Ljubavnice koje su menjale istoriju

Raskošno putovanje kroz vreme i prostor, od antike do današnjih dana i od Dalekog istoka do Južne Amerike. Vodiči na ovom putovanju su zapravo likovi sedamdesetak ljubavnica koje nam svaka ponaosob, kroz reči Elizabet Abot, pričaju priče iz svojih ličnih zbirki sastavljenih od njihovih hiljadu i jedne noći. Postoji li definicija ljubavnice? Izdržavana žena? Konkubina? Žena iz harema? Naložnica? Druga žena? Ili, kako E. Abot predlaže, „žena koja je dobrovoljno ili prisilno u relativno dužoj seksualnoj vezi, sa čovekom za koga nije udata“. No, važnije od preciznosti definicija jeste mogućnost da se pomoću ove naučne studije, pisane razumljivim jezikom, uz znatiželju kojoj se teško može odoleti, sazna gorka i slatka pozadina ovog pojma. Recimo, zašto neke žene postaju ljubavnice,
i kako to izgleda kada je privatni život ponekad i tajni život? U plodnom spoju istorije, proučavanja ličnosti i kulture, Istorija ljubavnica slika istančan portret žena koje su – igrom slučaja, prisilom ili po sopstvenom izboru – preuzimale ovu složenu ulogu. Od kineskih konkubina i evropskih kraljevskih ljubavnica do mafijaških ženskih i trofejnih lutaka, Elizabet Abot oštroumno ispituje motive i ponašanje nekih od najozloglašenijih i najfascinantnijih žena u istoriji. Među njima su (Sulejmanova) Rokselana, Pokahontas, Madam de Pompadur, Hana Arent, Eva Braun, Glorija Svanson, Marija Kalas, Merilin Monro, Kamila Parker-Bouls…

Prva konkubina koja se pominje u pisanoj istoriji verovatno je Egipćanka Agara, robinja, a možda i crnkinja. Biblijski biograf ove sluškinje Sare, žene vladara Avrama (2000 - 1700 g. p. n. e.), očito ju
je smatrao sporednim likom i u tragediji o Sarinoj neplodnosti posvetio joj je tek sedam kratkih poglavlja. Sara i Avram su tokom braka imali mnogo pustolovina, uključujući i opasan boravak u Egiptu, gde je lepa Sara nesvesno privukla pažnju faraona, koji ju je poželeo za svoj harem. Avram ih je izbavio iz nezgodnog položaja predstavivši je kao svoju sestru, posle čega ih je faraon obasuo poklonima, stadima ovaca, goveda, magaraca i kamila, kao i robovima, i muškim i ženskim, a verovatno je bilo i crnih. Kad je vladar saznao da je nasamaren, naredio je Avramu da sa ženom napusti Egipat. Pun obzira, ipak im je dozvolio da zadrže svu stoku i robove.
Avram je postao imućan čovek koji je imao sve osim potomstva, jer je Sara bila nerotkinja. Bilo je malo verovatno da će se to promeniti, s obzirom da je već imala 76 godina, kako beleži autor “Postanka”. On je očajavao zbog nemanja dece, a ona sebe krivila zbog jalovosti, što se u antičkom svetu smatralo prokletstvom, pa čak i dovoljnim osnovom za razvod. Rešenje je bila - plodna konkubina. Avram je pristao, a Agara se nije ni pitala. Mada je imao 86 godina, ubrzo je uspeo da je oplodi. Ali Agaru je probrazio otekli stomak. Na Sarino zaprepašćenje, njena krotka robinja se pretvorila u nadmenu ženu, koja je svoju vlasnicu čak nadmeno i s prezirom gledala. Jesta ona, ali je njena materica bila dovoljno dobra da Sarinog muža snabde zakonitim naslednikom.

Ogorčena supruga obrati se Avramu, ali je on podseti da kao punopravna vlasnica svoju robinju može kazniti kako poželi. Ne zna se šta joj je Sara zapravo uradila (propisana kazna za drskost bilo je da se prestupniku usta izribaju litrom soli), ali je bila toliko gruba da je Agara rešila da pobegne. Anđeo ju je sreo dok luta pustinjom i upita je: “Robinjo Sarina, kuda ti to ideš?” Agara mu ispriča svoju muku. “Vrati se gospođi svojoj i pokori joj se”, zapovedi joj, ali i uteši rekavši kako će toliko dece imati da ih neće moći ni prebrojati. “Sinu koga rodiš nadeni ime Ismail (Bog čuje), jer Gospod je video svu muku tvoju.”

Agara ga je poslušala i Avramu rodila sina i najverovatnije se porodila čučeći između Sarinih nogu, po običaju “rađanja na kolenima”, koji je važio za decu predodređenu da postanu naslednici “društvene” majke, umesto one biološke. Ostala je sa supružnicima još 13 godina negujući sina, a onda se dogodilo čudo. Bog je s Avramom sklopio složen zavet kojim je okončana Sarina neplodnost. Ona se isprva smejala kao besmislenoj ideji, smatrajući se prestarom da vodi ljubav, a kamoli rađa. Gospod ju je prekoreo zbog smeha: “Ima li išta što je Bogu teško?”

I očigledno mu ništa nije bilo teško, jer je Sara začela sina Isaka. Tad joj je bilo 90, a Avramu ravno sto godina. Posmatrajući jednom prilikom kako se Isak, koji je izrastao u snažno dete, igra sa svojim starijim polubratom Ismailom, obuzela ju je jaka zlovolja. Kao Avramov prvenac Ismail bi delio očevo nasledstvo. “Oteraj ovu robinju sa sinom njezinim, jer neće on biti naslednik s mojim sinom”, povika Sara suprugu. Avram se silno uznemiri, premda jedino zbog Ismaila, ali ne i Agare. Molitvom se trudito da sazna šta mu je činiti, a Bog mu naloži da postupi kako je supruga zahtevala, jer će i Isak i Ismail biti rodonačelnici velikih naroda. Mada izuzetno bogat čovek Avram ujutro rano usta, uze veknu hleba i mešinu vode od jareće kože, i naredi Agari da ode zajedno sa njihovim malodobnim sinom.

Izgubljeni su njih dvoje lutali pustinjom, a, pošto su ubrzo pojeli i popili svoje bedne zalihe, u očajanju je Agara dovela Ismaila do jednog grma, a onda otišla malo dalje i klonula na tlo: “Da ne gledam kako će mi umrte dete”, zaplakala je gorko. Ali Bog ju je čuvao i ponovo poslao anđele: ”Ne boj se, jer Gospod ču glas detinji odande gde je. Ustani, digni dete i uzmi ga u naručje, jer će od on stvoriti veliki narod.” Agara je u čudu otvorila oči i videla da je Bog zaista stvorio studenac. Napunila je mešinu i napojila žednog sina. Godinama su Ismail i njegova majka živeli u pustinji. Zbližili su se sa lokalnim plemenima i ljudima, a, kako su imali dovoljno novca, Agara je uspela da ugovori sinovljev brak s jednom Egipćankom. Iako su je Jevreji porobili, pamtila je svoje egipatsko nasleđe. O poznim godinama Agarinog života malo se zna, ali prema biblijskim predanjima Bog je zaista održao dato obećanje: Ismail je imao 12 sinova, knezova rodonačelnika moćnog plemena. Poživeo je 137 godina, kao dugovečni sin još dugovečnijeg oca - Avram je umro u 175. godini, pa su ga Ismail i Isak zajednički sahranili u Makpelskoj pećini.

Jedna od najzagonetnijih i najsenzacionalnijih ljubavnica svako je Korina, koju je veliki pesnik Ovidije proslavio svojom zbircom elegija “LJubavi”, mada nikad nije obelodanio njen identitet. Svoju burnu vezu održavali su u Rimu, čija je dekadencija bila na meti carskih zakona o moralnoj reformi, koje su, hedonizmu skloni, građani uglavnom kršili. Tadašnji Rim bio je i veličanstven i užasan grad elegantnih vila i sirotinjskih četvrti. Grad se dičio otmenim pozorištima, ali se i orgijalo po cirkusima gde su građani bodrili dresirane lavove da čupaju utrobu vezanim zločincima, a kasnije hrišćanima. S brežuljka Palatin, genijalni samodržac finih manira, Cezar Avgust, se grozio nad onim što je video. Iskvareni moral podanika pokušaće da poboljša zakonima koji su regulisali brak, seksualne odnose i nasledstvo. Decenije anarhije i vojnih pohoda poljuljale su društvene vrednosti Rima, a Avgust je bio
nostalgičan za starim danima, kad su Rimljanke bile skromne i posvećene radilice. Mobilišući muškarce, rat je preobrazio i žene, koje su same vodile domaćinstvo, a bogate čak upravljale velikim imanjima. Stekavši osećaj moći, neke su uzimale ljubavnike.

Građanstvo je bilo obuzeto razonodom, hrleći u pozorišta, na zabave, sportske događaje ili u cirkus. Imućni Rimljani prejedali su se i povraćali u nekoj vrsti društveno sankcionisane bulimije. Kad bi se ugledne žene povukle na spavanje, njihovi muževi bi često terevenčili s kurtizanama ili prostitutkama. Čak je i pravični Avgust, koji je fetišistički obožavao svoju ženu Liviju Drusilu, bio na zasluženom glasu kao ženskaroš.

Poput Grčke, i u Rimu su samo slobodni ljudi imali prava i moć. Slobodne i oslobođene žene bile su u boljem položaju od robova, ali nijedna, ma koliko moćna bila njena porodica, nije imala ni deo prava koja su uživala njena braća ili otac. Paterfamilias kao sistem je na neverovatan način podjarmio žene. Očeva pravna moć počivala je na njegovim, a ne interesima žene ili dece. Kad bi novorođenče bilo položeno kraj njegovih stopala, ako bi podigao uplakanog dečaka ili naredio da se devojčica nahrani, detetov život bio je odobren. U suprotnom, deca, mnogo češće ženska, bila bi ugušena, umorena glađu ili ostavljena u brdima da ih usmrte divlje zveri. Čak i deca koja po rođenju nisu osuđena na smrt, nisu kasnije bila bezbedna. Bilo kad otac je mogao da ih proda kao oblik svojine, pa je razljutiti tatu bilo opasno po život. Brak ćerkama nije donosio olakšanje. Suprug, koga su drugi birali, zamenio bi oca. Ako počini preljubu, muž je imao pravo da je ubije, ali i da je tuče do smrti, ako je uhvati da pije vino. Testiranje na vino razvilo se u isledničko ljubljenje, koje su muškarci sprovodili kad bi posumnjali da im rođake piju alkohol.

Konkubina je imala još niži status od supruga. Ona je bila slobodna ili oslobođena žena koja je živela s muškacem koji joj nije suprug. Muškarci nisu smeli da imaju ženu i konkubinu, bar ne istovremeno. Zato su uzimali konkubinu iz nižeg društvenog sloja, mogavši da ih odbace ako im rode vanbračnu decu ili kad se odluče za ženidbu. I udovci su radije birali konkubine nego novi brak. Konkubinat je imao i neke prednosti. Bio je ozakonjen, konkubine su oslobođene krivičnog gonjenja zbog preljuba, ali ne i optužbe za blud.

Za razliku od Livije Drusile, Avgustove žene, koja je nosila jednostavnu i neuglednu odeću, nova Rimljanka nije bila ni skromna ni sasvim posećena deci. A i stopa rađanja je naglo pala zbog trovanja olovom iz impozantnih akvadukata, kao i primitivnih oblika kontracepcije i pobačaja. Povlašćena žena iz dobrih porodica nije više počinjala dan molitvom. Budila se zategnutog lica, utvarno bela pod osušenom maskom od mleka i brašna, koju je stavila pred počinak. Pošto bi joj robinja sprala tu smesu, umočila bi se u kadu i čekala da dođe maser sa svojim mastima i gnječi udove dok ne postanu gipki. Namirisanu eteričnim uljima, dami bi kosu češljali, uvijali u kovrdže u venčiće ili puštali da pada u ljupkim pletenicama.

Sledio je puder za izbeljivanje lica, rumenilo i ruž za usne, te crna olovka za ivicu oka od pepela ili ugljena. Ženama koje je privukao taj novi i opušten način života, negovanje lepote bilo je predigra za seksualne avanture. Neke su se čak ugledale na grčke hetere. Užasnut saznanjem da su žene zainteresovane za vanbračni flert kao i on, Avgust je julijanskim zakonima (17. g. p.n.e.) odredio da preljuba važi samo za žene koje su varale muževe i muškarce koji su spavali s tuđim, ali ne i one koji su uživali s nevenčanim ženama. Seksualno aktivne udovice i nevenčane slobodne žene rizikovale su da ih optuže za manje težak prestup bluda.

Svrha zakona bila je da prisile žene - naročito iz elitne klase - da se udaju ili ponovo udaju, i ostanu poslušno vezane za kuću. Ali često, kad su kazne previše surove (osuđene preljubnice izgubile bi pola miraza i trećinu imovine, preljubnici pola imovine, a svi su izgnani na udaljena ostrva gde je provođenje kazne bilo praktično nemoguće), zakoni postaju gotovo besmisleni. Avgust je, ipak, ostvario spektakularan “uspeh” progonom svoje ćerke Julije, jedne od najozloglašenijih preljubnica Rima.

Veliki rimski pesnik Ovidije, bogati aristokrata i darovit mladić opsednut ženama, ljubavlju i seksom, savršeno se uklapao u raspusni svet Rima. Sa 16 godina oženio se prvom od svoje tri supruge, maloletnom nevestom koju nikad nije prestao da omalovažava. U 23. godini, u svojoj zbirci “LJubavi”, predstavio je Korinu, svoju senzualnu i nevernu ljubavnicu. Rimljani su odgovorili s vatrenim oduševljenjem, a neki obožavaoci su ispisivali njegove stihove po javnim građevinama. Možda su sadržaj i veliki uspeh “LJubavi” bili dodatni razlog imperatoru Avgustu da nametne puritanske zakone.
I danas naučnici nagađaju ko se krije iza pseudonima Korina. Možda Julija, Avgustova prkosna ćerka, ali su dokazi prilično klimavi. Zna se da je bila malo starija od Ovidija i udata za “matorog izlapelog teturavca”, a varala je obojicu.

Pre svoje 20. godine postala je ljubavnica čoveka s kojim je doživela prvi orgazam. Posle toga bi se durila i žalila kad je neki ljubavnik ne bi uspeo navesti da se uvija od zadovoljstva tokom snošaja. Bila je tašta koliko i dražesna, pribrana, burne i strastvene ćudi. Volela je da kod Ovidija raspaljuje ljubomoru. Kao zavisnik od luksuznog života, izbegavala je muškarce koji je nisu mogli izdržavati i uvek očekivala skupe poklone. Pretvarajući se da je ljubitelj konjskih trka, flertovala je sa džokejima. Volela je svog mladog ljubavnika-pesnika, a on nju voleo još više. Ili je možda Ovidije zapravo bio zaljubljen u LJubav.

NJihova duga veza pružila mu je obilje građe, istinsku sapunicu o zanosu, spletkama, opasnosti, lažima i komičnim obrtima. “LJubavi” su i sjajan opis unutrašnjeg mehanizma elitne rimske veze. Zamislite sledeću ogorčenu prepirku ljubavnika dok raspravljaju o predstojećem banketu. Ovidije fantazira kako će se zajedno zabavljati, dok ga Korina ne upozori: “I moj muž dolazi”. Ovidije, koji to nije očekivao, uzvraća kivno: “Dabogda mu to bilo poslednje!” Onda predlaže šifre koje će samo oni razumeti: pretvaraj se da si kreposna supruga, “ali muni me u stopalo dok prolaziš“.

Dok gosti čavrljaju, on bi joj slao tajne poruke dižući obrve ili ispisujući reči u vinu. Korina treba da dodirne obraz kad god pomisli na poslednji put dok su vodili ljubav ili se uštine za ušnu resicu ako je ljuta na njega. Na drugim zabavama, podseća je, neprimetno bi uvlačio ruku pod njenu odeću i masturbacijom je dovodio do orgazma! Ovidije je i ljubomoran: ne pij iz čaše koju su dotakle usne tvog muža; odbijaj njegove zagrljaje, posebno prste što bi da te ispod haljine stisnu ili miluju “te osetljive bradavice.”

Pesnik ne može da podnese pomisao na Korininog muža dok s njom vodi ljubav. Pretvaraj se da si frigidna! Skini seks s dnevnog reda, nalaže joj, i, posredno, preklinje boginju Veneru da mu usliši molitvu da niti njegova ljubavnica niti njen muž uživaju u seksu jedno s drugim, “a naročito ne ona!”Ovidije se naslađivao Korininom fizičkom lepotom i opisivao je do intimnih podrobnosti: sjajnu dugu kestenjastu kosu, meko belo grlo, izazovno oblačenje, kojim ga je podsećala na neku istočnjačku kraljicu ili kurtizanu najvišeg reda.

Kad bi skinuo tu svetlucavu odeću i Korina pred njim stajala gola, Ovidije nabraja divote te nagosti: glatka ramena, zavodljive bradavice koje su pozivale na milovanje, ravan stomak ispod veličanstvenih grudi, slatko zaobljenu zadnjicu, duge tanke butine, a onda... I pored nesputanosti, katalog se prekidao kod genitalija i jednostavno opisivao sopstvenu predaju putenim savršenstvima ljubavnice.

Ali kad bi se ljubavnici svađali, Ovidije je umeo da bude okrutan u izrugivanju, koristeći svoj britki um
da potanko opiše Korinine nedostatke. Jednom je ona na svoju tešku bujnu kosu stavila previše slojeva smese za bojenje od pijavica i sirćeta, a zatim upotrebila vrelo gvožđe da je ukovrdža. Posle joj je kosa ispadala u pramenovima, pa je tužno plakala gledajući se u ogledalo. Dok joj ponovo ne izraste, moraće da se zadovolji lepotom perika izrađenih od kose osvojenih germanskih devojaka.

Ovidija je kinjilo i ljutilo kad mu je Korina “zanovetala” zbog poklona. Nisu li njegovi genijalni stihovi najčudesniji dar koji svaka žena može da poželi? Ali kad je ona, voleći svilene haljine i zlatni nakit,
očekivala opipljivije poklone, bio je zgađen. Prestani da tražiš, hladno ju je savetovao. Daću ti, ali jedino kad budem raspoložen. Plahoviti Ovidije priznaje kako je u žestokom gnevu bio u stanju da izbičuje sopstvenog oca ili čak i bogove.

Jednom je Korinu jako povukao za kosu i noktima joj izgrebao lice, a onda prestravljen posmatrao kako ona užasnuta uzmiče. No, njegovo je samooptuživanje trajalo jedva nekoliko sekundi, pošto se nije suzdržao da je ne “posavetuje”: “Molim, idi uredi svoju kosu!” Ovidije je bio zaokupljen i mehanizmom održavanja veze. NJih dvoje su bili odlični stratezi, ali bespomoćni bez saradnje Nape, Korinine sobarice. Kao večita posrednica, prenosila je pisma i zakazivala sastanke, često nagovarajući neodlučnu gazdaricu da se iskrade do Ovidijeve kuće.

Mada se Ovidije hvalisao kako ga je Korina devet puta dovela do orgazma tokom jedne burne noći, on je patio od čestih napada mpotencije, verovatno zbog trovanja olovom z rimskog akvadukta
Uprkos uzajamnoj strasti, Korina i Ovidije su jedno drugo varali. Jedne užasne noći, kad je Korina zabranila Ovidiju da joj dođe, u spavaćoj sobi je vodila ljubav s drugim, dok se on kao duh šunjao oko kuće. Pošto se njegov iscrpljeni suparnik ujutra najzad isteturao napolje, zatekao je poniženog rogonju kako ga posmatra. Kad god su raskidali, ona bi mu sela na krilo i umiljavala dok je ne bi uzeo natrag, a bila je tako lepa da bi se on uvek istopio. “Molim te”, obraćao joj se u poeziji, “samo nemoj da se razmećeš neverstvom. Previše si krasna da bi bila vrla, jer su lepota i vrlina nespojive. Bar sakrij tragove ljubavnih ugriza, zagladi kosu i namesti krevet pre no što me primiš.”

Zašto je Korina posle nekoliko godina ipak prekinula vezu sa Ovidijevem? Zbog nekog vojnika, muževne životinje s nezakonito stečenim novcem? Možda je Ovidija zatekla na delu sa svojom frizerkom ili nekom drugom nezadovoljnom ženom? Ili što je Ovidije, mada se hvalisao da ga je Korina jednom devet puta dovela do orgazma u jednoj noći, patio od učestalih napada impotencije, verovatno zbog trovanja olovom iz rimskih akvadukata? U oporim stihovima on priznaje: “S oslabljenim spolovilom ne mogu se nikako osladiti i ležim tako poput nepokretna panja.”

A kako li se osećala Korina, sredovečna, još dražesna udovica, čiji je matori bolešljivi muž nedavno umro, čitajući novo delo bivšeg ljubavnika “Umeće ljubavi”, didaktičnu poemu koja je nudila konkretne
savete za ljubavne veze? Sigurno ju je pogodio Ovidijev cinizam i besramna drskost proračunatog pristupa ljubavništvu, dok joj je s tako iskrenim ubeđenjem govorio da je zauvek voli! Međutim, nije bila iznenađena, znajući da Ovidijeva umetnost održava njegov život, te da u glavi beleži svaki poljubac, izazovni dodir i vulkanski orgazam. Ali, Korina je preuzela ulogu ljubavnice i znala bar okvirna pravila igre. Kao mnogo mlađa supruga čoveka za kog se udala verovatno po naređenju roditelja, nije marila za stare rimske vrednosti bračne vernosti. Izabrala je da prekrati duge dane života bez dece po mahnitim zabavama, naročito na konjičkim trkama, gde su jahači bili vitki i utrenirani poput ždrebaca.

Tehnika je sve, počinje Ovidije u “Umeću ljubavi”, a Korina mora da je klimala glavom. Prvo, gde tražiti ljubavnicu? Teatri, konjska trkališta, cirkusi, banketi, čak i hramovi. (Upoznali smo se na jednoj večeri. Ja sam nosila purpurnu svilenu haljinu, ti si sedeo blizu mene i nisi prestajao da piljiš.) Upamtite, žene su požudnije od muškaraca i ne mogu odoleti veštom i upornom udvaraču. (Sasvim tačno, barem kad je reč o požudnosti. Ali veština i upornost isplate se, ali si ti sa mnom otkrio da umeju i dosaditi.) Obećavajte prekomerno, trošite malo novca. Zavodite je rečitošću i prepustite se sastavljanju maratonskih pisama. (Jeftin si kao i obično? Uvek ću primiti zlato i smaragde.) Pravite se da ste pijani i izjavljujte večnu ljubav. (Znači, bila sam u pravu kad sam te nazvala lažljivcem! Ali nisam shvatila da nisi stvarno pijan.) Nemilosrdno joj laskajte i preklinjite suzama. Ako zabarikadira vrata, popnite se na krov i uvucite kroz prozor. Onda, ako okleva, silom je osvojite, jer žene obožavaju da se s njima grubo postupa i razočaraju kad im dozvolite da vas odbiju. (Dakle, ništa nisi naučio. Prezirao si vojnike, ali si me tako žestoko napao da sam bila suviše prestravljena da ti kažem da odeš.) Ako ne možete izbeći svađu, mirite se u krevetu. (Mi smo radili i jedno i drugo.) Ako treba, ljubite joj stopala. Kad vodite ljubav, suštinski je važno da i ona orgazam doživi, ili ga dramski odglumi. (A šta je sa onim noćima kad si ostajao mlitav kao jučerašnja salata, ma koliko sam se ja trudila?)

Treća knjiga pružila je oštru sliku o tome koliko je Ovidijevo viđenje žena bilo galantno, ali nadmeno. Ne zapuštajte fizičku spoljašnjost, jer su malobrojne prirodne lepotice. (Ali ja jesam bila prirodna lepotica, a čak i sad nisam nimalo neprivlačna.) Kosa je posebno važna. Oblikujte otmene frizure, a sede skrivajte bojom ili perikom. (Moram da se oslanjam na periku, jer moje tanke vlasi još ne mogu da podnesu grubost boja.) Čuvajte se smrdljivih pazuha i uklanjajte dlake s nogu. Neka vam zubi budu beli a dah čist, inače vas jedan kikot može koštati ljubavnika. Učite muziku, poeziju, ples i društvene igre. Igrajte odlučno, ali ne previše, kako biste dobile. Za vreme ljubavnog čina, zauzmite neku erotski privlačnu pozu, šapućite zabranjene reči, stenjite od slatkog zadovoljstva i ne otvarajte prozore - vaša tela najbolje izgledaju u polutami. (Ali ne i moje, ono je čisto savršenstvo.) Čak i kad je njihova uzajamna strast dostigla tačku najveće razbludnosti, Ovidije nije brinuo o mogućim Korininim reakcijama na njegovu poeziju. Plašio se mnogo opasnijeg kritičara: samog Avgusta. I zaista, 2. g. p. n. e, pošto je ćerku Juliju optužio za preljubu i prognao je, a deceniju kasnije proterao je i unuku Vispaniju, Avgust se okomio na Ovidija. Optužio ga je da podstiče na preljubu i izgnao u udaljeni lučki grad u današnjoj Rumuniji. Ovidije je preostalih deset godina života proveo moleći i puzeći da se vrati, no Avgust je ostao neumoljiv, pa je poeta umro u izgnanstvu, nesrećan.

Poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu zatvoreni su 1909, a od nekoliko desetina hiljada konkubina koje su tokom vekova u njima bile zatočene, najučuvenija - Turci bi možda rekli i “najozloglašenija” -
ostala je Rokselana, zvana “Ruskinja”. Ova pametna i ambiciozna lepotica, sitna i energična, s malim prćastim nosom i prodornim očima, prema poljskom predanju, bila je Aleksandra Lisovska, ćerka siromašnog pravoslavnog sveštenika iz Rohatina, mesta negde u Karpatima. Zarobili su je, navodno, tatarski pljačkaši, a onda prodali velikom veziru Ibrahim-paši, koji ju je dao Sulejmanu Veličanstvenom, verovatno najvećem vladaru u istoriji Osmanske države. Ništa se zapravo ne zna o
njenoj porodici, detinjstvu i obrazovanju, pa se kao istorijska ličnost pominje tek 1526, kad je iz pesničenja sa sultanovom glavnom konkubinom izašla okrvavljena.
Poraz u toj tuči - namerno režiran - bio je jedna od Rokselaninih najdomišljatijih strategija. Već je bila druga kaduna, tj. kraljevska konkubina, ali je Tatarka Gulbahar, prva kaduna i majka prestolonaslednika, princa Mustafe, bila nepromostiva prepreka koja ju je sprečavala da postane Sulejmanova glavna konkubina. Za vreme jedne svađe, Rokselana je izazvala Gulbahar, koja je upala u zamku. Povukla je Rokselanu za kosu, noktima joj izgrebala i privremeno nagrdila prelepo lice. Ali Gulbaharin trijumf bio Pirova pobeda. Iako je Rokselana izazvala napad, znala je da strogi haremski protokol zabranjuje protivnapad, jer je kazna - izbacivanja iz hrama. Zato je prosto primala udarce besne protivnice. Danima posle tuče, odbijala je Sulejmanove pozive pod izgovorom da je unakažena. Sulejman je bio tako užasnut i ljut da je izbacio Gulbahar, a Rokselana je ubrzo postala prva kaduna.

Premda izuzetno lepa, Rokselanin nagli uspon do vrha u haremu bio je zapanjujući, što je dodatno istaklo njenu inteligenciju, polet i fizičku lepotu. U sultanovom haremu živelo je preko 300 žena, te je konkurencija bila onoliko žestoka, koliko su interesi bili važni. Konkubine nipošto nisu bile ravnopravne. Većina je vodila sumoran život ribajući podove i izvršavajući druge manuelne zadatke. Najgore su prolazile crnkinje: njima su ostavljani najteži i najprljaviji poslovi. Belkinjama poput Rokselane namenjeni su delikatniji zadaci, od vođenja knjiga do spravljanja kafe.

Harem, smešten u staroj palati, imao je strogu hijerariju i složen protokol. Na samom vrhu, održavajući tursko viđenje da su žene za jednokratnu upotrebu, a majke stalne, nalazila se sultanova majka, Hafsa Hatun, sultanija valida. Jedino je njen sin po carskoj moći bio iznad nje, a u staroj je palati vladala suvereno. Ali njen odnos s sinovljevim konkubinama nije bio nimalo ugodan. S tim ženama, koje su je mrzele i protiv nje kovale zavere, opštila je preko svog zamenika, kizlarage, što znači “general nad devojkama”, koji je bio glavni među crnim evnusima. NJih dvoje, žena u godinama i kastrirani Nubijac, zajedno su upravljali stotinama žena.

Kizlaraga je, međutim, previše bio zauzet carskom administracijom da bi se bavio haremskim poslovima, što je poveravao drugim evnusima. Ti su ljudi sarađivali s konkubinama, koje su bile pravi nadzornici harema. Kontrolor, blagajnik, rizničar i čitač Korana obično su bile ambiciozne starije žene koje su imale male ili nikakve izglede da privuku sultana, i one bi zdušno ščepale priliku da nametnu moć i zgrću blago na koje im je položaj davao pravo.

Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti spoljašnjeg sveta, pa čak i od sultana i njegovog okruženja, koji su živeli odvojeno u velikom saraju. Žene i evnusi koji su živeli u haremu bili su različitog etničkog i rasnog porekla: ruskog, čerkeskog, tatarskog, grčkog, srpskog, italijanskg, nubijskog i etiopskog. Mnogi su bili hrišćani. Nije bilo muslimana, jer je njihovo zarobljavanje bilo zakonom zabranjeno. Svi su bili zatočenici lavirintske institucije čija jedina svrha bila da uz ogromnu ljudsku cenu, zadovoljava sultanov libido i gordost, te su brzo učili uloge koje treba da igraju.

Ali poznavanje položaju u kom su se našle nije bilo dovoljno da se konkubine s tim pomire. Ogorčeno su se svađale i nadmetale za pažnju haremskih vlasti, kizlarage, sultanije valide i upravitelja svakog
odeljenja. Konkubine su bile istrgnute iz svojih velikih porodica i siromašnih agrarnih naselja. Tamo bi se bile udale i podizale decu, au haremu, okružene ženama i evnusima, kao jedino (dozvoljeno) seksualno praženjenje imale su sultana. Ali je on želeo samo najprivlačnije od njih, i otud je seksualna napetost bila jaka i beskrajna. Od konkubina se očekivalo da potisnu žudnju sve dok ih sultan ne pozove. Neke su to činile, dok su se druge, radi seksualnog zadovoljenja, svesno ili nesvesno, okretale jedna drugoj, kroz masažu mirisnim uljima, češljanju kose i druge rituale doterivanja.

Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da postane prva konkubina i navede sultana da njenu prethodnicu Gulbahar istera iz harema. Vladar se posvetio isključivo Rokselani, što je bila nečuvena odluka za čoveka koji je za zadovoljenje seksualne žudnje na raspolaganju imao stotine žena. Išao je dotle da je ugovarao brakove za najlepše žene u hramu, kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru. Jedan strani posmatrač čudio se što “ovaj održava takvu odanost da svi njegovi podanici govore da ga je ona začarala i nazivaju je vešticom”.
Zbilja, njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim carevima. Rokselana nije obraćala pažnju na rastuću zlobu prema njoj. Milioni Turaka mogu da je mrze, ali je obožava jedini koji joj nešto znači. No, ona nije mogla da promeni činjenicu da je Mustafa, sin osramoćene Gulbahar, stao Sulejmanov naslednik. Rokselanu je užasavalo to što će, kad Mustafa postane sultan, kodeks od njega zahtevati da pogubi trojicu svoje polubraće: DŽihangira, Selima i Bajazida, njenih sinova.

Taj bratoubilački zakon proistekao je iz iskrivljenog tumačenja kuranskog stiha “šta znači smrt jednog princa u poređenju s gubitkom jedne pokrajine”, a svrha mu je bila da spreči iscrpljujuće borbe za vladarsku moć. Kako se Mustafa bližio punoletstvu, Rokselana je postojala sve očajnija i nagovarala je Sulejmana da ga premešta na razne udaljene položaje. Tako je oslabila Mustafin uticaj na oca.
Gulbahar, živeći s Mustafom, za sinom je išla u ta sumorna zabita mesta i bila uklonjena kao druga moguća pretnja.

Rokselanina sledeća meta bio je nadmeni veliki vezir Ibrahim- paša, Sulejmanov poverenik, upravnik i zet. NJih dvojica su bili nerazdvojni, čak su spavali u susednim sobama. Ibrahim-paša je bio onoliko odan Sulejmanu koliko Sulejman Rokselani, a njega je štitila i Hafsa Hatun, sultanija valida. Ali kad je 1535. Hafsa Hatun umrla, Ibrahim je izgubio najvažnijeg saveznika. Rokselana je neumoljivo iskoristila svoju prednost i Sulejmana okrenula protiv njegovog starog prijatelja. NJen je uspeh bio pogibeljan: u noći 14. marta 1536. sultan je pozvao sarajske plaćene siledžije, mutavce koji nikad ne bi mogli da ga izdaju, i naredio im da zadave Ibrahim-pašu. Veliki se vezir borio za život braneći se od nemih ubica. Sledećeg su dana sluge otkrile njegov leš. Odeća mu je bila iskidana, a zidovi spavaće sobe umrljani krvlju.

Iako je Ibrahim-paša bio hrišćanin, Sulejman ga je sahranio u derviškom manastiru, bez nadgrobnog spomenika, kao lutalicu, a ne drugog najmoćnijeg čoveka u Osmanskom carstvu. Rokselana je mnogo ranije već uklonila svoje seksualne suparnice, a sada iz slepe ljubomore i Sulejmanovog najodanijeg i najsposobnijeg poverenika.Staru palatu uništio je 1540. strahovit požar, usled kojeg je na stotine konkubina, evnuha i robova ostalo bez doma. Rokselana je odmah ubedila Sulejmana da je smesti u veliki saraj, iako tamo žene nikad nisu živele. Tu je boravila u samom srcu carske moći i politike. Deceniju kasnije, kad je nova palata zamenila prethodnu, izgorelu u požaru, Rokselana je ostala tu gde se zatekla. Tad je već bila stekla toliki uticaj u vladi da joj istoričari u zaslugu upisuju začetak vladavine žena Osmanskim carstvom, koja se završila tek 1687.

Ubrzo pošto se pridružila Sulejmanu u velikom saraju, moguće je da ga je Rokselana ubedila da se oženi njome. Većina Turaka poriče da se Sulejman ikad mogao oženiti hrišćankom (premda prisilno preobraćenom u islam), strankinjom i konkubinom. Strane diplomate i posetioci su, međutim, jednu sedmicu javnih svetkovina protumačili kao gala slavlje u čast Sulejmanovog venčanja s Rokselanom. Ako je to istina, Rokselana je uspela da naložništvo zameni za brak. Kao carica ili prva konkubina, Rokselana je bila i Sulejmanova savetnica, ali je svu pažnju usredsređivala na to da svoje sinove sačuva od princa Mustafe, koji će nakon očeve smrti morati da ih ubije. Zato je 1553. krivotvorila pismo kojim je Mustafu uplela u pobunu protiv oca. Sulejman, koji nije ništa znao o njenoj podloj zaveri, bio je na mukama šta da uradi, i kolebao se između milosrđa i odmazde. No, Rokselana je sultana nagovarala da Mustafu osudi na tradicionalno pogubljenje davljenjem.

On je najzad doneo odluku i pozvao Mustafu na razgovor. Princ, prethodno upozoren, hrabro je koračao prema ocu, ponosito izjavivši da ako mora da umre, rado će smrt primiti od ruke čoveka koji mu je dao život. Kao i velikog vezira Ibrahim-pašu, zadavile su ga neme sarajske ubice. Rokselana je likovala. NJen sin Selim će naslediti oca. Verovala je i da izabrani princ nikad neće ukloniti svoju braću, no, nije predvidela da će njen okrutni sin Bajazid kovati zaveru da svrgne oca, pa će ga sultan pogubiti. Ipak, nije doživela da vidi sina na prestolu. Umrla je pet godina posle Mustafinog ubistva, a oplakali su je Sulejman i retki podanici.

Kralj Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: „Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: „Jedna kurva odjednom
dovoljna je za vas, gospodaru”
Nel Gvin je bila najdrskija i najživahnija ljubavnica kralja Čarlsa, vragolanka prćastog nosa, sjajne
kestenjaste kose, očiju boje lešnika koje su gledale sa neposrednošću po kojoj je bila poznata, te čvrstih i punih grudi. Bila je tako slatka da je Čarls naručio seriju njenih aktova, a onda upadao dok je
pozirala, da je sladostrasno posmatra. Nije mogao da odoli dovitljivom umu i kikotavo dobrom raspoloženju zbog kojih je izgledala kao “ovlašćena dvorska luda koja rukovodi njegovim momačkim zabavama”. Jedva je znala da nažvrlja vlastite inicijale, ali je bila i energični veseljak u stanju cele noći da se zabavlja, a onda dočeka zoru bučno kao i ponoć.

Kralja je upoznala 1667, kad je imala 17 godina, a on je bio 20 godina stariji. Beše to 18 godina nakon pogubljenja njegovog oca i sedam godina od povratka na presto posle izgnanstva koje je usledilo nakon poraza monarhije u građanskom ratu. Izgnanstvo u Evropi na Čarlsa je ostavilo dubok trag. Tako žestoko se zalagao da se okonča diskriminacija rimokatolika u Engleskoj da je narod sumnjao da
im je vladar u tajnosti katolik. Bio je zgađen bednim stanjem engleskog pozorišta, te ga je odmah oživeo i ženama dodelio pravo da glume na pozornici, kako bi dramskoj predstavi dale dubinu i tačnost. Imao je oštro oko za glumice, a naročito vodeće dame Mol Dejvis i Nel Gvin.

Maloletna Nel je prevladala svoje nisko poreklo ćerke vojnika koji je umro u oksfordskom dužničkom zatvoru i majke, prodavačice piva u bordelu, koja se udavila u jarku od pijanstva, sasvim otupela. Nel je napredovala od torbarke ostriga do prodavačice pomorandži ispred Kraljevog pozorišta, a u 14. godini je debitovala na sceni i postala ljubavnica Šekspirovog potomka, Čarlsa Harta. Kad ju je Čarls upoznao imala je ljubavnika i bila priznata glumica, pozorišna rivalka tadašnje kraljeve miljenice, Mol Dejvis. Jednom je Nel pozvala Mol da podele tanjir kolača u koji je prethodno kao “začin” dodala laksativ. Te noći, dok je Mol ležala u Čarlsovom zagrljaju zov prirode se iznenada i neumoljivo oglasio.

Čarls je često gledao Nel kako glumi, ali kad ju je lično sreo, osvojio ga je njen drski duh i odsustvo izveštačenosti. Nije mu se dodvoravala kao kralju niti je obuzdavala svoj nepristojni smisao za humor. NJihov prvi zajednički izlazak u neki restoran uključivao je i njenog ljubavnika, a završio se komedijom zabuna. Čarls je zavukao ruku u džep da plati večeru i nije našao dovoljno novca, te dok je Nel ismevala kraljevo privremeno siromaštvo, njen je ljubavnik morao da plati račun. Ubrzo je Nel postala jedna od Čarlsovih ljubavnica. Oboje su bili više pragmatični nego romantični. Čarls je Nel smestio u ergelu svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: “Ja sam bludnica samo jednog muškarca”. Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer: “Jedna kurva odjednom, dovoljna je za vas, gospodaru”.

Nel i Čarls su se složili šta podrazumeva status njegove ljubavnice. Kuća, redovni prihod za izdržavanje i izdašni darovi bili su obavezni. Čarls je obično svojim ljubavnicama davao plemićke titule, a vojvodstva “pobočnim” sinovima, te je i ona očekivala isto. Nel je 1670. rodila Čarlsa Stjuarta, a godinu dana kasnije i DŽejmsa. Pošto je kraljeva zvanična supruga Katarina imala nekoliko spontanih pobačaja i nije mogla Čarlsu da proizvede zakonite naslednike, Nel i druge ljubavnice očekivale su da kralj bude velikodušan prema svojoj vanbračnoj deci. On to zbilja i jeste bio, a petorica od današnjih 26 vojvoda njihovi su potomci.

Kad je Čarls pokušao da bude ekonomičan predloživši da joj iznajmi kuću, Nel je to odbila rekavši kako i ona treba da ima svoj posed, a ne iznajmljenu kuću. Skrušeni Čarls premestio ju je u izuzetnu kuću na Pal Malu, čiji se vrt oslanjao na njegov, pa su iz udobnosti doma mogli da ćaskaju u relativnoj privatnosti. Ti su razgovori mnogo značili Nel, koja se Čarlsu poverovala kao mudrijem, iskusnijem
prijatelju i ljubavniku pride. No, znali su često da raspravljaju i o novcu. Poput Mol Dejvis, ali za razliku od drugih Čarlsovih ljubavnica, čini se da je Nel bila žena koja je htela samo ono što joj sleduje, i tražila je skroman godišnji prihod od 500 funti. Iako je Čarls odbio zahtev, Nel je u jednom četvorogodišnjem periodu uspela da iz kraljevske blagajne izvuče dodatnih 60.000. Ta joj je svota zaista bila potrebna! Kako bi inače mogla da plati svoje elegantne šestoprežne kočije, osam sluga, lekove za majku, dobrotvorne priloge i raskošno izrezbaren srebrni okvir kreveta? Katkad bi svoje račune za bele satenske podsuknje, crvene satenske spavaćice ili skerletne cipelice izvezene srebrom slala Ministarstvu finansija - koje ih je isplaćivalo - verovatno kao predujam novca koji je tvrdila da joj kralj duguje.

Ma koliko ti troškovi izgledali preterani, bili su sitnica u poređenju sa svotama koje su primale neke druge Čarlsove ljubavnice. Barbara Palmer, kasnije lejdi Kaslmejn, godišnje je primala 19.600 funti iz nacionalnog dohotka i ogromne sume iz drugih izvora. Luiz de Kerual, Nelina otmena francuska suparnica, kao osnovni prihod dobijala je 10.000 godišnje od prihoda od engleskih vinskih licenci, a u toku jedne godine dobila je dodatnih 136.668 funti za gradnju nove palate.

Nel Gvin su od novca mnogo više mučile titule. Kralj Čarls je vojvodstva poklanjao drugim važnim ljubavnicama, ali je odbijao da to učini za Nel, očito zbog njenog skromnog porekla. Nel je, razumljivo,
bila ozlojeđena. Kad ju je Čarls video u novoj haljini i uzviknuo da izgleda dovoljno dobro da bude kraljica, Nel je napravila dosetku: “A dovoljno droljasto da budem vojvotkinja!” Iako je Nel ostala prosta, bila je rešena da Čarls njene sinove učini plemićima, i da bi naglasila koliko je to pitanje neodložno, zvala ih je “mala kopilad”. Čarls ju je zbog toga prekorevao, ali je njena strategija uspela. Kralj je malo smekšao i dao im aristokratsku (mada ne vojvodsku) titulu Boklerk. Četiri godine pošto im je mlađi sin umro, što je za Nel bio težak gubitak, Čarls je preživelom sinu dodelio titulu vojvode od St. Albansa.

Tokom svih 17 godina Nel nikad nije bila Čarlsova jedina ljubavnica. Lako je zasenila suparničku glumicu Mol Dejvis, ali se u borbi s aristokratkinjama poput Luiz de Kerual pokazalo da Nel teško može da prevaziđe svoje poreklo. Luiz je bila Nelina suprotnost u svemu osim u lepoti. Kraljevskog držanja, obrazovana i nadmena, Luiz se odlučno namerila da osvoji Čarlsovo srce. Do 1671, s kraljem je provodila jednak broj noći kao i Nel.

Kad god je mogla, pravila je i pakosne primedbe na račun nepismene Nel. A ona ju zvala razrokom
lepoticom, jer je Luizino jedno oko otišlo malo u stranu. A zašto bi se osoba koja se neprestano hvališe svojim plemenitim precima, pitala je Nel, ponizila postavši ljubavnica?

Kad je Luiz obukla crninu, žaleći preminule članove stranih kraljevskih porodica za koje je tvrdila da su joj rođaci, Nel je sačekala da umre neki strani suveren, a onda se odenula jednako dramatičnom crninom. “Hajde da podelimo svet: ti ćeš imati sve kraljeve Severa, a meni ostavi one na Jugu.” Kad je Luizu kao Čarlsovu miljenica zamenila lepa Italijanka Ortesija Mančini, vojvotkinja od Mazarena, Nel je osetila olakšanje što je dobila krotkiju suparnicu. Nelina odluka da se uzdrži od petljanja u politiku
takođe je bila strateški mudra. Do njenog jedinog izleta u politiku došlo je u jeku parlamentarne krize 1681, kad se Čarls borio s parlamentom oko zamršenih pitanja kraljevskog nasleđa i legitimnosti rimokatolicizma u Engleskoj. Masa okrenuta protiv katoličanstva izašla je na ulice izvikujući: “Ne papstvu! Ne ropstvu!” Sam Čarls, za kog se verovalo da je u tajnosti katolik, bio je pod sumnjom, a javnost je gnev iskalila na njegovoj kočopernoj katoličkoj ljubavnici, Luiz de Kerual. Jednog popodneva, izazivači nereda koji su se tiskali u gomili primetili su kočije što su vozile u pravcu kraljeve palate. “Kraljeva katolička bludnica!”, zaurlali su i kočiji preprečili put, kako bi mogli da napadnu putnicu. Ali, kroz prozor se nagnula Nel Gvin, ne Luiz, i viknula: “Molim vas, dobri ljudi, budite pristojni. Ja sam protestantska drolja.”

Ta je dosetka ohladila gnev gomile. I sam Čarls mora da joj je čestitao na oštroumnosti. Taj je incident takođe jasno pokazao kako su kraljevi nemirni podanici videli Nel: ona je, u suštini, bila jedna od njih i zbog toga su je voleli.

Nel je isto tako uspela da se umili i kraljici Katarini. Znajući da su kraljevske ljubavnice kraljeva privilegija, Katarina nije imala drugog izbora do da ih podnosi. No, nije morala i da ih voli, te se nije
ustručavala da pokaže svoje nezadovoljstvo. Ali je Nel veoma volela, jer ona nikad nije nastojala da je potisne. Nelina prizemnost i sirov smisao za humor nesumnjivo su uverili Katarinu da je ta devojka
jednostavno kurvica koja nije imala pretenzija drugih ljubavnica kralja ženskaroša. (Druga jedna engleska kraljica, žena DŽordža II, Karolina, mrzela je ledi Henrijetu Safok, koja je 20 godina bila ljubavnica njenog muža, ali je prigovorila kad je DŽordž Henrijetu odbacio kao “staru, tupavu, gluvu, namćorastu zver”. Karolina se za nju zauzela bojeći se mlađih i opasnijih suparnica).

Na Nelin rođendan 1685. Čarls je imao moždani udar i umro nekoliko dana kasnije. Nel mu je poklonila 17 godina i dvoje dece, i napustila blistavu glumačku karijeru kako bi postala njegova ljubavnica. Uprkos svemu, Čarls je Nelinu budućnost obezbedio jedino u vidu slabašne samrtničke molbe: “Ne
dozvolite da sirota Nel umre od gladi.” I pored Čarlsovog nehajnog odnosa prema njenoj dobroti, ona je umrla prilično imućna, ali samo zato što je kralja nadživela tek dve godine.

Volela je kralja i želela da ga adekvatno ožali. Naručila je crnu draperiju za svoju kočiju i kuću, a imala u planu i druge formalnosti. No, dvorski zvaničnik joj je zabranio da uzurpira obrede rezervisane za kraljevsku porodicu, iako je ona čeznula da i tako pokaže privrženost ljubavniku.

.. svaka cast.. Sanjalice.. :974438:

Praunuk Kralja Sunca, nesposobni vladar Luj XV, nije se obazirao na predakove savete o ophođenju s ljubavnicama, pa je onima koje je proizveo u “zvanične” dozvoljavao da postanu vrlo moćne na dvoru. Prekršio je i tradiciju da kraljevska ljubavnica treba da budu plemenitog porekla, primivši u svoje srce i postelju građanku Žan-Antoanet Puason, kasnije Madam de Pompadur. Imala je neobično poreklo. NJen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno je optužen za proneveru i pobegao je u Nemačku, da izbegne utamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet (Mala kraljica), i njen brat Abel ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike.

Svojoj osetljivoj ćerki obezbedila je odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala posedovati svaka žena da bi privukla društveno adekvatnog muža ili ljubavnika. Renet je cenila majčine napore, naročito kad se neka vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: “Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica.” Renet je stasala u uglednu i obrazovanu mladu ženu, poznatu po velikodušnosti, glumačkoj veštini i, uprkos čestim oboljenjima grla i pluća, zanosno hrapavom glasu. A san joj je bio da ostvari vračarino proročanstvo.

Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja, pa kad je imala blizu 20 godina, majka joj je ugovorila brak sa Šarl-Gijomom le Norman D’Etoalom, zvaničnikom u vladi. Imali su dece, ali preživela je samo ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano silno zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi. Tako je i bilo. Luj ju je znao po čuvenju, i kad su im se putevi ukrstili, primetio je njenu lepotu. Postala je sve poznatija u društvu, a Volter i drugi veliki umni ljudi izuzetno su cenili prijateljstvo s njom. No, monopol nad kraljevom energijom držala je njegova ljubavnica, madam De
Šatoru, treća od tri sestre u koje je bio zaljubljen.

Ta tvrdoglava žena, bojeći se da kralja pusti iz vida, tokom Rata za austrijsko nasleđe 1744. pošla je za njim na front. Takva nepristojnost osvetila joj se kad se Luj ozbiljno razboleo i biskup bio pozvan da sprovede poslednje pomazanje. Ali on je odbijao da ga razreši grehova ako ne prizna grehe i pokaje se. Prestravljen da će goreti u paklu, Luj je priznao preljubu s madam De Šatoru i oterao grešnicu od sebe. Kraljeva ispovest se nadaleko raščula; Luju je oprošteno, ali ne i njegovoj ljubavnici. LJudi su bacali kamenice i praznili noćne posude na njene kočije kad bi prolazila ulicama. Užas svega čemu je izložena tako ju je iznurio da je dobila upalu pluća. U međuvremenu, kralj se
oporavio i, više se ne bojeći smrti, pozvao je natrag u Versaj. No, ona je ubrzo umrla.

Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo mu je postala metresa. Dolazak nove kraljeve ljubavnice uskomešao je dvor. Koliko će ta veza potrajati? Ko su joj saveznici, a ko neprijatelji? Kakve su joj strategija, sklonosti i antipatije? U hijerarhijskom sistemu, ukorenjenom kroz pojmove božanskog prava i plave krvi, potencijalna moć nove ljubavnice da utiče na državne poslove, kraljevsko domaćinstvo i armiju dvorskih parazita bila je istinski užasavajuća. Još gore, D’Etoal dolazi iz redova mrske buržoazije i prisna je s ateistima kao što je Volter.

Ali, Luj se fiksirao na novu naložnicu i bio vidno neprijatan prema svakome ko bi ispoljavao i najmanje
neodobravanje njegove miljenice. Renet je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama, koje je od detinjstva o njemu gajila. Uprkos njenoj iskrenosti, ogovaranja na njen račun, većinom zlobna, zaokupila su dvor.U međuvremenu su Renet i Luj bili vrlo zauzeti. Ona ga je zamolila da joj pojasni njenu ulogu, i on ju je ustoličio u svoju maitresse en titre. Renet je radosno pristala. Tražila je i da Luj sredi formalno odvajanje od njenog muža. Odani Šarl-Gijom rđavo je primio vest, plakao je i onesvestio se. Tek kad je shvatio da je njena odluka neopoziva, prihvatio je raskid s voljenom ženom. Uprkos strasti prema kralju, položaj ljubavnice nije bio lak za Renet.

Kao dete bila je krhka, a oduvek su je mučili grlo i pluća. Kad je odrasla, kako su joj se zdravstvene tegobe pogoršavale, svoje sve lošije stanje krila je od svih osim od najboljih prijateljica. Ali su oštrovidi dvorani, primetivši kako tanka i umornog izgleda ispljuvava krv, širili zlobne izveštaje. Lekar joj je prepisao odmor, svež vazduh i vežbe. “Kako bih ja to mogla”, žalila se.

Dvorski je život bio strogo uređen i iscrpljujući, s beskrajnim ritualima ulepšavanja, uz zagušljiv pregrejan vezduh. Za vežbe je bila suviše premorena i da pokuša. Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a plašila ju je pomisao da bi njena frigidna narav mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je “hladna kao riba”, Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi.

Da bi Lujevu ljubav zadržala, Madam de Pompadur je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: topla čokolada začinjena vanilom i ćilibarom, gomoljike, supa od celera.
Jednom je popila magareće mleko. “Život bih žrtvovala da mu ugodim”, poverila se prijateljici Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur, što se, kako je primetio Volter, rimovalo sa l’amour (ljubav), koju je Renet tako izdašno poklanjala svom ljubavniku. Kao Lujeva zvanična ljubavnica, uspela je i da smekša
kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala. Renet je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatila njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svaki dan je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Ubacila se i u državne poslove. Ubedila je Luja da otpusti i progna ministra Morpasa, navodno idejnog tvorca stihova koji su ismevali njenu leukoreju, ginekološko oboljenje praćeno gustim belim vaginalnim sekretom. Sredila je da njen brat Abel bude postavljen za glavnog nadzornika kraljevih zdanja, što je bila važna funkcija, a on ju je vršio efikasno i pošteno. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je suosnivač škole za obuku oficira i čuvene fabrike porcelana u Servu.

Nakon mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To je oboma omogućilo da se pričeste, jer nijedno nije činilo preljubu s onim drugim. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije mogla dobro da obavlja. Velika opasnost, međutim, bila je u tome što će je Luj sada zameniti novom ljubavnicom. Kad je Luj 1752. Renet učinio vojvotkinjom, zlobnici su taj gest protumačili kao bogatu otpremninu. Da bi zadržala uticaj nad Lujem, nastojala je da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište, u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Dobro su ih hranili i
lepo oblačili, podučavali veštinama otmenog ponašanja i medicinski pregledali. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je bila neutešna. “Sreća je za mene umrla sa mojom ćerkom”, rekla je prijateljici. NJeni klevetnici, spuštajući se na najniže grane, kleli su se da Renet lije suze zbog sebe, jer sada više Aleksandrin neće moći postati njena zamenica u Lujevoj postelji. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Vršila je pritisak na Luja da otpusti ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv
parlamenta.

Blisko je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do Sedmogodišnjeg rata, u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija, Švedska i Španija sklopile savez protiv Pruske, Velike Britanije i Hanovera. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno
je trošila na izvanredna umetnička dela i arhitektonska zdanja; stil koji je nametnula Francuskoj bio je tako nepogrešivo genijalan da je po njoj prozvana čitave estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto je rat okončan Pariskim mirom iz 1763, Renet je umrla od raka pluća. NJen je prijatelj Volter žalio što je preminula iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. No, popularna je bila pesmica kojom ju je oblatila većine savremenika: “Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / Osam godina kurva / i deset godina svodnica.”

Sanjalice, evo i jedna slika Madam de Pompadur, kao prilog zadnjem tvom postu...

Odlična ideja Smiljane!!!
Od sada uz priče za ljubavnicu ide i njena slika. ::da

Dok su ministri vlade primali 6000 dukata godišnje, a igračice zarađivale jedva 200, Lola Montez je kod zaljubljenog bavarskog kralja Ludviga uspevala da zaradi 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate. Po Loli Montez je nastala krilatica: što god Lola poželi, to Lola i dobije. A ona je želela slavu, bogatstvo i bezrezervno obožavanje bogatih i moćnih muškaraca. Lolin najbogatiji i najmoćniji trofej bio je kralj Bavarske Ludvig I, kojeg je upoznala 1846. Srećom po nju, druženje s kraljevima tada je već bilo mnogo bezbedniji poduhvat nego pola veka ranije u revolucionarnoj Francuskoj.

Pravo ime bilo joj je Elajza Gilbert. Rođena je u Indiji, 1820, kao ćerka na brzinu oženjenog engleskog vojnika i njegove 14-godišnje žene. Otac joj je umro, majka se preudala, a Elajza je poslata u Englesku na školovanje. U 17. godini pobegla je s Tomasom DŽejmsom, poručnikom koji je bio 13 godina stariji od nje, ali ga je brzo napustila. Pošto je njen ogorčeni muž pokrenuo brakorazvodnu parnicu, Elajza je pobegla u Španiju, gde je učila balet. Osmislila je novi identitet i u Englesku se vratila kao Marija Dolores de Pois i Montinez, “ali zovite me Lola”- plesačica i ćerka osiromašenog španskog plemića. Postala je kurtizana početnica, čije su se mušterije stalno menjale. Čak se i udala za jednog obožavatelja, mada nije bila legalno razvedena.

Lola je bila plavooka crnka, prema rečima jednog biografa, “s vatrenim očima... lepo oblikovanim nosom... lepo izvijenim obrvama”. “NJenoj lepoti, retke, čulne punoće, ništa se ne može prigovoriti. NJena igra, međutim, uopšte nije bila igra, već zavođenje telom... ona celim svojim telom ispisuje Kazanovine Memoare”, primetio je jedan kritičar. No, imala je da ponudi mnogo više od lepote. Bila je inteligentna i pustolovna, složena i ćudljiva žena, hronični (ili patološki) lažov, ali je povremeno znala da blesne iskrom plemenitosti duše. Kad bi potrošila novac jednog muškarca, dala bi se na osvajanje drugog bogataša. Na svojim mahnitim putovanjima po Evropi razvila je prisne odnose s kompozitorom Francom Listom, sinom britanskog državnika Roberta Pila i nizom drugih obožavatelja, uključujući i nekoliko novinara. Najveći Lolin trijumf bio je osvajanje srca ostarelog bavarskog kralja Ludviga.

Monarh je 1846. već imao 60 godina i Bavarskom je vladao 21 godinu. Bio je strog i disciplinovan vladar, koji je s radom počinjao pre zore, a Bavarsku je preobrazio u finansijsko čudo, Minhen u kulturni i umetnički raj, a univerzitet u tom gradu u veliki centar evropske učenosti. Ali je Ludvig imao nezavršena lična posla. NJegova odana žena Tereza, majka njegovo osmoro dece, nešto ranije se odlučila za celebat. Tereza je oduvek prihvatala Ludvigove vanbračne avanture kao nužnu odušku njegovoj požudi. Iznenada, međutim, na pragu strosti, mada ružnjikav i lica izrovašenog ožiljcima od boginja, kralj, koji je bio i pesnik i intelektualac, zažudeo je za nečim više nego što su neobavezni susreti s diskretnim kurtizanama. Umesto toga, čeznuo je za ženom koja će uzvratiti njegovu strast i voleti ga samo zbog njega.

Ludvig je imao i drugu neočekivanu strast: ludovao je za Španijom i španskim jezikom, koji je sam naučio. U tom trenutku, na scenu je stupila grabljivica Lola Montez, tobožnja Španjolka, obučena u zanosnu crnu haljinu, paradirajući svojim najzavodljivijim korakom. A šta god bi Lola poželela, Lola bi to i dobila, te pošto joj je omogućen privatni razgovor s Ludvigom, upotrebila je to kratko vreme nasamo da opčini gluvog, nepoverljivog i koleričnog kralja. Od tog dana, Ludvig, koji je umeo da eksplodira od gneva kad bi se osetio uvređenim, prevarenim i izdanim, verovao je svakoj Lolinoj laži. Uprkos tome što su ga drugi uveravali u suprotno, ona ga je ubedila da je aristokratkinja čija porodica ne može da se povrti od gubitka nasleđenog bogatstva. Lola je bila i zabavni poliglota, s čijih je punih usana Ludvig s radošću čitao dok su razgovarali na španskom, njenom “maternjem” jeziku. Istina, Lola je umela da bude plahovita i razmažena - odbijala je bilo kuda da ide bez svog psetanceta Zampe - ali je Ludvig to pripisivao njenoj ženstvenosti. Kao i desetina muškaraca pre njega, Ludvig se beznadno u nju zaljubio.

“Mogu da se uporedim s Vezuvom, koji se činio ugaslim vulkanom sve dok iznenada ponovo nije buknuo”, poverio se starom prijatelju. “Obuzet sam strašću kao nikada ranije... Moj život ima novu vitalnost, ponovo sam mlad, svet mi se osmehuje.” Lola je postala Ludvigova zvanična ljubavnica, s godišnjim prihodom od 10.000 dukata i dodatnih 20.000 za preuređenje njene nove palate. Iako su
ministri vlade morali da se zadovolje sa 6.000 dukata godišnje, a igračice sa samo 200, Loli njeno bogatstvo nije bilo dovoljno - tražila je i srebrne servise za posluživanje, kristalno posuđe, nakit, luksuznu opremu za kuću, džeparac. Pošto upravitelj poslova nije uspeo da obuzda njene troškove, Ludvig, blago gunđajući u stilu starog ujke, jednostavno joj je udvostručio prihod.

Bavarskog kralja Ludviga je mučilo što se grupica studenata obožavatelja stalno mota oko njegove Lole Montez, ali nije donosio nikakve zaključke o njenom izboru prijatelja. Čak je, pošto je Lola sablaznila London kad je usred noći zalupala na vrata nekog mladog poručnika i kasnije tražila da Ludvig premesti poručnika izvan grada, a zatim molila da se ta naredba povuče, Ludvig odbacivao glasine da mu ona nabija rogove. “Lolita je žrtva groznih kleveta”, žalio se prijatelju.
Ozloglašena kao naložnica, Lola je brzo dospela u opasnost da je fizički napadnu građani gnevni što im je začarala kralja. Lola je uzvratila uvređenom smelošću, hodajući neprijateljskim ulicama Minhena u pratnji Turka, ogromnog crnog psa. Nova opasnost je zapretila kad su objavljeni izveštaji u kojima je identifikovana kao Elajza Gilbert DŽejms. Lola, kao Marija Dolores de Poris i Montinez, žestoko se branila. Krenula je u napad i na jezuite, za koje je verovala da se kriju iza tih pokušaja za raskrinkavanje njenog identiteta.

Ludvig je u međuvremenu imao tu povlasticu da sa svojom Lolitom samo dva puta vodi ljubav, iako mu je ona često dopuštala da poljubi njene rastavljene usne i sisa joj prste na nogama. Ushićen, pristao je 1847. da je uzdigne na nivo plemkinje kao groficu od Landsfelta. “Mogu ja i bez sunca na nebu”, poverio joj se, “ali ne bez Lolite da mi sija u duši.” Takođe je uveravao svoje poverenike da je Lola u njega duboko zaljubljena.

Kao grofica Landsfelt, Lola je postala još zahtevnija i prkosnija. Jedini su joj prijatelji bili studenti otpadnici koji su odgovarali na njene tirade protiv jezuita, ali je u Loline neprijatelje spadao veći deo Minhena, ako ne i cela Bavarska. Toliko je bila omrznuta da je Ludvig, nekada voljeni kralj, bio u opasnosti da izgubi presto. Ubrzo su u Minhenu izbili neredi, i demolirane su Lolina kuća i zgrade u kojima su njeni neprijatelji podozrevali da se krije. Lola je umakla u Frankfurt, a Ludvig je bio prisiljen da joj oduzme državljanstvo. Narod će te ubiti ako se vratiš, pisao joj je. Radi nje, dodao je, razmišlja da abdicira.

Grofica Lola je samo slegnula ramenima, a onda se preselila u Švajcarsku s novim ljubavnikom, kojeg je zadržala od Ludvigovog novca, čak i kad je Ludvig abdicirao u korist sina Maksimilijana i time izgubio veći deo prihoda. Ali, bivši kralj još nije mogao da se pridruži voljenoj Loli u izgnanstvu, jer je neumoljivi gnev javnosti protiv nje u Bavarskoj naterao njegovu porodicu da mu zabrani da je poseti. Čak bi i obična poseta, novi je kralj rekao ocu, ugrozila samu ustanovu monarhije.

Okružena novim ljubavnicima, slabo je mislila na Ludviga, ali se on topio od nežnih osećanja izraženih u retkim pismima koja je od nje dobijao, i spremno bi svaki put uslišao njene hitne zahteve za dodatni novac i nakit. Onda se pojavio jedan od njenih bivših muževa, i prvi put Lola nije mogla da se izvuče iz nezgodnog položaja i pobije njegove tvrdnje. Ludvig je, preneražen i očajan, konačno shvatio da je nasamaren. Lola je to potvrdila ucenama, preteći da će novinama prodati njegova strasna (i smeštena, uviđao je sada) pisma.

Ludvig nije sebi mogao da dozvoli da ponovo čuje prkosni uzvik lorda Nelsona: “Objavi i budi prokleta!” Laskao je i pregovarao sve dok neočekivano Lola nije vratila sva njegova pisma. Ludvig joj je poslao i poslednju isplatu, a onda se povukao da liže rane. Lola se Ludviga sećala s ljubavlju, i javno, jer je on glavni lik u njenim izuzetno popularnim memoarima, objavljenim u SAD, gde je od igračice prešla u predavačicu. U “Predavanjima Lole Martinez”, objavljenim 1858, razmetala se svojim godišnjim prihodom, koji je u priči narastao do 70.000 dukata, i hvalisala se ogromnim uticajem koji je imala na tok evropske istorije.

Lola je, takođe, obrazlagala svoje shvatanje ljubavnice kao “žene koja grabi nezavisnost i moć samodovoljne snage da bi potvrdila sopstvenu individualnost i odbranila, svim sredstvima koja joj je Bog podario, svoje pravo na pravičan udeo u povlasticama koje svet nudi” - uključujući, očito, i Ludvigove. Na svaki način, Lolina “Predavanja” mogla su se čitati kao odbrana prava žena iz pera jedne ljubavnice: “Genije nema pola!... Muškarci velikani prolazili su u znatnoj meri neokrznuti zato što, pretpostavljam, svet nije imao pravo da očekuje ikakvu moralnost u životu jednog velikana. Ali žena - ah, ona mora biti svetica... pa, i treba da bude, i tako muškarcu prepusti monopol nad svim gresima sveta!”

Kako je sazrevala i venula, Lola više nije tražila ni slavu ni bogatstvo. Okrenula se veri i dobročinstvima. Živela je u jednostavnosti koju je iziskivalo njeno sve veće siromaštvo. Kad joj je bilo 40 godina, umrla je od upale pluća i moždanog udara u NJujorku. Sahranjena je kao Elajza Gilbert, građanka koja je osvojila kraljevo srce, okončala njegovu monarhiju i zarađivala za život prepričavajući pojedinosti - izišljene i stvarne - svojih ljubavnih pobeda.

Austrijski car Franc Jozef je 1873. imao već 43 godine kad je na jednoj bečkoj pozornici prvi put video dvadesetgodišnju Katarinu Štat, zgodnu plavušu koja je bila senzacija u novoj postavci „Ukroćene goropadi“. Car je, međutim, bio suviše obuzet skorašnjim krahom austrijske berze da bi je zapazio.
Zbilja, život je uglavnom posvetio dužnosti, ustajući pre pet sati da bi do kasno noću radio na pitanjima od naconalnog značaja. Sem toga, veoma se zanimao za državnu službu, koja je pod njegovim nadzorom postala vrlo efikasna.

Privatni život Franca Jozefa bio je manje uspešan, ako su sreća i ispunjenost bili mera uspeha. Car je uglavnom živeo spartanskim životom, okružen uobičajenim bečkim luksuzom. Spavao je u krevetu s gvozdenim ramom i nije mario za udobnosti i ugađanja poput novog bademantila ili prostirke ispred kreveta da bi izbegao dodir stopala s ledenim podom.

NJegova kruta samodisciplina i osećaj dinastičke dužnosti obuhvatili su i porodicu, od koje je očekivao da se ponaša prema njegovim pravilima. Tako je svog problematičnog sina Rudolfa prisilio na ugovoreni brak, ne obazirući se na potrebe i želje drugih rođaka, a prema onima koji su mu prkosili ophodio se s hladnim gnušanjem.

Brak Franca Jozefa s Elizabetom, zanosnom i nažalost hirovitom bavarskom princezom, bio je ispunjen bolom. Izvesno kraće vreme pošto su se 1854. venčali, bili su veoma srećni. Onda je Elizabeta osetila da joj jednoličnost i teskoba dvorskog života pritiskaju dušu i čeznula je da bude „slobodna kao galeb“.

Bežala je u putovanja, a 1867. utekla je iz bračne postelje, i nikada više nije mužu dopustila da s njom vodi ljubav. Franc Jozef je nastavo da je voli, a mučila su ga njena duga odsustva i oštar bol nesreće. Katarina, ili poularno nazvana Kati, bila je u svakom pogledu Elizabetina suprontnost. Bila je ambiciozna i uspešna glumica, prisiljena da se sama izdržava pošto je njen muž prvo nagomilao ogromne dugove, a onda kukavički napusto nju i sina.

Uspela je da se izvuče iz bede kad su njeni obožavaoci osnovali novčani fond za pomoć omiljenoj glumici. Uprkos iskustvu finansijske nesigurnosti, Kati je bila nehajna rasipnica i kockarka. Inače je važila za metodičnu i urednu ženu, marljivu i okrenutu domaćinstvu, sem toga, brižnu i duboko religioznu majku, kao i odličnu kuvaricu.

Prijatelji su je smatrali velikodušnom i dobra srca, sklonom ogovaranju i pustolovinama, koja je mrzela kad stvari nisu bilo po njenoj volji. Upravo je carica Elizabeta zapalila prvu varnicu slavne ljubavi između Kati i Franca Jozefa. I sama je bila očarana plavušnom glumicom kao i ostatak Beča, a 1885. smislila je da je predstavi Francu Jozefu kako bi ublažila carevu samoću.

Elizabetine želje su bile ostvarene. Kati je u roku od nekoliko meseci postala carska ljubavnica u svakom pogledu osim seksualnom. Car ju je obasipao veličanstvenim draguljima i velikim svotama novca. Za uzvrat, ona mu je poklanjala četvorolisne deteline i druge drangulije, i prisustvovala je svakoj jutarnjoj misi da bi je on video na galeriji, pošto su prethodno zajedno doručkovali. Živela je dvostrukim pre nego dvoličnim životom, dvaput dnevno glumeći u pozorištu i provodeći vreme s prijateljima, odvajajući ostatak vremena za Franca Jozefa, i zajedničke doručke, duge šetnje, i izlaske u pozorište.

Kati se u jednom pismu iz 1888. uzdigla iz uobičajenih banalnosti i dirnula Franca Jozefa u srce. „Molim vas, izračunajte koliko će vam još biti potrebno da platite vaše razne troškove, uključujući i balske haljine, da bih vam i to poslao“.

To pismo ju je tako osmelilo da je Kati odgovorila impulsivnim „slovom misli“, u kom se Francu ponudila kao ljubavnica. Car je, tobože, stalno iščitavao to pismo. Blago je odgovorio da Kati mora da je primetila da je on obožava. Ali voleo je svoju ženu, tako da nikada ne bi „njeno poverenje i prijateljstvo zloupotrebio“ radi Kati.

Nadao se da će u Katinom srcu uvek biti mesta za njega, mada njihova veza nikada neće moći da pređe liniju koju su već povukli. Kati je bila skrušena, i brinula se da će je car smatrati „sumnjivom zavodnicom“. Iako nije bilo razloga za brigu, Franc je bio očaran svakom njenom rečju, svakim postupkom, čak i njenom „mirnom nedeljom“, menstrualnim ciklusom koji ju je jednom mesečno vezivao za postelju.

Ali je u njegovom pismu stajalo da ako se Elizabeta okrene protiv Kati, on će, u načelu, biti prinuđen da obustavi njihovu vezu. Pismo je takođe jasno stavljalo do znanja njegovo uverenje da bi krunisanjem duboke ljubavi pema Kati, seksom obeščastio Elizabetu i izdao svoj bračni zavet.

Ironijom sudbine, zgodni car je ranije imao mnoge seksualne avanture, ali dok nije sreo Kati, srce mu nije pripadalo nijednoj metresi. Zato što ju je voleo, Kati Šrat je morala da se zadovolji statusom ljubavnice bez seksualnih dužnosti. Umesto toga, imala je da pruža druge usluge, uključujući i to da rano izjutra bude na raspolaganju svom ljubavniku ranoraniocu, što je bio tegoban zadatak imajući u vidu njen iscrpljujući raspored profesionalne glumice.

posle ovih svih postova na ovu temu....pitanje je sta znachi 8 mart...o kakvoj neravnopravnosti je rech...kad zapravo su zene te koje o swemu odluchuju.....

Isčitaj priče do kraja monty, ne sudi preoštro i prerano... ;) ;) ;)

Glumica Kati Šrat je svoj novi život jezgrovito opisala kao „naizgled ne sasvim stvaran“. Bila je prisna prijateljica Franca Jozefa. Posedovala je palatu u Beču i veliki letnjikovac. Bila je bogata i privilegovana, uticajna u pozorišnim krugovima. NJene su brige bile ništavne: problem s težinom, koji je opisala kao „galopirajuću gojaznost“, zatim stres izazvan vršenjem pritiska na reditelje nevoljne da joj daju glavne uloge. Odbijala je da se pozabavi problemom prinudnog kockanja, naslađujući se dobicima i ostavljajući Francu Jozefu da isplati njene gubitke. Nikada nije bila kivna na caricu Elizabetu, koja je u svakom trenutku mogla (ali nije) da joj život razbije u paramparčad.
Kati i Franc su u krizno vreme bili posebno nežni jedno prema drugom. Najbolnija je bila Rudolfova smrt 1889, kao i ispunjenje sporazuma o samoubistvu sa 17-godišnjakinjom bez koje nije mogao da živi. Franc Jozef je bio užasnut i zgađen sinovljevim postupkom i smatrao je da je to sramno zanemarivanje njegovih obaveza. Kati ga je, međutim, konačno navela da uvidi Rudolfov bol i patnju kako bi mrtvog sina pamtio i o njemu govorio sa saosećanjem, a ne sa stidom. U takvom raspoloženju, emocijom nabijeni događaji su produbili poverenje Franca Jozefa u Kati. Ali su raspalili i njegovu pritajenu ljubomoru, pri čemu ga je svaki pozoriši zagrljaj Kati i nekog glumca mučio. Srž problema bila je Katina gluma, i nezavisnost i istaknutost u javnosti, u kojoj je vidno uživala. Kati je, međutim, rešila da sačuva nezavisnost zbog koje je on bio tako kivan, i kategorično je odbijala da se povuče sa scene.

Uprkos toj naokolo bezizlaznoj situaciji, njihova veza je cvetala. Susretali su se za doručkom, a ponekad bi ga Kati primila u postelju, u negližeu. Takođe su se svađali i tukli - zato što ga je gnjavila da njenom odbačenom mužu sredi dobro plaćen posao. NJeno planinarenje i letenje u balonu Franc je smatrao opasnim i neozbiljnim, pored gladovanja koje je upražnjavala držeći besomučne dijete. Ono o čemu se nije govorilo zato što se nije priznavalo mora da je bilo ogromna muka ljudima koji su uzajamnu ljubav izražavali na sve druge načine osim seksualnog. Nekoliko godina otkako su bili zajedno, Franc Jozef je ublažio svoja kruta načela pristojnosti i pozvao Kati da s njim i večera, srećno se baveći oko svake pojedinosti jelovnika.

Ono nezamislivo dogodilo se 1897. u Ženevi, kada je neki izbegli Italijan izvršio atentat na caricu Elizabetu. Žalost zbog njene smrti razdirala je Franca Jozefa do kraja života. I Kati je oplakivala Elizabetu, uprkos dvosmislenosti njihovog prijateljstva i Katinom uvek nesigurnom položaju. Bilo koja druga žena pitala bi se, barem u tišini sopstvenog srca, da li će smrt ljubavnikove žene promeniti, čak i ozakoniti njen položaj. Ako je Kati i imala takvih misli, gorko je bila razočarana. Franc Jozef, koji je sinu i drugim članovima porodice zabranio da se žene ispod svog statusa, nikada ne bi pomišljao da se oženi građankom, makar to bila i žena koju voli. U stvari, Elizabetina smrt je ljubavnike udaljila pre nego približila. Kati ga je tešila za vreme prvobitne potresenosti, ali se ubrzo protiv nje okrenula Francova ćerka Marija Valerija, koja je oduvek Katino prisustvo smatrala neprikladnim.

Nakon izvesnog vremena, Kati je, jednostavno, otišla. Car je bio skrhan od tuge. Konačno su prijatelji posredovali, i Kati se 1902. vratila u Beč. Na prvom mestu, ukinula je one užasne obede u sedam izjutra, jer, prema njenim rečima, „pre devet ona, prosto, nije ličila na civilizovano ljudsko biće“. Kad je neko otkrio da su zastrašujući dugovi njenog muža (od kojeg se nije razvela) i sina, koji su bili glavni uzrok iskidanosti njenih živaca, car je požurio da ih sve plati. Kati je takođe preuzela jedan od Elizabetinih trikova, možda usled sličnog osećanja gušenja, otisnuvši se na mnogobrojna putovanja - od Kanarskih ostrva, preko Malte, Tunisa, Alžira i Egipta. Vreme kod kuće je provodila s carem baveći se dobrotvornim radom.

Pošto je Katin nesmotreni muž najzad umro, širile su se glasine da su ona i car ugovorili morganatski brak (između plemića i građanke). Za to nema dokaza osim razmišljanja na način „što je babi milo, to joj se i snilo“, a priroda Franca Jozefa nepobitni je dokaz da se to nikada nije dogodilo. Moguće je, međutim, da su počeli da spavaju zajedno. A zašto i ne bi? Ona je bila udovica, on udovac, voleli su se, on je imao novca i mogao da računa na njenu diskreciju. Uprkos deceniji celebata, njihova je ljubav bila erotska, a samo ih je gvozdeno osećanje dužnosti Franca Jozefa održavalo čednima.

NJihova je ljubavna veza okončana Francovom smrću 1916. Za razliku od većine drugih ljubavnica, Kati je dovedena pred porodicu, gde je nekad osvetoljubiva Marija Valerija plakala i zagrlila je. Careva ljubavnica je dve bele ruže udenula u skupljene ukrućene šake Franca Jozefa i poslednji se put od
njega oprostila. Kao i u drugim područjima života, Franc Jozef je izdašno obezbedio i Kati. Ona ga je nadživela 24 godine, a i kad je došlo do kraha berze 1929, ona i njen sin, kojem je Franc dao plemićku titulu barona, nastavili su dobro da žive.

Kamila Parker-Bouls nesumnjivo je naslavnija kraljevska ljubavnica tokom 20. veka. Uprkos neobaziranju na većinu konvencija ona je osvojila dostojanstveno srce britanskog prestolonaslednika Čarlsa. Uspela je čak i da prodre u nekada neprijateljski nastrojenu nacionalnu psihu.
Alis Kepel, Kamilina prabaka i ljubavnica Čarlsovog čukundede, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, besno je frknula i spomenula da su se u njeno doba te stvari rešavale na bolji način. Kraljevi su imali žene, ali i ljubavnice, pa nije trebalo ništa komplikovati. Vremena su se promenila, pa način na koji je princ Čarls morao da rešava svoje emotivne probleme prilično se razlikuju od čukundedine epohe.

Upoznavanje Kamile i Čarlsa nije bilo spektakularno. Sreli su se po pljusku na terenu za polo; ona je još uvek bila Kamila Šand, mlada aristokratkinja željna zabave koja se, iako pokisla do gole kože i odevena u jahaće odelo koje joj nije najbolje stajalo, prestavila Čarlsu dok je ovaj gladio svog mokrog
ponija. Ćaskali su duže od sat vremena. U jednom trenutku, Kamila ga je podsetila kako je njena prabaka bila ljubavnica njegovog čukundede.

Bilo je to 1970. i Kamila je imala 23 godine, a Čarls 22. Premda ne basnoslovno bogati, ona i njena porodica ipak su bili članovi Čarlsovog društvenog kruga. Kamila je obučavana da postane žena bogatog i važnog muškarca. U njenoj školi, Kvins Gejt u Južnom Kensingtonu, obrazovane su buduće žene polovine diplomatskog kora i još većeg dela plemstva. „Mila“, kako su tada zvali Kamilu, bila je „dobra, čvrsta, pouzdana osoba, veoma zabavna i popularna“, sećala se jedna njena školska drugarica. Druga je primetila da je uprkos nedostatku lepote „imala izvesnu auru. Što joj je nedostajalo od spoljašnje privlačnosti, nadoknađivala je samouverenošću.

Kerolin Venson, Kamilina doživotna prijateljica, se seća da je ova bila „duhovita i pametna; momci su je voleli... S njima je bila u stanju da razgovara o onim stvarima koje su njih zanimale. Uvek je bila devojka iz mladićkih snova. Nikad nije trudila da se doteruje da bi privukla momke - u običnoj odeći, izgriženih i prljavih noktiju, raščupane kose i s malo ili nimalo šminke, ipak je odisala seksualnom privlačnošću i delovala kao magnet za muškarce.

Kad je upoznala Čarlsa, Kamila je živela zajedno s prijateljicom koja je trpela njenu prljavu sobu s razbacanom odećom zato što je „tako slatka i bilo je nemoguće na nju se naljutiti. Poput nekog velikog, razigranog psetanceta“, Kamila je bila u ozbiljnoj vezi s Endruom Parker-Boulsom, oficirom i Čarlsovim prijateljem. Endru je bio šarmantan, seksualno iskusan i velikodušan, ali su njegova stalna neverstva duboko vređala Kamilu.

U početku je Kamila ohrabrivala Čarlsa da bi izravnala račune s Endruom. Princ je njom bio očaran, i uskoro su svi u njihovom krugu znali da su postali par. Čarls je voleo Kamilin uvrnut smisao za humor, dobru narav i prirodnost. Zajednička im je bila duboka ljubav prema konjima i seoskom životu engleske aristokratije. A kao i Kamilini drugi ljubavnici, Čarls je zdušno odgovarao na njenu neobuzdanu seksualnost. Princ nije naišao na ozbiljan otpor svojoj vezi s Kamilom. Ali ju je njegov mentor i poverenik i stric, lord Luis Mauntbaten, smatrao ljubavnicom pre nego suprugom. Čak je i s odobravanjem primetio da Kamilina fizička sličnost i maniri „izvanredno“ podsećaju na Alis Kepel. Za razliku od svoje zadivljujuće usredsređene pretkinje, Kamilino je srce, međutim, bilo tako podeljeno da je jednom prilikom pitala prijateljicu da li je moguće da istovremeno voli dva muškarca.

Čarls se 1971. upisao na Pomorski koledž u Dartmutu i otplovio je, ostavivši za sobom duga, romantična pisma sastavljana na palubi broda. Endruu je laskalo što je Kamila počela da se zabavlja s princem i pokazivao je obnovljeno zanimanje na nju. Ubrzo je Kamila podlegla strasti prema budućem suprugu.

No, nije konačno raskinula vezu s Čarlsom sve dok je on, prilikom jedne posete, nije zaprosio. Kamila ga je blago odbila. Voli ga, rekla je, ali ne može da se uda za njega. Nedugo potom, na mornaričkom brodu “Minerva”, Čarls je saznao da su Kamila i Endru Parker-Bouls vereni. Povukao se u svoju kabinu, ali su kasnije njegovi brodski drugovi primetili da su mu se oči zacrvenele.

Kad se ponovo našao na kopnu i oporavio od tuge, Čarls je izlazio s mnogim poželjnim mladim ženama. Takođe je obnovio prijateljstvo sa već udatom Kamilom i njenim mužem. Kamila i Endru su tad živeli u otvorenom braku, kako su to opisali njihovi prijatelji. Ona je dane provodila sama u Boulhajdu, njihovom imanju na selu, dok je Endru živeo u Londonu i kući se vraćao uglavnom tokom vikenda.

Činilo se da je Kamila srećna ne selu, vodila je domaćinstvo, uređivala baštu, jahala konje i brinula o svojim bebama i psima. Kad joj je rođen sin, Tomas Henri Čarls, kum mu je bio njen bivši ljubavnik i dragi prijatelj princ Čarls.

Godinu dana pošto je 1979. rođena Lora Rouz, ćerka Kamile Parker-Bouls, IRA je izvršila atentat na lorda Mauntbatena, Čarlsovog strica i mentora. Princ je bio ojađen i potražio utehu kod Kamile. Opet su postali nerazdvojni. Pod navalom emocija, on ju je nagovarao da se razvede od Endrua i uda za njega. Ona je ponovo odbila iz straha da bi taj nerazborit čin uništio njegove izglede da ikad stupi na presto. Čarls je prihvatio njenu odluku, ali se kasnije nije bio u stanju da sakrije žestinu svojih osećanja. Na polo balu, pošto je proveo veče igrajući tesno priljubljen uz Kamilu, njegova zvanična devojka je pozajmila domaćinov BMW i besno odjurila.

Ali je budućem kralju ipak bila potrebna nevesta, devica koja bi obezbedila prestolonaslednike. Kamila, njegova najbliža poverenica, počela je da ocenjuje podesne žene. Ona i kraljica majka su se, nezavisno jedna od druge, odlučile za lejdi Dajanu Spenser, “tihu kao miš“, a visoku, dugonogu i sramežljivo privlačnu mladu devojku iz odgovarajuće porodice, i s odgovarajućom prošlošću, to jest, nikakvom. Bajkovitom venčanju Čarlsa i Dajane prethodila je predsvadbena noć vođenja ljubavi između Čarlsa i Kamile, kao tužan erotski oproštaj.

Dajana je u brak stupila pod teretom lošeg predosećanja o Kamili. “Pitala sam Čarlsa da li je i dalje zaljubljen u Kamilu Parker-Bouls, a on mi nije jasno odgovorio”, poverila se Čarlsovim pomoćnicima. “Šta da činim?” NJeni su poverenici jedino mogli da saosećaju, ne i da je razuvere. U stvari, Čarls je svojoj svadbi pristupio “u zbunjenom i uznemirenom stanju svesti” koje je dodatno otežano činjenicom da još uvek voli Kamilu. Očekivao je, međutim, da će nekako, pošto se oženi Dajanom, moći da nauči i nju da voli.

Pred samo venčanje, Dajana je otkrila dar s urezanom posvetom što je Čarls naručio za Kamilu, kao oproštajni poklon, kako joj je rekao. Dajana je, međutim, bila ljubomorna i uplašena. Nije poverovala Čarlsovim objašnjenjima, plakala je i besnela što je on emocionalno predan drugoj ženi. Kraljevski je brak od samog početka bio osuđen na propast zbog jaza neslaganja, Dajanine nezrelosti i nestabilnosti, Čarlsovog sarkazma i ledene kritičnosti, te njihove uzajamne samozaokupljenosti i samoživosti. I njihovo je vođenje ljubavi bilo nezadovoljavajuće zbog Dajanine odvratnosti prema seksu, i užasne borbe s bulimijom koja ju je iznurivala i potpuno obuzimala. Kao da svi ti problemi nisu bili dovoljni, Dajanino podozrevanje da Čarls spava s Kamilom dodatno je trovalo odnose.

Čarls je rano počeo da na Dajanine izlive besa i tuge uzvraća povlačenjem u sebe i poveravanjem svoje sve veće bede prijateljima, a naročito Kamili, koju je nazivao najboljim prijateljem na svetu. Dajanine pristalice veruju da su Čarls i Kamila održavali intimnu vezu još od samog početka njegovog braka; pristalice Čarlsa i Kamile uporno ostaju pri tome da te veza godinama nije bila praćena seksom, iako je počivala na ljubavi, te da je princ istinski ulagao napor i vreme u svoj težak i nezadovoljavajući brak.

Neosporno je da se, nakon pet godina, taj brak raspao. U “Princu od Velsa”, konačnoj biografiji koju je Čarls pažljivo pročitao red po red pre nego što je objavljena, DŽonatan Dimblbi piše da brak nije okonačan nekim posebnim događajem, već je “propadao postepeno”. U takvom raspletu, Kamila je uvek bila na raspolaganju da sasluša Čarlsovu verziju njegovih domaćih muka. Ona i Čarls su 1986. obnovili seksualnu vezu.

Skoro na samom početku braka, Čarls je preuzeo Hajgrouv, seoski posed oko 18 km udaljen od Kamilinog doma. Hajgrouv, lepo zdanje izgrađeno u neoklasičnom stilu na 340 jutara živopisne zemlje, odgovarao je Čarlsu, ali je razočarao Dajanu. Čarlsov rođak, princ Majkl, verovao je da je Dajana takva “katastrofa” da je Čarls kupio Hajgrouv da bi bio bliže svojim bivšim devojkama, a posebno Kamili.

Dajanini sve ozbiljniji problemi - naročito bulimija i hronična depresija - odbijali su i razdraživali Čarlsa. Dajana se očajno žalila da nije u stanju da ga trone, a čak je i njemu naklonjeni biograf priznao da “princ nije uvek bio brižan”. Kad se Čarls poveravao Kamili, međutim, ili kad su njihovi zajednički priajtelji pripovedali o Dajaninom poslednjem ispadu, Kamila je odano odbacivala Dajanu kao “tu smešnu ženu” i Čarlsa oslobađala svake odgovornosti za duševnu slabost njegove žene. Odista, Dajanini mahniti napori da pridobije muža ojačali su vezu između Čarlsa i Kamile. Vođenje ljubavi postajalo je više od ispunjavanja hitne potrebe, prerastalo je u pobedu nad Dajanom.

Što je kraljevski brak bio jadniji, to je Čarls više zavisio od Kamiline podrške. I Kamila je bila nesrećna u svom braku. Godinama je trpela Endruovo trčanje za suknjama. Pošto joj je dragi stari prijatelj Čarls jasno stavio do znanja da je voli večnom tinjajućom strašću, ona je uzvratila. Saosećajni prijatelji su olakšali vezu. Davali su im na korišćenje svoje domove za bezbedne sastanke, i priznavali njihovu vezu dozvoljavajući joj da cveta u diskretnom i prijateljski nastrojenom društvu.

Kad je Dajana otkrila da njeni tobožnji prijatelji pomažu Čarlsu i Kamili da se tajno sastaju, osećala se izdanom i bespomoćnom da pobedi omrznutu suparnicu. Posebno ju je vređalo što, uprkos lepoti i pažljivo odgajanom ukusu, nije mogla da se takmiči sa starijom, ružnijom i manje otmenom ljubavnicom svog muža. Tako su mislili i brojni zajedljivi novinari. Omiljeni urednički kliše bio je da jednu do druge postave fotografije Dajane, elegantno odevene, i Kamile na rubu aljkavosti. Često bi birali slike na kojima Kamila pravi grimase ili se mršti. A Kamila je zapravo bila zgodna žena, vitka i lepo zaobljena, i blagoslovena bujnom kosom, koju je decenijama nosila na isti način.

Mada je Dajana imala spektakularnu pojavu, Čarls ne samo što je bio imun na njene draži, već je i zgranut njenom neumerenošću. A uprkos sve brojnijim dokazima da je i ona bila neverna, Čarlsov nedostatak znatiželje graničio se s ravnodušnošću, njegovi su prisni prijatelji zaključili da njemu odgovara bilo šta - čak i neverstvo - što Dajanu drži na odstojanju. Sve je to moralo da ohrabri Kamilu, koja je rizikovala da vidi slike ili priče o Dajani svaki put kad bi uzela novine ili uključila televizor.

Dajana se do 1986. gotovo iselila iz Hajgrouva, koji je nazivala zatvorom, a Kamila se ubrzo uselila s Toskom i Fredijem, svojim terijerima, i Moli, omiljenim riđanom, koji je smešten u Čarlsovoj štali. Kamila je primala Čarlsove goste i priređivala ručkove. Posle tih društvenih događaja, njih dvoje bi se povukli u krevet. Jednom je Kamila naletela na Dajanu, koja je došla u jednu od svojih retkih poseta. Dajana je kasnije rekla prijateljici: “Vrištala sam na Čarlsa što u mom krevetu spava s tom ženom. Stalno sam ga pitala zašto se tuca sa tom kučkom. Znala sam da nemam šanse, da on voli nju, a ne mene - i da je tako uvek bilo.”

Princeza, tada već kraljica medija, vodila je računa da javnost deli njeno gnušanje prema Kamili. Dok su se napadi javnosti na njegovu ljubavnicu zaoštravali, Čarls ju je branio i svojim prijateljima predstavljao kao jedinu ljubav svog života. Kamila je uzvraćala. Iz olupina dva nesrećna braka rodila se velika ljubavna veza, ili su barem tako tvrdile pristalice Čarlsa i Kamile. Ako je trebalo da iznađu moralno, čak i društveno opravdanje za svoju preljubu, i Kamila i Čarls su mogli da navedu vanbračne veze svojih supružnika. “Ta smešna žena”, ponavljala je Kamila. “Rotvajler”, uzvraćala je Dajana ogovarajući prijateljima ženu koja nije puštala njenog muža.

Dajanina se opsednutost Kamilom pojačala 1988, iako je dotad i sama imala nekoliko ljubavnih veza. O njoj je govorila prijateljima i posluzi, a početkom 1989. savetovala se s astrologom kako da izađe na kraj s “Kamilinim prisustvom”. Na rođendanskoj zabavi u čast Kamiline sestre Anabele, odlučila je da se suoči s ljubavnicom svoga muža. Kad je veče poodmaklo, Čarls i Kamila su se iskrali, a Dajana ih je zatekla kako ćaskaju s nekoliko drugih gostiju. Zatražila je da nasamo razgovara s Kamilom. Svi su se povukli, a Čarls nevoljno. Dajana je bila, sećao se, “mirna, ubojito mirna”. Prema jednoj verziji sukoba, ponizno je pitala Kamilu: “Šta je to što ja pogrešno činim?Šta ne valja sa mnom? Zašto on želi da bude s tobom, a ne sa mnom?” Prema drugoj verziji, Kamili, kojoj je vidno bilo nelagodno, obratila se ovim rečima: “Samo bih želela da znaš da ja tačno znam šta se dešava između tebe i Čarlsa.” U tom se trenutku umešao neko od gostiju, ali je Dajana nastavila: “Žao mi je što sam vam na putu. Očigledno smetam, i to mora da je pakao za vas oboje, ali ne postupajte sa mnom kao s idiotom.” Prema verziji jednog od prisutnih, Dajana je javno pitala: “Zašto jednostavno ne ostaviš mog muža na miru?” Dajana je, međutim, rekla Čarlsu da je samo rekla Kamili da ga voli. Šta god da je istina, Kamila više nije progovorila s Dajanom.

U podmuklom ratu Vindzorovih, Dajana je očito bila pobednik. Najgenijalniji potez načinila je kad je pripadnika obezbeđenja palate ubedila da tajno prisluškuje razgovor preko mobilnog telefona između Čarlsa i Kamile. U toku tog razgovora, njih dvoje izražavaju uzajamnu fizičku čežnju i Čarls ječi: “Bože, kad bih živeo u tvojim pantalonama”, a onda se šali da bi to postigao kad bi se preobrazio u tampon.

Tri godine kasnije, 1992, kaseta je puštena u javnost, u aferi nazvanoj “Kamilagejt”. LJudi su se nadmetali u parodiranju Čarsovog nesrećnog komentara o tamponu. Malobrojni su pomenuli da snimak pokazuje koliko je veza zasnovana na uzajamnoj prisnosti. Čarls je na Kamilinu jadikovku kako ništa važno nije postigla u životu odgovorio pohvalom što ga voli: “To je tvoj veliki uspeh “.“Dragi, to je lakše nego da izgubiš ravnotežu”, ona je odgovorila. Posle toga i senzacionalne knjige Endrua Mortona “Dajana: NJena istinita priča - njenim rečima” iz 1997, Kamila više nije nikud mogla da ode a ne bude primećena. Ona, i njen život, postali su javna svojina. Izgubila je osam kilograma, počela nekontrolisano da puši, brinući zbog štete koju će publicitet naneti Čarlsu, njenom mužu i porodici.

Princeza Dajana je patila zbog osude javnosti, jer su novinari dovodili u pitanje njen položaj oštećene žene. Tabloid “San” je objavio tzv. skvidži kasetu, na kojoj prisluškivani prodavac polovnih automobila
DŽejms Gilbij izjavljuje ljubav Dajani, pita da li je skoro masturbirala, raspravlja o njenoj bojazni da će zatrudneti i saoseća dok se žali na “jebenu (kraljevsku) porodicu”.
Publicitet koji je pratio Čarlsa, Dajanu, Kamilu i Dajanine ljubavnike naškodio je ugledu kraljevske porodice više nego bilo koji događaj od 1936, kad je Edvard VIII abdicirao da bi se oženio Volis Simpson, dvaput razvedenom Amerikankom.

Čarls se povukao u plačljivo očajanje i, poput Bajrona, razmišljao da pobegne u Italiju. Kraljica i princ Filip su bili razjareni zbog uvredljivih napisa u štampi. “Sad cela prokleta zemlja zna s kime se tucaš!”, princ je grmeo. Kamilin otac, major Brus Šand, bio je još gnevniji. “Život moje ćerke je uništen, njena su deca predmet podsmeha”, rekao je Čarlsu. “Celu si moju porodicu izložio sramoti. Moraš odmah da presečeš sve veze s Kamilom!”

Bakingamska palata je 9. decembra 1992. objavila da se Čarls i Dajana razdvajaju, a već na Božić 1993. Čarls je telefonirao Kamili i rekao da, iako je voli, mora da prekine njihovu vezu. Ona je elegantno prihvatila njegovu “neopozivu” odluku, ali već u februaru 1994. Kamila mu je ponovo postala ljubavnica. Čarls je u TV dokumentarcu juna 1994. priznao da su, posle pet godina braka sa Dajanom više nema nade za popravljanje njihovog zajedničkog života, pa su on i gospođa Parker-Bouls postali ljubavnici. Kamila ga je nagovarala da priznaju vezu, verujući da će to okončati medijsku groznicu. Reakcija javnosti opravdala je njen stav.

Čarls se u očima javnosti pokazao kao jedan od bezbroj muškaraca koji je zbog propalog braka uzeo ljubavnicu. Dokumentarac je pred javnost vratio Kamilu, “drugu ženu”. Ona je pokazala izvanrednu snagu noseći se s optužbama, i konačno zadobila odobravanje kraljevske porodice, svog oca i muža, koji je primetio da ne može da razume zbog čega svi prave buku. List “Dejli mejl” je čitaocima postavio retoričko pitanje: “Nije li vreme da prestanemo mrzeti tu dostojanstvenu ženu?”

Dajana nije tako mislila. Pošto je štampa obelodanila njene naizgled neprestane ljubavne ludorije, ona je ponovo krenula u napad. Tokom TV intervjua na “Panorami” 1995, poverila se milionima gledalaca da “nas u ovom braku ima troje, to je pomalo tesno”. Čarlsov prijatelj Nikolas Soums, ministar odbrane, opisao je Dajanin intervju kao “jezivu gnusobu”. NJen novinarski poverenik Ričard Kej napisao je da se “svuda oseća smrad osvete. Uništila je svog muža i suparnicu veštinom izdane žene.” No, “Dejli telegraf” je upozoravao da “njena predstava delimično potvrđuje priče o njenoj nestabilnosti”.

Kamila nije bila uništena. Ona i Čarls su tiho cvetali. Kamila i Endru su se konačno razveli u istinski prijateljskom duhu; on, niti iko od Kamilinih prijatelja, nikad nije na njen račun izneo negativnu primedbu. Čarls joj je obezbedio kola i zajedno su provodili nekoliko dana nedeljno. Kamila nije kraljevska ličnost, ali se Čarls postarao da njegova ljubavnica uživa u bar nekim kraljevskim povlasticama.

Kad je napunila 50 godina, Čarls je u njenu čast priredio rođendansku zabavu u Hajgrouvu, gde je ona, uz njegovo odobrenje, skinula Dajanine pastelne ukrase i preuredila prostor po Čarlsovom ukusu. Kamila je blistala od sreće, a ona i Čarls su lice uz lice igrali uz muziku grupe ABBA. Mediji su se i dalje
zanimali za njihov ljubavni odnos, ali ne više zlonamerno. Onda je Dajana 1997. poginula u automobilskoj nesreći u Parizu i opet su se našli u središtu pažnje. Jedan novinski naslov uhvatio je samu suštinu tih priča: “Može li se Kamila nadmetati s preminulom Dajanom?”

Očigledno, može. Kamilina rastuća popularnost (ili barem sve manja nepopularnost) bila je posledica Čarlsove rešenosti da spere ljagu s njenog imena. Angažovao je 1996. stručnjaka za odnose s javnošću, Amerikanca Marka Bolanda, kao zamenika svog ličnog sekretara, koji je pokrenuo “operaciju PB (Parker -Bouls)” da popravi Kamilinu sliku u javnosti i brak s Čarlsom učini prihvatljivijim i za palatu i za javnost. Potpomognut i prolaskom vremena, Boland je bio tako uspešan da ga je magazin “PR vik” imenovao stručnjakom godine. NJegov krunski uspeh bila je “kampanja pridobijanja javnost da prihvati prinčevu partnerku Kamilu, za koju su tabloidi tvrdili da je najnepopularnija žena u Britaniji”.

Kamilina medijska slika lagano se popravljala. Na zabavi u čast Konstantina, bivšeg grčkog kralja, kraljica Elizabeta je 2000. javno priznala Kamilu, a ranije je odbijala da bude u istoj prostoriji s njom. Prvi put je juna 2001. pozvana na ručak u Bakingamsku palatu, mesec dana kasnije Čarls ju je zaljubljeno ljubio u javnosti, a naredne godine pozvao na sahranu njegove bake. Čarlsov je cilj bio da je očisti od kala ljubavničkog položaja i lane je najzad uspeo da se oženi njome.
A ona je kao mlada žena volela da se šali kako ju je prabaka naučila da se “prvo nakloni, a onda uskoči u kraljev krevet”.

Marilyn Monroe.

U Los Angelesu 1. lipnja 1926. rodila se Norma Jeane Baker (Mortenson)

- kako glasi pravo ime Marilyn Monroe. Njena majka Gladys Monroe,
filmska montažerka, ostavljena od zakonitog supruga Mortensona, ali i
ljubavnika Gifforda, vjerovatnog oca djevojčice, bila je problematičnog
psihičkog zdravlja i nespremna za odgovornu dužnost samohrane majke.
Tužna sudba neželjenog djeteta započela je u kući obitelji Bolender.
Strogi vjernici sedam su godina udomljivali Normu nudeći joj čistoću i
hranu, ali ne i nježnost. Dolasci neurotične majke i bake nisu mogli
uspokojiti dane djetinstva. Za vrijeme jakog napada manične depresije
baka Della pokušala je svoju unuku usmrtiti gušenjem. Smještena je u
duševnu bolnicu gdje je ubrzo i preminula. Pas Tippy bio je rijetki
stvor koji je Normi darivao ljubav i posvuda je slijedio. Ali jednog
dana pas je pronađen mrtav. Od tada će potraga za ljubavlju, obostranom
i strasnom postati konstantom Norimina životnog puta.

S majkom je zajedno stanovala tek nakratko. Gladys je uspjela od
ušteđevine kupiti kućicu koju je održavala iznajmljivanjem. Za sebe i
kćerku zadržala je samo dvije sobe. Godinu dana (1933. - 1934.)
dijeljenja doma s obitelji glumca Georgea Arlissa unijelo je veliku
promjenu. Tu se upoznala sa svijetom filma, naučila pjevati prve
nereligiozne pjesme i počela zamišljati i željeti da joj Clarck Gable
bude otac. Njezin biološki tvorac do konca života ostat će samo lice s
fotografije. Sve njene pokušaje da se sretnu on će grubo odbiti. Nakon
što doznaje za samoubojstvo djeda Hogana, majka postaje depresivna i
1934. doživjevši živčani slom biva smještena u bolnicu. Agonija će
potrajati do 1935. godne. Povremeni dolasci vikednom biće prekinuti,
kuća prodana, a Norma će nemoćno čekati odluku o vlastitoj budućnosti.
Iz umobolnice njezina će majka često nepravedno sebično odlučivati o
sudbini svoga djeteta. Kratkotrajan boravak u obitelji Giffen zamjenit
će smještanje u Dom za siročad. Tu će provesti 21 mjesec s još 26 od
roditelja ostavljenih djevojčica.

Majčina prijateljica Grace McKee ostat će je jedinom veza s vanjskim
svijetom. Život u gomili nije joj se uopće svidio. Slobodu će joj
vratiti Grace McKee, ali lutanjima neće biti kraja. Neko je vrijeme
smještena u domu jednog para iz Comptona koji ju je čitave dane tjerao
na ispomaganje u raznošenju potrepština kupcima. Potom se našla u domu
notornog alkoholičara. Konačno će se novopečeni bračni par Goddard
(Grace McKee se udala) smilovati i uzeti k sebi, ali kraj godine opet
dočekuje u sirotištu. Ponovni povratak, sada službenoj skrbnici Grace,
bit će zasjenjen pokušajem napastvovanja alkoholiziranog Goddarda.
Konačni oproštaj od djetinstva nastupit će samo 18 dana nakon 16
rođendana. Kako ne bi bila vraćena u sirotište, a bez želje da je u
novi grad vode sa sobom, njezini je staratelji nagovaraju na udaju. I
tako 19. lipnja 1942. Norma Jeane Baker zaploviti će bračnim vodama.
Pet godina stariji Jim Dougherty postat će njezin izabranik. U doba 2.
svjetskog rata njezin suprug odlazi u trgovačku mornaricu. Norma živi s
muževljevim roditeljima i radi u Burbanku u ratnoj industriji (lakira
trupove aviona, te pregledava i slaže padobrane). Fotograf David
Conover doći će u tvornicu snimati žene koje predano pomažu uspjeh
ratnih operacija i tamo će otkriti Normu. Potpis za rad fotomodela u
agenciji za modele Blue Book omogućit će joj da se do proljeća 1945.
pojavi na 33 naslovnice nacionalnih magazina. U prosincu boji kosu u
plavo i debitira u kratkom nijemom filmu agencije - reklamira ljetnu
haljinu i kupaći kostim. To dovodi do toga da 11. ožujka 1946.
potpisuje ugovor s agencijom za talente National Concert Artists
Corporation, a u svibnju u Las Vegasu čeka papire za razvod.

Želja da postane filmska glumica dovest će je 16. srpnja u prostorije
filmske kompanije Fox gdje će razgovarati s Benom Lyonom - agentom za
nove talente. Nakon probnog snimanja i nagovaranja Darryla Zanucka,
šefa tvrtke, buduća zvijezda pozvana je da potpiše ugovor na šest
mjeseci. Rasplakana i raznjenežena jer će se moći nazvati pristala je i
na uzimanje novog, umjetničkog imena. Nakon razmatranja mogućnosti da
postane Jean Norma ili Carold Lind, pobijedilo je ime Merilyn Monroe.
Ben Lyon prisjeća se toga dana: Pregledavali smo kataloge glumica
tražeći ideju i odjednom sam ugledao ime Marilyn Miller, Ziegfildove
zvijezde iz New Yorka. Pogledao sam je i rekao - Ti si za mene Marilyn.
Priznala je kako joj se ime sviđa. Zamolila me da joj dopustimo
zadržavanje bakina prezimena. Čudno, poslije dosta godina postala je
žena s imenom koje sam joj želio nadjenuti. Udajom za Arthura Millera
postala je Marilyn Miller. U kolovozu 1947. raskida ugovor s tvrtkom
Fox, jer unatoč vezi, ispunjenoj seksualnim užicima koji su je
rasterećivali i usrećivali, s Joe Schenckom, izvršnim producentom
dobila je samo ulogu veslačice u dnu jednog kadra romantične komedije
Scudda Hoo! Scudda Jay!. Potpisivanje ugovora s drugom filmskom tvrtkom
- Columbia Pictures dovelo ju je u vezu s Fredom Kargerom, glazbenikom
koji ju je povremeno podučavao pjevanje. On će njezin tihi, ali
senzulani glas kultivirati. Njega vrijedi upamiti i kao rijetkog, možda
čak jedinog muškarca koji nije pao na njezine čari. Ostali su
prijatelji i nakon što je odbio postati njezinim suprugom. U njenom
životu izuzetnu će ulogu imati Johnny Hyde, agent za glumce, muškarac
koji će zbog nje ostaviti svoju obitelj, do smrti je bespogovorno
voljeti i predano profesionalo pomagati. Iako mu nikada nije mogla
uzvratiti osjećaje bila je beskrajno zahvalna za zaštitu i sigurnost
koju joj je pružao. Nakon njegove smrti prvi put će pokušati izvršiti
samoubojstvo, znajući kako vjerovatno nikad više neće biti tako voljena
i pažena.

Bila je samoironična kad su je 1953. pozvali da nakon filma Muškarci
vole plavuše zajedno s Jane Russel u cementu ostavi otisak ruku i
stopala, rekavši: Jane bi trebala ovjekovječiti svoju stražnjicu, a ja
grudi. Po tome nas pamte. Susret s američkim vojnicima u Koreji i
njihovo burno odobravanje, tada već slavnoj zvijezdi, činit će joj se
najljepšim trenutkom koji je ikad proživjela. Zasićena ulogama koje je
ne zadovoljavaju 1955. okrenula je leđa Hollywoodu i otišla u New York
učiti glumu u Actor's studiju. Želeći se osloboditi tiranije
holivudskih studija i njihovog eksploatiranja s fotografom Miltonom
Greenejem osniva vlastitu tvrtku Merilyn Monroe Productions. Još u
braku s Doughertyjem, ali na putu ka filmskoj slavi, Norma se upušta u
ljubavne odnose. Svi životopisci tvrde kako je ova senzualna žena
voljela voditi ljubav. Uživala je davati se i uzimati tjelesno, tvrdeći
da je seks jedan od rijetkih čistih i jasnih odnosa između dvoje ljudi.
Svaki njen pokušaj da u braku nađe smirenje nije bio plodotvoran. Njeni
prijatelji tvrdili su da je za nju, u duhu ipak provincijalno odgojenu,
ljubav uvijek zahtijevala potvrdu matičara. Mogla se upuštati u
slobodne seksulane odnose bez obaveza, ali je prvi znak zaljubljivanja
budio misao na bračne vode. Imala je tri neuspješna braka. Uz momka iz
susjedstva supruzi su joj bili i dvojica slavnih Amerikanaca. Drugi
suprug, slavni igrač bejzbola, Joe di Maggio bio je muškarac koji joj
je bio spreman pružiti sve ono za čim je tragala, osim spremnosti da
tolerira pažnju drugih muškaraca i pristane na to da ona nastavi hodati
vlastitim putem slave, Ta ih je nespojivost na kraju rastavila, ali
sentiment između njih je ostao topao. Iako je umrla osam godina nakon
njihovog razvoda upravo je Joe di Maggio snosio troškove njezina
pogreba. Ostali su se tek došli pokloniti ženi ljepota koje ih je
privukla. Treći suprug Arthur Miller nije čak bio ni na pogrebu. Kada
se pročulo kako ne namjerava doći na posljednji ispraćaj, novinari su
Millera upitali o razlozima nedolaska, na što je on kratko odgovorio:
Zašto bih trebao doći? Nje tamo ionako neće biti.

Radi istog tog Arthura Millera prihvatila je židovstvo i ženom mu
postala prema obredima njegove vjeroispovjesti. Uz dva spontana
pobačaja, pokušaje samoubojstva i tisuću sukoba uspjeli su svoj brak
održati gotovo četiri i pol godine. Iza njih, kao najvrijednija
zajednička tvorevina, ostao je tek film Neprilagođeni. Novinar Robert
Slatzer je navodno bio njen četrvrti, tajni, suprug. Kako god bilo na
četrdesetoj godišnjici njene smrti Robert Slatzer na njezin je grob
položio najveći vijenac sav od bijelih ruža. To je bilo njeno
najomiljenije cvijeće. Yves Montand navodno joj je također bio
ljubavnik. Baš kao Frank Sinatra, Marlon Brando i braća Kennedy (John i
Robert). Bila istina ili ne neporicvo je da je Johnu Kennedyu otpjevala
najseksipilniji Happy birthday ikada. U noći u kojoj će umrijeti u ruci
će držati telefonsku slušalicu. Čijoj li se pomoći mogla nadati? Prije
no što je popila (svojom ili tuđom voljom, a možda tek slučajno)
preveliku količinu barbiturata pomiješanog s viskijem i tako zauvijek u
noći s 4. na 5. kolovoza 1962. napustila ovaj svijet (u 36-oj godini
života), Marilyn je bila izbačena sa snimanja filma Something's Got to
Give. Neumoljivost filmske mašinerije više nije mogla trpjeti njene
nedolaske, kašnjenja, drogiranost i izgubljenost. Možda je uzrok njene
smrti sporan, ali je posve jasno da je godinama uspijevala opstati samo
zahvaljujući gomili lijekova i litrama šampanjca koje je lila u sebe ne
bi li zaboravila nešto što ju je trajno tištilo.

Neke stvari zauvijek će nam ostati nepoznatima. Međutim Marilyn
najbolje možda oslikava komentar koji je dala o fotografiji (na kojoj
ona gola pozira na crvenom baršunu) koja je 1953. postala prva
duplerica Playboya, a koju je snimio Tom Kelly: Seks je tako prirodna
stvar, hvala nebesima. Doista je šteta što neki pokušavaju upropastiti
taj osjećaj. Kad mi Tom Kelly predlaže da poziram gola, uvijek
pomislim: Ako već moram biti nekakav simbol, bolje da budem seks-simbol
nego simbol nečega drugoga.

Izvor: www.moljac.hr

Uvažavani predsednik DŽon F. Kenedi bio je seksualni predator koji je prihvatio načelo svog oca DŽoa da njegovi sinovi treba da “povale što veći broj žena”. DŽFK su povezivali sa filmskim zvezdama, suprugama kolega, damama iz otmenih krugova, aktivistkinjama Demokratske stranke, sekretaricama, stjuardesama, manekenkama i prostitutkama.

U DŽordžtanu, rezidencijalnom sedištu Vašingtona, Kenedijeva seksualna nezasitost bila je legendarna. “Ne mogu da zaspim bez seksa”, govorio je. Ta potreba za seksom nije imala veze s emocijama; bilo je to brzo pražnjenje da se smanji stres i, privremeno, otupi hroničan bol u leđima, koji ga je mučio od detinjstva, pa je morao da leži na leđima prilikom seksa. Nije ga zanimalo da zadovolji partnerku i bilo je opštepoznato da je “katastrofalno loš u krevetu”. Glumica Endži Dikinson podrugljivo je izjavila da je seks sa DŽekom “15 najdosadnijih sekundi njenog života”.

DŽFK postao je predsednik na samom početku seksualne revolucije, veoma povoljnog vremena za osobe njegovih seksualnih apetita. Autorka Nina Berli opisuje Vašington iz Kenedijevog doba kao jedan “falocentrični svet”. U takvom svetu, DŽFK želeo je više od orgazma. Kao i njegov otac, bio je opsednut onom vrstom zvezdanog glamura koji je samo Holivud mogao da ponudi. Želeo je ništa manje nego ljubavnicu na nivou jedne Glorije Svanson. Šezdesetih godina to je bila božanstveno seksi filmska zvezda Merilin Monro.

Spoj predsednika i boginje bio je trijumf fizičke želje i potrebe za razmetanjem nad zdravim razumom. Taj čovek i ta žena podjednako odlučno ignorisali su zaslepljujuće razlike koje su postojale među njima. On je bio zgodan i voljeni predsednik. Ona je bila božanstvena i obožavana filmska zvezda. Ako njemu njegova žena i deca nisu predstavljali problem, njoj su to bili još manje. On se čvrsto nameračio da osvoji najveću holivudsku zvezdu. Ona je, otvorena srca, čeznula da osvoji pažljivog i moćnog muškarca koji bi učinio ono što niko drugi nije uspeo: da potvrdi smisao njenom životu.

Ogroman društveni i finansijski jaz delio je godine stasavanje DŽFK i Norme DŽin Bejker, odnosno Merilin Monro. Normu DŽin rodila je 1926, blizu Holivuda u Kaliforniji, raspuštenica Gledis Monro. Gledisin svet bio je pun tuge i jada i u takvoj sredini otpočela je Norma DŽin svoj život. Sten Giford, otac deteta, odbio je da se oženi Gledis. Pošto je diskriminacija prema neudatim majkama bila veoma oštra, Gledis je dala bebu na stan i hranu kod bivših komšija za pet dolara nedeljno. Posećivala je bebu svake
subote, ali Merilin se ne seća da ju je ikada zagrlila ili poljubila, čak joj i objasnila da joj je majka.

Merilin je Gledisino treće dete. Prvi put je zatrudnela sa 14 godina; odbila je da abortira i uz majčino prećutno odobravanje udala se za bebinog oca, mnogo starijeg i veoma nevoljnog DŽaspera Bejkera. Rodio im se sin, a za manje od dve godine i ćerka. Brak je bio kratak i pun nasilja. Tinejdžerka je bila aljkava domaćica, a matori mladoženja alkoholičar, i često ju je divljački tukao. Posle razvoda, kidnapovao je decu i zlostavljao sina kao nekad Gledis. Ona je uspela da ga pronađe i pokušala, bez uspeha, da dobije strateljstvo nad decom.

Kad se vratila u Kaliforniju, bacila se na provod da bi zaboravila muke i očaj, i strano zaljubila u Stena Giforda. Sanjala je o braku, ali Giford, takođe razveden, bio je tako očigledno rezervisan prema toj ideji da ga je Gledis napustila i udala se za norveškog radnika Edvarda Mortensena. Cena za stabilnost koju je tražila bila je neizdrživa dosada. Napustila ga je posle četiri meseca i opet počela da se zabavlja s Gifordom. Čim je zatrudnela, Giford je raskinuo vezu. Gledis je Normi DŽin dala prezime Mortensen, kako bi sakrila da je dete vanbračno.

Mnogo kasnije, opet pokušavajući da pobegne od problema pribegavajući ludim provodima, slomila ju je vest da je njen četrnaestogodišnji sin umro u užasnim bolovima od očeve ruke. Prijatelji se sećaju da je “osnovni problem koji je doveo do pogoršanja Gledisinog mentalnog zdravlja bio osećaj krivice”. Zatim je imala versko preobraćenje, postala vernik sajentološke crkve i objavila osmogodišnjoj Normi DŽin, koja je i dalje živela na stanu i hrani kod stranaca, kako namerava da sagradi lepu kućicu za njih dve.

Dva meseca Norma DŽin je živela sa svojom lepom majkom u njihovoj lepoj beloj kućici. Da bi olakšala otplaćivanje hipoteke, Gledis je izdala drugi sprat. Kad je njen stanar Normi DŽin učinio nešto seksualne prirode tako strašno da je pokušala da kaže mami, ona ju je besno ućutkala, ne prihvatajući primedbe na račun “slavnog stanara”. Devojčica je plačući zaspala i želela da umre. Nije umrla, ali je počela da muca. Ubrzo je Gledis doživela nervni slom i morala u bolnicu. Dijagnostikovana je kao paranoični šizofreničar. Lepa bela kuća prodata je da bi se otplatili dugovi. Norma DŽin odvedena je, uz velik otpor, u losanđeleski Dom za decu bez roditelja i postala siroče broj 3.463.

Prijateljica njene majke, Grejs, nadala se da će ubediti muža da dozvoli Normi DŽin da živi s njima. Direktor sirotišta je preporučio da on nauči šta je život u porodici. Ponovo je data u hraniteljsku porodicu. Živela je u devet različitih, a međuperiode provodila u sirotištu, sve dok nije pravno prerasla status siročeta. Odrasla je u teškom siromaštvu. NJene hraniteljske porodice bile su siromašne i borile se protiv velike krize primajući siročad. Uvek je bila poslednja u redu za nedeljno kupanje u zejedničkoj vodi i prva koju su krivili ako nešto nije bilo u redu. Za oblačenje je imala samo dve identične bele bluze i dve izbledele plave suknje. Dali su joj nadimak “miš“, a ona je bežala u svet snova, gde je bila tako lepa u crvenim, zlatnim, zelenim i belim raskošnim haljinama da ljudi nisu mogli da skinu pogled sa nje dok je prolazila.

Konačno je Grejs uspela da je dovede kod sebe i Norma DŽin je poverovala da je konačno pronašla dom. No, pet meseci kasnije, muževljevo pijanstvo nateralo je Grejs da Normu DŽin pošalje svojoj tetki. Ana je bila siromašna, ali puna ljubavi i Norma DŽin ju je obožavala. Život van ovog veselog i pobožnog domaćinstva bio je, međutim, teži. Školska deca rugala su joj se zbog skromne odeće iz sirotišta, a dečaci nazivali “daska koja hoda”. Imala je malo prijatelja i mrzela školu.

U crkvi se borila s neobičnom maštarijom - da skine odeću i stoji gola pred bogom i ljudima. Ova fantazija nije kod nje izazivala “nikakav osećaj greha... Maštanje o tome kako me ljudi gledaju pomoglo mi je da se osećam manje usamljeno. Stidela sam se svoje odeće - večite izbledele plave uniforme siromaštva. Gola, bila sam kao ostale devojke.”

A onda je počela da se izdvaja od drugih devojaka. Skriveno pod belim bluzama, njeno telo počelo je da se zaobljuje. Pozajmila je džemper od sitnije drugarice i nosila ga u školi; posle je niko više nije zvao “daska”. NJeno telo pretvorilo se u “čarobnog prijatelja”, i počela je izdašno da koristi ruž i maskaru. LJudi su je gledali s divljenjem, pa je uvidela da više nije jadna Norma DŽin iz sirotišta. NJeni problemi, ipak, nisu još bili rešeni. Tetka Ana nije više mogla da je čuva. Morala bi Norma da provede još dve godine u sirotištu, dok ne napuni 18, ili je njen dečko, pet godina stariji radnik u Lokidu, DŽim Deorti, oženi. Grejs je zaprosila DŽimija za Normu DŽin, a on je prihvatio. Kao DŽimijeva žena, Norma je obožavala seks, i veselo se predavala užitku gde god i kad god bi osetila potrebu, a to je bilo često. Čak i “skidanje pred spavanje bilo je gotovo uvek erotično, ako bih se tuširao a ona ušla u kupatilo, uvek je bila ista priča - seks na licu mesta”, sećao se DŽimi.

Norma DŽin je bila presrećna što ima sopstveni dom i besprekorno ga je održavala. Pravila je DŽimiju sendviče za užinu, ostavljala mu ljubavne poruke u paketu za ručak i trudila se da večera bude gotova kad dođe. Najčešće je kuvala grašak i šargarepu, jer joj se dopao kontrast te dve boje. Postavila je svoje krpene životinje i lutke na vrh police, da mogu videti kako se živi u njenom srećnom domu “Nije imala sopstveno detinjstvo i videlo se da je bez ljubavi i neželjena živela tolike godine”, rekao je DŽimi kasnije.

Bio je rat i DŽimi se prijavio za vojsku. Norma DŽin je poludela, ali je on ipak ostao pri svojoj odluci. Uselila se kod njegove mame i zaposlila u fabrici za proizvodnju avionskih delova. Zapazio ju je vodnik Dejvid Konover, fotograf koji je kamerom beležio život u SAD u ratnim godinama, dok je, obučena u radnički kombinezon, radila za pokretnom trakom. NJen san o tome da je svi gledaju s divljenjem počeo je da se ostvaruje. DŽimi je došao kući na odsustvo, ali kad je morao da se vrati, Norma DŽin je zapala u melanholiju. Odlučila je da telefonira ocu, kog nikad nije videla, a čiji je broj uspela da nabavi. Pre nego što joj je spustio slušalicu, Goford je rekao da nema šta da joj kaže i da ga više nikad ne zove. Danima je nakon toga neutešno plakala.

Kao ratna “udovica” započela je manekensku karijeru. Naučila je kako da se oblači, šminka, češlja, namesti svoje svetlosmeđe lokne i pokaže svoj vedri osmeh i upadljivu senzualnost. Prvi put u životu je zaradila pravi novac i iselila se iz kuće, i pored negodovanja svekrve. Kad joj je muž postavio ultimatum: manekenstvo ili brak, odlučila se za manekenstvo.

No, uvek joj je nedostajala njena nesrećna, bolesna majka, pa ju je pozvala da živi s njom. Dok mentalna bolest nije primorala Gledis da se vrati u bolnicu, ona i ćerka su se trudile da izgrade pravi odnos, kakav nikad ranije nisu imale.

Norma DŽin je preuzela kontrolu nad svojom karijerom. Ofarbala se u plavo, otkrivši da plavuše dobijaju više posla, i potpisala ugovor za manje uloge sa “20. senčeri foksom”, za platu od 125 dolara nedeljno. Sarađivala je u izboru sebi zvučnijeg imena i postala Merilin Monro. Išla je na časove glume, tiho sedela sa svojim psićem u krilu i trudila se da postane što bolja. Kod kuće je neumorno čitala, s istim žarom kao što je gutala enciklopedije dok je kratko bila udata domaćica.
Snimila je nekoliko filmova i konačno 1950. privukla pažnju ulogom ljubavnice korumpiranog advokata u trileru DŽona Hjustona “DŽungla na asfaltu”. Status zvezde dostigla je 1952, sjajnom ulogom u filmu “Sukob po noći”.
Na vrhuncu popularnosti, upustila se u nepromišljenu vezu s velikom bejzbol zvezdom DŽoom Dimađom. Iako je DŽo bio opsesivno posesivan i žestoko se protivio njenom načinu života, venčali su se 14. januara 1954. U napadima ljubomore on nije štedeo ni reči ni pesnice. Brak, kratak i očajnički nesrećan, završio se razvodom 3. oktobra 1954.

Sledeći muž, dramski pisac Artur Miler, bio je uspešan kao i DŽo Dimađo, i podjednako neprikladan. Čudo kako je ugušio svoj zdravorazumski predosećaj propasti i 1956. ipak se venčao s njom. Ali, bio je opčinjen njenom senzualnom lepotom. “Ona je takav magnet koji u mužjacima izaziva osnovne instinkte”, govorio je. NJegovoj sestri se činilo da Merilin blista od radosti, što mora da je bilo tačno. Na poleđini slike s venčanja Merilin je napisala: “Nada. Nada. Nada”. No, nada je, kao i sreća, u vezi Miler-Monro bila neuhvatljiva. Ubrzo je otkrila da njen muž, koga je zvala “tatica”, preispituje koliko je bilo pametno što se oženio. Osećao je sažaljenje prema ovoj ženi-detetu pritisnutoj sopstvenim demonima, ali njene nezajažljive emotivne potrebe gušile su mu kreativnost. Pričao je o njoj kao o kurvi i govorio joj da nije znao šta da odgovori na komentar Lorensa Olivijea da je Merilin “kučka koja samo pravi probleme”.

Profesionalno, bila je u top formi - ako se gleda samo krajnji proizvod. Režiseri i kolege su se žalili da uvek kasni, a ponekad se i ne pojavi, da je nepristojna, dezorijentisana i nije u stanju da zapamti ni jednostavne replike. Toni Kertis, koji je morao da je satima čeka svakog dana kad su snimali “Neki to vole vruće”, ljutito se žalio da posle 40. klape iste romantične scene, ljubiti Merilin pruža isti osećaj kao ljubiti Hitlera.

Više puta je pokušala da izvrši samoubistvo, a zbog spontanog pobačaja je duboko patila. Imala je par ne preterano tajnih afera s drugim muškarcima, uključujući i s DŽonom F. Kenedijem. Uprkos psihoterapiji, tonula je sve dublje u stanje pijanog i drogiranog beznađa. Posle jednog neuspelog pokušaja samoubistva, kad ju je prijatelj pitao kako je, omamljeno je odgovorila: “Živa... Kakav maler.” Na dan Kenedijeve predsedničke inauguracije 1961. odletela je za Meksiko da bi se razvela.

Koncentrisala se na DŽFK, udobno smeštenog u Beloj kući. Upoznala ga je sredinom pedesetih, preko njegovog šuraka, glumca Pitera Loforda, koji je imao i ulogu svodnika amatera za Kenedija i armiju seksipilnih glumica raspoloženih za seks. DŽFK je voleo da pravi “recke s poznatim imenom”, zbog sopstvenog uzbuđenja, ali i da bi oca indirektno usrećio. Praviti recke s imenima DŽin Tirni, Endži Dikinson, DŽejn Mensfild i Li Remik bilo je impresivno, ali osvajanjem Merilin, verovatno najslavnije žene na svetu, DŽFK je nadigrao i oca, čiji je glavni trofej bila Glorija Svanson.

Na izvestan način, Merilin i DŽek bili su dobar spoj. Oboje su dostigli sam vrh svojih profesija. Neustrašivo su se upuštali u rizike. Bili su glamurozni miljenici medija. Bili su bestidno promiskuitetni i u svakoj aferi koja je podsećala na vezu tražili emocije i potvrde sopstvene vrednosti. U zajedničkoj potrebi da se dokažu kroz seksualno osvajanje, posegli su jedno za drugim i hvalili se o svom uspehu. No, Merilin je bila bolesna žena koja se upustila u nemoguću misiju da nađe muža i ljubavnika koji će joj biti i otac. NJena nestabilnost i labilno mentalno zdravlje, kao i zavisnost od lekova, nije bilo nikakva tajna, najmanje za DŽFK.

DŽFK i šefovi njegove kampanje bili su svesni koliku bi štetu Merilin mogla da nanese kampanji ako bi progovorila o njihovoj aferi. No, nije samo ona bila potencijalna opasnost - DŽFK je imao afere bezobrazno javno, u Beloj kući, njujorškom hotelu “Karlajl”, te kući svoje sestre Pat i njenog supruga Pitera Loforda u Santa Moniki. Sekretar kabineta Fred Daton žalio se da se DŽFK ponaša “kao da je bog - j... koga god poželi i kad god poželi”. Predsednik je računao na diskreciju medija i saučesništvo preplašenih konobara, vozača i druge posluge kojima su njegovi agenti objasnili: “Što vidiš - ne vidiš. Što čuješ - ne čuješ.”

Ako je Merilin želela da vidi DŽFK, a to je veoma želela, morala je na sastanke da putuje, često predsedničkim avionom, prerušena u sekretaricu, brinetu ili crvenokosu, s maramom i naočarima, notesom i olovkom, i pravi se da zapisuje sve što joj je Piter Loford pokvareno diktira. Da bi mogla telefonirati ljubavniku u Beloj kući, dodeljeno joj je tajno ime “gospođica Grin”, i pozivi su prosleđivani njenom idolu - predsedniku.

Teško je poverovati da je Merilin očekivala da će se DŽFK razvesti od DŽeki i oženiti njome. Kakve god iluzije imala o muškarcima i koliko god bila autodestruktivna, morala je razumeti granice njihove veze. Uvek je DŽFK bio taj koji je koordinirao randevue. Posle druženja sa svojim gostima, povlačili bi se negde na brzi seks, koji mu je bio specijalnost: „Kao petao u kokošinjcu. Hop, hop, hop, i gotovo. Stalno sam ga podsećala da zakopča šlic.“ Bez obzira na to da li su bili u Beloj kući, gde su je neki gosti viđali, hotelu “Karlajl” ili, najčešće, u domu Lofordovih, Merilin i DŽFK uvek su bili okruženi njegovim pajtašima. Po njihovim pričama, ona je uvek bila odevena samo u grudnjak ili kombinezon boje šampanjca, i potpuno omamljena. Oblačila se vrlo sugestivno, očigledno nije nosila gaćice, imala je čupavu kosu, ali je uvek bila toliko seksipilna da je pogled na nju oduzimao dah. Zapanjujuća je činjenica da je DŽFK nastavio vezu, uprkos veoma opravdanom strahu da bi Merilin mogla da se izlane. A dok je trajala njihova veza, Merilin nije bila ćutljiva na tu temu. Za vreme predsedničke kampanje DŽFK, jedna od važnih stavki na dnevnom redu bila je držanje Merilin pod kontrolom. Kad je stupio na dužnost, rizik se povećao, ali on nije bio spreman da se uhvati u koštac s tim problemom.

Tokom snimanja filma “Nešto se mora i pružiti”, iz 1962, konačno je popustilo Merilino poimanje stvarnosti. Doživela je niz udaraca, od kojih je najjači bio vest da se Artur Miler ponovo venčao, i to ženom za koju je Merilin sumnjala da ju je počeo viđati pred kraj njihovog braka, i da je nova supruga već bila trudna. Te godine kupila je skromnu kuću za 35.000 dolara, blizu doktora Ralfa Grinsona, njenog sveprisutnog i veoma kontrolišućeg psihijatra. Uprkos slavi i stalnom radu, morala je pozajmiti novac za kreditni depozit od DŽoa Dimađa.

Snimanje filma je počelo u aprilu, ali su reditelj Kjukor i cela ekipa s velikom strepnjom čekali da vide može li i hoće li se Merilin kontrolisati, zapamtiti replike, stići na vreme, ili se, pak, uopšte ne pojaviti. Strahovi su bili opravdani. Ako bi se uopšte pojavila, to je bilo s velikim zakašnjenjem, i često je povraćala od straha što mora da stane pred kamere. Gutala je pilule koje joj je prepisao Grinson da bi se izborila s akutnom depresijom i delovala zbunjeno. Zatim se požalila da joj nije dobro, te su lekari potvrdili da ima infekciju grla. Povremeno je pokušavala da radi, ali bi se često onesvestila ili odlazila kući ranije.

Kjukor je očajnički pokušao da se prilagodi prilikama i snima scene bez nje, dok su ostali glumci i 104 člana ekipe čekali da zvezda dođe. Dovoljno se oporavila za povratak na posao 14. maja.
Kolektivno olakšanje bilo je kratkog veka, jer se pojavila preteća glasina kako namerava da ide u NJujork na rođendansku proslavu predsednika Kenedija, 19. maja. Advokati “Foksa” su joj naredili da ne napušta filmski set i upozorili da oglušavanje o naredbu predstavlja kršenje ugovora. Merilin se, pak, posavetovala sa drugim advokatom, Robertom Kenedijem, tada ministrom unutrašnjih poslova SAD. Bobi je ionako bio zabrinut da bi vrh Demokratske partije popreko gledao na njeno pojavljivanje na rođendanskoj proslavi i usrdno ju je molio da ne dolazi. Novinari su već otvoreno pričali o gotovo javnoj aferi njegovog brata, ali još nisu izveštavali o tome. Bobi, intelektualac porodice, čestiti i pouzdani brat, uvideo je da je ovo sjajna prilika za popravljanje štete. No, DŽFK je insistirao da ona dođe, a Merilin nije nameravala da propusti priliku da otpeva „Srećan rođendan“ predsedniku pred 15.000 demokrata u Medison skver gardenu.

Ista ona Merilin koja nije mogla da ustane iz kreveta, koja je brkala i zaboravljala replike, isplanirala je svoj nastup na ljubavnikovoj proslavi do najsitnijih detalja. Naložila je svom kreatoru Žan-Luju da joj sašije spektakularnu haljinu boje kože od providne svile, optočenu ogromnim lažnim dijamantima; bila je toliko tesna da se morala našivati na golo telo. Koštala je 12.000 dolara, a mogla da stane na dlan. Preko haljine nosila je bundu od hermelina pozajmljenu iz garderobe “Foksa”, a plavu kosu natapirala tako da joj loknice šarmantno padaju preko lica.

Čak i na ovako važan događaj je kasnila. Kad se konačno pojavila, posle duhovite najave Pitera Loforda: „žena koja će i na nebo kasniti“, na sceni se pojavila nestvarna vizija žene. Fotografije snimane iz ugla iza nje pokazuju DŽFK kako pažljivo posmatra i sedi sam, pošto je DŽeki (za ovu priliku je izabrala da svoje dugačko, vitko telo istakne jednostavnom i elegantnom haljinom nekog poznatog kreatora) odbila da se izloži poniženju koje Merilinino pevanje njenom mužu izaziva. Novinar “Tajma” Hju Sidi seća se kako se „požuda prosto osetila u vazduhu. Kenedi je samo zinuo.“ Merilin je otpevala pesmu, posebno komponovanu za tu priliku, i masa je oduševljeno aplaudirala. DŽFK se popeo do nje na binu i izjavio da se sad, pošto mu je otpevana rođendanska pesma na tako čedan i zdrav način, može i povući iz politike. Te noći Merilin je provela dva sata sa njim. Više ga nikad nije videla.

Merilin se vratila na snimanje filma “Nešto se mora i pružiti”, a nakon čuvene scene gde gola pliva u bazenu, ponovo je dospela u centar pažnje. Nekoliko dana je odlično radila, a onda je jednog ponedeljka bila toliko rasejana da su svi pomislili kako se nešto strašno dogodilo preko vikenda. I jeste. DŽek Kenedi, veliki ljubavnik koji je stavio veto na usrdne molbe brata Bobija da se njen nastup za predsednikov rođendan otkaže i organizovao da Piter Loford pošalje po nju helikopter i preveze je do aerodroma, konačno je zbog straha od gubitka fotelje nateran da prekine njihovu vezu.
Uzdrmala ga je i uplašila poseta direktora FBI Edgara Huvera, pet dana nakon proslave njegovog rođendana. Huver je upozorio predsednika da njegova afera sa Merilin i, još više, mafijaškom lutkicom DŽudit Kembel Eksner, dovodi u opasnost njegov mandat na vrhuncu hladnog rata i kubanske krize. Istog dana DŽFK je nazvao DŽudit i saopštio joj da prekida njihovu vezu.

Isključio je i privatnu liniju koju je koristio za Merilin i dao instrukcije telefonistkinji na centrali Bele kuće da više ne prosleđuje njene pozive. Nije ni pokušao da se suoči sa Merilin. Taj neprijatan i potencijalno opasan zadatak pripao je Lofordu. Merilin je bila poneta uspehom koji je doživela na rođendanskoj proslavi, sigurna u moć svoje lepote i neponovljivog tela, čvrstih dugih nogu, punih grudi i oble zadnjice, kojoj se DŽFK posebno divio. „Kakvo dupe!“, uzdisao je. To fenomenalno dupe nije moglo da shvati zašto je odjednom otpisana.

Patriša Loford, Piterova poslednja žena, pričala je kako se Piter odlučio da bude brutalno iskren prema Merilin. „Rečeno joj je da više nikad neće moći da razgovara s predsednikom i nikad neće postati prva dama.“ Kad se rasplakala, Piter je dodao: „Merilin, ti si samo jedna u nizu DŽekovih jebačkih šema.“ Vikend je provela omamljena sedativima, ali u ponedeljak se javila na posao, iako je jedva mogla da stoji. Delovala je uništeno, a zatim radila devet dana bez prestanka, sve do svog 36. rođendana, 1. juna. Kjukor je zabranio proslavu, ali ga je ekipa ignorisala i iznenadila Merilin kafom i tortom od pet dolara. NJen filmski partner Din Martin, koji je uvek bio pun podrške, doneo je šampanjac. Kasnije se Merilin, prema utvrđenom rasporedu, pojavila na dobrotvornoj priredbi za obolele od mišićne distrofije na stadionu “Dodžer”.

DŽFK više nije bio dostupan. Ignorisao je i njena pisma, koja je Loford, koji ih je očigledno čitao, opisao kao „prilično patetična“. Merilin se žalila Lofordu, a verovatno i DŽFK, da Kenedijevi „koriste ljude, a zatim ih odbace kao obično đubre“. Te nedelje, posle svog rođendana, osećala se previše bolesno da bi mogla otići na posao. Studiju je prekipelo, te su joj 8. juna dali otkaz i tražili odštetu od milion dolara. Merilin, koja se sada borila i za mentalno zdravlje i za karijeru, stupila je u kontakt s uticajnim ljudima iz filmske industrije i uspela da izdejstvuje dovoljno podrške da podnese protivtužbu. U jednomesečnoj kampanji dala je intervjue i fotografisala se za časopise Vog, Lajf i Kosmopolitan, te brojne druge medije, sama i sa glumcima i ekipom filma.

Tokom borbe za povratak na posao često je viđala Boba Kenedija, bratovljevog izaslanika sa zadatkom da joj objasni koliko je važno da drži jezik za zubima i prestane da pokušava stupiti u vezu sa DŽekom. Uspeli su da sklope dogovor, po kom se Merilin verovatno obavezuje na ćutanje o njihovoj vezi. Bobi je zauzvrat razgovarao sa svojim prijateljem, šefom studija, i 16 dana posle otkaza, “Foks” je Merilin vratio na posao, uz znatno veću platu. Neko vreme nakon tog događaja Bobi je prestao da odgovara na Merilinine pozive. LJuta i povređena, pokušala je na svaki način da stupi u kontakt s njim. Posle osam registrovanih, neuspelih poziva u Ministarstvo pravde, pozvala ga je kod kuće.

„Bobi je bio strahovito ljut na Merilin što se usudila da uradi tako nešto“, seća se ćerka Pitera Loforda, Patriša. I Merilin je bila strašno ljuta i duboko povređena. „Baš bih mogla da održim konferenciju za štampu. Imala bih štošta da kažem na ovu prokletu temu! Sad mi je jasno da su Kenedijevi dobili od mene sve što su hteli i nastavili da žive svoj život!“ Umrla je 4. avgusta, pre nego što je uspela da progovori, od prevelike doze barbiturata, za koji se ne zna ko joj je dao, a možda ga je uzela i sama.

DŽo Dimađo je obavio pripreme za sahranu, zabranivši Lofordovima, Frenku Sinatri, Semiju Dejvisu junioru i drugima da odaju poštu njenim posmrtnim ostacima; krivio je industriju zabave za njenu smrt. Artur Miler, koji je pretpostavljao da je izvršila samoubistvo, rekao je da se dogodilo neminovno. Samo je DŽeki Kenedi izgovorila banalnost koja se pokazala tačnom: „Živeće zauvek.“

Merilin je mislila da je u DŽFK pronašla muškarca dovoljno časnog i moćnog da zadovolji njene potrebe. Nije razumela da je on koristi, da njegov suštinski prezir prema ženama obuhvata i nju, pa, ako njegova supruga i majka njegove dece - inače, klasa za sebe - nije uspela da ga zadrži, tek ona nije imala šanse. Nije čak bila ni njegova najvažnija „druga žena“

.. ocem nastavaaaaak..


.. jel moze,a? a? a? ::da

hihihi...možeeeee... :974438:

.. extra!!! :974438:


.. narode, sledi nastavak.. ;)

Selija Sančez Mandulej je sve do smrti 1980. bila najvažnija osoba u životu Fidela Kastra. Rođena je 1927. kao jedna od pet kćeri doktora Manuela Sančeza Silveirea i živela na jugozapadu provincije Orijente, gde je dugo bila politički aktivna. Od početka se razlikovala od drugih obrazovanih i privilegovanih žena koje su svoje usluge nudile pokretu.
Bila je izuzetno inteligentna i efikasna, usredsređena na ciljeve i disciplinovana. Svesrdno se zalagala za ideje koje je zastupao pokreta, i odlično poznavala svoju pokrajinu, njenu političku strukturu, važne ličnosti, topografiju i ljude. Kad su Kastro i kompanjerosi počeli da planiraju invaziju, Selija je postala jedan od glavnih stratega. Obezbedila im je navigacione mape, organizovala tajni seljački pokret i gradske grupe za podršku revoluciji, prikupljala za pobunjenike neophodne zalihe, od hrane do oružja. Kad su se Selija i Fidel konačno upoznali, ona je uveliko bila jedan od ključnih članova operacije.

Srela se sa njim 1957. na jednom pašnjaku u gerilskom području. Bio je zarastao u bradu, u prljavoj i poderanoj odeći, sa zelenom beretkom na glavi, a verovatno je strašno zaudarao zbog brojnih meseci provedenih na planini Sijera Maestre. Pošto su cele noći pešačili preko planina, Selija i njen pratilac naišli su na Fidela i njegove ljude negde oko pet ujutro. Satima su razgovarali planirajući sledeće korake ustanka. Obedovali su na obližnjem polju šećerne trske, a zatim nastavili razgovor do duboko u noć.

Selija je po mnogo čemu bila Fidelova idealna žena, s izuzetnim osećanjem za strategiju, poznavanjem oružja, sposobnošću da ljude pretvori u saveznike i obezbedi potrebne zalihe hrane, municije i bilo čega drugog što je Kastru trebalo, čak i zubara kad ga je boleo zub ili reportera “NJujork tajmsa” da piše o napretku operacije. Jedina mana bila joj je što nije posedovala klasičnu lepotu kojoj se Fidel divio kod drugih žena. Za razliku od ljupke i ozbiljne Mirte, strastvene i putene Nati ili mlade, lepe Isabel Kustodio, u koju je kratko vreme bio zaljubljen u Meksiku, Selija je delovala prilično neugledno.

Imala je veliki orlovski nos, duguljasto lice, maslinastu boju kože i neobuzdanu tamnu kosu, koju je ponekad nosila podignutu u elegantnu punđu, a češće vezanu u običan konjski rep. Imala je mršav torzo, tanke noge i ni traga od mekih oblina. Sa svojih 30 godina nije bila ni mlada. Ali, često se smejala i imala promukao, energičan glas. Umela je i da sluša i da govori. NJen stil je tačno, ali otrovno, opisan kao bezličan i jednostavan. Selija je dodavala samo jednostavan nakit svojoj praktičnoj odeći. Na fotografijama se vidi da je često nosila male okrugle ili velike viseće minđuše. Na Sijeri, u srcu ustanka, oblačila je zelenu vojničku košulju i pantalone, ali uvek stavljala i zlatan nožni lančić preko čizama.
Od prvog susreta bilo je jasno da su Fidel i Selija srodne duše. Ona je dolazila i odlazila noseći informacije i zalihe, a vraćala sa s instrukcijama i listama. Kad su bili radvojeni, česta su komunicirali pismima. NJihova korespondencija svedoči o njihovom prisnom i intimnom odnosu, ali i o vojnoj kampanji koja je ubrzo oslobodila Kubu od korumpiranog Batiste. Kako je vojna kampanja napredovala, vlasti su postale svesne Selijinih aktivnosti. Kad je saznala da joj se sprema hapšenje, pobegla je u planine, u kamp gerilaca. Ona i Fidel su postali nerazdvojni.
Uselila se u njegovu malu drvenu kuću, koja je služila i kao komandni štab.
Delili su spavaću sobu i krevet. Preuzela je manju sobu za svoju kancelariju, dok je Fidel koristio prednji deo kuće. Nikad nisu prestajali da rade, pričaju i planiraju u nedogled. Do Batistinog pada, pobunjenici sa Sijera Maestre podigli su primitivne bolnice, radionice za proizvodnju lakog oružja i municije, štamparsku mašinu i izuzetno važnu radio-stanicu.

Kad je u retkim prikama morala da napusti kamp da bi nadgledala operacije na drugim mestima, Selija je Fidelu veoma nedostajala. „Tvoj odlazak je ostavio pravi vakuum za sobom. Čak i kad žena ide preko planina s puškom u ruci, naši muškarci pored nje uvek postaju uredniji, pristojniji, veći džentlemni - pa čak i hrabriji.“ Dodao je i nekoliko rečenica lične prirode: „A ti, što ne svratiš ovamo nakratko? Šaljem veliki zagrljaj.“ Pošto je jednom čuo netačnu vest da je Selija uhapšena, Fidel je napisao poruku u kojoj kaže da su ona i još jedan revolucinar „stubovi nosači. Ako ste ti i on dobro, sve ide dobro i mi smo mirni.“ Če Gevara je smatrao da je Selija jedina „poznata i pouzdana veza“ pobunjenika.

Ono što Selija nije pobuđivala kod Fidela bile su bujice romantičnih izjava (ponekad i ljubomornih ispada) i strastvene želje koje prožimaju njegova pisma upućena Nati Revuelta. A, budući da je bila izuzetno inteligentna i imala izvrsnu moć zapažanja, Selija mora da je slutila da se srećni dani provedeni sa Fidelom na Sijeri neće lako ponoviti. Mnogo godina kasnije, u priči sa Fidelom i grupom američkih novinara, sećala se tih izuzetnih godina: „O, pa to su bila najbolja vremena, zar ne? Nikada više nećemo biti tako srećni. Nikad.“

Cela Kuba slavila je Fidela. Za vreme njegovog trijumfalnog ulaska u Havanu, Nati Revuelta željno ga je čekala u gomili, kao i vojska drugih žena koje su mu ushićeno klicale; mnoge su zavidele Seliji što je ostvarila posebnu vezu sa njim. A ona je znala da se ne može takmičiti za Fidelovo srce, niti očekivati brak, čak ni vernost. U novom okruženju i vremenu rešila je da pretvori odnos sa Fidelom u vezu koja će ih zauvek ujediniti, tako da kad se neminovno pojave druge žene, nijedna neće moći da uzurpira mesto koje je zauzela u vođinom životu.

Mora da je osmislila strategiju s istom mirnom efikasnošću i brigom za detalje koja je odlikovala njen rad tokom revolucije. Nameravala je da Fidelu postane preko potrebna, kao dok su živeli na Sijera Maestri. Pomoglo je što je volela revoluciju koliko i on. Od samog početka vodila je glavnu reč. Kastrov glavni štab, koji je zauzimao tri luksuzna apartmana na vrhu havanskog hotela „Hilton“, a gde je on u jednom imao i kancelarije, bio je pod njenom kontrolom. Kasnije je njen skučeni i ofucani stan na 11. ulici u rezidencijalnoj četvrti Vedada postao njegov operativni centar. Bila je njegov najpouzdaniji savetnik i neumorni radnik, čak mu je i obroke pripremala u svojoj maloj kuhinji i dostavljala ih gde god se nalazio.

Fidel se oslanjao na Seliju u svakom segmentu svog života. Samo ona imala je pravo da ga kritikuje u lice, ukazuje mu na greške i predlaže rešenja. No, svima drugima je govorila da je Fidel uvek u pravu. NJena uloga kao Fidelova desne ruke davala joj je status nezvanične prve dame Kube. Držala je i moćne zvanične funkcije, a u vreme pre nego što je umrla bila je ministar u Državnom savetu i član CK Komunističke partije. NJen delokrug prostirao se naširoko, obuhvatajući čak i usmenu istoriju revolucije. Dizajnirala je Lenjinov park, veličanstveno mesto za rekreaciju, i bila strasno zainteresovana za ekologiju.

Selija je bila previše inteligentna i sposobna da bi se žrtvovala za ljubav. Posvetila je svoj život Fidelu zato što su joj, kao i kod njega, principi revolucije bili u krvi. Mnogo pre no što ga je srela posvetila se politici društvene pravde. Selijin uticaj osećao se nadaleko i često je ublažavao teške prilike. Na Sijeri, savetovala je milost kad je najjači pobunjenički poriv bio da se osvete za mučenja i ubistva mladih saradnika, koja su Batistine brutalne pristalice činile. No, kad je Fidel zauzeo Batistino mesto i upustio se u sopstvena zverstva, Selijin ublažavajući uticaj izgleda nije preživeo silazak sa planina.

Godine su prolazile. Selija je bila nedodirljiva i čak ni najzaljubljenije žene nisu mogle da je zamene. Ipak, morala je da se nosi sa Kastrovim brojnim ženama, neke su bile ljubavnice, druge brzo zaboravljene prolazne romanse. A vođa je imao „reku posvećenih i željnih žena, koje su brzo proticale kroz njegov život. Čak i u novoj, revolucionarnoj varijanti, opstala je stara feudalna tradicija kad se davao danak gospodaru. Željno su iščekivale da im on oduzme nevinost, a Selija je hrabro čuvala stražu, vičući na lepe Kubanke, isterujući ih iz njegovog kreveta i spavaće sobe.“

Marita Lorenc imala je samo 17 godina kad ju je Kastro zapazio. Na njegov poziv, ova upadljivo lepa Nemica uselila se u sobu blizu njegove u hotelu „Havana Libre“. Dugo mu je bila stalna pratilja, ali kad je napustila Kubu i preselila se u SAD, pokušala je da zaradi pišući memoare. Najčešće je Kastro trenutnim favoritima slao cveće za rođendan i, kao poseban gest, njihove majke iznenađivao poklonima kao što su ekskluzivna paelja ili jastog, jer je hrane na Kubi bilo u ograničenim količinama.

Osoba zadužena za dostavu ovih poslastica? Selija, koja je čak u domenu Fidelovih žena imala uticaja. Naporedo sa njima dvoma, sve do Selijine smrti živela je Delija Soto del Vale Horhe, s kojom je Kastro imao šest sinova. Kastro ju je uvek držao po strani i ona nikad nije dobila zvaničan status, osim reputacije ljubavnice. Selija, koja je uticala na njega više nego bila koja druga žena, iako mu nije rodila decu, čiji su trenuci najveće sreće bili dok su živeli kao ljubavnici na Sijera Maestri, umrla je od raka pluća 1980. Fidel joj je odao počast u smrti kao što ju je poštovao za života, pa je naručio izradu komemorativnih kipova i tako obezbedio da zauvek bude deo kubanske legende.

Selija, koja se nikad nije udavala, sjedinila se preko istorijskog prijateljstva sa čovekom koga je volela i poštovala, kome se divila i verovala mu više nego bilo kom drugom. Želela je Fidela i znala pod kojim uslovima može zauvek da ga ima. Bila je spremna da prihvati njegovu nesposobnost da je fizički želi ili odriče se uživanja sa drugim, privlačnijim ženama. Zauzvrat, zahtevala je i dobila moćnu poziciju u središtu kubanske vlade, javno priznanje i pravo da život provede kraj Kastra. Za razliku od ostalih njegovih trenutnih i bivših ljubavnica, nije morala da brine o svojoj funkciji ili padanju u nemilost. Nekad davno ga je volela i dobro procenila, zatim sopstvene potrebe i zahteve prekrojila tako da odgovaraju njemu i zadovoljavaju nju.

Omiljeno mesto za seksualne odnose Hitlera i Eve Braun bila je duga crvena sofa čipkom prekrivena, ista ona na kojoj su Musolini, Čemberlen i Daladije pozirali fotografima tokom neslavne Minhenske konferencije
Burna veza Adolfa Hitlera i Eve Braun ostala bi nezapažena da diktator neženja nije bio arhitekta najvećeg ljudskog uništenja u istoriji. Rođen je 1889. kao sin Klare Polcl i njenog rođaka Alojza Šiklgrubera, a prezime Hitler dobio je tek kad se njegova nevenčana majka udala za Johana Georga Hidlera, čije je prezime u nekim matičnim knjigama napisano kao Hitler, pa ga je zadržao. Adolf je bio četvrto dete Klare i Alojza, ali prvo preživelo. NJegova mlađa sestra, Paula, bila je ometena u razvoju, a tu je činjenicu Hitler i mrzeo i krio.

Kad je krajem 1929. upoznao 17-godišnju Evu Braun, bio je propali umetnik i militantni nacionalista koji se još koprcao da dođe na vlast. Neženja po izboru, jer se (poput engleske kraljice Elizabete I) “oženio” svojom zemljom, pa ne bi mogao da izdvoji vreme koje bi muž trebalo da posveti ženi i porodici. Nije želeo ni decu. “Potomcima genija je obično teško da se snađu u svetu. Uz to, uglavnom su kreteni.” Ovakav stav verovatno je proizašao iz straha da bi mogao proizvesti još jednu Paulu. Ali, žene mu nikad nisu nedostajale. Privlačio ih je snagom svojih govora, harizmom i razoružavajućom samouverenošću da Nemačkoj može vratiti staru slavu. Zato su zatvarale oči pred njegovim niskim rastom, bezobličnom odećom i, kako je Eva govorila, “smešnim brčićima”, i padale su pred njim. Neke su se bacale pod njegova kola da bi se zaustavio i utešio ih. A on je uzvraćao galantnošću, ljubljenjem ruke, flertom, prihvatajući njihovo obožavanje kao nešto što mu pripada.
Prednost je davao jedrim plavušama i uživao da flertuje s glumicama i drugim ženama koje su ga zabavljale ili na neki drugi način ostavljale utisak.
Voleo je mlade žene, a kad su 1927. kod njega došle da žive obudovela polusestra Angela Raubal i njena maloletna ćerka Angela ili Geli, Hitler s zaljubio u tu devojku. Držao ju je gotovo kao zatvorenicu u stanu, zabranjujući joj da izlazi bez njegove dozvole, a izlazila bi samo uz pratnju koju bi on ovlastio. Geli je pravila scene, plakala i pretila, ali je Hitler ostao neumoljiv. Posle jedne žestoke svađe, Geli je 1931. uzela Hitlerov revolver i sebi prostrelila srce. Hitler je bio preneražen, ožalošćen, ali i uznemiren zbog mogućih političkih posledica ako mediji otkriju seksualnu vezu s mladom sestričinom.
Nacisti su, ipak, uspeli da Gelino samoubistvo u novinama predstave kao posledicu depresije zbog neuspele ambicije da postane pevačica. Hitler je ratko tugovao. Naručio je od nekog umetnika da izradi njen portret na osnovu fotografije i kućepaziteljki naredio da svake nedelje stavlja sveže cveće u Gelinu sobu.
I tokom veze s Geli, ženskaroš Hitler viđao se i s drugim ženama. Jedna od njih bila je Eva Braun, još mlađa od Geli. Upoznali su se u studiju njegovog prijatelja, učitelja govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana. Hitler je ušao u trenutku kad je Eva na lestvama slagala robu na policu, pri čemu su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge. Bilo mu milo videvši da joj je i lice dopadljivo, i povremeno, između Geli i drugih “prijateljica”, ugovarao je sastanke i s Evom. Ona je svog poslodavca upitala: “Ko je taj Adolf?” NJen otac, Fric Braun, odmahnuo je rukom pri pomenu Hitlera: “Svaštar, imbecil koji misli da je sveznajući i želi da promeni svet.” Ilze, Evina starija sestra, koja je radila za Jevrejina dr Marksa, laringologa, i bila zaljubljena u njega, prezirala je Hitlera. Adolfa je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici. Žene, mislio je, imaju katastrofalan uticaj na politiku. Zar Lola Montez nije uništila bavarskog kralja Ludviga?
“Političareva devojka ne sme da bude pametna”, tvrdio je. Iz te perspektive, Eva je bila savršena. Zabranila je da se u njenom prisustvu raspravlja o politici i nikad nije ni pristupila Nacističkoj partiji.

Šta je onda Evu izdvajalo od brojnih rivalki? Bila je veoma zgodna, plavooka plavuša koja je oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala otmene crte lica i oblačila se elegantno u odeću koju je sama šila. Imala je izvanredan stas i ostala u formi čak i pošto su joj prošli školski dani klizanja i gimnastike. (Na filmu koji su snimili ona i Hitler, Eva popravlja i vozi neka kolica.) Bila je živahna, poticala iz ugledne porodice, prilično pametna ali zapanjujuće neobaveštena. Gutala je ljubavne romane poput “Prohujalo s vihorom”, i kao tinejdžerka volela zabavu, a majka joj se nadala da će uz pomoć dobrog izgleda moći da obezbedi što bolji brak. Kod kuće je Eva delila sobu s Ilze i Gretl, mlađom sestrom. Fric i Franciska su bili veoma pobožni katolici, a posebno se otac razočarao kad se Evina karijera u samostanskoj školi brzo završila jer opatice nisu mogle da podnesu nevolje koje je stvarala. Trudio se da je obuzda, ali je Eva bila usredsređena na ono što je želela od života.

Gotovo od prvih izlazaka Eva je žudela za Adolfom, koji je pokazivao samo sporadično zanimanje, pa je Ilze sestru zadirkivala što juri za starcem. Gelina je smrt olakšala situaciju i Hitler je mogao Evu da odvede u svoj dom, gde su održavali seksualne odnose. Omiljeno mesto bila im je duga crvena sofa čipkom prekrivenim, ista ona na kojoj su Musolini, Čemberlen i Daladije pozirali fotografima tokom neslavne Minhenske konferencije.

Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih Hitlerovih žena, mada prva koju je pozvao da zajedno provedu noć. Jedna od ozbiljnih rivalki bila joj je Vinifred Vagner, engleska udovica Vagnerovog sina Zigfrida. Ali, čim je zaključila da se iza Hitlerove uredne pojave u javnosti krije zverska narav, odustala je od veze. Odbili su je i seksualni zahtevi da glumi njegovu majku i šiba ga Evu očigledno Hitler nije zamišljao u ulozi gospodarice. Imali su seksualne odnose, ali to nije bio glavni aspekt njene privlačnosti. Hitler je uživao da je sluša kako brblja o glumcima i pojedinostima sa zabava na koje su išli. NJegova kućepaziteljka ocenila je Evu kao ne previše inteligentnu ali lepuškastu lutku, dok je Hitler njeno prazno ćeretanje smatrao razonodom koja mu je odmarala misli od posla dok je Nemačku gurao da postane plavi nacistički monolit.

No, on je Evu zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod kuće dokona. Zato je 1932. odlučila da ga uplaši, kako bi je shvatio ozbiljno. Jedne noći uzela je očev revolver, a sestra Ilze ju je našla kako leži u lokvi krvi, s metkom zaglavljenim kraj vratne žile. Ilze je odmah pozvala lekara, za koga je pretpostavljala da će obavestiti Hitlera. Metak je lako izvađen, a Eva je bila zadovoljna što ju je Hitler posetio u bolnici i darivao cvećem. “To je uradila iz ljubavi prema meni. Sad moram da je pazim”, navodno je govorio jednom prijatelju.

Ali, glavna briga bio mu je publicitet, jer je previše samoubilački raspoloženih žena u njegovom životu moglo ugroziti njegove političke šanse. Eva je roditelje slagala o motivima za pokušaj samoubistva, život se nastavio dalje, ali je problem u njihovom odnosu bio Evin otac, koji se kleo da će preći na drugu stranu ulice ako vidi Hitlera. Da je Fric znao kako je njegova “devičanska” ćerka u vezi s tim nitkovom, sigurno bi pokušao okončati vezu.

Eva je pribegavala lažima, a Hitler se nikad nije približio stanu njenih roditelja, već je slao limuzinu i šofera da pokupi njegovu devojku na uličnom ćošku. Nedelju dana pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila 21 godinu. Hitler joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina, koji je ona do kraja života čuvala kao dragocenost. Kod kuće je poklon krila i nosila ga samo kad je sa ljubavnikom. NJene sestre takođe su čuvale tajnu o telefonskim razgovorima koje šapatom vodi sa Hitlerom.

Evina kampanja za osvajanje firerovog srca, ipak, nije proizvela spektakularne rezultate. Znala je da je njegove kolege ismevaju kao “glupu kravu”, da je on redovno vara i nema nameru da se oženi njome. Stavio joj je do znanja i da je drugorazredna devojka, koju bi nemačko visoko društvo preziralo, i naredio da ih ne fotografišu zajedno. Javnost još nije bila potpuno nacifikovana i smejala bi se njihovoj romansi.

Eva je takođe znala da Hitler ume da bude nemilosrdan. Pošto je pobio stotine političkih protivnika, ali i sebi odanih ljudi, Fric Braun je besno vikao kako je Hitler potpuno lud. No, Eva je prihvatila Hitlerovo objašnjenje: on od svojih podređenih traži apsolutnu poslušnost, a sudove je zaobišao zato što je “vrhovni sudija i car nemačkog naroda”. Za Evu je jevrejsko pitanje bilo mnogo teže. Odrasla je družeći se s brojnim Jevrejima, a sestra Ilze je bila zaljubljena u Jevrejina. Prihvatajući Hitlerovu presudu da Jevreji zagađuju naciju, prekinula je sve veze s Jevrejima koje je znala, mada je posredovala da spreči hapšenje jedne Jevrejke - poslala joj nešto novca i upozorila je da odmah napusti Nemačku, a prestravljena žena je sutradan pobegla u Italiju. Eva je predložila Hitleru i da dozvoli Eduardu Blohu, austrijskom lekaru koji je njegovu voljenu majku lečio do pred smrt, da emigrira, umesto da ga pokupe.

Osim tih posredovanja, Eva je lako usvojila Hitlerove zatrovane stavove. Ilze se, naravno, odlučno protivila nacističkom antijevrejstvu. Kad su objavljeni Nirnberški zakoni, njen poslodavac Jevrejin osetio se obaveznim da je otpusti i kasnije je pobegao u SAD. Ilzi je slomljeno srce, i zato se s Evom ogorčeno svađale oko Hitlera i jevrejskog pitanja.

Uprkos Hitlerovim jezivim karakternim nedostacima, Eva je sebe zamišljala kao njegovu srodnu dušu, veliku ljubav i plemenitu ženu koja će za njega živeti i umreti. Neka gatara je predvidela da će jednog dana cela Nemačka znati za nju kao ljubavnicu moćnog čoveka. “Od prvih naših susreta obećala sam sebi da ću te svud pratiti, pa i u smrt. Ceo se moj život sastoji u ljubavi prema tebi”, Hitlera će Eva podsetiti 1944.

NJeni su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac se osetio poniženim, ali zbog firerovog položaja, malo je mogao da učini kako bi vezu prekinuo. Posle Evinog pokušaja samoubistva, Hitler ju je skoro svake večeri zvao telefonom, iako je odbijao da je javno prizna kao ljubavnicu. S druge strane, godilo mu je kad bi novine objavile fotografije na kojima večera s poznatim glumicama.

Možda je bio svestan da su čak i vatreni nacisti ismevali njegovu seksualnu agilnost i govorili da je impotentan. Jedan daktilograf je 1943. osuđen na dve godine zatvora jer je recitovao popularnu pesmicu: “Onaj koji vlada u ruskom maniru/ frizira se po francuski/ brke potkresuje prema engleskoj modi/ a sam nije rođen u Nemačkoj/ i uči nas pozdravu rimskom/ od naših žena mnogo dece traži/ ali sam ne može da ih pravi/ on je vođa nemački.”

Simon de Bovoar je vrlo rano odbacila instituciju braka kao licemernu i
zaglupljujuću, a isto je učinio i Žan-Pol Sartr, njen kolega filozof i
romanopisac, s kojim je bila u vezi, tako zamršenoj da je njihovi
biografi analiziraju i gotovo dve decenije po njihovoj smrti. Studenti
filozofije Sartr i De Bovoar su 1929. diplomirali, najpre on pa ona, i
do kraja njihovog zajedničkog života Simon je dobrovoljno prihvatila da
bude na drugom mestu. “Sartr je odgovarao predstavi partnera iz snova,
za kojim sam čeznula od 15. godine”, napisala je. “Bio je moj dvojnik u
kome sam otkrila težnje koje su u meni gorele, uzdignute do usijanja.”
Diploma
je Simon donela nastavnički posao, platu i nezavisnost, za kojom je
žudela. Ona i Sartr, kako ga je uvek zvala, sklopili su “sporazum o
slobodi”, koji će obnavljati svake druge godine i redefinisati svoj
savez: provešće dve godine u “najvećoj mogućoj prisnosti” i biti verni
jedno drugom. Posle će se razdvojiti na dve-tri godine, štitiće se
svešću da su jedno drugom suštinska ljubav, ali će biti slobodni da
iskuse slučajne ljubavi.

Osigurali su se protiv eventualnog
bola koji bi jedno drugom naneli neverstvima time što su obećali trajnu
posvećenost i time očekivali da se, za razliku od bračne, njihova veza
nikad neće izopačiti u dužnost ili naviku. Po modelu Sartr-Bovoar, brak
je bio prevaziđena institucija, vezana za malograđanski ugled u
društvu. Povezali su svoj “sporazum o slobodi” sa “sporazum o
otvorenosti”, po kome neće lagati jedno drugo, niti ništa skrivati.
Simon je prihvatila sporazum kao garanciju da Sartr nikad neće
dozvoliti da ona postane žrtva samoobmane. Sartr će, ipak, stalno
kršiti sporazum. Jednom je priznao da je lagao sve svoje žene,
“pogotovo Dabra”, kako je zvao Simon.

Uprkos Sartrovim bezočnim
preljubama, seksualna strast mu je izmicala. Pošto je bio nizak i
zdepast, razrok i ružan, nikad nije verovao da žene zaista mogu uživati
u njegovom telu. Simon je, pak, bila izuzetno senzualna i vodila se
fizičkom žudnjom. Kao “izuzetno lepu, sa zanosnim očima i lepim
nosićem”, pamti je jedna prijateljica.

Na muškarce je snažno
delovala njena kombinacija sebe nesvesne lepote i inteligencije, i
Simon je bila u vezama iz kojih je izlazila gonjena “gorućim naletima
tiranskih i šokantnih želja koje su je udarale silinom groma”. Simon je
spavala s mnogim muškarcima i ponekim ženama i mučila ju je
nesposobnost da kontroliše svoju žudnju. Nije se usuđivala da se poveri
ni Sartru, što je povećalo njene muke time što je prekršila zavet
otvorenosti. “Moje je telo postalo kamen spoticanja umesto spone našeg
saveza i osećam žestoku krivnju prema njemu.”

Rano je Simon
počela da pati od napada depresije, čije je dolaske ubrzavao alkohol.
Ćutke bi sedela i pila, a onda briznula u snažan plač. Kao odgovor na
njen bol, koji je poistovećivao sa šizofrenijom, Sartr ju je zaprosio.
Simon je odbila. Odlučno je namerila da prevaziđe stalno oslanjanje na
Sartra i sama je otišla u Marsej. No, par se složio da izmeni prvobitan
sporazum i odloži rastanak dok ne navrše 30 godina.

Iz Avra,
udaljenog preko 700 kilometara, Sartr je i dalje nagovarao Simon da se
ne odrekne svoje ambicije i potrage za filozofskom istinom. Pisao joj
je nežna pisma: “Najdraža, ne možeš znati kako mislim na tebe svakog
božjeg minuta. Pomisao na tebe me nikad ne napušta i stalno s tobom
vodim male razgovore u svojoj glavi.” Simon je savladala depresiju
intelektualno okrepljujućim maratonskim šetnjama u prirodi, na koje je
išla svake dve nedelje. Godinu dana kasnije, pošto je prešla u Ruan i
mogla tri dana nedeljno da provodi sa Sartrom, počela je da piše roman.
Istovremeno je kritikovala Sartrove spisateljske poduhvate, a on je
uvek prihvatao njene savete.

Sredinom tridesetih Sartr je utonuo
u depresiju i svojevrsno ludilo, koje su pogoršale doze meskalina.
Posle toga, progonile su ga halucinacije, u kojima ga puzeći svuda
prati džinovski jastog. NJegov jad proistekao je iz toga što nije
postigao ogroman uspeh o kom je sanjao. Do tada je Simon zaključila da
on kao filozof nije dovoljno talentovan i ubedila ga da se okrene
književnosti, što mu je s vremenom donelo željeni uspeh.

Sedamnaestogodišnja
Olga Kozakjevič, koja je 1935. došla da živi sa Simon i Sartrom, bila
je prva u nizu Simoninih studentkinja štićenica koje su se pridružile
“porodici” kao surogat-deca. Bila je jedna od retkih koja nije postala
Sartrova ljubavnica. On, koji je tad dostigao “najnižu tačku ludila”,
razvio je žestoku strast prema zbunjenoj, depresivnoj i buntovnoj
tinejdžerki. Filozofski, Simon je verovala u intenzivne veze troje
ljudi kao način da se ona i Sartr vide kroz oči intimnog prijatelja.
Mada se Olga divila Sartru, fizički joj je bio odvratan i odbila je da
spava s njim. Istovremeno, iskorišćavala je njegovu opsednutost i
primorala ga da joj ispuni sve želje.

Sartr je bio tako zanesen 17-godišnjom Olgom Kozakjevič da se ponekad
Simon pitala “da li se sva moja sreća zasniva na divovskoj laži”. Ubrzo
je bila “istinski užasnuta” pri pomisli na budućnost kraj Olge. Sledeće
godine Sartr je zakomplikovao situaciju kad je zaveo Olginu mlađu
sestru Vandu, a onda odjurio da svoj trijumf podeli sa Simon. Sartrove
druge žene često su zabavljale Simon detaljima o svojim vezama s njim.
Simon je, kaže njen biograf Dirdri Ber, bila “postiđena i rastužena
zbog svog neželjenog saučesništva u onome što je na kraju postalo
njegov seksualni život s drugima, i gotovo nikad s njom.”
Tragala je
za seksualnim zadovoljenjem uz pomoć niza muškaraca i mladih žena.
Jedan od ljubavnika bio joj je Žak-Loran Bost, Olgin momak, i tu vezu
je Simon detaljno opisala Sartru, što mora da je podstakla i želja za
osvetu, a ne samo naklonost. Simon je sredila svoja osećanja prema vezi
Olge i Sartra u svom romanu “Gošća” iz 1943, gde je Olga nazvana
Ksavijer, Sartr je Pjer, a Fransoaz sama Simon. Fransoaz optužuje Pjera
da je dopustio da se njegova ljubav prema njoj ohladi i pretvori u
naviku.

Kad on to porekne, ona mu kaže da su njegova osećanja
“šuplja iznutra kao izbeljene grobnice u Bibliji”. Fransoaz pokušava da
uvuče Ksavijer u intenzivno prijateljstvo, što je po njoj jedini način
da se spase. Pošto Ksavijer odbije ponudu, Fransoaz je ubije, a njenu
smrt predstavi kao samoubistvo.
U stvarnom životu, za sestrama
Kozakjevič usledile su druge Simonine štićenice. Sartr ih je zavodio uz
Simonino saučesništvo, pa su nju optužili da mu podvodi devojke, a ona
je te optužbe odbacivala.

Sartr se pozivao na nju kod njenih
studentkinja, pričala je ona “kako bi se uverio da će dobiti tačno ono
što želi... Takođe, veoma je važno da parovi koji su dugo zajedno
počinju da igraju uloge i preuzimaju odgovornost jedno za drugo unutar
veze. Ne smeta ti da igraš neku ulogu da osobi koju voliš olakšaš.” U
godinama koje su usledile, kad god bi neka žena odbila Sartra, on je sa
Simon analizirao prethodna odbijanja, ne bi li našli smernice koje će
im pomoći u konkretnim situacijama.

Sartr je 1939. predložio
izmenu sporazuma: od tada će uvek biti zajedno, pošto niko drugi ne
može da razume kako se njih dvoje razumeju. Simon je isprva bila
zapanjena. A onda, prožeta srećom, pristala je.
Šest godina kasnije,
Sartr je uništio tu sreću kad se ozbiljno zaljubio u francusku glumicu
koja je živela u SAD, Dolores Vaneti Erenrajh. Bivša ljubavnica
nadrealističkog pisca Andrea Bretona, a sad rastavljena od muža
Amerikanca, bila je poletna i vrlo sitna, niža čak i od Sartra, i, za
razliku od svih ostalih njegovih žena, nije želela da ga deli sa Simon.

Dolores
nije prihvatila ulogu slučajne ljubavi: i ona se osećala suštinskom.
Sartr je obavestio Simon da voli Dolores i da će s njom provoditi po
nekoliko meseci svake godine. Simon je mozgala nad implikacijama takvog
rasporeda, a onda ga direktno upitala ko mu više znači, ona ili
Dolores. Sartrov odgovor bio je neodređen. Dolores mu znači strašno
mnogo, rekao je, ali on je s njom, sa Simon.

Simonina vera u
postojanost njene i Sartrove veze uzdrmala se, kao nikad ranije. On se
vratio u NJujork da živi s Dolores, a onda je upravo njoj posvetio ceo
broj “Modernih vremena”, časopisa koji su osnvali on, Simon i drugi
egzistencijalisti. Da li je Simon gubila čoveka kom se zavetovala na
doživotnu odanost? Otišla je 1947. u NJujork i, da udovolji Sartru,
upoznala Dolores.

Suparnice su bile učtive, ali Simon je
obavestila Sartra da je to što Dolores puno pije zabrinjavajuće. Ubrzo
je u Čikagu upoznala Nelsona Olgrena, koji tek što je objavio svoj prvi
roman o ružnoj strani američkog života. Živeo je u siromaštvu, mnogo
pio i bio prvi muškarac sa kojim je veoma iskusna Simon, u 40. godini,
doživela orgazam. Spavali su istog dana kad su se upoznali, i iskreno
su se zaljubili jedno u drugo.

Veza Olgrena sa Simon potvrdila
je njegov stav da ljubav nikad nije srećna. Premda su, kad bi ona došla
u SAD, zajedno živeli i putovali, Simon nije mogla da se uda za njega,
niti s njim skrasi u Čikagu i rodi mu dete, koje je on želeo. Niti je
mogla da se odrekne Sartra, što je on zahtevao. Nagovarala ga je da
nađe druge ljubavnice,
čak se venča s drugom ženom, premda ga je uveravala da je on (kao i
Sartr) suštinska ljubav koja joj je sve na svetu. Ali Nelsonu, kao ni
Dolores, teorije o suštinskoj i slučajnoj ljubavi nisu značile ništa -
Simon je morala da izabere. Izabrala je Sartra, a on nju.

Tokom
pet godina Simon i Nelson su jedno drugom poslali stotine pisama, a
njena su plamtela od ljubavi. Obraćala mu se sa “moj voljeni mužu”, a
za sebe je pisala “zauvek tvoja žena”. Uprkos toj ljubavi, Simon nije
ni pomišljala da ostavi Sartra. “Ukoliko bih se odrekla svog života sa
Sartrom, bila bih prljavo stvorenje, izdajnica i sebična žena...
Nemoguće je nekog voleti više nego što ja volim tebe, telom, srcem i
dušom. Ali, Sartru sam potrebna.”

S vremenom se Simonina veza s Nelsonom Olgrenom
raspala, i on se opet oženio svojom bivšom suprugom. Simonina
zbunjenost oko prirode njene veze sa Sartrom i Olgrenom nadahnula ju je
da istraži suštinu situacije u kojoj se nalaze žene, kako bi mogla da
razume vlastitu. Rezultat je bio “Drugi pol” (1949), klasična knjiga
koja se bavi ženama, kroz biologiju, istoriju, mitove o njima, i
realnost njihovog života. Poslednje poglavlje “Ka oslobođenju,
nezavisna žena” zaključuje da, “zarad vrhovne pobede, neophodno je da,
putem prirodnih razlika, muškarci i žene nedvosmisleno potvrde svoje
bratstvo”.
“Drugi pol” je inspirisao i uticao na milione žena, ali
izazivao i gnev. Britanski naučnik K. B. Radford kritikuje Simon što
izvodi filozofsko iz ličnog, i ocenjuje “Drugi pol” kao, “pre svega,
jedan dokument srednje klase, tako izvitoperen autobiografskim uticajem
da lični problemi spisateljice dobijaju preteran značaj u njenoj
raspravi o feminitetu”. Didri Ber, međutim, to drugačije shvata: Simon
de Bovoar je proširila “studiju o sebi u studiju o svim ženama u mnogim
kulturama i situacijama kroz vreme”.

Simon je ponovo proživela i
svoju vezu s Olgrenom u romanu “Mandarini” iz 1954. i memoarima iz
1963. “Moć stvari”, gde odbacuje seksualnu vernost kao nešto što se
“često propoveda, retko kad praktikuje, obično je doživljavaju oni koji
je sebi nameću kao da se time sakate: a onda se zbog toga teše
sublimacijama i pićem”. Mnogi parovi imaju dogovore kao ona sa Sartrom,
dodala je, ali je opasnost da nova ljubav istisne staru uvek prisutna,
pa “umesto dve slobodne osebe, suočavaju se žrtva i mučitelj”.

Olgren
je odgovorio kivnim prikazom njene knjige, ismevajući njenu ideju o
suštinskoj i slučajnoj ljubavi: “Svima onima koji mogu da iskuse ljubav
slučajno, nedavno je otkazao mozak. Kako ljubav može biti slučajna? Ta
žena priča kao da je sposobnost da se održi osnovna ljudska veza -
fizička ljubav žene i muškarca - nešto protivprirodno, dok se sloboda
sastoji u tome da se ’i pored svih odstupanja održi izvesna vernost’!
To znači da je ona u stanju da doživi samo slučajno.” Taj indirektni
dijalog dvoje bivših ljubavnika postavio je važna pitanja o prirodi
veza, ali ni u kom slučaju nije i odgovorio na njih. Olgren je izrazio
veru u brak zasnovan na ljubavi, pomognut posvećenošću i podizanjem
dece. Uzeo je za gotovo da supružnici treba da žive zajedno i ismejao
je Simoninu i Sartrovu vezu, posve različitu od toga. Simon, dodao je
Olgren, uzdigla je “usputnu naklonost mrtvu već 20 godina u strast
klasičnih razmera”

Ali, Simon se čvrsto držala svog sporazuma,
starog nekoliko decenija. Teško je zaključiti da je Simon tim
sporazumom stekla nezavisnost i ličnu autonomiju, kojima je nadahnula
mnoge žene. NJena upornost da se kao intelektualac i filozof večito
stavlja na drugo mesto, iza Sartra, njeno saučesništvo u održavanju
njegove ergele žena i njena spremnost da laže svoje ljubavnike
(uključujući i Sartra) i medije, dokazi su paralelnog života, sasvim
različitog od skladnog saveza dvoje ravnopravnih ljudi, o kakvom je
pisala.

Tokom šezdesetih, kad je Sartr zašao u svoje zbrkane,
bolne pedesete, upoznao je Arlet Elkaim, 18-godišnju studentkinju,
Jevrejku iz Alžira, i načinio je svojom ljubavnicom. Arletina
privlačnost, sećala se Simon, bila je u tome što je “bila veoma mlada,
lepa i inteligentna. Uz to i niža od njega.” Uprkos konkurenciji bolje
kotiranih ljubavnica, Arlet je pridobila Sartra. Usvojio ju je, delom
zbog imigracionih razloga, i postavio za svog književnog izvršioca, što
je bila uloga koju je Simon zaslužila doživotnom službom, u koju je
spadalo i to što ga je čistila kad bi zbog bolesti i lekova izgubio
kontrolu i nad bešikom i nad crevima.

Kako bi zabavila Sartra,
pošto je do 1974. gotovo oslepeo, te više nije mogao da čita i piše,
Simon je započela serijski intervju, koji je pretvorila u svojevrsnu
ispripovedanu autobiografiju, objavljenu 1981. pod nazivom “Ceremonija
oproštaja: Razgovori sa Sartrom”. Još jednom pregazivši njihov sporazum
o otvorenosti, sakrila je od njega da je beznadežno oboleo od raka, i
opravdala je tu obmanu time što bi istina “samo pomutila njegove
poslednje godine, a nikakvog dobra mu ne bi donela”. Kad je 1980. Sartr
umro u 74. godini, više od 50.000 ljudi pratilo je kola s njegovim
kovčegom. Simon je bila tako umrtvljena valijumom da nije mogla ni
stajati kraj groba. Posle toga, srušila se, i odvedena je u bolnicu,
gde je morala da leži zbog upale pluća.

“Moja smrt nas neće
spojiti”, napisala je u zaključku. “To je jednostavno tako. Samo je po
sebi veličanstveno što smo mogli tako dugo da proživimo u harmoniji.”
Bila je to još jedna obmana javnosti, dok se u privatnom životu ljuto
borila sa Arlet - slučajnom ljubavi koja je postala suštinska - oko
Sartrovih književnih ostataka. Simon više nije napisala nijednu knjigu,
i umrla je 1986, gotovo tačno šest godina posle Sartra.

Sartr je bio tako zanesen 17-godišnjom Olgom Kozakjevič da se ponekad
Simon pitala “da li se sva moja sreća zasniva na divovskoj laži”. Ubrzo
je bila “istinski užasnuta” pri pomisli na budućnost kraj Olge. Sledeće
godine Sartr je zakomplikovao situaciju kad je zaveo Olginu mlađu
sestru Vandu, a onda odjurio da svoj trijumf podeli sa Simon. Sartrove
druge žene često su zabavljale Simon detaljima o svojim vezama s njim.
Simon je, kaže njen biograf Dirdri Ber, bila “postiđena i rastužena
zbog svog neželjenog saučesništva u onome što je na kraju postalo
njegov seksualni život s drugima, i gotovo nikad s njom.”
Tragala je
za seksualnim zadovoljenjem uz pomoć niza muškaraca i mladih žena.
Jedan od ljubavnika bio joj je Žak-Loran Bost, Olgin momak, i tu vezu
je Simon detaljno opisala Sartru, što mora da je podstakla i želja za
osvetu, a ne samo naklonost. Simon je sredila svoja osećanja prema vezi
Olge i Sartra u svom romanu “Gošća” iz 1943, gde je Olga nazvana
Ksavijer, Sartr je Pjer, a Fransoaz sama Simon. Fransoaz optužuje Pjera
da je dopustio da se njegova ljubav prema njoj ohladi i pretvori u
naviku.

Kad on to porekne, ona mu kaže da su njegova osećanja
“šuplja iznutra kao izbeljene grobnice u Bibliji”. Fransoaz pokušava da
uvuče Ksavijer u intenzivno prijateljstvo, što je po njoj jedini način
da se spase. Pošto Ksavijer odbije ponudu, Fransoaz je ubije, a njenu
smrt predstavi kao samoubistvo.
U stvarnom životu, za sestrama
Kozakjevič usledile su druge Simonine štićenice. Sartr ih je zavodio uz
Simonino saučesništvo, pa su nju optužili da mu podvodi devojke, a ona
je te optužbe odbacivala.

Sartr se pozivao na nju kod njenih
studentkinja, pričala je ona “kako bi se uverio da će dobiti tačno ono
što želi... Takođe, veoma je važno da parovi koji su dugo zajedno
počinju da igraju uloge i preuzimaju odgovornost jedno za drugo unutar
veze. Ne smeta ti da igraš neku ulogu da osobi koju voliš olakšaš.” U
godinama koje su usledile, kad god bi neka žena odbila Sartra, on je sa
Simon analizirao prethodna odbijanja, ne bi li našli smernice koje će
im pomoći u konkretnim situacijama.

Sartr je 1939. predložio
izmenu sporazuma: od tada će uvek biti zajedno, pošto niko drugi ne
može da razume kako se njih dvoje razumeju. Simon je isprva bila
zapanjena. A onda, prožeta srećom, pristala je.
Šest godina kasnije,
Sartr je uništio tu sreću kad se ozbiljno zaljubio u francusku glumicu
koja je živela u SAD, Dolores Vaneti Erenrajh. Bivša ljubavnica
nadrealističkog pisca Andrea Bretona, a sad rastavljena od muža
Amerikanca, bila je poletna i vrlo sitna, niža čak i od Sartra, i, za
razliku od svih ostalih njegovih žena, nije želela da ga deli sa Simon.

Dolores
nije prihvatila ulogu slučajne ljubavi: i ona se osećala suštinskom.
Sartr je obavestio Simon da voli Dolores i da će s njom provoditi po
nekoliko meseci svake godine. Simon je mozgala nad implikacijama takvog
rasporeda, a onda ga direktno upitala ko mu više znači, ona ili
Dolores. Sartrov odgovor bio je neodređen. Dolores mu znači strašno
mnogo, rekao je, ali on je s njom, sa Simon.

Simonina vera u
postojanost njene i Sartrove veze uzdrmala se, kao nikad ranije. On se
vratio u NJujork da živi s Dolores, a onda je upravo njoj posvetio ceo
broj “Modernih vremena”, časopisa koji su osnvali on, Simon i drugi
egzistencijalisti. Da li je Simon gubila čoveka kom se zavetovala na
doživotnu odanost? Otišla je 1947. u NJujork i, da udovolji Sartru,
upoznala Dolores.

Suparnice su bile učtive, ali Simon je
obavestila Sartra da je to što Dolores puno pije zabrinjavajuće. Ubrzo
je u Čikagu upoznala Nelsona Olgrena, koji tek što je objavio svoj prvi
roman o ružnoj strani američkog života. Živeo je u siromaštvu, mnogo
pio i bio prvi muškarac sa kojim je veoma iskusna Simon, u 40. godini,
doživela orgazam. Spavali su istog dana kad su se upoznali, i iskreno
su se zaljubili jedno u drugo.

Veza Olgrena sa Simon potvrdila
je njegov stav da ljubav nikad nije srećna. Premda su, kad bi ona došla
u SAD, zajedno živeli i putovali, Simon nije mogla da se uda za njega,
niti s njim skrasi u Čikagu i rodi mu dete, koje je on želeo. Niti je
mogla da se odrekne Sartra, što je on zahtevao. Nagovarala ga je da
nađe druge ljubavnice,
čak se venča s drugom ženom, premda ga je uveravala da je on (kao i
Sartr) suštinska ljubav koja joj je sve na svetu. Ali Nelsonu, kao ni
Dolores, teorije o suštinskoj i slučajnoj ljubavi nisu značile ništa -
Simon je morala da izabere. Izabrala je Sartra, a on nju.

Tokom
pet godina Simon i Nelson su jedno drugom poslali stotine pisama, a
njena su plamtela od ljubavi. Obraćala mu se sa “moj voljeni mužu”, a
za sebe je pisala “zauvek tvoja žena”. Uprkos toj ljubavi, Simon nije
ni pomišljala da ostavi Sartra. “Ukoliko bih se odrekla svog života sa
Sartrom, bila bih prljavo stvorenje, izdajnica i sebična žena...
Nemoguće je nekog voleti više nego što ja volim tebe, telom, srcem i
dušom. Ali, Sartru sam potrebna.”

S vremenom se Simonina veza s Nelsonom Olgrenom raspala, i on se opet
oženio svojom bivšom suprugom. Simonina zbunjenost oko prirode njene
veze sa Sartrom i Olgrenom nadahnula ju je da istraži suštinu situacije
u kojoj se nalaze žene, kako bi mogla da razume vlastitu. Rezultat je
bio “Drugi pol” (1949), klasična knjiga koja se bavi ženama, kroz
biologiju, istoriju, mitove o njima, i realnost njihovog života.
Poslednje poglavlje “Ka oslobođenju, nezavisna žena” zaključuje da,
“zarad vrhovne pobede, neophodno je da, putem prirodnih razlika,
muškarci i žene nedvosmisleno potvrde svoje bratstvo”.
“Drugi pol”
je inspirisao i uticao na milione žena, ali izazivao i gnev. Britanski
naučnik K. B. Radford kritikuje Simon što izvodi filozofsko iz ličnog,
i ocenjuje “Drugi pol” kao, “pre svega, jedan dokument srednje klase,
tako izvitoperen autobiografskim uticajem da lični problemi
spisateljice dobijaju preteran značaj u njenoj raspravi o feminitetu”.
Didri Ber, međutim, to drugačije shvata: Simon de Bovoar je proširila
“studiju o sebi u studiju o svim ženama u mnogim kulturama i
situacijama kroz vreme”.

Simon je ponovo proživela i svoju vezu
s Olgrenom u romanu “Mandarini” iz 1954. i memoarima iz 1963. “Moć
stvari”, gde odbacuje seksualnu vernost kao nešto što se “često
propoveda, retko kad praktikuje, obično je doživljavaju oni koji je
sebi nameću kao da se time sakate: a onda se zbog toga teše
sublimacijama i pićem”. Mnogi parovi imaju dogovore kao ona sa Sartrom,
dodala je, ali je opasnost da nova ljubav istisne staru uvek prisutna,
pa “umesto dve slobodne osebe, suočavaju se žrtva i mučitelj”.

Olgren
je odgovorio kivnim prikazom njene knjige, ismevajući njenu ideju o
suštinskoj i slučajnoj ljubavi: “Svima onima koji mogu da iskuse ljubav
slučajno, nedavno je otkazao mozak. Kako ljubav može biti slučajna? Ta
žena priča kao da je sposobnost da se održi osnovna ljudska veza -
fizička ljubav žene i muškarca - nešto protivprirodno, dok se sloboda
sastoji u tome da se ’i pored svih odstupanja održi izvesna vernost’!
To znači da je ona u stanju da doživi samo slučajno.” Taj indirektni
dijalog dvoje bivših ljubavnika postavio je važna pitanja o prirodi
veza, ali ni u kom slučaju nije i odgovorio na njih. Olgren je izrazio
veru u brak zasnovan na ljubavi, pomognut posvećenošću i podizanjem
dece. Uzeo je za gotovo da supružnici treba da žive zajedno i ismejao
je Simoninu i Sartrovu vezu, posve različitu od toga. Simon, dodao je
Olgren, uzdigla je “usputnu naklonost mrtvu već 20 godina u strast
klasičnih razmera”

Ali, Simon se čvrsto držala svog sporazuma,
starog nekoliko decenija. Teško je zaključiti da je Simon tim
sporazumom stekla nezavisnost i ličnu autonomiju, kojima je nadahnula
mnoge žene. NJena upornost da se kao intelektualac i filozof večito
stavlja na drugo mesto, iza Sartra, njeno saučesništvo u održavanju
njegove ergele žena i njena spremnost da laže svoje ljubavnike
(uključujući i Sartra) i medije, dokazi su paralelnog života, sasvim
različitog od skladnog saveza dvoje ravnopravnih ljudi, o kakvom je
pisala.

Tokom šezdesetih, kad je Sartr zašao u svoje zbrkane,
bolne pedesete, upoznao je Arlet Elkaim, 18-godišnju studentkinju,
Jevrejku iz Alžira, i načinio je svojom ljubavnicom. Arletina
privlačnost, sećala se Simon, bila je u tome što je “bila veoma mlada,
lepa i inteligentna. Uz to i niža od njega.” Uprkos konkurenciji bolje
kotiranih ljubavnica, Arlet je pridobila Sartra. Usvojio ju je, delom
zbog imigracionih razloga, i postavio za svog književnog izvršioca, što
je bila uloga koju je Simon zaslužila doživotnom službom, u koju je
spadalo i to što ga je čistila kad bi zbog bolesti i lekova izgubio
kontrolu i nad bešikom i nad crevima.

Kako bi zabavila Sartra,
pošto je do 1974. gotovo oslepeo, te više nije mogao da čita i piše,
Simon je započela serijski intervju, koji je pretvorila u svojevrsnu
ispripovedanu autobiografiju, objavljenu 1981. pod nazivom “Ceremonija
oproštaja: Razgovori sa Sartrom”. Još jednom pregazivši njihov sporazum
o otvorenosti, sakrila je od njega da je beznadežno oboleo od raka, i
opravdala je tu obmanu time što bi istina “samo pomutila njegove
poslednje godine, a nikakvog dobra mu ne bi donela”. Kad je 1980. Sartr
umro u 74. godini, više od 50.000 ljudi pratilo je kola s njegovim
kovčegom. Simon je bila tako umrtvljena valijumom da nije mogla ni
stajati kraj groba. Posle toga, srušila se, i odvedena je u bolnicu,
gde je morala da leži zbog upale pluća.

“Moja smrt nas neće
spojiti”, napisala je u zaključku. “To je jednostavno tako. Samo je po
sebi veličanstveno što smo mogli tako dugo da proživimo u harmoniji.”
Bila je to još jedna obmana javnosti, dok se u privatnom životu ljuto
borila sa Arlet - slučajnom ljubavi koja je postala suštinska - oko
Sartrovih književnih ostataka. Simon više nije napisala nijednu knjigu,
i umrla je 1986, gotovo tačno šest godina posle Sartra.

Glorija Svanson, sitna, seksi 28-godišnjakinja sa tamnom kosom, blago
povijenim nosem i krupnim plavim očima, bila je 1927. najpopularnija
američka filmska zvezda. Udata po treći put, za francuskog markiza
Anrija de la Falez da la Kudrea, imala je ćerku Mišel i usvojenog sina
DŽozefa. Inteligentna i ambiciozna, slobodnih seksualnih shvatanja, ako
ne i promiskuitetna, nezavisna, upuštala se u velike lične i
profesionalne rizike. Još pre pojave feminizma bila je feministkinja.
Na vrhuncu karijere odbila je ugovor od milion dolara i napustila
sigurnost “Paramaunta” da bi osnovala svoju firmu.
Imala je i mnogo
problema. Muževi su joj pravili velike dugove, ni Anri se nije
razlikovao od prethodnika. Zabrinjavala ju je njegova odluka da se
vrati u Francusku i pokuša da se afirmiše. Još više ju je brinulo što
je, iako astronomski plaćena, bila gotovo švorc. Imala je skandalozno
visoke lične troškove od 10.000 dolara mesečno. Živela je na Beverli
Hilsu u dvospratnoj vili sa 22 sobe, pet kupatila i garažom za luksuzni
“pirs-erou” i “kadilak”. “Publika je želela da živimo kao kraljevi i
kraljice”, objašnjavala je kasnije. “To smo i činili. Zašto da ne?”

Bankovni
račun mogao je da se napuni samo ako bi njeni filmovi doneli zaradu u
bioskopima. Luksuzan života mogla je da nastavio jedino kao uspešan
producent. NJen prvi film nije uspeo da vrati novac koji je pozajmila
da bi ga snimila. Distribucija drugog filma “Sejdi Tompson”,
kontroverzne priče Samerseta Moma o prostitutki i svešteniku koji
pokušava da je preobrati, a gde je Glorija lično glumila problematičnu
devojku, jako je kasnila jer su Glorijini advokati vodili parnicu
protiv cenzora koji su sprovodili zakone o moralu. Uz to, poreska
služba osporavala je njene prijave poreza na dohodak iz 1921. i 1926.

Finansijski
problemi naveli su savetnike da uvedu DŽoa Kenedija u njen život.
Kenedi je oduševljeno prihvatio poziv. Glorija je predstavljala sve
čemu se divio: slavu, talenat i lepotu. Do 1927. on je već bio bogat
bankar, jedan od čelnika filmske industrije, sa dobrim vezama
(predsednik “Film buking ofis”), i vlasnik niz bioskopa. Ovaj nasmejani
40-godišnjak, dečačkog lika, bio je oženjen Rouz Ficdžerald, ćerkom
DŽona Fransisa - Medenog Fica Ficdžeralda, verovatno najmoćnijeg čoveka
u Bostonu.

DŽo je bio na dobrom putu da stvori pravu dinastiju;
do 1927. Rouz je bila trudna po sedmi put. Glorija je na njihovom prvom
sastanku nastupila s tipičnom samosvešću iskusne zvezde. DŽou se sviđao
njen odlučni nastup, ali je bio iznenađen njenom sitnom građom i čudio
se izboru jela: dinstani celer, boranija i cukini. Gloriji DŽo nije
delovao nimalo bankarski u odelu koje mu je loše stajalo i s razvezanom
kravatom. “Sa naočarima i isturenom bradom delovao je kao nečiji ujak
iz radničke klase”, sećala se.

DŽo je postavljao konkretna
pitanja u vezi sa finansijama njene producentske kuće. Odlučila je da
mu veruje i odobrila pristup poslovnim knjigama. Pošto ih je proučio,
DŽo joj je preko telefona podneo neprijatan izveštaj: poslovi su joj
bili u potpunom haosu, a konsultanti i ostali zaposleni - balast. Zato
nije bio zainteresovan da je uzme za klijenta. Ipak je ubrzo, verovatno
zbog njegove sve veće vezanosti za Gloriju, promenio mišljenje i dao
joj, kako je ona opisala, “fenomenalnu jednokratnu ponudu”. “Prepusti
sve meni”, predložio je. “Dovešću nekoliko ljudi koji rade za mene i
kad stupimo na scenu, leteće glave.”

DŽo i kolege, koje je
Glorija u šali nazivala “konjanici”, ozbiljno su se uvukli u njen život
i provodili sate u njenoj kući, pažljivo proučavajući izveštaje. Bili
su tako pažljivi “da mi je pretilo da se pretvorim u buktinju svaki put
kad bih posegnula za cigaretom, jer su bar dvojica trčala s upaljenom
šibicom”. Glorija je bila ubeđena da vođenje finansija može prepustiti
ovim efikasnim ljudima i njihovom šefu DŽou, kom su se očigledno
divili. Prvo, likvidirana je Glorijina firma i konstituisano novo
pravno lice.

DŽo je trebalo da pomoge Gloriji u vođenju firme,
kako bi mogla da se usredsredi na snimanje filmova. Uz strepnju, ali i
čvrsto ubeđena da Kenedi najbolje zna, složila se da prepusti prava na
svoja prva dva filma investicionoj banci u kojoj se ranije ozbiljno
zadužila, čime bi ne samo izbrisala dug nego obezbedila i nešto
likvidnog kapitala. “Sve što sam znala”, pisala je Glorija kasnije,
“bilo je da sam u prošlosti pravila greške, a on, bar dosad u poslovima
sa mnom, nijednu. Zato sam mu, iako nevoljno, rekla da sklopi ugovor.”

Na
Glorijinu nesreću, bila je to DŽoova prva greška, ali izuzetno skupa,
jer je film “Sejdi Tompson” postao veliki hit, novom vlasniku doneo
puno para, a Gloriji samo profesionalno priznanje. Na samom početku
njihove saradnje, sećala se Glorija, “DŽozef je u roku od dva meseca
potpuno preuzeo kontrolu nad mojim životom.” U izvesnoj meri i ona je
nad njegovim. Privlačnost je bila uzajamna, seksualna tenzija, prećutna
ali opipljiva, počela je da se uvlači u njihov odnos. No, Glorija je
imala brojne razloge da se ne upusti u vanbračnu aferu. U Holivudu su
vladala stroga pravila o moralu, koja su se odnosila i na filmove i na
njihove zvezde, a Glorija je već bila u nemilosti zbog kršenja tih
pravila. Uz to, volela je svog šarmantnog supruga, iako je osećala da
među njima nema bliskosti.

DŽo Kenedi je sa suprugom Rouz živeo u braku utemeljenom na sve
brojnijoj deci, a ne ličnom odnosu, inače uljudnom i hladnom. Rouz je
zahtevala da im obezbedi finansijsku sigurnost, poštuje verske običaje
i ispunjava porodične obaveze, a ona je prelazila preko njegovih
neverstava.
Pošto je ispunio zahteve i dozvolio joj da zadovolji
ekskluzivni modni ukus, znao je da Rouz neće praviti skandale. Bilo je
samo pitanje vremena i strateškog planiranja, što mu je bila jača
strana, kad će Gloriju odvući u krevet. Lukavo se rešio njenog muža
Anrija nudeći mu posao direktora evropskog ogranka “Patea”, i Anri je
bio ushićen.

Sročili su ugovor i već sutradan DŽo je
organizovao da jedan od njegovih “konjanika” vodi Anrija na pecanje po
pučini. Čim su otišli, DŽo je ušao u Glorijinu hotelsku sobu i bez reči
je poljubio. Jednom rukom joj je držao glavu, a drugom gotovo strgao
kimono. “Bio je kao divlji konj uhvaćen lasom, grub i naporan. Posle
brzog seksa ležao je kraj mene i milovao mi kosu. Od tada me je
posedovao više od mog muža”, sećala se Glorija.

DŽo je na
Beverli Hilsu iznajmio kuću u kojoj ga supruga i deca nikad nisu
posetili, a on je putovao na Istočnu obalu da ih vidi kad mu je bilo
zgodno. Domaćinstvo su vodile dve sluškinje, te po jedan batler,
baštovan i kuvar. Često je uzvraćao Gloriji gostoprimstvo večerama u
svojoj kući, koje nikad nisu bile intimne.

Gosti su obično bili
njegovi “konjanici”, a razgovoralo se uglavnom o poslovnim temama. Kad
bi ispratili goste, DŽo i Glorija su vodili ljubav, a zatim bi je neko
od “konjanika” vozio kući. Tokom dana su se retko viđali, ali nikad
sami. DŽo je nastavio da prati svaki detalj u životu svoje dece i često
komunicirao s Anrijem. Terao je Gloriju da krsti svog usvojenog sina -
i pomisao na nekrštenu dušu uznemiravala mu je verska osećanja.

Tokom
povremenih dolazaka u SAD, Anri nije pokazivao sumnju u ženinu vernost.
Možda zbog zahvalnosti za posao ili “kulturnog evropskog stava kako
takve afere treba pustiti da prožive svoj kratki vek, pogotovo što ova
nije mogla dovesti do razvoda”, razmišljala je Glorija. Verovatnije je
da je Anri imao ljubavnicu u Parizu. DŽo je Gloriji pravio veće
probleme. Pohvalio se kako joj je bio veran i uspeo da izbegne seks sa
Rouz - te godine zaista nije bilo nove Kenedijeve bebe.

No, on
je želeo da mu Glorija rodi dete. Bez uvijanja je odgovorila da će, ako
tako nešto opet spomene, spakovati stvari i vratiti se u Kaliforniju.
“Publiku ne možeš da izmanipulišeš. Bila bih gotova već sutra”,
objasnila mu je. S vremenom je shvatila da ljudi iz sveta filma ipak
znaju za njihovu vezu i doživljavaju ih kao “modifikovanu verziju
Hersta i Marion Dejvis, samo nepodložnu optužbi, jer smo oboje bili u
čvrstom braku”.

DŽo i Glorija bili su zadovoljni vezom, iako je
seks bio traljav, jer se on nije obazirao na njene potrebe. Ali,
zajednički posao je loše išao. “Kraljica Keli”, film koji je DŽo
bukvalno naterao Gloriju da snimi, bio je potpuni krah, a koštao je
800.000 dolara. “Nikad u životu nisam imao promašaj”, besneo je.
Glorija je nominovana za Oskara za “Sejdi Tompson” (film kome je DŽo
predvideo propast), dok je “Kraljicu” doživela kao veliki emotivni,
fizički i finansijski udarac. Kad je videla koliko je film loš,
doživela je nervni slom i morala u bolnicu. “Neću da ulazim u detalje
njene reakcije zbog činjenice da mi duguje priličnu sumu novca zbog
ovog filma, ali je bila daleko od prijatne”, pisao je DŽo Anriju.

DŽo
je obično bio pun ljubavi i često posesivan, što je Gloriji prijalo.
Jedan nepromišljeni put za London bio je najekstremniji primer. Naterao
je Gloriju da putuje istim prekookeanskim brodom kojim su išli on, Rouz
i njegova sestra. “Molim te, Rouz želi da te upozna”, moljakao je. Put
je bio veoma uspešan, iako Glorija nije bila sigurna koliko Rouz o
njima zna. DŽo joj je sve svoje vreme posvetio, a Rouz se ljubazno i
majčinski odnosila prema njegovoj ljubavnici.

Jednom je DŽo
pobesneo na nekog putnika što zuri u Gloriju, a Rouz mu se glasno
pridružila. “Da li je ta žena budala ili svetica”, pitala se Glorija.
Anri se pridružio društvu i Rouz je na sva usta hvalila Glorijinog
“fee-no-mee-nalnog” muža. Anrija je nervirala DŽoova posesivnost, ali
nije prigovarao, bojeći se da izgubi odlično plaćen posao. “Anri je bio
na DŽoovom platnom spisku, a mene je bukvalno posedovao”, sećala se
Glorija. “Nikad pre nisam nekoj osobi verovala koliko DŽou.” On ju je
finansirao, ali je Anri bio gospodar njenog srca.

Kad su se
vratili u SAD na premijeru filma “Uljez”, za koji je ona tačno
predvidela da će postati hit, Glorija je dobila poziv da se u nekom
hotelu nađe s jednim anonimnim gostom. Bio je to bostonski kardinal
O’Konel, porodični prijatelj Kenedijevih, koji je želeo da razgovara o
njenom odnosu sa DŽoom. Besno mu je odgovorila da su samo poslovni
partneri.

“Molim vas da prekinete vezu sa njim, jer svaki put
kad se vidite, dovodite ga u situaciju da počini greh... Nema načina da
živi u skladu sa svojom verom i nastavi vezu sa vama.” Glorija je besno
krenula prema izlazu. “O tome treba da razgovarate sa Kenedijem”, rekla
je. Kasnije je saznala da DŽo nije znao ništa o ovom razgovoru. Nikad
nije saznala da li su Rouz ili prijatelji familije nagovorili kardinala
na ovaj pastirski korak.

DŽo Kenedi se povratio od očaja izazvanog krahom “Kraljice Keli” i
kupio scenario, verujući da će ga on opravdati kao filmskog mogula.
Glorija Svanson nije bila u to ubeđena, ali je pristala da glumi u
filmu “Kakva udovica”. Senarista i dobitnik Pulicerove nagrade Sendi
Hauard dobio je na poklon “kadilak” od DŽoa.
Pred snimanje, muž Anri
je Gloriji u pismu saopštio da je njihov brak gotov. “Vatra je sagorela
predivni hram naše ljubavi. Malo toga se može spasti iz pepela. Mostovi
koje smo gradili su srušeni i ništa ih više ne može sagraditi.” Završio
je tužno pismo sa: “Zbogom, draga - sve je gotovo.” Afera sa Kenedijem
koštala ju je braka, a Anri se ubrzo oženio Konstansom Benet, prelepom
američkom starletom.

I “Kakva udovica” je bila pravi fijasko.
DŽo je doživeo poniženje, znatno gore nego posle “Kraljice Keli”, jer
je njegovo ime na špici bilo upadljivo. Gloriji je njen računovođa
javio da je Hauardov “kadilak” zaračunat njoj lično. Na večeri kod DŽoa
spomenula je da su u njegovoj firmi napravili grešku i dodala u šali:
“Ti si Sendiju poklonio auto i tebi se zahvalio, a ne meni.” Glorija
je, šokirana, videla kako se DŽo sledio, a onda zagrcnuo od besa.
Izašao je iz sobe i posle pola sata, dok je Glorija čekala da se vrati,
jedan od njegovih “konjanika” se ponudio da je odveze kući. Posle
nekoliko dana, koje je provela čekajući poziv ili izvinjenje, shvatila
je da više nije Kenedijeva ljubavnica. Narednog meseca je formalno
prekinuo i njihovu poslovnu saradnju i nestao iz Glorijinog života.

Proneli
su se tračevi da je zaradio pet miliona dolara prodajom kompanije i da
planira povlačenje iz filmske industrije, kako bi se okrenuo politici.
“Opet sam bila potpuno sama”, sećala se Glorija, “bez ljubavi i bez
sigurnosti.” Ubrzo je otkrila da, uprkos nekretninama i drugim
vrednostima, ima vrlo malo novca. Svoj život je potpuno bila prepustila
DŽou, a on joj ga je vratio u očajnom stanju. Saznala je s gorčinom da
je DŽo, osim “kadilaka”, na račun njene firme zaračunao i bundu koju
joj je poklonio i impresivni bungalov sagrađen za filmske setove.
Računi su bili loše vođeni, a Kenedijeva firma je odbila da joj pomogne.

DŽo
nikad nije bio toliko opsednut svojom glamuroznom ljubavnicom da bi
zaboravio da bude biznismen. Čak je nju učinio pravno odgovornom za
svoje nečuveno loše procene. Kad joj je donosio poklone i uživao u
njenom zahvaljivanju, nikad je nije podsetio da je, zapravo, ona ta
koja plaća te darove, a bilo mu je jasno da ona nije razumela prirodu
brojnih dokumenata koje je naveo da potpiše. Posle naglog prekida sa
DŽoom morala je da se bori za povratak emotivne i finansijske
stabilnosti. Neko vreme patila je od zdravstvenih tegoba, naglo gubila
na težini i fizički bivala sve lošije. Ali, odgovornosti samohrane
majke, koja vodi raskošan život, te karijera u koju treba ulagati, brzo
su je naterali da ustane iz kreveta.

Ponovo se udala - loše - i
dobila još jedno dete. Zatim se razvela i preudala, i tog puta loše, pa
se opet razvela. Ovi kratki i očajni brakovi nisu je sprečili da se
svesrdno baci na pravljenje filmova, ali je do 1942. ostala sa vrlo
malo novca, morala je drastično da smanji svoje troškove i nađe druge
načine da zaradi za život. Oprobala se na televiziji, a kad je imala 50
godina, u velikom stilu vratila se 1949. na veliko platno hitom
“Bulevar sumraka”, filmom o mlađem muškarcu koji je u vezi sa starijom
ženom u Holivudu. Ponovo popularna, nastavila je da glumi, čak i na
Brodveju, sve dok se nije zaiteresovala za vajarstvo, u čemu je takođe
bila uspešna. NJen šesti i poslednji brak, sa Bilom Daftijem, kad je
imala gotovo 77 godina, a on 60, bio je srećan.

Godinu i po dana
pošto ju je iznenada ostavio, DŽo je pozvao Gloriju telefonom. Rekao je
da mu je u gostima Frenklin Ruzvelt, sledeći predsednik SAD. Gnevna što
ima obraza da je zove, tresnula mu je slušalicu. S vremenom su je
nagovorili da se pomire i ostvare pristojan odnos. Do svoje smrti, DŽo
se svima hvalio kako poznaje Gloriju i da su dobri prijatelji. Kad ga
je udarila kap, poslala mu je telegram sa željom za brzo ozdravljenje i
potpisala se kao Keli. Teško je poverovati da je izabrala baš ime
njegovog najvećeg filmskog neuspeha, bez likovanja.

Pedeset
godina nakon veze sa Kenedijem, Glorija je napisala memoare. Na opis
njihove veze uticali su prolazak vremena, neverovatni profesionalni
uspesi, odlično zdravlje, sreća u privatnom životu i izuzetna prirodna
lepota - u svojim sedamdesetim, u popularnoj emisiji “Kerol Barnet
šou”, igrala je u oskudnom kostimu i pokazala telo na kom bi joj
pozavidele i 30-godišnjakinje. Ni pola veka nije bilo dovoljno da
izbriše gorčinu koju je osećala prema čoveku koji je obećao spas, a
ostavio njen život u haosu. Svesno mu je bila trofej i dozvolila da
paradira s njom pred bilo kim koga je želeo da impresionira, čak i pred
sopstvenom ženom.