IVO ANDRIC

First topic message reminder :

BIOGRAFIJA

Ivo Andrić je rođen 9.oktobra 1892. u Travniku.Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo,gdje joj je muž službovao.Godine 1894.otac mu umire od tuberkoloze.Majka ga je odnela sestri svoga muža u Višegrad,udatoj za austrijskog žandarmerijskog narednjka sa kojim nije imala dece.Njih dvoje su prihvatili mališana i brinuli se o njemu,u svojoj kući na samoj obali Drine,koja se nalazila u neposrednoj blizini ćuprije Mehmedpaše Sokolovića.

U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima. Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. 24. juna u Velikoj gimnaziji u Sarajevu položio je veliku maturu. Iste godine, 14. oktobra upisuje se na Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa I u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku - objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. 28. juna 1914. saznaje od svog prijatelja Durbešića da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik a potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a potom na Rijeku i onda brodom dolazi u Split.

29. jula policija ga hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga Ex Ponto, pesme u prozi.

Ivo Andrić je 12. januara 1923.postavljen za vicekonzula u Gracu. Zatim se seli u Grac i upisuje na Filozofski fakultet. Godine 1928. premešten je za vicekonzula u Poslanstvo u Madridu. Iz Madrida održava veze sa svojim beogradskim, zagrebačkim i sarajevskim prijateljima. Predsednik Republike Poljske 1937. godine odlikuje ga Ordenom Velikog komandira obnovljene Poljske. Godine 1953. prvi put posle II svetkog rata dolazi u Višegrad.

19. Oktobra 1961. list Borba objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.




Nakon što je oboleo od teškog poremećaja moždanog krvotoka, Ivo Andrić umire 13. Marta 1975. 24. Aprila u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu položena je urna Ive Andrića.


Najznačajnija djela

EX PONTO (1918)
NEMIRI (1920)
PRIPOVETKE (1924,1931,1936)
MOST NA ŽEPI (1925)
ANIKINA VREMENA (1931)
NA DRINI ĆUPRIJA (1945)
TRAVNIČKA HRONIKA (1945)
GOSPOĐICA (1947)
ZLOSTAVLJANJE (1950)
PROKLETA AVLIJA (1954)
ASKA I VUK (1960)
ŽENA NA KAMENU (1962)
JELENA, ŽENA KOJE NEMA (1962)




[You must be registered and logged in to see this image.]

.



Ove godine je 50 godina od dodele Nobelove nagrade za knjizevnost Ivi Andricu





[You must be registered and logged in to see this image.]




O prici i pricanju

(odlomak iz Andriceve Besede prilikom primanja Nobelove nagrade)*

Na hiljadu raznih jezika, u najraznolicnijim uslovima zivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblici toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pricanjem ostaje, a prica tece dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove prica samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da zeli, poput pricanja legendarne Seherezade, da zavara krvnika, da odlozi neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produzi iluziju zivota i trajanja. Ili mozda pripovedac svojim delom treba da pomogne coveku da se nadje i snadje? Mozda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od zivota-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedac mozda prica sam sebi svoju pricu, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pricanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas cesto zivot baca, i da nam o tom zivotu, koji zivimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaze nesto vise nego sto mi, u svojoj slabosti, mozemo da saznamo i shvatimo; tako da cesto tek iz reci dobrog pripovedaca saznajemo sta smo ucinili, a sta propustili, sta bi trebalo ciniti, a sta ne. Mozda je u tim pricanjima, usmenim i pisanim, i sadrzana prava istorija covecanstva, i mozda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obradjuju proslost ili sadasnjost.

Kada je rec o pripovedanju koje ima za predmet proslost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o proslosti trebalo da znaci prenebregnuti sadasnjicu i donekle okrenuti ledja zivotu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi slozili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog sto se zove sadasnjost u ono sto smatramo prosloscu, da s lakocom, kao u snu, prelaze pragove stoleca. Najposle, zar se u proslosti kao i u sadasnjosti ne suocavamo sa slicnim pojavama i sa istim problemima? Biti covek, rodjen bez svoga znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koji ponajcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti covek.

Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli proslost od sadasnjosti, pisac susrece tu istu covekovu sudbinu koju on mora uociti i sto bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane zivo tkanje price koju on zeli da saopsti citaocima, i to sto lepse, sto jednostavnije, i sto ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim nacinom i kojim putevima? Jedni to postizu slobodnim i neogranicenim razmahom maste, drugi dugim i pazljivim proucavanjem istorijskih podataka i drustvenih pojava; jedni poniranjem u sustinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakocom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: »Sta je istorija? Klin o koji ja vesam svoje romane«. Ukratko, moze postojati sto nacina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino sto je vazno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objasnjenje svega i to svima i jednom zauvek, drevne reci: »Cogitavi dies antiljuos et annos aeternos in mente habui« (Razmisljao sam o drevnim danima i secao se godina vecnosti).
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, obicaja. Sve je to manje ili vise zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopste toliko vazno da li jedan pripovedac opisuje sadasnjost ili proslost, ili se smelo zalece u buducnost; ono sto je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova prica, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne moze biti propisa ni pravila. Svak prica svoju pricu po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasledjenih ili stecenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izrazajnih mogucnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono sto prica, i svakog treba pustiti da slobodno prica. Ali dopusteno je, mislim, na kraju pozeleti da prica koju danasnji pripovedac prica ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mrznjom ni zaglusena grmljavinom ubilackog oruzja, nego sto je mogucno vise pokretana ljubavlju i vodjena sirinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedac i njegovo delo ne sluze nicemu ako na jedan ili na drugi nacin ne sluze coveku i covecnosti. To je ono sto je bitno. I to je ono sto sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom razmatranju koje cu, ako mi dopustite, zavrsiti kao sto sam i poceo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

Данас је рођендан нашег јединог добитника Нобелове награде,Иве Андрића.

. Добитник је Нобелове награде за књижевност као држављанин СФР Југославије, 1961. године, за роман На Дрини ћуприја (1945), као и за целокупни дотадашњи рад на „историји једног народа“. После распада Југославије, Андрић се у Србији води искључиво као српски књижевник.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sabrana dela Ive Andrića


U Skupštini grada Beograda predstavljena su Sabrana dela Ive Andrića. Komplet od dvadeset knjiga objavili su „Nova knjiga” iz Podgorice i „Štampar Makarije” iz Beograda. O ovom kapitalnom izdavačkom poduhvatu govorili su priređivač Radovan Vučković, urednik Radomir Uljarević, Žaneta Đukić Perišić, Aleksandar Jerkov i Emir Kusturica, a prisutne su pozdravili i Predrag Marković, ministar kulture, Zoran Lutovac, ambasador Srbije u Crnoj Gori, Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine „Ivo Andrić” i Vesna Marjanović, u ime Skupštine grada Beograda.

Od oktobra ove, do oktobra iduće godine, istakao je Predrag Marković, traje – godina Ive Andrića, u kojoj će biti obeležena tri važna jubileja: pola veka od dobijanja Nobelove nagrade, sto godina od objavljivanja prvog književnog teksta i 120 godina od Andrićevog rođenja. Uz napomenu da je ovaj komplet veći za tri knjige od prethodnog, Dragan Dragojlović je rekao da je Andrić aktuelan i danas, kao što je bio i pre pedeset godina, kada je dobio Nobelovu nagradu. Radovan Vučković je podsetio da su, do sada, četiri puta objavljena Andrićeva sabrana dela: prvi put, u deset knjiga (1963.), drugi put, u 16. knjiga (1976.), treći put, u 17 knjiga (1981.) i sada, posle pune tri decenije, u 20 knjiga. Žaneta Đukić Perišić ispričala je kako je rekonstruisan Andrićev roman „Na sunčanoj strani”. Emir Kusturica je kazao da upravo dolazi iz Andrićevog Kamengrada, koji nastaje od rečenica iz Andrićevog dela. Obećao je da će Kamengrad biti završen za dve godine. U tom gradu, koji će podsećati na Andrićevo delo, stajaće, naravno, i ovaj komplet od 20 knjiga.

U godini u kojoj se obeležava pedesetogodišnjica dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću, koja zatim prerasta u godišnjicu rođenja velikog pisca, rečeno je, centralno mesto pripada delima našeg jedinog nobelovca. Ovo reprezentativno i dosad najcelovitije predstavljanje Andrićevog dela u dvadeset tomova, po mnogo čemu, nov je i jedinstven uređivački i izdavački poduhvat koji su priredili najvrsniji znalci dela ovog svetski slavnog pisca: Radovan Vučković, Žaneta Đukić Perišić i Biljana Đorđević Mironja. U Redakcijskom odboru doprinos ovom poduhvatu dali su i Emir Kusturica, Dragan Dragojlović, Aleksandar Jerkov, Radomir Uljarević, Zoran Lutovac i Predrag Uljarević.

Ovo je prvi komplet Sabranih dela u kojem se našao i jedan broj novih tekstova koji su od 1981. godine priređeni iz Andrićeve ostavštine i fonda. Reč je o novim tekstovima proze, eseja, zapisa, dnevnika i pisama. Posebna dragocenost je Andrićeva prepiska, koja je prvi put štampana u posebnoj knjizi. Prvi put se, takođe, objavljuje rekonstrukcija Andrićevog prvog romana „Na sunčanoj strani”. Tako će se u ovom izdanju pojaviti, praktično, novi Andrićev roman, koji je bio poznat samo akademskoj publici iz jednog izdanja „Matice srpske” u veoma malom tiražu, a koji je na osnovu svih dostupnih izvora u Andrićevoj zaostavštini uradila Žaneta Đukić Perišić.

U ovom izdanju, prvi put su objavljene i Andrićeve originalne zbirke pripovedaka, onako kako ih autor sam oblikovao 1924., 1931. i 1936. godine, a preostale pripovetke, kao i svi drugi pojedinačni tekstovi, dati su hronološki.

A da li ste znali,dragi moji prijatelji,da je ovom čoveku onomad nuđeno da bude predsednik Zvezde ?

Ma koliko se pričalo da je naš nobelovac odlazio na Kalemegdan zbog Zvezdine košarkašice Ljubice Otašević, on je ipak tamo išao jer je voleo košarku.



Za razliku od danas, neposredno posle Drugog svetskog rata bilo je lako navijati za košarkaše i košarkašice Crvene zvezde, jer su za prvih 10 sezona (1946–1955) zajedno osvojili 17 titula. Mali Kalemegdan je tada bio u modi, preko dana se tu dolazilo na mečeve i treninge, a uveče svraćalo na „Zvezdane noći” koje su još 1946, vrlo smelo, donosile duh Zapada. Dok se na nekim drugim mestima igralo kozaračko kolo, na tim igrankama, a i na poluvremenu Zvezdinih utakmica, mogao je da se čuje džez. I to prvoklasni džez. I to pre Informbiroa…

Nebrojeno ljubavi se tu rodilo, mnogi su tu dolazili da bi videli svoje simpatije, a i danas se priča da je svoju imao i Ivo Andrić. Da li je zaista bio zaljubljen u Zvezdinu košarkašicu Ljubicu Otašević ili je to plod mašte onih koji su mnoge stvari u to vreme, barem kad je Zvezda u pitanju, dovodili u vezu s njenom najvećom lepoticom? Bilo kako bilo, neko je to jednom izgovorio, pa danas drugi bez razmišljanja prepisuju: Ivo je išao na košarku jer mu se sviđala Ljubica!

Međutim, tri vrlo pouzdana sagovornika na ovu temu tvrde da je Ivo Andrić dolazio na Kalemegdan isključivo iz dva razloga: da bi prošetao u prirodi i da bi gledao svoj omiljeni sport – košarku. Počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković, prvih poratnih godina igrač Zvezde, tvrdi da je Andrić podjednako gledao i mušku i žensku košarku, a s njim se slaže i njegov saigrač Srđa Kalember koji se zabavljao sa Ljubicom Otašević od 1949. do 1952. Ona je, kako kaže, zbog njega nosila broj 12, ali je nikada nije doživljavao kao lepoticu, već kao običnu, prijatnu devojku s kojom je imao slične sklonosti.

Andrić je imao svoje mesto na Zvezdinim utakmicama, ali ne ono rezervisano, gde je sedela elita, već ono koje je sam sebi dodelio – među narodom. Iako se nije izjašnjavao kao navijač nekog kluba, otprilike u leto 1952, Zvezda se odvažila da mu ponudi mesto predsednika.

U klubu smo odredili delegaciju u kojoj smo, pored jednog člana uprave, bili Saša Gec (jedan od najboljih naših igrača tog doba – prim. aut) i ja. Ne znam zašto su mene tu uvrstili, kad nisam bio kapiten. Pretpostavljam zato jer su znali da sam dobar s Andrićem s kojim sam u to vreme često razgovarao, uglavnom o sportu i politici. Tako smo nas trojica otišli kod njega i rekli mu da bismo voleli da bude naš predsednik. Ljubazno nas je primio, ali je odgovor bio negativan. Rekao je: „Znate, već sam predsednik mnogo čega i zaista bi bilo previše da budem to i u Zvezdi, ali sam spreman da vam pomognem u svako doba.”

Da Andrić nije dolazio na košarku isključivo zbog Otaševićeve, svedoči danas i njen bratanac Jovan Otašević koji zna sve detalje iz života svoje slavne tetke koja je, pored ostalog, bila bliska s Kerijem Grantom (odveo ju je u Holivud posle filma „Ljubav i moda”), generalisimusom Frankom i bivšim predsednikom madridskog Atletika Hesusom Hilom, dugogodišnjim gradonačelnikom Marbelje, u kojoj se jedna ulica zove po njoj.

– Andrić je, nema sumnje, išao na košarku zbog košarke, a ne zbog moje tetke. Možda mu je bila simpatična, ali nikada nije viđena u njegovom društvu. Bila je harizmatična, svetska žena i prava Srpkinja koju su ovde neki ocrnili samo zato što je 1957. emigrirala u Italiju – kaže Jovan Otašević o svojoj tetki koja je bila dublerka Sofije Loren i koja je, kad se 1967. razvela od barona Rikija de Portanove, dobila 2,5 miliona dolara. Umrla je 1998. u Hjustonu.

Šta se valja iza medijskih kampanja oko, a protiv, jedinog našeg dobitnika najveće nagrade za književnost?




Proteklih meseci podigla se velika prašina, bez ikakvog, ozbiljnog, razloga. Medijska propagandana mašinerija tuče iz svih oruđa, kao da je ratno stanje. A reč je o najobičnijem sudskom procesu, zbog autorskih prava. Ivo Andrić, naš veliki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, razlog je što se iz Sarajeva, Zagreba i Beograda, kao nedavno, puca iz oružja velikog kalibra. Na sreću, ovoga puta, municija kojom se puca zove se – kulturni ćorci. I to u godini kada je trebalo, na dostojanstven način, obeležiti pola veka od Andrićevog dobijanja Nobelove nagrade za književnost, na ovim prostorima, koji se, najčešće, naziva – region.

O čemu je, zapravo, reč?

Matica hrvatska iz Sarajeva, 2007. godine objavila je, u svojoj ediciji „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“, četiri knjige Ive Andrića: „Prokletu avliju“, „Na Drini Ćupriju“, „Travničku hroniku“ i izbor iz najznačajnijih Andrićevih pripovedaka. Kada su za to saznali u Zadužbini Ivo Andrić u Beogradu, posle neuspešne nagodbe, tužili su, preko svog sarajevskog advokata, Maticu hrvatsku u Sarajevu, i spor dobili kod Opštinskog suda u Sarajevu. Matica hrvatska iz Sarajeva žalila se na presudu i sada je predmet kod Kantonalnog suda u Sarajevu.

Šta su činjenice?

Matica hrvatska za BiH, obratila se 2007. godine Zadužbini Ivo Andrić u Beogradu sa zahtevom da dobije pravo da štampa četiri Andrićeva dela u biblioteci „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“.

Upravni odbor Zadužbine nije odobrio da se Andrić štampa u bibliioteci koja ga svrstava u nacionalne književnosti van one za koju se on za života opredelio – za srpsku. Matica hrvatska iz Sarajeva, i pored upozorenja, štampala je četiri knjige u pomenutoj biblioteci. Pošto dogovora nije bilo, Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda, preko svog advokata iz Sarajeva, tužila je Maticu hrvatsku iz Sarajeva, zbog kršenja autorskih prava i spor dobila.

Mirko Marjanović, predsednik Matice hrvatske iz Sarajeva, ljubazno se odazvao pozivu „Politike“ da govori o „sporu“ oko Andrića. Kaže da su objavili četiri Andrićeve knjige u ediciji „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga“. U ovoj biblioteci, do sada, objavljeno je trideset knjiga, kada će čitav projekat biti završen – neizvesno je, zavisi to od finansijskih mogućnosti i priređivača dela. Tužan je zbog spora oko Andrića, smatra da Andrić nije zaslužio da se vuče po sudovima. Andrić je, kaže, svetski pisac, pa onda evropski, pa tek onda srpski, hrvatski i bosansko-hercegovački. Marjanović sumnja u poslednju želju Ive Andrića, u rešenje Opštinskog suda u Beogradu, i poziva se na tekast Eriha Koša, neku vrstu njegovog dnevnika, vođenog od 17. decembra 1974. do 13. marta 1975. godine, koji su objavile „Sveske“, časopis koji objavljuje Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda.

Mirko Marjanović, smatra da se Ivo Andrić ne sme svrstavati u jednu nacionalnu književnost, jer se on izjašnjavao kao Jugosloven, nikada javno nije rekao da je srpski pisac. Ne spori, pri tom, da je Andrić živeo u Beogradu, da je pisao na ekavici, ali njegovi junaci, kaže, govore i hrvatskim i bošnjačkim jezikom.

Marjanović sumnja u „poslednju želju“ Ive Andrića, koju je poverio Gvozdenu Jovaniću i Milanu Đokoviću, a ne Veri Stojić, svom višegodišnjem advokatu.

Marjanović je, u jednom listu, kaže Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, tvrdio da ta oporuka, poslednja Andrićeva želja, ima deset kartica, odnosno stranica. Usmena oporuka Ive Andrića, međutim, ima samo jednu stranicu (faksimil objavljujemo). Najkraće, Andrić želi, pošto nema „nikoga od roda“, da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se kao legat, odnosno zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Vera Stojić je ovlašćena da čuva njegovu zaostavštinu, da je raspoređuje i njom upravlja, kao i autorskim pravima. Smatrao je, takođe, da SANU treba da se brine o njegovim rukopisima i prepisci.

– Vera Stojić ne da nije uzela nijedan dinar od zaostavštine, već se odmah odrekla svih prava u korist Andrićeve zadužbine i bila prvi njen upravnik, bez plate i bez dinara nadoknade. Na osnovu Andrićeve oporuke, Prvi opštinski sud u Beogradu sproveo je ostavinsku raspravu i 20. juna 1975. doneo rešenje o pravosnažnosti testamenta. Punih 35 godina Zadužbina je jedini vlasnik autorskih prava na Andrićeva dela i do sada to niko nije osporavao – ističe Dragojlović.

Dragojlović tvrdi da je Marjanović od jula 1979. do kraja 1988. bio član Upravnog odbora Zadužbine i učestvovao u donošenju svih odluka tih godina. Zašto tada nije pokrenuo sudski spor da sruši testamenat? Zašto govori to što sada govori o oporuci i o Veri Stojić kada je sve to onda znao i znao da gospođa Stojić nije bila sekretarica, već prvi upravnik Zadužbine, pita se Dragojlović?

Mirko Marjanović, u razgovoru za „Politiku“, kaže da je u Upravnom odboru Zadužbine Ivo Andrić bio samo od 1980. do 1984. godine, u vreme kada je predsednik bio Rodoljub Čolaković.U isti problem, smatra Marjanović, Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda, ući će i sa Maticom hrvatskom iz Zagreba, koja namerava da u ediciji „Stoleće hrvatske književnosti“ objavi tri knjige Ive Andrića.

Niko ne spori, dodaje Dragan Dragojlović, da je Andrić rođen od oca Hrvata i majke Hrvatice, katoličke vere, u selu kod Travnika u BiH. Međutim, Marjanović i njemu slični, morali bi da znaju da pisac ne ulazi u korpus jedne književnosti po mestu rođenja, već po jeziku kojim pisac piše. Postoji u celoj svetskoj književnosti mnogo primera da su neki pisaci postali pisci drugih zemalja, da su se odrekli zemlje u kojoj su rođeni, upravo zbog jezika kojim su pisali. Svaki pisac ulazi u nacionalnu književnost onog naroda čijim je jezikom pisao i za koju se sam opredelio.

– Za sve dobronamerne ljude ovde je sve jasno. Jedino je jezik ono što određuje kojoj književnosti neki pisac pripada, a sve drugo je nebitno. Ali je izgleda bitno za one kojima trebaju razlozi da manipulišu neupućenim ljudima, da šire mržnju i zavadu. Marjanoviću, kao visokom časniku Matice hrvatske, moralo bi biti poznato kako je Ivo Andrić protestovao kada mu je Matica hrvatska iz Zagreba, 1947. godine, knjigu njegovih pripovedaka kroatizirala. Knjiga je morala biti povučena iz prodaje i ponovo je štampan tiraž od 5.000 primeraka, onako kako je Andrić pisao. Zašto su mu kroatizirali te priče? Da li zato što su napisane hrvatskim ili srpskim jezikom – pita se Dragojlović.

A sećam se kako smo se onomad otimali oko Tesle;mislim da sam pisao o tome na ovom Forumu ako me sećanje dobro služi ...

Oko njega (Andrića) sada se otimaju srpska, hrvatska i bosanska književnost. Svi polažu pravo na njega, čak i oni koji su ga se do juče odricali, zamerajući mu što se opredelio za srpsku književnost.

A prisetimo se samo,književnu karijeru počeo je knjigama pesama u prozi: „Ex Ponto” (1918) i „Nemiri” (1920). Autor je romana: „Travnička hronika”, „Na Drini Ćuprija”, „Gospođica”, „Prokleta avlija”, „Omer-paša Latas”, zbirki priča: „Nemirna godina”, „Žeđ”, „Jelena, žena koje nema”, „Znakovi”, „Deca”... i sve ih je napisao na SRPSKOJ EKAVICI.

Mirko Marjanović, urednik Matice hrvatske u Sarajevu, uvrstio je u ediciju „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga”, i četiri romana Ive Andrića. Marjanović misli da je Andrić pisac tri naroda. On je, pre svega, svetski pisac, pa evropski, pa srpski, hrvatski i bosansko-hercegovački.

Kratak osvrt na Andrićevu biografiju potvrđuje,donekle,ovakav pogled jer,rođen je u Dolcu, kod Travnika, 1892. godine. Umro je u Beogradu 1975. godine. Školovao se u Višegradu i Sarajevu. Studirao je u Zagrebu, Beču i Krakovu. Bio je pripadnik Mlade Bosne. U Beograd dolazi 1919. godine, radi u Ministarstvu inostranih dela. Diplomata je u Rimu, Bukureštu, Parizu, Madridu i Berlinu. Doktorirao je u Gracu (1924) na temu: „Razvitak duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine”. Odbija da uđe u „Antologiju novije hrvatske lirike” (1933). Drugi svetski rat proveo je u Beogradu.

E sad,iako su prvi spor u Opštinskom sudu u Sarajevu dobili, Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić u Beogradu, plaši se orkestriranih pritisaka na Kantonalni sud u Sarajevu, koji u sporu odlučuje u drugom stepenu. Po njemu, pravno, sve je čisto.


– Ako sada Andrić bude proglašen hrvatskim piscem, iako je sve što je vredno i značajno napisao srpskom ekavicom, da li to znači da neki novi Mirko Marjanović za dvadesetak godina može postaviti pitanje da li srpsko pismo i postoji kada je njime pisao najveći hrvatski pisac. Sličnost između srpskog i hrvatskog jezika nekima možda stvara problem. Onima koji imaju problem, neka otvore Andrićeve knjige. Nije Ivo Andrić jedini koji je pisao srpskim jezikom, a bio je poreklom iz druge nacionalnosti. Sigurno da ima takvih slučajeva i u Hrvatskoj, kao i širom sveta. Nije samo jedan Srbin pisao drugim jezikom i postao pisac drugih zemalja i naroda, a ne srpski. Značajan savremeni američki pesnik Čarls Simić, rođen je u Beogradu, od oca i majke pravoslavne vere, ali nije srpski pesnik. B. Vongar (rođeno ime Sreten Božić), rođen u Šumadiji, piše u Australiji na engleskom, i nije srpski, već australijski pisac, srpskog porekla. I nikome to nije bitno – kaže Dragojlović.

Andrić je, kao i svaki veliki pisac-pisac svih naroda i svih svojih čitalaca. Po tome je on pisac i svih bivših Jugoslovena. Ali, jezikom kojim je pisao postao je srpski pisac. U Srbiji je živeo, u Srpskoj književnoj zadruzi su mu izašle sve tri knjige priča, štampane pre Drugog svetskog rata, bio je član redakcije biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga”, koju su pokrenule i štampale zajedno Matica srpska i SKZ, u toj biblioteci objavljena su dva dela Ive Andrića.

Pomirenju u regionu, smatra Dragan Lakićević, književnik, glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge, ne može se doprineti falsifikatima, relativizovanjem istine i pristajanjem na ogrešenja o činjenice koje se tiču temelja baštine i kulture. Kad je o Ivi Andriću reč, on je, valjda, za života, i sam, rekao sve, pogotovo kada je, kao član Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u sto knjiga” Matice srpske i Srpske književne zadruge, odredio svoje mesto u ovoj književnosti, od usmene i srednjovekovne, do savremene. Bilo je to od 1957, u dva izdanja, do 1971. godine. Njegova „Na Drini ćuprija” štampana je u ediciji „Srpska književnost u sto knjiga“ godine 1965. Imao je tada 73 godine. Možemo li sada reći da on nije znao šta radi, ko je, ili da je zbog nečega lagao?

Velike ljude poštujemo tako kako poštujemo njihove stavove, osećanja, istine. Neki će reći da je Andrić, rođen u Bosni kao katolik, odlučio da bude srpski pisac – nekog datuma: recimo, kad je ušao u Kolo SKZ 1924. i 1936. knjigom „Pripovetke 1 i 2”, za koju je dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, čiji član postaje 1926, sa 34 godine... Ili, kad je 18. septembra 1942. u Soko Banji napisao poznato pismo dr-u Svetislavu Stefanoviću: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske knjiž. zadruge i član njenog bivšeg književnog odbora...”
Šta je bio Ivo Andrić svedoči još 1918. godine pesnik i dramski pisac Ivo Vojnović, koji u pismu svome bratu Luju piše: „Šaljem ti i djelo ExPonto koje je pobudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katol. Srbin iz Bosne, idealni mladić. On je sad ovdje na čeluKnjiževnog juga, moj svakidašnji drug, jedna od najboljih i najrafiniranijih duša što sam igda našao”.

Apsurdno je i uzalud danas dokazivati ono što se odavno zna, da ćoravom ne vredi namigivati. Mi argumentima ne možemo zlonamernim Hrvatima i Bošnjacima bilo šta dokazati, ali bogme ni našim politikantima, trgovcima svetinjama, pa i kao suza čistoj Andrićevoj književnoj pripadnosti. Kako ko o drugima sudi, tako o sebi svedoči. Andrića može da štampa, smatra Dragan Lakićević, svako ko reguliše autorska prava. Ne mora da napominje da je srpski pisac. Ali, nije ni tačno, ni moralno, da ga prisvaja bilo koja druga nacija i država…

Pisac ne pripada temi i prostoru fabule, nego jeziku i kulturi koju baštini.

Za gimnazijskih dana, Andrić počinje pisati poeziju i 1911. godine u listu Bosanska vila objavljuje svoju prvu pjesmu U sumrak.

U sumrak pjevaju djevojke. Njini su glasovi meki i dahnu svježinom cvijeća i ljubavi. Njina je pjesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lijepo. Ona podsjeća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pjevaju djevojke. Pjevaju lijepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pjevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu
bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu
knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on,
kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje
zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja
nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne,
osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade
teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te
oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je
rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)
Ali knez nije
mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj
zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila
odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od
trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati
kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice
na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi
zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.
Nasred
knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo
najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici
su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj
knezevini pod imenom "Najsladje Voce".
Cesto su cak iz najdaljih
zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih
primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili
ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.
I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.
To
je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih
slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima.
Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u
zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do
slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore
zene kad istinski ljube:
-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti
zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom
dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene
sto hoces."
Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana
nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse,
okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.
Od kad su
zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika
koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.
Ona
podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije
vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i
ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad
se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj
tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.
Takvi
dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci.
Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u
nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled
joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je
knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim
pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda
kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu
malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i
poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u
plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.
Dani idu a bol nece da
predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi
i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka
je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire
od sramote.
A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i
ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i
finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada,
pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i
izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen
svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u
sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve
darove koje mu je Bog dao.
Svi se zacudise da u to doba i na
neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva
gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali
ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne
poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao
paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! --
pljunu mu glasno i zestoko u oci.
-- Pfu!
Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.
Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez
ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i
odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj
nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje
bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.
I
zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze
samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima,
zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Enlarge this image

Andrić je "pobedio" Tolkina

"Na Drini ćuprija" vrednija od "Gospodara prstenova"
 
Nakon
pola veka otvorene su arhive sa zasedanja Nobelovog žirija 1961. godine
koji je ocenio da je remek-delo jugoslovenske književnosti "Na Drini
ćuprija" vrednije od "Gospodara prstenova", koje su ocenili kao
"drugorazrednu prozu", a Tolkina okarakterisali kao lošeg pisca.
Iako
je Tolkinovo delo prodato u više od 150 milonima primeraka širom sveta,
proglašeno za obožavanu britansku knjigu po kojoj je snimljena jedna od
najgledanijih i najuspešnijih filmskih trilogija svih vremena, ovaj
pisac nije uspeo da pobedi

Švedski
novinar Anderas Ekstrom pronašao je u arhivima podatak da je među
nominovinama za Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, kada je naš pisac postao laureat,
bio i čuveni Dž. R. R. Tolkin koji nije ušao u najuži izbor.Među
papirima sa zasedanja žirija koji je uručio nagradu jedinom našem
nobelovcu nalaze se i komentari na nominovane pisce.
Autora
"Gospodara prstenova" i "Hobita" nominovao je prijatelj, profesor i
pisac K. S. Luis, a u belešci jednog člana žirija, za Tolkina stoji da
njegov "Gospodar prstenova" "ni na koji način ne dostiže najviše nivoe
kvalitetnog pripovedanja".
Među nominovanima su tada između
ostalih bili i Lorens Darel, Rober Frost, Grejem Grin i Alberto Moravija
koji su isključeni iz konkurencije.
Najdužu belešku žirija
zaslužio je sam Ivo Andrić. U njoj su zapisane dobro poznate reči koje
su se kasnije našle i u zvaničnom obrazloženju i kojima se našem piscu
odaje priznanje za "epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz
svoje zemlje".

Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.Tema: Beskorisnost
Ivo Andric

Tema: Zivot
Ivo Andric
: Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.Tema: Zivot
Ivo Andric

Tema: Cutanje
Ivo Andric
: Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.Tema: Cutanje
Ivo Andric

Tema: Sreca
Ivo Andric
: Čudno je, kako je malo potrebno da budemo sretni i jos čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje.Tema: Sreca
Ivo Andric

Tema: Nesanica
Ivo Andric
: Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.Tema: Nesanica
Ivo Andric

Tema: Rana
Ivo Andric
: Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.Tema: Rana
Ivo Andric

Tema: Dusa
Ivo Andric
: Lepša duša dublje jeca.Tema: Dusa
Ivo Andric

Tema: Dobrota
Ivo Andric
: Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.Tema: Dobrota
Ivo Andric

Tema: Zena
Ivo Andric
: Žena stoji kao kapija na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.Tema: Zena
Ivo Andric

: Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna Tema: Ljubav
Ivo Andric
naša mana ne dolazi do izraza.Tema: Ljubav
Ivo Andric

Tema: Dobrota
Ivo Andric
: Mnogo šta što je zlo u nama izčezava, a ono što je dobro ustostručuje se.Tema: Dobrota
Ivo Andric

Tema: Bol
Ivo Andric
: Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća.Tema: Bol
Ivo Andric

Autor: Narodne Poslovice:

Pošalji ludog u vojsku i sedi pa plači.

Autor: Narodne Poslovice:

Gvoždje se kuje dok je vruće.

Autor: Gribojedov:

Što mi veliš - nek mi bude, što mi želiš - nek ti bude.

Autor: Narodne Poslovice:

Gospodskom smijehu i vedru nebu ne valja vjerovati, jer se začas promijene.

Autor: Vilijem Sekspir:

Dobro otvori oči kad se ženiš, a posle ih zatvori.

Autor: Narodne Poslovice:

Ko pre devojci, njemu devojka.

Autor: Narodne Poslovice:

Ko traži veće, izgubi iz vreće.

Autor: Narodne Poslovice:

Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla.

Autor: Narodne Poslovice:

Ne zna da besjedi, a ne ume da čuti.

Autor: Narodne Poslovice:

Otkud sam se nadao da me sunce ogrije, otuda me led bije.

PRIČA O VEZIROVOM SLONU

To su one orijentalske laži koje turska poslovica velida su �istinitije od svake istine�.

A,opet, naš čovek je takav da bolje neguje i više voli svoju priču o stvarnosti nego stvarnost o kojoj priča... jer naše budale misle da tu?e zlo mora svakako biti njihovo dobro.

Teški su zli gospodari, ali su još teže njihove nasilne i drske sluge i čankolizi.

Tako je to već odavno ovde u nas: ko je srčan i ponosan, taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa.

Jer, ono je moglo biti rešeno smo lukavstvom, a lukavstvo ide uz bogatstvo, ono mu i prethodi i prati ga doveka... Nigde kletve i žalbe, sašaptavanja i planovi ne ostaju dugo na samim rečima, a ponajmanje u Bosni... Dečaci ili mladi i nepromišljeni ljudi redovno su prvi koji na?u snage i domišljatosti i počnu da ostvaruju žalbe i nemoćne pretnje starijih.

NEMIRNA GODINA

Pa ipak, život ne stoji na mestu, kao što se to čini nemoćnim ljudima, i ničija sila i moć nije tako jaka i trajna kao što izgleda onima koji hoće ili moraju da je trpe.

Ali kad se jednog dana vojska zaista pojavila, videlo se da su sve mere nedovoljne i da ni najgore bojazni nisu potpuno neopravdane, jer ako se i ne ostvari sve ono čega se čovek boji, desi se mnogo koješta gore i teže, što niko nije predvi?ao.

ĆILIM

Često nam je potreban samo jedan sat onog prvog, najdubljeg sna, pa da sumnja sa kojom smo legli u postelju sazre u nama do jasnog saznanja i da nas probudi svojom oštrom jasnoćom.

SVADBA

Kad tako jedna vlast, i sa njom jedan red stvari, dotraje i oslabi i počne da se ruši, njeni službenici ne samo da olinjaju odelom i opremom, nego se odnekud i fizički promene. Utanji im se glas, uznemiri pogled, poviju le?a i kolena, kao da im neka nevidljiva tavanica iznad glave ne da da se isprave. U takvim prelaznim vremenima svi se odnosi pomere. Tada se ne zna pravo šta je dopušteno a šta nije. Tada je sve mogućno. I tada se pidignu i osile kokošari.

Na to starac tumači naširoko kako ima neko predanje da božje provi?enje, koje budno bdi nad ovom zemljom i ljudskim sudbinama, zaklopi oči svakih sto godina, otprilike, na nekoliko trenutaka koji za nas smrtne znače nekoliko godina. I tada sve na ovom svetu krene naopako. Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu. I da tako potraje duže, sve na zemlji bi se ucrvalo i propalo, dete u majci i seme u zemlji. Ali Bog se smiluje, te se opet sve ispravi i okrene na dobro. Bog jedini!

BIFE �TITANIK�

Strah je u ovim zemljama posejan kao usev, na vreme, sa planom i dobrim poznavanjem tla i svih uslova, zatim pažljivo negovan i održavan, i sada je donosio plodove. Strah je ono što pljačka i kolje ovakve kaoštoje Mento, strah im koči pamet i vezuje ruke, a ustaše lako izvršuju pljačku i klanje.

ZEKO

Ako dobro razmislimo, videćemo da mnogi od onih koje mi, sudeći po spoljašnjosti, smatramo potpuno ništavnim ljudima, nisu baš sasvim takvi, i da mi u svojim mislima i ocenama volimo da bacamo što više nula iza sebe, kako bismo na taj način podigli vrednost one brojke koju, po svom mišljenju, predstavljamo.

Ovakva velika opšta stradanja dovode ljude u strašne i teške položaje u kojima su im pomoć i uteha drugog čoveka preko potrebne, a upravo ta strahota i tegoba sprečavaju ih da jedan drugom budu od pomoći i utehe.

Stvarna i najveća opasnost nije u opasnostima koje nam zaista prete, nego u strahu koji je u nama... Jer, misao koja se ustali u čoveku i na?e oslonca u njegovom karakteru, to je onošto čini čoveka malim ili velikim.

... jer se svaki put crveneo i saplitao se u govoru � i, kao što biva, ponekad, po čudnoj logici ljudskih osećanja, stideo se onog što je najlepše u njemu... Velike stvari se teško kazuju, ali se lako naslućuju.

PROKLETA AVLIJA

Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od sveta toga u sećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.

Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalima. A pri tom ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tu?im dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosu?ujemo i upore?ujemo jedne s drugima, da ih primamo i odbacujemo, delimično ili u celosti. Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.

Kadija je iz iskustva znao kako štetni, i po društvo i pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka.

Misli dobro, pa će dobro biti.

Ja! Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana odre?uje naše mesto, kobno i nepromenljivo, često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno.

Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo d saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.

SVESKE

�Revolucija jede svoju decu." � To je tačno; još tačnije za uspele revolucionare nego za neuspele. U neuspelim revolucijama ima uvek jedan deo revolucionara koji iznesu živu glavu i posle imaju izgleda da završe život u krevetu. Ali uspele revolucije su mnogo kobnije za one koji su ih po-krenuli i vodili, jer revolucionari redovno podlegnu opasnoj a prirodnoj zabludi: da je revolucija završena a da je novo stanje trajno i osigurano. I to je varka, isto tako otprilike kao kad bi neko morsku plimu ili oseku jednog dana proglasio trajnim stanjem i na toj zabludi zasnivao svoje poslove i planove. Jer brzo i neminovno dolazi naredni talas, bilo revolucije koja teži napred ka novim promenama, bilo kontrarevolucije, koja želi da vrati sve u prvobitno stanje. U svakom slučaju, taj talas otplavi revolucionare prethodnog talasa.

Oficir Martinov, koji je u dvoboju ubio Ljermontova, ostavio je u svom testamentu odredbu da mu se na grobu ne postavi nikakav znak i ne ispiše ime, kako bi sam sebe kaznio potpunim zaboravom.

Nit su mrtve stvari tako mrtve kao što to živima izgleda, nit su svi živi dvonošci uvek tako živi i životni kao što misle da su.

Pljuvali su u tu vodu i brljali po njoj kao svinje, a sad, kad moraju da je piju, čude se što je muttna i gadi im se.

Mi smo, ljudi, tako sazdani da samo kroz drugog čoveka možemo potpuno osetiti lepotu i veličinu života koji nam je dan, koji je u nama i oko nas.

�Rastanak je za ljubav ono što je vetar za vatru, malu gasi, veliku još više raspali." Lepo zvuči, ali nije tačno. Na žalost! Rastanak nije dobar, nije koristan ni za najveću ljubav. LJubav živi od iluzije potpunog slaganja, savršene identičnosti dveju ličnosti. Mi zamišljamo da voljeno biće ne samo misli i govori u istom pravcu i smislu sa nama nego i da diše i hoda u istom ritmu sa nama. Dok smo zajedno, ta se iluzija održava rečima, os-mejcima, fizičkim dodirom. Disonancije su retke i lako se popravljaju. Ali čim otputujemo i rastanemo se, mi počinjemo sve češće i sve oštrije da osećamo da stvorenje koje volimo ima svoj život, svoje puteve i potrebe, koji naravno nisu jednaki sa našima, nego često i potpuno oprečni. Dopisivanje ne ublažava tu oprečnost, nego je samo potvr?uje, često i povećava.

Zašto smo prema živom čoveku tako svirepi? A prema pokojnicima tako širokogrudi, puni obzira, spremni da sve razumemo i darežljivi u hvalama. Možda stoga što mrtvi ne zauzimaju mesta i ne traže zalogaj.

Nemci su po ro?enju i vaspitanju u zabludi; oni bi hteli da ih svi ostali ljudi i vole i poštuju, i u isto vreme i da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek.

Žena, u ljubavi, ne zaboravlja ni jednu uvredu, iako ni sama nije svesna da ih pamti.

Svaki od nas, po rečima Krilova, želi da ima drugu i drukčiju glavu sa lepim licem, a ne pita se da li je �zaslužio i ovu koju nosi�.

Čini mi se da se neki (ne svi) poročni ljudi odaju porocima i ekscesima jedino iz želje i potrebe da budu potpuni ljudi, dok se drugi kao takvi ra?aju... Objasnite mi kako je mogućno da u jednom istom čoveku mogu da žive uporedo: ludi, crni porok i istinska veličina duha.

Mi uopšte teško podnosimo sve mane ljudi koji su oko nas, ali su nam najteže i najmrže one njihove mane koje i sami imamo. Govorljivi ljudi najteže podnose brbljivost, tvrdice tvrdičenje � kod drugih, a sebičnjake ispunjava silnim ogorčenjem sebičnost drugih ljudi.

Česta i jaka želja smrti, koja se nekad u meni raznim poodima javljala bila je, sad to vidim, samo želja da ja budem drugi i d bude drugačije oko mene, tj. naročit oblik želje za boljim životom, u vreme kad još nisam bio našao puta ni hrabrosti da se borim za njega.

Zapadu. Vi, kad kažete za nas da smo kulturni ljudi, mislite da poznajemo vašu umetnost i da smo prodrli u sve njene finese i tančine. A šta to konkretno znači za nas? Znači: da živimo vašim snovima, jer vi druge ne znate i ne priznajete, a svojim životom, jer mi drugog nemamo: bolje i jasnije rečeno: ta u tu?im snovima tražimo pribežište od svog ubogog, oporog i često neljudskog života, umesto da se sa njim borimo i da ga borbom i radom menjamo.

Budimo nemilosrdni prema svojim greškama i nedostacima, puni razumevanja prema tu?ima, a dosledni i neumorni u iskorenjivanju jednih i drugih.

Jednom mladom čoveku koji je počeo da se bavi kritikom: �Ulazite u stvari koje hoćete da ocenite i ostajte u njima dok ih potpuno ne upoznate i do dna ne iscrpete; poistovetite se s njima u izvesnom smislu. I po živu glavu ne dižite se nad stvari o kojima govorite. Naš ste čovek, i to vas iskušenje neće mimoići, ali nemojte mu popustiti. Ne sudite i ne presu?ujte, nego ispitujte, analizirajte, prikazujte, sve dok čitaocu ne postanu vidni i razumljivi poreklo i priroda dela o kom govorite, kao i pogledi, shvatanja, ciljevi i književni postupci pisca o kom govorite. Time ste dali čitaocu ono što on od vas očekuje - elemente koji će mu pomoći da sam donese svoj sud o delu. A u tom leži i ceo vaš uspeh.

Da čovek sa godinama ne biva fizički jači ni lepši to je razumljivo, iako se ni sa tom prirodnom činjenicom čovek ne može nikad pravo da pomiri ni da je u celosti sagleda i prizna. Ali mnogo je teže i teže uočljiva činjenica da čovek stareći počinje i moralno da ružnja. Javljaju se ne samo govorljivost i pohlepa, sebičnost i strah od života, nego moralna ravnodušnost, preterana osetljivost i samoljublje u smešnim i nerazumnim oblicima. Treba mnogo pažnje, napora i snage da bi čovek mogao da prati te svoje lagane i opasne promene i da ih na dostojan i pristojan način suzbija i pokriva. I tada tek vidi šta je one ljude koji su umeli lepo da ostare stajalo odricanja i napora njihov mudri mir i njihovo staračko dostojanstvo.

Velike istorijske osvete nose u sebi svoju tragiku i u samom svom trijumfu klicu svoje porpasti. A ipak, one su neminovne i, uopšte uzev, korisne.

Dugo i relativno srećno živeti, nemoguće je bez dobre doze banalnosti u karakteru, navikama i govoru. Banalnost je cement koji drži ljude, vezuje porodice i održava društvene grupe na okupu. Samo, doziranje te banalnosti treba da je pravilno; ni manje nego što treba, jer onda � nema ni mirna života, ni porodice, ni srećna čoveka; ni veće no što sme da bude, jer onda taj život koji ona osigurava � ne vredi ništa. Mera i osrednjost, osovi sreće i opstanka.

Nikad niko neće znati sa kakvom sam se budalom u sebi ja nosio, koliko sm se stideo njegovih ispada i postupaka koji su uvek bili u strašnoj suprotnosti sa onim što sam hteo da budem. Ta budala koju sam nosio u sebi stvarala je od mog života stalnu patnju u kojoj je bilo i takvih trenutaka prema kojima su sve bake o paklu samo bleda slika.

Strasti žive u nama, kao bakterije u organizmu. NJino dejstvo je i štetno i korisno, i stvaralačko i razorno. One nas razjedaju i slabe, izazivaju ružne bolesti, ali su u isto vreme pokretači velikih, nesebičnih i opštekorisnih dela za koja, bez njih, ne bismo nikad bili sposobni.

Stvarajte i utvr?ujte nove mere i vrednosti, ali ne prezirite stare i ne razarajte ih bez potrebe, jer često na njima počivaju nove.

Svačemu se ljudi domisle, a šutnji ne mogu.

Tajna se čuva godinama i godinama, a odaje u jednom trenutku, koji poništava sve godine vernosti i ćutanja.

ZNAKOVI PORED PUTA

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.

Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo.

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.

Tako se vraćam svojoj samoći, pravom zavičaju moje svesti.

Do?e vreme kad se čovek na?e pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reči nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno isninsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu pro?e u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška onošto se radilo u provoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj život, nije vredan da živi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome toliko snage i sežine da mu i ne vredi mnogo što živi.

Na kraju, svi računi i sve ispitivanje, sve se svodilo na jedno: pravo prokletstvo njegovog života dolazilo je od visokog mišljenja koje je imao o sebi. I što je najgore, on toga nije bio svestan; to mišljenje je živelo u njemu kao što živi u nama naš krvotok i stalno lučenje žlezda, a mi ga nismo svesni, ne znamo ga, ne osećamo i ne vidimo drugačije do po njegovim krajnjim posledicama. To je čoveka zavodilo na hiljade krivih puteva i pogrešnih zaključaka u životu, nagonilo ga da uzroke svih svojim mnogobrojnim nedaćama i nezadovoljstvima, i svima protivrečnostima svog života � traži tamo gde oni nisu i ne mogu biti.

Drevna je istina koju svi znamo, a o kojoj nikad ne vodimo dovoljno računa, da narodi posle pobede često teže stradaju nego posle poraza. To nije samo stoga što je posle uspona lakši pad a posle pada verovatniji uspon, nego i stoga što ljudi i narodi obično ne ispituju stvarne uzroke svojih pobeda, lako zaboravljaju prilike i uslove pod kojima su pobedili, i tako padaju u sudbonosnu grešku da svoje osećanje pobede protežu i na nove doga?aje i nove opasnosti, koje zahtevaju nove napore. Tako se može kazati da je jedan narod najteže ugrožen u trenutku kad je ceo prožet svešću o svojoj pobedi. Oslabljen naprezanjima koja je od njega tražila stečena pobeda, narod je tada najmanje sposoban za nove žrtve i napore, a njegovo pobedničko osećanje koje ga još drži, zavodi ga na shvatanja i postupke koji traže i jedno i drugo. � Samo jedno mudro vo?stvo i zdrava kolektivna svest mogu obezbediti narodu plodove pobede i sačuvati ga od opasnoti koje vrebaju na svakog pobednika.

U izuzetnim i sudbonosnim doga?ajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava - svaka pojedinost - upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim doga?ajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti doga?aji mogu i njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti - ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno. (Beograd, 1944)

Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.

Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošte?en od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.

Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao i aktivni život, ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svagdašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo.

Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih.

Dobro je i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti � nezdravo je, čak i opasno. To znači kočiti i potkradati svoj sadašnji život, ne spasavajući ništa od prošlosti i ne čineći ništa za budućnost. Glavnim delom svoga bića, najboljim snagama srca i razuma čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, koji je jedini pravi i jedini mogući život koji živimo.

�to ne boli � to nije život, što ne prolazi � to nije sreća.

Nisu svi ljudi tako r?avi kao što to r?av čovek misli.

Ono što je najgore kod tih malih kućnih tirana - malih samo po prostranstvu njihove vlasti a nikako po težini i oštrini njihove tiranije - to je njihova ćudljivost i samovolja. Nepredvidljivost njihovih ćudi muči nas isto toliko koliko i te ćudi same. A najgori i najteži su oni tirani koji su i sami, u sebi, mučeni i nesrećni. Oni misle da bi, mučeći druge, mogli olakšati svoju muku, a to je kobna zabluda i jalov posao, jer sve i da polovinu zemlje popale, zajedno sa ljudima i svima živim stvorovima, njihova muka ne bi za dlaku manja bila. Ali to oni ne mogu nikad uvideti.

Kad god posmatramo neki nov oblik života u njegovom nastajanju, nama pada u oči najpre onošto je u suprotnosti sa našim navikama, ukusom i shvatanjima, ono što nas odbija i sa čim ne možemo da se složimo. A tek docnije uspevamo da uočimo sve ono što je razumno i korisno i što tu novost čini opravdanom i neizbežnom.

Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.

Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.

Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom verovatnošću može se kazati da će celog života biti i sebi i drugima nezgodni i teški. Ali, s druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni o čemu drugom - nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista - u sredini.

Kad nai?e neka bolest na nas, mi se uvek iznenadimo, i u tom iznena?enju ima neke gorčine i pobune, kao protiv mučkog prepada i nepravde. Upravo to iznena?enje i to ogorčenje pokazuju najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je, i da negde u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbeći neumitnom toku života i uverenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka, i najmanja, klica života nosi sa sobom i svest o trajanju i savršenstvu.
Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više.

Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost.

Prokletstvo i pokor ovog sveta to su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i mnogo veće, mogu ponekad da do?u i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i retko, dok glupi i neosećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosledno svlače sve na niži plan. To obaranje stepena vrednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana. I opšta muka i nesreća.

Mi bismo bili potpuno srećni, ili bar blizu sreće, kad bismo zaista imali sve ono što zavidljivci koji nas okružuju misle da imamo, i kad bismo sve to imali onako i pod onakvim uslovima kako to njima izgleda.

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da �strepe� za budućnost nroda, da ga brane od opasnosi koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a s njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. � Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika.

Onaj ko je moj prijatelj, taj mi ne postavlja pitanja. Onom kome sam prijatelj , ja i nepitan kazujem ono što želi da zna.

Pravda! Koliko je puta izgovorena i napisana ta zvučna reč koja uistinu i nema svog sopstvenog smisla i značenja. jer postoji samo u odnosu prema reči �nepravda", kao njen opozit i korektiv. Postoje onolike pravde koliko su puta tu reč izgovorili ili napisali oni koji su trpeli (ili mislili da trpe) nepravdu. Pravda - to nema sadržine, to označava želju i potrebu onih koji nemaju snage i ne vide načina da se sami brane i zaštićuju, u svemu, vazda, i na svakom mestu.

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti.

Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči.

Mudar je onaj koji pojave sveta oko sebe ne gleda nikad izdvojene i usamljene, nego povezane što je više i šire mogućno sa svim ostalim što se u svetu javlja i dešava. To, naravno, nije cela mudrost života, ali je svakako jedan od uslova za njeno postizanje.

Malo koja bolest unakazi tako čoveka iznutra i pomeri njegove odnose prema okolini kao hipohondrija; ona učini čoveka samoživim, sebičnim i sujetnim, i do te mere sumnjičavim i nepoverljivim da postane nepodnošljiv okolini, a nesposoban da primi ičiju pomoć, utehu ili saučešće. Takav čovek ne oseća život, ne vidi svet, ne voli ljude, i sav je usredsre?en na svoje jadno telo i vezan za njega tucetom bolesti kojima ga sam zaražava, sam ga leči od njih, i sam opet zaražava.

Video sam da mnogi rodoljubi koji slepo obožavaju svoju zemlju ne daju nikom da reč jednu nepovoljnu ili samo kritičnu kažu o njoj. Čudno je samo kako ti isti rodoljupci, kad god se povede govor o ma kom od njihovih sunarodnika, sude strogo, često i nepravedno, i kako nemilosrdno i bezobzirno izražavaju taj svoj sud.

ZNAKOVI PORED PUTA

Čitajući (ili gledajući) kako neki vernici mrze i progone one koji ne veruju, pomišljao sam da se oni tako nesvesno možda svete i za svoje slabo i nedosledno verovanje. To su često revnosni i nečovečni fanatici. Pred tom pojavom u meni se javljala pomisao da bi za one koji ne veruju bilo lakše i bolje kad bi vernici zaista verovali tvrdo i potpuno u sve ono što nazivaju svojom verom.

Do najvećih i najvažnijih istina u životu, i o životu, mi ne dolazimo nekim svesnim i planskim radom, ne nalazimo ih odjednom gotove i izljuštene kao što se nalazi samorodan dragocen metal. Istina vam se ne �objavljuje" nekim čudom, u trenucima nadahnuća; ne otkrivamo je ni u najiskrenijim ljudskim priznanjima. Mi do istine dolazimo uzgred, često slučajno, iako samo na izgled slučajno, ne po onome što ljudi rade, govore ili pišu, nego u trenucima kad se odaju, pletući laž kojom žele da se zaklone i da obmanu nas ili sebe. Razmišljajući o onome što smo u svetu čuli i videli, mi u srećnim trenucima naslućujemo, naziremo i, najposle, saznajemo - tu istinu.

Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.

Žena se zamori da bude čovekov prijatelj.

Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe, a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu kad bismo, upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama.

Zašto sam kolebljiv u odlukama pri svakom poslu pri kojem dolaze u pitanje tu?i interesi ili tu? ugled? Zašto zazirem od konačnog suda i presudne reči? Zašto, kad takvu reč izrečem, dopuštam da me tako lako pokoleba svačiji prigovor i da me ubedi o njenoj nepotpunosti ili netačnosti? Zašto svaki plitkov i nitkov može da me uplaši tobožnjim posledicama moga suda? Ne zato što bi moj sud bio pogrešan, nego zato što je moja greška učinjena još pre nego što sam doneo svoj sud, u trenutku kad sam se, vo?en sujetom ili slabošću i obzirima, upustio da sudim o ljudima i njihovim delima. Još tu sam ja pogrešio, i od tog trenutka počelo je da me prati osećanje nemirne savesti, kolebanje u svemu i bojazan od svega.

Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Izme?u zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.

U prirodi je našeg čoveka, naročito onog dinarskog tipa. da ne ostaje ni kog jedne zamisli, ni kog jednog dela istrajno i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku da bi uticao na njih. Naprotiv, posie prvog zanosa, on napušta delo, vraća se do njegovog izvora, muti ga mišlju i pogledom, zatim silovito preleće ceo budući, neostvareni i tek zamišljeni tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraća na tačku na kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja. Tako se stvari razvijaju više uz njegovo učešće nego pod njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored njih. Zato on u većini slučajeva i ne stvara dela i ne upravlja doga?ajima, nego reaguje na njih, polažući mnogo više na to da bude začetnik, sudija, borac i gledalac nego stvaralac, radnik i čuvar. U njega je vidna sklonost da ne čeka razvitak stvari i ne učestvuje u njemu radom i strpljenjem.

Takav je �naš čovek�, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razra?uje, proverava i upore?uje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izme?u nje i svake tu?e misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi, oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.

Možda su, u sebi, najstrašljiviji oni ljudi koji izgledaju nasmejani i vedri, pričala i šaldžije. Na sve što iskrsne pred njihovim duhom i njihovim očima, oni odgovaraju odmah prvom šalom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izme?u sebe i stvari stavili kakav-takav zaštitni zid, samo da se ne bi morali suočiti sa nekom novom stvarnošću, misliti o njoj i doneti neki zaključak za sebe, pa možda čak i za druge. To postane s vremenom navika i potpuno izopači ne samo držanje nego i način mišljenja i ceo život čovekov. Takav čovek, u stvari, i ne misli i ne živi, nego sve odlaže za drugi put i sa svakim danom sve je više dužan svemu oko sebe. Dešava se da takvi ljudi postanu čuveni zbog svoje duhovitosti i svojih uspelih šala. Ali za onog ko zna šta se iza toga krije, sve to nije ni šaljivo ni utešno. Ta tužna slava suviše je skupo plaćena jer sve šale ovog sveta ne vrede jednog parčeta stvarnog života.

Jedan stranac govori. Ono što često koči mnoge poslove kod vas, to je hiper-trofija ličnosti koju susrećemo na svakom koraku. Tu se kao pijani ili mamurni često ponašaju i oni koji nikad ne piju alkoholna pića. Vaš čovek ne ume da govori ni o čemu bez aluzija, a sporove voli da raspravlja prepirkom ili sva?om. On je pun ambicija koje bi, da su normalno upućene, mogle biti vrlo korisne. Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu. Čak ni šoferu ili nosaču nije stalo toliko do toga da što racionalnije i što pravilnije izvrši posao, pa čak ni da što više zaradi, koliko da pri poslu ispolji svoju volju i istakne svoju ličnost u što povoljnijoj svetlosti.

U odnosu prema mladom književnom naraštaju nije za nas starije problem samo u tome što ćemo, možda, biti prema njemu surevnjivi, isključivi i nepravedni, nego još više što postoji opasnost da iz ljudske (ljudske i staračke!) slabosti budemo malodušni i plašljivi, i da stanemo da laskamo mladosti, da je hvalimo i kad to ne zaslužuje, da uobrazimo da su njihove ideje i naše ideje i, što je najgore, da i sami stanemo da se ponašamo kao oni i da tako postanemo neiskreni i smešni. Problem je, dakle, u tome: kako da, ostajući ono što smo, budemo prema mladima, koji dorastaju pored nas, široki, srdačni i - pravedni.

Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: ,,Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujem zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?" A kad, pročitavši dokraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam ,,naš" pisac otkriva. To je spasonosno.

Kad sudimo o ljudima, njihovim postupcima i karakterima, treba imati na umu da ljudi, iz raznih uzroka koji ne zavise od njih, ne mogu svuda, uvek i o svemu govoriti istinu. Jedni je ne vide, drugi je vide naopako, što je isto ili još gore, a treći prosto nemaju snage za taj podvig, jer to za tu vrstu ljudi i jeste podvig za koji je potreban izvestan minimum snage koji njima nije dat. Tražiti od tih ljudi ne samo da ne greše svesno i otvoreno protiv istine nego i da je ne zaobilaze i ne prećutkuju, znači tražiti od prosečno razvijenih ljudi da budu - atleti.

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

To je mala ironija sudbine da čoveka stalno pitaju nešto o onom o čemu on nema potrebe da razgovara, i ne želi to, dok o onom o čemu bi hteo da čuje tu?e mišljenje � nema koga da pita.

�ta nam vrede i najbolji uzori iz poršlosti ako pomoću njih ne idemo dalje od njih, u traženju i u stvaranju? Ni onine bi zaslužili da nam budu uzori da nisu otišli za korak dalje od svojih uzora.

Primetio sam odavno da ljudi koji ne umeju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tu?e pričanje. Tako imaju u isto vreme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima.

Kad je živim i uživam u životu, moje delo spava mrtvim snom i samo ponekad bunca u snu, a kad ja stradam ne živeći, živi i raste moje delo, hraneći se mojim stradanjem kao zemljom crnicom.

Homo balcanicus. Posmatram ljude koji počinju svoj put u nauci, u poeziji ili u filmu, i kod većine zapažam isto prokletstvo. Za svako i najmanje ostvarenje u umetnosti ili nauci potreban je jedan minimum samoodricanja, neophodno je za trenutak ne samo potisnuti u pozadinu nego i sam zaboraviti svoju ličnost i svoje lične interese. To je samo trenutno i prolazno, jedan akt volje pri kojem samo prividno gubimo. Ali ti ljudi nisu sposobni na za to. Zbog toga, što god svojim darom, veštinom i znanjem stvore, to ne može da se održi kao umetnost ili nauka, jer iz svake crte i svakog retka zjapi njihovo neplodno, golo, gladno i nezajažljivo ja.

Nezadovoljstvo samim sobom, u prvom redu, a zatim svim ostalim na svetu, bilo je i ostalo osnov moga duhovnog bića, bez obzira na prolazna raspoloženja i trenutna mišljenja koja sam mogao da imam i uspeo da izrazim.

Treba biti živ i zdrav da bi se u pisanju moglo biti tužan i očajan, jer bolesnici o tome ne govore, a mrtvi ćute.

OMER-PAŠA LATAS

U ovakvim vremenima, kad su mnogi ljudi uplašeni i zbunjeni ili uvre?eni i ugroženi u svojim interesima, zlo se lako prima i veruje, i širi dalje.

Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti.

Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu, imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tu?u.

Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i � prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

A prave uzroke toga svoga neuspeha nije mogao da objasni ni sam sebi, a kamoli gra?anima koji imaju ustaljenu naviku da od sebe traže malo, a od drugih vrlo mnogo, i da od svake svoje uložene pare očekuju stostruk plod.

Ko u Turskoj neće ili ne ume da čeka, taj, ma kako sposoban bio, neće postići nikad ništa, samo će pokidati svoje roćene živce, brzo i uludo utrošiti snagu, pogubiti i poslednje prijatelje i zaštitnike - i propasti bez smisla, bez koristi po sebe i druge. A naprotiv, čovek koji je bez duha i bez vrednosti, ali koji ume da čeka, to jest koji ima tu pasivnu snagu tupog, animalnog dreždanja i džonjanja, budnog kunjanja i podmuklog vrebanja, taj gotovo uvek dočeka i postigne ono što želi, svakako pre nego preduzimljivi i daroviti ljudi lišeni te sposobnosti.

Pričao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom, kad je bila reč o mogućnostima izvoza iz Bosne: �Znate, kad bi oholost i drskost bile artikli koji se traže u me?unarodnoj trgovini, Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi�.

U takvim trenucima kad osetimo da nam se tle izmiče ispod nogu i ruke uzalud pružaju uvis, mi se nagonski hvatamo za onošto dotad nismo znali da znamo i imamo. Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naših predaka za koje nismo slutili da žive u nama.

Lepota, najveća od svih varki čovekovih: ako je ne uzmeš � nema je, ako pokušaš da je uzmeš � prestane da postoji.

Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. Svi ih žude, a niko ih ne voli!

Uto su naišle godine, one kritične godine posle četrdesete, kad se u osetljivom muškarcu stanu da ukrštavaju krize prve starosti na pomolu sa zadocnelim krizama neiživljene mladosti, i kad čovek zadrhti u korenu od želje za promenom svega što se zove on i što je njegovo.

Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze, da žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije, i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt, vi?ajući se svakog dana, izmenjujući reči i pozdrave a da nikad ne do?e do sudara ni objašnjenja. A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti, a spotakneš se na njega kao na kamen u mraku; i to je dovoljno da pormadeš potpuno i zauvek.

Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju, prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju.

Od hiljadu ljudi koji se posvete nekom odre?enom zvanju, samo je desetak njih, a možda ni toliko, koji imaju isntinsku sklonost i stvarne sposobnosti za tu vrstu posla.

Čudnovato kako je svakoj duši u Bosni draga strašna priča, toliko draža i bliža što istinski život čoveku manje radosti i zabave pruža

Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato što je našao smelosti da učini to što je učinio, i zato što je mi nismo našli i nećemo nikad naći. Ili pak iskorišćujemo njegovu propast da se svetimo nekom trećem, protiv koga inače ne možemo i ne smemo ništa.

Postoji priča da je na sultanvom dvoru, u drevna vremena, bio naročit službenik čija je dužnost bila da stalno ide za sultanom i rečima, pokretima i izrazom lica potvr?uje svaku i najmanju reč njegovu, da na svako pitanje odgovara sa: Da!

Ljudi koji su rođeni u bogatoj kući ili su bar
jednom u životu bili bogati, ne mogu to nikad potpuno izbrisati iz svog
ponašanja.
To izbija iz njihovih riječi, pogleda i pokreta: kako
odgovaraju na telefon, kako dozivaju kelnera, i, naročito, kako
razgovaraju sa ženama.
I to pravilo, bar u nas, nema mnogo
izuzetaka, a ukoliko ih ima, oni nisu u tome što bi se neki bogataš
ponašao skromno, nego u tome što ima ljudi koji nikad nisu bili ni blizu
bogatstva, a ponašaju se osiono i zapovjedački prema ljudima oko sebe.

Ivo Andrić

POREMEĆEN NAROD
Dugotrajno robovanje i
rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da
zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno
izvitopere.
Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

Ivo Andrić

na danasnji dan...

1892. - Rođen je srpski pisac Ivo Andrić, dobitnik Nobelove
nagrade za književnost 1961, član Srpske akademije nauka i umetnosti,
briljantan stilista. Studirao je književnost i istoriju u Zagrebu, Beču,
Krakovu i Gracu i doktorirao istoriju u Gracu 1924. godine delom
"Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine". U Prvom
svetskom ratu hapšen je i interniran, a između dva svetska rata bio je
ambasador Jugoslavije u Berlinu. U mladosti je pisao pesme ("Nemiri",
"Lirika"). Pripovedač snažne imaginacije i izuzetan poznavalac Bosne,
njenih ljudi i suštine dominantnih religija, odlikovao se vanrednom
čistotom jezika i brušenim stilom, prefinjenim psihološkim analizama,
dubokim poniranjem u probleme egzistencije i umećem da magijom reči
dočara ljudsku i društvenu panoramu minulih vekova. Koristeći narodna
predanja, legende, istorijsku faktografiju, bogatstvo mašte i osećanja
sveta, podigao je monumentalnu književnu građevinu. Dela: romani "Na
Drini ćuprija", "Travnička hornika", "Gospođica", "Prokleta avlija",
"Omer-paša Latas" (nedovršen), zbirke pripovedaka "Nemirna godina",
"Žeđ", "Jelena, žena koje nema", "Znakovi", "Deca", "Kuća na osami",
putopisi i skice "Staze, lica, predeli", meditativna proza "Znakovi
pored puta", "Ex ponto", "Eseji, kritike, članci I i II", "Sveske".

Jasmina Hanjalić i Danja Đokić: Andrićeve porodične i zdravstvene (ne)prilike i njihove refleksije u književnom djelu

[You must be registered and logged in to see this image.]


Izvor: Književni kutak Jasmine Hanjalić


Sažetak
U ovome radu želimo rasvijetliti Andrićeve porodične i zdravstvene (ne)prilike u kontekstu tadašnje Bosne, na prelazu dva svijeta i vijeka, kroz priču o uglednoj sarajevskoj porodici Andrić, kroz njegovu borbu za zdravlje koja intenzivno traje do početka diplomatske karijere, nošenje s teškom bolesti, te refleksiju na književno stvaranje.
Ne umanjujući značaj uticaja evropske savremene poezije simbolizma, naturalizma, neoromantizma, slovenačke Moderne (Murn), uticaj Vitmenove univerzalne filozofije života, te uticaj Kjerkegorova djela, smatramo kako su porodična tragedija, stalno prisutna smrt i dugotrajna tuberkulozna bolest ostavili su na njegovo djelo duboku i nikad zbrisanu brazdu.
Iako bi se uporište za tezu moglo naći u cjelokupnom Andrićevom djelu, posebno ćemo se osloniti na Ex Ponto, Nemire, te priče Čudo u Olovu, Smrt u Sinanovoj tekiji i Letovanje na jugu.
Ključne riječi: tuberkuloza, porodične prilike, zdravstveni karton, refleksija na djelo
1. Uvod
Kada se mlad čovjek suoči sa teško izlječivom bolešću koja mu nezaustavljivo slabi tijelo i iscrpljuje ga do krajnjih granica, neminovne su reperkusije na njegovo duševno stanje i praktično djelovanje. Takva ličnost, pa makar bila i najjača, počne se povijati kao zelena grana na vjerometini. Srećom, ona često odoli savijanju i do samoga tla. No, kada se na nejaka pleća natovari siromaštvo, tamnovanje u vlažnim i hladnim tamnicama, gubitak roditelja, zla sudbina umiranja predaka, rat i sve njegove strahote, razvučeni, žuljajući godovi zelene grane ostaju kao trajna promjena

„A šta može pružiti stvarnost i život nego samo bol i poneku radost u neprekidnoj izmeni bolova.“ ( I. Andrić)

Kod bolesnika koji boluju od hronične bolesti, posebno plućne tuberkuloze, često se uočavaju propratne duševne promjene. Tako je još 1948. god. Dr Berle posmatrala povezanost ove bolesti sa mentalnim poremećajima. Uočila je da su tuberkulozni bolesnici neurotičniji i usamljeniji od zdrave populacije.

Gotovo redovno se u oboljelih javlja povećana tjeskoba. Ona je vezana uz neizvjesno izlječenje, blizinu smrti i stigmatizaciju. Socijalno su izolirani, što prouzrokuje produbljenje negativnih psiholoških posljedica, pogotovu za mladog čovjeka kojeg vodi u usamljenost. Oni postaju introvertni, skloni samopotcjenjivanju, a ponekad im je usporen intelektualni rad. Jedna od posljedica može biti i smanjenje emotivnosti. Ovakvi oboljeli, izloženi sporom ili nikakvom ozdravljenju, moraju se pridržavati određenih režima života i uzimanja lijekova, što dovodi do svojevrsne pasivnosti. Dugotrajno bolničko liječenje vodi ka povlačenju u sebe, gubitku interesa za vanjski svijet i otežava adaptaciju nakon liječenja.

2. Sarajevski Andrići na prelazu dva svijeta i vijeka: neulegli grobovi

Sarajevska mnogobrojna kujundžijska i pobožna porodica Andrić, naklonjena crkvi i nastanjena u Latinluku, centralnom dijelu grada na obali Miljacke, bavila se izradom mlinova za kafu sve do Austrougarske aneksije, kada posao propada i ugledna porodica pada u nemilost siromaštva: “ Pamukovića kuće su bile nedaleko od crkve, takođe u Latinluku, samo malo unesene unutra, tako da su imale dva lica; jedno gleda na Latinluk, a drugo na Ćumuriju. Bile su dvije kuće, bjelje i znatno veće od ostalih kuća u Latinluku” ( Mara Milosnica).

Nesreće ove porodice se nastavljaju požarom 1879. god, u sarajevskom Latinluku kojom prilikom su izgorjele dvije kuće Andrića. Osim toga, porodica se osipa i izumire zbog tuberkuloze, pogotovu njeni muški članovi i to u mlađoj životnoj dobi, poput Antuna Andrića, Ivinog oca. Posljedni rod, Ivina tetka, umire 1927 god, od kada veliki pisac ostaje jedini sarajevski Andrić.

“Njegov otac i trojica braće mu, svi pomriješe od sušice u 32. godini! Sad je on sam od cijeloga roda! Koliko odricanja, bolesti, prekinutih snova, nijemih vapaja, neizlječivih čežnja – koliko plača, crnine, svijeća i grobova – stvoriše ovu mladost.” (I. Vojnović)

Na samom kraju turske vladavine 19. stoljeća, bolesnici u Bosni su liječeni po iznajmljenim privatnim kućama. Prva otvorena bolnica, Vakufska bolnica ili Hastahana je izgrađena iz Gazi-Husrefbegova vakufa na Kovačima 1866. , a Topal Osman paša je otvorio iste godine i tursku Vojnu bolnicu. Dolaskom Austro-Ugarske monarhije uvode se mnoge napredne promjene u zdravstvu. Pošto postojeće bolnice, usljed velikog priliva stanovništva u grad, nisu bile dovoljne potrebama, 1894. godine u dijelu grada koji se zove Koševo, utemeljena je Zemaljska bolnica. Od tada zdravstvo doživljava nešto brži razvoj, a briga za zdravlje stanovništva postaje uređenija i efikasnija.

U to doba oko četvrtina svih smrti uzrokovana je tuberkulozom, a na kraju Prvog svjetskog rata oko šestina. Smatra se kako je ona u dvadesetom stoljeću usmrtila blizu sto miliona ljudi, više nego svjetski ratovi; može se reći da su oboljeli gotovo redovno umirali.

Robert Koch je otkrio uzročnika i objavio 1882.god., dok je Rondgen 1895. god. otkrio X zrake, a 1911. počinje primjena snimanja pluća; 1921. god je vakcinisano prvo novorođenče u Francuskoj, a poslije 1940. god. bolest se počinje liječiti antibioticima.

3. “Zdravstveni karton” Ive Andrića

Pošto su Andrići ostali bez kuća, po povratku iz Višegrada, kao učenik sarajevske Velike gimnazije, živio je sa majkom na Bističkoj “memli” strani u strmoj ulici sastavljenoj od kamenog stepeništa, basamaka, a Katarina je radila u obližnjoj ćilimari (Ćilim). Jedno vrijeme pomagala je u franjevačkoj crkvi Sv. Anto na Bistriku. Majka je bila skromnog porijekla : “Sirota kćer jednog dunđerina s Bistrika, na silu je ušla u tu kuću. Niko, ni ona sama, ne zna kako se to desilo da ju je najmlađi Pamuković vidio jedne nedjelje u crkvi i odmah zagledao, ni kako je uspio da savlada otpor svojih da je dovede i vjenča” (Mara milosnica).

Uz skromnu finansijsku tečinu pomoć, njih dvoje su vodili siromaštvom opterećen život. I već tada se ispoljila bolest neimaštine: plućna tuberkuloza. Imao je ogroman broj izostanaka iz škole, npr. u IV razredu čak 119, što za posljedicu imalo slabu marljivost, gubitak interesa i loš uspjeh u školi; gimnazijsko školovanje je završio sa ispodprosječnim ocjenama u svojoj dvadesetoj godini.

Naredni boravci u Zagrebu, Beču i Krakovu praćeni su lošim zdravljem i vidnim znacima bolesti kao što su gubitak tjelesne težine, bljedoća, opšta slabost i iscrpljenost. Bolest se pogoršavala boravkom u memljivim zapuštenim tamnicama Splita i Maribora, te u izgnanstvima u Ovčarevu i Zenici. Zbog fizičkog propadanja i napredovanja opake upale, amnestiran je i nije mogao biti mobilisan, te se kratko vrijeme liječio u sarajevskoj Vojnoj bolnici, Zeničkoj bolnici i na kraju, 1917. god. u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu „koja je tih burnih godina bila jedino utočište mnogih naprednih književnika i kulturnih djelatnika“ (T. Maštrović). Iz nje je Andrić pisao Zdenki Marković, prijateljici sa kojom se upoznao kao student filozofskog fakulteta u Zagrebu, a druženje nastavio u Krakovu, pa sve do 1932. god. :

„Mislim da je najgora bolest ležanje, a ako ima što gore od toga, onda je oblog“, te da mu se javljaju „posve dobre misli, ali zbog hladnoće prostorije ne mili mu se pisati“.

Njegovi savremenici ga opisuju kao “lijepu glavu koja se sagiblje pod teretom udesa” uz “crna krila koja zastiru ono mramorno čelo” (I. Vojnović).

U godini završetka Prvog svjetskog rata, natjeran daljim pogoršanjem bolesti, uz vidnu fizičku oslabljenost, pokušao je sa klimatskim liječenjem u Krapini i Crikvenici. Sam Andrić u svojoj prepisci iz Krapine dao je sliku sopstvene fizičke i psihičke klonulosti:

„Miše hoće da me radi uljem i valjaće da mu do subote sjedim; svršio me ugljenom, interesantna slika, nazvao sam je POSLIJE POGREBA. Miše protestira i ja je nazvah ČAS PRIJE POGREBA. Na niže ne mogu licitirati, ovako tužna mlada čovjeka nisam vidio do – u ogledalu.“

Ipak, krajem 1918. godine, u vrijeme zavšetka Prvog svjetskog rata, pojavilo se opasno kavernozno plućno krvarenje. Pola godine nakon toga se liječio u Splitu i Sutivanu na Braču, te konačno osjetio poboljšanje i oporavak pred početak svoje diplomatske karijere u jesen 1919.

4. Refleksija porodičnih i zdravstvenih (ne)prilika Ive Andrića na njegovo djelo (Danja Đokić)

Andrić je u djelima vjerno opisao bolest, tamnovanja, tuge, tegobe, oporavke, što ukazuje na to da je i sam doživio dosta toga opisanog. Siromaštvo i težak život koji su pogodili porodicu Andrić, Ivina bolest i boravak u zatvoru odrazio se, prije svega, na pisanje u prvim većim radovima Ex Ponto (1918) i Nemiri (1921). Prisutna je melanholija, patnja, bol, razočaranje, dualizam pogleda na svijet kroz svjetlo i tamu, dobro i zlo, lice i naličje života, likova i ljudskih karaktera. Njegova prva djela prožima nemogućnost izlaska iz začaranog kruga, pesimizam, bezizlaznost, strah, otuđenost i očaj.

„Nisam mogao zaspati, obuzeo me je neki bijes na sama sebe i ja sam – mislio sam na samoubijstvo. Sramio sam se i kajao u isti čas, ali sam mislio dugo i živo. Sa nekim crnim zanosom sam mislio na smrt koja je nešto divno, lako i lijepo, ali nešto sto ne smije biti“, zatim „tijelo, koje danju sputavaju misao i ponos, dolazi do svojih prava; smjela divna duša čovjekova leži mrtva kao kamen na dnu mora, a tijelom gospodari bestijalan strah i nerazumljiva panika živaca“.

Taj strah koji opisuje Andrić, nije strah od same smrti, naprotiv, to je strah od života, strah od ljudi, a ponekad strah i od samog sebe i samoće, pogotovu kad ga uhvate teške i crne misli koje prelaze u očaj: „Osjetio sam da sam se prerano otcjepio od ljudi, da sam usamljen i nesrećan“.

„Ljudi su mi teški, njihova surovost i podlost, a vjetrovi su moji prijatelji, oluje moje radosti, sunčeva žega moja naslada, mukla studena jutra moji najsvečaniji časovi. (…) Udes koji mi je sve oduzeo, darovao mi je ovu šutnju da mi bude štit prema ljudima, utjeha u svim događajima i iscjeljenje duše. U toj tišini šutnje je sve moje: vjera moja, spašena iz tolikih poraza, moja samačka radost i stradalnikova nada“ ili opet „Ja hoću da gledam tom strahu u oči, što me muči u snovima. Ja ga čekam, ja bdijem, ali on ne dolazi kad ga očekujem, nego onda kad mu se najmanje nadam.; zaskoči me, i pije i grize i tek s jutrom odlazi i ostavlja me iznemogla i ostavlja me puna mraka i tegobe. (…)”
.
U priči „Čudo u Olovu“ (1926) opisuje težak usud porodice, koja unatoč bogatstvu, nema sreću da joj djeca dočekaju zrele godine, nego umiru od neobjašnjive bolesti. Tako majka teško bolesne djevojčice vođena majčinskom ljubavlju i vjerom u Boga, traži način izlječenja. Prisutan je taj osjećaj koji pronalazimo u većem broju Andrićevih djela, dualizam svjetla i mraka. Mrak u kojem djevojčica živi i svjetlo koje se stvara ukazanjem Isusovog lika iznad čudotvorne vode:

„Tako, zgrčena, uvek poluotvorenih usta, puzala je s jednog minderluka na drugi i ležala godinama u mračnim i studenim sobama Bademlica kao kućna nesreća i božje pokaranje“.

Polazeći od toga da je i veći dio Andrićeve obitelji umirao zbog bolesti, doduše od bolesti za koju se znao naziv, ali nenadano i u velikom broju, svjetlost je vjerovanje u izlječenje, jer se i sam pisac borio svom snagom i oporavljao u nekoliko navrata.

„Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oči, ali videći nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, misleci da sanja, smiješila se finim smiješkom bolesna djeteta koje se oporavlja.“

U priči, „Smrt u Sinanovoj tekiji“ (1936) Andrić opisuje slutnju smrti i iskonski čovjekov
čin vraćanja na prostore svog djetinjstva prije životnog kraja, njegovu analizu i kako umirući smrt shvata kao novo rođenje. Da li je u pitanju Andrićeva želja da i sam svoj život proanalizira, da li ga je njegovo mračnjaštvo u nekim trenucima života, kad mu se sve činilo bezizlaznim i besmislenim, guralo u razmišljanje o smrti, da li je priča autorefleksija, ostaje na prosudbu čitateljima i poznavateljima Andrićevog života i djela, no sigurno je tema smrti vezana za mnoge njegove priče, bila je njegova preokupacija u trenucima bolesti, tijekom i nakon oporavka, praktično u cjelokupnom životu i djelu.

„Tako je izdahnuo. Bilo je uoči petka, noć mladog meseca. I po opštem mišljenju, smrt je bila čudesna i sveta i morala je da ispuni svakoga divljenjem, kao i život mu.“

“Letovanje na jugu“ (1959) je priča kojom nas Andrić provlači drugačijim prostorom, kojeg inače smatramo idiličnim. Dakle, to ljetovanje bi trebalo biti nezaboravno kao što su predjeli iz sjećanja na davno ljeto 1919. dok se oporavljao od bolesti u Dalmaciji i na Braču, kako po ljepoti, tako i po očekivanjima. Zapravo, tamno i nejasno, kao uvod, odjekuje i na kraju priče, dok se svjetlost prelama u prelijepim bojama i zvukovima u srednjem dijelu radnje. Taj san, iskorak prema sreći, ljepoti, iskonskom zovu prirode, u čovjeku stvara želju da dosegne ono neistraženo, ono iskonski željeno, da sanjano dosanja.

„Taj sjaj, to je čudesni strmi i zanjihani most po kome se čovek penje bez teže i bez granica. Pravo je čudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno, to očekivanje sreće koje je već tu. Sve je jedno i jednako, na sve se može nasloniti, o sve odupreti, i sve služi kao odskočna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te niže dodaje višem, tvrđe mekšem, i tamnije svetlijem. Svemu tome nema kraja, a početak je nepovratno zaboravljen.“

Misteriozni let u visine vrapca, postaje misteriozni odlazak čovjeka iz svakodnevnice, gdje ga guši, ubija, rasplinjuje stanje nepromijenjenosti. Let u visine je stremljenje ka boljem, drugačijem, posebnom, ka snovima, ka težnjama od kojih nikada ne odustajemo.

5. Zaključak

Andrićeve izuzetno teške životne (ne)prilike, posebno porodične i zdravstvene, sigurno su uzrok preovladavanja melanholije, pesimizma, introvertnosti, stradanja i ostalih tamnih strana života u književnom djelu. Većim dijelom Andrićev izbor u su negativne pojave, naličje ličnosti, bol i zlo u svijetu, trajnost patnje, dubina očaja, ispraznost i prolaznost života.
Ali Andrić nas njegovim životom i djelom navodi na zaključak da stvaralački duh svojom snagom može ojačati urušeno tijelo, da jedan boležljiv mladić iz porodice koja je izumrla od tuberkuloze, krećući se rubom zdravstvene provalije, koračajuči tankim konopom ponad životnog sunovrata, može isploviti i poletjeti neslućenim visinama, putom fenomenalne karakterizacije kompleksnih likova, suptilnog oslikavanja lica i naličja života, sublimacijom ljubavi za čovjeka sa svim slabostima i vrlinama. To će postati i ostati konstanta njegovog djela, koja je oslikana i kroz stil, antitetičkom strukturom rečenice, oslonjenom na antitezu, paradoks i antimetabolu.
“Sve je u delu”, rekao je sam Andrić, a mi nemamo razloga da mu ne verujemo.

Objavljeno u časopisu NAPREDAK, god. V br. 18, 2011: 24-7)

Izvedbom performansa „Književna lica traže nobelovca“ sinoć je ispred rodne kuće Ive Andrića u Travniku otvorena kulturna manifestacija „Andrićevi dani“.
Prema scenariju Rusmira Agačevića, likovi iz Andrićevih romana i pripovijetki došli su...
vidjeti mjesto na kojem se rodio njihov literarni tvorac prije 120 ljeta.
U performansu su učestvovali: akademski glumac Matej Baškarad, glumci Hrvatskog amaterskog kazališta Travnik, kustos Memorijalnog muzeja, članovi KUD „Borac“ Travnik i KUD „Karaula“.

Beogradski slikar naslikao portret Ive Andrića na dimnjaku u centru Višegrada


Beogradski slikar Milan Milosavljević naslikao je danas na dimnjaku Robne kuće u centru Višegrada portret književnika i nobelovca Ive Andrića.

Svoje umetničko delo tehnikom grafita Milosavljević je, uz prethodnu saglasnost načelnika opštine Višegrad Tomislava Popovića, uradio dok se održavao skup bajkera i manifestacija "Skokovi sa višegradske ćuprije".


Milosavljević je juče naslikao u Dučićevoj ulici u centru Trebinja, na zidu pored Turističke organizacije, portret pesnika Jovana Dučića, po kome ova ulica i nosi ime.




Milan Milosavljević je diplomirao na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti na smeru zidnog slikarstva.

”Ono
što je najljepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lijepo,
to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do
izraza. Mnogo šta što je zlo u nama isčezava, a ono što je dobro
utrostruči se.”  

I. Andrić

Ako poniženju (ili nekoj drugoj ljudskoj muci) uopšte ima leka, i ako je spasenje mogućno, ono se javlja obično kao rezultat svih naših mnogih i raznovrsnih napora, negde pri vrhuncu naše bede, kad nam se čini da je sve bezizgledno i potpuno izgubljeno. To i jeste težina takvih teških položaja, jer malo ko ima strpljenja i snage da taj trenutak dočeka.

Ne da mi se sad listati ovu temu unazad, pa ne znam da li je neko već citirao Andrićeve stihove, koji su svevremenski: Rat je doba kada pametan ćuti,
budala progovori,
a fukara se obogati
ili neke citate:

"Ako, sa krajnjim naporom, čovjeku koji stari pođe za rukom da se održi uredan i čist, to je sterilizovana čistoća apoteke a ne čistoća cvijeta."
"Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna."
"Cijelog vijeka se liječimo od nesretnog djetinjstva."
"Čim jedna vlada osjeti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga."
"Čovjeka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto dijeli besplatno."
"Čovjek koji ne voli nije sposoban da osjeti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije."
"Čudno je kako je malo potrebno da budemo sretni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!"
"Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole da pričaju."
"Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati !"
"Dugi su i zamršeni računi i obračuni između onih koji imaju i ne daju i onih koji nemaju ništa do svojih potreba."
"I vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima."
"Ima izvjesnih mislilaca čija filozofija nije ništa drugo, do neki duševni komoditet, neko rimovanje misli."
"Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabe."
"Ima u nekim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle."
"Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrijebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće."
"Ja sam, Envere, u mojoj literaturi došao do avlinskih vrata, a ti si ušao u kuću." (o Enveru Čolakoviću)
"Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slijepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. Poslije toga mi još „živimo„ neko vrijeme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju. Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osjećanje vremena, kao što čovjeku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najprije sjećanje, pa svijest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živjeti ni onoliko koliko čovjek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.“
"Ko čini dobro, od njega se jos više dobra očekuje."
"Ko je duga vijeka, taj nadživi sve, pa i svoje zasluge."
"Ljepša duša dublje jeca."
"Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja."
"Ljudi često cijelog vijeka vuku za sobom obzire, kao lance, a na kraju vide koliko su nedostojni i nepotpuni."
"Ljudi koji ne paze šta govore i ne vode računa kad šta govore ni pred kim govore, a mnogo više misle o tome kako izgledaju i kakav utisak ostavljaju dok govore, nisu ni prijatni ni korisni, i sa priličnom vjerovatnošću može se kazati da će cijeloga života biti i sebi i drugima nezgodni i teški.Ali, sa druge strane, ljudi koji samo na to paze i samo o tome vode računa, a ni po čemu drugom nisu ništa bolji. Naprotiv. U ovom slučaju pravi put je zaista u sredini."
"Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lahko gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu."
"Ljudi male pameti rijetko se boje da ne budu dosadni."
"Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete."
"Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi."
"Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima."
"Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe."
"Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri."
"Nisu svi ljudi tako hrđavi i kao što to hrđav čovjek misli."
"Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća."
"Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osjećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari."
"Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svijet oko sebe očima bivše ljepotice."
"Od svog porijekla i djetinjstva ne može se lahko pobijeći."
"Oko ljepote su uvijek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi."
"Onaj koji ne iznosi nježni cvijet svoje duše na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i prenio do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao."
"Ono što je najljepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lijepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza. Mnogo šta što je zlo u nama izčezava, a ono što je dobro ustostručuje se"
"Prekori između starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se nego klize lahko kao oni kamenčići beluci koje je rijeka u toku godina zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuju par ljudi nego što ga dijele."
"Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja."
"Rana koja se krije, sporo i teško zarasta."
"Rat, i najduži, samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rješenje ostavlja vremenima koja nastupaju poslije sklapanja mira."
"Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje."
"Smrt ne čeka niko odveć dugo".
"Svi mi umiremo jednom, a veliki ljudi po dva puta: jednom kada ih nestane sa zemlje, a drugi put kada propadne njihova zadužbina"
"Svi pravi životi su lijepi i teški."
"Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo."
"Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća."
"Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podnijeti, u dobroj mjeri zavisi od nas."
"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti."
"U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."
"Vrijednost ljepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž."
"Za one koji su nošeni mladošću i gonjeni željom, i dužina očekivanja i gorčina neizvjesnosti samo su sastavni dio velike slasti koju ljubav svakome obećava."
"Zarazna je i razorna moć laži."
"Zašto od svih stvorova samo čovjeku dano da može da zamrzi svoj život?"
"Zvjezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovjek neće moći nagledati."
"Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga svijeta."
"Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo."
"Životna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja."

Kada god mi tako mislimo da su nam se za nesto "otvorile oci" to znaci,
da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili.
Ivo Andric

Andrićev savet



Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.

Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela.

Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne.

Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama.

Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine.

Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.

Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.

Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno.

Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu.

Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

"Zašto da moja misao vrijedi manje od iste takve misli u Rimu ili Parizu?
Stoga što se rodila u Travniku? I zar je moguće da se ta misao ne bilježi? Ne,nije.
I pored prividne izlomljenosti i nereda sve je povezano i skladno.
Ne gubi se nijedna ljudska misao ni napor duha.
Svi smo na pravom putu i iznenadit ćemo se kad se sretnemo.
A sresti ćemo se i razumjeti svi, ma kuda išli i koliko lutali..."

Čuvajte se prvih večernjih sati kad se smjenjuju dan i noć, sjaj sunca i bljesak našeg ljudskog osvjetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču izdajnički osmjesi i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvijet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i šutnji, i čekajte da ponovo svane dan.
Ivo Andric

 "Čovek negde mora da se rodi." Ivo Andrić


Na danasnji dan..

[You must be registered and logged in to see this image.]
O knjizi

Svi romani u jednoj knjizi.

Travnička hronika, Na Drini ćuprija, Gospođica, Prokleta avlija

„Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti... A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914–1918. i 1941–1944), kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova.“ Ivo Andrić

U mladu jugoslovensku književnost posle Prvog svetskog rata Ivo Andrić je ušao kao zapažena pesnička pojava zbirkama Ex Ponto i Nemiri, koje je uglavnom napisao tokom godina tamnovanja u šibenskom i mariborskom zatvoru 1914–1915, potom u vreme konfinacije u Zenici i Ovčarevu do 1917. i najzad tokom lečenja u zagrebačkoj Bolnici milosrdnih sestara do kraja rata i ujedinjenja južnoslovenskih naroda.

Pošto je u periodu između dva rata, uglavnom putujući i seljakajući se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije, objavljivao samo pripovetke, tokom Drugog svetskog rata, u tišini svoje iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, napisao je svoja tri od ukupno četiri romana, Travničku hroniku (završen aprila 1942), Na Drini ćupriju (završen decembra 1943) i Gospođicu (decembra 1943 – oktobra 1944). Roman-novelu Prokleta avlija objavio je 1954. godine.

Za svoj celokupni opus Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za epsku snagu“, kako stoji u obrazloženju o dodeli nagrade, „kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.“

Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

Pisao je iskrene pesme, pripovetke i romane koji su svevremenski i neprolazni, kako zbog tema o kojima govore, tako zbog veštog i izuzetnog načina na koji su napisane. Ispunio je najveći čovekov san: da zauvek živi kroz svoja dela
Na današnji dan pre 40 godina umro je jedan od najvećih pisaca Bosne i Hercegovine i prostora bivše Jugoslavije Ivo Andrić.

Pisao je iskrene pesme, pripovetke i romane koji su svevremenski i neprolazni, kako zbog tema o kojima govore, tako zbog veštog i izuzetnog načina na koji su napisane. Ispunio je najveći čovekov san: da zauvek živi kroz svoja dela.

Donosimo vam najbolje Andrićeve citate:

“Ako, sa krajnjim naporom, čoveku koji stari pođe za rukom da se održi uredan i čist, to je sterilizovana čistića apoteke a ne čistoća cveta.”

“Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.”

“Celog veka se lečimo od nesretnog detinjstva.”

“Čim jedna vlada oseti potrebu da svojim građanima obećava putem plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i očekivati obrnuto od toga.”

“Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.”

“Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.”

“Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!”


“Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da pričaju.”

“Dugi su i zamršeni računi i obračuni između onih koji imaju i ne daju i onih koji nemaju ništa do svojih potreba.”

“I vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.”

“Ima izvesnih mislilaca čija filozofija nije ništa drugo, do neki duševni komoditet, neko rimovanje misli.”

“Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabe.”

“Ima u nekim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.”

“Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.”

“Ja sam, Envere, u mojoj literaturi došao do avlinskih vrata, a ti si ušao u kuću.” (o Enveru Čolakoviću)

“Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.”

“Ko je duga veka, taj nadživi sve, pa i svoje zasluge.”

“Lepša duša dublje jeca.”

“Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.”

“Ljudi često celog veka vuku za sobom obzire, kao lance, a na kraju vide koliko su nedostojni i nepotpuni.”

“Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lako gube strpljenje i padaju u greške kad sude o tuđem radu.”

“Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.”

“Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.”

“Mir i spokojstvo, jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.”

“Mladost je sretno doba u kome čovek počinje da veruje u sebe, a još nije prestao da veruje drugima.”

“Mnogi postignu ono što su hteli, a izgube sebe.”

“Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.”

“Nisu svi ljudi tako rđavi i kao što to rđav čovek misli.”

“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno proživljena nesreća.”

“Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva tokom stvari.”

“Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice.”

“Od svog porekla i detinjstva ne može se lako pobeći.”

“Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi.”

“Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja.”

“Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.”

“Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.”

“Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.”

“Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.”

“U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne ume da mrzi.”

“Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.”

“Zvezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovek neće moći nagledati.”

“Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.”

“Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.”

“Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.”