DAJE SE NA ZNANJE-DOBOŠAR JAVLJA ::::

First topic message reminder :

Milisav Igić povezao potomke Apatinca koga su ubili fašisti

Otkrivena tajna šumskog groba

Autor: Slobodan Mirić| 19.07.2009. - 00:02

Kada je otišao u zasluženu mirovinu, Milisav Igić, šumski policajac i nadzornik specijalnog rezervata prirode Gornje podunavlje, shvatio je da je još nešto trebao da uradi, to ga je kopkalo. Ali, u redu, rekao je sebi, sad imam više vremena da se posvetim tajni groba u „dubokom jendeku“ na sredokraći šumskih puteva i u dubini podunavskih šuma. Grob se nalazi nekih 18 kilometara nizvodno od Apatina.

Zašto je baš na tom usamljenom mestu neko izabrao mesto za večni počinak i ko je on, pitao se Igić, a onda je rekao sebi da je moguće danas reštiti svaku zagonetku ako čovek to hoće. Ljudi su pronašli i odgonetnuli prastare civilizacije, zar da se ja predam na početku, mislio je on.
Najpre je dobio odobrenje direktorke Marte Takač u „Vojvodinašumama“ da može da ulazi u rezervat, a posle je otišao sa Apatincima Ernestom Njarijem, koji je imao terensko vozilo, i kamenorescem Josipom Đerijem, do grobnog mesta. Isplanirali su kako da ga urede i to su učinili u narednih nekoliko dana. „Nešto me je gonilo da to uradim i bilo mi je odmah lakše“, priča danas Milisav.
To što je uradio bio je samo početak uzbudljive priče čije kockice su počele uskoro da se sklapaju. Obilazio je starije ljude koji bi mogli nešto da kažu o grobu u šumi, pričao sa ornitologom i prirodnjakom Lakatošem Janošem i profesorom Srđanom Šererom. Prelistao je priče Apatinca Miodraga Borisavljevića u kojima se zaista pominje neki grob, ali nije bilo sigurno da je to ona humka „iz dubokog jendeka“. Slučaj mu je bio dobar drug kada je došao do Eve Dulić, Apatinke, koja je rođena na salašu u blizini šume.
Ona je ispričala da misli da je reč o grobu izvesnog Đure Špoljarića koji je za vreme prve Jugoslavije bio ložač na pumpi za melioraciju. Iskopao je i podatak da je Đura bio oženjen Jelom Grcinić iz Sonte i da su ga ubili fašisti.
Ova priča je potvrđena, ali onda je počelo traganje za potomcima i dugo prelistavanje telefonskih imenika. U Gakovu pronalazi jednog Špoljarića, Stevana (57) koji mu je rekao da se njegov deda zvao Đura i da je radio u rezervatu Gornje podunavlje. Stevan mu je ispričao da ga je otac napustio kad je imao dva meseca, a deda je umro deset godina pre njegovog rođenja, znači 1942. godine. Znao je da ima starijeg brata od strica u Bankovcima, kod Našica u Hrvatskoj, koji bi mogao više da zna o porodici i njenoj sudbini.
Zatim Stevan dolazi kao gost u kuću Milisava Igića. Pomoću telefonskog imenika pronalaze tih desetak znakova o bratu, adresu, broj... Ruke se tresu, uskoro čuje glas. Suze s obe strane žice. I brat se po dedi zove Đuro.
Uskoro će se, kako je dogovoreno, u Apatinu dogoditi susret dva Špoljarića koje je povezao Milisav Igić i otkrio im korene u šumi kod Apatina, gde je njihov deda bio radnik i gde je večno usnio nedaleko od svog salaša. Milisav je već mnogo srećan, tim više što je reč o njegovom kolegi i časnom čoveku, antifašisti, koji je možda i streljan u šumi koju je čuvao. Srećna su i braća Špoljarići, dogodilo im se nešto važno što će uneti zračke važne svetlosti u njihove živote.

-----


Sve bi to bilo lepo ...da je tačno. Istina da taj grob postoji , ali je oduvek bio bez ikakve oznake , natpisa, ili slično , i mnogo je stariji nego što se u ovom članku tvrdi , jer se toponim "kod groba" na kartama, pominje mnogo godina ranije , skoro 50 god od datiranja ovog "mudraca"
Ima još nelogičnosti....sahranjivanje je strogo regulisano u ovim krajevima , i isto tako se primenjivalo, tako da su u grobljima sahranjeni svi-od lokalnih plemića posednika-do zadnjeg Roma koritara . Niko i ni pod kojim uslovima nije sahranjivan u šumi , ni pod jednim režimom.
Simptomatično je da se sva zla još uvek pripisuju "okupatoru" , kojih isto nije bilo -za sve vreme rata, do 1945 , kada je izvršena masovna deportacija gradjana Apatina nemačke nacionalnosti , nije niko ubijen , a čak ni onda nije niko ubijen na ulici ili u šumi .
Ovaj gotovo isti članak je objavljen-pre nego u "Blicu" u lokalnim novinama , iz pera drugog autora-i tamo ni reči nema o tome ko je u tajanstvenom grobu niti kako je tamo dospeo , samo i tamo postoji nagadjanje na osnovu "priča" -ali se ne pominje nikakvo ubistvo, a još manje , fašisti . Ovo sam proverio kod autora primarnog članka,a imam i primerak novina u kome se nalazi .  
Neverovatno je kako je u mom gradu želja za senzacijom toliko velika da onda izmišljanje nelogičnih gluposti uopšte ne predstavlja prepreku . I ovo nije prvi ni najgori primer , ispričaću još nekoliko.
Pošto poznajem "lik i delo" dotičnog "dobrotvora" i "istoričara" , a u članku stoji da mu je "bilo lakše" kada je to uradio-ako je vezano za savest (lik je "čistio" šumu od drva , divljači,ribe -naročito jelenskih rogova) da mauzolej podigne,ne bi bio miran

Eugen Grafvajer ::

Nakon ovoga, sledi inflacija. Zaboravili ste?

Ma neeeeeee....
Pa jel* nam se,lepo obratio preCednik (2 sata juče ) i danas "hitno obraćanje " -da to sve demantuje ?
Citiram -"neko" širi paniku ?
A ko je taj "neko" ?(možda Đilas i Šolak ?)
Sve bih verovao -da mi koleginica jutros nije pokazala račun .
Imaju 2 auta ,i "naseli su" -potrčali da ih "napune " (uz redove od kilometar)
Papir ne laže -gorivo je skuplje 15 % (a inače imamo najskuplje gorivo u Evropi )
"Vlada " se oglasila -gorivo "ne sme" da poskupi do 15 tog marta .
A ja svojim očima video račun ?

Danubius ::

Papir ne  laže -gorivo je skuplje 15 % (a inače imamo najskuplje gorivo u Evropi )
"Vlada " se oglasila -gorivo "ne sme" da poskupi do 15 tog marta .
A ja svojim očima video račun ?

Promeni dioptriju, rek'o AV da ne sme, Đilasovcu jedan ! 😁😁😁

Eugen Grafvajer ::

Promeni dioptriju, rek'o AV da ne sme, Đilasovcu jedan ! [/b] 😁😁😁

Jeste ,u pravu si . Treba da ono što vidiš -ne vidiš .


Nisam "Đilasovac" -ali blizu .
Više sam "Marinikin" (Tepić)

----

Upravo gori hotel "Staro Zdanje " u Aranđelovcu .

Hotel Staro zdanje koje upravo guta vatrena stihija ima dugu istoriju i simbol je ne samo grada Aranđelovca, već i Kneževine Srbije i srpske državnostiStaro zdanje predstavlja jedan od najlepših primera arhitekture srpskog romantizma.

Sa 9.000 m² prostora, prvobitno je bilo zamišljeno kao Skupština Kneževine Srbije, međutim, premeštanjem tadašnje prestonice iz Kragujevca u Beograd, Staro zdanje postaje dvor – letnjikovac dinastije Obrenović.

Najimpresivniji deo dvora je balska sala, poznata kao Kneževa sala. U sali se nalazi centralni luster, sastavljen od mnogo delića kristala i četiri manja lustera, koja ga okružuju. Veličanstvenost i elegancija Starog zdanja inspirisali su kneginju Nataliju da u Kneževoj Sali u Starom zdanju organizuje balove, zabave i prijeme. U vreme kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića priređivani su balovi, o kojima se pričalo u celoj Srbiji.

U ovoj sali je mladi oficir Živojin Mišić na jednom od balova upoznao svoju buduću suprugu Nemicu Lujzu.

I sada nestaje u plamenu (uzrok nepoznat )

Strašna saobraćajna nesreća dogodila se danas oko 14.30 u Apatinu.

U Prigrevačkoj ulici poginula je žena (1950. godište).

Vozilo Doma zdravlja Apatin udarilo je nesrećnu ženu, koja je vozila bicikl, a ona je od zadobijenih povreda preminula na licu mesta.

Uviđaj je u toku.
---

Возило Хитне помоћи је ударило несрећну жену (72), која је возила бицикл, а од задобијених повреда преминула је на лицу места.

Kако сазнајемо, возило Хитне помоћи је у тренутку удеса било под ротацијом, а у њему се налазила породиља из Сонте са порођајем у току. Њу је до сомборског породилишта превезло друго возило апатинског Дома здравља.

Саобраћај је на овој деоници пута, због увиђаја, био блокиран више сати.
---
Vozač je bio moj drug Rajkan (inače harmonikaš u grupi "Gold " ) Supruga mu takođe radi kod nas ,kao laborant .
Da bi bilo luđe -samim tim što je "muzičar" ,a i inače se bavi dovoženjem i preprodajom automobila -više je nego iskusan vozač ,koji ima sigurno 500 000 km "za volanom" .
Tragedija .

27-godišnji rukometaš iz Hrvatske ,Denis Tot (reprezentativac  Hrvatske ,igač GRK Ohrid ) je izgleda na smrt pretučen u noćnom klubu ?
Snimci nadzornih kamera su izbrisani ,tako da nije jasno šta se desilo -no mladić je mrtav .

Ovo je slika iz manastira Hilandar .



Dakle ,mi "Apatinci" smo pomalo i "sveci" ?
Jer danas nema kuće -bila "pravoslavna" ,"katolička" ili "ateistična" da se neće kuvati riblji paprikaš .
Mi "lale" i "Apatinci "smo tak*i .

Apatinac Uglješa Brkljač vanserijski je muzički talenat i dokaz da se, uprkos potpunom odsustvu čula vida, mogu postići velike stvari. Osnovnu školu, kao i osnovnu muzičku školu, završio je u Apatinu, a srednju muzičku školu u Somboru. U prvom razredu osnovne muzičke škole, klavir je pohađao u klasi profesorke Slađane Josić, da bi potom svoje muzičko obrazovanje nastavio u klasi Eve Antalović. Osnovne i master akademske studije klavira završio je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pod mentorstvom prof. Ratimira Martinovića, a od januara 2022. godine upisuje doktorske studije klavira. Danas ima 28 godina, angažovan je kao stručni saradnik na predmetu Klavir, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Kako saznajemo od ovog vrednog Apatinca, ljubav ka muzici kod njega se rodila u najranijem detinjstvu.

“Moj prvi kontakt sa muzikom potiče još od najranijeg detinjstva. Oduvek me je zanimao zvuk i sa velikom pažnjom sam osluškivao različite zvukove u mom okruženju. Omiljena igračka iz tog perioda bio mi je sintisajzer, na kome sam, kroz igru, svirao svoje prve tonove i upoznao se sa različitim ritmovima. Neposredno pre polaska u osnovnu školu, sa roditeljima sam rado posećivao koncerte klasične muzike, u Osnovnoj muzičkoj školi "Stevan Hristić" u Apatinu, gde sam prvi put imao priliku da probam svirati klavir. Prvi kontakt sa klavirom je na mene ostavio nezaboravan utisak i bio sam oduševljen ogromnim dinamičkim rasponom koji klavir pruža”, prisetio se naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, nije bilo ni malo jednostavno razvijati svoj talenat i obrazovati se, s obzirom na nedostatke u školstvu kada su u pitanju slepi učenici.

“Tokom mog obrazovanja, suočio sam se sa različitim izazovima i konkretnim problemima, zajedno sa roditeljima, što je, iskreno govoreći, teško sažeto opisati. Prvo, bilo je neophodno da savladam Brajicu - pismo za slepe. Brajicu sam učio uz pomoć roditelja, koji se do tada nikada nisu susreli sa ovim pismom, te su oni prvo morali samostalno da uče osnove pomoću različitih knjiga, kako bi meni pomogli pri učenju. Da bi bolje razumeli na koji način dete sa nedostatkom vida treba da se razvija, roditelji su odlučili da neko vreme boravim u Školi za učenike oštećenog vida "Veljko Ramadanović" u Zemunu. Međutim, videvši na koji način škola funkcioniše i kakav je odnos prema deci, došli su do zaključka da to ipak za moj razvoj nije dobra ideja, te sam svoje celokupno obrazovanje pratio zajedno i potpuno ravnopravno sa videćim učenicima, kasnije i sa studentima”, objašnjava Uglješa.

Kroz celo školovanje, kako nam je ispričao, provlači se još jedan bitan problem, a to je neprilagođenost knjiga slepim učenicima i studentima.

“U osnovnoj školi dešavalo se da je jako mali broj udžbenika štampan na Brajevom pismu. Ovaj problem sam rešavao tako što bi mi po povratku iz škole roditelji čitali potrebne lekcije iz redovnih udžbenika, kako bih ja sve prvo prepisao na Brajevo pismo, i tek nakon toga mogao da usvajam gradivo. Pomenuti izazov je naročito prisutan u muzici. Notni zapis se takođe beleži na Brajici, a u Srbiji je poprilično ograničen izbor dostupnih notnih materijala. Tokom muzičkog obrazovanja, note sam nabavljao u biblioteci Saveza slepih Vojvodine, kao i u Savezu slepih Srbije. Pošto je izbor vrlo ograničen, uvek sam svoj izbor dela koja bih svirao morao da prilagođavam dostupnim notama na Brajevom pismu”, priča Brkljač.

Ipak, Uglješa kaže da je tokom celog svog života imao iskrenu podršku ljudi koji ga okružuju, a što mu je bio dodatni vetar u leđa.

“Iskrenu podršku mi pružaju prijatelji i profesori na institucijama na kojim sam se obrazovao, ali moju najdublju zahvalnost zaslužuju moji roditelji, koji su mi, jednostavno rečeno, omogućili da budem to što sam danas”, iskren je naš sagovornik.

Tokom svoje muzičke karijere, Uglješa je osvojio na desetine nagrada. Od devete godine je učestvovao na preko trideset republičkih i međunarodnih takmičenja, na kojima je postizao veoma zapažene rezultate i uglavnom prve nagrade, ali, kako nam otkriva, to mu nikad nije bio prioritet.

“Na takmičenja se nikada nisam prijavljivao isključivo sa ciljem da osvojim nagradu, već da svoj nivo spremnosti uporedim sa drugim učesnicima i da unapredim svoje pijanističke sposobnosti. Rezultat takvog pristupa, prožetog entuzijazmom i odgovornošću prema muzici, sigurno je zaslužena nagrada. U tom smislu, svaka osvojena nagrada mi je podjednako draga”, skroman je ovaj talentovani mladić.

Uglješa je trenutno angažovan kao stručni saradnik na predmetu Klavir, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a od januara 2022. godine postao je student doktorskih akademskih studija. Slobodno vreme provodi u dobrom društvu, čitajući knjige i konstantno se usavršavajući. Ukratko, bavi se istim stvarima kao i svi drugi mladi ljudi. Ipak, svakodnevni život, zbog nedostatka čula vida, donosi mu i svakodnevne probleme.

“Teoretski gledano, samostalan život slepe osobe je moguć, ali je to u praksi, naročito u Srbiji gde su slepi ljudi potpuno marginalizovani, potpuno drugačije. Problemi koji postoje, tiču se osposobljavanja za samostalno kretanje uz pomoć belog štapa, za šta postoje samo dva peripatologa u Srbiji, postojanje različitih radionica za sticanje veština potrebnih za svakodnevno funkcionisanje, nefunkcionalne taktilne staze koje vrlo često imaju samo estetsku funkciju, a ne služe svrsi za koju su namenjene. Generalno, mnogo je potrebno da se radi na integraciji slepih ljudi u društvu, a pre svega svest ljudi da su slepe osobe potpuno normalnih shvatanja i podjednakih potreba kao i videći ljudi. Isto tako, često se, prema gruboj podeli, slepe osobe svrstavaju u osobe sa posebnim potrebama. Moje pitanje je, a koje su to posebne potrebe slepih ljudi?”

Uprkos problemima, Uglješa je gotovo uvek optimističan i dobro raspoložen. Kaže da poznaje jako puno dobrih ljudi i taj krug se kontinuirano širi. Iz svog rodnog grada nosi lepe uspomene i rado u njega dolazi.

“Apatin je divno malo mesto u kome sam proveo bezbrižne dane i upoznao mnoge drage ljude. Zadovoljstvo je doći u Apatin, ali mi je podjednako zadovoljstvo da vreme provodim u drugim gradovima i upoznajem nove ljude”, priča naš sagovornik.

Kako nam je otkrio, prioritet mu je da uspešno završi doktorske studije, da nastavi aktivno da nastupa, te istražuje kompozicije koje do sada nije imao priliku da izvodi. Mi mu to zaista od srca želimo.



----
Tata od Nebojše je "mala osoba" (ne želim upotrebiti reč" patuljak" )

Ceo grad ga voli (iskreno) -on je "naš" "Mitke" .

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Belinda Opačić, humanista i omiljena patronažna sestra

Polivalentna patronažna sestra iz Apatina, Belinda Opačić, jedna je od onih koja sa puno ljubavi i posvećenosti radi svoj posao. Iako se susretala sa različitim izazovima, i posle 24 godine rada u zdravstvu, na posao odlazi sa osmehom na licu.

“Nekad se razočaraš, to je normalno, ali lepa dela te uvek pokreću. Naš poziv je izuzetno human i osnovni pokretač u poslu je zahvalnost ljudi i ljubav tih ljudi kojima pomažeš”, ističe Belinda, a koja je već u osmom razredu osnovne škole znala da želi da bude medicinski radnik.

“Srednju medicinsku školu upisala sam iz ljubavi, a iste godine po završetku škole sam se i zaposlila. Prvo radno iskustvo sam stekla u bolnici u Somboru na internom odeljenju. Zaista teško odeljenje, ali tamo sam baš ispekla zanat. Potom sam radila u Domu za stare, kao negovateljica, da bi me nakon toga ponovo pozvali da se vratim na interno u Sombor, kad se u bolnici otvorila peta smena. Godine 2001. prelazim u Apatin i započinjem rad na opštoj praksi. Tad se kod nas otvorio rengen kabinet, zvao se “Odelka”, i bio je namenjen za sistematski pregled pluća. Tu sam radila sa doktorom Žižanovićem sve do njegove smrti”, priseća se naša sagovornica.

Posle opšte prakse, nekoliko godina je radila u Hitnoj pomoći, da bi se nakon toga, 2010. godine otvorila prva polivalentna patronažna služba u Apatinu, gde je Belinda i dan danas.

“U našoj službi se bavimo isključivo zdravstveno-vaspitnim radom. Radimo sa trudnicama, porodiljama, bavimo se odojčadima, radimo predavanja u školama… U početku je bilo jako teško. Ljudi su nepoverljivi kad je nešto novo u pitanju i bilo je potrebno vreme da zadobijemo poverenje stanovništva i da oni razumeju benefite koje pruža naša služba. Naše posete porodiljama u prvim danima po porođaju prvenstveno su velika psihološka podrška. One su jako uplašene, nervozne, nesigurne… U prvoj poseti, koja traje puna dva sata, prvo im objasnimo sadržaj otpusnog pisma. Zakazujemo im prvi pregled, objasnimo im šta sve još treba da obave, ako imaju terapiju, kad i šta početi piti, zovemo ginekologa, zakazujemo kod njega, pregledavamo majku, grudi i rane, ispratimo pet dana sve to. Kada je beba u pitanju, radimo previjanje pupka, pregledavanje bebe da li je sve ok, dojenje kao imperativ, izmazavanje ako je potrebno, i još mnogo toga”, objašnjava Belinda.

Kako saznajemo od nje, osim prve poseta porodilji, imaju još nekoliko zvaničnih poseta, posetu odojčetu posle drugog meseca i posetu odojčetu posle 6 meseci, a potom i posetu detetu sa dve i sa četiri godine. Naravno, nigde ne pišu brojne nezvanične posete na inicijativu roditelja, te hiljade poziva za savete. Telefon naših patronažnih sestara bukvalno je dostupan 24 sata, a od osnivanja službe, brinule su se za gotovo 2.500 odojčadi i njihovih majki na teritoriji opštine Apatin.



Uporedo sa redovnim poslom, naša sagovornica je preko deset godina unazad i volonterka Crvenog krsta.

“Zapravo nas je spojilo lepo i korisno. Trebali su im predavači, a s obzirom na to da mi već imamo iskustva u tome, rado smo pristali. I tako je sve počelo. Realizovali smo zaista veliki broj akcija, od vađenja krvi, merenja krvnog pritiska, šećera u krvi, edukacija… Jedna prelepa humanitarna organizacija”, ponosna je Belinda, koja je u Crvenom krstu i licencirani instruktor prve pomoći.

Osim humanitarnog rada pri Crvenom krstu, Belinda je, zajedno sa svojom koleginicom Jasminom Kljajić, spontano započela i humanitarni rad pri službi u kojoj su zaposlene.

“Spontano smo počele sa ženama sakupljati garderobu, opremu i hranu za bebe. Žene kojima to više ne treba daju nam sve to i mi dalje prosleđujemo onima kojima je potrebno. Ušle smo zaista u veliki broj kuća u Apatinu, te znamo kakva je situacija na terenu. Najteže je gledati bolesnu decu i porodice koje su socijalno ugrožene, te u tim situacijama gledamo da pružimo 120 odsto sebe i pomognemo koliko je god moguće”, objašnjava ova humana Apatinka.

Prema njenim rečima, imaju izuzetnu saradnju sa Centrom za socijalni rad, kao i sa svim službama u Domu zdravlja.

“Mi kad nazovemo nekog od pedijatara ili ginekologa, oni to odmah primaju, jer znaju da ne šaljemo bezveze, čak i u Somboru. Takođe, imamo fantastičnu saradnju sa svim školama i deca nas jako lepo prihvataju”, istakla je Belinda i dodala da su sve to veoma važni faktori za što bolji rad službe.

Naša sagovornica, kada ne radi, slobodno vreme posvećuje prvenstveno svojoj porodici. Ponosna je majka ćerke od 25 i sina od 24 godine. Voli da boravi u prirodi, puno šeta, vozi bicikl i uživa u životu. Mnoge žene iz Apatina, Prigrevice, Kupusine, Svilojeva i Sonte za Belindu imaju samo reči hvale, a gotovo svaka žena iz opštine koja je postala majka u poslednjih 12 godina, sa osmehom na licu pozdravlja je u prolazu. Sve ovo više je nego dovoljno da upravo Belinda Opačić nađe svoje mesto u ovonedeljnoj Priči iz komšiluka.

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Jožef Veber, muzičar i kolekcionar širokog osmeha i velikog srca

Jožef Veber, među Apatincima poznatiji kao Joška ili Veber bas, iako metalostrugar po struci, većinu svog života posvetio je muzici i kolekcionarstvu. Ovaj rođeni Apatinac, osim što svojom neverovatnom energijom čini svaki orkestar u kom je svirao posebnim, veliki je lokalpatriota i od početka osamdesetih, pa do danas, sakuplja različite predmete koji su deo apatinske istorije. Veber je još jedan od onih komšija koji naš grad čine specifičnim i posebnim, upravo zbog ljudi koji u njemu žive. Inače, Jožefov otac i on decenijama su svirali zajedno, te za ovu porodicu odavno znaju mnogi Apatinci.

“Iako sam kvalifikovani metalostrugar, u armiji sam dobio potrebne dozvole i počeo raditi kao profesionalni vozač u nekadašnjem Podunavlju. Po zatvaranju ove firme, menjao sam poslove u trgovini, ali sam uvek, zahvaljujući ocu koji mi je preneo ljubav ka muzici, uz redovan posao i svirao. Prvi zvaničan nastup imao sam 1976. godine, kada sam išao sa ocem svirati folklor u Svilojevu”, priseća se naš sagovornik.

Veber je završio nižu muzičku školu, svirao u vojsci, klavir, klarinet i saksofon, a kad se vratio u Apatin, oformili su nekada čuveni orkestar “Blic”, početkom osamdesetih godina.

“Bila su to jako lepa vremena. Plesne večeri, hotel Vojvodina, Banja, svadbe, restorani u Somboru, Bezdanu, u Hrvatskoj... U Blicu sam svirao saksofon i bas, a kad je devedesetih počeo rat, batalio sam elektriku i prešao na akustiku. Tada nastaju “Dunavski biseri” i sad sviram tamburaški bas”, priča Veber.

Prema njegovim rečima, zahvaljujući muzici, ušli su i u svet folklora i glume.

“Paralelno sa sviranjem, malo smo se bacili i u neke druge vode, pozorište i folklor, a zahvaljujući tome smo obišli ne samo celu Srbiju, već i Evropu, družili se sa drugim muzičarima, glumcima, piscima, slikarima... Sve su to benefiti koji zaista obogate život. Početkom maja smo proslavili 24 godine od postavke Sumnjivog lica Jagoša Markovića u somborskom Narodnom pozorištu. Dule Gladić i ja jedini smo iz Apatina koji smo od početka , od premijere, deo te sjajne predstave. Ukupno je odigrana do sada 129. puta. U ovom komadu igramo muzičare, a imamo i scenu u kojoj se čita pismo, tu smo građanstvo. Meni kao amateru koji nema veze sa glumom, a imam 6 premijera u kojima igram kao muzičar, ovo je zaista čast i zadovoljstvo”, ponosan je Joška.

Ono što je naročito zanimljivo kod našeg sagovornika jeste kolekcija predmeta koje sakuplja od početka osamdesetih godina. U pitanju su različiti predmeti vezani za istoriju Apatina, počevši od knjiga, preko fotografija, starih mapa, reklamnih materijala, biltena različitih manifestacija, plakata, markica, novina…

“U svojoj kolekciji imam veliki broj interesantnih predmeta. Jedan od najdražih mi je recimo veliki Hornov plakat. U pitanju je naš poznati proizvođač i izrađivač duvačkih instrumenata. Imam i Stari glas komune iz davne 1964. godine, pa čak i verziju na mađarskom iz 1969. koja je samo te godine štampana na jeziku manjine. Ono na šta sam naročito ponosan, to je knjiga koju sam uradio sa Đorđem Filipovićem „Iz Apatina s ljubavlju“, u kojoj se nalaze apatinske razglednice koje sam sakupljao godinama”, izjavio je Veber, koji ima gotovo sve primerke novina štampanih u Apatinu od šezdesetih, pa do danas.

Kako saznajemo od njega, trenutno je u pripremi i leksikon o apatinskim muzičarima, a koji radi sa svojim kolegom Miloradom Bastom.

Jožef Veber otac je troje dece i ponosni deda petoro unučadi. Veliki je humanitarac i gotovo da nema humanitarnog koncerta u opštini na kom nije uzeo učešće. Uvek nasmejan i optimističan. Želja mu je da Apatin dobije muzej kom će rado ustupiti svoju bogatu kolekciju. Iako gotovo pred penzijom, nada se da će ga zdravlje poslužiti, te da će još dugo svojom muzikom uveseljavati ljude oko sebe. Mi mu to od srca želimo..



------

Šta kaže "nekada čuvena "grupa Bltz" ?

Šta "nekada" ? "Veber bas " je moj dugogodišnji saradnik iz svih mogućih bendova ,a u svojoj skromnosti je zaboravio napomenuti i onih 10 tak godina kad smo svirali i u "Gradskom Tamburaškom orkestru" .


(što nam je donelo da se u "pauzi" normalne svirke sa "električara" "pretvorimo" u komplet tamburaški orkestar -po tome smo bili čuveni i jedini)
Drugo po čemu smo bili "jedini i čuveni" -imali smo sax (u tom slučaju -on uzima sax -ja njegov bas )



Još jedna "stara" ...kad smo bili "mladi i lepi"



I još jedna iz zezanja -Weber sa "kolegom" -Bruno Langer iz "Atomskog Skloništa " .  



Ono što u članku nije pomenuto -iako bez značajnijeg muzičkog obrazovanja -čovek ima apsolutni sluh .
Taj "skine" harmonije bilo koje pesme iz max 3 "slušanja " .  

Sedamdesetogodišnjak Miši Molnar iz Apatina decenijama unazad ima neobičan hobi. Iako mesar po struci, čime se bavio najveći deo svog radnog veka, uporedo je neumorno izrađivao makete i to od štapića za sladoled.

Kako saznajemo od njega, do sada je napravio oko 120 predmeta, a za svaki od njih upotrebio je blizu četiri hiljade štapića u proseku, što nas dovodi do neverovatne cifre od gotovo pola miliona štapića koji su prošli kroz njegove ruke i pretvorili se u prava umetnička dela.

Prema rečima našeg sagovornika, do same ideje došao je sasvim slučajno.

“Bio sam u Subotici na Paliću i video ispod klupa, tamo kraj jezera, mnogo bačenih štapića od sladoleda. Zapitao sam se što se to ne bi moglo za nešto iskoristiti?! Pre toga sam radio već neke makete, ali od kineskih štapića za ražnjiće, tako da mi izrada nije bila nepoznata. I tako je sve počelo”, priseća se Miši.

Makete izrađuje bez crteža i plana, a inspiraciju najviše pronalazi u Apatinu i na Dunavu.

“Sve radim iz glave, nemam crtež, nemam ništa. Od materijala koristim samo lepak, štapiće i jednu malu mašinicu za sečenje koju sam kupio u Nemačkoj. Prvi predmet koji sam izradio bila je kapela na donjem groblju”, priča naš sagovornik.

Štapiće sakuplja na različitim mestima, ali često mu ih šalje i brat iz Nemačke. Takođe, deca iz komšiluka rado mu sakupe i donesu štapiće, s obzirom na to da su svakodnevni gosti u njegovom domu ili radionici.

Na pitanje koliko mu je vremena potrebno, u proseku, za izradu jedne makete, rekao je sledeće:

“Nikada nisam gledao na vreme. Nekad ostanem u radionici, koju sam napravio u podrumu, satima, a nekad svega pet minuta, jer mi se ne radi. Hram Sabor Svetih Apostola sam, npr. radio skoro pet meseci. Potrošio sam na njega 7.000 štapića. Nema pravila”, objasnio je Miši.

Ovaj spretni maketar svoje radove ne prodaje, samo poklanja. Ne radi po porudžbini, već samo iz ljubavi i za svoju dušu. Nažalost, nije ih često ni izlagao.

“Izlagao sam svoje makete svega nekoliko puta u Apatinu i jednom u Novom Sadu. Iako su ljudi tražili da ih izlažem i na drugim mestima, nisam želeo. Problem je u tome što kad odnesu radove, uvek ih vrate u takvom stanju, da posle imam tri meseca posla oko popravke. Zato najradije primam goste u svoj dom, gde svako ko želi može doći da pogleda moje makete”, priča Molnar.

Kako je naš sagovornik strastveni ribolovac i ljubitelj prirode, među njegovim radovima najviše je brodova, počevši od prvog parobroda koji je plovio Dunavom, preko Titanika, brodova Misisipi i Lajpcig koji još uvek plove, tegljača - prvih malih brodića koji su vukli ribare nekad, broda tankera na kom je radio, pomagao jednom svom prijatelju, itd. Takođe, fasciniraju ga i velelepne građevine, naročito crkve, te je osim makete Hrama Sabor Svetih Apostola izradio i makete katoličke crkve u Banja Luci, crkve u Svilojevu i Nevesinju i još mnogo toga
Miši kaže da planira raditi dokle god ga zdravlje služi, a o planovima je rekao samo sledeće:

„Nemam neki konkretan plan kada su moje makete u pitanju. Osim što, s vremena na vreme, neki rad poklonim, ostalo sve čuvam u svojoj kolekciji. Imam troje unučadi, pa neka to naslede kad ja odem. Verujem da će oni najbolje znati šta će učiniti sa svojom zaostavštinom. Jedini plan koji imam trenutno je kampovanje. Spremam se, čekam da mi dođe jedan kolega, pa odosmo mesec dana uživati“, šeretski nam je ispričao za kraj razgovora naš sagovornik.

Sigurni smo da će u svojoj kamperskoj avanturi pronaći inspiraciju za neka nova dela, a mi mu od srca želimo da ih bude još mnogo.

Kupusinac Nandor Kolesar, nastavnik u OMŠ „Stevan Hristić“ iz Apatina, iako kao dete nije želeo da se bavi muzikom, danas svoj životni poziv ne bi menjao ni za šta na svetu. Ovaj uvek nasmejan i predusretljiv prof. klarineta u mladosti je bio najbolji klarinetista u Jugoslaviji. Zahvaljujući njegovim angažmanima kao prvog klarineta u nekada čuvenoj Sarajevskoj operi, na tezgama po celoj Jugoslaviji sa Nedom Ukraden, Zdravkom Čolićem, Hari Mata Harijem, ljubitelji muzike poznavali su ga od Triglava do Đevđelije.

Svoj put u muzičkoj karijeri, Nandor opisuje kao interesantan i sudbonosan.

„Od malih nogu su primetili da dobro pevam, pa sam pevao na raznim manifestacijama. Tata me je upisao u muzičku školu u Apatinu kod nastavnika Đurike Tolda, iako nisam želeo da se bavim muzikom. Voleo sam da igram stoni tenis i bio sam veoma uspešan u tome, a kasnije mi je želja bila da postanem stolar. Sticajem okolnosti, a i zahvaljujući talentu, bio sam dobar đak u muzičkoj školi i otac me je uspeo nagovoriti da upišem srednju muzičku školu u Subotici“, priseća se naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, prelomni trenutak desio se u drugom razredu srednje škole.

„Profesor me je stalno kritikovao kako ne vežbam dovoljno, čega sam i sam bio svestan, a onda sam negde u drugom srednje, samo da bih dokazao da i dete sa sela može biti među najboljima, počeo da vežbam intenzivno. Postizao sam sve bolje rezultate i onda sam bukvalno postao zavistan od vežbanja, zavoleo sam ga, svaki dan sam vežbao po tri, četiri sata“, rekao je Kolesar.

Kako nam je ispričao, u trenutku kada je prvi put imao priliku slušati Lasla Barata iz Sarajeva, koji je tamo bio asistent na Akademiji umetnosti i koji je svirao koncert sa simfonijskim orkestrom, znao je da želi studirati klarinet u Sarajevu.

„Upisao sam se na Akademiju u Sarajevu kod profesora Radan Aleksija, najvećeg pedagoga u tadašnjoj Jugoslaviji. Već nakon prve godine studija predložio mi je da se oprobam na audiciji za Sarajevsku operu. Položio sam i postao drugi klarinet Sarajevske opere, da bi već u drugoj godini ponovo prošao audiciju i postao prvi klarinet Sarajevske opere“, ponosan je Nandor, koji je u to vreme osvojio i prvo mesto na saveznom takmičenju i postao najbolji klarinetista u Jugoslaviji.

Njegovu sjajnu muzičku karijeru prekida rat i on mora da beži iz Sarajeva, u kom je proveo tri i po' godine, da bi potom završio studije i diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

„Po završetku studija, došao sam u Apatin da pitam ima li mesta za prof. klarineta, a sticajem okolnosti, tada je direktor bio Rade Ivančević koji je ranije radio u školi u Sarajevu. Primio me odmah i te 1993. godine počinjem svoj pedagoški rad sa pola radnog vremena, u OMŠ „Stevan Hristić“.

Za gotovo pune tri decenije rada u školi, Nandorovi učenici osvojili su više od 50 prvih nagrada na državnim takmičenjima. Kako kaže, drugih i trećih mesta u državi, za ostala manja takmičenja, festivale itd. ne zna se broj, jer to ni ne računa.

Deca ga obožavaju. Svoj pristup u radu sa njima gradi na posebno lep i topao način.

„Trudim se da se sa decom prvo upoznam, da me zavole. Igram se sa njima, pomažem im da zavole instrument. Mislim da niža muzička škola i služi tome da deca zavole instrument i da nauče da vladaju njime, svakako će se kasnije u srednjoj, ako nastave dalje, kanalisati, ima vremena za to. Ipak, malo nas plan i program ometa, a u današnje vreme tehnologije, deci brzo sve dosadi. Mi kao nastavnici smo prinuđeni da se dovijamo na sve moguće načine da zadržimo decu kako bismo imali pun fond i zaradili sebi platu”, priča Kolesar.

Naš sagovornik je, pored Akademije umetnosti, završio i zanat za drvene duvačke instrumente, te je popravljajući te instrumente i njih počeo svirati. Trenutno predaje klarinet, saksofon i flautu, a ima ukupno 16 učenika, od čega u Apatinu 4, a u Kupusini 11.

“Ja na muzičku školu gledam kao na mesto gde se deca radosno razvijaju u svakom smislu, kao u sportu. Kod duvačkih instrumenta, npr. tačno u određeno vreme morate uzimati vazduh, samim tim trenirate telo. Deca se ovde druže između sebe, zajedno uče jedni od drugih, formiraju dobar ukus za muziku i, najzad, postaju svestraniji i bolji ljudi”, smatra Nandor.

Osim svega navedenog, ovaj šarmantni Kupusinac svira i u seoskom duvačkom orkestru koji ima tradiciju dugu 80 godina. Kako nam je rekao, iako malo mesto, Kupusina čuva tradiciju sviranja duvačkih instrumenata, te danas u ovom selu postoje čak tri isturena odeljenja duvača.

Privatno, naš sagovornik najviše voli da sluša džez i muziku osamdesetih. Ponosan je suprug i otac dve odrasle ćerke, koje nisu krenule njegovim stopama, ali su obe završile nižu muzičku školu kod njega, klarinet, i sviraju u kupusinskom duvačkom orkestru.

Kada se ne bavi muzikom, Nandor otkriva da obožava motornu testeru, te voli da ide u šumu i seče drva. Takođe voli da radi sa metalom, pa ga u poslednje vreme često možemo videti kako nešto vari i majstoriše. Sa udruženjem Đusi iz Kupusine angažovan je na restauriranju sakralnih spomenika u selu, obožava da vozi motor, ali i da kuva za svoje prijatelje i porodicu.

Nada se da će biti dovoljno zainteresovane dece i ubuduće, da završi svoju karijeru ovde, jer, kako nam je otkrio, jako voli Apatin i svoju Kupusinu. Mi mu to zaista od srca i želimo i toplo savetujemo roditeljima da upišu decu u muzičku školu. Sigurno neće pogrešiti.


-----

Nije pomenuto -pored svega ,popularni "Nandi" je i strahovit klavijaturista ?
Niko ne bi rekao da su mu "duvači" u stvari "prvi instrument" ?

Раушенбергер Јохан Непомук, просветни и друштвени радник рођен је у Колуту 16. маја 1845. године. Након завршене Ниже реалне и Учитељске школе у Печују, прелази у Апатин где се запошљава 1868. године као учитељ и настањује се у тадашњој улици Градског начелника, данашња Димитрија Туцовића бр. 85.



Отварањем школе занатског удружења 1870. године, поверено му је место предавача, одакле је прешао 1875. године у новоформирану Вишу народну школу (касније Грађанска – данашња зграда Ниже музичке школе «Стеван Христић») и у којој је остао као наставник до свог пензионисања 1907. године. Функцију директора исте установе обављао је у периоду од 1876. до 1905. године. Истовремено са овим дужностима био је активан и у Занатској школи од њеног оснивања 1883. године, (налазила се у згради Грађанске школе) где је слично као и у Грађанској, парарлелно вршио две функције, и наставника и директора, до 1907. године.

Као неуморни педагог, у циљу обогаћивања наставе, израдио је за кабинет природних наука препарате флоре и фауне, а такође, сакупио и средио збирку минерала. Састављао је годишње извештаје о активностима у оквиру Занатске школе, који су били сукцесивно публиковани. Био је иницијатор и учесник многобројних важних друштвених догађаја у граду. Организовао је у згради Вајндловог магацина 1874. године прву изложбу апатинског занатства, иначе прву такве врсте у тадашњој Мађарској, за коју је добио вредно признање, златну медаљу. После његове смрти 10. Септембра 1921. године, у знак велике захвалности за све шта је учинио у својој дугогодишњој просветној каријери, његови бивши ученици су му подигли достојан надгробни споменик. Скицу на основу које је изливен бронзани барељеф, односно, портрет који је аплициран на његов надгробни споменик израдио је његов колега, просветни радник и директор апатинске основне школе, Јозеф Клајнер, који је као уметник био чувен по својим фотореалистичним цртежима, портретима својих суграђана. И грађани Апатина су се на одговарајући начин одужили свом цењеном суграђанину – назвали су једну од градских улица његовим именом, да би непосредно по ослобођењу Апатина та улица добила нови назив, улица Светозара Милетића.

VIDEO SAM DA TONE I DA SU SEKUNDE U PITANJU! Majku i dvoje dece povukla rečna struja, a ovako su trojica Apatinaca postali junaciFoto: J. Miljuš





23.07.2022. 23:44h
Apatinci Đuro Šašić, Srđan Majstorović i Saša Lukić su junaci jučerašnje drame koja se oko 17 časova odvijala na živom Dunavu, kod gradske plaže u Apatinu. Njih trojica su, u zadnji čas, od utapanja spasili Tijanu Kusulju (33), njenu ćerku T.L. (10) i sestrića P.Z. (10)., koje je povukla rečna struja u momentu dok su kroz vodu išli ka ostrvu.

Tragedija je izbegnuta zahvaljujući prisebnosti i brzoj reakciji ove trojice Apatinaca, ali i ponovo otvorila pitanje - da li smo svesni koliko je Dunav opasan i nepredvidiv?



- U tom delu voda se odbija o špornu, pravi kanal i mnogo brže nosi, nego na drugim mestima. Bio sam na ostrvu, na špicu, kad sam čuo dozivanje u pomoć. Video sam devojčicu u brzaku, imao sam utisak da stoji, ali kad je viknula da ne može više, odmah sam skočio u vodu požurivši da je spasim. Međutim, kad sam stigao do nje, struja je bila toliko jaka, da nismo mogli da se pomerimo. Ona je vrištala, stezala me oko vrata, počeli smo da tonemo. Rekao sam joj da me pusti, na svu sreću me je poslušala, uhvatio sam je za ruku i nekako smo krenuli prema špicu. Pozvao sam neke momke koji su bili na obali i oni su nam pomogli da se dočepamo obale, priča Srđan Majstorović, jedan od junaka jučerašnje drame.

Apatin
FOTO: J. MILJUŠ
U momentu kad je on krenuo da spašava devojčicu, Saša Lukić je zaplivao prema dečaku. Tek kad mu je prišao blizu, primetio je, pod vodom, još nekog kako se davi.

- Primetio sam ruke i plavu kosu, pod vodom. U momentu sam ih zgrabio oboje. Bili smo otprilike na sredini tog limana. Ona mi je izmakla i ponovo potonula, po drugi put, a dečak je bio miran i video sam da može sam da se održava na vodi. Nije paničio, rekao sam mu da polako pliva prema obali, a nju sam pokušavao da održavam iznad površine vode. Međutim, zajedno smo počeli da tonemo, jer me je panično stiskala za vrat, boreći se za vazduh. Zvao sam u pomoć i u trenu je pored nas bio Šašić, koji je preuzeo, a ja sam već dobro nagutan vode, pustio da me struja ponese nizvodno, gde sam izašao na obalu - nadovezuje se Lukić.

Apatin
FOTO: J. MILJUŠ
Đuro Šašić je, kaže, kad je čuo Sašino dozivanje, zgrabio dasku za surfovanje koju je našao na obali, i za par sekundi bio pored njega, misleći da se on davi, ali i da drži dete u rukama.

- On je ponavljao “nju spašavaj”, što u prvom momentu nisam razumeo. Tek onda sam video Tijanu. Mučio sam se kako da joj priđem jer me je struja uporno nosila prema Apatinu. Nekako sam doveslao do nje, video da tone i da su sekunde u pitanju. Uhvatio sam je za ruku, pitao da li je dobro, odgovorila je da nije, da se guši, čvrsto sam je držao plašeći se da mi ne isklizne njena ruku, jer sam znao da joj tada više ne bi bilo spasa kad bi i po treći put potonula. Nekako smo uspeli doći do obale. Ponudio sam joj da je odvezem na hitnu, ali je odbila rekavši da joj je tu otac i da će je on odvesti. Otišla je sa detetom koje je sve vreme vrištalo na obali. Tek posle me je sve sustiglo, od suza radosnica što sam joj spasao život, do straha šta bi bilo da nisam uspeo. Celu noć su mi te slike prolazile kroz glavu. Taj njen pogled, vapaj za pomoć, još pod jakim utiskom prepričava Šašić.

Apatin
FOTO: J. MILJUŠ
Srđan Majstorović, Saša Lukić i Đuro Šašić su učinili herojsko delo. Bez kalkulacija i razmišljanja o opasnosti po sebe, skočili su u Dunav i spasili tri života. Sva trojica skromno kažu da su uradili ono što bi na njihovom mestu svako trebao da uradi, te da bi isto to ponovili kad bi se zadesili u sličnoj situaciji. Zahvaljujući njima, jučerašnja drama se okončala srećno.

- Beskrajno hvala svoj trojici što su nas spasili. Zahvaljujući njihovoj hrabrosti mi smo danas živi. Neka Bog čuva njih i njihove porodice, a ja ću im dok sam živa biti zahvalna za to što su sačuvali naše živote - dodaje Tijana, koja se danas i lično zahvalila svojim spasiocima.

Na kraju, podsećamo da skoro da nema sezone da se u Dunavu kod Apatina neko ne utopi. I da nema pravila. Vodena struja i virovi odnosili su i plivače i neplivače. Uglavnom one koji ga se nisu plašili. Dobri poznavaoci Dunava kažu da se on mora poštovati i da sa njim treba biti veoma obazriv, jer je nepredvidiv.

Danubius ::

Sedamdesetogodišnjak Miši Molnar iz Apatina decenijama unazad ima neobičan hobi. Iako mesar po struci, čime se bavio najveći deo svog radnog veka, uporedo je neumorno izrađivao makete i to od štapića za sladoled.

Kako saznajemo od njega, do sada je napravio oko 120 predmeta, a za svaki od njih upotrebio je blizu četiri hiljade štapića u proseku, što nas dovodi do neverovatne cifre od gotovo pola miliona štapića koji su prošli kroz njegove ruke i pretvorili se u prava umetnička dela.

Prema rečima našeg sagovornika, do same ideje došao je sasvim slučajno.

“Bio sam u Subotici na Paliću i video ispod klupa, tamo kraj jezera, mnogo bačenih štapića od sladoleda. Zapitao sam se što se to ne bi moglo za nešto iskoristiti?! Pre toga sam radio već neke makete, ali od kineskih štapića za ražnjiće, tako da mi izrada nije bila nepoznata. I tako je sve počelo”, priseća se Miši.

Makete izrađuje bez crteža i plana, a inspiraciju najviše pronalazi u Apatinu i na Dunavu.

“Sve radim iz glave, nemam crtež, nemam ništa. Od materijala koristim samo lepak, štapiće i jednu malu mašinicu za sečenje koju sam kupio u Nemačkoj. Prvi predmet koji sam izradio bila je kapela na donjem groblju”, priča naš sagovornik.

Štapiće sakuplja na različitim mestima, ali često mu ih šalje i brat iz Nemačke. Takođe, deca iz komšiluka rado mu sakupe i donesu štapiće, s obzirom na to da su svakodnevni gosti u njegovom domu ili radionici.

Na pitanje koliko mu je vremena potrebno, u proseku, za izradu jedne makete, rekao je sledeće:

“Nikada nisam gledao na vreme. Nekad ostanem u radionici, koju sam napravio u podrumu, satima, a nekad svega pet minuta, jer mi se ne radi. Hram Sabor Svetih Apostola sam, npr. radio skoro pet meseci. Potrošio sam na njega 7.000 štapića. Nema pravila”, objasnio je Miši.

Ovaj spretni maketar svoje radove ne prodaje, samo poklanja. Ne radi po porudžbini, već samo iz ljubavi i za svoju dušu. Nažalost, nije ih često ni izlagao.

“Izlagao sam svoje makete svega nekoliko puta u Apatinu i jednom u Novom Sadu. Iako su ljudi tražili da ih izlažem i na drugim mestima, nisam želeo. Problem je u tome što kad odnesu radove, uvek ih vrate u takvom stanju, da posle imam tri meseca posla oko popravke. Zato najradije primam goste u svoj dom, gde svako ko želi može doći da pogleda moje makete”, priča Molnar.

Kako je naš sagovornik strastveni ribolovac i ljubitelj prirode, među njegovim radovima najviše je brodova, počevši od prvog parobroda koji je plovio Dunavom, preko Titanika, brodova Misisipi i Lajpcig koji još uvek plove, tegljača - prvih malih brodića koji su vukli ribare nekad, broda tankera na kom je radio, pomagao jednom svom prijatelju, itd. Takođe, fasciniraju ga i velelepne građevine, naročito crkve, te je osim makete Hrama Sabor Svetih Apostola izradio i makete katoličke crkve u Banja Luci, crkve u Svilojevu i Nevesinju i još mnogo toga
Miši kaže da planira raditi dokle god ga zdravlje služi, a o planovima je rekao samo sledeće:

„Nemam neki konkretan plan kada su moje makete u pitanju. Osim što, s vremena na vreme, neki rad poklonim, ostalo sve čuvam u svojoj kolekciji. Imam troje unučadi, pa neka to naslede kad ja odem. Verujem da će oni najbolje znati šta će učiniti sa svojom zaostavštinom. Jedini plan koji imam trenutno je kampovanje. Spremam se, čekam da mi dođe jedan kolega, pa odosmo mesec dana uživati“, šeretski nam je ispričao za kraj razgovora naš sagovornik.

Sigurni smo da će u svojoj kamperskoj avanturi pronaći inspiraciju za neka nova dela, a mi mu od srca želimo da ih bude još mnogo.

dolje, izradio sam oko desetak brodova, zadnji je Santa Marija.

ŽESTOKA TUČA OPOZICIONARA u Apatinu

Inače je ovaj ćelavi,bos -radikal i rusofil .Po zanimanju profesor fizičkog ,karate trener (crni pojas,drugi dan ) Majstor se ispromašivao ...a ovaj mali (demokrata ),kad ga je "navukao" na glavu...
I sad crnjak -traži "odšetu" Navodno mu napukla vilica .
Koliko ja znam....nije viđen ni kod jednog zubara -ne znam ko bi mu izdao  potvrdu?

I nastavak-analiza gornjeg posta :

ТУЧA О КОЈОЈ СЕ ПРИЧА, ЈЕДИНА РАЗЛИКА У ОДНОСУ НА ПРЕТХОДНЕ СКАНДАЛЕ: ОВИ СУ СНИМЉЕНИ




О тучи наших суграђана Дејана Бачића и Милорада Мрђе, која се догодила у понедељак, у сред бела дана и у сред центра града, још увек се навелико прича (и пише). Иако се чини да је јавност подељена кад је осуда у питању, у зависности од тога ко је коме од актера ближи и за кога навијамо, ипак то није тако. Већина је, ипак, згрожена оним што је видела и најчешћи коментар који смо чули је: СРАМОТА!

И, у праву су. То што се догодило јесте срамота - за обојицу. Јер имају пуно година да би неслагања решавали песницама. Јер су, обојица, ипак, у неку руку, јавне личности ове наше мале средине те би морали да воде рачуна о понашању (бар у јавности). Јер су активни учесници у политичком животу наше општине. Јер су интелектуалци и родитељи. Јер је, један, уз то и просветни радник. И јер је, тај исти, био са унуцима. И јер се нормални, паметни и одговорни људи не туку, већ разговарају, размењују ставове, укрштају аргументе или се, једноставно, ако друкчије не иде, игноришу.

Овај пут, то није био случај. Крива су обојица. Јер, да није тако, не би било ни туче. Подсетимо, изјаве се разликују. Обојица се правдају да су били нападнути. Нећемо се бавити узроцима, поводима нити кривицом, то ће утврдити надлежни органи који су већ умешани у ову причу. Против Мрђе, због учествовања у тучи и наношења лакших телесних повреда Бачићу, биће покренута прекршајна пријава, док ће Бачић добити кривичну пријаву за наношење тешких телесних повреда Мрђи (прелом јагодичне и горње виличне кости). То је једини епилог овог песничења, забележеног и камером.

Занимљиво је да су се обојица, после туче, осећали победнички. Мрђа се чак и јавно похвалио како су унуци (3 и 5 година) навијали за њега и поносно закључили да их није обрукао?! Зрео човек би се осећао пораженим јер је демонстрирао насиље пред унуцима, што никад и никако не би смео. Ако је већ и био нападнут, како тврди, могао је позвати полицију и тиме окончати сукоб. Тада би, заиста, био победник. Ружну слику је оставио и као просветни радник, али и као одборник. Као неко ко не сме да подржава насиље, а камо ли да га спроводи. Као неко ко треба да буде пример и деци и суграђанима и бирачима. То се, нажалост, није догодило.

Но, да будемо поштени до краја. Бачић и Мрђа нису једини. Оно што их разликује од других јесте што је њихова брука снимљена, а што су портали блиски власти брже-боље искористили да “оплету” по опозицији, истичући како ће, ето, након ове туче грађанима Апатина “бити јасније ко све чини алтернативу власти и каквим се методама убеђивања користе опозиционари”.

Ти исти знају за још доста инцидената овог типа, али о њима нису писали. Зашто? Зато што актери нису били из редова опозиције, већ позиције. Подсетићемо само на неке: киднаповање др Павловића којим је преокренут резултат избора и обезбеђена победа СНС-а, туча двојице (тадашњих) радикала у једном апатинском ресторану, у време када је СРС била део власти, пребијање СНС одборника испред једног локала од стране чланова или људи блиских тој партији (што је заташкано), пењање председнице општине на капију (зид) приватног локала, који је у сукобу са СНС-ом и све шта се даље дешавало везано за то (случај је завршио на суду, али још увек не знамо да ли ће председница из свог џепа или из буџета платити – или је платила трошкове), бројне увреде и претње на друштвеним мрежама позиције (чија сам мета и сама била) политичким противницима, новинарима, али и грађанима који би се усудили да прокоментаришу неки догађај или искритикују јавни иступ локалних политичара, као и последњи инцидент, од пре неки дан, када је један виђенији СНС локални политичар, пијан, колима срушио стуб поред пута, а до данас га није поправио иако је то обећао сведоцима његове бахатости.

Све ово што смо набројали је, нажалост, апатинска политичка стварност. Са врло мало достојанства, мудрости, културе, одговорности, фер плеја. И са врло пуно бахатости, дрскости, беса, незнања, безобзирности, умишљености...

Туча од пре неки дан је само делић насиља око нас. И тиче нас се и више него што се у први мах чини. Можда следећа шака (уз навијање истомишљеника) заврши на нашој глави ако се усудимо да напишемо или проговоримо нешто што неком од политичара неће бити по мери...

Jasminka Miljuš ,novinar

Iako u javnosti i danas postoje predrasude o motociklistima, članovi Moto kluba „Panter“ iz Apatina svakodnevno ih demantuju. Uprkos činjenici da mnogi misle da su grubijani, zapravo je reč o sjajnim ljudima, velikim humanitarcima, osobama kod kojih postoje pravila i moralna načela kojih se strogo pridržavaju.

U gotovo svim humanitarnim akcijama i koncertima na teritoriji opštine, MK Panter je učestvovao direktno ili indirektno. Nemaju ni jednu ljagu na svom imenu, a pored zvaničnih, odradili su i brojne nezvanične humanitarne akcije. Pomagali su, kako svojim članovima, tako i drugima. Osim navedenog, svake godine pred Novu godinu obraduju mališane iz PU Pčelica, kada po tradiciji, obučeni u kostime Deda Mraza, prodefiluju kroz grad i odnesu slatkiše našim najmlađim sugrađanima, što je svojevrsna atrakcija.

Kako saznajemo od Željka Bubalo, predsednika MK „Panter“ Apatin, klub je zvanično nastao 2005. godine, sa ciljem druženja.

„Mi smo se družili 20, 30 godina i pre zvaničnog osnivanja klub. Nasledili smo to od svojih starijih kolega, kao što se nadamo da će i od nas to neko naslediti. Ima nas 15-tak osnivača, koji smo u tom druženju zaključili da bi trebalo zvanično da osnujemo klub, da steknemo neka prava i da bi mogli uopšte da se afirmišemo. Osnovani smo kao Udruženje građana MK Panter i danas se tako zvanično vodimo“, ispričao nam je naš sagovornik i dodao da su počeci bili teški, prvenstveno iz razloga što u to vreme motoristi nisu bili popularni u društvu.


„Počeci, najpre zbog predrasuda, nisu bili laki. Nismo uživali popularnost u javnosti, naročito među policijom. Danas je to potpuno drugačije. Imamo izuzetnu saradnju sa policijom, sa opštinom, sa Turističkom organizacijom, kako moralnu, tako i finansijsku“, otkriva Bubalo.

Prema njegovim rečima, godinama se bore protiv toga da u Apatinu nema loše slike o motoristima iz klubova.

„Ja sam 31 godinu na motoru aktivno. Važno je da napomenem da nikad nismo imali ni jedan problem, tuču, svađu... Ukoliko nazovu iz policije i kažu da je neko divljao na Trgu, mi s punim pravom možemo da kažemo da sigurno ni jedan član našeg kluba nije divljao. To je po našem Statutu zabranjeno, kažnjivo je i mi to sankcionišemo, bilo kakvo nedolično ponašanje po bilo kom osnovu, da li je to pijanstvo, droga, nacionalni ispad, ništa od toga ne tolerišemo i nikad u klubu nismo imali ni alkoholičara, ni narkomana, ni nacionalistu. Naš Statut je jasan. Da bi neko postao član našeg kluba, ne sme biti kažnjavan, krivično gonjen, problematičan... Sve se to gleda kad se neko prima, i svi članovi kluba moraju jednoglasno odlučiti da li nekog primamo ili ne“, objašnjava predsednik MK Panter.



Apatinski Moto klub član je i Moto asocijacije Srbije, koja okuplja isključivo moto klubove i koja je najjača asocijacija u Srbiji i regionu. To udruženje broji oko 56 klubova, Apatinci su godinama članovi, što takođe podrazumeva određene obaveze i pravila ponašanja.

Kada je tradicionalni apatinski Moto susret u pitanju, od Željka saznajemo da je on postojao i pre osnivanja kluba.

„Pre osnivanja kluba, Moto susrete smo radili onako malo „na divlje“, kao što i dan danas radi dobar deo klubova koji nije registrovan. Tih godina su susreti bili drugačiji. Gde god smo uspeli da nađemo slobodan prostor, mi smo tu organizovali druženje. Prvi susreti su bili sa traktorskim prikolicama, kasnije kad smo porasli sa kamionskim prikolicama, nije bilo bine. Druženja su trajala dva, tri dana,ali i to je imalo svoje čari“, prisetio se naš sagovornik, te dodao da su sa ozbiljnijom organizacijom počeli posle 2000. godine.
Prema njegovim rečima, od sredstava koja su zaradili na Moto susretima tokom prethodnih godina sve su uložili u razvijanje kluba, te su danas ponosni vlasnici ogromnog prostora na kanalu kod Bele loze, gde imaju fantastične uslove za druženje i organizovanje manifestacija, čime ni jedan klub u Sbiji ne može da se pohvali.

„Sarađujemo i sa brojnim klubovima iz okoline, iz inostranstva, posećujemo ih, kao i oni nas. Kad je Moto susret, u Apatinu ne možete naći slobodan smeštaj, pošto zauzmemo sve kapacitete. Poslednje dve godine izašli smo iz termina Ribarskih večeri, što se pokazalo kao dobro“, izjavio je Bubalo.

Klub trenutno, po spisku, broji 18 članova, a u najboljim godinama su, kažu, imali čak 56 članova, večinom iz Apatina, ali imaju i članova iz Sombora i jednog Čeha. Naš sagovornik kaže da ono što ih sve povezuje je ljubav prema motociklizmu, ljubav prema slobodi, samostalnosti, divljini...

Članovi kluba redovno posećuju edukativne radionice i seminare, koje organizuje Agencija za bezbednost saobraćaja. Svi su prošli razne obuke, imaju iskustva i rado ih prenose na mlađe generacije.

Ove godine su bili i jedan od domaćina učesnicima Moto relija koji Moto asocijacija Srbije svake godine organizuje, a uskoro će proslaviti i rođendan kluba, te im od srca želimo sve najbolje i da traju još mnogo, mnogo godina.



----
Inače sam i ja "Panter" -mada "ne vozim" .
Počasni član "simpatizer" i podpredsednik kluba .
Meni dosta.

Tello motocikliste Borisa K. (32) iz Apatina pronađeno je danas popodne pored desne kolovozne trake u delu puta od kružnog toka kod Banje Junaković prema Prigrevici.



Pored tela bio je i motor na kome je stradao. Saobraćajna nesreća se, verovatno, dogodila sinoć, jer je nesrećni čovek poslednji put viđen juče oko 19 časova kada je, motorom "jamaha R1" napuštao jedan kafić u Svilojevu.

Njegov brat je na fejsbuku apelovao na sugrađane da mu jave ako imaju bilo kakvu informaciju o njemu. Nedugo posle ove objave, Borisovo beživotno telo, pored koga je bio i motor, pronađeno je na putu za Prigrevicu.



----
Nesrećni momak  je sin Nataše Kubik,fitnes i body bilding trenera (trenirala je i mog kinca ) i višestruke šampionke Srbije i Evrope .

U 18.30 časova došlo je do teške saobraćajne nesreće kod Apatina na lokalnom putu pri čemu je poginula jedna osoba.
Naime, nesreća se desila kada je automobil marke "pežo 207" sleteo sa kolovoza u kanal.

Od zadobijenih povreda vozač je preminuo na licu mesta.
Policija vrši uviđaj.

edit :

У тешкој саобраћајној несреће која се око 18 часова догодила на путу за Рибарево, живот је изгубила Апатинка Р.В. (1959).

Према незваничним информацијама, несрећна жена је управљајући аутомобилом марке “пежо 207” слетела са коловоза у канал.

Од задобијених повреда преминула је на лицу места.

Jakob Fajfer, župnik odžački i apatinski, naddekan bački, gotovo pola veka je u službi. Ovaj skromni sedamdesetogodišnjak 26 godina unazad, između ostalog, provodi vreme sa apatinskim rimokatoličkim vernicima, posetiocima crkve “Uznesenje Marijino”, ali ne samo sa njima, već i sa svim drugim stanovnicima opštine Apatin, koje god da su vere i nacije. Pred Božić za hrišćane koji ga proslavljaju po gregorijanskom kalendaru, priča o Jakobu došla je sasvim prirodno, a kako smo saznali od njega, ljubav ka Bogu i crkvi neguje od detinjstva, te danas bez ikakve sumnje može izjaviti da je na pravom putu.

„Imam još dve sestre i brata, ja sam najmlađi. Rođen sam u Plavni, opština Bač, a inače roditelji su poreklom iz Bačke Palanke. Kao što i drugi misle za svoje, tako i ja smatram da su naši roditelji bili najbolji za nas. Otac je jedini radio, bio je mlinar, a mama je bila prava majka, domaćica i što je kod nas bilo važno, ništa se nije događalo bez Boga, bez crkve. Naši roditelji su bili vernici i naravno da su nam onda mogli to preneti. U crkvu smo išli od malena, kod kuće smo molili zajedno, to nam je jednostavno usađeno“, započeo je svoju životnu priču ovaj sveštenik.

Prema njegovim rečima, odmah po završetku osnovne škole, prijavio se kod župnika da želi da radi u crkvi, te se upisao u Zavod Malo Sjemenište u Subotici 1967. godine, što je bila klasična gimnazija za buduće sveštenike. Već 1971.  je maturirao i odmah se prijavio za bogosloviju kod biskupa, koji ga je poslao u Đakovo, gde je završio bogoslovski fakultet 1976. godine. Iste godine, 29. juna, zaređen je za sveštenika prezvitera, te će tako za 4 godine biti punih 50 godina kako je u službi. Tokom svih tih godina, kako nam je rekao, gotovo da nije posumnjao u svoj put.

“S jedne strane, mogu reći da nisam imao nekih velikih iskušenja, to je istina. Prvo, čovek u tim godinama ni ne razmišlja toliko, posle osnovne škole, ali imao sam vremena i u gimnaziji, a pogotovo na bogosloviji. Tu čovek stasa, uvidi neke stvari. Što se približava kraj studija, to bude jasnije i to prihvataš. Celibatarci smo celog života, fizički se odričemo tih blagodati koje Bog daje u braku npr. ali tu se puno govori o duhovnom životu, u čemu smo u prednosti. Blo je mnogo mojih kolega koji su odustali. U prvom razredu gimnazije bilo nas je 37 u razredu, a sveštenika je postalo svega nas sedam”, priča naš sagovornik i dodaje da mu je vera sve veća, ali se i za nju treba boriti.

“Svaki dan se moram boriti za svoju veru. Ljudi se tome nekad čude. Ali kako, npr. praviš vatru? Ako ne stavljaš stalno drva ili ugalj, ona će se ugasiti. Tako i ovde, ako se ja svaki dan ne molim,a molitva je upravo sredstvo koje podržava veru, kako ću je sačuvati? Ja ne mogu da živim bez vere. To sam doživeo i doživljavam svaki dan u životu. Sve dobija vrednost kroz veru. Često se upitam kakav bih bio da nisam vernik? Mislim da bih bio loš, jer verovati u Boga, znači da imaš jedno merilo, moralni zakon i pravila, koja treba da vrede za sve”, smatra Jakob.
vaj župnik veruje da, kad bi se ljudi samo držali 10 Božijih zapovesti , svet bi već bio mnogo bolje mesto.

Kada je služba u pitanju, Fajfer je najpre radio 6 meseci u Subotici, zatim je 6 meseci bio kapelar ili vikar u Bajmoku, a kada se upraznila župa u Odžacima, tamo je postavljen 1. aprila 1977. godine.

“Pored Odžačana, tu sam imao i vernika u Karavukovu, Bačkom Gračacu i Bačkom Brestovcu. Bilo je dinamično, a i danas je. Godine 1997. kada je upražnjena crkva u Apatinu, tražili su nekog ko govori nemački i mađarski, pa sam prihvatio i Apatin, ali nisam hteo da ostavim Odžake i tako je i bilo”, opisao je svoj put do Apatina naš sagovornik.

Ovaj sveštenik daje sve od sebe da sve svoje sposobnosti iskoristi na slavu Božiju, a vernici lako i brzo pročitaju sa njegovog života veru, te ga zato oberučke prihvataju i rado ga slušaju. Osim kao sveštenik, Jakob je radio i mnoge druge poslove, ali sve u slavu Boga. Pokazao se kao izvrstan predavač u Beogradskoj otvorenoj školi, a zatim i na raznim seminarima za ekumenizam. Pisao je u časopisu Zvonik, gde je imao svoju rubriku o ekumenizmu, bio aktivni član u Radio Mariji, tamo imao emisiju na nemačkom jeziku, a jednu celu godinu bio čak i direktor ove radio stanice. Predavao je veronauku u školama u Apatinu i Odžacima dok nije osigurao đacima veroučiteljicu, a zahvaljujući našim Romima, ušao je i u jedan Evropski komitet za dušebrižništvo Roma, gde je i dan danas. Govori nemački, mađarski, srpski i slovački, razume italijanski, a pomalo i engleski.

Ovaj svestrani župnik poznat je i po sjajnim odnosima koje neguje sa kolegama iz drugih crkava. S tim u vezi, negujući lepe odnose sa pravoslavnom braćom, prvi je i jedini rimokatolički sveštenik koji je dobio, u znak zahvalnosti na dosadašnjoj uspešnoj saradnji i bratskom odnosu prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i srpskom narodu, najviše odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva, orden Svetog Save drugog stepena.
Iako ima pravo na penziju, Jakob ne planira prestati raditi, jer služiti Bogu i slaviti ga za njega je najveća čast. Mi mu od srca želimo da ga zdravlje posluži, te da i u narednim godinama bude i ostane jedan od omiljenih sveštenika, ne samo okruga, već i šire.


------

ps Moj klinac njega zove "Smigl" (po liku iz "Gospodara Prstenova" )
A on ga "krstio"

Juče ,u sred bela dana ,potukli se migranti .Kalašnjikovi ,pištolji,noževi .Jedan mrtav ,dvoje teško ranjeni.200 uhapšenih .

Pa nadzorne kamere snimile ženu (66) ,skinula se ,ostavila dokumente i oproštajno pismo -i u Dunav .

SNIMAK

I sada jave da je neki čovek (1980) sekao drva u šumi -i palo drvo na njega .Na mestu mrtav ?
Toliko o "mirnom Apatinu" Poludeli ljudi .

Danubius ::

Juče ,u sred bela dana ,potukli se migranti .Kalašnjikovi ,pištolji,noževi .Jedan mrtav ,dvoje teško ranjeni.200 uhapšenih .

Pa nadzorne kamere snimile ženu (66) ,skinula se ,ostavila dokumente i oproštajno pismo -i u Dunav .

SNIMAK

I sada jave da je neki čovek (1980) sekao drva u šumi -i palo drvo na njega .Na mestu mrtav ?
Toliko o "mirnom Apatinu" Poludeli ljudi .

Nažalost tako je...surova istina. Ali budimo realni , čemu je uzrok tome?  Zbog čega ima toliko "Migranata" u našim krajevima i uopšte u Evropi? Od koga su bežali? zašto su doši ovamo, da li su oni hteli da budu ovde???  Kad realno  se sagleda njihova situacija odakle su došli..tu se krije cela enigma. Da bi se mogli baviti rešenjem  posledica..mora se jasno utvrditi "Uzrok" kao  i za sve ostalo. Sami  lekari da bi mogli da leče pacijenta, moraju ustanoviti uzrok problema ( bolesti), tako je i sa migrantima ili izbeglicama.... :uči:

doctorr67 ::

Nažalost tako je...surova istina. Ali budimo realni , čemu je uzrok tome?  Zbog čega ima toliko "Migranata" u našim krajevima i uopšte u Evropi?

Migranti jesu problem u malim mestima po Vojvodini -ne samo zbog opšte nesigurnosti (žene i devojčice ) nego sad i muškarci ? Bez ikakvog razloga mogu da te izbodu ,ili ustrele vatrenim oružjem -jer sad i to imaju ,a kreću se (skoro) uvek u grupama ? Neki to rade i namerno -jer je u zatvoru daleko ugodnije nego zimi u šumi i napuštenim zgradama .Nema "kuće bez vlasnika" u Apatinu koja nije provaljena ,neke su i zapaljene ,jer lože vatru na sred sobe ?
No nisu oni jedini problem -evo ,samo BG,NS ?
Nema dana bez surovog vršnjačkog nasilja ,klanovi i navijači se obračunavaju po ulicama ,ljude ubijaju zbog relativno sitnog novca ,muževi ubijaju žene -i obrnuto ?
Samo treba otvoriti dnevne novine -i stvarno da se zamisliš ?
Tolika policija ,BIA ,SAJ ,razne "službe" i ništa ?

[quote="Danubius"]

doctorr67 ::

No nisu oni jedini problem -evo ,samo BG,NS  ?
Nema dana bez surovog vršnjačkog nasilja ,klanovi i navijači se obračunavaju po ulicama ,ljude ubijaju zbog relativno sitnog novca ,muževi ubijaju žene -i obrnuto ?
Samo treba otvoriti dnevne novine -i stvarno da se zamisliš ?
Tolika policija ,BIA ,SAJ ,razne "službe" i ništa ?

Da, tako je...a sad da se zamislimo zašto je to sve tako učestalo u zadnjih godinu dana?Opet se vraćam na uzrok.Da li je u pitanju samo nemar organa reda, nesposobnost države da se bori protiv korupcije, ili je po sredi nešto sasvim treće? Ja smatram da ima velikog udela u nespremnosti režima da te pojave stavi pod potpunu kontrolu ili pak imaju druge "hitnije" aqtivnosti za koje mi obični smrtnici nismo upoznati. Generalno , na planeti je velika kriza, i svuda su izraženi povećani sukobi identiteta zbog raznih okolnosti i pojava. najpametnije rešenje je skloniti se od svih mogućih sukoba da ne bi pojedinačno bili "koleteralna šteta". Glavni problem sa "migrantima" je taj da su to vojno-sposobni muškarci u najboljim godinama i nalaze se...gde se nalaze i prave nerede. Nisam siguran da ne rade direktno po nečijem zadatku. Njihovo poreklo je delikatno..obično su bez dokumenata i ne možeš utvrditi zapravo ko je.Predsednik Orban je jedini u EU koji je ispravno odreagovao po pitanju migranata.

Danubius ::

Nema dana bez surovog vršnjačkog nasilja ,klanovi i navijači se obračunavaju po ulicama ,ljude ubijaju zbog relativno sitnog novca ,muževi ubijaju žene -i obrnuto ?
Samo treba otvoriti dnevne novine -i stvarno da se zamisliš ?
Tolika policija ,BIA ,SAJ ,razne "službe" i ništa ?

Mislim da je ovo trenutno najveći problem društva ali i države.

Vršnjačko nasilje je skoro svakodnevno u osnovnim i srednjim školama.

Pored tog nasilja, tu je i nasilje učenika prema nastavnicima i profesorima.

Rešenje postoji. Društvo mora u celini da reaguje, ali i država.

Razgovori učenika sa školskim psihologom, po potrebi sa psihijatrom koji radi sa mladima.

Tu si i tribine, flajeri u kojima stoji da ne sme biti nasilja u školama-naravno stručno napisani..

Država treba da omogući reklame protiv nasilja- sećamo se one kampanje "Reci STOP drogama".

Nastavnici i profesori treba da dobiju status službenog lica.

Jutros u svojoj porodičnoj kući u Apatinu pronađeno je telo starice B. M. (83).

Kako nezvanično saznajemo, nesrećna žena je zaklana, a po razbacanim stvarima po celoj kući pretpostavlja se da je motiv ovog zločina razbojništvo.

- Starica je živela u kući sa unukom, koja je rano jutros otišla na posao, a zločin se dogodio u ranim prepodnevnim satima. Zbog toga postoje neke pretpostavke da je starica poznavala ubicu i da je bio upućen u životne navike ove porodice. Inače, unuka i baka su živele same - kaže izvor Kurira.

Uviđaj je u toku, a telo ubijene B. M. biće poslato u Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu gde će se obaviti obdukcija.

- Policija traga za počiniocem - kaže izvor.

Ima li u Apatinu porodiliste? Radjaju li se djeca? Ima li ista pod milim bogom lijepo da se desava?

ZAKLANA STARICA IMALA STRAVIČNU SUDBINU: Izgubila sina jedinca, umro joj i muž, a komšije otkrivaju mogući motiv zločina u Apatinu
CRNA HRONIKA
06.03.2023. 16:42h
Bosa M. (82) koja je pronađena zaklana u svojoj kući u Apatinu imala je apartmane na crnogorskom primorju, pa komšije sumnjaju da je opljačkana i ubijena zbog toga.

Kako su ispričali meštani, staricu je pratila teška sudbina.


"Imala je sina jedinca koji je davno preminuo. Nesrećna žena je tada sa svojim suprugom otišla u Crnu Goru. Imali su neke apartmane dole i njih su izdavali preko letnje sezone. Verovatno su zbog toga mislili da ima para. Ovo je sigurno uradio neko koga je ona poznavala, čim ga je pustila u kuću", navode komšije.


Oni dodaju da žena sigurno ne bi pustala nepoznate ljude u svoj dom.



"Nakon smrti supruga ona se vratila u Apatin da živi jer nije mogla više da bude sama tamo. Bosin sin i snaja su preminuli rano i zbog toga je unuka živela s njom. Srce nam se svima slomilo zbog toga, ali smo se i mnogo zabrinuli jer još uvek nije niko uhapšen, ne izlazimo napolje i vrata su nam zaključana. Nadamo se da će ubica biti pronađen uskoro", rekla je komšinica.

justicija ::

Ima li u Apatinu porodiliste? Radjaju li se djeca? Ima li ista pod milim bogom lijepo da se desava?

Nema porodilišta .Tamo gde je bilo -sada je zubotehnička laboratorija .Bar 25 godina sam radio na "mestu" gde su se "porodile" moje koleginice .
Predpostavka je da je "zatvoreno" zbog velike stope mortaliteta .
Tako da je i moj sin" rođeni Somborac"

Baka B.M. (83) zaklana je nožem koji je ubica imao kod sebe, nezvanično saznajemo iz izvora bliskih porodici.

- Sumnja se da je nož kojim je počinjeno ubistvo, upravo ovaj koji je pronađen naknadno u dvorištu kuće i da pripada ubici, jer pokojna baka i unuka nisu imale takav nož, što znači da nije uzet iz kuće. Ako je krenuo samo u pljačku, zašto je poneo nož, pita se naš sagovornik, još uvek u šoku zbog jučerašnjeg svirepog ubistva njegove rođake.

Policija intenzivno radi na otkrivanju počinioca ovog stravičnog zločina. Ispituju se svi koji mogu da daju bilo kakvu korisnu informaciju i pretražuje se teren za nekim novim dokazima koji bi ih odveli do ubice.

- U istragu su se uključile osim policije iz Sombora i Apatin i njihove kolege iz Beograda. Ovakvo surovo ubistvo na ovom području Bačke se ne pamti, kompletan grad je u šoku i strahu, a mi koji živimo u neposrednoj blizini mesta zločina smo zaključani po ceo dan, jer smo u strahu. Ubica je i dalje na slobodi, možda i među nama. Veoma je važno da se što pre identifikuje i smesti u zatvor, kako bi se vratio mir u naš, inače miran gradić, kaže komšija pokojne bake.


----
Niko još nije uhapšen .
Nezvanično-osumnjičeni je mladi komšija narkoman .
A ta kuća -i ulica je 50 m od kuće gde je živeo moj sin sa majkom .
Ceo kvart su "tipske kuće" gde su "placeve" dobijali zaposleni u PIK Apatin .

bož* me oprosti oće li se o babi pisati danima ?

🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣

Kijara-brm ::

bož* me oprosti oće li se o babi pisati danima ?

Hoće .Jer je zverski "zaklana" Dok se ne nađe ubica .

Astra ::

🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣🤣

Ja sam šokirana .Svašta bi mu sad reka ,ali prećutaću lajanje

Danubius ::

Kijara-brm ::

bož* me oprosti oće li se o babi pisati danima ?

Hoće .Jer je zverski "zaklana" Dok se ne nađe ubica .

Uzmi stvar u svoje ruke ,jer inače poginusmo i mi ovde .

Kijara-brm ::

Uzmi stvar u svoje ruke ,jer inače poginusmo i mi ovde .

Pa ako si pročitala -baš  se bojim da sam u pravu ,ko je to .
Dete koje znam od "noše" ,kada smo sa svirke dolazili .
Nadam se da nisam u pravu -ali znaš i da sam obično u pravu.

Danubius ::

Kijara-brm ::

Uzmi stvar u svoje ruke ,jer inače poginusmo i mi ovde .

Pa ako si pročitala -baš  se bojim da sam u pravu ,ko je to .
Dete koje znam od "noše" ,kada smo sa svirke dolazili .
Nadam se da nisam u pravu -ali znaš i da sam obično u pravu.

Javni ti nama za svaki slučaj . Crna hronika je postala ovde glavna tema.

Kijara-brm ::

Javni ti nama za svaki slučaj . Crna hronika je postala ovde glavna tema.

Ne zaj....zaista se trudim da izbegnem sve teme koje se vama ne dopadaju .
Ali je ovo ubistvo -a to se u mom gradu dešava jednom u 20 godina .
I to je skoro pa u "komšiluku" .

Danubius ::

Kijara-brm ::

Javni ti nama za svaki slučaj . Crna hronika je postala ovde glavna tema.

Ne zaj....zaista se trudim da izbegnem sve teme koje se vama ne dopadaju .
Ali je ovo ubistvo -a to se u mom gradu dešava jednom u 20 godina .
I to je skoro pa u "komšiluku" .

I sad ćemo tvoj komšiluk razglabati danima. Aj dobro.

Kijara-brm ::

I sad ćemo tvoj komšiluk razglabati danima. Aj dobro.

Pa ne znam kako bi se ti osećala da neko" prekolje" tvoju komšinicu ,i to bakicu od 50 kila ?
Teško da ne bi bila potresena .

Danubius ::

Kijara-brm ::

I sad ćemo tvoj komšiluk razglabati danima. Aj dobro.

Pa ne znam kako bi se ti osećala da neko" prekolje" tvoju komšinicu ,i to bakicu od 50 kila ?
Teško d ne bi bila potresena .

Naravno da bi .Možda je bilo i gore ,ali ne donosim ovde takve vijesti .
Ali ok. Teraj priču.

Aj ko ima živaca nek mu otvori temu Crna hronika pa nek tamo trpa sve ubijene, one koje je strefio šlog, zgazio auto i šta sve potpada pod crnu hroniku. Pa bar znam kad se ta tema vrti ne ulazim. A ne da se stresiram u svom rođenom Dobošaru u svom još rođenijem podforumu.

JBT Danubiuse za tebe je ovaj uzor optimizma i lepog raspoloženja

ZoxZoja ::

Aj ko ima živaca nek mu otvori temu Crna hronika pa nek tamo trpa sve ubijene, one koje je strefio šlog, zgazio auto i šta sve potpada pod crnu hroniku. Pa bar znam kad se ta tema vrti ne ulazim. A ne da se stresiram u svom rođenom Dobošaru u svom još rođenijem podforumu.

JBT Danubiuse za tebe je ovaj     uzor optimizma i lepog raspoloženja

Ahaha "Žalosna sova" ? Ima i gore ....Jeremija (Alan Ford)




Ali bi bolji opis bio "Flok" .



MaTORI "KER"

Baba je mrtva, nego ne znamo jos ko je ubica.....narod zna, Dany zna, samo policija tapka.

Astra ::

Baba je mrtva, nego ne znamo jos ko je ubica.....narod zna, Dany zna, samo policija tapka.

Pfuuuu, 'bem ti babu. Gospođa Marpl bi to očas rešila.

Astra ::

Baba je mrtva, nego ne znamo jos ko je ubica.....narod zna, Dany zna, samo policija tapka.

Nađen je DNK...tako da ne bi trebalo još dugo da traje .
A što se vi sprdačite ....ovo je miran grad .Tako nešto se desi jednom u 20 godina .I to prema tako "nemoćnoj" osobi?
Nije za zezanje ,dragi moji prijatelji .

Nije zeza konkretno baba nego ti......izvini, izvlacis samo mrtve, jebene, sjebane, opsjednut si samo negativom......pa ima li ista lijepoga da primjetis u tom svom gradu ili sire.
Iskreno, vidimo svi da si u losem psihickom stanju, zelimo ti pomoci, pa i tom zajebancijom, al ti ne zelis priznati svoj problem niti nase prijateljske ruke koje ti pokusavaju dati snage da se dignes.
Lijekovi ti ne pomazu, moras sam sebi pomoci, uz nasu podrsku, ali ti ne zelis ni da vidis nas trud a kamoli da se pokrenes i prihvatis nesto......najlakse je reci, meni ne pomaze nista.....meni sve ide naopako, ja ne mogu drugacije......bla bla....ili mislis da nama svima tece samo med sa zlatnih kasika.
Ja vjerujem da mozes samo ako zelis, mi smo tu za tebe, u to nikad nemoj sumnjati, ponekad malo grubi, cinicni......kakvi god, ali ovolike godine zajednistva valjda nesto govore za sebe.
Ne mogu dalje, nek drugi nastave.......idiote, shvati da nam je stalo do tebe.

Astra ::

......idiote, shvati da nam je stalo do tebe.

Shvatio .

Astra ::

Baba je mrtva, nego ne znamo jos ko je ubica.....narod zna, Dany zna, samo policija tapka.

У Апатину је данас ухапшен П.Б. (1995. годиште), који је осумњичен за убиство осамдесеттрогодишње Б.М.

Како радио “Дунав” сазнаје, постоји основана сумња да је овај двадесетосмогодишњи Апатинац у понедељак усмртио своју суграђанку, а потом напустио место злочина.

Према информацијама до којих смо дошли, П.Б. станује недалеко од места где је живела и несрећна старица.

Božemeoprosti niti znam babu, niti osumnjičenog, niti znam šta bih sa tom informacijom?

justicija ::

Božemeoprosti niti znam babu, niti osumnjičenog, niti znam šta bih sa tom informacijom?

Pa ništa "Dobošar "završio sa "slučajem" i "epilogom"
------------


Policija je uhapsila P.B. (28) iz Apatina osumnjičenog za surovo ubistvo starice Bosiljke Miljanović (83) u njenoj porodičnoj u Apatinu, a najnoviji detalji su jezivi.

Kod uhapšenog u kući navodno su nađeni krvava dukserica i farmerke, ali i obuća koje je koristio prilikom zločina. Nož kojim je ubio staricu nađen je takođe na mestu zločina. Na nožu je navodno satanistički znak, pentagram, a prema nezvaničnim saznanjima osumnjičeni na telu ima istetoviran isti takav znak.

Zločin je brzo rešen zahvaljujući brzoj i efikasnoj reakciji, radu i predanosti somborske policije.

Mladić iz Apatina, podsetimo, uhapšen je danas i sumnjiči se da je u ponedeljak ujutro svirepo ubio staricu Bosiljku Miljanović (83) u njenoj porodičnoj kući u Apatinu. Osumnjičeni živi nedaleko od dela grada u kom je živela i nesrećna starica i relativno dobro je poznavao prilike u toj porodici jer je navodno bio školska generacija sa bakinom unukom.

justicija ::

Božemeoprosti niti znam babu, niti osumnjičenog, niti znam šta bih sa tom informacijom?

Ubica je sin mog najboljeg druga .Dete koje se igralo sa mojim svakodnevno (stariji je godinu dana )
Inače je dečko dipl .hemičar ,master sa 10  ,asistent na Hemijskom fakultetu BG .Spremao doktorat.
Sad me zvao njegov otac -doći će popodne kod mene (kao i milion puta pre -svakodnevno smo se družili )
Motiv -nepoznat .
Ja sebi ne mogu doći ? Petar je bio blag kao devojčica ?
Dobiće 40 godina ili doživotnu .
Ja sebi ne mogu doći ???


OVO JE SVIREPI UBICA ŽENE U APATINU: Iživljavao se nad žrtvom, jezivi detalji brutalnog zločina, NOVAC IPAK NIJE MOTIV?!