IVO ANDRIC

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

First topic message reminder :

BIOGRAFIJA

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.

Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.

Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 13.04.2009

Sveske

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Revolucija jede svoju decu." To je tačno; još tačnije za uspele
revolucionare nego za neuspele. U neuspelim revolucijama ima uvek jedan
deo revolucionara koji iznesu živu glavu i posle imaju izgleda da
završe život u krevetu. Ali uspele revolucije su mnogo kobnije za one
koji su ih po-krenuli i vodili, jer revolucionari redovno podlegnu
opasnoj a prirodnoj zabludi: da je revolucija završena a da je novo
stanje trajno i osigurano. I to je varka, isto tako otprilike kao kad
bi neko morsku plimu ili oseku jednog dana proglasio trajnim stanjem i
na toj zabludi zasnivao svoje poslove i planove. Jer brzo i neminovno
dolazi naredni talas, bilo revolucije koja teži napred ka novim
promenama, bilo kontrarevolucije, koja želi da vrati sve u prvobitno
stanje. U svakom slučaju, taj talas otplavi revolucionare prethodnog
talasa.

Ivo Andrić

حبيبي Datum upisa : 23.03.2008

Prokleta avlija, Ivo Andric

\"...I kad mi ko ovako kaze \"imala je divne oci\", meni se lijepo smrkne. Kakve oci, corav ti hodio! Kad pogledas ta dva oka, ti i ne pomisljas na ova dva vidjela sto svaki od nas nosi u glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i mjeseca sjenovita. Kakvih zvijezda i oblaka, kakvih cuda ima na ta dva polja! Gledas, i kamenis se i topis se. Nema te! Zar to samo \"dva oka\"?! I ona, dabogme, gledaju, ali to je najmanje, to im je posljednje. Oci! Sta je ovo malo ociju u glavi sto nosimo i sto nam pokazuju da potrefimo u vrata i da ne pronesemo kasiku mimo usta? A sta su ona dva cuda nebeska? Tu poredjenja nema. To se jednom desilo na ovoj zemlji: jednom pa nikad vise. I bolje je. Manje muke i zalosti. Takve oci ne bi trebalo da umiru kao i ostale, ili ne bi trebalo da se radjaju na ovaj svijet...\"

حبيبي Datum upisa : 23.03.2008

Priznacu bez oklijevanja: ne volim mnogo one ljude koji vole mnogo da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem cesto i nepitan sve sto zele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima, kao i osjecanjima koja ih prate.

Ivo Andrić

Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kao fizičku nelagodnost negdje u sebi - crnu prugu koja s vremena na vrijeme, za sekundu - dvije presječe grudi na dvoje i zaboli silno - dječak je ponio sjećanje na to mjesto.

U jednom od takvih trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio od nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se bjeda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut i tako zauvjek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mjesto svoga porjekla sa mjestima svoga života.
(Na Drini ćuprija)

Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mnogo
samujes i dugo cutis sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren
putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, spustene vjeđe i glas
kao skripa tamnickih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Sta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vjecno, a covjek slab i
kratkovjek.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ljubav kratka, a glad vjecna.
- Sta si vidio, sine moj, u ljetni dan?
-
Vidio sam da je ovaj zivot stvar mucna koja se sastoji u nepravilnoj
izmjeni grijeha i nesrece, da zivjeti znaci slagati varku na varku.
- Hoces da usnes, sine moj?
- Ne, oce, idem da zivim.

- I.A.

حبيبي Datum upisa : 23.03.2008

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

Datum upisa : 13.04.2009

Mostovi - Ivo Andric
Od
svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim
očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer
opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti
uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih
potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je
tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad
se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i
kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima
i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki
železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte
i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj
poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće
se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske
varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih
konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u
planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo,
prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan.
Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a
seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se
uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši
mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta
zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog
nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su
oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto
na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je
savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i
prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u
sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni
koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre
svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva,
oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im
lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime
jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva
tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam
video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni
mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom
u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog
velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama
svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u
Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski
mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve
što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov
most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako,
svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne
i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se
poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i
nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako
isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu
muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen
po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka
drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je
nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe
dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život
kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka
drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj
pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered,
smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u
beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke,
bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Cesto mi se cini da nije sve izgubljeno na vetrovima i bespucima.
Cesto me obraduje misao da je ocaj, haos i bludnja samo nuzan prelazni oblik.
Cesto mi se cini da osecam kako izlazim, jos nesiguran i slomljen, iz svega sto je bilo, i
da stajem na cvrsto mesto, van sebe, odakle pocinje pucati vidik, sirina i sloboda.
Cesto mi se pricinjava da sam jak i stalan, da sam vec dovoljan sam sebi, da sam se
izvio nad ropstvom tela i vlasti sudbine i da samo treba da sednem i polozim ruku na
dela i da radim, vedra duha i smirena srca, dugo, ustrajno i odusevljeno kao stari
zlatari. Cesto mi se pricinjava.
Ali me dan jos cesce povuce sa sobom, pa se lomim i previjam od nemila do netraga,
od coveka do coveka, od lazi do lazi i od bola do bola ...'

Ex Ponto- Andric

Datum upisa : 28.02.2010

Krupljanka ::: [You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: IVO ANDRIC Pet Maj 28, 2010 11:01 pm

" Ćutanje je teško samo onima koji ne misle. - Ivo Andrić "

Naslov: Re: IVO ANDRIC Pet Maj 28, 2010 11:30 pm

*Beskorisno je u starosti produzavati zivot.Mladost treba produzavat' .
*Zivot nam vraca samo ono sto mi drugima dajemo.
*Sva iskusenja,sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se mjeriti snagom i duzinom nesanica koje ih prate.
*Ljepsa dusa dublje jeca.
*Ono sto je najljepse na dubokoj i iskrenoj ljubavi na kojoj je sve lijepo,to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna nasa mana ne dolazi do izrazaja.Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava,a ono sto je dobro ustostrucuje se.
*Sto ne boli to nije zivot.Sto ne prolazi to nije sreca.

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Naslov: Re: IVO ANDRIC Čet Jul 22, 2010 6:21 pm

ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA

Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime,
i što je to
što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
nevidljivi, nečujni,
i ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.

I dok se uporno hvatam za sjećanja
svetla neba, muškoga hoda,
plodne samoće, i dela, -
oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
čekaju da bude
mrtvo telo u mrtvom mraku.

Al' mene jutro izbavlja i diže
nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
muzika me vida;
i pramen nestalna dima u daljini;
krepi nadu;
seća na dane kad sam znao za radost

II

Još kasno u noći
neće da s smiri grad.
Iz prvog sna ne trza divlji krik,
u noć se rasipa. Jauk ili smeh?

Da l' ljubav kriju pusti parkovi
il' vino piju dvojca, -
gorko vino u zdravlje iste žene?
O, znam ja zemlju i njene darove.
Ja tražim san,
svet dubok i nepoznat.

III

Na tuđem moru. Ne prate mene
senke dobrog voćnjaka
ni Višegradska staza, uvek tužna

Blede blagoslavi.
Tonu darovi u danima i moru;
Ginu ožiljci rana i milovanja
za uvek!
A iznad mene i neba i mora
jedino ime, cilj i znak i snaga:
žeđ moja beskrajna i sveta.

IV

Zaboravljene radosti meseca Jula!
Sad tamo u toploj tišini šljivik zašumi.
Veče se sluti.
Stazama koje kući vode poneku hiti.
Zelen val, riba il' tica
prelomi tišina.
Daljina, majko svih želja!
Zaspo je vozar
na skeli koju ljulja
val rodne reke.

*

Svu noć je kisa padala.

Da li znate kako je
svu noć slušati romor o prozore
i ne moći usniti?

Kiša, ko mati, tiho pjeva
a sna nema tek misli kišne noći.

Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka - bol?

Ivo Andrić

Naslov: Re: IVO ANDRIC Uto Avg 10, 2010 10:44 pm

‎" Budite radosni kad god vam se za to ukaže prilika i kad god za to nalazite snage u sebi,jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva,a minuti čiste radosti ostaju u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti."
Ivo Andrić

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Avg 15, 2010 6:41 pm

"Dragi prijatelju,

Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama redje nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.
Da, Bosna je zemlja mržnje. To je Bosna. I po čudnom kontrastu, koji u stvari i nije tako čudan, i možda bi se pažljivom analizom dao lako objasniti, može se isto tako kazati da je malo zemalja u kojima ima toliko tvrde vere, uzvišene čvrstine karaktera, toliko nežnosti i ljubavnog žara, toliko dubine osećanja, privrženosti i nepokolebljive odanosti, toliko žedji za pravdom. Ali ispod svega toga kriju se u neporoznim dubinama olujne mržnje, čitavi uragani sapetih, zbijenih mržnji koje sazrevaju i čekaju svoj čas. Izmedju vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao izmedju vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. I tako, vi ste osudjeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveša nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima. I kao što tle na kom živimo prelazi, pod uticajem atmosferske vlage i toplote, u naša tela i daje im boju i izgled, i odredjuje karakter i pravac našem načinu života i našim postupcima tako isto silna, podzemna i nevidljiva mržnja na kojoj živi bosanski čovek ulazi neprimetno i zaobilazno u sve njegove, i najbolje postupke. Poroci radjaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa mrskim tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu. Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša ljubav ne traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rodjenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se medju sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. “
Ivo Andrić – Pismo iz 1920.

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Koga
li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog
ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto –
jutros mojim sjećanjem.

Koga ljubi sada ona mlada žena?

Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova
sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama,
svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?

Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen
jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam
je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom
krilu.

To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.

Koga li ljubi sada ona mlada žena?

I.Andric

Naslov: Re: IVO ANDRIC Sub Sep 04, 2010 10:00 am

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji
oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim
putevima, gde je sve suvo i čemerno, bez lepote, bez radosti, bez
nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji
čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim korakom, gde
žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji i sve što
ipak nikne i rodi se, žigosu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad
bi mogli, pobili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u
bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani šaraju brda i
padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u
zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je na te puteve
a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi
na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu,
radi odmora, radi molitve ili seljačkog prebrajanja pazara. Na tim
stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i raskužuje,
na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda
lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta.
Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom
do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da
bude i nikada neće biti.

Ivo Andrić -"Staze"

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

1892 na danasnji dan... Rođen je srpski pisac Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961, član Srpske akademije nauka i umetnosti, briljantan stilista. Studirao je književnost i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu i doktorirao istoriju u Gracu 1924. godine delom "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine". U Prvom svetskom ratu hapšen je i interniran, a između dva svetska rata bio je ambasador Jugoslavije u Berlinu. U mladosti je pisao pesme ("Nemiri", "Lirika"). Pripovedač snažne imaginacije i izuzetan poznavalac Bosne, njenih ljudi i suštine dominantnih religija, odlikovao se vanrednom čistotom jezika i brušenim stilom, prefinjenim psihološkim analizama, dubokim poniranjem u probleme egzistencije i umećem da magijom reči dočara ljudsku i društvenu panoramu minulih vekova. Koristeći narodna predanja, legende, istorijsku faktografiju, bogatstvo mašte i osećanja sveta, podigao je monumentalnu književnu građevinu. Dela: romani "Na Drini ćuprija", "Travnička hornika", "Gospođica", "Prokleta avlija", "Omer-paša Latas" (nedovršen), zbirke pripovedaka "Nemirna godina", "Žeđ", "Jelena, žena koje nema", "Znakovi", "Deca", "Kuća na osami", putopisi i skice "Staze, lica, predeli", meditativna proza "Znakovi pored puta", "Ex ponto", "Eseji, kritike, članci I i II", "Sveske".

Naslov: Ivo Andrić - hronika jednog vremena Ned Dec 05, 2010 5:52 pm

Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi.
Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često
i neočekivano i podmuklo napadaju.

Ivo Andrić

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Dec 05, 2010 5:53 pm

[You must be registered and logged in to see this image.]

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Dec 05, 2010 5:54 pm

Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Feb 06, 2011 5:11 pm

GOSPODJICA

U toj neveseloj sobi provodi Gospođica veći deo svoga vremena, jer je to jedina prostorija koja se greje. Tu spava, tu provodi dan, tu radi, tu i kuva na maloj peći svoj oskudni ručak koji je u isto vreme i večera. A Gospođica ne troši mnogo vremena na takve poslove kao što su spremanje kuće i kuvanje. Već zbog toga što ona ne voli trošenje uopšte, pa ni taj glagol-trošiti-ni u kakvoj vezi i ni u kom obliku. Druga je stvar sa poslom koji sada radi, sa krpljenjem. To je prijatan i koristan posao; u njemu se istina, gubi vreme i zamaraju oči, ali štedi sve ostalo; a vremena i očiju ima čovek napretek, u svakom slučaju više nego svega ostalog. „Krpež i trpež kuću drže“, kaže ona sebi tu narodnu poslovicu, sedajući pored prozora i uzimajući svoje stare, već toliko puta krpljene čarape, a zatim je nesvesno i nečujno ponavlja i okreće u sebi, po bezbroj puta-krpež, trpež!-kao što mlade devojke pri radu, bezglasno i nagonski, ponavljaju reči ljubavne pesme koja je, sama po sebi beznačajna, nikla bogzna gde i bogzna kad, ali u kojoj one, začudo, nalaze živu sliku i tačan izraz svojih najdubljih želja.

„Krpež!“ To je slast. To je, istina, večita borba i zamorno nadmudrivanje sa moćnim, nevidljivim neprijateljem. U toj borbi ima suvoparnih, teških, prividno bezizlaznih trenutaka, ima i poraza i klonuća, ali ima, i mnogo više, svetlih trenutaka predanog, svetačkog služenja i pobedničkog zanosa. Istanji se i pocepa jedno mesto na tankim papučama ili nekom komadu rublja, tako da cela stvar nije više ni za što, ni za nošenje ni za bacanje. Ali tu, gde druge žene popuštaju i predaju se toj svemoćnoj sili koja sve troši i tanji na vama i koja prati svaki ljudski život i svaki pokret, kao prokletstvo koje je sa grehom prvog čoveka palo na ljudsko postojanje, tu za Gospođicu tek počinje prava borba i tek se otvaraju mučni i daleki, ali sjajni izgledi velikih pobeda. Svima svojim tihim i nevidljivim, ali velikim i upornim devičanskim snagama ona se baca na taj predmet i ne pušta ga iz ruku ni ispred očiju dok ne bude izušivan i iskrpljen za novu, dugu upotrebu. „Svaka bi druga, na mom mestu, ovo bacila, ali ja ne bacam ništa. U mene nema štete ni rastura.“ Tako govori Gospođica sama sebi i zaneseno, sa ljubavlju, gleda tu papuču što je spasena i oteta onoj dušmanskoj sili koja sve na nama i oko nas nagriza, buši, kida i rastvara. Istina, ta papuča nije više lepa na oči, a i inače, suzila se i iskrivila i žulji i grebe i ranjava kožu na nozi, ali šta je to prema zadovoljstvu koje daje ta pobeda i ta ušteda? Neka boli i neka ranjava, to je sladak bol i srećna rana. I mnogo više od toga ona je spremna da podnese. A što se tiče lepote, za nju je još manje briga mori. Lepota je skupa, ludo skupa a ništavna i varljiva stvar. Nema goreg rasipnika ni veće opsene. Nikad je nije mnogo veolela i uvek je zazirala od nje, a životno iskustvo samo je još bolje utvrdilo u tom. Nikad nije pravo razumela zašto ljudi prave toliku razliku između onog što je lepo i onog što nije, i šta je to što ih zanosi i opija da zbog toga što nazivaju lepotom gube zdravlje i troše novac, moćni, sveti, veliki novac koji je iznad svega i sa kojim se nikakva lepota ne može ni približno meriti. Ali sada, kako ulazi u godine i kako joj se sve više i jasnije otkrivaju neslućene i nepregledne lepote i slasti štednje, ona počinje sve jače i određenije da mrzi tu lepotu, kao jeres, kao zlog, suparničkog idola koji zavodi ljude na žalosne stranputice i odvraća ih od jedinog pravog božanstva, od štednje. „Krpež“, to je tiha, pravedna služba tome božanstvu. Krpiti, znači boriti se protiv propadanja, znači pomagati večnosti u njenom trajanju. Zato je taj neugledni i sitni posao tako velik i svet i ispunjava celu dušu mirom i zadovoljstvom. Zbog toga vredi i pomučiti se i štošta podneti i otrpeti.

„Trpež!“ I to je slast. Ona to zna, jer je i mnogo trpela u životu i mnogo zadovoljstva od toga osetila. I zašto da čovek i ne otrpi ponešto kad zna da time izbegava mnogo gore zlo i iskupljuje mnogo veće dobro? Čovek ne bi bio razumno biće kad ne bi mogao da uvidi koliko je koristan i siguran posao koji tako pravi. Jer, šta su sitne muke i odricanja koja podnosimo u službi štednje prema onome što nam ona daje i od čega nas spasava. Ona održava život i trajnost oko nas, obogaćuje nas stalno i čini, tako reći, večnim ono što imamo; ona nas čuva od troška, gubitaka i nereda, od siromašenja, od bede koja dolazi na kraju a koja je gora i crnja od smrti, pravi pakao, još na zemlji i za života. I kad čovek pomisli kako sve oko nas stalno i neprimetno čili i nestaje, kida se, troši i izmiče, a kako je malo i slabo ono što možemo i umemo da preduzmemo i učinimo u borbi protiv toga, onda bi pristao na svaku patnju i svako odricanje, samo da se odupre tome zlu, onda mora da se zastidi zbog svakog trenutka odmora, kao zbog dangube, i zbog svakog zalogaja, kao zbog bacanja i raskoša. Sa fantastičnom hrabrošću mučenika treba podnositi sve u toj borbi bez izgleda.

Od toga zanosa u mislima Gospođicu proće stvarna jeza. Zadrhta i zabode iglu u čarapu pa se, onako sva ukrućena, teško diže i ode da prigleda vatru u peći. To i nije vatra nego oskudni plamičak koji nikad ne uspeva da zagreje sobu, ali koji, tako se Gospođici čini, guta drvo i ugalj kao Vezuv i Etna ili kao onaj neki američki vulkan čijeg se imena više ne seća, ali za koji zna da još više proždire i sažiže svojim plamenom nego ovi naši poznati vulkani. Pođe da doda još malo uglja, pa se odmah trže, kao da je htela da uradi neko veliko i nepopravljivo zlo, stegnu zube i hrabro se vrati na svoje mesto. Tu nastavlja da krpi čarapu. Zadovoljna je samom sobom i ovim svetom u kome svuda i uvek ima mesta za štednju. (Seća se da je nekad, negde u novinama pročitala da je u kasarnama, za zimskih meseci, propisana temperatura od petnaest stepeni Celzijusa.) Sa tim mislima i ne oseća mnogo studen. Greje je ona lopatica uglja koju nije potrošila. A u isto vreme, ruke su joj modre, usne sive, nos crven. Na mahove prođe joj celim telom duboka, unutarnja drhtavica od studeni. Ipak, Gospođica ne ustupa, i ne napušta svoje mesto. Tako i dobri, sposobni ratnici ne mogu da izbegnu kratku drhtavicu u trenucima opasnosti, ali je savlađuju junaštvom, i idu napred.

Tako Gospođica i krpi i trpi, ali ne žali i ne popušta. Premrzla i ukrućena, ona učvršćuje prosenjeno mesto na čarapi, provlači konac pažljivo između žica koje su popustile i razmakle se, jednu žicu zahvati iglom, drugu propusti, tako sve redom, napred pa natrag, dok ne pojača i ne učvrsti to načeto mesto.

I kad ga tada pogleda, ispuni je od glave do pete, kao neka toplota, svest da je još jedna tačka iz njenog kućanstva zabeležena na pozitivnu stranu u složenom knjigovodstvu gubitka i dobitka. I više od toga: da je u velikoj i večnoj borbi protiv kvara, štete i troška odnesena još jedna pobeda, da je na velikoj, vasionoj galiji, koja je stalno ugrožena, zapuštena još jedna podmukla pukotina. I često, u srećnim trenucima, ta svest poraste do pobedničkog zanosa.

A zatim dolazi na red druga rupa, na istoj ili na drugoj čarapi. I svaka u početku izgleda beznadna i nepopravljiva. A nad svakom se, na kraju, ipak, osmehne pobeda. Tako prolaze sati u tom naoko jednoličnom i suvoparnom poslu. Jer, on samo izgleda jednoličan. U stvari, dok hvata i ispušta žice, provlačeći konac, Gospođica pušta maha i svojoj uobrazilji i svojim uspomenama, i misli i mašta na svoj način i seća se, uporedo ili naizmenice. Sve tako od žice do žice i večeras prolazi pred njom ceo njen život...

Naslov: Re: IVO ANDRIC Sre Mar 16, 2011 11:24 pm

U toj muci sto se zove zena i zelja za zenom ima stvari koje su predmet sala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim ima drugih o kojima se sapuce sa dobrim drugovima, u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se ne govori ni sa najblizima, koje se i ne mogu nazvati imenom, nego se o njima ponekad samo masta, kao o necem dalekom i bolno nedostiznom.

Ivo Andric-Znakovi pored puta

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Andrić-veoma zanimljiva ličnost.Meni lično-iz mnogo razloga.

Zato što je umro u isti datum kad sam ja rođen-pa šta?Niti je on od toga imao koristi,niti ja štete.

Negde sam nabasao na podatak da je bio član jedne od masonskih loža-pa dobro,spekulacija ili činjenica-ko bi ga znao ...Na zanimljiv način je opisivao mostove,lukove,gradnju kamenom ...

Kažu da je bio (dame začepite uši!) veoma obdaren.Eh...ko li je tu priču raširio :eee:

Zanimljiva je i činjenica da bio diplomata KRALJEVINE JUGOSLAVIJE a Nobelovu nagradu je dobio kao državljanin SFRJ;neko bi mogao pomisliti da je imao "čudnu zaleđinu" ...

Pa onda ženskaroš!Pripisuje mu se afera sa čuvenom špijunkom i kurtizanom Mata Hari ...

Neko bi se stvarno mogao pozabaviti nekim od ovih aspekata Andrićeve ličnosti ...

Naslov: Re: IVO ANDRIC Čet Mar 17, 2011 8:05 pm

Mislim da se o Andriću više ne može reći ništa novo. Po meni,on je naš
Dostojevski.Sve ostalo je legenda.

Naslov: Re: IVO ANDRIC Čet Mar 17, 2011 9:24 pm

Helena Trojanska ::: Mislim da se o Andriću više ne može reći ništa novo. Po meni,on je naš
Dostojevski.Sve ostalo je legenda.

Pozdravljam, i jos bih citirala-

''Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac."
Ivo Andrić

( P.S. + Mesa, da budu trojica)

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

"Po dubini i opsegu osećanja, ništa se u životu čoveka ne može meriti s jačinom majčine ljubavi i brižne pažnje. Možda samo u nesebičnoj brizi za svoju decu možemo vratiti deo majčinog duga!"- napisao je naš nobelovac - čovek "uzorne zatvorenosti", doživotni čuvar svojih tajni i ćutanja, posebno večnih - strahova, ponesenih još iz sirotinjskog detinjstva, višegradskog đačića i sarajevskog gimnazijalca - zakletog člana konspirativne omladinske organizacije, Ivo Andrić je bio besprimerno "zakopčan" i prema ženama svog života.

Pokušaću ovde prirediti,verujte impresivnu,galeriju prijateljica velikog pisca u nadi da će,bar deo ovih napisa,nekome ipak biti "nešto novo".

Uvek, ionako, škrt na rečima, bio je tvrd i na - osećanjima prema svojim ranim "prijateljicama" i poznim "štovanim" damama, na dugom putu od prvih splitsko-zagrebačkih devojaka, do poznog, zakasnelog braka s udovicom svoga prijatelja - Milicom Babić-Jovanović, poslednjom i jedinom "drugaricom Andrić"...

U Andrićevim književnim delima počiva cela legija ženskih likova, seoskih i čaršijskih devojčuraka i cura koje zaluđuju varoške zanatlije, vlast i policiju, glumica, pevačica, konobarica, samoubica, hanuma i dama, gospoja i kontesa, i baronesa, uzvišenih i umnih, spisateljica, slikara, muzičara i operskih primadona, razočaranih glumica, škrtica i - lakodajki. Sa stranica njegovih knjiga izazivački nas posmatraju te žene, u koje je "prepredeni Bosanac" uneo celi sistem svojih lukavstava da bi ih predstavio i opravdao njihovo uvođenje u svet besmrtnih.
Iz svoje višedecenijske samoće on je pravio izlete među žene, ostajući uveren da je svaki čovek osuđen na neizbežnu samoću, jer su "samci među mnogima". Tu misao našao je gimnazijalac Ivo Andrić na čuvenom sarajevskom jevrejskom groblju, na grobu nekog Kabilja, kao daleko sećanje na sefardski, španski stih:

"Treba se čoveka uvek setiti sa tugom."

Ljubavnik, čije se iskustvo prostire na celu galeriju "prijateljica" zadržavajući svaku na rastojanju koje je podrazumevalo persiranje i omalovažavanje u isto vreme, rekao je Ljubi Jandriću, njegovom "Ekermanu" , da su za ženski izgled uglavnom krivi krojači i frizeri, a da posle svega, u sećanju ostane samo pojam žene, uspomena na ženu. Njihova imena se izbrišu, pojam žene ostane kao plašt za sve žene, pojam i ništa više...

Nastaviće se ...

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Među ženama u Andrićevom životu na prvom mestu je bila majka, koja je od svoga jedinca Ivana načinila siroče kada je imala trideset godina. Nju je, pun bolne duše, ucveljeni sin sahranio na sarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo. I sada je tamo, njen, nahereni spomenik, o kome odavno niko ne brine...

U kojoj je meri Andrićevo sirotinjsko detinjstvo i socijalna bolest tuberkuloza, uticala na njegov odnos prema ženama, stvar je "dubinske" psihoanalize, koja je danas u modi,(a kojoj ja,uzgred budi rečeno,nisam vičan) i koja je kod nas posebno zapažena u radovima novosadskog terapeuta dr Nastovića, koji je analizirao duševnu auru Laze Kostića i njegove ljubavi Lenke Dunđerske.

Jedno je sigurno:mladi Andrić je bio "slabunjav, mršav i nežan". Takav je bio i u zagrebačkim studentskim vremenima, što svedoči i stari dubrovački gospar Ive Vojnović, cimer iz bolnice milosrdnih sestara. - U našoj bolnici sad smo dva Iva. Ovo zlatno dete uvek je uza me. Koja bolna, a visoka duša. Nije mu dobro. Obojica smo zajedno mrli! - veli čuveni srbo-katolik, a sam Andrić pojašnjava:"Od ranih nogu povlačio sam se u se. Majka mi je često govorila: - Ne znam, sine, u koji je sat po te dobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: - Kad te neko pita kako si, ti reci - dobro, pa će ti i biti dobro!"
Majka Kata je umrla krajem 1925. Pre nekoliko godina umrla je i stara Sarajka, ona koja je brinula o njenom grobu.
Uvek dobre volje kada se sećao majke i njenih, duboko "pučkih" saveta, Andrić sa tužnim osmehom na bronzanom licu istočnjačkog propovednika, nastavlja:"Bio sam jedinac u siromašnoj porodici. Eden bih u majke" - kako je to zapisano na stećku. "Veoma teško je biti jedinac. Teško za roditelje, još teže za dete. Kako mi je bilo to samo ja znam. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom."

U prvoj svojoj knjizi pesama u prozi "Edž Ponto" mladić je rekao svu istinu o svojoj odanosti majci: "Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke; veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po Tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiješ i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: - Isuse, zar su nama za suze data djeca naša..."

Tako je uklesao u hladan kamen spomenika na grobu svoje majke na sarajevskom rimokatoličkom groblju Koševo. Zaista, po ukupnom odnosu prema ženama uopšte, Andrić je izdizao majku na pijedestal kraljice majke. Pisao je, u tom smislu: "Često sam, kao jedinac, pomišljao: Ne daj, Bože, da mi se štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i sa mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku čovek postaje svestan onoga što je imao". Možda je Moris Ševalje dobar deo ove istine objasnio rečima: "Čovek je mlad dok mu je majka živa!"
Na grobu majke Katarine - Kate Andrić uklesao je škrte i tvrde reči: "Svojoj dobroj majci, njezin Ivan!" A na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio je izričito jasan: "On bješe dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u vječnom miru. I živi svijetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana!"
Ana mu je bila - tetka, kao - druga majka, kod koje je, sa majkom Katom, našao spas od sirotinje posle rane očeve smrti u Travniku, u prvoj godini njegova života. I nju je voleo, po principu spojenih sudova - i ona njega, naveliko. U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, prof. Tugomiru Alaupoviću, javio je tetkinu smrt 4. februara 1927: "Prebolio sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vijest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice. Tj. poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. "Ni kuda ni kome!

Biće još ...

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Zagonetku oko oca,majke i tetke,pisac je objasnio u pismu prof.Alaupoviću:

"Kako je moja majka rano ostala bez muža, a ja bez oca, i kako je ona radom teško mogla i sebe da prehrani, a kamoli još i dete, bila je prisiljena da me odnese u Višegrad tetki. A pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Kada su pomrli, pomislio sam: šta će biti sa mnom? Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu, i to je, verujte, jedino dobro koje sam ja od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim Miličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara - stoka!"

Naslov: Re: IVO ANDRIC Sub Mar 19, 2011 6:35 pm

Sad se setih jedne lepe bašte u Herceg Novom,gde sam rado sedela i slušala lokalne muzičare. Beše to klub Ive Andrća. Sad se pitam nije li to njegova kuća bila? Tamo su se skupljali umetnici iz okoline i oni koji su tuda prolazili. Nisam tamo odavno zalazila,ali se nadam da taj klub i sad živi i radi. Baš bih volela otiči i setiti se rane mladosti... :141545: :zvezz: :heart1:

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Retko se Ivo Andrić smejao i bio je svestan te svoje nevrline.

Rano ostavši bez ikog svog, on je bio žedan i željan - ljubavi. U svakoj ženi je malčice tražio majku, a pošto je nije nalazio, menjao je "prijateljice" bez ikakvog realnog povoda i razloga. Od tog ranog sirotovanja ostao je plašljiv, i to za ceo život. Na taj strah uticala je literatura, posebno knjige Kjerkegora "Pojam strepnje" i "Strah i drhtanje". I sam je to priznao:"Kad se pod starost vraćam Kjerkegoru, koga sam sad kadar da osporavam zbog njegovog pribežišta u religiju, učini mi se za trenutak kao da sam se vratio u doba mladosti..."

STRAH je dečak poneo od - ćuprije na Drini, koju je iz svoje sobe u tetkinoj kući na obali ove plahovite reke video čim je progledao i ostao zauvek očaran njenom monumentalnošću i trudom srpskog konvertita, velikog turskog vezira paše Sokolovića.
Posebno je strepeo od javne reči, i od žena. Njegov sarajevski školski drug Borivoje Jevtić pisao je u svojoj knjizi sećanja da bi jedino žene o njemu mogle da kažu punu istinu, "kad bi htele". Jedna od njih koja je rekla tu istinu je Zdenka Marković, kojoj je za dvadesetak godina uputio više od stotinu pisama...

Za Andrićev let kroz vreme i prostor je važna i Milica Babić-Jovanović, koja će biti od velike utehe za starog, iskusnog momka, inače supruga dugogodišnjeg diplomatskog saradnika Nenada Jovanovića. Posle njegove smrti, Andrić je postao muž njegove žene. Ništa neobično u životu umetnika. I ona ga je, zanavek, napustila, pre vremena. Teško mu je pala njena smrt. Ne zbog toga što je umrla, kako je zabeležio da se zna i posle njega, nego zato što je bila - smrtna... Pisac je ublažavao njen odlazak poslovicom koja bi trebalo da pomogne onima koji ostanu bez ikog svog. "Nijedna prava sreća ne traje dugo! Tačnije, svaka je kratkotrajna..."

Treća, od velkog značaja za njegov život i rad, bila je "kuće-domaćica" Vera Stojić, prevodilac i redaktor njegovih radova, a jedno vreme i nešto više od toga. S njom je bio od 1920. do smrti 1975. Posthumno je učestvovala u dešifrovanju njegovih mnogobrojnih rukopisa, razbacanih po raznobojnim notesima. Njena reč se uvažavala i prilikom pripreme sabranih dela Ive Andrića, publikovanih kod najčuvenijih izdavača nekadašnje Jugoslavije.

Retko je govorio, ali je, ipak, govorio, o tom svom strahu od publiciteta i - otkrivanja tajni koje je nosio u dnu svoje duše: "Ako sam igde ostao čovek 19. veka, onda je to baš u oblasti publicistike, gde sam želeo da, koliko-toliko, zametnem tragove. O meni, izgleda, da i nema anegdota, ili mi nisu dospele do ušiju. Ja ih nikada nisam pričao."
Samotno višegradsko siroče, uz pomajku i poočima, ipak nije imalo ljubav roditelja. Bio je, zato, sam-samcijat u najporaznijem smislu te teške reči. To je bio strah od života, od egzistencije, posle prvog velikog rata, u kojem je gladovao kao robijaš tri godine. Strah od prekih ljudi i napadnih žena, od vladalaca i ideologija, koje je menjao da bi osigurao egzistenciju i visok položaj u društvu.
U dragom mu Višegradu sirotinja je cvetala kao otrovno cveće, i na sve strane. U toj skromnoj kući, zagledan u večnu Drinu, šaputao je kao za sebe: "Ova reka je najveća zavodnica moga detinjstva. Dečakov život na obali bio je pun straha, kao tuđinski tavan noću. Pa i docnije u mom životu uvek je neki strah rasprezao konje..."

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

I prema ženama je Andrić bio ispunjen više strahom nego emocijama.

Govorio je, ujeden spoznajom svoje dirigovane samoće i njenog udela u održanju visokih položaja i u Kraljevini Jugoslaviji i u Brozovoj boljševičkoj, socijalističkoj državi "sa ljudskim likom": "Celog života ja sam oko svoje samoće podizao ogradu, učvršćivao je, braneći se od nekog suvišnog sveta koji kao da se zakleo da raspolaže pravom da motri na naš prag i rasuđuje o svemu što nam se desi..."
I sam posao pisca, koji podrazumeva samoću i odricanje svake vrste, uticao je na taj njegov strah. Kada je o tome govorio, činilo se kao da se nekome žali, a taj kome se žali ne čuje dobro, ili ne čuje uopšte.

"Pesnik je majstor koji mukotrpno podiže kuću, s oskudnim materijalom, sam i bez ičije pomoći, a kada, na kraju, dovršivši je, odahne, drugi ulaze unutra, baškare se kao da je njihova, a on i dalje ostaje vani, bez kuće i ognjišta, bez igde ičeg!"

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

"Mrtva slova često ostavljaju mnogo jači utisak od žive reči!"

Ovu rečenicu je morao primetiti svako ko je iole ozbiljnije proučavao ovog gorostasa srpske književnosti.U "Znakovima pored puta" Andrić je bio više nego jasan: "Posmatram strah pod raznim vidovima, u sebi i oko sebe, i sve mi se čini da se ljudi i ne boje zbog onog zbog čega kažu i misle da se boje, nego zbog svoga rođenog straha..."
Dobro poznavanje njegove literature uveriće nas da je svoje prijateljice često menjao da bi odagnao strah, koji mu je bio najodaniji pratilac od malih nogu.

Nije slučajno što naglašeno govorim o tajni i strahovima ovog srpskog pisca, jer su oni upravo skopčani, sa - ženama. Poznato je da je strah u čvrstom savezu sa voljenom ženom, i te ljubavi se čovek najteže oslobađa. A Andrića je strah održavao, ruku pod ruku, sve od prerane smrti majke, pa do poznog venčanja sa Milicom Babić-Jovanović...
Desetinama godina se kockao sa ženama u znaku sintagme "Ili - ili". Najzad, čovek koji je sav život, onako zakopčan i tajanstven kao istočni prorok, koji stiže iz daljine, morao je da se za nešto uhvati, da bi spasao dušu i opravdao svoju misiju na zemlji i među ljudima.
"Stari momak" je, kad je isteklo svako vreme za ženidbu, našao spas u pravoj ljubavi.Ime svoje supruge je uvek izgovarao sa prisvojnom zamenicom "moja". Često je sa najvećim poštovanjem pominjao svoju dobru ženu, a posebno kada bi na putu po južnoj Hercegovini i Stonskom primorju svraćao u kafane gde je s njom dolazio na putu za Herceg Novi.
S Milicom počinje i završava Andrićevo poslovično uvreženo - neverstvo, a započinje i trajaće posvećenost jednoj ženi.VENČALI su se 27. septembra 1958. godine. Zavoleo je Milicu odmah po rođenju, tako bi se moglo reći kad se iščitaju njegova pisma, sva njegova udvaranja, izlivi ljubavi, lukavstva iskusnog ljubavnika i zaljubljenog "mandarina", i kako se potpisivao u praskozorje ozvaničenja veze sa dotle udatom suprugom svoga prijatelja i diplomatskog saradnika.
Narodski rečeno, on se za svoju Milicu - udao.
Naime, iz večnog podstanarstva zakletog neženje preselio se u "buržujski" stan bake Zorke i njene lepe kćeri Milice u rajskom centru srpskih dvorova, iz Prizrenske 9 u Proleterskih brigada 2/a, odnosno u Spomen-muzej, gde prebiva i posle zemaljske smrti.

Naslov: Re: IVO ANDRIC Pet Apr 08, 2011 10:57 pm

Dan je bio tako lep, svež i sunčan, da bi se na njemu moglo, kao na vazdušnoj lađi, otploviti daleko , negde gdje je vreme isto ovako lepo, ali trajno....

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Matori momak je video životnu priliku u udavači koja je ostala udovica bez dece, a poznavao je i voleo "od kolevke, pa do groba". Dakle, veoma dugo je trajala ta zabranjena ljubav, duže od bračne, ili - sasvim tačnije, kroz mnoge godine njenog braka sa Nenadom Jovanovićem, u čiju je intimu zalazio kao kućni prijatelj i mio gost. Evropljanin po svemu, a uz to i - diplomata, imao je sve pretpostavke, kao pesnik ponaosob, da bude zavodnik i Kazanova na zalasku - poslednji voz za Santa Kruz...

Andrić (kao momak) rutinerski je slao pisma na adresu na koju Milica još nije stizala - da je pošta dočeka i - iznenadi. Taj visoki čin ljubavi usvojiće i ona u pismima njemu, onda kada je znala gde će on odsesti. A ako i nije pouzdano znala, onda je pisala na ambasade zemalja u koje je putovao, u nekima i odsedao kao "opunomoćeni i izvanredni gost", kako je zapisao I. Vejvoda, ambasador u Londonu, koji je na razglednici - slici Hristove crkve u Oksfordu, dopisao: "Imamo izvanrednog i laganog divnog gosta" (1. marta 1959)
Prvo Andrićevo sačuvano pismo Milici Babić pisano je u Parizu 15. aprila 1956. godine, iako njihova veza datira od vremena Andrićevog ambasadorovanja. Svakako, bilo je to vreme kada mu je Miličin muž bio saradnik, dakle - pre Berlina, odnosno pre 1939. godine. Tada je u prestonicu Trećeg rajha došao sa svojim atašeom za informisanje Nenadom Jovanovićem i njegovom ženom Milicom Babić-Jovanović. Upravo tada mu se okrenuo "bururet u glavi". To parisko pismo Andrić je uputio supružnicima Jovanović.

Jedno pismo kod suptilnih, a zaljubljenih ljudi može imati veće značenje nego sva druga dešavanja u njihovim životima.

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

DRAGOCENU informaciju, retku uz to, nalazimo u jednoj studiji o "Andrićevim ženama", i to - kod jednog savremenika koji se prevashodno bavio identifikacijom Jelene "žene koje nema", demistifikujući je i slikajući u njoj stvarnu devojku Poljakinju, koja nije uzvratila zaljubljenom bosanskom studentu u Krakovu. Opis mlade "pozorišne slikarke" je upečatljiv kroki:
"Tridesetih godina ovog veka u našoj prestonici iz sezone u sezonu, pojavom svakog novog komada, svake premijere ili reprize, na pozorišnim plakatima, pored imena reditelja ili glumaca, stavljano je: 'Kostimi gospođice Babić."
Tako je u beogradskoj sredini brzo postalo poznato ime te talentovane umetnice velelepnog izgleda i markantnih crta - vrsnog i visprenog kostimografa Milice Babić.
Milica je bila iz Sarajeva. Kao i Andrić, i ona je od rane mladosti gajila ljubav prema lepom. Još kao dete dugo vremena je provodila crtajući cvetiće, ljudske figure ili haljine. Nije nameravala da se kasnije posveti studijama dekorativne umetnosti. Odlučujući momenat je nastao posle jednog predavanja u školi umetnosti u Beču. Tu se odala studijama, a u carskoj Vijeni ostala pet godina.
Jedno izvesno vreme boravila je u Parizu, a onda došla u Beograd. U teatar je otišla iz umetničke radoznalosti. Zamolili su je da izradi nekoliko nacrta za nove kostime. Uradila ih je i tu - u Narodnom pozorištu, ostala..."

(Dragoljub Vlatković, Jelena u životu i delu I. Andrića, 1996).

Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Iskustvo, zacelo vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve...

Sve, tako, do praga ložnice Milice Babić-Jovanović-Andrić!

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Apr 10, 2011 5:03 pm

"U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom..."

Jelena Zena Koje Nema

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Andrić je tvrdio da su za lepotu žene "krivi" modni krojači, frizeri, manekeni, vlasuljari i draguljari dok su "U opštem bogatstvu sveta punog lepotica sve žene - iste"

NENAD Jovanović bio je novinar i prevodilac iz Tuzle, dve godine stariji od Milice. Posle studija u Zagrebu, gde je diplomirao na pravu, prevodio je sa francuskog i engleskog, sve do 1939. godine, kada je postavljen za atašea za štampu u berlinskom poslanstvu Kraljevine Jugoslavije. Otad pa do njegovog hapšenja, kao patriote, 1943. i povratka u Beograd iz logora "Dahau" 1945. godine, Andrić je bio prijatelj njihove kuće.
Jovanović je umro 28. februara 1957. a Ivo Andrić se venčao sa njegovom udovicom godinu i po dana kasnije.

Večni i zakleti Bosanac, koji je Bosni dao sve što može dati čovek zavičajnoj zemlji, i poslednji dinar Nobelove nagrade i poslaničkih prinadležnosti u Saveznoj i Skupštini BiH, veli za filozofiju svojih zemljaka da su bili duboko ubeđeni da bez žena, rakije i duvana nema smisla živeti na ovom svetu.

Iskusan, uman, lukav u najvišem intelektualnom i diplomatskom smislu, posve zreo za najteže životne izazove, kao što je pokazalo članstvo u konspirativnim organizacijama opasnim po život, Andrić je, razvijajući strategiju pridobijanja njenog srca, upotrebio uglavnom pesničke manire, bez ikakvog uplitanja lažnih obećanja. Sluteći onom velikom slutnjom koja je pridodata velikim iluzionistima i stvaraocima kakvih nije mnogo, da ljubav nije samo obmana, nego i veledar, posebno za samca koji je naginjao zalasku života, on se opredelio za latinsko iskustvo, pretočeno u tako jednostavnu poslovicu:
"Ljubav je roditeljica mnogobrojnih naslada!"
Zato je želeo da svoju izabranicu i dugo skrivanu družbenicu, što pre učini srećnom.
Kod Andrića se, međutim, radilo o pravoj ljubavi, koja raste od jutra prema večeri, takve je ljubavi više danas nego juče, a mnogo manje nego - sutra...
U braku sa Milicom Andrić kao da nastavlja "zabavljanje" iz predbračnih dana - udvara joj se u pismima sa putovanja, deli komplimente njenoj gospodstvenosti i tihoj nametljivosti. Nikad u tim pismima nema ni reči one supružničke intime koja bi zamirisala na eros i bračnu ložnicu. Nigde traga od birane reči, prostog obraćanja i podsećanja na minule strasti. Čuvao je uzvišenu čistotu ljubljene žene, kao svetinju od zemaljskog zagađenja.

ANDRIĆ je voleo Milicu i posle njene smrti. Sada mu se prikazivala njena ljubav kao neopisivo velika, kao živa ljubav koja se ne gasi, kao svetiljka u tami. Dok je razgovarao sam sa sobom, kao da razgovara upravo sa njom... I zato, samo četiri dana posle njene smrti imao je snage da zabeleži:
"Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja." (28. III 1968)

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

PLAŠLJIV i večno na oprezu, kao lovac na krupnu divljač, bio je škrt i u govorenju o majci, koja je ostala udovica kad mu je bila nepuna godina dana, u Travniku. Po preseljenju u Višegrad išla je za - poslom, u Sarajevu i među franjevce u srednjoj Bosni. Oni su tradicionalno bili najbogatiji sloj u poslovično siromašnoj Bosni i oko njihovih samostana bdio je i mladi Andrić, učeći od njih jezike i - mudrost.
U selu Ovčarevu kod Travnika, gde je bio konfiniran iz mariborske tamnice 1917, zatekao je majku kao kućedomaćicu u župnom uredu. Zagrebačkoj tinejdžerki kratkog života Evgeniji Gojmerac, s kojom se dopisivao tokom robovanja, iz ovog idiličnog boravišta, gde je posle tri godine "pojeo toplu maminu supu", piše 30. marta 1917. godine:
"Sad sam našao, makar i za kratko miran kut, simpatičan župnik franjevac je moje jedino društvo. Sam sam, kako nikad dosad, osamljen u najtežem smislu te reči. Ej, a mama se raduje mnogo. Tri su pune godine kako me nije videla. I sve što se sa mnom događalo u to vreme ne ide joj u glavu, kao i cela moja ukoso otišla i neblagoslovena egzistencija. Naizmenice: plače, miluje me i smeje se. Kao mama..."

Dakle, Katarina - Kata Andrić, majka slavnog pisca, kao "slabo" pismena žena, nije bila upućena ni u njegov književni, ni javni, ni politički rad, a izgleda ni u - robovanje. Slutila je da joj je sin "sišao sa puta" i da nije na dobar način upravljao svojim životom. Niti je ona mnogo znala o njemu, niti je on mnogo govorio o njoj.

UVEK uvučen u sebe i u svoje tajne, kojima je najvernije služio ceo vek, on je dobro znao samo jedno o ženama - iznad svih je majka, koja stoji na kapijama ovoga sveta, i na ulazu i na izlazu, te da se svaka ljudska ljubav može steći, "uprkos zaprekama, osvojiti, zavrediti i sačuvati, samo se majčina ljubav niti stiče niti zavređuje", kako je govorio Bertold Ojerbah.

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

To je bilo ono sto je on trazio, zbog cega je i usao u godine a nije se ozenio, i sto je sada mogao sebi da dopusti: lepa, krupna, cedna i poslusna devojka. Utoliko bolje sto je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kucu - znaci osecati svakog dana jos jedno zadovoljstvo vise od svog tesko stecenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvecavati. Jer sticanje jeste, doduse, bezanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A sto se tice lepote, te snazne i trajne lepote koju je gazda Andrije smatrao drugim bogatsvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo - lepota je stvar koja nice i raste tamo gde slucajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo sto bogatstvo privlaci sebi i lepotu siromaha, kao sto hladni predeli vuku topal vazduh.
Sad je mogao o prazniku da proseta sa belolikom, cutljivom, dobro odevenom, svojom zenom, da je izvede u pozoriste, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o zeni mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem.
(”Idem ja, tako, neki dan sa zenom…”, “Kazem zeni: prodji me se zeno, bogati… ) Oni koji su ga slusali, kako izgovara ove bezazlene i svakidasnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njim krila i kako je ta rec “zena” bila u njegovom govoru dobrodosla postapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaze jos mnogo vise nego sto ljudima moze i sme da kaze. Mogao je u tami da polozi obe ruke na cvrsto toplo telo zaspale zene, da ih polozi ma gde, tamo gde slucajno padnu, i da kaze sam sebi: “Sve je ovo moje, od kose pa do noznih pristiju, moje i nicije vise!” Od tog osecanja srece sire se dimenzije sopstvene licnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osecanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Zlostavljanje - Ivo Andric

Naslov: Re: IVO ANDRIC Sre Jul 20, 2011 10:39 pm

Додик и Кустурица поставили камен темељац за Андрићград

БАЊАЛУКА – Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик и прослављени српски режисер Емир Кустурица данас су, у поподневним сатима, у Вишеграду, поставили камен- темељце за зграде позоришта, биоскопа и градске управе, које би требало да буду под кровом до краја године.
Поставили су их на просотору „Андрићграда”, посвећеног једином српском нобеловцу Иви Андрићу , који је почео да ниче поред вишеградске на Дрини ћуприје која је билалајтмотив и назив награђеног му романа најпретсижнијом светском наградом.
Додик и Кустурица су, како су пренели локални медији, у камен-темељце поставили и флаше са маслиновим уљем са исписаном поруком - „Камен темељац за позориште, градску кућу и мултиплекс „Чича Илија Станојевић”, љета господњег 2011. положише председник Републике Српске Милорад Додик и режисер Емир Кустурица”.
Додик је рекао новинарима да ће заједничким напорима владе и институција РС, општине Вишеград и Кустуричиних сарадника, пројекат бити реализован на време.
Међу 50-ак грађевина биће саграђена и Академија лепих уметности, где ће, како је најавио Кустурица, бити отворен факултет режије и други садржаји, а у тој високошколској установи студираће око стотину студената режије из целог света.
Кустурица је рекао да су само петнаестак дана од почетка радова на локалитету предвиђеном за изградњу Андрићграда, на ушћу Рзава у Дрину, грађевинци ископали темеље и припремили терен за ове објекте на којима ће посао наћи велики број радника.
Предвиђено је да у средини Андрићграда, на главној улици која је већ архитектонски осмишљена, буде постављена и биста Иве Андрића, а према замисли славног редитеља, она ће „пливати” у води симболишући пишчеву мисао да је Вишеград град на води.
„Идеја да се на сваки начин обележи да је ово град посвећен бесмртном Андрићу и непролазном његовом делу биће поткрепљена и напором да урна са пепелом славног нобеловца из Алеје великана из Београда буде премештена у Андрићград”, рекао је Кустурица. Почетак радова на изградњи града у камену свечано је озваничен, уз брујање грађевниских машина, али и извођењем делова из опере „Кармина Бурана” , Симфонијског оркестра Радио телевизије Србије, 28. јуна. Иградња Андрићграда се реализује по идеји прослављеног редитеља Емира Кустурице и то на ушћу реке Рзаве у Дрину, недалеко од моста Мехмед паше Соколовића. „Андрићград” ће се градити у три етапе, а планирано је да буде завршен 2014. године. Простираће се на површини од 17 хиљада квадрата. У њему ће бити и зграде музеја, библиотеке, спомен кућа нобеловца Иве Андрића, по коме град носи назив, као и други пратећи објекти, хотели, занатске радње, дућани... Градиће се у јавно-приватном партнерству. Кустрица ће бити највећи финансијски носилац пројекта, а део новца обезбедиће влада РС, док је општина Вишеград обезбедила локацију и инфраструктуру. Изградња „Андрићграда” коштаће између 10 и 15 милиона евра и то је један од највећих подухвата, који ће бити реализован на том простору.

Taнјуг

[You must be registered and logged in to see this image.]

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

sonia ::: Додик и Кустурица поставили камен темељац за Андрићград

БАЊАЛУКА – Председник Републике Српске (РС) Милорад Додик и прослављени српски режисер Емир Кустурица данас су, у поподневним сатима, у Вишеграду, поставили камен- темељце за зграде позоришта, биоскопа и градске управе, које би требало да буду под кровом до краја године.

Taнјуг

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pozdravljam,odobravam i podržavam u svakom pogledu.

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Travnička hronika - Ivo Andrić

[You must be registered and logged in to see this image.]

BIOGRAFIJA

Ivo
Andric ( 1892-1975 ) se ubraja u najznacajnija imena srpske
knjizevnosti - pesnik, pripovedac, romansijer i esejista. Od 1921. do
1941. godine radio u diplomatskoj sluzbi u Rimu, Briselu, Zenevi,
Bukurestu, Gracu, Parizu, Madridu i Berlinu. Rat od 1941. do 1945.
provodi u Beogradu, povucen, nista ne objavljuje. Cim je rat zavrsen
objavio je tri romana. Dobitnik je Nobelove nagrade za knjizevnost 1961.
godine.
Andric se pojavio u knjizevnosti poezijom 1914. godine u
antologiji Hrvatska mlada lirika, ali je prvu pesmu objavio 1911. godine
u Bosanskoj vili pod naslovom U sumrak. Prvi svetski rat je tesko
doziveo – bio je u zatvorima gde mu je naceto zdravlje. Od teskih misli i
zatvorske atmosfere branio se radom i citanjem. Iz tih dana poticu
njegovi prozni poetski zapisi Ex Ponto i Nemiri. Prva objavljena
pripovetka Put Alije Djerzeleza predstavila je zrelog pripovedaca fine
inspiracije i bogatog jezika. Tri knjige pripovedaka potvrdice Andrica
kao vrsnog pripovedaca i hronicara Bosne koji sa pasijom naucnika ulazi u
sve detalje i finese zivota Bosne uzimajuci za junake Srbe, muslimane,
Jevreje, Hrvate, strance. Andricev covek, ma koje vere bio, slozena je
licnost sa snaznim unutrasnjim zivotom, sa uzavrelim strastima, mutnim
nagonima, nepredvidljivim ponasanjima. On se lako ne rastaje od svojih
junaka: posvecuje im vise pripovedaka gradeci tako cikluse o pojedincima
– fra Petru, fra Marku Krleti, Vitomiru Tasovcu, Corkanu. Andric se
naglo pojavio kao romansijer objavljivanjem tri romana 1945. godine: Na
Drini cuprija, Travnicka hronika i Gospodjica. I ovde se pokazao kao
zreo romansijer, koji je na najbolji nacin iskoristio svoje solidno
pripovedacko iskustvo sticano dvadeset godina. Zato je Andricev
narativni stil jedinstven – jednostavan, miran, topao. Jezik njegovog
pripovedanja je socan, bogat, sugestivan, probran i cist, sa tragovim
vremena koje je predmet literarne obrade i sa odsjajima licnosti
njegovih junaka.
Ljudsko stvaranje, posebno stvaranje u umetnosti,
izuzetno interesuje Andrica. Mostovi su za njega simbol veza medju
ljudima, ali su pre svega simboli trajanja ljudskog dela. Mostovi su i
lepota koja oplemenjuje i nadahnjuje – Most na Zepi je pohvala ljudskom
stvaralastvu, ali i himna lepoti. Aska i vuk je pohvala umetnosti koja
pobedjuje zlo i smiruje grubost i silu.
Otuda i Andricevo
interesovanje za pisce i slikare kojima ce posvetiti brojne eseje –
Njegosu, Vuku, Matavulju, Kocicu, Bijelicu, Dzumhuru, Goji – umetnik je o
umetnicima pisao sa dobrim poznavanjem materije, umetnickim nervom i
smislom za prave vrednosti.
Poezija: Ex Ponto (1918), Nemiri (1920)
Pripovetke: Put Alije Djerzeleza (1920), Pripovetke I – III (1924, 1931, 1936), Nove
pripovetke (1948), Prica o vezirovom slonu (1948), Lica (1960), Zena na
kamenu (1962), Kuca na osami (1976)
Romani: Na Drini cuprija (1945), Travnicka hronika (1945), Gospodjica (1945), Prokleta
avlija (1954), Omer-pasa Latas (1976)
Meditativna proza: Znakovi pored puta (1976), Sveske (1981)

TRAVNIČKA HRONIKA

Travnicka
hronika (1945) je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata,
ostvaren po modelu evropskog realistickog romana. Obuhvata vreme od
1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasican roman vise od bilo
kojeg drugog Andricevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u
trecem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Travnicka
hronika je nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne gradje.
Hronika o Travniku je beletristicki sedmogodisnji letopis koji obradjuje
vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Pocinje dolaskom
francuskog konzula, a zavrsava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog
konzula. Roman je okrenut istoriji. U procesu stvaranja Travnicke
hronike Andric se sluzio bogatom dokumentarnom gradjom iz oblasti
istorije civilizacije, etnologije i autenticnim spisima o istorijskim
licnostima koje su predstavljene u romanu.
Od svih Andricevih dela
hronika o vezirskom gradu ima najvise likova. Kljucni lik dela je
francuski konzul Zan Davil, Parizanin tanane prirode, pesnik po osecanju
sveta. Nikada do tada Davil, savremeni mladi covek evropskog
obrazovanja, nije video ljude kao sto su bili Travnicani, ni obicaje kao
sto je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao sto je pljuvanje
nedobrodoslog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog
velikodostojnika kome Davil cita klasicnu tragediju a kod koga ona
izaziva grohotan smeh, Andric je hteo da prikaze sudar dva sveta i dve
kulture koji se nikada nece pomiriti, a jaz izmedju njih nece biti
prevazidjen ni pokusajima njihovih najdobrocudnijih predstavnika.
Pukovnik
fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu pocetkom 19.
veka. Skromni bivsi pogranicni oficir potpuno je zbunjen Travnikom.
Bacen u medjuprostor dveju civilizacija, ne razumevajuci do kraja
nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obelezen brakom sa
zenom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo
nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme
njegove sluzbe u Travniku ni istocnjacki svet cutnje i tajnih radnji
ciji su oni predstavnici. On takodje nije razumeo ni novi gradjanski
svet francuske drzave ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je cesto
dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i cudne
zene.
Vezirov konak je trece srediste politickog zivota i mesto
najcescih susreta trojice diplomata. Ocekivalo bi se da predstavnici
prosvecene Evrope cine zajednicku prepreku azijatskom osvajacu. Da nije
tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon
Mitererom: „ Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne
ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u
opadanju slabe osvajacke namere, javice se novi osvajac, ovog puta u
Evropi, Napoleonova imperija.
U Travnickoj hronici sudarila su se
cetiri sveta, razlicita po veri, kulturi, istoriji, obicajima. Emisari
zapadnih i istocnih svetova nasli su se na prostoru Bosne sa namerom da
nikada i ne pokusaju da se priblize i razumeju. Najblizi saradnici
francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog
vilajeta, Davna, Rota, turski cehaja, teftedar Baki, kao i travnicke
kasablije, u neprestanim su medjusobnim sukobima i stalno iskazuju
mracne ljudske nagone. Cak i ako neki od pripadnika tih toliko
razlicitih kulturnih krugova pokusa da pomiri suprotnosti sa kojima se
suocava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost unistenja. To
se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafnicu.
Na
nesrecu, jedino zajednicko svojstvo u razlicitosti tih civilizacija
jeste nepostovanje coveka, sustinsko nepostovanje ljudskog dostojanstva.
Na to je pripovedac ukazao kroz neizgovorenu recenicu Jevrejina Morda
Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac
potreban za odlazak iz Bosne. Cutljivi travnicki trgovac zeleo je da se
zahvali francuskom diplomati na paznji koju njegovi sunarodnici Jevreji
nikada do tada nisu doziveli: „ Prizivali ste nas kao ljude, ne
izdvajajuci nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

ESEJ

Citajuci
`Travnicku hroniku` pocela sam da razmisljam o ovom nasem zivotu i o
ljudskoj prirodi koja je po meni zastrasujuca. Sta svako od nas sebi
uzima za pravo ne obracajuci paznju na druge i ne razmisljajuci kako
nasi postupci uticu na okolinu i da li je mozda u krajnjem slucaju
ugrozavaju. U XIX. vijeku, periodu kojeg Andric do najsitnijeg detalja
opisuje, upoznajemo se sa onim skrivenim JA koji se nalazi duboko u
svakom od nas i koji je u ovom `nasem` bosanskom ratu tako reci isplivao
na povrsinu. To nase skriveno JA Andric u djelu opisuje kroz narav
Turaka i uopste kroz narod bosanskih kasaba.
Prije rata izgledalo je
kao da je istorija zaboravljena. Zaboravljena su nabijanja na kolac,
vjesanja i razne tiranije. Sjecali smo ih se samo na casovima istorije i
cudili se kako je moglo do toga doci i jedne druge ubjedjivali kako se
to nama ne bi moglo dogoditi. Mi bismo drugacije reagovali. Odrastali
smo bezbrizni ne nadajuci se nicemu losem a ponajmanje ovim sto je
uslijedilo. Roditelji nas nisu ucili da preziremo i mrzimo one koji nisu
nama slicni ili koji se krste i mole Bogu na drugi nacin. Svi naleti
mrznje su se odbijali od nas i vracali kao bumerang u nepoznat pravac
odakle su i stigli. Niko nije ni slutio sta nas ocekuje. Medjutim kako
to vec u istoriji biva poznato uvjek se pojavljuju pojedinci kojima je u
cilju da naruse mir i ravnotezu iz narodu nepoznatih razloga. Ne
obracajuci paznju na posljedice oni kao da nas reprogramiraju u aktere
koji sluze za obavljanje njihovih planova. Meni se to cini kao partija
saha u kojoj su ljudi figurice od pijuna, preko topova do kraljeva i
kraljica. Zastrasujuce je to sto se mi uopste ne zapitamo kakve se to
promjene u nama desavaju i sto im se ne opiremo kako smo jednom davno
obecali. One nam tijelo okupiraju i zauzimaju sve one vodece pozicije
kojima je `zdravi` um dotada upravljao. Mrznja je sada ta koja vlada
covjekom i obuzima nas potreba za osvetom ne birajuci ni sredstva ni
nacin i ne razmisljajuci kako ce nam Bog te `prestupe naplatiti`. U
takvim trenucima se ne razmislja o buducnosti i na zivot koji ce
uslijediti nakon potoka prolivene krvi i nakon tuge za osobama koje su
mozda davale smisao nasem postojanju i oko kojih su kruzile nase misli.
Ogorcenje koje je prisutno otudjuje ljude jos vise jedne od drugih jer
po prirodi uvijek trazimo prvo greske u drugima a nikada nismo toliko
iskreni da priznamo gresku u nama samima i da prastamo. Ta ljudska
osobina je presudna za nacin zivota kojim mi i dan danas zivimo i zbog
koje se i udaljujemo jedni od drugih. Vidimo greske u svima i svemu oko
nas ali kao da smo slijepi prema nasim greskama. Dajemo sebi za pravo da
istovremeno drugima sudimo i nama oprastamo pri cemu sami sebe
pravdamo.
Dugo ce vremena proci dok sve dodje na svoje mjesto. Dugo
ce vremena proci dok uspijemo da zaboravimo i dok nadjemo lijek za sve
dusevne bolove ako je tako nesto i moguce. U nama jos uvjek tece taj
`otrov` koji nam onemogucuje da se koliko-toliko normalizujemo i vratimo
nekom mirnijem i harmonicnijem zivotu. Dublje i intimnije veze medju
pripadnicima razlicitih nacionalnosti nisu moguce. Takve osobe nailaze
na razne prepreke koje ne omogucuju njihov zajednicki zivot i razvoj. Na
takve se osobe gleda s prezirom jer su izdajice svojih bliznjih i onih u
patnji. Okolina uzima sebi za pravo da nam kroji sudbinu onakvu kakva
njoj odgovara i pri najmanjem prestupu nam daje crveni karton i
iskljucuje nas iz igre, onoga sto se naziva zivot. Niko vise ne pokazuje
razumjevanje i toleranciju. Umesto da napredujemo i da se razvijamo mi
nazadujemo. Nikako da pustimo zivot da tece svojim tokom, bezbrizno, bez
ustrucavanja.
Iskreno receno, ja ne vidim izlaz iz ovog sadasnjeg
stanja ali mi preostaje samo nada, nada koja se nalazi u svakom od nas,
nada koja ce aktivirati hrabrost da se odupre ovom `balkanskom sindromu`
koji je kod nas zastupljen vec vijekovima.

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

O knjizi

Teško
je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se
ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku
građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj
zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa
pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
Orijent je divno čudo i najveći užas, jer u njemu granica između smrti i života nije jasno određena, nego krivuda i treperi.
Ivo Andrić

Jedanaest pripovedaka iz zbirke Turske priče po egzotičnosti tema i
udaljenom istorijskom trenutku nalikuju kakvom rukavcu iz Hiljadu i
jedne noći. U njima pisac rasvetljava istorijske, verske, kulturološke i
socijalne specifičnosti jednog tegobnog prostora rođenog u patnji i
krvi, gde vladaju zakoni nepomirljive konfesionalne različitosti;
dočarava egzistencijalnu strepnju pravednika suočenih sa moćnicima;
pokazuje psihološku eroziju moćnika i pokušaj istrebljenja slabijeg,
boljeg i lepšeg; razobličava tiraniju i trpljenje u okviru orijentalnog
bosanskog sveta izrazite hibridnosti, ali odaje i nepodeljenu pohvalu
trajnosti lepote koja prevazilazi i samo trajanje zla.

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

Knjige ovog autora

[You must be registered and logged in to see this image.]

PRIČE O SELU
Ivo Andrić
U
svim prilikama i vremenima, junaci Andrićevih Priča o selu umeju da
budu mudri, lukavi i dovitljivi, hrabri, pravdoljubivi i ponositi,
vredni, borbeni i uporni...

[You must be registered and logged in to see this image.]

PRIČE O MORU
Ivo Andrić
Prizori
kamenih zidina starih gradova ovenčanih mediteranskim rastinjem, večna
muzika šuma talasa, škrgutanje šljunka, zveckanje zagonetnih nanosa
plime, miris morskog vazduha...

[You must be registered and logged in to see this image.]

SARAJEVSKE PRIČE
Ivo Andrić
U zbirci Sarajevske priče
pred čitaocem se otvara jedna mnogolika galaksija junaka i sveobuhvatna
slika Sarajeva koja najčešće ima za temu neki od povesno važnih
trenutaka...

[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRADSKE PRIČE
Ivo Andrić
Ekskluzivna kolekcija šest zbirki pripovedaka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

PRIČE O OSOBENJACIMA I MALIM LJUDIMA
Ivo Andrić
Najbolje priče našeg nobelovca, prvi put tematski raspoređene!

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009

U SUMRAK

U sumrak pevaju devojke.
Njini su glasovi meki i dahnu svezinom cveca i ljubavi.
Njina pesma blaga, kao behar opada.
Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lepo.
Ona podseca na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenom zlatu,
kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasiplju me glasovi.
Pevaju lepo.
To lici na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga sto proziveh u ljubavi i zanosu.
One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem mase.

Ali srce je moje tamno jezero koga ništa ne dize i u kome se niko ne ogleda.

Ivo Andric

(Prva Andriceva objavljena pesma u "Bosanskoj vili" od 30. septembra 1911. godine)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: IVO ANDRIC Čet Okt 06, 2011 7:30 pm

.

Ove godine je 50 godina od dodele Nobelove nagrade za knjizevnost Ivi Andricu

[You must be registered and logged in to see this image.]

O prici i pricanju

(odlomak iz Andriceve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)*

Na hiljadu raznih jezika, u najraznolicnijim uslovima zivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblici toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pricanjem ostaje, a prica tece dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove prica samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da zeli, poput pricanja legendarne Seherezade, da zavara krvnika, da odlozi neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produzi iluziju zivota i trajanja. Ili mozda pripovedac svojim delom treba da pomogne coveku da se nadje i snadje? Mozda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od zivota-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedac mozda prica sam sebi svoju pricu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pricanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas cesto zivot baca, i da nam o tom zivotu, koji zivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaze nesto vise nego sto mi, u svojoj slabosti, mozemo da saznamo i shvatimo; tako da cesto tek iz reci dobrog pripovedaca saznajemo sta smo ucinili, a sta propustili, sta bi trebalo ciniti, a sta ne. Mozda je u tim pricanjima, usmenim i pisanim, i sadrzana prava istorija covecanstva, i mozda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obradjuju proslost ili sadasnjost.

Kada je rec o pripovedanju koje ima za predmet proslost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o proslosti trebalo da znaci prenebregnuti sadasnjicu i donekle okrenuti ledja zivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi slozili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog sto se zove sadasnjost u ono sto smatramo prosloscu, da s lakocom, kao u snu, prelaze pragove stoleca. Najposle, zar se u proslosti kao i u sadasnjosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i sa istim problemima? Biti covek, rodjen bez svoga znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koji ponajcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti covek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli proslost od sadasnjosti, pisac susrece tu istu covekovu sudbinu koju on mora uociti i sto bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane zivo tkanje price koju on zeli da saopsti citaocima, i to sto lepse, sto jednostavnije, i sto ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim nacinom i kojim putevima? Jedni to postizu slobodnim i neogranicenim razmahom maste, drugi dugim i pazljivim proucavanjem istorijskih podataka i drustvenih pojava; jedni poniranjem u sustinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakocom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: »Sta je istorija? Klin o koji ja vesam svoje romane«. Ukratko, moze postojati sto nacina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino sto je vazno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objasnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reci: »Cogitavi dies antiljuos et annos aeternos in mente habui« (Razmisljao sam o drevnim danima i secao se godina vecnosti).
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obicaja. Sve je to manje ili vise zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopste toliko vazno da li jedan pripovedac opisuje sadasnjost ili proslost, ili se smelo zalece u buducnost; ono sto je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova prica, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne moze biti propisa ni pravila. Svak prica svoju pricu po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasledjenih ili stecenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izrazajnih mogucnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono sto prica, i svakog treba pustiti da slobodno prica. Ali dopusteno je, mislim, na kraju pozeleti da prica koju danasnji pripovedac prica ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mrznjom ni zaglusena grmljavinom ubilackog oruzja, nego sto je mogucno vise pokretana ljubavlju i vodjena sirinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedac i njegovo delo ne sluze nicemu ako na jedan ili na drugi nacin ne sluze coveku i covecnosti. To je ono sto je bitno. I to je ono sto sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom razmatranju koje cu, ako mi dopustite, zavrsiti kao sto sam i poceo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Naslov: Re: IVO ANDRIC Ned Okt 09, 2011 4:07 pm

Данас је рођендан нашег јединог добитника Нобелове награде,Иве Андрића.

. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: IVO ANDRIC Čet Okt 20, 2011 10:44 pm

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Sabrana dela Ive Andrića

U Skupštini grada Beograda predstavljena su Sabrana dela Ive Andrića. Komplet od dvadeset knjiga objavili su „Nova knjiga” iz Podgorice i „Štampar Makarije” iz Beograda. O ovom kapitalnom izdavačkom poduhvatu govorili su priređivač Radovan Vučković, urednik Radomir Uljarević, Žaneta Đukić Perišić, Aleksandar Jerkov i Emir Kusturica, a prisutne su pozdravili i Predrag Marković, ministar kulture, Zoran Lutovac, ambasador Srbije u Crnoj Gori, Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine „Ivo Andrić” i Vesna Marjanović, u ime Skupštine grada Beograda.

Od oktobra ove, do oktobra iduće godine, istakao je Predrag Marković, traje – godina Ive Andrića, u kojoj će biti obeležena tri važna jubileja: pola veka od dobijanja Nobelove nagrade, sto godina od objavljivanja prvog književnog teksta i 120 godina od Andrićevog rođenja. Uz napomenu da je ovaj komplet veći za tri knjige od prethodnog, Dragan Dragojlović je rekao da je Andrić aktuelan i danas, kao što je bio i pre pedeset godina, kada je dobio Nobelovu nagradu. Radovan Vučković je podsetio da su, do sada, četiri puta objavljena Andrićeva sabrana dela: prvi put, u deset knjiga (1963.), drugi put, u 16. knjiga (1976.), treći put, u 17 knjiga (1981.) i sada, posle pune tri decenije, u 20 knjiga. Žaneta Đukić Perišić ispričala je kako je rekonstruisan Andrićev roman „Na sunčanoj strani”. Emir Kusturica je kazao da upravo dolazi iz Andrićevog Kamengrada, koji nastaje od rečenica iz Andrićevog dela. Obećao je da će Kamengrad biti završen za dve godine. U tom gradu, koji će podsećati na Andrićevo delo, stajaće, naravno, i ovaj komplet od 20 knjiga.

U godini u kojoj se obeležava pedesetogodišnjica dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću, koja zatim prerasta u godišnjicu rođenja velikog pisca, rečeno je, centralno mesto pripada delima našeg jedinog nobelovca. Ovo reprezentativno i dosad najcelovitije predstavljanje Andrićevog dela u dvadeset tomova, po mnogo čemu, nov je i jedinstven uređivački i izdavački poduhvat koji su priredili najvrsniji znalci dela ovog svetski slavnog pisca: Radovan Vučković, Žaneta Đukić Perišić i Biljana Đorđević Mironja. U Redakcijskom odboru doprinos ovom poduhvatu dali su i Emir Kusturica, Dragan Dragojlović, Aleksandar Jerkov, Radomir Uljarević, Zoran Lutovac i Predrag Uljarević.

Ovo je prvi komplet Sabranih dela u kojem se našao i jedan broj novih tekstova koji su od 1981. godine priređeni iz Andrićeve ostavštine i fonda. Reč je o novim tekstovima proze, eseja, zapisa, dnevnika i pisama. Posebna dragocenost je Andrićeva prepiska, koja je prvi put štampana u posebnoj knjizi. Prvi put se, takođe, objavljuje rekonstrukcija Andrićevog prvog romana „Na sunčanoj strani”. Tako će se u ovom izdanju pojaviti, praktično, novi Andrićev roman, koji je bio poznat samo akademskoj publici iz jednog izdanja „Matice srpske” u veoma malom tiražu, a koji je na osnovu svih dostupnih izvora u Andrićevoj zaostavštini uradila Žaneta Đukić Perišić.

U ovom izdanju, prvi put su objavljene i Andrićeve originalne zbirke pripovedaka, onako kako ih autor sam oblikovao 1924., 1931. i 1936. godine, a preostale pripovetke, kao i svi drugi pojedinačni tekstovi, dati su hronološki.

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

A da li ste znali,dragi moji prijatelji,da je ovom čoveku onomad nuđeno da bude predsednik Zvezde ?

Ma koliko se pričalo da je naš nobelovac odlazio na Kalemegdan zbog Zvezdine košarkašice Ljubice Otašević, on je ipak tamo išao jer je voleo košarku.

Za razliku od danas, neposredno posle Drugog svetskog rata bilo je lako navijati za košarkaše i košarkašice Crvene zvezde, jer su za prvih 10 sezona (1946–1955) zajedno osvojili 17 titula. Mali Kalemegdan je tada bio u modi, preko dana se tu dolazilo na mečeve i treninge, a uveče svraćalo na „Zvezdane noći” koje su još 1946, vrlo smelo, donosile duh Zapada. Dok se na nekim drugim mestima igralo kozaračko kolo, na tim igrankama, a i na poluvremenu Zvezdinih utakmica, mogao je da se čuje džez. I to prvoklasni džez. I to pre Informbiroa…

Nebrojeno ljubavi se tu rodilo, mnogi su tu dolazili da bi videli svoje simpatije, a i danas se priča da je svoju imao i Ivo Andrić. Da li je zaista bio zaljubljen u Zvezdinu košarkašicu Ljubicu Otašević ili je to plod mašte onih koji su mnoge stvari u to vreme, barem kad je Zvezda u pitanju, dovodili u vezu s njenom najvećom lepoticom? Bilo kako bilo, neko je to jednom izgovorio, pa danas drugi bez razmišljanja prepisuju: Ivo je išao na košarku jer mu se sviđala Ljubica!

Međutim, tri vrlo pouzdana sagovornika na ovu temu tvrde da je Ivo Andrić dolazio na Kalemegdan isključivo iz dva razloga: da bi prošetao u prirodi i da bi gledao svoj omiljeni sport – košarku. Počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković, prvih poratnih godina igrač Zvezde, tvrdi da je Andrić podjednako gledao i mušku i žensku košarku, a s njim se slaže i njegov saigrač Srđa Kalember koji se zabavljao sa Ljubicom Otašević od 1949. do 1952. Ona je, kako kaže, zbog njega nosila broj 12, ali je nikada nije doživljavao kao lepoticu, već kao običnu, prijatnu devojku s kojom je imao slične sklonosti.

Andrić je imao svoje mesto na Zvezdinim utakmicama, ali ne ono rezervisano, gde je sedela elita, već ono koje je sam sebi dodelio – među narodom. Iako se nije izjašnjavao kao navijač nekog kluba, otprilike u leto 1952, Zvezda se odvažila da mu ponudi mesto predsednika.

U klubu smo odredili delegaciju u kojoj smo, pored jednog člana uprave, bili Saša Gec (jedan od najboljih naših igrača tog doba – prim. aut) i ja. Ne znam zašto su mene tu uvrstili, kad nisam bio kapiten. Pretpostavljam zato jer su znali da sam dobar s Andrićem s kojim sam u to vreme često razgovarao, uglavnom o sportu i politici. Tako smo nas trojica otišli kod njega i rekli mu da bismo voleli da bude naš predsednik. Ljubazno nas je primio, ali je odgovor bio negativan. Rekao je: „Znate, već sam predsednik mnogo čega i zaista bi bilo previše da budem to i u Zvezdi, ali sam spreman da vam pomognem u svako doba.”

Da Andrić nije dolazio na košarku isključivo zbog Otaševićeve, svedoči danas i njen bratanac Jovan Otašević koji zna sve detalje iz života svoje slavne tetke koja je, pored ostalog, bila bliska s Kerijem Grantom (odveo ju je u Holivud posle filma „Ljubav i moda”), generalisimusom Frankom i bivšim predsednikom madridskog Atletika Hesusom Hilom, dugogodišnjim gradonačelnikom Marbelje, u kojoj se jedna ulica zove po njoj.

– Andrić je, nema sumnje, išao na košarku zbog košarke, a ne zbog moje tetke. Možda mu je bila simpatična, ali nikada nije viđena u njegovom društvu. Bila je harizmatična, svetska žena i prava Srpkinja koju su ovde neki ocrnili samo zato što je 1957. emigrirala u Italiju – kaže Jovan Otašević o svojoj tetki koja je bila dublerka Sofije Loren i koja je, kad se 1967. razvela od barona Rikija de Portanove, dobila 2,5 miliona dolara. Umrla je 1998. u Hjustonu.

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

Šta se valja iza medijskih kampanja oko, a protiv, jedinog našeg dobitnika najveće nagrade za književnost?

Čiji je naš Andrić

BITKA OKO NOBELOVCA

Proteklih meseci podigla se velika prašina, bez ikakvog, ozbiljnog, razloga. Medijska propagandana mašinerija tuče iz svih oruđa, kao da je ratno stanje. A reč je o najobičnijem sudskom procesu, zbog autorskih prava. Ivo Andrić, naš veliki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, razlog je što se iz Sarajeva, Zagreba i Beograda, kao nedavno, puca iz oružja velikog kalibra. Na sreću, ovoga puta, municija kojom se puca zove se – kulturni ćorci. I to u godini kada je trebalo, na dostojanstven način, obeležiti pola veka od Andrićevog dobijanja Nobelove nagrade za književnost, na ovim prostorima, koji se, najčešće, naziva – region.

O čemu je, zapravo, reč?

Matica hrvatska iz Sarajeva, 2007. godine objavila je, u svojoj ediciji „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“, četiri knjige Ive Andrića: „Prokletu avliju“, „Na Drini Ćupriju“, „Travničku hroniku“ i izbor iz najznačajnijih Andrićevih pripovedaka. Kada su za to saznali u Zadužbini Ivo Andrić u Beogradu, posle neuspešne nagodbe, tužili su, preko svog sarajevskog advokata, Maticu hrvatsku u Sarajevu, i spor dobili kod Opštinskog suda u Sarajevu. Matica hrvatska iz Sarajeva žalila se na presudu i sada je predmet kod Kantonalnog suda u Sarajevu.

Šta su činjenice?

Matica hrvatska za BiH, obratila se 2007. godine Zadužbini Ivo Andrić u Beogradu sa zahtevom da dobije pravo da štampa četiri Andrićeva dela u biblioteci „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“.

Upravni odbor Zadužbine nije odobrio da se Andrić štampa u bibliioteci koja ga svrstava u nacionalne književnosti van one za koju se on za života opredelio – za srpsku. Matica hrvatska iz Sarajeva, i pored upozorenja, štampala je četiri knjige u pomenutoj biblioteci. Pošto dogovora nije bilo, Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda, preko svog advokata iz Sarajeva, tužila je Maticu hrvatsku iz Sarajeva, zbog kršenja autorskih prava i spor dobila.

Mirko Marjanović, predsednik Matice hrvatske iz Sarajeva, ljubazno se odazvao pozivu „Politike“ da govori o „sporu“ oko Andrića. Kaže da su objavili četiri Andrićeve knjige u ediciji „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“. U ovoj biblioteci, do sada, objavljeno je trideset knjiga, kada će čitav projekat biti završen – neizvesno je, zavisi to od finansijskih mogućnosti i priređivača dela. Tužan je zbog spora oko Andrića, smatra da Andrić nije zaslužio da se vuče po sudovima. Andrić je, kaže, svetski pisac, pa onda evropski, pa tek onda srpski, hrvatski i bosansko-hercegovački. Marjanović sumnja u poslednju želju Ive Andrića, u rešenje Opštinskog suda u Beogradu, i poziva se na tekast Eriha Koša, neku vrstu njegovog dnevnika, vođenog od 17. decembra 1974. do 13. marta 1975. godine, koji su objavile „Sveske“, časopis koji objavljuje Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda.

Mirko Marjanović, smatra da se Ivo Andrić ne sme svrstavati u jednu nacionalnu književnost, jer se on izjašnjavao kao Jugosloven, nikada javno nije rekao da je srpski pisac. Ne spori, pri tom, da je Andrić živeo u Beogradu, da je pisao na ekavici, ali njegovi junaci, kaže, govore i hrvatskim i bošnjačkim jezikom.

Marjanović sumnja u „poslednju želju“ Ive Andrića, koju je poverio Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću, a ne Veri Stojić, svom višegodišnjem advokatu.

Marjanović je, u jednom listu, kaže Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, tvrdio da ta oporuka, poslednja Andrićeva želja, ima deset kartica, odnosno stranica. Usmena oporuka Ive Andrića, međutim, ima samo jednu stranicu (faksimil objavljujemo). Najkraće, Andrić želi, pošto nema „nikoga od roda“, da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se kao legat, odnosno zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Vera Stojić je ovlašćena da čuva njegovu zaostavštinu, da je raspoređuje i njom upravlja, kao i autorskim pravima. Smatrao je, takođe, da SANU treba da se brine o njegovim rukopisima i prepisci.

– Vera Stojić ne da nije uzela nijedan dinar od zaostavštine, već se odmah odrekla svih prava u korist Andrićeve zadužbine i bila prvi njen upravnik, bez plate i bez dinara nadoknade. Na osnovu Andrićeve oporuke, Prvi opštinski sud u Beogradu sproveo je ostavinsku raspravu i 20. juna 1975. doneo rešenje o pravosnažnosti testamenta. Punih 35 godina Zadužbina je jedini vlasnik autorskih prava na Andrićeva dela i do sada to niko nije osporavao – ističe Dragojlović.

Dragojlović tvrdi da je Marjanović od jula 1979. do kraja 1988. bio član Upravnog odbora Zadužbine i učestvovao u donošenju svih odluka tih godina. Zašto tada nije pokrenuo sudski spor da sruši testamenat? Zašto govori to što sada govori o oporuci i o Veri Stojić kada je sve to onda znao i znao da gospođa Stojić nije bila sekretarica, već prvi upravnik Zadužbine, pita se Dragojlović?

Mirko Marjanović, u razgovoru za „Politiku“, kaže da je u Upravnom odboru Zadužbine Ivo Andrić bio samo od 1980. do 1984. godine, u vreme kada je predsednik bio Rodoljub Čolaković.U isti problem, smatra Marjanović, Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda, ući će i sa Maticom hrvatskom iz Zagreba, koja namerava da u ediciji „Stoleće hrvatske književnosti“ objavi tri knjige Ive Andrića.

Niko ne spori, dodaje Dragan Dragojlović, da je Andrić rođen od oca Hrvata i majke Hrvatice, katoličke vere, u selu kod Travnika u BiH. Međutim, Marjanović i njemu slični, morali bi da znaju da pisac ne ulazi u korpus jedne književnosti po mestu rođenja, već po jeziku kojim pisac piše. Postoji u celoj svetskoj književnosti mnogo primera da su neki pisaci postali pisci drugih zemalja, da su se odrekli zemlje u kojoj su rođeni, upravo zbog jezika kojim su pisali. Svaki pisac ulazi u nacionalnu književnost onog naroda čijim je jezikom pisao i za koju se sam opredelio.

– Za sve dobronamerne ljude ovde je sve jasno. Jedino je jezik ono što određuje kojoj književnosti neki pisac pripada, a sve drugo je nebitno. Ali je izgleda bitno za one kojima trebaju razlozi da manipulišu neupućenim ljudima, da šire mržnju i zavadu. Marjanoviću, kao visokom časniku Matice hrvatske, moralo bi biti poznato kako je Ivo Andrić protestovao kada mu je Matica hrvatska iz Zagreba, 1947. godine, knjigu njegovih pripovedaka kroatizirala. Knjiga je morala biti povučena iz prodaje i ponovo je štampan tiraž od 5.000 primeraka, onako kako je Andrić pisao. Zašto su mu kroatizirali te priče? Da li zato što su napisane hrvatskim ili srpskim jezikom – pita se Dragojlović.

Location : NS Humor : CRNI Datum upisa : 04.08.2010

A sećam se kako smo se onomad otimali oko Tesle;mislim da sam pisao o tome na ovom Forumu ako me sećanje dobro služi ...

Oko njega (Andrića) sada se otimaju srpska, hrvatska i bosanska književnost. Svi polažu pravo na njega, čak i oni koji su ga se do juče odricali, zamerajući mu što se opredelio za srpsku književnost.

A prisetimo se samo,književnu karijeru počeo je knjigama pesama u prozi: „Ex Ponto” (1918) i „Nemiri” (1920). Autor je romana: „Travnička hronika”, „Na Drini Ćuprija”, „Gospođica”, „Prokleta avlija”, „Omer-paša Latas”, zbirki priča: „Nemirna godina”, „Žeđ”, „Jelena, žena koje nema”, „Znakovi”, „Deca”... i sve ih je napisao na SRPSKOJ EKAVICI.

Mirko Marjanović, urednik Matice hrvatske u Sarajevu, uvrstio je u ediciju „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga”, i četiri romana Ive Andrića. Marjanović misli da je Andrić pisac tri naroda. On je, pre svega, svetski pisac, pa evropski, pa srpski, hrvatski i bosansko-hercegovački.

Kratak osvrt na Andrićevu biografiju potvrđuje,donekle,ovakav pogled jer,rođen je u Dolcu, kod Travnika, 1892. godine. Umro je u Beogradu 1975. godine. Školovao se u Višegradu i Sarajevu. Studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Bio je pripadnik Mlade Bosne. U Beograd dolazi 1919. godine, radi u Ministarstvu inostranih dela. Diplomata je u Rimu, Bukureštu, Parizu, Madridu i Berlinu. Doktorirao je u Gracu (1924) na temu: „Razvitak duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. Odbija da uđe u „Antologiju novije hrvatske lirike” (1933). Drugi svetski rat proveo je u Beogradu.

E sad,iako su prvi spor u Opštinskom sudu u Sarajevu dobili, Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, plaši se orkestriranih pritisaka na Kantonalni sud u Sarajevu, koji u sporu odlučuje u drugom stepenu. Po njemu, pravno, sve je čisto.

– Ako sada Andrić bude proglašen hrvatskim piscem, iako je sve što je vredno i značajno napisao srpskom ekavicom, da li to znači da neki novi Mirko Marjanović za dvadesetak godina može postaviti pitanje da li srpsko pismo i postoji kada je njime pisao najveći hrvatski pisac. Sličnost između srpskog i hrvatskog jezika nekima možda stvara problem. Onima koji imaju problem, neka otvore Andrićeve knjige. Nije Ivo Andrić jedini koji je pisao srpskim jezikom, a bio je poreklom iz druge nacionalnosti. Sigurno da ima takvih slučajeva i u Hrvatskoj, kao i širom sveta. Nije samo jedan Srbin pisao drugim jezikom i postao pisac drugih zemalja i naroda, a ne srpski. Značajan savremeni američki pesnik Čarls Simić, rođen je u Beogradu, od oca i majke pravoslavne vere, ali nije srpski pesnik. B. Vongar (rođeno ime Sreten Božić), rođen u Šumadiji, piše u Australiji na engleskom, i nije srpski, već australijski pisac, srpskog porekla. I nikome to nije bitno – kaže Dragojlović.

Andrić je, kao i svaki veliki pisac-pisac svih naroda i svih svojih čitalaca. Po tome je on pisac i svih bivših Jugoslovena. Ali, jezikom kojim je pisao postao je srpski pisac. U Srbiji je živeo, u Srpskoj književnoj zadruzi su mu izašle sve tri knjige priča, štampane pre Drugog svetskog rata, bio je član redakcije biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga”, koju su pokrenule i štampale zajedno Matica srpska i SKZ, u toj biblioteci objavljena su dva dela Ive Andrića.

Pomirenju u regionu, smatra Dragan Lakićević, književnik, glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge, ne može se doprineti falsifikatima, relativizovanjem istine i pristajanjem na ogrešenja o činjenice koje se tiču temelja baštine i kulture. Kad je o Ivi Andriću reč, on je, valjda, za života, i sam, rekao sve, pogotovo kada je, kao član Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga” Matice srpske i Srpske književne zadruge, odredio svoje mesto u ovoj književnosti, od usmene i srednjovekovne, do savremene. Bilo je to od 1957, u dva izdanja, do 1971. godine. Njegova „Na Drini ćuprija” štampana je u ediciji „Srpska književnost u sto knjiga“ godine 1965. Imao je tada 73 godine. Možemo li sada reći da on nije znao šta radi, ko je, ili da je zbog nečega lagao?

Velike ljude poštujemo tako kako poštujemo njihove stavove, osećanja, istine. Neki će reći da je Andrić, rođen u Bosni kao katolik, odlučio da bude srpski pisac – nekog datuma: recimo, kad je ušao u Kolo SKZ 1924. i 1936. knjigom „Pripovetke 1 i 2”, za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, čiji član postaje 1926, sa 34 godine... Ili, kad je 18. septembra 1942. u Soko Banji napisao poznato pismo dr-u Svetislavu Stefanoviću: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske knjiž. zadruge i član njenog bivšeg književnog odbora...”
Šta je bio Ivo Andrić svedoči još 1918. godine pesnik i dramski pisac Ivo Vojnović, koji u pismu svome bratu Luju piše: „Šaljem ti i djelo ExPonto koje je pobudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katol. Srbin iz Bosne, idealni mladić. On je sad ovdje na čeluKnjiževnog juga, moj svakidašnji drug, jedna od najboljih i najrafiniranijih duša što sam igda našao”.

Apsurdno je i uzalud danas dokazivati ono što se odavno zna, da ćoravom ne vredi namigivati. Mi argumentima ne možemo zlonamernim Hrvatima i Bošnjacima bilo šta dokazati, ali bogme ni našim politikantima, trgovcima svetinjama, pa i kao suza čistoj Andrićevoj književnoj pripadnosti. Kako ko o drugima sudi, tako o sebi svedoči. Andrića može da štampa, smatra Dragan Lakićević, svako ko reguliše autorska prava. Ne mora da napominje da je srpski pisac. Ali, nije ni tačno, ni moralno, da ga prisvaja bilo koja druga nacija i država…

Pisac ne pripada temi i prostoru fabule, nego jeziku i kulturi koju baštini.

Naslov: Re: IVO ANDRIC Pon Okt 24, 2011 10:44 pm

"Nemojte da se čudite što često ćutim, jer niko od Vas ne zna sa kakvom se budalom ja u sebi borim, ne dozvoljavajući joj da izađe van..."

I. Andrić

Godina : 58 Location : Beograd Datum upisa : 13.04.2009