Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
DOBRO NAM DOŠLI !
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Danubius Forum ima trenutno preko 11 000 registrovanih korisnika
REGISTRUJTE SE , jer ovako ne možete čitati ni 30 % sadržaja
niti možete učestvovati u radu foruma .VIDITE SVE -ali ne i sadržaj topica (a imamo ih preko 7000 !)
Registracija je krajnje jednostavna , BEZ maila ZA POTVRDU . Možete odmah ući na forum pošto ste uneli nick i pass.
DOBRO NAM DOŠLI !
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.
DANUBIUS FORUM @ osnovano 2007 -
-MI NISMO KAO DRUGI -Liberté, égalité, fraternité-
Godina : 28 Location : .. majka Serbia.. Datum upisa : 12.09.2008
Naslov: ZENE - kroz istoriju Čet Apr 30, 2009 2:06 pm
Mnogi naucnici smatraju da otkrica kamenih figura zena sirom Evrope i Bliskog istoka, iz paleolitskog perioda, ukazuju na to da su prva drustva bila obozavaoci boginja. To su tzv.matrijahalna drustva u kojima je zena bila dominantna.
Muska dominacija pocinje od prvih pisanih istorijskih podataka, verovatno kao rezultat muske spoznaje da je njihova uloga u porodici, kao i druge njihove aktivnosti (lov i ratovanja), mnogo vrednije te da im to daje prednost u odnosu na zene.
Verovanje da su zene prirodno ''slabije'' i ''podlozne'' muskarcima je uticaj monoteistickih religija. U Bibiliji npr. Eva je stvorena iz Adamovog rebra sto jasno pokazuje da je muskarac bolji od zene. Osim toga Sv.Pavle je naredio hrscankama da slusaju muzeve. Muslimanke po serijatu moraju slusati svoga muza i ciniti sve sto se od nje trazi, u suprotnom on je moze napustiti ili tesko kazniti. Takodje,po tradicionalnom Hindu obicaju, mudra i vesta zena je ona koja obozava svoga muza.
Zbog toga u vecini tradicionalnih drustava sve zene su u podredjenom polozaju. Njhovo obrazovanje je ograniceno na ucenje i obavljanje kucnih poslova i nemaju nikakav pristup nekoj politickoj poziciji ili pravo na sudelovanje u javnom zivotu.
Brak je gotovo jedini nacin na koji zena moze dobiti zastitu. Ipak u braku, zena je pod stalnim pritiskom radjanja dece, narocito muskih potomaka. Udata zena uglavnom zauzima muzev status i zivi sa njegovom porodicom. Njena vlastita imovina je minimalna, te je u slucaju loseg tretmana primorana ostati u braku.
Po rimskom pravu, koji je kasnije uticao i na evropski i americki zakon, muskarac i zena su jednaki, ali zena je ''svojina'' muskarca. Ona nema prava da raspolaze svojim zivotom, nema prava na novac, zemlju, ni decu.
U srednjem veku, u feudalizmu, zemlja se nasledjivala najcesce muskom linijom. Feud je nosio politicku moc, sto je opet zenu cinilo podloznom muskarcu. Nekoliko izuzetaka cine one zene koje su ipak bile nezavisne od muskarca.
U starom Vavilonu i Egiptu zene su imale jednaka prava kao i muskarci a u sredovekovnoj Evropi mogle su se pridruziti zanatskim udruzenjima.
Neke zene su imale verski autoritet kao npr. sibirski shamani ili rimske svecenice. Povremeno zene su imale i politicku moc, egipatske i bizantske kraljice, nadstojnice sredovekovnih manastira, irokeske zene koje su zajedno sa muskarcma sedile u plemenskim savetima.
Danas u nekim zemljama vladaju zene. Vecina njih, barem u Evropi, nema nikakav stvarni politicki uticaj na vodjenje drzavnickih poslova. Bave se uglavnom dobrotvornim radom i/ili ukrasavaju sluzbene prijeme. To su kraljice ili monarhinje ''plave krvi'', pateticni zaostaci nekih proslih vremena u kojima su njihove bake i prabake imale stvarnu politicku moc i uticale na sudbinu drzava i kontinenata stvarajuci istoriju.
Drugu grupu zena cine supruge predsednika ili politicara za koje nas uveravaju da su zasluzne za uspeh svojih bracnih partnera. To su ''zene iz sene'' koje stojeci iza svojih muzeva imaju navodno pravu moc. Da li je to tako, tesko je proceniti buduci da se uglavnom bave dobrotvornim radom i raznim socijalnim problemima, te samo svojom prisutnoscu daju znacaj odredjenoj priredbi ili skupu.
Zene su se godinama povlacile u sebe, smatrale se manje vrednima u odnosu na muskarce, njihovo samopostovanje je bilo na jako niskom nivou.
Vekovima su zene bile potpuno izolirane iz javnog zivota, smatrane su nesposobnima za obavljanje bilo kakvih odgovornih funkcija ili tezih poslova. Zene su bile predmeti, robovi, lutke u staklenim kucama. I same su verovale da je to tako, da je to po bozijem zakonu i da ne moze biti drugacije.
Ipak postojalo je i potoji toliko zena koje su davale i daju svoj doprinos covecanstvu da bi ono bilo bolje i srecnije, uspesnije.
Postojalo je i postoji niz zena koje su upravljale sudbinom naroda i koje to i danas cine, zena koje su bile majke svojoj deci i svom narodu kojim su vladale. Zene su deo covecanstva, deo njegove istorije a neke su istoriju cak i stvarale. Istina neke su to cinile zahvaljujuci okolnostima u kojima su zivele, neke su se istakle radom, svojim sposobnostima.
Ono sto je bitno je da su iskoristile svoje potencijale koji se kriju u svakoj od nas i pokazale put milionima drugih kuda, kako i na koji nacin krenuti.
Koje su to zene po vama koje su obelezile istoriju? Napisite nesto o njima ili dajte svoj komentar na neke koje ce neko drugi predloziti...
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Čet Sep 24, 2009 2:47 pm
ZENE KOJE SU OBELEZILE ISTORIJU
Kleopatra VII,egipatska kraljica iz dinastije Ptolomejevica
Kleopatra je rodjena u Aleksandriji,tada glavnom gradu Egipta,69.god.p.n.e.Bila je jako obrazovana zena.Govorila je devet jezika i poznavala matematiku te imala divan melodican glas ali ,smatra se na osnovu lika sa kovanica,nije bila lepa.No bila je strastvena,sarmantna,karizmaticna i nadasve inteligentna sto joj je omogucilo da ostvari svoje planove,da zadobije ljubav dvojice mocnika i time dobije vlast. Sa 18 godina postala je kraljica.Za vrijeme svoje vladavine pokazala je odlucnost,samovolju,ambiciju te veliki patriotizam koji se ujedinio s njenom zeljom da postane najveca carica svijeta.Skoro da je uspjela u tome. Njena tragicna smrt joj je omogucila da se ostvari njena najveca zelja,da ne bude zaboravljana. Kleopatra je postala legenda.
Vladavina
Nakon smrti Ptolomeja XII,u prolece 51.god.p.n.e.,na prijestolje je stupila osamnaestogodisnja Kleopatra VII.Prema egipatskom zakonu a i ocevom testamentu morala se udati za svoga brata Ptolomeja XIII,dvanaestogodisnjeg decaka.Inace u dinstiji Ptolomejevica je bilo uobicajeno da se clanovi dinastije medjusobno vencavaju. Kleopatra je ubrzo skinula njegovo ime sa novca i svih dokumenata,usprkos njegovom insistiranju da musko prisustvo bude na prvom mjestu medju suvladarima. Kada je Kleopatra dosla na vlast cijeli svijet se oko nje rusio.Egipat je izgubio dio svoje teritorije,Siriju i Kipar,a u samom Egiptu su vladali glad i anarhija. Za prvih godina njene vladavine mnogi dvorski funkcioneri su bili iznenadjeni njenom samovoljom i nekim njenim djelima.Njeni placenici su ubili sinove rimskog guvernera Sirije kad je dosao traziti pomoc u ime svog oca,u ratu protiv Parcana. Grupa ljudi na celu saenuhom Potinijusom urotila se protiv nje u korist njenog brata kojeg su smatrali podloznim uticaju i 48.god.p.n.e.skinuli je s vlasti. Zajedno s maldjom sestrom pobjegla je u Siriju i tamo skupljala vojsku da napadne Egipat. U medjuvremenu vlast nad Rimom je preuzeo Cezar koji je stigao u Egipat upravo u trenutku kad je Kleopatra se spremala za napad. Ne zeleci biti izostavljena iz pregovora o buducnosti Egipta dala se prokrijumcariti do Cezara u orijentalnom tepihu.Istu vece postali su ljubavnici. Cezar je Kleopatru postavio za kraljicu a ona se da bi zadovoljila egipatske svecenike udala za svoga drugog brata Ptolomeja XIV,Ptolmej XIII je poginuo u pobuni zajedno sa svojim pristasama. U junu 47.god.p.n.e Kleopatra je rodila sina Cezariona cime je Vezara jos vise vezala za sebe.Kad se Cezar vratio u Rim i ona je posla s njim gdje je dvije godine u njegovoj vili uzivala u luksuzu.Cezar je cak priznao Cezariona i namjeravao se ozeniti Kleopatrom. Medjutim Kleopatrino prisustvo u Rimu samo je pojacalo netrpeljivost senatora prema njemu i 44.god.p.n.e su gaubili.Kleopatra se odmah vratila u Egipat. POpovratku je otrovala Ptolomeja i proglasila Cezariona svojim suvladarom. Egipatski narod je patio od gladi i poplava.Za vrijeme njenog odsutstva nilski kanali su bili zanemareni sto je prouzrokovalo lose zetve koje su trajale jos dvije godine. Nakon pobjede drugog trijumivrata Kleopatra je pozvala Marka Antonija u Taurus(turska) i uz raskosan nastup osvojila ga.SVoj dio Rimskog Carstva je podijelio svojoj djeci koju je imao s njom zanemarujuci onu koju je imao sa svojom prvom zenom Oktaviom,sestrom Augustusa Oktaviana.Kasnije se i ozenio Kleopatrom. Nakon razvoda Marka Antonija i Oktavije Oktavian je uverio Senat da objavi rat Egiptu. U bici kod Aktina 31.god.p.n.e. Marko Antonio je porazen i zajedno se s Kleopatrom vratio u Egipat.Oktavianova vojska je sve vise napredovala i 30.god.p.n.e. se nasla pred vratima Aleksandrije.Marka Antonija je izdala vojska koja je presla na Oktavianovu stranu. Dobivsi pogresnu informaciju da je Kleopatra mrtva on se ubio. No Kleopatra je jos bila ziva.Ona se nadala da ce uspeti nagvoriti Oktaviana da je ostavi na vlasti,ali uvidjevsi da je Oktavian namjerava pretvoriti u ropbinju i u lancima provesto Rimom,ubila se. U svoju sobu je uspjela uz pomoc sluzavki prokrijumcariti dvije aspe i ubila se zmijskim otrovom. PO egipatskom vjerovanju,umrijeti od ujeda zmije znacilo je osigurati sebi besmrtnost. Nakon njene smrti Cezarion je zadavljen a brigu o ostaloj djeci preuzela je Oktavia. Kleopatra VII je bila poslednji egipatski faraon.Nakon njene smrti nestalo je dinastije Ptolomejevica a Egipat je postao rimska provincija.
Kleopatra je ostala poznata kao najljepsa zena svijeta koja je snagom svoje ljepote uspjela da ostvari svoje ciljeve.No ono cime je Kleopatra zacarala Cezara a kasnije i Marka Antonija nije bila carobna lepota..To se zapravo pogresno protumacilo iz istorijskih spisa... Kleopatrin um je ono sto je ocaralo, jer ne zaboravimo, u tadasnje vreme je duh i misao ono sto je smatrano najvecim kvalitetom i lepotom a ne telo...
Indira Priyadarshini Gandhi
Indira Priyadarshini Gandhi rođena je 19. novembra 1917. u mjestu Allahabadu, kao jedino dijete Jawaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Diplomirala je na Visva-Bharati sveučilištu u Bengalu, također je studirala na sveučilištu u Oxfordu u Velikoj Britaniji. Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim ogranizacijama. Godine 1938. pridružila se Nacionalnoj Kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost. Godine 1942. udala se za Feroze Gandhija, pariškog odvjetnika koji je također bio aktivni član stranke. Uskoro nakon toga oboje su Britanci uhapsili zbog optužbe za protivdržavnu djelatnost te su proveli 13 mjeseci u zatvoru. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947. godine i Nehru zauzeo premijersko mjesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savjet po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.
Godine 1955. izabrana je u izvršno tijelo Kongresne stranke (Radni komitet), postajući tako samostalna nacionalna politička figura. Godine 1959. postala je predsjednik stranke na period od godinu dana. Godine 1962. za vrijeme kinesko-indijskog pograničnog rata koordinirala je aktivnosti civilne obrane. Nakon smrti njegog oca u maju 1964. Gandhi je postala ministar informacija i javnogovornica u vladi Lal Bahadur Shastrija. Boraveći na toj dužnosti povećala je vrijeme emitiranja radijskog i tv programa, liberalizirana cenzuru te je odobrila projekt planiranja obitelji preko televizijskih obrazovnih emisija. Kada je u januaru 1966. Shastri iznenada preminuo Indira ga je naslijedila na premijerskom mjestu. Naredne godine izabrana na rok od pet godina za premijerku u parlamentu u kojem je Kongresna stranka imala većinu. Na izborima 1971. bila je čelna osoba stranke dobivajući na nacionalnim izborima uvjerljivu većinu glasova. Godine 1975. optužena je za manji izborni prekrašj za vrijeme izborne kampanje održane 1971. godine. Ostajući neokaljana u toj aferi optužila je dio svoje stranke da je pokušava ukloniti s funkcije te je umjesto podnošenja ostavke u državi proglasila izvanredno stanje 26. juna 1975. godine sve dok indijski Vrhovni sud nije odbacio optužbe koju su upućene protiv nje.
Što je više boravila na vlasti Indira je mnoge aspekte javnog života u Indiji sve više stavljala pod svoj strogi nadzor. Mnogi su u tim njenim potezima vidjeli uticaj njenog mladjeg sina Sanjaya, politički neiskusne osobe kome se sve više obraćala za pomoć. Nadajući se kako će tako demonstrirati javnu podršku njenom režimu, organizirala je u martu 1977. godine opće izbore. Međutim ne samo da nakon proglašavanj izbornih rezultata više nije bila premijerka već je nije izabrana ni za zastupnicu u indijski parlament, a Kongresna stranka je doživjela strašan poraz. No, na izborima u januaru 1980. uspjela je napraviti spektakularni povratak te oformiti većinsku vladu. Nakon što je Sanjay poginuo u avionskoj nesreći iste godine u junu, počela se sve više oslanjati na svog starijeg sina Rajiva, vidjeći u njemu svog nasljednika. Dana 31. oktobra 1984., nakon što je ugušila pobunu Sika, smrtno ju je ranio Sik koji je bio pripadnik garde koja je bila zadužena za njenu sigurnost. Nakon tog nemilog događaja Rajiv je vršio dužnost premijera sve do 1989. godine. On je ubijen u jeku predizborne trke u Madrasu 21. maja 1991. godine.
Kraljica Marija Terezija-Austrijska
Maria Theresia Walburga Amalia Christina
Marija Terezija Valpurga Amalija Kristina (njemački: Maria Theresia Walburga Amalia Christina) je bila kćerka Karla VI, cara Svetog Rimskog Carstva, i Elizabete Kristine od Braunschweiga-Wolfenbüttela. Njen otac je bio posljednji muški član dinastije Habsburg, te se zato nadao da će dobiti sina. Marija Terezija stoga nikada nije bila pripremana za ulogu monarha.
Imala je jednog starijeg brata, koji je umro u djetinjstvu, te dvije sestre, od kojih je jedna također umrla kao dijete. Mariju Tereziju i njenu preživjelu mlađu sestru, Mariju Anu, odgajala je Marija Karolina, grofica Fuchs. Njen odgoj se koncentrisao na religiozne teme, što je kasnije uticalo na njene odluke.
Nasljeđivanje tronova
Proglašena je prijestolonasljednicom Austrije nakon smrti svog jedinog brata, iako su njene rodice, Marija Josipa i Marija Amalija, imale prednost u alternativnom nasljednom nizu kojeg je odredio njiho djed, car Leopold I, budući da je njihov otac bio stariji brat oca Marije Terezije. Karlo VI prije smrti, tačnije 1713. godine, izdaje Pragmatičku sankciju, koja njegovu kćer proglašava nasljednicom. Ženskoj lozi je nasljeđivanje hrvatskog trona bilo dozvoljeno već 1712. godine. [1] Većina evropskih monarha priznala je valjanost sankcije i Marijino Terezijino pravo na tron.
Karlo VI umire 1740. godine, a ona, zahvaljujući Pragmatičkoj sankciji, naslijeđuje njegovo nadvojvodstvo i njegova kraljevstva. Kao žena, nije mogla biti izabrana za caricu Svetog Rimskog Carstva, a isto tako nije proglašena kraljicom svojih kraljevstva, već kraljem. U početku vladavine se oslanjalala na savjetnike svoga oca. Za kraljicu Češke krunisana je 25. juna 1741. godine u Katedrali Svetog Martina, tradicionalnom mjestu krunidbe čeških monarha.
Njena vladavina je u nasljeđenim zemljama započela ratom na život i smrt, a Karlo VI svojoj kćeri nije omogućio nikakvu obuku. U razdoblju od 1740. do 1763. godine godine vodila je četiri rata koja su dovela do znatnih teritorijalnih gubitaka - prije svega Šlezije, ali i italijanskih zemalja. Marija Terezija je imala podršku Velike Britanije i Holandije, a ratovala je protiv Pruske, Francuske i Bavarske. Aachenskim mirom 1748. godine Austrija je izgubila Šleziju, koja je tako pripala Pruskoj, ali se Marija Terezija uspjela održati na prijestolju. Neprijateljstvo sa Fridrikom II Pruskim stečeno ovim ratom kasnije će dovesti do Sedmogodišnjeg rata i Rata za bavarsko naslijeđe.
Marija Terezija pokušala je vjenčanjima svoje djece sa Burboncima osnažiti vlast i uvećati ugled dinastije Habsburg. Također se nastojala pomiriti sa evropskim kraljevstvima kojima se zamjerila tokom Rata za austrijsku baštinu, te preko kćerki biti obavještena o unutrašnjoj situaciji obližnjih zemalja.
Odgoj nadojvoda i nadvojvotkinja od malih nogu se oslanjao na poseban školski program koji je Marija Terezija za svoju djecu sama skrojila. Plan je sadržavao časove plesa, pozorišne predstave, podučavanje historije, umjetnost, pravopis, politički odgoj, nešto matematike i, što je najvažnije, strane jezike. Nadvojvotkinje su se pored toga podučavale domaćinstvu i konverzaciji. Maria Terezija od Austrije i Franjo Stjepan okruženi djecom
Marija Terezija i njen ministar, Vencel Anton, grof Kaunitz, slijedili su svoj cilj poboljšavanja političkih odnosa prema stranim zemljama i učvršćavanju položaj Austrije u Evropi. Marija Terezija je znala da familijarni odnosi poboljšavaju i vanjsko-političke odnose, te je tako već u ranim danima svoje vladavine skovala planove za vjenčanja četrnaestero preživjele djece. Znajući za planove Fridrika II Pruškog, ona sa sklapanjem porodičnih veza prema Francuskoj, Španiji, Napulju i Parmi, kojima su vladali Burbonci, ojačava svoju poziciju.
Među prvim projektima vjenčavanja sa Burboncima, ugovoren je brak nadvojvode Josipa sa Marijom Izabelom od Burbon-Parme. Nakon njega na red dolazi njegov mlađi brat nadvojvoda Leopold i princeza Marija Ludovika Španska. Treći u nizu od sinova je bio nadvojvoda Ferdinand, koji je bio oženjen nasljednicom Modene, Mariju Beatriciju d´Este.
Iako je lahko realizirala svoje planove za ženidbu sinova, Marija Terezija nailazi na probleme pri udaji kćeri. Najstarija kćer, nadvojvotkinja Marija Ana, nije se mogla udati zbog svog lošeg zdravlja i ožiljaka na licu koje su joj ostavile boginje. Kratko pred vjenčanje ljepuškaste nadvojvotkinje Marije Elizabete i ostarjelog francuskog kralja Luja XV, plan propada Elizabetinim oboljenjem od boginja. Dok je nadvojvotkinja Marija Kristina jedina smjela izabrati svog muža, Alberta od Sasko-Tešina, nadvojvotkinja Marija Amalija je protiv svoje volje bila udata za Ferdinanda I, vojvodu Parme. Nadvojvotkinja Marija Ivana i nadvojvotkinja Marija Josipa umiru od boginja, tako da nadvojvotkinja Marija Karolina preuzima mjesto mladenke za kralja Ferdinanda IV Napuljskog. Vjenčanje najmlađe i daleko najpoznatije nadvojvotkinje, Marije Antonije (po udaji poznata kao Marija Antoaneta) i francuskog dofena, budućeg kralja Luja XVI, bio je posljednji i najvažniji projekat Marije Terezije u tom nizu. Marijin Terezijin odnos sa Marijom Amalijom i Marijom Antoanetom bio je snažno poljuljan ugovaranjem njihovih brakova protiv njihove volje.
Marija Terezija pred kraj života
Vladavina Marije Terezije obilježena je raznovrsnim reformama koje su ojačale ekonomiju i samu državu. Nakon epidemije boginja koja je pogodila carsku porodicu, Marija Terezija je počela podržavati inokulaciju, te je dala uticajan primjer podvrgavajući svu svoju preživjelu djecu ovom načinu imunizacije. U njene reforme spadaju reforme sudstva, razvijanje poljoprivrede, ukidanje smrtne kazne i ukidanje progona vještica. Počela je sa otvaranjem novih univerziteta i javnih škola čiji je cilj bio obrazovanje građanske klase. Za vrijeme njene vladavine Beč je redovno čišćen od prostitutki, koje bi bile poslane na sela na istoku dražve. Povisila je poreze kako bi osigurala stalan dohodak novca za vladu i vojsku. Marija Terezija, jedina žena na vladarskoj poziciji tokom 650 godina stare dinastije Habsburg i ujedno jedna od njenih najsposobnijih vladara, ključna figura na evropskoj sceni 18. vijeka, umrla je u Beču 1780. godine. Njen sin Josip, koji je naslijeđuje, dolazi do punih vladarskih ovlasti tek nakon njene smrti.
Ličnost Marija Terezija je imala snažan osjećaj za privatnost, te je razvila vrlo zatvoren način života carske porodice, koja je slobodno vrijeme provodila po palačama udaljenim od metropole. Caričina omiljena rezidencija bila je palača Schönbrunn, koja je bila potpuno odvojena od ostatka dvora i dvorjana. U ovoj privatnosti carska porodica se mogla oblačiti i uopšte ponašati slobodnije. Njeni nasjednici očuvat će ovaj način života.
Kao i ostali Habsurgovci, Marija Terezija je bila religiozna katolkinja. Njeni konzervativni pogledi ogledali su se u netolerisanju pripadnika ostalih vjerskih grupa, što se najviše iskazalo pri protjerivanju Jevreja iz Praga. Marija Terezija nije nikada dala Velikoj Britaniji svoje puno povjerenje, bez obzira na podršku tokom njene borbe za prijestolje, budući da je ondašnje protestante smatrala hereticima. Kasnije će prekinuti alijansu sa Britancima po savjetu svoga premijera, te se udružiti sa prvobitnim neprijateljem, Francuskom, i Rusijom. Dana 12. februara 1736. godine udala za lotarinškog vojvodu Franju Stjepana, koji je od svoje petnaeste godine živio na dvoru cara Karla VI. Franjo Stjepan je po vjenčanju vojvodstvo Lotaringiju zamijenio za veliko vojvodstvo Toskanu nakon smrti posljednjeg člana dinastije Medici, kako bi se postigla ravonoteža u Evropi nakon Rata za poljsko naslijeđe. Njihovi potomci pripadali su novoj dinastiji - Habsburg-Lotaringija. Iz njihovog se braka rodilo jedanaest kćeri, od kojih su sve imale prvo ime Marija, te pet sinova.
Godine 1745. uspjela je u svojim nastojanjima da se njen muž proglasi carem Svetog Rimskog Carstva Njemačkog Naroda. Marija Terezija se nikada nije krunisala za caricu, kao što je bio običaj još od krunidbe carice svete Kunigunde.
Iako su Mariju Tereziju još za života smatrali pravom vladaricom Svetog Rimskog Carstva, car Svetog Rimskog Carstva formalno je bio njen suprug, Franjo I. Ipak, Marija Terezija je držala sve konce u svojim rukama, a ostat će de facto vladarica Svetog Rimskog Carstva i nakon muževe smrti 1765. godine. U dubokoj starosti svog će najstarijeg sina, Josipa II, priznati za de jure matris suvladara, ali će u stvarnosti sve poluge vlasti zadržati za sebe. Ona se, naime, nije slagala sa Josipovim načinom vođenja države, te je kritizirala mnoge njegove odluke, zbog čega su svađe između majke i sina bile vrlo česte.
Titule od rođenja do smrti
* 13. maj 1717 - 20. oktobar 1740: Njena Carska i Kraljevska Visost Nadvojvotkinja Marija Terezija od Austrije
* 20. oktobar 1740 - 13. septembar 1745: Njeno [Kraljevsko] Veličanstvo Kraljica Ugarske, Hrvatske i Slavonije; Nadvojvotkinja Austrije * 13. septembar 1745 - 18. august 1765: Njeno Carsko Veličanstvo Carica Svetog Rimskog Carstva; Kraljica Ugarske, Hrvatske i Slavonije; Nadvojvotkinja Austrije; Velika vojvotkinja Toskane * 18. august 1765 - 29. novembar 1780: Njeno Carsko Veličanstvo Carica-majka Svetog Rimskog Carstva; Kraljica Ugarske, Hrvatske i Slavonije; Nadvojvotkinja Austrije; Velika vojvotkinja-majka Toskane
Puna titula Marije Terezije glasila je:
Marija Terezija, milošću Božijom, carica Svetog Rimskog Carstva, kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije, Lodomerije, itd, nadvojvotkinja Austrije, velika vojvotkinja Toskane, vojvotkinja Burgundije, Stirije, Karintije, Kranjske, Brabanta, Limburga, Luksemburga, Gueldersa, Württemberga, Gornje i Donje Šleske, Milana, Mantue, Parme, Piacenze, Guastalle, Auschwitza, Zatora, Lotaringije, i Bara velika kneginja Transilvanije, kneginja Švabije, markgrofica Moravije, Burgaua, Gornje i Donje Lusatije, grofica Habsburga, Flandrije, Tyrola, Hennegau, Kyburga, Gorizije, Gradiške i Namura, gospodarica Marka i Mechlina.
Poslednji put izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 4:29 pm, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : Zamena slike)
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pet Dec 04, 2009 2:02 pm
INDIRA GANDI
Godine 1966. Indira Gandi je postala predsednik vlade Indije. Od tada, pa sve do svoje tragicne smrti, s manjim prekidima ce vladati mnogoljudnom Indijom. Ceo svoj zivot provela je u borbi za prosperitet naroda Indije. Skoro dve decenije bila je na celu drzave, druge u svetu po broju stanovnika. Imala je veliku vlast i moc, ali joj je zivot ipak bio tuzan i nesrecan. Na njenu sahranu, posle atentata koji izvrsili ekstremno Siki, 1984. dosli su najvisi drzavnici iz sto svetskih zemalja. Nocu i danju se borila da omoguci bolji zivot napacenom narodu Indije. Osmeh joj nije silazio sa lica kada je bila sa narodom, mada joj je privatni zivot bio prepun boli. Posle njene smrti, Radziv Gandi, njen stariji sin je izabran za premijera Indije, da bi 21. maja 1991. poginuo i on od podmetnute bombe. Indira je tada vec sedmu godinu bila mrtva. Bilo bi previse da je dozivela i ovu smrt.
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 4:47 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Zamena slike)
Zox Zoja Gost
Naslov: Da i ja malo proguglam korz istoriju Pet Dec 04, 2009 2:26 pm
Ева Ана Паула Браун (нем. Eva Anna Paula Braun) (6. фебруар 1912. Минхен, Немачка - 30. април 1945.) је дуго била животна сапутница (и супруга на један дан и једну ноћ) Адолфа Хитлера. Рођена је у Минхену. Била је кћер школског учитеља. Образовала се у пословној школи, али је увек била посвећена атлетици и бављењу спортом. Неколико месеци је радила као рецепциониста у болници, и онда је прихватила посао као лични асистент нацистичког фотографа Хајнриха Хофмана. Ту је срела Хитлера 1929. године и заљубила се у њега на први поглед. Он јој се представио као „Господин Вук“ (то је име Адолф Хитлер користио у почецима свог политчког живота ради безбедносних разлога). Својим пријатељицама га је описала као „љубазног човека у годинама, са смешним брковима и великим шеширом“. И Адолфова и Евина фамилија су били против везе. Хитлер се загледао у њу након што се његова рођака Гели Раубал, кћерка његове полусестре у коју је био јако заљубљен, убила. Неки нагађају да ју је Хитлер лично убио, а неки да је наручио убиство. Ева је покушала самоубиство 1935. године, због несугласица у вези са Адолфом Хитлером. Имала је јак утицај на Адолфа Хитлера, и неки историчари тврде да су неке од најгорих идеја биле њене замисли које је саопштила Хитлеру. За време рата је живила са Адолфом и помагала му је у личним пословима. Неки од нациста су је хтели уклонити, јер су је сматрали превеликим ризиком за Трећи рајх. Кад је почела окупација Берлина од Совјетске Црвене армије, време је проводила заједно са њим у бункеру. Убила се заједно са Хитлером 30. априла 1945. године у бункеру.Њено тело је спаљено заједно са телом Адолфа Хитлера.
Izvor: wikipedia[/b]
Poslednji put izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 4:53 pm, izmenio ukupno 3 puta (Razlog : Zamena slike)
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pet Dec 04, 2009 2:30 pm
Drinka Pavlović (1918-1943) učiteljica, partizanka i narodni heroj Jugoslavije.
Rođena je 7. novembra 1918. godine u selu Belanovici kod Ljiga, gde joj je otac Dragomir radio kao poštanski službenik. Posle završene male mature, upisala je učiteljsku školu u Beogradu. Učiteljsku školu je završila u Užicu, pošto su je isterali iz beogradske učiteljske škole.
Prvo i jedino radno mesto bila joj je osnovna škola u selu Spance, kod Kuršumlije. U selu je aktivno radila na prosvećivanju ljudi, naročito seljanki. Aktivna je bila i u radu prosvetne zadruge "Vuk Karadžić". Sarađivala je s kolegama iz susednih sela i razmenjivala iskustva u propagandno-prosvetnom radu. U jesen 1938. godine na gradilištu železničke pruge Kuršumlija-Priština, inžinjer Vojo Jeremić formirao je prvu partijsku ćeliju. Na osnovu odobrenja Mesnog komiteta KPJ za Niš, Jeremić je u partijski rad uključio i Drinku, jer je već bila član Partije. David Pajić je formirao Mesni komitet KPJ za Kuršumliju, prilikom jednog boravka u ovom gradu. Drinka je bila član ovog komiteta od osnivanja. Krajem 1939. godine, u Kuršumliji je održan prvi deo partijske konferencije, kojoj su prisustvovali Milinko Kušić i Svetozar Vukmanović Tempo. Drinka je govorila o kulturno-propagandnom radu. U leto 1940. godine učestvovala je u radu političkog kursa, održanog u Sijarinskoj banji. U Prokuplju je deo partijske organizacije grada održao sastanak u prisustvu Sretena Mladenovića Mike, sekretara Okružnog komiteta KPJ za Niš i razmatrao pitanje spašavanja uhapšenih drugova i drugarica (Nikodija Stojanovića, Drinke Pavlović i drugih, koji su uhapšeni posle 22. juna 1941. godine). Dogovoreno je da se Nikodije prebaci u bolnicu, zbog slabog zdravlja, i iz bolnice izvuče, a Drinka da se spasi iz zatvora pomoću nekog policajca, simpatizera Partije. Tako je Drinka spašena zatvora. Ponovo je uhapšena i, s ostalim zatvorenicima, prebačena kamionom u pravcu Niša. Uz put, iskočila je iz kamiona u pokretu. Nemci su pucali za njom, ali je ona uspela da stigne na Jastrebac, u štab Topličkog NOP odreda. Krajem avgusta 1941. godine, štab odreda dobio je zahtev Okružnog komiteta KPJ za Niš da Drinka pređe u Niš, zbog preuzimanja partijske tehnike Komiteta. U Niš je Drinka stigla septembra 1941. godine, i počela da radi u tehnici, zajedno sa Radomirom Spasićem Acom, kurirom Komiteta. Drinka je ilegalno živela u Nišu do aprila 1942. godine, dok je na ulici nije prepoznao jedan trgovac iz Kuršumlije, i prijavio je četnicima. Četnici su uhvatili Drinku i odveli je u Upravu policije, gde su je podvrgli batinama i saslušavanju. Drinka nije htela da kaže ko je, jer je imala legitimaciju na ime Danice Miljković. Međutim, to joj nije pomoglo jer je trgovac bio prijatelj šefa Specijalne policije, koji mu je poverovao da je ona Drinka Pavlović, učiteljica iz Spanaca. U drugoj polovini aprila 1942. godine Drinku su prebacili u Beograd, u Specijalnu policiju, gde su nastavili saslušavanje i batinanje. Pošto od nje ništa nisu mogli da saznaju, poslali su je u logor na Banjici. Tu se srela sa sestrom Darinkom Darom, koja je uhapšena aprila iste godine, ali na drugom delu Srbije. Dara je bila kurir Glavnog štaba NOV i PO Srbije, poznata po nadimku Plava Vera. U logoru na Banjici Drinka je bila do maja 1943. godine. Streljana je 14. maja 1943. godine, u Jajincima, zajedno sa Jelenom Ćetković, Olgom Jovanović, Milicom Radulaški, Slavkom Đorđević, Hristinom Kovačević i drugim ženama i devojkama. Za narodnog heroja proglašena je 6. jula 1953. godine. U Beogradu osnovna škola, u Kosovskoj ulici, i Dom za decu bez roditeljskog staranja, u ulici Koste Glavinića, nose njeno ime
Zox Zoja Gost
Naslov: I još malo guglanja Pet Dec 04, 2009 3:01 pm
Jovanka Orleanka
Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana (fr. Jeanne d`Arc, engl. Joan of Arc) je rođena u malom šampanjskom selu Domremiju (danas Domremi la Pisel) 4. januara 1412, a umrla (spaljena) u Ruanu 30. maja 1431.
Selo Domremi se tada nalazilo pod vlašću vojvode Burgundije u zajednici sa Englezima.
Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila po osvajanju Domremija od strane Engleza. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.
Kuća u kojoj je rođena Jovanka Orleanka u Domremi la Piselu
Kao mlada devojka bila je pastirka i svaki dan je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda. Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali su govorili da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme.
Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj. Već 1428. godine, kako će to kasnije na suđenju izjaviti dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Robertu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Karlu VII Pobedniku u bici kod Vakulera. To je malo mestašce koje se svega nekoliko kilometara nalazilo od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.
U međuvremenu, situacija za dofena Šarla i njegove feudalce se drastično pogoršavala. Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije. Orleanka ponovo napušta svoje selo 1429. i ponovo odlazi u Vakuleru. Francuski zapovednik je ponovo pokušao da je udalji. Orleanka je izjavila da je Bog nju poslao da pomoge Francuzima da oteraju Engleze, da se Karlu VII Pobedniku stavi kraljevska kruna i da se zatim ona povlači. Ona je Badrikuru rekla:
"Ja ne znam da jašem. Ne znam ni da se borim. Bog je onaj koji će me voditi i pomoći mi."
I pored sve većeg ismejavanja od strane Francuza, Orleanka je ostala u gradu. Zatim je počela da traži prestolonaslednika jer mu je po božjim zapovestima ona morala pomoći u ratu protiv Engleza.
Poručila je da će doći da razgovara sa prestolonaslednikom Karlom. Našla ga je u Šinonu. Kada je dofen čuo za njen dolazak, stavio ju je na probu. Preobukao se u bednog građanina, a postavio svog najboljeg saradnika da bude prestolonaslednik. Orleanka ga je odmah našla i poklonila mu se do zemlje.
Stanje u Stogodišnjem ratu na početku avantura Jovanke Orleanke. Pariz je predstavljen kao tačka na teritoriji koju su kontrolisali Englezi i Burgundci. Rems je severoistočno.
Na noćnoj večeri u zamku feudalca Tremoja, svi su negativno mislili o dofenovoj zaštitnici. Smatrali su da je engleski špijun, da je veštica i čarobnica. Orleanka je primljena na razgovor kod dofena i uspela je da tog slabašnog regenta natera na akciju za isterivanje Engleza iz francuske. Da bi francuska aristokratija bila sigurno da je Orleanka devica, kako se u pismima predstavljala, poslala ju je u Poatje gde su je pregladali veći broj francuskih lekara i opatica ne bi li ustanovili da li je devica ili ne. Kada je utvrđeno da je zaitsa devica, vraća se u Šinonu i priprema se za rat.
Istina, pored nje su se stalno nalazili francuski komandanti i veliki broj vojnih stratega, a Orleanka je bila samo tu faktor koji je davao svojom upornošću i željom za isterivanje Engleza dodatni podstrek Francuskoj vojsci. Ponuđen joj je mač dofena, ali ga je ona odbila i jedino je tražila da joj se donese Božja slika pred kojim je stalno ponavljala molitvu upućenoj Devici Mariji. Prva njena akcija je bilo oslobađanje Orleana.
Izdiktirala je pismo koje je poslato gospodinu Rotsleru u Orleanu 22. aprila 1429. godine da mirno napusti Orlean, ili će ga ona uz Božju pomoć sama isterati. 30. aprila uzjahala konja, a pored nje su se stalno nalazila dva do tri francuska viteza i krenula je sa njima ka tvrđavi. Tu je bila i ranjena posred grudi, a Francuzi su 22. maja 1429. isterali Engleze iz grada. Posle oporavka, kao riterka je ponovo uzjahala i krenula sa francuskom vojskom prema Pataju. Postavlja se veliko pitanje da li je Orleanka u borbama učestvovala kao riter ili samo kao vođa. Ona je na suđenju izjavila da nije ubila ni jednog protivničkog vojnika, već da je samo sprovodila božje naredbe i da je duhovno vodila svoju vojsku. Grad Pataj je pao 18. juna 1429, čime je otvoren put za Rems.
U pratnji dofena i njegove dvorske kamarile, odlazi u palatu u Remsu gde je 17. jula 1429. Karlo VII Pobednik krunisan za kralja. Orleanka je stajala pored njega, poklonila mu se i molila ga je otpusti iz vojne službe jer je njena misija završena.
Naročito su protiv toga bili francuski riteri jer im je ona davala duhovnu snagu i prosto ih u svakoj borbi prisiljavala samo na pobedu.
Popularnost Jovanke Orleanke nije nimalo lepo prihvaćena od strane gornjih slojeva francuskog društva. Ona je bila obična seljanka koja je zahvaljujući francuskim riterima uzdignuta do neba. Naročito je bilo interesantno zanimanje kralja Karla za nju. Posle krunisanja, on je jedino novčano pomagao njene najbliže i ništa više.
24. maja 1430. učestvovala je u odbrni Kompinjea od Burgunda. Glavni zapovednik odbrane grada Gijom de Flazi je napravio veliku grešku kada je pred francuskim vojnicima, koji su se povlačili prema tvrđavi naredio da se zatvore vrata. Ispred zatvorenih vrata našla se i Orleanka sa svojim riterima. Burgundi su je oborili s konja i vezali, a ostale vojnike pobili.
Toranj u kom je bila zatvorena Jovanka Orleanka
Dok je trajala opsada Kompinjea pokušavala je nekoliko puta da pobegne iz tamnice i da pomogne braniocima grada. Verovala je da će je spasiti njen kralj Šarl i dati ogroman novac za njen otkup. Međutim, umesto otkupa, data je na čuvanje Jovanu Luksemburškom koji ju je za 100.000 zlatnih funti prodao engleskom kralju Henriku VI. Kralj Karlo VII Pobednik nije ništa učinio da bi je oslobodio.
Englezi su protiv nje organizovali crkveno suđenje u gradu Ruanu, koji se tada nalazio pod protektoratom Burgundije. Za glavnog sudiju je izabran episkom Buvea Pjer Košon (fra. Caushon - Svinja). Orleanka je bila zatočena u starom zamku u Ruanu. Tražila je da bude premeštena u crkvenu tamnicu i da joj se obezbedi sveštenik da bi se ispovedala.
Prvi put se pojavila pred porotom 21. februara 1431. Optužena je kao lažni prorok, čarobnjak, veštica i jeretik. Optužena je da je izvršila masovni zločin ubijajući engleske vojnike u borbi i da je naređivala zverstva. 29. maja sudsko veće od 37 sudija je odlučilo da je proglasi krivom kao jeretika i lažnog vernika. Presuda je donesena 30. maja 1431. po kojoj je osuđena na lomaču. Pre samog čina spaljivanja, u tamnici su je posetili svih 37 sudija i rekli joj da se njima može slobodno ispovediti. Tada je Orleanka izjavila da više ne čuje božje glasove.
Spaljena je tačno u podne 30. maja 1431. na gradskom trgu pred masom ljudi. Bila je obučena u posebnu nošnju na kojoj su bili ušiveni crveni đavoli, pošto je tu bluzu nosio svaki jeretik koji je osuđen na lomaču. Za vreme spaljivanja, oko nje su kružili crkvenjaci sa knjigama i čitali molitve za spas ljudskih duša od ovakvih jeretika. Njeni ostaci su zatim bačeni u Senu.
Četvrt veka kasnije 1456. godine, pokrenut je novi postupak za njenu rehabilitaciju u Parizu uz saglasnost Svete stolice.Posle ispitivanja nekih svedoka i pregleda celokupnog materijala, presuda Košona je bila poništena i Orleanka je bila rehabilitovana, ali ne i beatifikovana. To se dogodilo 1909. godine, a kanonizovana je 1920. u vreme pontifikata pape Benedikta XV. Danas se smatra za jednog od najpopularnijih svetaca u Rimokatoličkoj crkvi.
Izvor: preuzeto sa sajta
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:05 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Zamena slike)
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Dec 06, 2009 7:31 pm
Чучук Стана се родила око 1795. године у месту Сиколе, крај Неготина, у породици досељених Херцеговаца. Имала је две сестре, Стојну и Стамену, а доста касније је добила и брата Михајла. Иако су јој родитељи живели у Неготину, школу је завршила у Белој Цркви. По очевој жељи све три сестре су у младости носиле мушку одећу, јер нису имале брата. Стана је била мала и крхка, због чега је и добила надимак чучук.
Са Хајдук Вељком се упознала у кући неготинског проте 1812. године. Пришла му је и дрско запитала: „Зар твоји момци не знају Турке убијати, него девојачке дарове красти?“ Вељко је застао збуњен, јер са њим ниједна жена тако није разговарала. Брзо су му одмах објаснили да су његови момци похарали неколико села и грешком однели и девојачку спрему оне која је стајала пред њим. Затим ју је Вељко даровао даровима и запросио речима „Сада сам те ја даровао, сада си моја!“. Чучук Стана је била много драга Хајдук Вељку. За Чучук Стану се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила: две на нози, једну на рамену, а једну, направљену турским јатаганом, на потиљку. Пушком је баратала као прави ратник, сваку мету погадала је са огромном прецизношћу, а у седлу била сигурна и вешта. Хајдук Вељко је погинуо 1813. године, а он и Стана нису имали деце. После Хајдук Вељкове погибије, избегла је и живела у Панчеву.
После смрти Хајдук Вељка, Стана се удала за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа (грч. Georgakis Nikolau Olimpos). Капетан Јоргаћ је био један од вођа Хетеристичког устанка у Грчкој. Заједно са њим је прешла да живи прво у у Влашку, а након покушаја Турака да их ликвидирају, прешли су у Букурешт. Чучук Стана и капетан Јоргаћ су добили троје деце: Милана, Александра и ћерку Јевросиму. То је био основни разлог да пређу у Русију, а затим у Хотин. Ту су се налазиле и групе српских устаника. После избијања устанка Хетериста 1821. године, међу којима је било и Срба, капетан Јоргаћ се са својих 480 сабораца сместио у манастиру Секу, у северној Молдавији. У току ратних операције били су опкољени јединицама турске војске. Излаз су нашли у самоубилачком паљењу барута и експлозива. Заједно са Хетеристима у ваздух су одлетели и Турци. Чучук Стана се 1842. године заједно са децом, преселила у Атину где је умрла и сахрањена 1849. године
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:08 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Zamena slike)
beskraj
Godina : 48 Location : Beograd Humor : uvek nasmejana Datum upisa : 27.12.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Dec 27, 2009 2:54 pm
Mumtaz Mahal-Tadz Mahal
Gradjevinu je Maharadza Šah Jahan podigao svojoj lijepoj ženi, persijskoj princezi - Mumtaz Mahal, što u prevodu znači Kraljica Palate, za koju se borio punih pet godina dok je napokon nije mogao oženiti (1628 ). Palata je trebala da bude vjenčani poklon onoj koju je volio iznad svega, ali sa gradnjom se počelo tek tri godine kasnije. Angažovan je u to vreme najpoznatiji i najtraženiji arhitekt,Ustad Ali iz Persije. Maharadza je bio presrećan, jer se uskoro trebalo roditi njihovo prvo dijete. Sve je izgledalo kao pocetak jedne prelijepe bajke, ali dogodilo se nešto što niko nije očekivao. Prilikom rodjenja deteta umrla je njegova Kraljica, i palata koja se u to vreme otpočela graditi postala je Mauzolej. Sedam godina prije konačnog završetka radova Šah Jahan je svrgnut sa prestola od strane sopstvenog sina iz prvog braka. Bačen je u tamnicu odakle je, bivši Maharadza, kroz rešetke mogao gledati gradnju Mauzoleja, koji će postati jedan od najljepših spomenika ljubavi, kog su Indijci nazvali srcem Indije.San od mermera se ostvario.1666 godine umro je i Šah. Sahranjen je pored svoje zene u Kraljevskoj Palati. Na njihovoj grobnici je upisano: "Svijet je most. Predji ga. Na njemu nemoj ništa graditi. Traje samo jedan tren". Svako ko se priblizi tom mjestu, koje poput magneta privlači mnoge iz cijelog sveta osjeca ga i vidi drugačije jer se boje mermerne gradjevine mjenjaju svakim danom i u svako godišnje doba zbog različitih uglova pada svjetlosnih zraka, ali svi su jedinstveni u mišljenju da se radi o neponovljivom dijelu. Iz njega izbija neka posebna snaga koju svaka bezgranicna ljubav poseduje i daje joj izgled - ne mauzoleja - nego dvorca u kome su dvoje zaljubljenih našli svoj vječiti dom, otvoren za sve romantične duše ovoga svijeta.
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 5:23 pm
Jovanka Broz
Jovanka Budisavljević Broz (rođena 7. decembra 1924) u Pećanima, selu u Lici, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, današnja Hrvatska) je udovica jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Bili su u braku od 1952. do njegove smrti 1980. Sada živi u Beogradu. Imala je čin majora JNA.
Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, ona je još uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja. Sa svoje strane, Jovanka se drži u ekstremnoj povučenosti i retko daje intervjue. Većina misli da njen povučen život dolazi kao posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.
Izvešteno je da živi u relativnom siromaštvu kada je 2006. vladina komisija otkrila da njen stan u Beogradu nije održavan od njenog hapšenja. Sada se čine napori da se poboljšaju njeni uslovi za život.Sadržaj
Biografija
Jovanka Broz je rođena 7. decembra 1924. od oca Miće i majke Milice kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u SKOJ. Godine 1943. u Drugom svetskom ratu je ranjena u nogu i razbolela se od tifusa. U 21. godini je imala dva ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944.
Život sa Titom
Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno.
Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.
Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabran Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.
Sledeća verzija, ovog puta od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, kaže da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.
Početak veze
Tako je šest godina, do 1952. Jovanka bila član Titovog okruženja u nedefinisanoj ulozi ljubavnice/sekretarice/člana posluge, dok je on obavljao svoje uobičajene poslove koji su povremeno uključivali romanse sa drugim ženama kao što je operska pevačica Zinka Kunc.
Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.
Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. Tajno venčanje se desilo kratko nakon toga u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.
Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljnije, a najviše su se ticale njenog držanja.
Bračni problemi
Odnosi u bračnom paru su počeli da se narušavaju ranih 1970ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog supruga.
Prema izveštaju iz 1988. napisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanci. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati "slučaj drugarice Jovanke". Komisijom je predsedavao Rato Dugonjić, a u njoj su još bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović, Fadilj Hodža, general Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.
Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalim, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge...
Mnogi veruje da je ona žrtva ambicija raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje supruge. Prema Ivi Eteroviću, piscu i fotografu koji je imao decenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru glavn krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić.
Konačni razlaz
Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.
Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.
Jovanka je zadnji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.
Posle Titove smrti
27. jula 1980, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.
U decembru 1985. u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti."
Od tada Jovanka živi povučeno. Nedavno, u intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970ih i ranih 1980ih.
Preuzeto sa sajta: http://sr.wikipedia.org/sr-el/Јованка_Будисављевић_Броз
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 5:30 pm
Краљица од Сабе
Краљица од Сабе, коју помињу Библија, Куран и етиопијска историја, била је владар Сабе, коју модерна археологија смешта у данашњи Јемен. Различити извори називају је још и Билкис или Македа.
Прича по Библији
Према Библији, (неименована) краљица Сабе чула је за велику мудрост краља Соломона од Израела, и отпутовала у његово краљевство са поклонима, биљкама и зачинима за краља, како је наведено у Првој књизи краљева. Краљица је била задивљена Соломоновом мудрошћу коју је тестирала разним загонеткама, и богатством, за које је благосиљала Соломоновог бога. Соломон јој је узвратио поклоне и она се са њима вратила у своју земљу.
Прича по Курану
Куран нигде не помиње Краљицу од Сабе према имену, мада је арапски извори називају Билкис. Прича је слична библијској. Према овој верзији, Соломону стижу вести о краљевству којим господари краљица, у коме обожавају Сунце. Он шаље писмо у коме прети нападом. Пошто су разменили поклоне, краљица стиже у Соломонов двор, где прима монотеизам и поштовање Бога.
У исламским ледендама, Јасир Јанам је био ожењен Балкис, Краљицом од Сабе. Балкис је била сестра Шамс (Сунца). Њен отац, ал-Хадад, је спасао њену мајку која је била дух.
Прича према етиопијским изворима
Владарска породица Етиопије сматра да потиче директно од Краља Соломона и Краљице од Сабе, која се у етиопијским причама зове Македа. Сматра се да је етиопијска епска историја краљева, „Кебра Негаст“ или „Слава Краљева“, забележила историју о Македи и њеним наследницима. Краљ Соломон је, према овој причи, завео Краљицу и са њом имао сина који је касније постао Менелик I, први император Етиопије. Древно друштво које је прерасло у модерну етиопијску државу, формирано је миграцијама јужних Арабљана преко Црвеног мора и њиховим браковима са локалним становништвом. Древна краљевина Етиопије, Аксум, је обухватала велики део Јужне Арабије, укључујући Јемен све до доласка ислама, а Амхарик и Тиграј језици Етиопије су Семитски језици. Докази о постојању јужноарабијских заједница на тлу данашње Етиопије и Еритреје су раширени, и укључују артефакте и древне сабињанске записе. Ништа специфично за Македу до сада није ископано, али велики базен за купање у близини Аксума и рушевине древне палате домаће становништво често повезује са њом, иако се сматра да је палата из много каснијег периода. Вероватно је да су јужноарабијска и етиопијска верзија једна те иста прича.
Савремено арапско виђење
Неки од савремених арапских научника смештају Краљицу од Сабе не у Јемен, како су то чинили старији арапски извори, него радије на позицију владара трговачке колоније на северозападу Арабије, установљену од јужноарапских краљевстава. Савремени археолошки налази потврђују да је таква колонија постојала, са јужноарапским записима и артефактима, иако ништа специфично за Билкис није откривено до сада.
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:38 pm
Olga Petrov
OLGA PETROVDatum rođenja:Mesto rođenja:Datum smrti:Mesto smrti:Profesija:Član KPJ od:Za narodnog heroja proglašena:
1. decembar 1920.
Baranda, kod Pančeva, Kraljevina SHS
9. maj 1942.
Jajinci, Beograd, Srbija
učiteljica
1940.
27. novembra 1953.
Spomenik Olgi Petrov u Pančevu
Olga Petrov (1920-1942), učiteljica i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija
Rođena je 1. decembra 1921. godine u selu Barandi, kod Pančeva. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Omladinskom pokretu prišla je još kao đak učiteljske škole u Vršcu. Bila je veoma aktivna u literarnoj sekciji učiteljske škole, kulturno-umetničkom društvu "Abrašević" i omladinskoj sekciji ženskog pokreta. Član SKOJ-a postala je 1938. godine i do kraja školovanja je bila jedan od rukovodilaca ove organizacije u školi. Tada je sarađivala sa Borislavom Petrovim, koji je bio sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu i organizator partijske tehnike u južnom Banatu. Juna 1940. godine uhapšena je sa jednom grupom komunista. Na inicijativu nastavnika, pošto je bila pred maturom, pustili su je da se brani sa slobode. Posle završene mature, na sudskom procesu je oslobođena, zbog nedostatka dokaza. Svoje prvo učiteljsko mesto dobila je u rodnoj Barandi, gde se udala za Borislava Petrova. Iste godine primljena je i u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Zajednom sa suprugom, bila je aktivan politički radnik. Bila je član Mesnog komiteta SKOJ-a za Pančevo i radila je u partijskoj tehnici. Često je putovala u Novi Sad, kao specijalni kurir između Okružnog i Pokrajinskog komiteta. Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, aktivno je radila na pripremanju oružanog ustanka u Pančevu i okolini. Organizovala je nekoliko sabotaža u Pančevu i okolini. Pogibija
Oktobra 1941. godine policija je opkolila kuću, u Pančevu, u kojoj se Olga nalazila. Iako ranjena uspela je da pobegne. Sklonila se u, rodno selo, Barandu, ali je izdana i uhapšena. U policijskom zatvoru u Pančevu bila je šest meseci, ali pošto islednici od nje nisu mogli ništa da saznaju, predata je Gestapou u Beograd, a potom je prebačena u Banjički logor. Streljana je 9. maja 1942. godine u Jajincima. Za narodnog heroja proglašena je 27. novembra 1953. godine.
Narodni heroji Jugoslavije, "Mladost" Beograd, 1975. godina
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:41 pm
Katarina Kosača-Kotromanić
Katarina Kosača-Kotromanić rođena je u Blagaju pored Mostara od majke Jelene i oca Stjepana Kosače, koji je 20. siječnja 1448. godine u povelji njemačko-rimskog cara Fridrika III. nazvan "Herzog"-om, što na njemačkom jeziku znači "vojvoda". Stjepan Kosača je pak već i prije te povelje imao titulu Vojvode Humske zemlje. Njemu se međutim svidio njemački naziv titule vojvoda, pa ga u svojoj diplomatsko-upravnoj korespondenciji i dekretima koristi u pohrvaćenu obliku "herceg". Odatle i potječe novi naziv Humske zemlje Hercegovina. Nakon turskog osvajanja Bosne godine 1463. kraljica se povukla na Kupres. Tu je okupljala snage za obranu zemlje. U to vrijeme je na Kupresu u mjestu Vrila (danas Otinovci) dala sagraditi crkvu Presvetog Trojstva. Kad se turskim osvajanjima nije moglo odoljeti ni na Kupresu, kraljica se preko Konjica zajedno s kraljevskom pratnjom povukla do Stona a zatim do Dubrovnika. U Dubrovniku je pohranila mač svojeg pokojnog muža bosanskog kraljevskog roda Kotromanića, Stjepana Tomaša Kotromanića. Taj mač je pohranila "pod zavjetom, da se on dadne njezinu sinu Šimunu, kad se oslobodi turskog ropstva", kako bi se borio za oslobođenje svoje zemlje. I Dubrovnik je bio pod turskom prijetnjom. On je jakom diplomatskom aktivnošću i dobrim diplomatskim vezama sa zapadnim zemljama te velikom otkupninom uspio očuvati svoju nezavisnost i slobodu, a Kraljica Katarina je morala otići iz Dubrovnika i došla je u Rim, gdje je sve do svoje smrti "radila na oslobađanju svoje zemlje i obrani svoje vjere". Kraljica Katarina Kosača-Kotromanić umrla je 25. listopada 1478, godine u Rimu. Njezino tijelo je položeno na počasno mjesto u crkvi Ara-Coeli u Rimu, a njezine plemenite ljudske i vjerske vrline su joj posebice priznate, kad je proglasena blaženom. Katarina, kao ni ostatak kraljevske porodice, nije bila omiljena među bogumilskim narodom Bosne koji je, po zahtjevu Pape, progonila. Bosanski Hrvati danas osobito štuju kraljicu Katarinu koja je zapamćena kroz brojne običaje, pjesme, kazivanja i legende. Žene u kraju Kraljeve Sutjeske danas se pokrivaju crnim rupcima kao znak žalosti za njenom tužnom sudbinom. Legenda kaže da je upravo Katarina seoske žene u Kraljevoj Sutjesci naučila vesti takve rupce.
Poslednji put izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:18 pm, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : Zamena slike)
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:43 pm
Jefimija (oko 1350-posle 1405) Despotici Jleni, potonjoj monahinji Jefimiji, sudbina kao da je prvo darovala svu zemaljsku srecu i sve blagodeti koje jedino ljudsko bice moze da pozeli: bila je kci uglednog vlastelina u drzavi cara Dusana, kesara Vojihne. Pamtila je cara, sjaj njegove vladavine. (Njen otac bio je u carevoj pratnji prilikom njegove posete Svetoj Gori 1346. godine). Udala se za Ugljesu Mrnjancevica, koji se brzo uzdigao (sa bratom Vukasinom) za istinskog vladara u juznim oblastima srpskog carstva, naspram nemocnog cara Urosa i Dusanove udovice, monahinje Jelisavete. Despot Jovan Ugljesa i despotica Jelena dobili su sina. Ser, prestoniicu ove juzne srpske drzave na razvalinama velikog Dusanovog carstva, Jovan Kantakuzin naziva “velikim i divnim gradom”. Zivot je mladoj despotici Jeleni morao da izgleda velelepan, bogat, smislen. Potom je na ovu sirotu zenu sudbina poslala sve nesrece koje mogu da zadese jedno ljudsko bice: svaku novu tezu i mucniju od druge. Umro joj je otac, potom sin, dete mladje od cetiri godine (mladi mladenac); u boju kod Cernomena 26.septembra 1371. godine poginuo je njen muz, despot Jovan Ugljesa; izgubila je porodicu, posede,prihode, drzavu, drustveni dignitet. Po obicaju srednjeg veka zamonasila se (nije poznato kada), i dosla u drzavu kneza Lazara, koji joj je pruzio utociste. Od mlade vladarke postala je udovica, izbeglica, prognanik, sirota monahinja. Ali ni tu nije bio kraj stradanjima: u Kosovskoj bici 1389.godine nestalo je i njenog zastitnika, kneza Lazara. Cini se da je u deceniji posle boja njen uticaj na kneginju Milicu morao da bude veoma veliki: Jefimija je verovatno ucestvovala u svim vaznim drzavnim odlukama: Konstantin Filozof hvali njenu mudrost i recitist (va mnogih glagolnih i vestieh mudrejsija susti); Milica (tada vec monahinja Jevgenija) drzala je Jefimiju u svim teskim i mucnim, prelomnim drzavnim pitanjima (najpresudnija su bila odnos prema Turcima i suparnickoj vladarskoj porodici Vuka Brankovica), koji ocigledno nije pokazivao lojalnost prema kuci Lazarevica posle Kosovske bitke) “kao neku kulu i pomoc”. Godine 1398, u mucnoj misliji koje su preduzele dve monahinje da opravdaju mladog Stefana Lazarevica, buduceg despota, koji je bio na dvoru sultana bajazita optuzen za neverstvo i planiranu izdaju, posebno se istakla Jefimija. Kako je bilo ovoj umnoj zeni, sada, u monaskoj rizi, da hoda gradom u kome je pre skoro trideset godina bila gospodarica (Ser), i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i turke koji su joj unistili zemaljski zivot, i sve u tom zivotu, moze samo da se zamisli. Prema Grigoriju Cambliku ova misija dve monahinje i udovice, pored opravdanja za Stefana Lazarevica,imala je jos jedan cilj: izmoljenje i prenos mostiju svete Petke, iz Trnova u srbiju. Sultan je to velikodusno dopustio, videci u tome cinu samo verske motive. Ali monahonja Jevgenija i jefimija su imale nesto drugo u vidu, sveta Petka je, naime, hriscanska Demetra*, zastitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri u Srbiji koji su u ovim ratnim vremenima bezali sa zemlje, naglo su prestali da to cine, kada su mosti svete Petke prispele u moravsku Srbiju. I u ovoj, naizgled potpuno verskoj akciji, vidimo mudrost udovice despota Jovana Ugljese. Ne zna se kada je monahinja Jefimija umrla. Poslednji pomen o njoj nalazimo u jednoj povelji despota Stefana Lazarevica, koji je naziva despoticom, gospodjom, i majkom. Primila je veliku shimu i promenila ime u Jevpraksija: smatra se da je poslednje godine svoga zivota provela u manastiru Ljubostinja, zaduzbini kneginje Milice, u kojoj je posle Kosovskog boja zamonasen veliki broj udovica, srpskih plemkinja, ciji se muzevi nisu vratili iz ove, za Srbe najsudbonosnije bitke. (Predanje kaze: u toku samo jednog jedinog dana zamonasenje je trazilo tri stotine zena). Monahinja Jefimija ostavila je tri zapisa koje danas citamo kao poeziju i koji spadaju u najznacajnije stranice srpske srednjovekovne knjizevnosti. To su zapravo m”prinosenija”, darovi, koji u sebi sardze i reci koje je darodavateljka napisala. Prvi od njih, “Tuga za mladencem Ugljesom”, upisan je u dvostruku drvenu ikonu, darovanu manastiru Hilandaru. U dvema sintaksickim celinama Jefimija kazuje o svom daru-ikonici, obraca se Hristu i Bogorodici; u molitvenu knjizevnost, koja je prema vizantinskoj tradiciji uvek u ostim mestima, Jefimija unosi dirljivilicni ton: smrt koju je ugledala na svojm roditeljima i na svome sinu, na onima koji su nju rodili i na onome koga je ona rodila (“na rozdasih me i na rozdenom ot mene mladencu”) treba da je vazda potstice na brigu o odlasku njene vlastite duse, tj. O njenoj sopstvenojsmrti; ona, medjutim, ne moze kao hriscanka da suzdrzi bol zbog gubitka sina jer je na to nagna njena vlastita materinska priroda.
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:51 pm
Najbrutalnije zene kroz istoriju... Ovo su neke od najbrutalnijih žena u istoriji, neke od njih su bile na veoma visokim položajima, neke su brutalno ubijale, ali svakako nisu zapamćene po dobrom. Pa da počnemo:
10. Kraljica Marija I (Bloody Marry) Ćerka Henriha VIII i njegove prve žene ušla je u istoriju kao monarh, posle svadje njenog oca sa tadašnjim poglavarom katoličke crkve. Pošto je njen otac sebe proglasio za poglavara nove protestantske crkve, Marija je narod opredeljen za protestantsku veru brutalno ubijala, mučila i po tome je i dobila naziv "Krvava Marija". Pod tim nazivom je i ušla u istoriju.
9. Myra Hindley (1942-2002) Serijski ubica, zajedno sa "Brady"-em, svojim saučesnikom dobili su englesku titulu Bony-ja i Clyde-a. Zajedno su mučili do smrti nekoliko maloletne dece uzrasta od 10 do 17 godina. Tela žrtava policija je kasnije našla nedaleko od Mančestera. Bili su specifični po tome što su zločine snimali na audio ili video trake, kako bi ih "ovekovečili". Pošto im je odredjena presuda, oboje su ostali ravnodušni, što govori detalj da je Myra tražila sladoled posle sudjenja.Umrla je od srčanog udara u bolnici.
8. Izabela I Kastiljska (1451-1504) Bila je vladajuća kraljica Kastije i Leona, poznata kao Izabela Katolička. Za vreme njene vladavine pokreće inkviziciju čije su glavne mete bili Jevreji i Muslimani. Ovo religijsko "čišćenje" odnelo je veliki broj žrtava, oko 200 hiljada. Ostali su morali da prime Katoličku veru kako ne bi bili proterani ili ubijeni.
7. Beverley Allit Radeći kao medicinska sestra dečijeg odelenja, prozvana je "Andjelom smrti" jer je ubila četvoro dece i ozbiljno ugrožila život još petoro. Davala im je insulin ili kalijum, i tako izazivala srčane napade. Motiv ovakvih zločina još uvek nije poznat.
6. Belle Gunnes (1859-1931) Amerikanka Norveškog porekla, jedna od najpoznatijih žena-ubica u SAD. Ubila je nekoliko svojih ljubavnika, oba muža i sopstvene ćerke, što sa ostalim žrtvama broji oko 30 ljudi.
5.Mary Ann Cotton (1823-1873) Ubila je muža, decu, majku, i još rodbine, zajedno 20 ljudi. Policija se zainteresovala za nju kad je primetila da joj rodbina konstantno umire, nakon čega je uhapšena i obešena.
4.Elza Koh (1906-1967) Bila je žena komandanta koncetracionog logora. Mučila je zatvorenike na razne načine i ubijala. Ne zna se tačan broj žrtava, a završila je život samoubistvom u zatvoru.
3. Irma Grese (1923-1945) Jedna od najžešćih nadzornica ženskih koncetracionih logora u Nemačkoj. Pribegavala je i psihičkom i fizičkom nasilju, tukla žene do smrti, čak i izgladnjivala pse pa ih posle puštala na zatvorenike.
2.Catrin Hait Prva žena u istoriji Australije, poznata po teškim kriminalnim delima. U oktobru 2001. godine ubila je svog partnera nožem na vrlo brutalan način, posle čega se rugala javno njegovom mrtvom telu. Osudjena je na doživotnu robiju. 1. Elizabeth Batory (1560-1614) Verovatno najbrutalniji serijski ubica u istoriji. Broj njenih žrtava dostiže 600 žrtava koje je ubila svojim rukama, sa par pomoćnika. Dok je živela u svom zamku dovodila je mlade žene i devojke i ubijala ih, pošto je bila iz bogate porodice. Živela je na prostoru današnje Slovačke, a kad je osudjena za mnogobrojna ubistva zatvorena je u zamaki tu umrla četiri godine kasnije.
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:22 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Zamena slike)
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:54 pm
Marija Kiri
Marija Kiri, rodjena Sklodovska, je poljska hemicarka poznata kao pionir radiologije i jedna od prvih zena-naucnica. Nakon odrastanja u Poljskoj otisla je na skolovanje u Francusku gde je postala nastavnik na Sorboni i udala se za francuskog kojegu Pjer Kirija s kojim je imala dvoje dece. Godine 1903. je dobila Nobelovu nagradu za fiziku, a 1911. za hemiju. Bracni par Kiri je izolovao polonijum i radijum.
izvor Marija Kiri
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:55 pm
Mileva Marić-Ajnštajnova supruga (1875-1948)
Mileva Marić je rođena 1875. u Titelu u Vojvodini. Nakon školovanja u Rumi, Novom Sadu i Zagrebu, 1896. je došla na ETH u Cirihu, kao peta žena koja je studirala fiziku i čak jedina u svojoj generaciji. Sa Albertom Ajnštajnom je najpre, kao sa kolegom, razmenjivala ideje i naučna znanja. Kasnije se između njih razvila ljubav, a 1903. godine su se venčali u Bernu.
Nepravedno je isključivana i omalovažavana u mnogim Ajnštajnovim biografijama, ali objavljena prepiska između nje i njenog supruga pokazuje koliki je bio njen uticaj na njegovo stvaranje.Postoje indicije da je svesno žrtvovala svoj rad za Ajnštajnovu slavu i da su njeni potpisi nestali sa radova koje su potpisivali zajedno. Svojevremeno su progovorili i pojedinci koji su ih lično poznavali i izneli činjenice koje joj daju mnogo veću ulogu u naučnom svetu od one koju je imala samo "kao prva Ajnštajnova žena".
izvor: Mileva Marić
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:31 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Prilagođen link)
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:55 pm
Clara Zetkin
Rođena je 5. jula 1857.god.u Wiedranu. Socijalističkom pokretu prilazi jos 1880.god. a 1882.god. mora emigrirati te deluje unutar proleterskih organizacija u Francuskoj,Austrougarskoj,Italiji i Švajcarskoj. Od 1890.god. rukovodi ženskim proleterskim pokretom u Nemačkoj,uređuje list ''Die Gliechheret'' i 1907.god. organizuje Prvu međunarodnu konferenciju žena na kojoj je izabrana za sekretera saveza. Godine 1910. u Kobenharnu Međunarodna je konferencija žena proglasila,po njenom predlogu,8.mart Danom žena radnica. Kao pripadnik organizacije spartakovaca za vreme Prvog svetskog rata bila je zatvorena. Od osnivanja Komunisticke partije Nemačke član je Centralnog komiteta i poslanik sve do dolaska nacional-socijalista. U avgustu 1932.god. teško bolesna,iz Moskve,gde je živela,odlazi u Berlin i u Reichtagu plamenim rečima upozorava na fašističku opasnost i potrebu za okupljanje antifašističkih snaga. Uz svoju bogatu revolucionarnu delatnost,kao istaknuti politički radnik nemačkog i međunarodnog radničkog pokreta i saradnik Engelsa i Lenjina Clara Zetkin bila je plodan pisac,publicist i izvanredan govornik. Napisala je niz djela kao sto su:Duhovni proleterijat,Žensko pitanje i socijalizam,Žene i komunistička partija,Protiv fašizma i imperijalističkog rata.
Uticaj Clare Zetkin na istoriju čovečanstva je veliki ako se uzme u obzir činjenica da je njen rad na stvaranju svesti o jednakosti muškarca i žene, urodio plodom.
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:56 pm
Eva Braun
Eva Ana Paul Braun (nem. Eva Anna Paula Braun) (6. februar 1912. Minhen, Nemačka - 30. april 1945.) je dugo bila životna saputnica (i supruga na jedan dan i jednu noć) Adolfa Hitlera. Rođena je u Minhenu. Bila je kćer školskog učitelja. Obrazovala se u poslovnoj školi, ali je uvek bila posvećena atletici i bavljenju sportom. Nekoliko meseci je radila kao recepcionista u bolnici, i onda je prihvatila posao kao lični asistent nacističkog fotografa Hajnriha Hofmana. Tu je srela Hitlera 1929. godine i zaljubila se u njega na prvi pogled. On joj se predstavio kao „Gospodin Vuk“ (to je ime Adolf Hitler koristio u počecima svog politčkog života radi bezbednosnih razloga). Svojim prijateljicama ga je opisala kao „ljubaznog čoveka u godinama, sa smešnim brkovima i velikim šeširom“. I Adolfova i Evina familija su bili protiv veze. Hitler se zagledao u nju nakon što se njegova rođaka Geli Raubal, kćerka njegove polusestre u koju je bio jako zaljubljen, ubila. Neki nagađaju da ju je Hitler lično ubio, a neki da je naručio ubistvo. Eva je pokušala samoubistvo 1935. godine, zbog nesuglasica u vezi sa Adolfom Hitlerom. Imala je jak uticaj na Adolfa Hitlera, i neki istoričari tvrde da su neke od najgorih ideja bile njene zamisli koje je saopštila Hitleru. Za vreme rata je živila sa Adolfom i pomagala mu je u ličnim poslovima. Neki od nacista su je hteli ukloniti, jer su je smatrali prevelikim rizikom za Treći Rajh. Kad je počela okupacija Berlina od Sovjetske Crvene armije, vreme je provodila zajedno sa njim u bunkeru. Ubila se zajedno sa Hitlerom 30. aprila 1945. godine u bunkeru.
izvor Eva Braun
Poslednji put izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:36 pm, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : Prilagođen link)
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:57 pm
Nefertiti
Nefertiti je bila žena egipatskog faraona Amenhotepa IV (Akhenatona). Njeno ime znači približno „lepotica je stigla“. Veoma je poznata njena bista, prikazana na slici, dole desno.
Njen nestanak se podudara sa trenutkom kad je Smenhkare došao na presto. On nije zamenio Akhenatona, nego su vladali zajedno. Od tog trenutka, pominje se i Akhenatonova nova kraljica, Kia. Misli se da je Smenhkare bio oženjen njenom ćerkom, Meritaten. Postoje i pretpostavke o tome da su Akhenaton i Smenhkare bili u nekoj vrsti ljubavne veze. Po nekim su, čak, Nefertiti i Smenhkare ista osoba.
Poreklo
Njeno ime znači „najlepša žena je došla“ i zaista je bila čuvena po svojoj lepoti ali i voljena u čitavom Egiptu. Ne zna se mnogo o njenom poreklu ni o njenim roditeljima. Postoji mnogo špekulacija i teorija, pa tako neki kažu da joj je majka Tiy dok drugi tvrde da je njen otac Tiy-in brat Aj. Pouzdano se zna da je on bio visoki funkcioner i da nikada nije javno priznao svoje očinstvo. Još uvek se ne zna ko je njena majka jer je odbačena teorija da je to Tiy.
Nefertiti postaje istorijska ličnost od udaje za Ahenatena. Ona mu je mnogo pomogla u nastojanjima da Egipat prevede na monoteističku veru. Ona i faraon su verovali u Atena, boga svetlosti i u čast njemu podigli novu prestonicu. Ahenaten je bio reformator i revulicionista jer se usudio preseliti prestonicu iz Tebe koja je bila vekovno sedište Egipta. Ovim činom je razbesneo mnoge a posebno sveštenike koji bi ostali „bez posla“ zbog te nove religije.
Tačan datum kada se Nefertiti udala za Akhenatona nije poznat. Pretpostavlja se da su imali šest ćerki. U četvrtoj godini svoje vladavine, Akhenaton je uveo veru u sunčani kolut Aton, a iste godine je počeo i da gradi novu prestonicu, Akhetaten, danas poznat pod imenom Amarna.
Tokom vladavine Nefertiti je promenila ime u Neferneferuaten-Nefertiti što znači najlepša u lepoti je Aten. Sa faraonom je živela u el-Amarni gde su održavane religiozni obredi posvećeni bogu Atenu. Sa Ahenatenom je imala šest kćeri ali nijednog sina. Imena kćeri su Meritaten, Meketaten, Ankhenspaaten, Neferneferuaten, Nefernerure i Sepetenre.
Smrt
Nakon što je Meketaten umrla po rođenju Nefertiti je nestala iz egipatske istorije (oko 1335 p.n.e) i smatrala se mrtvom. Moguće je da je pala u nemilost faraona ili da je ubijena od strane Anhetanovih protivnika. Do danas nije pronađena njena mumija već samo nekoliko komada nakita sa njenim imenom ispred grobnice Ahenatena. Moguće je da je sahranjena negde drugo jer se 2004 pojavilo novo otkriće. Naime pronađeno je nekoliko mumija u skrivenoj prostoriji jedne grobnice te se za jednu mumiju smatra da je „Najljepša od svih“. Nije objašnjeno zašto je ni kako dospela tu ni ko je preneo. Na mnoga pitanja nije odgovoreno ali teorija do danas nije osporena.
Postoji pretpostavka da je Nefertiti iznenadno preminula, i da je njen muž zabranio njeno pominjanje jer je bilo previše bolno za njega. Nefertiti se poslednji put pominje u četrnaestoj godini Akhenatonove vladavine.
Bista
Uvid u lepotu ove kraljice daje nam jedno od najpoznatijih egipatskih blaga – bista kraljice Nefertiti. Ovo je po oceni mnogih jedno od najsavršenijih umetničkih radova načinjenih pre nove ere. Bista se čuva u Egipatskom muzeju u Berlinu, Nemačka. Smatra se da je do danas preživela zato što je postojala greška u izradi i nikada nije bila izložena u hramu. Ovo su samo pretpostavke, jer je bista pronađena u radionici kipara sa oštećenjem levog uha.
Нефертити
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 5:40 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Prilagođen link)
Krupljanka
Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jan 04, 2010 8:57 pm
DESET NAJSEKSEPILNIJIH ŽENA U SVETSKOJ ISTORIJI
Prva na listi svih vremena je Žaklina Kenedi Onazis, druga je Kleopatra, a treća Marta Vašington
Razmišljajući o ulozi žene u istoriji često zaboravljamo na jedan vrlo značajan aspekt ženskog uticaja - seksepil. Retko ćete čuti da se istoričari spore ko je seksepilniji - Jelena Trojanska ili Kleopatra, Eva Peron ili Benazir Buto... Verovatno ni za koga neće biti otkrovenje ako kažemo da je ženska lepota najsnažnije oružje kojim se pametne žene vešto služe radi postizanja svojih ciljeva. Primera za to danas ima baš svuda, u svakom ofisu, svakoj kompaniji, svakoj sferi našeg života. Zato su u Selector njuzu odlučili da prouče i proanaliziraju put privlačnih žena koje su ostavile trag u svetskoj istoriji, i sačine rejting najseksepilnijih. Prilikom pravljenja rejtinga, rukovodili su se ne samo lepotom žena već i njihovim uticajem na tok svetske istorije i umove savremenika. Sve dame koje su izabrali neodvojivi su deo svetske kulture. Radi čistote eksperimenta isključili su animir-dame koje su zaradile ime na zabavljačkom polju, a one ionako najčešće figuriraju na svemogućim rejtinzima „naj-naj“. Žene koje su odabrali nisu se uzdale u vulgarne ukuse publike, niti su zavisile od društvenog priznanja, ali sa aspekta seksepila nije im ravna ni Šeron Stoun.
1. ŽAKLINA KENEDI ONAZIS
Izuzetna lepotica koja je postala poznata mnogo pre nego što je ušla u Belu kuću. Džeki O., kako su je iz milja nazivali Amerikanci, prvi put se pojavila pred javnošću 1947, i odmah je proglašena „Debitantkinjom godine“. Ne čudi što se uskoro za lepu, pametnu i elegantnu devojku iz dobre porodice zainteresovao čuveni ženoljubac Džon Kenedi. Prva dama Amerike Žaklin je postala kada je imala 31 godinu, što je maltene rekord u istoriji američkog instituta predsedničke vlasti. Obrazovana, inteligentna, prva dama sa spoljašnjošću modela. I kao takvu Amerika ju je zavolela na prvi pogled. Zahvaljujući ljubavi prema umetnosti i muzici, u Beloj kući je zavladala artistička, boemska atmosfera. Žaklin Kenedi i danas ostaje najseksepilnija prva dama Amerike.
2. KLEOPATRA
U poslednje vreme i istoričari, i obični ljudi, polemišu o lepoti Kleopatre. Da li je egipatska carica bila lepotica? Ako je verovati prikazima Kleopatre koji su sačuvani do naših dana, nosić joj i nije bio baš neki. U drevnom Egiptu pak izražajan nos smatrao se vrednošću, vernim znakom snažnog karaktera i nesalomive volje. Rimski istoričar Kasij Dio ovako je opisao Kleopatru: „Lepota njena nije imala ravnih, glas joj je bio umiljat i prodoran, a uz to, umela je da se nametne i nađe prilaz svakome.“ I kakve onda ima veze što joj nos nije bio baš neki, ako je Kleopatra umela da očara i pretvori u svoje robove najpoznatije muškarce velike imperije - Julija Cezara i Marka Antonija. Antonije se toliko pozabavio egipatskom caricom da je zaboravio na ženu iz uglednog roda, koja ga je strpljivo čekala u Rimu, pa je uzeo Kleopatru za ženu.
3. MARTA VAŠINGTON
Zahvaljujući trudu čitavog legiona istoričara, koordinatora muzeja i antropologa, utvrđeno je da prva dama Amerike, supruga predsednika Džordža Vašingtona, Marta Vašington, nije bila odvratna starica sa velikim podvaljkom, kakva je i prikazana na malom broju portreta. Ona je bila lepotica, i uz to još seksepilna lepotica! Uz pomoć savremenih kompjuterskih tehnologija, sačinjen je portret mis Vašington u mladosti. Kako se ispostavilo, ispod mreže bora i sala skrivala se dražesna brineta a la Helen Hant. Ne čudi zato što je Vašington pobio onoliko Engleza i forsirao Delaver - žurio je da se vrati kući gde ga je čekala prava američka seks bomba.
4. MATA HARI
Plesačica egzotičnih plesova ili, jednostavnije rečeno, striptizeta u Parizu iz vremena Prvog svetskog rata, Mata Hari je radila za obaveštajne službe dve neprijateljske države, to jest, bila je dvostruki agent. U Francusku se preselila iz rodne Holandije i brzo proslavila zahvaljujući izvođenju „neprimerenih“ plesova, raskalašnosti i želji da izloži golo telo što se početkom 20. veka retko sretalo. Pošto je u ratu Holandija zadržala neutralnost, Mata Hari kao njena državljanka mogla je slobodno da prelazi granice. Bila je ljubavnica mnogih visokih činova francuske armije toga vremena. Godine 1917. agenti francuske obaveštajne službe „presreli“ su saopštenje iz Nemačke, koje je sadržalo opis nemačkog agenta u Parizu koji je delovao pod šifrom N-21. Francuzi su ubrzo utvrdili da se pod tim imenom krije Mata Hari i osudili je na streljanje. Presuda je izvršena. U zloćama-špijunkama iz „Bondiane“ uvek postoji nešto opasno i privlačno, a Mata Hari je realna ličnost, što ju je činilo još privlačnijom.
5. PRINCEZA DAJANA
Poznata po svojoj tananoj lepoti, besprekornom ukusu, harizmatičnošću i dobroti, Dajana Spenser se proslavila u celom svetu zahvaljujući braku sa naslednikom britanskog prestola, princom od Velsa. Dajana je udahnula nov život temeljno natopljenoj naftalinom britanskoj aristokratiji. Njena elegantna odeća u kreaciji najpoznatijih svetskih modnih kreatora nije šuštala, kako je to bilo do tada uobičajeno kod aristokratkinja. Dajana važi za najfotografisaniju ličnost u svetu. Nažalost, uspeh reportera bio je i razlog njene tragične smrti. Prema rezultatima ankete koju je sproveo Bi-Bi-Si, Dajana se našla među troje najveličanstvenijih Britanaca svih vremena, ispred Čarlsa Darvina i Margaret Tačer. Iako je ona, naravno, seksepilnija od njih.
6. ELIZABETA I
Još u 17. veku, četiri stoleća do Pussycat Dolls, Elizabeta je uveravala sve: „Meni ne treba muškarac“. Za ruke kraljice-device „džapali“ su se najuticajniji monarsi tog vremena, među njima i ruski car Ivan Grozni, kao i predstavnici najpoznatijih aristokratskih porodica Evrope. Urođena uobraženost i maniri „nedodirljive“ bukvalno su muškarce dovodili do ludila, jer kao što se zna, zabranjeno voće - najslađe je voće, naročito ako uz to voće ide i carski tron. Govorkalo se da je Elizabeta I poslednji put odbila pretendenta kada je imala 48 godina, a pretendent je bio hercog Fransoa Anžujski, 22 godine mlađi od nje.
7. SUNJ ČIN LIN
Poznata u Kini kao „majka nacije“, Sunj Čin Lin je sebi osigurala mesto u istoriji dobrotvornim radom i aktivnom borbom za mir i internacionalizam. Kinezi su voleli njenu lepotu, elegantni stil, obrazovanost i pamet. Uzgred rečeno, obrazovanje je Sunj Čin Lin stekla u SAD, a početkom 20. veka time se mogao pohvaliti mali broj kineskih žena.Vrativši se u otadžbinu, ona je odbila da prihvati pripremljenu joj ulogu poslušne žene i dopustila sebi da javno kritikuje rad vlade među čijim su se članovima, pored ostalih, nalazili i njeni rođaci. Nakon dolaska komunističke partije na vlast napori Sunj Čin Lin su ocenjeni po zasluzi - kasnije je ona proglašena počasnim predsednikom Narodne Republike Kine.
8. MARIJA ANTOANETA
Sa 14 godina Marija Antoaneta bila je udata za 16-godišnjeg francuskog kralja Luja XVI. Taj brak je bio sklopljen isključivo iz političkih motiva. Mlađana zlatokosa i plavooka austrijska princeza obožavala je modu, balove i udvaranje, pa je veoma brzo osvojila ljubav Francuza. Mlada kraljica važila je za izuzetno moralnu osobu, bila je obdarena muzikom i rado je pomagala svima ko joj se obraćao za pomoć. Sem tih čisto ženskih kvaliteta, Marija Antoaneta je imala i podosta odlika muškog karaktera - obožavala je jahanje, hazardne igre i izvanredno se osećala u muškom društvu. Rečju, Luj XVI je imao sreće, šteta je samo što su njega zanimale sasvim druge lepote. Ne čudi što je kraljeva reputacija iznedrila i glasine o mnogobrojnim romansama kraljice, kako sa muškarcima, tako i sa ženama. Prema tome, Marija Antoaneta je jedna od najskandaloznijih žena na našem spisku.
9. ŽANA D’ARK
Postoji nešto neodoljivo seksepilno u toj seoskoj francuskoj devojci, koja je na bojnom polju naterala na beg hiljade muškaraca. Zamislite je u šljaštećim oklopima... Zar to nije fetiš? A Žana je rasla na običnoj seoskoj farmi, samo u neobično vreme, u periodu stogodišnjeg rata između Francuske i Engleske. Sa 12 godina su joj se desila prva priviđenja, javili su joj se sveci koji su naredili da se isteraju okupatori Englezi sa francuske zemlje. Sa 16 godina Žana je predvodila vojne snage Francuza i pobedila u nekoliko važnih bitaka, što je rezultiralo snažnim slabljenjem Engleza, koji su dotad bili superiorniji. Žana je bila prinuđena da nosi mušku odeću i kratko se šiša, kako muškarci koji je okružuju u njoj ne bi videli ženu, to jest, seksualni objekat. Bez obzira na omanju visinu, potpuno ratno neiskustvo i nežni uzrast, Žana je uspela da povede za sobom čitavu armiju i ubedi u pobedu Francuske duplo starije od sebe iskusne vojnike.
10. ŠARLOTA BRONTE
Prošlost najstarije od triju sestara Bronte, koje su ostavile primetan trag u engleskoj literaturi, obavijena je tajnom. Književni kritičari uveravaju da je Šarlota bila previše vezana za oca, parohijskog sveštenika, koji se nije bavio vaspitavanjem dece (Šarlotina majka je umrla rano) i nikada nije prema njima gajio naročito topla osećanja. Najpoznatiji roman Šarlote Bronte „Džejn Ejr“ učinio ju je znamenitom u krugu britanske aristokratije i postao pravi manifest feminizma za nekoliko generacija žena. Bez obzira na popularnost, Šarlota je vodila ujednačeni način života, dajući prednost čitanju knjiga umesto bučnom veselju. Zamislite da vam Šarlota čita svoj roman naglas uz svetlost sveće... Zar to ne bi bilo seksepilno?
Poslednji put izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 6:02 pm, izmenio ukupno 2 puta (Razlog : Zamena slika)
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Sub Jan 30, 2010 10:25 pm
Беназир Буто
21. јун 1953. — 27. децембар 2007
Беназир Буто (синди: بینظیر ڀھٽو ) (урду: بینظیر بھٹو) је била прва жена на челу једне постколонијалне муслиманске државе. Харизматична госпођа Буто је изабрана за премијера Пакистана 1988, али ју је након 20 месеци уз подршку војске сменио председник, Гулам Ишак Кан, искористивши Осми амандман устава да распусти парламент и распише нове изборе. Беназир Буто је поново изабрана 1993, али ју је три године касније разрешио тадашњи председник Фарук Легари, услед разних корупционих скандала. Године 2006, на захтев владе Пакистана, Интерпол је издао налог за хапшење ње и њеног мужа. Беназир Буто има двојно држављанство, пакистанско и британско.
У октобру 2007, пакистанске власти су повукле оптужбе против Беназир Буто, и она се 18. октобра вратила у Пакистан. Већ сутрадан су у Карачију на митингу добродошлице поводом њеног повратка постављене две бомбе које су усмртиле преко стотину људи. Буто није повређена у нападу. Дана 27. децембра изведен је други антентат на скупу у Равалпиндију и овај пут атентатор је успео да смртно рани Беназир Буто током пуцњаве. Умрла је истог дана у болници у Равалпиндију.
Poslednji izmenio ZoxZoja dana Čet Nov 20, 2014 6:05 pm, izmenjeno ukupno 1 puta (Razlog : Zamena slike)
doctorr67 NR .1 foruma
Location : Singidunum Humor : Onaj koji napravi gresku, a ne ispravi je - cini i drugu gresku!! Datum upisa : 20.12.2007
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Sub Jan 30, 2010 10:47 pm
Вукица Митровић
Рођена је 28. децембра1912. године у Светом Стефану, код Будве. Основну школу је похађала у Светом Стефану и Котору, а два разреда учитељске школе на Цетињу, коју је 1932. морала прекинути због болести и преласка родитеља у Београд. Због тешког материјалног стања у породици, није могла да настави школовање, већ се запослила, најпре као дактилограф у једном приватном бироу, а затим као текстилни радник у Београдској текстилној индустрији. Партијски рад [уреди]
Одмах, пошто се запослила, укључила се у рад синдикалне организације текстилаца. Октобра 1933. године примљена је у Комунистичку партију Југославије. У партиској ћелији, којој је припадала, ангажовала се око излажења партијског листа "Комунист". Године 1934. радила је у техници Обласног комитета КПЈ за Србију и била је главна веза између партијске штампарије "Комуниста“ и Благоја Паровића, инструктора ЦК КПЈ у Београду, и Драгутина Чолића, тадашњег секретара Обласног комитета КПЈ за Србију. У великој полицијској провали, 14. априла1935. године, била је ухапшена и у београдском затвору "Главњачи", мучењима, да би агентима одала штампарију "Комуниста“ и другове с којима је сарађивала. Издржала је полицијску тортуру без иједне речи признања, па је на суђењу ослобођена због недостатка доказа. Наставила је да ради у техници Месног комитета КПЈ за Београд. Била је тиха и радна, скромна, конспиративна, сталожена и увек поуздана, па су јој другови дали надимак "Шуња“, као врсном илегалном раднику који је стизао свуда. У хапшењима током 1935. и 1936. године полиција је ухапсила многе комунисте, због чега је партијска организација у Београду, била знатно ослабљена. Заједно с комунистима који нису били ухапшени, Вукица је радила на омасовљавању и учвршћивању београдских партијских организација. У пролеће 1936. године била је изабрана за члана Управе у Синдикату текстилаца. Марта 1937. је постала секретар Месног комитета КПЈ за Београд, а од маја 1937. и члан новоформираног Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Поред рада у Београду, понајвише међу текстилним радницима на Карабурми, по задатку Покрајинског комитета одлазила је повремено у Ниш и Ваљево. Као и остали чланови ПК КПЈ за Србију, и Вукица је учествовала у свим акцијама које је Партија водила по линији Народног фронта, посебно на окупљању радничке омладине и жена-радница у борби против фашизма. Њеном заслугом, Партија је међу текстилним радницима на Карабурми створила снажно партијско језгро, које је успешно водило тарифне покрете, штрајкове и разне политичке акције. Један је од организатора штрајка текстилаца у Београду, крајем 1937. и почетком 1938. године. Исте године поново је кратко време у затвору, па је затим прешла у илегалност. Вукица је била међу организаторима великих демонстрација од 14. децембра1939. године. На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију изабрана је за члана Секретаријата ПК КПЈ за Србију. Народноослободилачка борба [уреди]
После капитулације Краљевине Југославије, радила је у Београду на организовању оружане борбе против окупатора. Непосредно је учествовала у организовању и извођењу низа борбених акција у Београду. По задатку ПК, одржавала је и везу с Јанком Јанковићем у Специјалној полицији, а с мајком Милоша Матијевића организовала је слање хране, упутстава и других директива похапшеним комунистима у Специјалној полицији. Поред задатака у Месном комитету КПЈ за Београд и Покрајинском комитету КПЈ за Србију, била је задужена и за политички рад и организовање рејонских комитета Партије у Београду. Идући на састанак Месног комитета заједно са Давидом Пајићем, 1. октобра1941. године, у сукобу с полицијом тешко је рањена и ухваћена, а Давид Пајић убијен. Пошто је полиција знала да у рукама има истакнутог партијског активисту, покушала је да је сломи применивши сва средства тортуре, али су записници са саслушања Вукице Митровић у Специјалној полицији и Гестапоу остали - празни. Осуђена је на смрт, и 16. децембра пребачена је на Бањицу, а већ 17. децембра1941. стрељана с групом комуниста. На стрељање су је изнели на носилима, онако како је и донесена на Бањицу, јер су јој ноге биле поломљене. За народног хероја проглашена је 9. маја1945. године.
Poslednji izmenio doctorr67 dana Sub Jan 30, 2010 11:02 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Danubius Čuvar Vatre
Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Sep 19, 2010 6:27 pm
Jovanka Broz
Rodjena 07.decembra 1924 god. u selu Pecani u Lici. Sa 17. godina prikljucila se partizanskom pokretu i postala pripadnica Seste licke divizije.U tadasnjoj partizanskoj vojsci,postala je najmladja zena sa cinom - dogurala je do cina majora. 1945 god.rasporedjena je u Marsalat, kao higijenicarka i vec 1951 god. postala gospodja Broz,prva dama tadasnje SFRJ. Iz seljacke porodice vinula se u zvezde,morala je da uci bonton i protokol,ali izuzetno brzo je savladavala "gradivo".Optuzivali su je da zeli vlast,da veruje kako ce posle Titove smrti upravo ona biti sef drzave. Bila je optuzivana da je sovjetski spijun, za odrzavanje drzavne tajne, za postavljanje i smenjivanje najvisih funkcionera, ucestvovanju u zaveri protiv Aleksandra Rankovica, planiranje drzavnog udara ...
Posle Titove smrti oduzeli su joj bukvalno sve,godinama je bila u kucnom pritvoru, bez licnih dokumenata,od tada zivi povuceno ... Danas Jovanka ima 84 godine, skriva se od ociju javnosti intervijue retko daje.Ovih dana su joj "svečano uručili" ličnu kartu i putnu ispravu. Sramota !
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:09 pm
Marija Antoaneta
Marija Antoaneta (fr. Marie Antoinette; rođena 2. novembra 1755. godine u Beču, a pogubljena na giljotini 16. oktobra 1793. u Parizu) je bila ćerka carice Marije Terezije, žena Luja XVI.
Brak 14-godišnje Marije Antoanete i 16-godišnjeg Luja XVI, unuka francuskog kralja je sklopljen 16. maja 1770. godine. To je bilo spajanje dve najveće evropske porodice Habzburga i Burbona. Po dolasku u Pariz 1773. godine Marija Antoaneta je primljena sa velikim simpatijama od građana prestonice. Ipak posle nekog vremena postala je sinonim za rasipništvo što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu koji ju je optuživao za finansijsku krizu države. Prvih godina Francuske revolucije tražila je pomoć Austrije za njeno gušenje. Uhapšena je 1792. godine posle neuspešnog bekstva sa kraljem u Belgiju i optužena za izdaju, pa joj je odrubljena glava.
Detinjstvo i mladost
Marija Antoaneta rođena je u Beču u palati Hofburg, kao petnaesto dete i jedanaesta ćerka Franca I Stefana i carice Marije Terezije. Dvorski službenik je opisao bebu Antoanetu kao „malu, ali potpuno zdravu nadvojvotkinju“[1]. Sestre Marije Antoanete udale su se za razne kraljeve po Evropi. Marija Amalija se udala za princa od Parme, njena sestra Marija Karolina za kralja Ferdinanda od Napulja, Marija Kristina je zajedno sa svojim suprugom knezom Albertom od Saksonije bila regent austrijske Holandije. Ahenski sporazum potpisan je 1748. značio je da su Austrija i Francuska privele kraju oko 150 godina neprekidnih sukoba. Dve zemlje su postale saveznici za vreme Sedmogodišnjeg rata (1756—1763). Da bi se očuvao savez Austrije i Francuske, francuskom kralju Luju XV su predložili da se njegov unuk oženi jednom od kćerki Marije Terezije. Prvo su starije sestre Marije Antoanete bile određene za to venčanje, ali su umrle od velikih boginja (Johana Gabrijela je umrla 1762, a Marija Jozefa 1767), tako da je došao red na Mariju Antoanetu. Nakon dugih pregovora francuski kralj je 1769. zaprosio Mariju Antoanetu za svog unuka. Kada je potpisan ugovor o venčanju Marija Terezija je shvatila da njena ćerka slabo zna francuski jezik i francuske običaje. Zbog toga je mnogo tutora dobilo zadatak da mladu Mariju Antoanetu pripreme za ulogu buduće kraljice Francuske.
Put i dolazak u Francusku
Mladi prestolonaslednik Luj Avgust ( Luj XVI) suočavao se i sa mržnjom madam di Bari, ljubavnicom kralja Luja XV. Di Bari je bila kurtizana, koja se uzdigla do statusa plemkinje. Pošto je Marija Antoaneta prezirala takve žene, Di Bari je okrenula je kralja Luja XV protiv Marije Antoanete kojekavim spletkama i intrigama, međutim, nakon kraljeve smrti izbačena je sa dvora.
Dnevni život Marije Antoanete nije bio mnogo zanimljiv. Svakog jutra su joj pomagale sobarice i služavke da ustane iz kreveta i da se obuče. Hijerarhija je postojala i među poslugom, tako da su samo služavke najvišeg ranga mogle sređivati kosu Marije Antoanete. Za razliku od austrijskog dvora ručkovi na francuskom dvoru su bili javni i mogao je prisustvovati svako ko je bio pristojno obučen. Marija Antoaneta se žalila svojoj majci u pismima da mora da pere ruke i uređuje se pred celim svetom.
Bila je melanholična i osećala je veliku nostalgiju za kućom - austrijskim dvorom. Posebno joj je nedostajalo društvo njene sestre Marije Karoline. Na francuskom dvoru jedina prijateljica joj je bila princeza Tereza de Lambal. Politika je nije zanimala, što se odrazilo velikim nezadovoljstvom na austrijskom dvoru, jer se od nje očekivalo da na francuskom dvoru ojača austrijski uticaj, a ona nije ništa činila po tom pitanju.
Kralj Luj XV je umro od velikih boginja 10. maja 1774, te su Luj XVI i njegova supruga Marija Antoaneta, koja je tada imala 19 godina, stupili su na francuski presto. Marija Antoaneta je otputovala sa četrnaest kočija i pratnjom u Francusku. Na granici Francuske i Nemačke 7. maja 1770. od nje je zatraženo da u simboličnom gestu odricanja austrijske nacionalnosti, ostavi svu svoju odeću, sve što poseduje, sluge i prijatelje. Posle dugih pregovora dopušteno joj je da zadrži psa. Obukli su je u francusku odeću i odvezli u Strazbur, gde se održavala velika svečanost u njenu čast. Nekoliko dana kasnije krenuli su prema Versaju. Mariju je u Versaju dočekao francuski kralj Luj XV i ostali članovi kraljevske porodice. Njen budući suprug, prestolonaslednik francuskog prestola (dofen Luj Avgust)i budući kralj Francuske Luj XVI, bio je mlad, stidljiv momak, godinu dana stariji od nje.
Venčanje je održano nekoliko dana nakon dolaska Marije Antoanete, 16. maja 1770. Pred venčanje Marija Antoaneta je dobila veliku kolekciju dijamanata koji su tradicionalno pripadali francuskoj kruni i koja je bila procenjena na oko 2 miliona livri. U toj kolekciji je bila dijamantska ogrlica koja je ranije pripadala Ani Austrijskoj, kao i nešto od nakita koji je pripadao kraljici Mariji Škotskoj i Katarini Mediči. Svečanom prijemu prisustvovalo je oko 1.000 zvanica. Dvor je nakon toga ispratio mlade u bračnu postelju, koju je blagoslovio nadbiskup od Remsa. Međutim mladi nisu konzumirali brak ni te večeri ni mnogo godina nakon toga.
Život na dvoru
Mladi prestolonaslednik Luj Avgust ( Luj XVI) suočavao se i sa mržnjom madam di Bari, ljubavnicom kralja Luja XV. Di Bari je bila kurtizana, koja se uzdigla do statusa plemkinje. Pošto je Marija Antoaneta prezirala takve žene, Di Bari je okrenula je kralja Luja XV protiv Marije Antoanete kojekavim spletkama i intrigama, međutim, nakon kraljeve smrti izbačena je sa dvora.
Dnevni život Marije Antoanete nije bio mnogo zanimljiv. Svakog jutra su joj pomagale sobarice i služavke da ustane iz kreveta i da se obuče. Hijerarhija je postojala i među poslugom, tako da su samo služavke najvišeg ranga mogle sređivati kosu Marije Antoanete. Za razliku od austrijskog dvora ručkovi na francuskom dvoru su bili javni i mogao je prisustvovati svako ko je bio pristojno obučen. Marija Antoaneta se žalila svojoj majci u pismima da mora da pere ruke i uređuje se pred celim svetom.
Bila je melanholična i osećala je veliku nostalgiju za kućom - austrijskim dvorom. Posebno joj je nedostajalo društvo njene sestre Marije Karoline. Na francuskom dvoru jedina prijateljica joj je bila princeza Tereza de Lambal. Politika je nije zanimala, što se odrazilo velikim nezadovoljstvom na austrijskom dvoru, jer se od nje očekivalo da na francuskom dvoru ojača austrijski uticaj, a ona nije ništa činila po tom pitanju.
Kralj Luj XV je umro od velikih boginja 10. maja 1774, te su Luj XVI i njegova supruga Marija Antoaneta, koja je tada imala 19 godina, stupili su na francuski presto.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:10 pm
Majka Tereza
Majka Tereza rođena je 27. augusta 1910. kao Agnes Gonxha Bojaxhio u Skopju. Skopje je tada pripadalo Kraljevstvu Slovenaca, Hrvata i Srba. Danas je Skopje glavni grad samostalne Republike Makedonije. Gonxha (jezgro cvijeta) odrasala je u dobrostojećoj albansko-katoličkoj porodici. Roditelji su je odgojili na vrlo religiozan način. Kada joj je bilo deset godina, njen otac je iznenada umro, nakon čega se ona još više posvetila vjeri. Već sa 12 godina ona se odlučila za opatički život. Njena želja se održla, tako da je sa 18 godina molila da je prime u red Loreto.
Ovaj red i njegovi mnogobrojni članovi angažirali su se u Bengalu/Indija i to posebno u školstvu. Ona, ipak, nije odmah mogla početi sa radom u Indiji, već je pozvana u centralu Loreto reda u Irsku. 28. seprembra 1928. godine ona je napustila Skopje i krenula u Irsku. Već nakon dva mjeseca bilo joj je dozvoljeno da ispuni svoju želju i da se priljuči Loreto-redu u Bengalu. U Kalkuti je položila svoj prvi zavjet. Nakon toga je 17 godina bila zaposlena u školi Svete Marije u Kalkuti, nakon čega je imenovana direktoricom.
U toku jedne od mnogobrojnih vožnji 1946. godine kroz Kalkutu, milionski grad, ona je osjetila Božiji poziv da pomogne siromašnima. Tek dvije godine kasnije dobila je dozvolu da napusti svoj red. Tereza je bila eksklauzirana, što znači da je dobila dozvolu da napusti red, ali se nije morala odreći svog opatičkog statusa. Od tada je Tereza živjela među najsiromašnijima od svih sitomašnih u tzv. Slums u Kalkuti. Portret o Majci Terezi objavljen u Magazinu LIFE, donio joj je nadimak "Svetica dobra".
1949. godine ona je postala Indijka i 1950. osnovala je red "Misionari ljubavi prema bližnjem svom". Članovi ovog reda morali su se obavezati na nesklapanje braka, na siromaštvo i na posluh. Kasnije je red priznao i Papa, te ga je kontrolirao. Tereza se sa članovima svog reda brinula, prije svega, o umirućima, siročadima i bolesnima. Njen specijalni angažman pored toga bila je briga i o oboljelima od lepre. Danas preko 3000 sestara i 500 braće u preko 100 zemalja svijeta pripadaju redu Majke Tereze. Za njen nesebični rad dobila je mnogobrojne nagrade. Najznačajnija od njih je svakako Nobelova nagrada za mir 1979. godine. [do govora na dodjeli Nobelove nagrade].
Njeni suradnici često nisu imali nikakvo ili su imali manjkavo medicinsko znanje, na šta je ona odvraćala: "U vjerovanju nije važan uspjeh, nego vjernost." Pored priznanja koja je dobivala širom svijeta, bila je i kritizirana zbog svog konzervativnog shvatanja svijeta. Tako je u politici mnogih zemalja koja se ticala prava na abortus vidjela najveću prijetnju svjetskom miru". Kada je u Irskoj trebalo biti provedeno glasanje o legalizaciji abortusa, ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije.
Nekoliko dana nakon smrti Princeze Dajane, koju je jako žalila, umrla je i majka Tereza, 5. septembra 1997. godine. Sahranjena je u Kalkuti uz prisustvo mnogobrojnih članova svjetske javnosti.
Govor na dodjeli Nobelove nagrade za mir, 10.12.1979. Oslo, Norveška: http://www.dadalos.org/BiH/Vorbilder...nobelpreis.htm
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:11 pm
Afrodita
(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)
Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najvišeg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar.
Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.
Budući da ljubav u zivotu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio.
Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojažljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo.
Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.
Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, žena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje.
Pod Agamemnonovim vođstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:14 pm
Madam Pompadur
Madam Pompadour, Jeanne Antoinette Poisson, je rođena 29. 12. 1721. u imućnoj obitelji u Parizu te je za to vrijeme bila dobro obrazovana. Odgojio ju je majčin ljubavnik Lenormand de Tournehem, koji joj je zapravo bio i otac. On joj je dao moderno obrazovanje, određujući je unaprijed za njenu ulogu. Udala se u 20-oj godini za njegovog nećaka Lenormanda d'Etiolesa. Četiri godine kasnije (1745.) upoznala se sa Lujem XV. na maskenbalu. Nedugo nakon toga ostavila je svoga muža i preselila se u Versailles da bi postala ljubavnica kralja Luja XV. ( kojemu je redovito pravila salatu od naribanog celera) . Izgradio je poseban stan za nju sa tajnim stubištem koje je vodilo direktno k njemu. Kada je Pompador stigla na dvor Versailles ( koji je bio izgrađen 1700. uz pomoć 36000 ljudi ) svaki aspekt života na njemu je bio određen strogim vodom koji je Luja dosađivao i sputavao. Madam Pompadour je bila samostalna žena koja je obožavala umjetnost i politiku. Stvorila je sudnice umjetnicima, piscima i glumcima, pa je tako svačije živote učinila zanimljivijima. Bila je kraljeva ljubavnica punih 5 godina, ali je i nakon toga ostala njegova povjerenica, te je često donosila odluke u njegovo ime. Nametnula je svoju apsolutnu vlast. Pošlo joj je za rukom da omete Richelieuovu protuhasburšku politiku, te da poveže Francusku s Austrijom, što je Francusku uvelo u sedmogodišnji rat koji je trajao od 1756. do 1763. Pomagala je Voltaireu, Montesquieu, Diderotu i enciklopedistima. Pod njihovim utjecajem je slijedila njihovu kulturu i ideje. Često su je uspoređivali s najboljima političarima u ono vrijeme. Bila je inteligentna i jako sposobna žena. Poticala je kraljev interes u arhitekturu i umjetnost, te je bila u mogućnosti dodijeliti velike svote kraljevog novca umjetnostima. Od slikara je najviše voljela Bouchera koji je ujedno bio jedan od njezinih štićenika. Nazivali su je i zaštitnicom slobodoumnih mislilaca. Poticala je dekorativne umjetnosti, uključujući i tvornicu porculana u Sevresu koja je u to vrijeme proizvodila najbolji porculan. Određivala je trendove svoga vremena, što je bilo očigledno u njenome stanu, po kojemu su bili uređeni i mnogi drugi. Voljela je svijetle boje, osobito rozu i zelenu, te malo i sitno pokućstvo. Stvorila je jednostavniji, ženstveniji stil, kojeg je Luj XV. ukrašavajući u cvjetnom Rokoko stilu često nazivao '' Pompadour stil''. Taj je stil sličan stilu kraljice Anne u Engleskoj, samo što je komforniji i softiciraniji. Svojim silnim rasipništvom ( za nju je u 19 godina potrošeno oko 37 milijuna livra) pridonijela je općoj krizi monarhije u XVIII. stoljeću. Nakon bitke kod Rosbaha 1775. izjavila je.. poslije nas potop ( Apres nous le deluge)! Izreka je prihvaćena I koristi se kao primjer neodgovornog života koji prvenstveno vodi računa o ispunjavanju trenutnih zadovoljstava. Isto tako je izjavila i da je šampanjac jedino vino nakon kojega žena ostaje lijepa. Umrla je od tuberkuloze, ali se tada još nije znalo da je ta bolest zarazna, pa je do kraja svoga života živjela normalnim životom. Nakon smrti 1764. narod joj je spjevao ovakav epitaf: "Ovdje počiva ona koja je 15 godina bila djevica, 20 godina bludnica i 7 godina svodnica."
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:16 pm
ROSA LUXEMBURG 1871. - 1919.
Vođa ljevice u poljskom i njemačkom radničkom pokretu i njena istaknuta pobornica u Drugoj Internacionali te jedna od utemeljitelja Komunističke stranke Njemačke. Rosa Luxemburg rođena je 5. ožujka 1871. godine u mjestu Zamošć u Poljskoj (danas u Rusiji), školovala se u Varšavi gdje je postala aktivna u političkim krugovima. Zajedno s J. Marchlewskim izdavala je 1893. godine list Sprawa robotnicza (Prava radnika) i sudjelovala u osnivanju Socijaldemokratske stranke Poljske.
Pobijajući nacionalističke tendencije Poljske socijalističke partije (PPS) istupala je kao protivnik parole pravo naroda na samoodređenje smatrajući kako razvitak velikih kapitalističkih država i imperijalizam čine to pravo iluzornim za male narode.
Kao studentica varšavskog sveučilišta ulazi u ilegalnu poljsku političku stranku Proleterijat. Kada je ta organizacija razbijena ona bježi u Švicarsku (1889.) jer joj prijeti uhićenje zbog njenih političkih aktivnosti. Završava školovanje na sveučilištu u Zürichu gdje studira prirodne znanosti i političku ekonomiju te brani doktorsku disertaciju Industrijski razvitak Poljske (1897.). Godine 1898. emigrira u Njemačku, gdje je dobila državljnstvo nakon što se udala za njemačkog radnika i učlanila se u njemačku Socijaldemokratsku stranku (SPD), tada vodeću svjetsku organizaciju socijalista. Također surađuje u glasilu SPD-a Neue Zeit (Novo vrijeme). U to doba među prvima ustaje protiv Bernsteinove revizije Marxova učenja nizom članaka u Leipziger Volkszeitung pod naslovom Sozialreform oder Revolution? (Socijalna reforma ili revolucija?).
Za vrijeme Ruske revolucije 1905. godine Rosa Luxemburg ilegalno odlazi u Varšavu kako bi sudjelovala u borbi i tada je zarobljena. Nakon što je puštena iz zatvora (u kojem se teško razboljela) uz kauciju napušta Varšavu i odlazi u Njemačku. U Njemačkoj je predavala u SPD-ovoj školu u Berlinu (1907. - 1914.). Godine 1907. sudjeluje na V. kongresu RSDRP (Ruske Socijaldemokratske radničke partije) u Londonu. Na tom kongresu podržala je boljševike iako je ranije podržavala menjševike. Istovremeno piše djelo Akumulacija kapitala koje će biti objavljeno 1913. godine.
Nakon izbijanja 1. svjetskog rata (u kolovozu 1914.) njemački socijaldemokrati glasali su za ratne kredite. Rosa Luxemburg ogorčena takvim potezom socijaldemokrata njemačku je socijaldemokraciju nazvala smrdljivim lešem. Potom, kao reakcija na takav potez njemačkih socijaldemorkata, zajedno s njemačkim socijalistima Karlom Liebknechtom, F. Mehringom, Klarom Zetkin i drugima formira revolucionaru frakciju unutar SPD, koja se prvotno zvala Internacionala, a kasnije postaje poznata pod imenom Spartakovci (Spartakusbund). Zbog svog veoma jasnog protivljenja ratu ponovo je 1915. godine u zatvoru.
U zatvoru piše brošuru Die Krise der Sozialdemokratie (Kriza socijaldemokracije; izašla pod pseudonimom Junius). Kako je krajem siječnja 1916. puštena iz zatvora svim se snagama posvećuje proturatnim akcijama. Ponovo je stoga u zatvoru, ovaj put je uhićena u srpnju iste godine. U zatvoru ostaje do studenong 1918. godine.
Po izlasku iz zatvora pomaže da se Spartakovci transformiraju u Komunističku stranku Njemačke. U siječnju 1919. Spartakovci dižu ustanak protiv vlade, a u njemu sudjeluje i Rosa Luxemburg. No, nakon gušenja ustanka uhićena je zajedno s K. Liebknechtom. Njemački vojnici pogubili su ih 15. siječnja 1919. godine.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:18 pm
VIRDZINIJA VULF
(London,25. januar 1882. - reka Uz kod Rodmela, 28. mart 1941.)
Engleska književnica, jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike.
Rođenu u uglednoj viktorijanskoj intelektualistički nastrojenoj porodici Stephen, Adelaidu Virdžiniju Stiven odgajali su uglavnom privatni učitelji. Nakon smrti oca Leslija Stivena, poznatog književnog kritičara i izdavača, seli se sa sestrom Vanesom u Blumzburi, područje srednjeg Londona koje je, u tokom vremena (a najviše u međuratnom periodu) postalo okupljalište jednog sloja britanske inteligencije. Godine 1912. Virdžinija se udaje za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Leonarda Vulfa.
Uskoro objavljuje svoj prvi roman, ''The Voyage Out'', 1915., koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i vidova izraza: lirski pristup zbilji i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske (posebno ženske) psihe. Otprilike iz toga doba datiraju prvi snažniji nervni slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i koji su bili i uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije Virdžinija Vulf i njen suprug osnivaju ''Hogart Pres'', nezavisno izdavačko udruženje koja je trebala da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca.
Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina epikurejskog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera - Virdžinija Vulf u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna: gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku, a čitava radnja se vrti oko tog događaja; u ''Ka svetioniku'' je opisan izlet gđe Remzi s brojnom porodicom, kao i krativni napor slikarke Lili Brisko; ''Talasi'' su zbirka lirskih solilokvijuma šestoro prijatelja. Pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.
Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 70-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: s jedne se strane pojavljuju, faktografski zasnovana, lamentiranja o zapostavljenosti žena i njihovoj onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima; s druge strane pal Vulfova insistira da je ''ženska'', kao i ''muška'' umetnost zapravo androgina, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol. Ovde je Virdžinija Vulf pokazala mešavinu zrele kritičnosti i naivnosti: izrazito maskulini autori kao Melvile ili Fokner teško da se mogu utrpati u koš dvopolnog pogleda. S druge strane, Virdžinija Vulf je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost ''ženske sudbine'', koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju.
Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman ''Godine'', 1937. (ne baš uspelo delo), te poslednje veliko ostvarenje, roman ''Između činova'', 1941. godine. Opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme: rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik; seksualna ambivalencija i, najvažnije - meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije.
Mučena napadima duševne bolesti (slušne i vizuelne halucinacije, duboka depresija), koji su još pojačani izbijanjem 2. svetskog rata, Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu.
Ocena dela Virdžinije Vulf nije laka zbog više činilaca, a najvažniji su politički i društveni: njeni su romani i kritički tekstovi doživeli snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana kao snobovska plava čarapa, a njen fikcionalni svet kao sredstvo zadovoljavanja sopstvene egocentrične senzibilnosti bez većeg opšteljudskog značaja. Klatno se zanjihalo u suprotnom smeru u 70-im, kada je na talasu feminizma ponovo potvrđena kao velika književnica, no uglavnom kao preteča feminističke ideologije. Posle svih poricanja i uzdizanja, izgleda da je postignut kakav-takav konsenzus: Virdžinija Vulf nije među najvećima, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka, dosega ostvarenja većeg od, recimo, Hemingveja ili Pasternaka (uz napomenu da su svaka ovakva upoređenja nužno sporna). Kao ''najengleskiji'' engleski moderni pisac, ostavila je nesporna remek-dela u nekoliko romana, dve ili tri knjige kritika i eseja, te u velikom dnevniku (''Dnevnici'', izdato 1977.- 1984. u 5 svezaka)
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:19 pm
ATINA (ATHENA),boginja mudrosti
Nakon pobede,koju su odneli bogovi sa Olimpa u Titanomahiji, Zevs je obljubio Metidu,kćerku Okeana i Tetije.Tada su mu,Uran i Gea saopštili da će se iz te veze,prvo roditi Atina,koja će mu biti slična po hrabrosti i mudrosti,a kasnije,i sin,koji će ga nadmašiti po sposobnostima,tako da je postojala opasnost da ga,jednog dana,svrgne sa prestola.Da bi izbegao takav događaj,Zevs je progutao Metidu.Međutim,približavao se čas Atininog rođenja,pa je Zevs naredio Prometeju,da mu svojom sekirom otvori lobanju. Tada su,svi,zaprepašćei i izneneđeni,ugledali kako iz Zevsove glave iskače naoružana Atina,mašući svojim kopljem.Nova boginja je,pridruživši se ocu tokom Gigamahije,uspela da pobedi Enhelada, koga je oborila na zemlju,a zatim bacila na njega celu Siciliju,koja ga je prekrila.Iako je bila boginja rata,ona nije bila ratnički raspoložena.Bila je mudra,pametna,i oduvek je pomagale heroje,Perseja,Ahileja,Odiseja i mnoge druge,a ljubav koju je prema njima osećala nije podrazumevala ništa erosko.Atina ja,isto kao i Artemida,odlučila da u brak ne stupi čak na sa bogom,već da zauvek ostane devica.Prema predanju,postoji priča o svojevremenoj svađi između Posejdona i Atine, oko grada Atine. Da bi rešili spor,odlučili su da oboje poklone gradu po nešto,a da u sporu,pobedu odnese onaj čiji poklon,prema mišljenju ostalih bogova,potrebniji i dragoceniji.Tada je Posejdon udario svojim trozupcem o stenje Akropolja i odmah je potekla voda.Zatim je Atina udarila nogom o zemlju,a na tom mestu izniklo je maslinovo drvo,prvo na svetu,blagoslovljena biljka koja je simboj mira od davnih vremena.Od tada,kada su bogovi presudili u njenu korist,grad Atina nosi njeno ime i pod njenom je zaštitom.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:20 pm
Pokahontas (1595 - 21. mart 1617), indijanska princeza.
Pravo ime joj je bilo Matoaka što na jeziku njenog naroda znači mala čigra. Ušla u istoriju zahvaljujući tome što je rizikujući svoj život 1609. spasla život engleskog kapetana Džona Smita. Rođena je 1595. u plemenu Pouhatan Algonkin Indijanaca, koje je živelo na prostoru današnje Virdžinije. Kada je imala 13 godina srela je kapetana Džona Smita koji kao engleski kolonizator ubrzo biva zarobljen u ratu koji su Indijanci vodili protiv belaca. Kada je došao trenutak da bude pogubljen, spustivši glavu na njegove ruke spasla ga je sigurne smrti. Ljubav izmeđi njih dvoje je kratko trajala jer se 27-godišnji kapetan Smit morao vratiti u Englesku gde su ga čekali žena i sin. 1614. Pokahontas je oteo brodom Semjuel Argal i držao kao taoca dok ne bude oslobođen i poslednji engleski kolonizator. Za vreme putovanja brodom u nju se zaljubljuje član ekspedicije Džon Rolf (prvi doneo duvan u Evropu) sa kojim sklapa brak u Džejmstaunu 1614. i iznenada se razbolela 1617. i umrla u 22. godini, sahranjena u Engleskoj, gde je poslednji put videla Džona Smita. Bila je inspiracija mnogih slikara, scenarija za filmove .
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:23 pm
EVITA PERON
Iako je proslo gotovo pola vijeka od smrti supruge argentinskog predsjednika Huana Perona, Argentinci se jos nadaju da ce Vatikan jednog dana proglasiti Evitu Peron sveticom. Siromasna djevojka iz Los Toldosa, rodjena 1920. silno je zeljela da uspije u zivotu, da pobjegne iz bijede u kojoj je odrasla i postane neko. Kasnije je,u Buenos Airesu, radeci kao spikerka na radiju upoznala generala Huana Perona. Zeljeci da nesto ucini za svoj narod, koji je tada zahvatio strahovit potres, javila se Peronu tada ministru rada i socijalne pomoci. Njene oci i njena toplina opcinile su ga, te mu ona postaje nezamjenljiva saradnica, a uskoro i zena. Vjencali su se nakon sto je Evita digla na noge cijelu siromasnu Argentinu da bi svog dragog generala izvukla iz progonstva. Uskoro je Peron postao predsjednik, a ona dostojna prva dama, koja je po cijele dane primala siromasne, slusala njihove jadikovke i pomagala im na sve moguce nacine. Iako je zivjela na visokoj nozi, putovala je po Evropi, oblacila se kod Diora, kupovala najskuplje bunde, Argentinci joj to nikada nisu zamjerili. Ona, koja je odrasla u bijedi i koja nikada nije zaboravila kako zive mali ljudi, bila im je spas i uzor. Kad bi im se obracala sa balkona predsjednicke palate, svi su joj vjerovali i freneticno pljeskali. Umrla je u 33. godini od leukemije. 22. jula siromasna Argentina je plakala, dok su oni bogati otvarali boce sampanjca. Argentina nikada nije prezalila Evitu.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:24 pm
(Grč. Amazones, lat. Amazones - narod ratobornih žena, koji je nastanjivao severnu obalu Male Azije, ili krajeve pod Kavkazom, ili današnji Krim. Praotac im je bio bog rata Ares)
Očigledno propadaju mitu, iako grčki istoričari govore o njima kao o istorijskom narodu. U opisima njihove društvene organizacije, koje često daju s pojedinostima vrednim pažnje, moguće je pratiti tragove matrijarhalnog uređenja.
"Amazonke su bile narod" sažima mišljenje o njima Diodor Sicilski u 1. veku p.n.e. "kojim su vladale žene. Njihov način života vrlo se razlikovao od našeg. Žene su se obučavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojničke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu. Ali svu vlast u javnom životu držale bi u svojim rukama. Muškarci su vodili domaćinstvo, kako to u našem društvu čine udate žene".
Ime im je, navodno, bilo izvedeno od reči "amazos", tj. "besprse", jer su sebi, prema nekim verzijama mita, u mladosti spaljivale jednu dojku da im ne smeta pri zatezanju luka. Glavno oružje bile su im sekire. Vladar im je uvek bila kraljica. Kao i muškarci, ratovale su često, a u hrabrosti nisu zaostajale za njima.
Grčki junaci su često dolazili u dodir s Amazonkama. Uz retke izuzetke, najčešće u ratu. Prvi se protiv njih borio junak Belerofont kada su upale u Likiju, i nagnao ih u bekstvo. Protiv njihove kraljice Hipolite krenuo je u ratni pohod i junak Herkul. Atinski kralj Tezej, koji ga je pratio, doveo je kući kao robinju zapovednicu njihove vojske, Antiopu, i njome se oženio.
Njene drugarice su došle da je oslobode, ali se Antiopa zaljubila u Tezeja, branila s njim Atinu i u borbi poginula. Amazonke su s Grcima poslednji put ukrstile oružje u trojanskom ratu. Njihova kraljica Pentezileja je došla u pomoć opsednutoj Troji i pala u dvoboju s ahejskim junakom Ahilom. Grci su Amazonkama izručili Pentezilejino mrtvo telo, ali su se one zauzvrat zaklele da više nikada naće ratovati protiv Grka. Svoju zakletvu su održale i u mitovima je ostalo samo sećanje na njih.
Grci su smatrali da su Amazonke utemeljile brojne maloazijske gradove, koji su danas većinom u ruševinama. Među malobrojne izuzetke se ubraja Smirna (današnji turski Izmir). Ime Amazonki preneseno je, čudnim sticajem okolnosti, i u Novi svet. Kad se 1541. godine Francisko Orelano, kapetan konkvistadora Gonzalesa Pizaroa zaputio tokom najveće južnoameričke reke da dovede pomoć svojoj desetkovanoj armiji, naišao je na njenom ušću na indijanska plemena čije su poglavice bile žene. Pod uticajem antičke literature, reku na čijim obalama su vladale žene nazvao je Amazonom.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:24 pm
Frida Kalo
(1907-1954) već je decenijama svetska ikona: kao žena, kao slikarka, kao revolucionarka i nepokolebljiva ličnost koja je nesrećne stranice svog života uzidala u mit o sebi. Frida je bila zdrava samo do svoje šeste godine, a posle saobraćajne nesreće i brojnih operacija, često je bila vezana za krevet. Život joj je bio ispunjen obožavanjem muža Dijega Rivere i predavanjem sopstvenoj umetnosti u koju je ugrađivala svoja maštanja, zanose, ali i noćne more i sva razočaranja. Iako invalid, Frida Kalo bila je neumornog i nepokolebljivog duha, neprestano obuzeta revolucionarnim zanosom i privrženošću svome narodu. Drugovala je s najvećim ličnostima svoga vremena, sa umetnicima, ali i revolucionarima, među kojima je bio i najslavniji prognanik Lav Trocki. Umrla je 13. jula 1954. godine, prema zvaničnim saopštenjima od plućne embolije, mada su ostale sumnje da je počinila samoubistvo. Odmah posle smrti, Frida Kalo se preselila u legendu, najpre u rodnoj zemlji, ali ubrzo u čitavoj Americi i Evropi, pa i u nas, gde postaje simbolom žene i slikarke. Posle štampanje njenih dnevnika (izdanje Clio, Beograd) i filma Frida sa Selmom Hajek, slava ove meksičke slikarke postaje upravo nesravnjiva. Zbog svega toga čitav svet se sprema da 2007. proslavi stogodišnjicu njenog rođenja. Njene slike su privukle pažnju slikara Dijega Rivere, za koga se kasnije i udala. Bila je aktivni pristalica komunizma. Smatra se da je bila u vezi sa Lavom Trockim, koga su ubili agenti Josifa Visarionoviča Staljina u stanu u gradu Meksiku, 1940. Posle smrti Trockog, Frida ga se odriče i postaje staljinista/antirevolucionar, nazivajući Maovu Kinu „novom nadom socijalista“. Njen dom je bio ukrašen mnogim socrealističkim umetničkim delima, uključujući portrete Marksa, Engelsa, Staljina i Maoa. Iako je rad Fride Kalo ponekad klasifikovan kao nadrealistički, i ona jeste nekoliko puta izlagala sa evropskim nadrealistima, sama je odbacila takvu kategorizaciju. Njena preokupacija ženskim temama i figurativnom verodostojnošću kojom ih je predstavljala, načinila je od nje feminističku kultnu ličnost zadnjih decenija XX veka.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:26 pm
Lukrecija Bordžija je bila jedno od mnogobrojne vanbračne dece kardinala Rodriga Bordžije, kasnijeg pape Aleksandra VI. Kad je rođena, po naređenju oca, odvojena je od majke i data na čuvanje očevoj rođaci Adrijani Mila.
Od ranog detinjstva učila je latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i slikanjem na porculanu. Živela je u dubokoj senci oca i brata Cezara, ne znajući za njihove zločinačke planove. Imala je samo deset godina kad je prvi put verena, do 13. još dva puta, ali su veridba uvek raskidane. Bila je vrsna lepotica, međutim, mlada i neiskusna. NJena porodica nije prezala ni od najpodlijih sredstva da bi proširila svoje bogatstvo i uticaj. Smrt se nadnosila nad svakim ko bi im se našao na putu.
U oktobru 1492. papa je pronašao za svoju mezimicu verenika, Đovanija Sforcu, nećaka Ludovika Mora. Lukrecija je imala samo 12 godina, a on bio udovac u godinama, pa je svima bilo jasno da je postala predmet papinih zakulisanih igara. Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, papi je bilo teško da se odvoji od kćerke, pa je rešio da opet raskine veridbu. Pošto Sforca nije hteo da se sa time pomiri, Lukrecijin otac i brat su rešili da ga uklone. No, Lukrecija je saznala za zaveru, pa je preko glasnika obavestila nesuđenog muža da se skloni dok je vreme. Tako je, gotovo nepoznatom čoveku, spasla život.
Međutim, nije uspela da spasi i zakonitog muža, vojvodu od Bišeljijea, vanbračnog sina kralja Napulja. Iako su je za njega udali mimo njene volje, ona ga je zavolela i sa njim imala dete. Kad se mladi vojvoda 15. jula 1500. vraćao u svoju palatu u Portiku, napala ga je grupa naoružanih ljudi. Sav izranjavljen uspeo je nekako da stigne do papine palatu, gde su mu u pomoć pritekli vatikanski gardisti. Ranjenika je u palati odmah prihvatila Lukrecija, koja ga je okružila sa 16 dobro naoružanih vojnika i počela da neguje. Inače, vojvoda nije imao drugih neprijatelja sem svoga tasta i šuraka. Cezarovi ljudi su iskoristili povoljnu priliku i usmrtili zeta, uz obrazloženje da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Lukrecija je bila očajna i ogorčena, pa se skrhana bolom povukla tiho u sumorni zamak Nepi.
Bordžije su bile nadaleko poznate po surovosti u borbi za moć, gde im je Lukrecija služila samo kao oruđe. Tih dana Rimom je kružila izreka: “Ako ti je život mio, nikada ne idi na ručak kod Bordžija”. Ciljalo se na otrov koji su Bordžije stavljali u hranu onima koje su želeli da uklone. Mada Lukrecija u tome nije imala nikakvog udela, nije mogla izbeći loš glas koji je pratio njenu porodicu.
Lukrecija se ponovo udala na zahtev pape u ferarsku porodicu Este. I ovim brakom njen otac je pokušao da napravi političku trgovinu, ali nije uspeo. Vojvoda Erkol d’ Este, otac budućeg Lukrecijinog muža Alfonsa, zazirući od papine blizine, postavio mu je nemoguće ulove za brak, koje je, omraženi papa, ipak prihvatio. Ubrzo po njenoj udaji, papa je umro, dok su brata Cezara zarobili u Španiji i ubili. Kad je čula za njihovu smrt, oprostila im je patnje koje su joj naneli.
Međutim, nije to bio kraj njenim mukama, koje je stoički podnosila. Živela je u Ferari, trpeći muževljeve ljubavne skandale svoga muža i svu snagu usmerila na podizanje svoje brojne dece. Ali, 15. jula 1519, posle jednog preranog porođaja, dobila je groznicu i umrla u 39. godini.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:27 pm
Marija I od Engleske
Krvava Meri - Ubistvo u ime pape
Meri Tjudor, kćerka kralja Henrija Osmog i Katarine Aragonske, rođena je 1516. i jedino je dete iz njihovog braka koje je nadživelo oca. Iako kraljevske krvi, Meri je imala teško detinjstvo. Bila je zapostavljana, a roditelje je viđala jedino tokom verskih praznika. Kada se sa 11 godina vratila na dvor njen život se okrenuo. Henri je rešio da se razvede od Katarine što je i učinio. Kada je imala 20 godina situacija se ponovo okrenula. Nova kraljeva žena optužena je za izdaju i ubijena. Ali zbog ljubavi prema katolicizmu ipak nije bila u Henrijevoj milosti.
Kada je došla na vlast, po smrti Edvarda Šestog, imala je 37 godina i odmah je počela rad na jačanju katolicizma. Brak Krvave Meri sa militantnim katolikom Filipom samo je učvrstio u želji da se izbori sa protestantima. Tokom jeseni 1555. godine počeli su progoni jeretika. Biskupi Londona, Vustera, Glostera i arhiđakon Vestminstera spaljeni su na lomači, na Merinu zapovest. Ona je počela da dobija svoj nadimak. I nepismeni seljaci, ali i sveštenici bili su ubijani ako ne bi prihvatili katoličanstvo. Mnogi su stradali i pošto su to učinili. Smatra se da je ubila više od 300 ljudi.
Umrla je usamljena, pošto se Filip vratio u Španiju, a nasledila ju je sestra Elizabeta. Ona ju je sahranila kako dolikuje i dan njene smrti proglasila je za praznik.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:28 pm
Carica Milica
Rodjena je 1335.godine,pripada svetorodnoj lozi Nemanjica,cerka Jug-Bogdana. istorijski je vidljiva u najstrašnijem trenutku srpske istorije - posle kosovske pogibije, kada je odlucno i mudro vodila drzavne poslove umesto maloletnih sinova Stefana i Vuka. Za nju je u Pohvalnom slovu knezu Lazaru zapisano da "nicim nije izostala u dobroti iza svoga supruga".Vlada la je u mnogo teškim trenucima srbskom državom ,ali bila izuzetno vešt diplomata..Po knezevoj smrti se zamonašila i dobila ime Jevgenija, a pred kraj zivota je dobila ime Jefrosinija. Velikoshimnicu Jefrosiniju, zajedno sa despotom Stefanom, Srpska pravoslavna crkva svetkuje 19. jula (1. avgusta).U srpskoj istoriji je kneginja Milica prva zena koja je, sa Jefimijom, udovicom despota Uglješe, bila diplomatski posrednik, kada je kod sultana Bajazita 1398. godine delovala po pitanjima svoga sina Stefana Lazarevica i izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd.Kneginja Milica (monahinja Jevgenija) je ostavila trag i u srpskoj knjizevnosti (Molitva matere i Udovstvu mojemu zenik), pa se s razlogom smatra da su od nje knjizevni dar nasledila deca joj kneginja Jelena Balšicka i umni pesnik Despot Stefan.
Umrla je 11. novembra po starom kalendaru 1405. godine. Sahranjena je u svojoj zaduzbini manastiru Ljubostinji.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:32 pm
Ledi Diana 1. juli 1961 - 31. august 1997
Ledi Diana Spencer (Dajana Spenser) je bila prva supruga britanskog prijestolonasljednika, Charlesa, princa od Velsa. Sinovi koje mu je rodila, William i Henry, su drugi i treći u nasljednom nizu za britansku krunu.
Rođena je u malo poznatoj, staroj grofovskoj porodici, kćerka grofa Johna Spencera i njegove prve žene, Frances Burke Roche. Bila je potomak englesko-škotskih kraljeva čiji potomci nisu nikada sjeli na britanski tron, braće Karla II (kroz dva vanbračna sina) i Jakova II (kroz vanbračnu kćerku), te je u britansku kraljevsku porodicu po prvi put unijela njihovu krv. Otac i majka su joj se razveli kada je imala samo osam godina, što je uveliko uticalo na njeno odrastanje.
Charles, na kojeg se vršio pritisak da se oženi kako bi osigurao nasljednika, već je bio u svojim tridesetima kada je upoznao dvanaest godina mlađu Dianu. Jedini uslov koji mu je majka, kraljica Elizabeta II od Ujedinjenog Kraljevstva, postavila pri odabiru supruge bio je da joj nevjesta bude protestantkinja. Također je bilo poželjno da bude kraljevskog ili bar plemićkog porijekla, te da je djevica. Diana, koja je tada radila kao dadilja u Londonu, ispunjavala je sva kraljičina očekivanja.
Charles i Diana zaručili su se 24. februara 1981. godine, a vjenčali 29. jula u katedrali St. Paul's, a ne u Westminsterskoj opatiji, što je tradicija, pošto opatija nije imala dovoljno mjesta za sve zvanice. Diana se pred oltarom zbunila i pomiješala Charlesova srednja imena. Vjenčanje je pratilo 750 miliona ljudi. Prvu bračnu noć princ i princeza od Velsa proveli su u zamku lorda Mountabattena, u čast Charlesovih roditelja koji su tu proveli svoju prvu bračnu noć.
Dana 21. jula 1982. godine, Diana i Charles su dobili svog prvog sina, Williama. Diana je odbila poštovati tradiciju, porodivši se u bolnici St. Mary's, a ne u Buckinghamskoj palači. Drugi sin, Henry, rodio se 15. septembra 1985.
Naizgled sretni kraljevski brak princa i princeze od Velsa počeo se raspadati već krajem 1980tih. Mediju su u početku zataškavali bračne probleme. Krivili su jedno drugo za bračne probleme, a preko njihovih prijatelja, izjave su dospijele do medija. Charles je oživio svoju staru, predbračnu ljubavnu vezu sa Camillom Parker Bowles, a kao odgovor na muževu nevjeru, Diana je započela romansu sa svojim instruktorom jahanja, Jamesom Hewittom. Svoju vezu sa Hewittom potvrdila je i na BBC-u, godinu dana nakon što se Charles odvažio priznati svoj preljub u televizijskom intervjuu. Diana je Charlesa zatim prevarila sa četiri muškarca. Kraljica nije kaznila ni Charlesa ni Dianu, iako je u Engleskoj preljub sa ženom kralja ili prijestolonasljednika smatran veleizdajom (koja se kažnjavala smrću) još od 1351. godine.
Princ i princeza od Velsa prestali su živjeti zajedno 9. decembra 1992. godine. U tom momentu Dianini odnosi sa pojedinim članovima kraljevske porodice je poljuljan. Dobra prijateljica joj je ostala Sarah, vojvotkinja od Yorka, žena Charlesovog mlađeg brata Andrewa.
U decembru 1995. godine kraljica Elizabeta II je zatražila od Charlesa i Diane da se razvedu. Diana i Charles su se razveli 28. augusta 1996. godine. Diana je primila svotu novca od 17,000,000 funti, zajedno sa zakonskom naredbom kojom joj se zabranjuje daljnje raspravljanje o razvodu. Iste godine su se razveli vojvoda i vojvotkinja od Yorka, pa je kraljica donijela odredbu kojom se svim bivšim supružnicima članova kraljevske porodice oduzima pravo oslovljavnja sa Vaša Kraljevska Visosti. Kraljica je, međutim, i dalje priznavala Dianu kao člana kraljevske porodice; ona je bila majka njenih unuka, od kojih će jedan najvjerovatnije postati kralj.
Nakon razvoda Diana je konačno pronašla sreću u Dodiju al-Fajedu. Kako sada više nije morala sudjelovati u kraljevskim dužnostima, postala je aktivan član organizacije Crveni krst. Svoje angažiranje u projektu čišćenja svijeta od mina uvijek je stavljala na humanitarni, a ne na politički nivo.
U jednom intervjuu je izjavila da se najviše divi Margaret Thatcher i Madonni, zbog njihovog uspjeha, te Majci Terezi, zbog njene posvećenosti humanitarnom radu.
Počevši još 1980. godine, Diana se angažovala u humanitarnim akcijama. Počela je posjećivati bolnice i njegovati bolesnike kao dio svoje uloge princeze od Velsa, a zanimanje za unesrećene je održala do kraja života.
Svoj uticajni status koristila je kako bi smanjila diskriminaciju osoba oboljelih od AIDS-a. Kada je bilo uvriježeno mišljenje da se AIDS prenosi dodirom, Diana je, među prvim slavnim osobama, javno sjela na krevet bolesnika i držala ga za ruku. Njenom podvigu divio se i tadašnji predsjednik Sjedinjenih Američkih Država, Bill Clinton.
Diana se također zanimala za uklanjanje mina iz ratom pogođenih zemalja. Njene slike na kojima hoda kroz minsko polje u Angoli obišle su svijet. Britanski konzervativci odmah su je proglasili ludom, te je optuživali da se miješa u politiku. U augustu, tek nekoliko dana pred pogibiju, posjetila je Bosnu i Hercegovinu, gdje se sastala sa žrtvama mina. Godine 1997. primila je Nobelovu nagradu zbog pomaganja u čišćenju minskih polja.
Dana 31. augusta, Diana i njen ljubavnik, Dodi al-Fajed, napustili su pariški hotel Ritz dvadeset minuta nakon ponoći i vraćali se u svoj apartman. Nijedan od četiri putnika u automobilu nie nosio pojas. Vozeći velikom brzinom u želji da izmaknu paparazzima, vozač Henri Paul je izgubio kontrolu nad vozilom i udario u trinaesti stub tunela. Henri i Dodi su poginuli na mjestu nesreće. Jedan od novinara koji su nastavili fotografirati mjesto nesreće izjavio je da je Diana bila pri svjesti, ali da je na njegove riječi mogla odgovoriti jedino treptanjem. Teško ranjena Diana prevezena je u bolnicu Pitié-Salpêtrière, i to tek dva sata nakon nesreće. Uprkos naporima da se voljena princeza spasi, Diana je podlegla teškim ozljedama u 4:00. Jedini koji je preživio nesreću bio je Dodijev tjelohranitelj, Trevor Rees-Jones.
Diana, svojevremeno princeza od Velsa i žena od koje se očekivalo da postane kraljica, sahranjena je 6. septembra na otočiću usred jezera Round Oval. Jezerom plivaju četiri crna labuda, a krase ga još i bijeli lopoči. Putem do njenog groba raste 36 hrastova; svaki od njih obilježava po jednu godinu princezina života. Sahranjena je u crnoj haljini koju je naručila nekoliko sedmica pred smrt, sa krunicom u rukama. Krunica je bila poklon Majke Tereze, koja je umrla sedmicu dana nakon Diane. Njenu sahranu pratile su 2,5 milijarde ljudi.
Smrt Diane Spencer je i danas ostala popularna tema. Razne teorije zavjere podržavao je Dodijev otac, Muhamed al-Fajed. Najčešće je glavni lik ovih teorija o zavjeri Charlesov otac, princ Philip, ali se često navodi i ime samog Charlesa. Porota Vrhovnog suda u Londonu zaključila je da je do nesreće došlo zato što je vozač bio pijan, ali i zbog novinara koji su pratili automobil.
Doktori su negirali popularnu tvrdnju da je Diana bila trudna u vrijeme smrti, ali Muhamed al-Fajed i dalje tvrdi da je bila trudna. Iako su također potvrdili da je vozač bio pijan, te da niko od putnika nije bio vezan pojasom, i dalje nastaju nove teorije, prema kojima je Diana najčešće žrtva planirane nesreće. Sama Diana je svom prijatelju u pismu poslanom deset mjeseci pred pogibiju iznijela svoje sumnje da je neko želi ubiti.
Dianu Spencer danas smatraju izuzetno karizmatičnom ženom, koja je upamćena po svom šarmu, a ne fizičkoj ljepoti. Njen humanitarni rad se i danas jako cijeni, ali je zasjenjen problematičnim brakom sa Charlesom. U javnoj anketi koju je proveo BBC 2002. godine, Britanci su Dianu stavili na treće mjesto, čime je nadmašila svoju bivšu svekrvu i sve ostale britanske monarhe. Njeni sinovi, William i Henry, priredili su dobrotvorni koncert 1. jula 2007. godine, na dan koji bi bio njen 46. rođendan. Svih 60,000 ulaznica puštenih u prodaju u januaru prodano je u svega nekoliko minuta, a novac sakupljen tom prilikom dat je u humanitarne svrhe.
Oni koji su je voljeli smatrali su je svojim uzrorom, a neki su čak zahtjevali da se proglasi sveticom. Sa druge strane, ljudi kojima nije bila draga govorili su kako je bila umno poremećena. Jedan biograf napisao je da je princeza možda bolovala od sindroma udvojene ličnosti, a sama Diana je priznala da se borila sa depresijom i bulimijom.
Od objavljivanja zaruka sa Charlesom, vjerovatnim nasljednikom krune, pa do danas, Diana je među najpopularnijim i najfotografiranijim ženama svijeta.
Titule od rođenja do smrti:
* Časna Diana Spencer (1. juli 1961 - 9. juni 1975)
* Ledi Diana Spencer (9. juni 1975 - 29. juli 1981)
* Njena Kraljevska Visost Princeza Charles, princeza od Velsa, princeza od Škotske, vojvotkinja od Cornwalla, vojvotkinja od Rothesaya, grofica od Chestera, grofica od Carricka, baronica od Renfrewa, gospodarica ostrva (29. juli 1981 - 28. august 1996)
* Diana, princeza od Velsa (28. august 1996 - 31. august 1997)
Često se spominje kao "princeza Diana", iako ona to nije nikada bila. Budući da je princeza postala udavši se za princa, tokom braka bila je princeza Charles, princeza od Velsa. Nakon razvoda je, po tradiciji davanja titula razvedenim ženama, njena titula bila Diana, princeza od Velsa.
(DODATAK MALO VIŠE O LADY DI:)
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:33 pm
Mileva Marić-Ajnštajn
Biografija Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece porodici oficira austro-ugarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (rođenu 1883) i brata Miloša (rođenog 1885)
Obrazovanje
Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.
U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek pet žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
Brak sa Ajnštajnom U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.
Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.
Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je Zorka doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine savijanju svetlosti u gravitacionom polju za pomračenje Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.
Nakon razvoda Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.
Iako je postao slavan zbog terorije relativiteta, Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za fiziku za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.
Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nadkućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Milevi je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj jepokušao da produži boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio je da će izbaciti Eduarda iz testamenta.
Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je sanznala 2003. zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra "Nikola Tesla" iz Sent Galena. Njen grob nema spomen ploču, a iznad njenih ostataka, leže ostaci još nekoliko ljudi.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Ned Okt 31, 2010 11:35 pm
PRINCEZA JELENA
Legenda o kraljici Jeleni, kćeri crnogorskog kralja Nikole i posljednjoj italijanskoj kraljici, stvorena je još za vrijeme njenog života i sačuvala se do današnjih dana u svijesti crnogorskog i italijanskog naroda. Njen život obilježili su tragični preokreti - njen otac i njen muž za njenog života ostali su bez svojih kruna - ali i brojna dobročinstva.
Imperator Aleksandar II Romanov prihvatio je poziv knjaza Nikole da kumuje njegovoj novorođenoj kćeri
PRINCEZA JELENA KAO DIJETE - Rođena je na Cetinju 28. decembra 1872. g. kao šesto dijete a peta kćer knjaza Nikole i knjeginje Milene. Njen otac knjaz Nikola u braku sa knjeginjom Milenom imao je dvanaestoro djece (devet kćeri i tri sina) koji su se rodili ovim redom: Princeza Zorka (1864-1890) udata 1883. za knjaza a kasnije kralja Srbije Petra Karađorđevića. Princeza Milica (1866-1951) udata 1889. g. za velikog ruskog knjaza Petra Nikolajeviča (imala izvjesnih literarnih sklonosti). Princeza Stana (1867-1935) udata 1889. g. za ruskog knjaza Đorđa Maksimilijanoviča Romanova, a 1907. g. za velikog ruskog knjaza Nikolaja Nikolajeviča. Princeza Marija (1869-1885) koja je umrla na Institutu u Petrogradu. Knjaz Danilo (1871-1939) crnogorski prijestolonasljednik, najstariji sin knjaza Nikole. Oženjen njemicom Jutom vojvotkinjom od Meklenburga (poslije udadbe dobila ime Milica). Princeza Jelena (1872-1952) udata za italijanskog kralja Viktora Emanuela III. Princeza Ana (1874-1971) udata za ruskog knjaza Franca Batenberga. Princeza Sofija umrla 1876. u prvoj godini života. Knjaz Mirko (1879-1918) oženjen 1902. Srpkinjom Natalijom Konstantinović, bio je muzički obrazovan i bavio se muzičkim stvaralaštvom. Princeza Ksenija (1881-1960) nije se udavala i bila je nezvanično očev sekretar. Princeza Vjera (1887-1927) najmlađa kćer koja se takođe nije udavala. Knjaz Petar (1889-1932) najmlađi sin knjaza Nikole.
Njihov otac knjaz Nikola vladao je Crnom Gorom od 1860. do 1916. g. kada je pred nadmoćnijom austro-ugarskom vojskom morao napustiti Cetinje i Crnu Goru. U toku svoje vladavine proširio je knjaževinu na kopnu i moru, a Crna Gora je dobila apsolutnu nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. g. Godine 1910. proglašen je za kralja a Crna Gora je postala kraljevina. Majka Milena je kćerka vojvode Petra Vukotića, iz jedne od najuglednijih crnogorskih porodica. Odlukom Velike narodne skupštine koja je održana u Podgorici 13. novembra 1918. g. "kralj Nikola i njegova dinastija" zbačeni su sa crnogorskog prijestola i zabranjen mu je povratak u Crnu Goru. Živio je u Francuskoj. Posljednje dane života proveo je u vili Lizaron u Antibu, nedaleko od Monte Karla. Umro je 1. marta 1921. g. u krugu porodice. Sahranjen je u ruskoj crkvi, u San Remu. Godine 1923. do njega je sahranjena kraljica Milena. Godine 1989. Crnogorci su ga prenijeli sa kraljicom Milenom i dvjema kćerkama Ksenijom i Vjerom u rodno Cetinje. Kralja i kraljicu su sahranili u crkvi na Ćipuru a princeze Kseniju i Vjeru na dvorskom groblju pored manastira. Princeza Jelena bila je od sve ženske djece najpoželjnija, jer se već bio rodio sin, prijestolonasljednik Danilo. Knjaz je ubrzo poslije njenog rođenja ušao u sobu voljene knjeginje Milene i nježno joj čestitao rođenje zdravog djeteta. Knjeginja je bila dirnuta pažnjom srećnog oca pa je sa osmjehom prokomentarisala da im je to najljepša kćer, i kao da je predosjećala da će im ona donijeti radost i sreću. Knjaz je odlučio da je krsti ruski car Aleksandar II Romanov. Car je prihvatio kumstvo i povlastio ruskog konzula iz Dubrovnika Aleksandra Jorina da dođe na Cetinje i u njegovo ime obavi kršćenje i da joj da prekrasno ime Jelena. Obred kršćenja obavljen je u Vlaškoj crkvi za koju predanje kaže da je najstarija zgrada na Cetinju. Pretpostavlja se da su je 1450. g. podigli Vlasi, stočari koji su čuvali stoku zetske vlastele. Po njima je crkva dobila ime. Ona privlači pažnju ne samo starinom i arhitekturom već i jedinstvenom ogradom. Ograda je napravljena 1897. g. a sastoji se od 1550 puščanih cijevi koje su Crnogorci zaplijenili od Turaka u bojevima tokom 19. vijeka. Princeza Jelena bila je umiljato i dobrodušno dijete, okruženo pažnjom i ljubavlju svih na dvoru. Najviše je voljela sestru Zorku, koja je od nje bila starija osam godina. Kada se u Crnoj Gori razbuktao rat s Turcima 1876. g. knjaz Nikola se rame uz rame sa Crnogorcima borio protiv turske vojske. Bilo je mnogo poginulih i ranjenih. Princeza Jelena, kao četvorogodišnja djevojčica, bila je svjedok tragedije koja je tada zadesila njen narod. Iste godine knjeginja Milena rodila je djevojčicu Sofiju, koja je živjela kratko, upravo dok su je krstili. Tako je Jelena u ranom djetinjstvu spoznala bol koji je zadesio njenu porodicu. Sa fronta su počeli da pristižu ranjenici pa se zbog toga na malom trgu ispred knjaževa dvora podigla poljska bolnica, gdje je tokom čitavog rata knjeginja Milena uz pomoć drugih žena prikupljala pomoć za žrtve rata. Aktivno se bavila radom u Crvenom krstu. Bila je ozbiljna, jednostavna u ponašanju, imala praktičan duh a iznad svega uživala u porodičnom životu.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Nov 01, 2010 4:14 pm
Florence Nightingale
Jedna vrlo važna žena, koja je djelovala za vrijeme Krimskog rata, bila je Florence Nightingale. Rođena je 15. svibnja 1850. u Firenci, po kojoj je i dobila ime. Florence Nightingale je spoznala kako se jedino znanjem i vještinom može doprinijeti zdravlju bolesnika. Pokazivala je veliku snagu i upornost sljedeći svoje zvanje. Uvelike je utjecala na poboljšanje zdravlja ljudi i svom se poslu predala dušom i tijelom. Za vrijeme Krimskog rata organizirala je prvu ekipu za njegu ranjenika i bolesnika. Ubrzo su se pokazale blagotvorne posljedice njenog rada: smrtnost u poljskim bolnicama svedena je od 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uvjeti, uklonjeni izvori sepse, crijevnih zaraza i pjegavca. Bila je legenda svoga vremena bez obzira što je bila žena. Ljudi su imali visoko mišljenje o njoj. Najpoznatijom su je učinile upravo te dvije godine koje je provela pomažući ranjenima u Krimskom ratu. Vrlo je bitno reći da su po uzoru na njezina djela i zahvaljujući njoj počela razmišljanja o svjetskoj organizaciji koja bi pomagala siromašnima, ranjenima i bolesnima. Znajući da je unatoč lošem zdravlju, zbog kojeg je ostala invalid, Florence Nightingale neumorno radila sve do svoje smrti, 13. kolovoza 1910., još ju više treba cijeniti kao ženu i kao osobu. Utjecaj Florence Nightingale prisutan je i danas.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Nov 01, 2010 4:17 pm
Ivana Brlić-Mažuranić
Ivana Brlić-Mažuranić (18. 4. 1874. – 21. 9. 1938.), hrvatska književnica. Potječe iz poznate obitelji Mažuranića (djed joj je bio Ivan Mažuranić – političar, pjesnik i hrvatski ban). Privatno se školovala i učila mnogo stranih jezika te su joj neka od prvih književnih djela pisana na francuskome. Godine 1892. udala se za Vatroslava Brlića, političara i odvjetnika. Bila je majka šestero djece i vrlo dobro je poznavala dječji svijet. Uključila se u narodni pokret te joj je J.J. Strossmayer dodijelio zlatnu medalju za protumađaronska nastojanja. Pisala je poeziju, dnevnike, eseje. Napisala je brojna književna djela, a pozornost ljudi je posebno skrenula 1913. romanom za djecu «Čudnovate zgode šegrta Hlapića». Kritičari smatraju njenu zbirku pripovjedaka «Priče iz davnine» krunskim djelom koje je inspirirano slavenskom mitologijom. Ona je izuzetno važna jer je 1937. godine postala prvom ženom članicom Jugoslavenske Akademije Znanosti i Umjetnosti (danas HAZU). Time je zapravo promijenila pogled na žene. Akademija ju je također predlagala dva puta za Nobelovu nagradu. Svoju slavu je stekla pišući za djecu pa je često nazivaju hrvatskim Andersenom i hrvatskim Tolkienom. Djela su joj prevedena na sve važnije svjetske jezike.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Nov 01, 2010 4:18 pm
Marija Jurić Zagorka
Marija Jurić Zagorka (1. 1. 1873. – 30. 11. 1957.), hrvatska književnica i novinarka. Rodila se u Negovcu kraj Vrbovca. Pučku školu je polazila u Zagrebu i Varaždinu. U petnaestoj godini je napustila školovanje zbog obiteljskih razloga. Udala se za mađarskog željezničarskog činovnika, ali već nagon tri godine ga je napustila jer nije imao razumijevanja za ideale svoje žene. Novinarska karijera Marije Jurić Zagorke započela je s anonimnim člankom u «Obzoru» (Egy Percz – Jedan časak). Nakon tog članka na preporuku J.J. Strossmayera ulazi u redakciju «Obzora», ali anonimno - jer je bila žena. Ona se je zapravo cijeli život borila da dokaže da ona jest netko. Uz to što je bila jedno vrijeme urednica «Obzora», potaknula je i uređivala prvi list u Hrvatskoj namijenjen isključivo ženama – Ženski list (1925. – 1938.), a zatim Hrvaticu. Bez obzira što je bila uspješna i uporna stalno je bila izložena poniženju i podsmijehu. Također je na nagovor Strossmayera počela pisati romane i drame.
Ivana Brlić – Mažuranić i Marija Jurić Zagorka imale su veliki utjecaj u Hrvatskoj i u svijetu. Bile su izuzetno važne jer su pokazale svijetu da i žena može biti savršena spisateljica i novinarka. Njihovi uspjesi su još i veći znajući da su bile ismijavane i da su trebale biti jako uporne da postignu to što su bile.
Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.
Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑
Danubius Čuvar Vatre
Godina : 64 Location : Datum upisa : 19.01.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Uto Okt 18, 2011 8:41 pm
Milica Hrebeljanović
(kneginja Milica ili carica Milica ,po narodnom predanju )
Milica Hrebeljanović
Slika iz Nacionalnog muzeja u Kikindi
Datum rođenja:
1335.
(Srbija)
Datum smrti:
11. novembar 1405.
(Srpska despotovina)
Kneginja Milica Hrebeljanović, rođena Nemanjić (ili Prepodobna Evgenija, rođena oko 1335 — 11. novembar 1405) je bila žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka.
Životopis
Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija u monaštvu Davida. David je sazidao manastir Davidovicu i praznuje se kao svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi svakog 7. oktobra.
Knjeginja Milica (freska iz manastira Ljubostinja)
Milica je rođena oko 1335. godine, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu. Imali su sedmoro dece.
Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. To su za državu bila teška vremena. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je mogla da napusti državna poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.
Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19. jula po crkvenom kalendaru ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.
Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je sa Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je, uz pomoć tada već uticajne ćerke, Bajazitove supruge Olivere izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u Kapelu Svete Petke na Kalemegdanu, danas su one u rumunskom gradu Jaši.
Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan. Milica i Lazar su imali sedmoro dece, dva sina i pet ćerki.
U narodnom predanju knez Lazar se često naziva carem pošto je bio najveći oblasni gospodar i naslednik cara Uroša. U skladu sa tim se i Milica često naziva carica Milica. -------------------- Zašto je važno pomenuti ovu ženu ? Zato što postoji i relevantna istorija - pored nama draže "mitološke ",tj lažne .
A ona glasi :
Milici je, na Kosovu, u jednom danu, Bajazit ubio muža, oca i devetoricu braće, a nesrećna kneginja je, u ime života i vere u buduću pobedu, ubici podnela i dodatne žrtve. Kćerku svoju poslala mu je u harem, a sina i srpske oklopnike da ga, kao vazali, brane od Tatara.
To je teška odluka,i govori o veličini ove žene -ličnom žrtvom.
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Pon Jul 16, 2012 10:08 pm
Мара Бранковић (рођена око 1412. или 1417/18, умрла 1487 у Јежеву) је била кћерка српског деспота Ђурђа Бранковића и једна од жена османског султана Мурата II. Након Муратове смрти, вратила се у Србију, где је одбила брачну понуду последњег византијског цара, Константина XI Палеолога. Уживала је велико поштовање и имала је знатан утицај како на свог мужа, Мурата II, тако и на његовог наследника, Мехмеда II Освајача, који је она користила како би помогла и заштитила хришћане у Османском царству. Мехмед јој је доделио неколико поседа, између осталих и онај у Јежеву (данас Дафни у Грчкој, југоисточно од Солуна одакле је неуморно деловала све до своје смрти 1487. године.
Мара је, захваљујући великој наклоности коју је уживала код султана Мехмеда, а касније и код Мехмедовог наследника, Бајазита II[73], успевала да одржи равнотежу између хришћана и муслимана у пространом Османском царству. Иако је деловала у одређеним границама и није злоупотребљавала поверење које јој је указивао султан, те није ступала у контакт са римокатоличком црквом нити је покушавала да добије подршку из Рима[73], њен утицај је ипак стизао од Млетака преко Дубровника па све до Цариграда[73]. Свој утицај је користила како би помогла хришћане у Османском царству — радила је такође како на очувању хришћанства, тако и на очувању хришћанске културе, заговарајући верску толеранцију. Познато је да је на свом двору у Јежеву држала радионицу у којој су радили многи писари и уметници[73].
Једано од највећих успеха Марине дипломатије било је добијање султанове дозволе да се мошти светог Ивана Рилског пренесу из бугарске престонице Трново у манастир у Рили у југозападној Бугарској, који је тада већ седамдесет година био део турског царства
Умрла је у Јежеву 14. септембра 1487. године и сахрањена је у манастиру Богородице Икосифинисе у Косиници, истом оном манастиру где се њен пријатељ Дионисије повукао након неуспешног мандата на положају цариградског патријарха
Једини њен портрет налази се на Есфигменској повељи тј. хрисовуљи којом је њен отац августа 1429. године даривао манастир Есфигмен на Светој гори. Есфигменска повеља представља породични портрет породице деспота Ђурђа — приказани су деспот и његова супруга Ирина са Маром (која има око 15 година), Лазарем, Стефаном и Гргуром
У усменој књижевности насталој у српској, хрватској и бугарској књижевној традицији присутан је књижевни лик Маре, инспирисан историјском личношћу Маре Бранковић. Историјски догађаји из живота Маре Бранковић који су нашли одраза у усменој књижевности су пре свега њена удаја за султана Мурата II и ослепљивање њене браће Гргура и Стефана по наредби Мурата II. У бугарским песмама о лепој Мари, Мари белој Бугарки и Мари деспотовој присутан је мотив Марине оданости хришћанској вери и однос између хришћанке према не-хришћанину, нарочито у вези са ступањем у брачне односе између супружника различитих вероисповести. У бугарској усменој књижевности где је присутан мотив Маре хришћанке која се удаје за муслимана она је приказана као позитиван лик док је у српском и хрватском народном песништву приказана као негативна личност која се именује различито — као Гордана, Гвардијана, Марица, Анђелија, Милица, Маргита, Јелица или се појављује као неименована царичина, деспотова кћер или сестра деспотовића. Истраживачи сматрају да су ове личности инспирисане Маром Бранковић јер се у свим песмама јавља мотив удаје за турског цара, а у већем броју песама такође и мотив ослепљења браће за које се окривљује управо Мара. Догађај Мариног одласка у Једрене и ослепљивање Гргура и Стефана често су у епици кондензовани у један догађај, што је иначе карактеристично за епску поезију. У појединим песмама казна ослепљења се приказује као ублажена варијанта погубљења, односно као султанова милост наспрам Марине суровости. Тежина злочина наглашава се истицањем лепоте и младости ослепљене браће. Према речима Љиљане Пешикан-Љуштановић, Марина удаја представља конкретан одраз древног мотива о жениној кривици. Само у једној песми Марина кривица се не подразумева. У њој Мару удаје отац деспот Ђурађ Бранковић и то као залог за помирење са османским султаном. Њена животна ситуација овде је приказана као сплет несрећних околности. У лирским песмама мотив Марине удаје уклапа се у опште представе свадбених обреда.istorijskabiblioteka.com
sonia حبيبي
Godina : 50 Location : my world Humor : ;) Datum upisa : 23.03.2008
Naslov: Re: ZENE - kroz istoriju Čet Okt 11, 2012 10:21 pm
Илкин атентат је неуспели покушај Јелене-Илке Марковић, удовице пуковника Јеврема Марковића, стрељаног због тополске буне, да 11. октобра 1882. у Саборној цркви, убије краља Милана хицем из револвера. Илка је осуђена 12. априла 1883. на смрт стрељањем, потом помилована, али је ускоро нађена задављена у пожаревачком затвору.
Ćerka
Serijski
Bila
Radeći
Amerikanka
Ubila
Bila
Jedna
Prva
Verovatno
