MIKA ANTIC

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina


Pesnik, boem, rodjen je u martu 1932, telesno prisutan na ovom svetu do 24 juna 1986, ali - i dalje je tu u necijim glavama i knjigama, po sajtovima.
Bio je mnogo toga. Neki ga pamte po tom sto je dao ime cuvenoj beogradskoj kafani Poslednja sansa. Neki vele da je on ustvari pesnik. Neki kazu da je radio u vodovodu i kanalizaciji.
Bilo kako bilo Mika Antic je dopunio mnoga detinjstva. I dorekao mnoge živote. Kad ne znamo za šta drugo mi se uhvatimo za njega i to često prodje.
Jedan moderator je mučki obrisao tekst koji sledi u nastavku.
Svakog jutra po jedna odlicna biografija


Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao.
Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak.
Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari.
Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima.
Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu.
I uvijek se novom snu predavao.
I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest.
Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost.
A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom.
Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše.
I da igra šah.
Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure,
koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom.
Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je:
Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt.
Za života ga nije opominjala da umjerenije živi.
Znala je za njegovu boemiju, rastave.
Nikad ni riječi prigovora.
To je Antić s ponosom isticao.
To bi mu poništilo punoću života.
Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar.
Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici:
Mokrin, Kikinda, Pančevo.
U Pančevo se porodica doselila 1941. godine.
Tu proživjela tamne okupacijske dane.
Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet,
rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova
i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”.
Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze.
U Beogradu i u Novom Sadu,
gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života,
ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio.
Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao.
Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu.
Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla,
uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime,
u intenzitet najjače vrste.
To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita,
Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti.
To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu.
Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje.
To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom,
čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću.
Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama.
Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo.
Jedino u njegovom rodnom Mokrinu,
na dan njegove smrti,
održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.

(Žarko Đurović)

Pevanje u znaku magnovenja

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu.
Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda.
Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu,
a posle za film, slikarstvo, novinarstvo.
Bio je zaljubljenik raznih borilačkih veština – boksa, džudoa…
Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih veština.
Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali,
pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumem.

Antić je imao preveliku energiju za jedan život.
Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane.
U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cena takvog življenja.

Mislim da je živeo magnoveno, od trena i za tren.
Za njega nije bilo prepreka.
Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pesničko nadahnuće.
Prezent i futur kod njega su uvek kucali istim bilom.
Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske.

(Žarko Đurović)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznanstvo s pesnikom

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznet pesničkim zanosom,
banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu
i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pesama ”Ispričano za proleća”,
o kojoj je Davičo, petnaestak dana pre toga, izrekao najlaskavije ocene.
Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi,
ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić.
Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba,
na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja.
Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtevao da i mi zajedno sa
”uljezom” napustimo klupske prostorije.
To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”,
koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac.
Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je,
usled narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu
u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smene sa molbom da, iako priveden,
recituje stihove, prvo Jesenjinove, a posle svoje.
Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi).
Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pesnika,
zaboravljajući na službene obaveze.
Antić je recitovao Jesenjinovu pesmu ”Pismo ženi” da bi se tome
recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pesmom ”Šemsa”.
Recitovao sam i ja pesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.
– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo,
održavao sam bliske odnose sa Antićem.
Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo,
sastajali i tamo gde je radio u ”Dnevniku” kao novinar,
u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

(Žarko Đurović)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan.
Pre svega slobodan od grešne religije sebe,
sve više opranog na ivicama dostojanstva.
Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me.
Stojimo jedan prema drugom.
Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću.
Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati.
Ovo je moja poslednja molitva.

Ti imaš vekovima sebe.
Pa šta još onda hoćeš?
Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja,
ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.
Lutam.
Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin.
Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka,
kako je Majakovski doživeo tu smrt.
Ne kao u pesmi sa posvetom.

Hotela "Angletera" nema.
Prekrstili su ga.
Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu,
nego me vode kod Puškina.
Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna.
Kao čekaonica na stanici.

Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti.
Dosta nas je nas samih.
Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti,
prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Nebo polako otežava od oreola jare.
Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos,
a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove.
Odem ponovo.
Zalutam.
Nestanem.
I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.

Onda polako počinjem da crtam daleke predele.
Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.

Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta?
Možda to nije snaga?
Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi
kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?

Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine.
Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.

Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha.
Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?

Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio.
Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno,
kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.

Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.


Isakijevski sabor, 1976
[You must be registered and logged in to see this image.]

i kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis
....

......

zasivacu te vetrom. posle cu, znam,
pobrkati moju kozu sa tvojom.
ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
to je umivanje tobom.

ljubav je ciscenje nekim.
ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama.
tetoviranje mastom.

.......

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Dođjite, mahnuo sam
siđite da vas poljubim u znak žalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako već mrtva ptica
najveća tuga koju sam ikada okusio
dođite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[

Mesec je tupom, krivom kamom, posekao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo pa sam u tvoje oči zaluto.
I čudno, nespretno, prosuo se, kao lopta vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjiv, od cveća pegav.
Oprosti, uvek moram da odem.Vetrove žute jesen već plače.
Jezera, oči.
Što kvase vode, obale obraza za skitačem?Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.Uvek se biva na ovom svetu, na kraju tuđ
na kraju ružan.
I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen...
Mesec je tupom krivom kamom, poseko jedno žuto veče...

Miroslav Antej vojvođanski RSUM O MIKI

Sve što on srcem dotakne
I sve što se njegovog srca tiče
U poeziju se pretvara

Nije Mika iz Mokrina samo
I nije samo iz Erdevika
On je odasvuda
Svetu izvor
Bujica dobrote
Zaludijani instrument
Na kome večnost izvija
Svetlosne melodije

A šta je Srem
Nego koleno na kome Antić ispisuje
IMA L` SREMA AKO ČUDA NEMA
I šta je čudo
Nego zemlja koja Anteju vojvođanskom
Daje snagu
Kad je dodirne rečju
Kad je mišlju pomiluje

Antić je istinu antičku
I istinu ovovremenu
Povezao stihom

Ima i živih i preživelih
Da čuju njegove poslanice
Biće i ludih i najsremskijih
Da ove poslanice vinom zaliju
Ali samo je jedna zemlja – majka
I samo je jedna zemlja – žena
I samo je jedna zemlja – sudbina
I pesnikova i ratnikova
O toj jedinoj
Miroslav Antić je najumeo da kaže
Najumniju reč

Sve što on dušom dotakne
I sve što njegovu dušu takne
U poeziju se pretvara

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.

Mika Antić

Prva ljubav

Naiđu tako dani.
Zatrpaju ti oči
kao zvezdane kiše.

Oko nosa se neka
šarena nežnost isplete.

I ti staneš,
i ne znaš
da li si, il' nisi više
ono obično dete,
ono bezalzleno dete.

Nekakvo zrno zlata
počne u srcu da žulji.

Stidljivost neka u tebi
tiho se zasmejulji.

Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.

Ne prepoznaješ svoje ruke.
Izgledaju ti kao krila.

Ne prepoznaješ svoje ogledalo:
iz njega te neko čudan posmatra,
neko kome u dahu
mirišu suncokreti
i plamte obrazi,
plamte
kao nestrpljiva vatra.

Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.

Zdravo, poslednja bajko,
kad staneš i ne znaš više
da li se visine ruše
il' s tobom u nebo lete!

Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno!
Sve zabranjeno i zlatno!

Zdravo, čudnovati svete!

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

Nije to nagovaranje,
rođeni moji,
ko neće dalje da veruje,
nek slobodno zažmuri.

Ali pazite dobro:
ako u vama postoji
jedno veliko pitanje
koje nestrpljivo žuri,

pitanje veće od brda
i veće od dva brda,
i jedna treperava duša
što veruje u čuda,

i ako se u vama
neke lepote talasaju
i neke svetlosti rađaju,

onda je sasvim svejedno
da li žmurite ili ne žmurite,
jer čuda se već događaju.

U tebi skazaljka nekog
nevidljivog magneta
pokazuje odjednom
hiljade strane sveta.

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje :mlo srce:

Prva ljubav

Udri me , ubij me, kožu mi deri,
odavno ja sam spreman da mrem.
Opsuj mi oca, mater
i sve po spisku,
samo mi nemoj dirati SREM!

KAD SAM ROĐEN,SVI MI KAŽU
DA SAM BIO JEDNA LEPA BEBA,
LEPA KAO NA REKLAMI OD SAPUNA.
SAMO SU ME ZAMENILI
U PORODILIŠTU
ZA NEKAKVO GADNO DETE
NOSATO I BULJAVO.
A ŠTA MOŽEŠ:TAKAV TI JE ŽIVOT.
ONI MISLE:LAKO ĆEMO S CIGANIMA,
OD TOLIKE SILNE DECE
NIKO NEĆE PRIMETITI
DA JE JEDNO ZAMENJENO.
PA JE TAKO I BILO.
TEK KAD SAM POŠAO U ŠKOLU
VIDEO SAM DA TO NISAM JA,
JER SU MI OČI OVOLIKE
I NOS OVOLIKI,
AL' JE BILO KASNO.
ZNAŠ KAKO JE KAD SI CIGAN:
KO TE PITA JESI L' TI,
IL SI NEKO DRUGI.
A MOŽDA JE BOLJE BAŠ OVAKO.
MOŽDA MI JE MNOGO LEPO TAMO GDE SAM ZAMENJEN.
MOŽDA ŽIVIM U VELIKOJ KUĆI.
MOŽDA IMAM NA  PROZORU ZAVESE.
MOŽDA IMAM ČETIRI DŽEMPERA
I DUBOKE CIPELE.
MOŽDA IMAM DURBIN OKO VRATA,
PA JA UZMEM DURBIN
I GLEDAM KROZ NJEGA CEO DAN
DA JA ŽIVIM KAO NIKO MOJ.
A ŠTA MOŽEŠ:TAKAV TI JE ŽIVOT.
ONAKAV.

Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem




Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.

Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima.

Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.

Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled...

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Bosonoga pesma
[You must be registered and logged in to see this image.]


Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.
Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.
Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.
Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

Miroslav Antic

Svet u ocima

[You must be registered and logged in to see this image.]





...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija.
Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer
svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju
proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i
poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je
vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.


A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas
kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu
stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske
vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u
tvojoj krvi.


Mika Antić












...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija.
Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer
svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju
proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i
poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je
vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.


A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas
kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu
stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske
vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u
tvojoj krvi.


Mika Antić
























...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija.
Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer
svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju
proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i
poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je
vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.


A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas
kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu
stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske
vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u
tvojoj krvi.


Mika Antić
























...pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija.
Kako bi me i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer
svi se mi, najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju
proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i
poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je
vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.


A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas
kraljica, da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu
stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske
vrteške, i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u
tvojoj krvi.


Mika Antić

[You must be registered and logged in to see this image.]

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio...


Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?

Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada, ne nečeg što se
priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.


Miroslav Antić

Ako odeš
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna još gorča pesma

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
— mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.

Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.

I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.

I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.

I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.

Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,

a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.




Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.

Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.



Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,

— navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.

Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
i svojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život!

Pustinja
[You must be registered and logged in to see this image.] Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju
velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i
izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

SAVRŠENSTVO VATRE

Miroslav Antić



Znam da ja nisam u svemu samo čovek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam
gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,
što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?



Ako te uprlja blato i otruje gorčina
oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća.
Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš.
I zato, sve što ti je strano posmatraj

blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

САМОЋА






САМОЋА

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
на ивицама свемира.
Ситне и збуњене
сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
са много сунца,урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никада није имао потребу да се
упозна са неким другим орлом.

Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи и страшнији
и дужи од времена и вечности.


Мирослав Антић

EPILOG MIka Antić (mojoj ljubavi)

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.
To se
u stvari
Jutro po sebi peni i razapinje dugu.
Ja sam priznao jednoj ženi
Da je život nešto prosto u meni,
- a nije baš tako prosto.
Ja sam mislio da ću ići pravo
dok se ne pretvorim u lenjir,
a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanja
srozanog od vriska do šaputanja.
Prošao je oktobar.
Među nogama drveća polako zaudara na vlagu
i krv.
Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.
Sedite malo kraj mene
Vidite: opet sam dobar.
Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza
kao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
- a mi ih sačuvali nismo.
Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo
Gorko od smeha i slatko do plača.
Dozvolite mi da posle svega
dalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,
onako malo nostalgično
kao što pišu senilni penzionisani admirali
preživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,
kazaću,
gospođice,
sve je,
sve je,
sve je gotovo.
Ovde cveće pokojno
prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
sve je,
sve je spokojno
kao da vetar nikad nije šamarao drvored
i po oknu se pleo.

Gospođice,
kazaću,
u ovu jesen,
frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,
to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju glad
sa ono malo mesa i sna.
Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju
i dlanova.
Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa
i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.
Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove
na horizontalama tvog dna
i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju
i stanova,
i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta ponovo se plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,
ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko te plaća?
Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

Ovde kod mene
dani imaju ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše
čudno,
spokojno.
Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.
Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade
i ne želi da zbriše
sa svoga oka nešto uzaludno,
nešto pokojno,
nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:
posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.
Nekad prvi žutokljunac republike,
danas - mogu da podignem zarozane čarape
lično bogorodici
u dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju
kao mali žuti psi
na mokrim,
nabreklim,
crnim sisama gospođe keruše.
Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.
Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju
i onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:
sve je,
sve je
sve je gotovo.
Uplašeno sam pijan
i prazan
i sam.
Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome otkrivam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.
Nikome nemoj reći
ali ja,
koji najmanje znam o sreći,
hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam
i dok umire drveće i vetar po lišću gazi
hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:
i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.
Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku
i postelje u sobama smeškaju se na isti glas.
Svi se portiri na isti način brinu
onako malo rođački kad im laku noć kažemo.
Svi se portiri isto onako brinu,
majke mi,
kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.
Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.
Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim
jedino možda to da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,
ja nisam za tobom bio onako obično,
gimnazijski zanesen.
U meni je sve do tabana minirano.

Inače,
zapamtio sam:
ljubav je najgolubija samo u onim kricima
koji se poklone prvima.
Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi
nasmešim u ovu jesen
pomalo krišom,
kroz suze,
pomalo demodirano,
ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,
ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Pokrivam te celu noć, a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama, toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U sebi sam ponavljao:

» Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.«
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.
Kako mu izgleda dan ? Na šta mu liče noći ? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.
Ko je taj sto je pucao ? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću ?
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, stićićete ovamo. Mi se moramo sresti.
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode ?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njusku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sada prvi put.
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da mi kaze: » Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i salitru.«
I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom.«
Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: » Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. »
Hteo sam da mu kažem: » Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menazerija. »
I hteo sam da kažem: » Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost. Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude : vi. »
Hteo je, valjda, da kaže: » Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. »
I hteo je da kaže: » Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist. »
Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nešto čime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde žmureci. Umrite mimo mene. »
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce živeti zato sto je Bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ?
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zavestanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vučje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene.Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju do pola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će. Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Miroslav Antic

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Senka

Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zališ ako sveneš.

Hocu da držis moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadješ hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli.

Mika Antić je bio povetarac vojvodjnske ravnice!Jednom smo se sreli,u bolnici.Bila sam klinka koja je obožavala njegove pesme,pogotovo, "Plavi čuperak"...poklonio mi je osmeh,potpis i par rečenica smo izmenili. I sad se toga sećam sa ushićenjem.

"Tvoj osmeh još slutim i tvoj topli dlan. Dok čekam, dok ćutim i tonem u san..."
M.M.A.

Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužna.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Mika Antic

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Mi smo se suvise sretali..."

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.


"Nije to nikakva bajka..."

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.


"Zaboravi da negde na svetu postoje..."

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ....

"Ako vam mnogo puta kazem da vas volim..."

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
dozivljaj vase vrste sveta



Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

MIT O PTICI

...VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine...

Protestna pesma

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati. I

sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

JA NE UPOZNAJEM SVET ,VEC GA SAMO PREPOZNAJEM

    Ponekad
mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se
dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo
me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
 Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
 Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
     Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima.

 Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,...
 Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
   Znam
jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se
kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
 Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
 Pravim
se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi
je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
   Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled...

 Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
 Jer
mnogo puta sam bio gde nisam još koračao. I mnogo puta sam živeo u onom
što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.
Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam.
Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
     Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?...
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem...

Mreza

Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda koje se zove:
nas dvoje.

u tami prastare proslosti, bas kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave
barice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to
sto se zove beskrajno.
veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti
prvi put u ovoj vecnosti.

neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moc nad dusom vecernjih voda. otkrio
sam to slucajno.
nista ne cinim silom. nista ne cinim namerno.
ni nauceno napamet. niti umem da
predvidjam.
jer ja buducnost ne slutim. to ona mene
naslucuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
meksa od zelatina.
i ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nesto cudno: lice jedne
devojcice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplasen, kad je ta slika pocela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zastao u brda.
nista se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.

ubrzo sam razumeo da nema smisla bezati.
ne prati ona mene, vec ja idem za njom.
nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
vec je cekala tamo.

danima sam se mucio da je noktima oljustim
sa povrsine talasa. i nije mi uspevalo.
onda sam pokusavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrcem. i skoro sam
se udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleo
sam mreze od trave, vrse od grabovih mladica i zabacivao udice.
gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vracalo
i tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izguzvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti
poslednji put u vecnosti....

Miroslav Antic