ide na bolje.....
jesam za to da se kaze ako ima nade,ali ako je izgubljena bilo kakava nada u slucaju bolesti,bolje je pokusati biti raspolozen,uciniti toj osobi da lakse ode.

Sad ako je takvo nesto vezano za zivotne probleme,nevezane za zdravlje,svaki pad je bolje da se preboli ,bez postede,jer sto rekose,ono sto me ne slomi,to me ojaca.

Teže je onome na koga se odnosi informacija...u svakom slučaju.
Teško je i prenosiocu, ali njegova se briga završava kad prosledi informaciju .
Zavisi o čemu se radi.
Ako treba da nekome prenesem kako je neko od njegovih bolestan, ili na samrti...bice mi teško, jer znam da moram baš ja da mu kažem...jer informacija ne može da sačeka, da prezre u meni. Ali moje "olakšanje" sledi kad mu saopštim tu tužnu vest.
Ako treba da kažem npr. prijateljici da sam saznala nešto o njenom mužu...razmisliću debelo, jer su tu pregršt situacija u optek. Ona će se kad-tad pomiriti s mužem, a ja mogu ostati crna ofca. Ili...ako joj ne kažem, ona može da bude crna ofca ceo život.
Teško onome ko sakriva ovakvu tajnu.

Najteže je preneti neku lošu vest nekome,i što je stvar ozbiljnija, to je teže...Iako smo zadnjih godina videli toliko smrti, bolesti i nesreća-još uvek mislim da nije ubijeno ono ljudsko u nama ...
Zavisi od čoveka-ima ljudi koji su takvog kova-da ih nista, ali ama bas niko i nista ne zanima , sem sebe samih. Oni veoma lako podnose . Njih ništa ne pogadja .

Lično-mislim da sam prilično "pukao" posle onih ratova . Ono što sam video i čuo, dovoljno mi je za ceo život . Lako se još uvek zapalim kada vidim neku gadost , iako me se možda lično ne tiče...a tako se živci kidaju.......

Poslove koje sam radio nekada, iziskivali su da sam nekada morao, prenijeti i onu najtuzniju vijest nekome, ciji su najmiliji dozivjeli neku nesrecu, pa caki onih sa fatalnim ishodom...
Ipak izdvojicu dva u mom zivotu...
Moja majka je nadzivjela svoja dva sina u svom zivotu, izgubila ih je u vec dubokoj starosti svog zivota...
Bio sam uvijek ja taj, koji joj je prenosio ti tuznu i bolnu vijest, bez puno dvoumljenja da joj to kazem...
Poneki su me i pitali, zasto nisam sacekao da joj kazem tu vijest, moj je odgovor bio,
"ako ce umirati, neka umire na mojim rukama, nisam taj koji bi sebi oprostio da tu vijest cuje od drugog i da umre, a da nisam uz nju"...

Koliko sam u pravu ne razmisljam o tome...

Samo mogu reci,kao Dany sto je napisao,pukli smo i te kako,ja znam da vise ne mogu da pogledam ni jedan film,cim krene bilo kakvo nasilje,cim je necija sudbina opisana,cim su suze.....ma samo jos mogu da gledam komedije,cini mi se,sve ostalo me pogadja toliko da se pocnem tresti negdje iznutra,izbjegavam,a to je samo dokaz koliko su nama zivci istanjeni.

Ne znam ni sama sta da kazem.....Nisam pametna...

Znam samo to, da mi je ovo do sada najtezi zadatak koji sam ikada u zivotu imala...Prvi put mi se desava, da donesem odluku kako cu postupati i da se onda ipak drugacije odlucim...

Bila sam raznim primerima konfrontirana ( pa i onim najtuznijim) da prenesem nekome neku tuznu vest , nekoga dogadjaja...Uvek sam znala pronaci prave reci ( koliko je to u takvome slucaju moguce),...Ali ovaj put je najteze...Lekari ocekuju od mene , da prenesem mojoj mami rezultate njenog obolenja...A kako da joj prenesem, kad ona i ono sto su joj do sada vec rekli ( i nakon prve hemoterapije vec), odbija istinu od sebe...Svi mi govore da moram da joj kazem, da je carcinom otisao na vise mesta i da su jos samo meseci u pitanju...
Jedna strana zdravoga uma mi kaze, da je zaista pametno reci joj, pa da to preostalo malo vremena svesno povedemo i iskoristomo svi zajedno...A ona druga strana mozga mi kaze " Pusti ju u ne znanju, ne tereti ju jos vise"...Kazem nisam vise pametna...

Moj muz je juce stao ispred mene, pogledao, poceo da drma glavom i samo kazao " Boze dragi, koliko tegobe, ta mala Svetlanina ledja jos mogu da nose"....

izgleda, da mogu vise nego sto znaju da mogu:(

Luckasta ::

Ne znam ni sama sta da kazem.....Nisam pametna...

Moj muz je juce stao ispred mene, pogledao, poceo da drma glavom i samo kazao " Boze dragi, koliko tegobe, ta mala Svetlanina ledja jos mogu da nose"....

izgleda, da mogu vise nego sto znaju da mogu:(

Draga Lucki, nikoga ne slusaj kako ces postupiti, samo sebe i svoju savjest, a u svakom slucaju se nadam, da ces znati odabrati nacin i momenat kada ces joj tu istinu reci...

U svakom slucaju,ima pravo da odluci kako ce provesti svoje zadnje dane,zar i ti ne bi voljela to da si na njenom mjestu................moje misljenje,stavi se u poziciju da li bi ti voljela da znas ili ne.

Luckasta ::

Ne znam ni sama sta da kazem.....Nisam pametna...

Znam samo to, da mi je ovo do sada najtezi zadatak koji sam ikada u zivotu imala...Prvi put mi se desava, da donesem odluku kako cu postupati i da se onda ipak drugacije odlucim...

Bila sam raznim primerima konfrontirana ( pa i onim najtuznijim) da prenesem nekome neku tuznu vest , nekoga dogadjaja...Uvek sam znala pronaci prave reci ( koliko je to u takvome slucaju moguce),...Ali ovaj put je najteze...Lekari ocekuju od mene , da prenesem mojoj mami rezultate njenog obolenja...A kako da joj prenesem, kad ona i ono sto su joj do sada vec rekli ( i nakon prve hemoterapije vec), odbija istinu od sebe...Svi mi govore da moram da joj kazem, da je carcinom otisao na vise mesta i da su jos samo meseci u pitanju...
Jedna strana zdravoga uma mi kaze, da je zaista pametno reci joj, pa da to preostalo malo vremena svesno povedemo i iskoristomo svi zajedno...A ona druga strana mozga mi kaze " Pusti ju u ne znanju, ne tereti ju jos vise"...Kazem nisam vise pametna...

Moj muz je juce stao ispred mene, pogledao, poceo da drma glavom i samo kazao " Boze dragi, koliko tegobe, ta mala Svetlanina ledja jos mogu da nose"....

izgleda, da mogu vise nego sto znaju da mogu:(

Ma lekari su svugde isti-ograničeni majmuni!! Pa koja je korist od toga da joj kažeš ???? Zar nije dovoljno što ti znaš? Sad treba i ono vreme što joj je preostalo da provede u depresiji i strahu od smrti? Svima nam dodje kraj, i to znamo svi.Znamo i šta je cancer i šta je hemoterapija.Znamo i šta je autosugestija , i koja je moć toga. Zar nije bilo neobjašnjivih slučajeva kada se bolest povukla , ili smirila ?

Reći ću ti ovako....kao mladi radnik sam dosta imao poverenje tadašnjeg šefa koji je tek došao sa specijalizacije , i imali smo jednog pacijenta sa cancerom u usnoj duplji , toliko da gotovo nije imao gornje nepce , Tu smo pravili tkzv opturator , protezu sa dodatkom koji treba da zameni izgubljenu kost i tkivo. Da bi smanjio težinu toga , jer je bilo ogromno , smislio sam da ugradim unutra ping-pong lopticu, mislim da svako moze zamisliti koliko je tu bolest razorila..

Poenta:lekari su mu dali još najvise 2 meseca. Malo sutra ! Još punih 7 godina sam ga vidjao svaki dan na Dunavu na pecanju , živeo je samo na pivu! Ali je živeo prilično normalno , i još se uveliko zezao sa lekarskim prognozama.

Odluka je naravno tvoja, ali mislim da ćeš joj veće dobro učiniti da joj ne kažeš prognozu-jer to je ipak samo prognoza , i da kada je odpuste , ponašate se svi apsolutno normalno, naravno sa više neprimetne pažnje ...Dovoljno je da je držiš na oku , znaš i sama da stariji ljudi postaju inače kao deca , i da tema "umiranje" je skoro svakodnevna .
Možda da se svi malo angazujete oko stvari za koje znas da voli, a kada je neko okruzen paznjom, tesko da se moze loše osecati. Ostatak će odraditi morfin i hemoterapija, ili sta vec bude.
Tu si ti, tu su unuci , tu je svet koji ona poznaje, pa kada dodje taj cas, zar to nije bolje nego medju strancima, u nekoj bolnici? A kada ce to biti-e to niko ne zna, pa ni uvazeni doktori, pored sto doktorata . Kazu da svako to sam predoseti, a dotle je ne treba dodatno opterećivati nekim medicinskim mracnim prognozama.

Zaboga,prognoza je zadnje sto nekome treba reci,a koliko znam,bar ovdje kod nas ni doktori ne zele da se igraju Boga,ne mogu znati......ali stanje mislim da treba da zna,jer autosugestija i jeste jaka kad si svjestan stanja i boris se s njim snagom volje.

Luckasta ::

Verovatno smo svi doziveli odredjene trenutke u nasem zivotu, gde smo bili konfrontirani sa novim informacijama....Koje i nisu bas uvek lepe i vesele prirode, nego vise tugu i bol u nama izazivaju...

Kako tada postupati , preraditi, preziveti te negativne informacije?

Kome je teze u tom trenutku?
Onome sto treba da prenese tu tuznu informaciju, ili onome koga se licno tice?

Koliko snage i hrabrosti je potrebno, da se moze jedna takva situacija savladati?

Da li ljudska dusa moze bas sve da preradi i podnese??

Ako da, ostaju li posledice??

Zanima me vase misljenje?

Jako tesko prenosim tuznu informaciju, pogotovu kad se ugasi neki zivot, a ja moram nekog o tome obavestiti.A za moju zlu nesrecu uvek sam ta koja  prva primi takvu informaciju ( mislim na blizu porodicu)
Tuzne vesti podnesem stojicki vrlo hrabro. Izdrzim tako jaka dok se sve zavrsi, da mnogi pomisle da sam od kamena. A kad sve prodje...e onda padnem, razbolim se...
Ostanu neizbrisive posledice. Samo kad vas takve informacije cesto osinu...prosto ojacas.
Ruzno je reci ali kao da oguglas...
Ljudska dusa moze sve da podnese, prezivi...ide dalje...U sebi nosi bol dok zivi ali zivi :(

Ne volim copy paste, ali ovaj clanak je bas pogodan za temu:

Ovaj tekst pripremljen je a potom improvizovan i djelimično pročitan studentima druge godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu u novembru prošle godine. Prenosimo ga u cijelosti. Aleksandar Tijanić Spasi se, omladino, budite bolji od nas Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas? Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni SMS-om, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare "komodor", Dilena, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, "konkord", Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj? Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva. Pristaju ili mučki ćute kad se pomoću krupnih društvenih distorzija i lomova, svakih desetak godina, obavlja prinudna socijalna promocija neukih, neupitanih a poslušnih. Šta je tu nejasno? Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevno omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda. Možete se spasti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno. Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i integritetom. Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I da ne dirate suštinu sistema. Nije lako. Izabrali ste poslednju robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji na vama leči sve komplekse svog, takođe, jadnog života. Naravno, ima i drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji. Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni – nemilice ugrožavaju mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica. Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu, svako bogatstvo je, uglavnom, plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti ("ne sećam se odakle mi pare") ili državne milosti. U središtu obrnute društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna srednja klasa, funkcioniše novac. Veliki. Desno od novca su stranke i država. U tom delu, gotovo svaka grupacija, tokom mandata, uradi za sebe više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji. Desni održavaju postojeći poredak. I strah. Levi proizvode inerciju, društveni konsenzus te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija, ispod koje viri mafija, povezuje – poput otrovnog bršljana – sve spratove piramide. Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve sisteme. Samo je pitanje gustine otrovnog bršljana i sposobnosti sistema da sebe odbrani potkresujući, jako povremeno, to ukrasno bilje. Eto, sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju, samo su saučesnici. Ili bar svedoci. Ili, slutim, žrtve. Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran, ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su "uplaćene", "tipovane" i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji. U njima je, dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja. A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama, proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi, ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo sa njim. Nepovratno, jer tako treba. Neka digne ruku svako od prisutnih ko je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem: Ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka. Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama, znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga. Hvala vama, hvala Nedi, što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.

Ili bi tema mozda trebalo da se zove: Koliko istine treba da se pokrenemo?!

Rekoh već, bio je odličan novinar, ali se iskvario kao direktor. I to je šteta za ovu profesiju kojoj i sama pripadam.
U Srbiji nije bilo ovako mračno vreme za novinarstvo ni u vreme Miloševića, ali to nije ovde tema.
Da se pokrenemo?

Urušeni smo iznutra, implozija nam se dogadja. Nemamo mi više mnogo volje da se borimo sa vetrenjačama. Ništa se ne menja, samo nam godine jedu skakavci. E to je ta istina!
Sve se teže podnosi.
Danas opet čuh za jednog mladog čoveka da je iznenada umro! Ne umire se tek tako, bez velike muke, a muka stisla... Ko zadnji, magarac!
Svetlo ne mora da gasi, ionako odavno tumaramo u mraku.

Stepenovanje ljudske duse:)

-PRVI, najniži stepen, gdje je duša prljava jeste PAKOST. Pakostan, zlurad čovjek raduje se zlu drugog čovjeka, osim što mu ne želi nikakvo dobro.

-DRUGI, viši stepen jeste ZAVIST; zavidljiv čovjek želi da neko drugi nema neko dobro koje već im; njemu je zlo kad vidi dobro i prevagu kod drugoga.

-TREĆI stepen je SUREVNJIVOST, surevnjiv čovjek teži da i sam dostigne i ima ono što neko drugi već ima, ne zavideći mu na onome što ima.

Ovaj ide posebno:

-ČETVRTI, najveći stepen jeste PLEMENITOST; plemenit čovjek raduje se svakom dobru drugog čovjeka, ne hoteći ga za sebe, ne tražeći ništa za sebe; on čini sve da u dobru pomogne drugome, ne tražeći ni pomoći ni milosti, ni dobra od drugih ljudi. To je najveća tačka socijalne duše čovjekove, na kojoj se samo čiste i svijetle duše mogu držati.

da se razumemo ,moz
ak je otvoren od gazde 5%,pa sad ajd da razmislimo,mislim da o tom posto koliko nismo blizu,e sad ko navata ovo moz se hvali da moz da nosi