IVO ANDRIC

BIOGRAFIJA

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.




Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.


Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)




[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]



Na Drini ćuprija

Iz Andriceve rizniceNajpoznatiji roman Ive Andrića, „Na Drini ćurpija“ (1945), hronološki prati četiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Višegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed paša je, prema vladajućem običaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao moćnik, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tačka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaže na trošnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih ličnosti i bezimenih likova koji su plod piščeve imaginacije. Roman „Na Drini ćuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe je, zapravo, „višegradska hronika“, pandan „Travničkoj hronici“ i „Omerpaši Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjižja Ivo Andrić pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman počinje dugim geografskim opisom višegradskog kraja i navođenjem više legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uziđivanju hrišćanske dece u jedan od stubova. Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je književni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hrišćansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlačenju, ozbiljno oštetile most. Sa rušenjem mosta izdiše i Alihodža, jedan od najčešće pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Između početka i kraja romana, između građenja i rušenja mosta, širi se pripovedački luk dug četiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih priča, Andrić niže sudbine višegradskih ljudi, svih vera. „Na Drini ćuprija“ je po načinu tvorbe „novelistički roman“ jer nastaje nizanjem brojnih priča koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „višegradskih priča“, pa je tako oPrva stranica romana Na Drini }uprijad jednog tematskog ciklusa, postupkom ulančavanja nastala složena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni ćuprija“ susrećemo i u Andrićevim pripovetakama (npr. Ćorkan, Toma Galus).

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini ćuprija“ toliko je razuđena i slojevita da se može reći kako pisac-hroničar iz nadtemporalne tačke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoči ograničenost ljudskih moći, podjednako onih koji veruju da moć imaju i onih koji tu moć nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam različitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istočne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, večita tačka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno porađaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno čistom, opredmećenom obliku. Roman o mostu se, kao i većina drugih Andrićevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeđa na kojoj se sustiču i mešaju evropska i azijska religija i način života, vode ratovi i mirnodopske međukonfesionalne i političke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrečnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zatiču na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prokleta avlija

Iz Andriceve rizniceKratki roman „Prokleta avlija“, čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upričavanja priče“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče.

Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući „Gospođicu“, i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo.

Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. A tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče.

Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa i svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“



[You must be registered and logged in to see this image.]

Travnička hronika

Iz Andriceve rizniceTravnička hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnim spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je „utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost“, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike.

Od svih Andrićevih dela hronika o vezirskom gradu ima najviše likova. Ključni lik dela je francuski konzul Žan Davil, Parižanin tanane prirode, pesnik po osećanju sveta. Ta istorijski verifiikovana ličnost je kao prototip poslužila Andriću za oblikovanje književnog lika u kojem se kao u osetljivom mediju projektuju slike bosanske sredine, običaja i navika bosanskog sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika.

Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obeležen brakom sa ženom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i čudne žene.

Vezirov Konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovoga puta u Evropi, Napoleonova imperija.

U Travničkoj hronici sudarila su se četiri sveta, različita po veri, kulturi, istoriji, običajima. Emisari zapadnih i istočnih svetova našli su se na prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota, turski ćehaja, teftedar Baki, kao i travničke kasablije, u neprestanim su međusobnim sukobima i stalno iskazuju mračne ljudske nagone. Čak i ako neki od pripadnika tih toliko različitih kulturnih krugova pokuša da pomiri suprotnosti sa kojima se suočava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafniću.

Na nesreću, jedino zajedničko svojstvo u različitosti tih civilizacija jeste nepoštovanje čoveka, suštinsko nepoštovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedač ukazao kroz neizgovorenu rečenicu Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Ćutljivi travnički trgovac želeo je da se zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajući nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Omerpaša Latas

Iz Andriceve riznicePosthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamišljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj ličnosti. To je Omerpaša Latas, poturčeni Srbin Mićo Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospeo do najvišeg položaja.

Rukopis ovoga romana ostao je u Andrićevoj zaostavštini, ali pisac nije naznačio redosled poglavlja, te su priređivači, od zasebnih priča, rukovodeći se hronološkim načelom kada je reč o istorijskom sloju građe i unutrašnjom logikom psihološkog razvoja likova, sastavili proznu celinu. Ovo delo nije završeno kao roman, ali je celovito i zaokruženo kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od tragičnih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu poslužio kao simbolični dekor na čijem fonu će se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom delu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpaše u Sarajevo, njegov rad na prenošenju centra moći iz Travnika u Sarajevo i sređivanju prilika u zemlji. Drugi deo predočava njegov intimni život, a u trećem je reč o konzulu Atanackoviću koji u novu prestonicu dolazi u leto 1850. godine. Priča o Omerpaši, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, čita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i život u jednom dalekom vremenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na sunčanoj strani

Iz Andriceve rizniceAndricevo citanje pripovetkeReč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja. U sastav proze Na sunčanoj strani ušao je i prvi deo triptiha „Jelena žena koje nema“ koji se, kada je prvi put objavljen, pojavio sa podnaslovom „Galusov zapis“. S druge strane, u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti pronađena su dva nepublikovana poglavlja rukopisa Na sunčanoj strani („Postružnikovo carstvo“ i „Prokleta istorija“) koja se po svim karakteristikama (odnos među junacima, toponimi, razvijanje sižea) mogu smatrati sastavnim delom spomenute proze. Prateći „personalnu hronologiju“ Tome Galusa, iz objavljenih priča i neobjavljenih fragmenata bilo je mogućno konstruisati u velikoj meri koherentnu romanesknu celinu.

Glavni junak nedovršenoga „romana“ može se smatrati Andrićevim dvojnikom. Ivo Andrić, i sam politički sužanj, i junak tamničke proze Toma Galus, čine se kao duhovni blizanci: stvarna i imaginarna hronologija kao da su se izmešale. U liku Tome Galusa, više nego kod bilo kog drugog, mogu se naslutiti određene autobiografske projekcije. Međutim, ako se u Andrićevim ranim delima, u Ex Pontu, Nemirima i lirici, javlja lirski subjekt koji neposredno, u prvom licu jednine, artikuliše specifično, konkretno i stvarno tamničko iskustvo, pri čemu se jasno ne uočava distansca između pisca i lirskog subjekta, u prozi o Tomi Galusu reč je o jednom višem stepenu transpozicije: tim postupkom nekadašnji lirski subjekt uspostavlja se kao element složene prozne strukture. Promena statusa lirskog glasa i formiranje konkretnog proznog karaktera u funkciji su prozne, moglo bi se reći „epske“ objektivizacije jedinstvenog tamničkog iskustva. Mada bi se, gledano sa stanovišta evolutivnog kriterijuma, „roman“ Na sunčanoj strani mogao smatrati tačkom na prelazu Andrićeve lirske faze u epsku. Prema mnogim obeležjima ova se proza čini bliža Andrićevim ranim delima. Premeštajući lirskog subjekta iz ranih radova u jednu epsku proceduru/postupak, Andrić je, najverovatnije, imao nameru da formira celovit romaneskni karakter. Međutim, svojom lirskom osnovom lik Tome Galusa kao da nije mogao da se uspostavi kao faktor romeneskne celine. U vreme kada se Andrić definitvo opredeljuje za jedan poseban poetički koncept, u okviru kojeg nema mesta za kazivanje o bliskom, autobiografskom iskustvu, već za teme posredovane istorijskom distancom, i kada se polako artikulišu ideje o delima kao što su Na Drini ćuprija i Travnička hronika , sasvim prirodnom se čini piščeva odluka da od „romana“ o svome alter egu zauvek odustane.

Međutim, objavljen kao celina, „sašiven“ od objavljenih priča i odbačenih, odnosno, neobjavljenih fragmenata, „roman“ Na sunčanoj strani danas se vidi kao potpuno novo delo Ive Andrića koje baca novu, posebnu, jarku svetlost na njegovo rano delo i čini da se na nov način protumači i razume njegova proza.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Gospođica

Iz Andriceve rizniceIako je objavljen iste godine (1945) kad i Na Drini ćuprija i Travnička hronika, roman Gospođica nema karakteristike romana-hronike sastavljenog iz niza odvojenih proznih struktura, bez jasno definisanog glavnog junaka, već je koncipiran kao romaneskna struktura u kojoj središnju ulogu ima jedan lik. Međutim, ni ovde, kao ni u višegradskoj i travničkoj hronici, neće biti pripovedanja u ich-formi, već je reč o prividno neutralnom pripovedačevom glasu u trećem licu, koji se, tokom većeg dela romana drži tačke gledišta vrlo bliske vizuri glavnog lika - Rajke Radaković. Ovaj pripovedačev glas povremeno se udaljava od „središta svesti“ centralne junakinje, i to uvek onda kada čitaoca treba uputiti u pojedinosti vezane za sudbine drugih likova koji se u romanu javljaju.

Život Rajke Radaković protekao je u znaku jedne strasti - ljubavi prema novcu. Ali, Rajka nije građena kao tip tvrdice, izmedju ostalog i zbog toga što Andrić kao pisac nije bio sklon stvaranju tipova. On, u stvari, uvek naglašava posebnost svake ljudske sudbine, a za Rajku će posebno podvući da je mimo drugih ljudi, „kruška divljakuša“, kako za nju kaže njena tetka. Prva stranica romana Gospo|ica

Rajka, međutim, nije uvek bila takva, tvrdičluk nije rezultat njene prirodne predodređenosti, već proizvod okolnosti i životnih prilika. Do svoje petnaeste godine, ona je bila poput ostalih svojih vršnjakinja. Tada se dogodila tragedija u njenoj porodici: otac joj je bankrotirao i ubrzo potom umro, ostavivši svojoj kćeri strašan samrtnički amanet da podredi svoj život štednji i da nemilosrdno brani svoje interese. Od toga časa, Rajka počinje polako da se menja, postaje kruta, gruba, neosetljiva i prema sebi i prema drugima. Sa očevim slomom, srušio se čitav Rajkin svet i sve će u njenom budućem životu biti fiksirano u tom tragičnom trenutku. Samo se ponekad u Rajki, čija je egzistencija potpuno ogoljena i svedena, javi emocija, ali je ona, u skladu sa zavetom datim ocu, guši i odbacuje. Jedino će Rajkin ujak, dajdža-Vlado, uspeti da prodre kroz njen oklop. On je opseda kao oličenje potpuno drugačijeg principa i odnosa prema svetu nego što je njen. Rajkin odnos prema ujaku dvostruk je: ona ga voli i boji ga se, jer joj on čitavim svojim životom pokazuje da se može živeti i drugačije. On predstavlja njeno trajno „najnežnije i nastrašnije osećanje“. Dajdža-Vlado, međutim, tragično umire mlad i kao da time učvršćuje Rajkino stajalište.

Iz toga razloga Gospođica se vezuje za Ratka Ratkovića, ali u trenutku kada shvati da je Ratko daleko od njene predstave, kad odboluje tu najveću obmanu svoga života, ona će konačno sva svoja osećanja svesti samo na jedno: na ljubav prema novcu i sticanju. Pisac zauzima stanovište da život predstavlja neprekidno trošenje svega oko nas i u nama. Suprotstavljajući se toj neumitnoj sili koja "nagriza, buši, kida i rastvara" sve što postoji, Gospođica se, u stvari, suprotstavlja samome životu.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zgrada muzeja Ive Andri}a

Kao što mnogi svetski gradovi obeležavanjem mesta na kojima su živeli njihovi veliki sugrađani iskazuju zahvalnost za delo koje je ugrađeno u nacionalnu kulturu, tako je i Beograd, u koji je Andrić prvi put došao daleke 1919. godine, otvorio vrata piščevog memorijalnog muzeja. Prostor stana u Poleterskih brigada 2a (danas je to Andrićev venac 8) u koji se Andrić uselio posle sklapanja braka sa Milicom Babić, uređen je po ugledu na slične memorijalne ustanove u svetu. Na jednoj strani, sačuvan je deo autentičnog ambijenta na osnovu kojeg je mogućno rekonstruisati piščevu svakodnevicu, a s druge, raznovrsnim eksponatima, predstsvljen je Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Jedan deo stana (radna soba i salon) sačuvao je izgled kakav je imao za Andrićeva života, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotogRadna soba Ive Andri}arafija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, različita izdanja njegovih njjiga na našem i na stranim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti.

Andrićeva lična biblioteka koja se najvećim delom nalazi u radnom kabinetu, sadrži 4502 knjige, muzeološki je obrađena i bibliotečki opisana. Sada je u toku obiman posao prenošenja Andrićevih marginalija i pribeleški u elektronsku formu. Ova građa unosi se u kompjuter u obliku baze podataka, pa će biti mogućno pretraživanje prema različitim kriterijumima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Covek koji nastoji da poraste tako sto u svojim, a zatim i svacijim ocima umanji sve oko sebe. Da bi to postigao, on primenjuje nadljudski i neljudski viskoka merila na svacija dela i postupke. Pred njegovim sudom ne moze niko opstati, ni tu meru izdrzati, pred njim se sve spusta, povija i smanjuje do nepostojanja. Jedinica merenja je: nula.

Kad tako sve oceni, premeri i sravni sa zemljom, onda se pobednicki proseta tom pustinjom,kao melanholicni trijumfator, zaleci se na nesposobnost ljudi i nesavrsenost stvari. A iza njegovih ledja odmah se ispravlja i dize sve ono sto je on svojim merenjem oborio i unizio i dobija ponovo svoju stvarnu meru i visinu koju je oduvek imalo

Ali on, on se nikad ne okrece da bi pogledao iza sebe, ide samo napred, pobednicki i sigurno, i meri i obara sve, a saam nista ne zna do to i niceg nema do svojih visokih merila, i svog beskrajnog zadovoljstva zbog njih.

A onda, iznenada, shavti – postaje star, neizlecivo star i nikom potreban, cak ni onima koji su tu njegovu velicinu i bezgresnost shvatali kao nesto razumljivo i prihvatljivo – prolazno, ipak izlecivo. Naprosto postane nula"

Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da se zaklone iza mojih ledja i, moralno, oslone na mene. A ja znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.
.....
i.a.

"Zemlja je tvrda, nebo visoko, a profesori uče da je život zlo, ali neka živi život, jer ima još radosti za čoveka. Ima radosti: trčati bos po rosnoj travi, slušati prvu violinu u orkestru, plivati u zelenkastoj reci, gledati stari bakrorez; ima radosti od zraka i sunca i oblaka, od žena, od stvari, od knjiga, od misli svojih i tuđih.""

I.Andric





Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prso u parčad.

Ex Ponto-I.Andric

"Mnogo samujes i dugo cutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, spustene vjeđe i glas kao skripa tamnickih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Sta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vjecno, a covjek slab i
kratkovjek.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vjecna.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
- Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesrece, da zivjeti znaci slagati varku na varku.
- Hoces da usnes, sine moj?
- Ne, oce, idem da zivim."

I.A.

Tama


Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?




Koračam još kao da idem...

Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

"Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?

Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.

- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.

- Hoćeš da usniš, sine moj?

Ne, oče, idem, idem da živim."

"Svaki covek vredi onoliko koliko zivotne radosti ima u njemu,
a to ne bucne i spoljne, nego tihe, duboke i unutrasnje radosti koja
je upucena na stvaranje u opstem interesu." (I.A.)






"Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena." (I.A)


.....
Svet ne postoji. To sto vidimo oko sebe i sto nazivamo svetom, to su ustvari nase zelje i nagoni, i tim zeljama i nagonima podsticane misli, osecanja i postupci. Kad se ugase mase zelje i nagoni, nestane i sveta oko nas. Ostanemo, na zalost - mi. Jos neko vreme. A to se vreme ne moze ni zvati zivotom. (i.a.)

Lanjska Pjesma



Mirisu silno bijeli cvjetovi
i pada sitna kisa proljetna
ja kisnem sam.
O nitko ne zna kako je
tesko hoditi sam i bolestan,
bez ikog svoga
u zlatno proljece.
U srcu mome nema ljubavi
u srcu mom su tavni spomeni
davni i mucni.
Silno mirisu bijeli cvjetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi
Sam i zalostan.
Ivo Andric

Gubiti je strasno




gubiti je strasno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo
donosi zalost i suze, i dok god mozemo na preostalom mjeriti velicinu
izgubljenog tesko nam je, ali kada jednom izgubimo sve onda osjetimo
lakocu za koju nemamo imena,
jer to je lakoca prevelikog bola. Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez tezine i gorkosti
zemaljskih stvari; ja imam opet sve sto izgubih, preobrazeno i
uljepsano – u sjecanju. I jos: ja imam veliku slobodu onog koji nista
nema i mir onog koji je prezalio i konacno se rastao.
Ivo Andric, Ex Ponto

Jedan Novembar





[You must be registered and logged in to see this image.]

Studen. Duboka noć.
Zdaleka prozori kuća svetle.
Svetlost se stazama toči
Ko mnogo tihih sreća
Vezenih na platnu noći.
Vidim kako je dobro
Imati noćas svoj kut,
Sporo i bez svrhe idem,
Gola mi stabla beleže put.
O dobri ljudi, gorko je meni
Kad blješte oči vaših sreća
Na moje mrtvo polje,
Pa ipak sumnjam i ne znam ni noćas
Ni šta je dobro, ni šta je bolje.
Sam svojim dahom grejem smrzle ruke
I slušam kako vreme neumorno
Okreće točak, večno i sumorno,
Svetlost i tamu hiteć da sjedini,
I prede pokrov, velik i jedini,
Za moju sumnju i za vašu veru,
Za vašu sreću, kao i za moj bol.

Epilog


[You must be registered and logged in to see this image.]
Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren
putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i
glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

- Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?
Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vječna.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?

Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne
izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
Ne, oče, idem, idem da živim.

Razgovor sa Gojom


[You must be registered and logged in to see this image.]


Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka, ni pomoci.
Portretišuci coveka, mi ga ubijamo svakim pogledom pomalo, kao što
biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, i kad ga umrtvimo
potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoca coveka na portretu
veca od samoce kostura u zemlji.
To je veština portretisanja. I zato pocetnici i rdjavi slikari ne umeju
da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, "prepariraju".
Rdjavi portreti se i poznaju po tome što je licnost na njima
pritešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje
jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši
teški posao izdvajanja i oslobodjenja, "ubijanja" i "ovekovecenja"
licnosti.

Meni je uvek malo sumnjivo kad cujem gde se govori: ima hiljadu nacina
kako se može slikati. Otkud hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od
jednog, onda ima izvesno i više od hiljadu. Onda nema granice. I šta
koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan.
Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan nacin. Oni za koje
postoji hiljadu nacina , ti ne slikaju.


Ivo Andric

Reci...

[You must be registered and logged in to see this image.]


Reci cesto lete oko nas kao pleva oko seljaka na gumnu, kao rojevi
sneznih pahuljica oko mirnog putnika koji zna kuda ide, lake,
bezazlene, zanosne u svojoj igri koja godi nasem oku i nasem duhu i
odgovara nasoj potrebi za lepotom i promenom, a ne obavezuju nas
niukoliko i ne trose nimalo. Tako nam bar izgleda.

Ali kada se desi, kao sto se i desava, pa bilo to samo i u snu, da se
iz te vejavice reci, kojom smo stalno okruzeni i kojom volimo da
lakomisleno obasipamo sebe i druge, jedna jedina izdvoji i zaustavi -
nastaje nesto o cemu ni sanjati nismo mogli dok smo je nesmotreno
izgovarali. Tada se ta nasa sitna i slucajna rec ispreci ispred nas,
strasna i ogromna; iz nje se, kao iz visespratne rakete, odjednom isuce
i razvije njena dotle skrivena mnogostruka i ubojita sadrzina, i
preteci neumoljivo trazi od nas da izvrsimo ono na sta smo se ludo, i
ne sluteci, obavezali kada smo je u svojoj nesmotrenosti i sujeti
izgovorili, jer je doslo vreme da ta rec postane, i da zaista bude, ono
sto kazuje i oznacava: vecnost, ljubav, borba, poraz, velicina, lepota,
smrt.

Tako nas sudbina ponekada "hvata za rec" i od coveka, slabog i
lakomisleng bica, stvara junaka tragedije kome iz tog procepa izlaza
nema, jer neminovno gine i propada ako ostane u mestu, "pri reci", a ne
pomaze mu nista da bezi.


Znakovi pored puta, Ivo Andric

Sveske

[You must be registered and logged in to see this image.]


"Revolucija jede svoju decu." To je tačno; još tačnije za uspele
revolucionare nego za neuspele. U neuspelim revolucijama ima uvek jedan
deo revolucionara koji iznesu živu glavu i posle imaju izgleda da
završe život u krevetu. Ali uspele revolucije su mnogo kobnije za one
koji su ih po-krenuli i vodili, jer revolucionari redovno podlegnu
opasnoj a prirodnoj zabludi: da je revolucija završena a da je novo
stanje trajno i osigurano. I to je varka, isto tako otprilike kao kad
bi neko morsku plimu ili oseku jednog dana proglasio trajnim stanjem i
na toj zabludi zasnivao svoje poslove i planove. Jer brzo i neminovno
dolazi naredni talas, bilo revolucije koja teži napred ka novim
promenama, bilo kontrarevolucije, koja želi da vrati sve u prvobitno
stanje. U svakom slučaju, taj talas otplavi revolucionare prethodnog
talasa.


Ivo Andrić

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

Mostovi - Ivo Andric
Od
svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim
očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer
opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti
uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih
potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je
tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad
se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i
kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima
i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki
železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte
i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj
poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće
se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske
varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih
konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u
planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo,
prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan.
Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a
seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se
uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši
mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta
zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog
nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su
oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto
na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je
savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i
prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u
sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni
koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre
svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva,
oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im
lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime
jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva
tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam
video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni
mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom
u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog
velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama
svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u
Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski
mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve
što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov
most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako,
svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne
i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se
poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i
nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako
isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu
muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen
po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka
drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je
nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe
dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život
kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka
drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj
pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered,
smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u
beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke,
bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.