MIKA ANTIC

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina


Pesnik, boem, rodjen je u martu 1932, telesno prisutan na ovom svetu do 24 juna 1986, ali - i dalje je tu u necijim glavama i knjigama, po sajtovima.
Bio je mnogo toga. Neki ga pamte po tom sto je dao ime cuvenoj beogradskoj kafani Poslednja sansa. Neki vele da je on ustvari pesnik. Neki kazu da je radio u vodovodu i kanalizaciji.
Bilo kako bilo Mika Antic je dopunio mnoga detinjstva. I dorekao mnoge živote. Kad ne znamo za šta drugo mi se uhvatimo za njega i to često prodje.
Jedan moderator je mučki obrisao tekst koji sledi u nastavku.
Svakog jutra po jedna odlicna biografija


Rođen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.
Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” u jednoj od ovih knjiga.
I u svim ostalim svojim pesmama.
Mika Antić

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas yovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.
Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskij vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voz zađe za okuku , a on kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.
Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjij klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad kod neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druže sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.
Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadali su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.
Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz meke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohano što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana mi je rekao svoju tajnu: loš je đak zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete:to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje.
Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. "Čohano jede sveće", govorili su, "Palite zato jednu na drugu da produži svetlost".
Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.
Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju "Princ Eugen". Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub.

"Cega se to vas dvojica igrate?"
"Ničega", rekao sam. "On se boji, a ja mu čuvam strah"
" A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?"
"Brat", rekao sam.
I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.
"A koga se to bojiš?" upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju.
"Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče", kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.
Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.
"A ti se ne bojiš?"
" Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati", rekao sam.
"A gde je tvoj stariji brat?"
"Nemam ga , gospodine vojniče", kazao sam. "Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem."
Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.
Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.
Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. "Iz poštovanja", kaže mi basista Steva iz Silbaša. "Žao nam kad plačete". Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas".
I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i :ljudi. I uvek se piše velikim slovom.
A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.
Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šeŠir.
Uvek ga je toliko mnogo želeo.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima.....


neko na vratima zvoni
traze me
sta vredi i da otvaram, kad nisam tu
ko zna gde sam ja...

Ko zna gde smo mi

I pocela je, dakle, jesen.
U sred avgusta.
A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu,
presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare
na obale severnih mora.
Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen,
to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima...
sad opet mozemo da pocnemo san o moru.
Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci.
Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan,
muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide:
ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove.
Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima.
Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji.
Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.
Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.
A mi, opet, obrnuto.
Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:
- Badava vi to meni. Nisam ja tu.
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane
i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem.
Iznervira me neko.
Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao.
Ja – nista.
Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh.
Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?
Ja sam godinu dana odsutan.
Od jednog mora do drugog.
Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama.
Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin.
Nerviram se kad Hajduk izgubi.
Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet,
vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima;
Dubrovnik, Split;
u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom
ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama,
pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova,
Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske,
cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.
A pripreme.
Da vam ne govorim o pripremama.
Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac.
Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod.
U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima,
tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovanje
u Pestu, u Bec, u Beckerek.
Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije
bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu.
Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici,
kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa,
pa smo posle sedeli i cekali voz.
I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi.
i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava.
U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene
bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom,
iz neke metalne case.
Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle,
kad se vratimo kuci.
Mljackao sam u Mokrinu.
Tako je meni sa morem.
Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more.
I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo.
Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane,
odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova,
i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji,
pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu,
pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam,
da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad
ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom,
radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...
Trcim na telefon.
Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio...
Bez veze. Novine izlaze i bez mene.
Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam.
Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene.
Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave.
A ja sam sa njima.
Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim,
setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu,
vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...
Stvarno, sta cu ja na moru?
Onda pocne nervoza.
Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je.
Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmuriti i – izdrazati.
I ja, umesto da se odmaram,
ja izdrzavam na svoj nacin.
Ali izdrzavam na svoj nacin.
Hoce, recimo, da me nanarvira kelner
koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci,
a mene i ne primecuje satima.
-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati.
Ja nisam ovde.
Ja sam daleko.
Ja sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros.
Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu,
o ugostiteljskoj etici.
Ja nista.
Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh,
pridjem i ja kroz njega.
Jer i on nije ovde.
I on je negde na drugoj strani sveta,
neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama,
ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica.
Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika,
u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.
Ko zna cija su nasa tela.
Duse su nase – to znamo.
Valjda smo zato i neulovljivi.
Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.

Sam sam opet kod kuce, a nisam tu.
Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu.
Ukus kindskog sladoleda.
I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna,
pocetkom jula, pocetkom avgusta...
A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica,
a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni.
Traze me.
Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
Ko zna gde sam ja.
[You must be registered and logged in to see this image.]

ne uzvisuj se prenisko
skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine
stvarnost je kao odeca
nije vazno sto nosis, nego kako ti stoji
prekini sa oblacenjem,
moda je sezonska umetnost
i budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras,
sanjaru nad sanjarima
govor je umetnost budnih
[You must be registered and logged in to see this image.]
kada bi prostori ovako umeli da vole - kao ja,
vec bi postali beskonacnost

kad bi vreme ovako umelo da voli - kao ja
vec bi se pretvorilo u vecnost

kad bi zemlja ovako umela da voli - kao ja,
vec bi odavno bila zvezda

(tako zamisljam nebo)
m.antic

nosac

I
oduvek sam se divila onima
koji umeju da nacrtaju dugacko,
siroko i visoko
oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere
oduvek sam se cudio onima
koji razumeju znake u kalendarima,
datume, mesece, stoleca,
ili stanu pred sat i procitaju vecnost
to mora biti suluda i neobicna hrabrost
usuditi se komadati i usitnjavati vreme
kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom
sklapam oci i osecam:
sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada,
jos uvek nisam ja
to je tek priprema za mene
koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada

II
mene je neko od malena zatvorio u prolazno
i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog
dresiran da mislis zajedno
zato i ne volim zakletve
i zajedno da pevas
zato i ne volim horove
i zajednički da tugujes
zato i ne volim sahrane
jedino si sam kad ostaris
bas zbog te samoce u starosti,
koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,
hvatao me je strah
i vecito sam sumnjao u to što su me učili
ucitelj obicno kaze:
"ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom"
te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,
dogodilo se nesto sto
mi je dalo znak da odem sam sa sobom
prohodao sam na rukama

III
rodjen sam u ravnici
to je zemlja bez odjeka
tu nista ne vraca dozive
popiju ih daljine
jata lete u mestu, i mogu se uzabrati
sve se priginje zemlji
sve je nadohvat ruke
tu se prostori mere svitanjima i sumracima,
a vreme duzinama senki
mlecni put je do kolena, kao prosuta slama
ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju
samo se uputis ravno,
pa vrezama od zlata i posle desetak koraka
vec hodas po nebesima
zar sve to ne lici na slobodu?

IV
objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega
sto izgleda isto reci su iskracale
iznosene
i krpljene
mereno od pre vremena i mnogo posle vremena
ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja
razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osecao sam nejasno
da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva
i hodao sam na rukama
i nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama
po drumovima svetlosti i bespucima vasione
eto, to je moj zivot i moja biografija
to sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle
[You must be registered and logged in to see this image.]

XXI

odjednom mi se ucinilo da me iz mlecnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno

da, neko me je gledao
nesto je necim motrilo to sto cinim
odjednom, nisam znao sta sam:
cim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo

jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene bezi prema - ovamo?
[You must be registered and logged in to see this image.]

"cega se to vas dvojica igrate?"
"nicega", rekao sam.
"on se boji, a ja mu cuvam strah"

________________-
lete trotoarima papirici jeseni
kao pregrst rumenih makova

tako bih zeleo da ove noci svi usne
jedan topao san,
svi ovi sto se mrste
i odvlace iz trece smene
umor i duse u trecerazredne sobe
svojih već zardjalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomocna hronika,

gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kaslju u ogledalo dok se umivaju,
i ricu dok pljuju u vedro
ispod umivaonika

zato i hocu da podelimo bez ikog
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno

zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica
izmedju lutanja
i lutanja?

presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno
[You must be registered and logged in to see this image.]

Svako ima neku tajnu:
šu - šu - šu...
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko šapne samo tebi...
kao drugu - šu - šu - šu...

Obično su tajne glavne
izmišljene i ljubavne.

Al' i druge kad se zbroje,
naše, vaše, moje, tvoje,
leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače,
jer - inače
zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu
vrlo važnu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu - šu - šu...
Sutra rano... šu - šu - šu...
Baš onamo... šu - šu - šu...

Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži.
Šu - šu - šu...

Pronaći ćeš vrlo lako
i videćeš da je tako.
[You must be registered and logged in to see this image.]

"u celom svetu kad pisu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina
jedino u zakavkazju pocinju bajku:
bilo jednom, a mozda i nije bilo
ti veruj ako hoces, a mozda i ne moras
kad je rec o meni - stvar treba zavrsiti zakavkaski
bio jednom, a mozda i nije bio..."
[You must be registered and logged in to see this image.]

kmezava pesma

u ovoj ulici i prolece je osedelo
i sve je nekako i namrsteno i starije.
sad vidim da je, u stvari, jedino vredelo
detinjstvo bezbrizno i sarene lagarije

al' odavno smo pojeli secerleme
pobegle senke...jurnjave...kikot pticiji...
zvonici matori kaslju pozutelo vreme
niz drvorede sto vise nisu niciji.

mnogo je blesavo sto smo ovako umorni,
sto dane odrasle i krpimo i paramo
i ne umemo ko nekad od srca, bezazleno
budni da sanjamo i sebe najlepse varamo.

decaci, molim vas, lazhite kol'ko god umete,
jer jednom kad se starost u dusu zarije
bice vam jasno da od svega razumete
samo te davne skupocene lagarije
[You must be registered and logged in to see this image.]

MOSTOVI

U meni veceras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muci se urlice, razmice klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ta ista reka,
cudno je meka.
I cas je srebrna, i cas je plava,
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
pod istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge
uvek drukcije istovetne.

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda.
[You must be registered and logged in to see this image.]

autobiografija

u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo

mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem
[You must be registered and logged in to see this image.]

govor

smatram velikom slaboscu i stvarno bih
bio potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka:
recima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim

postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna

"najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena"
kaze jedan prastari zapis sa tibeta

postoji govor koji ce neko otkriti sutra,
a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije
ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima

jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva

postoje kulture gestova, disanja ili vida
postoji vreme vremena i prostiranje prostora
postoji lepota lepote
ostoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci
postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj

sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim
ve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja


tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda
takvo je moje cutanje s tobom ove noci
opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti

to je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili

pisem umesto tebe snezani i alisi
saljem telegrame pinokiju i malom princu
javljam se bar jednom dnevno telefonom
galebu dzonatanu livingstonu i pepeljugi

ali ni reci odgovora
znaci da misle na nas

ko zna glasove misli,
retko kada se oglasi glasom govora

ljudi se postuju recima, a vole cutanjem
[You must be registered and logged in to see this image.]

krug
ne razumem se ja u ovo kamenje
sto miruje - i to mu je sva krivica

mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima

inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?

mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?

mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?

ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?
[You must be registered and logged in to see this image.]

romansa

na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku

i sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku

u nebo sam se sunovratio
sa svima sam se vlazno ljubio

i kome treba, neznost vratio
i kome treba, bol izgubio

sta sam to imao od zivota?
neciju kosu... neciju ruku...

i jedno srce ustreptalo
i dva-tri osmeha tiha i prosta

sve je to ponekad tako malo
sve je to, videces, sasvim dosta...
[You must be registered and logged in to see this image.]

aorist

ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo

uplaseno sam pijan
i prazan
i sam

ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena

nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam

i dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena
[You must be registered and logged in to see this image.]

.......

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota,
mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati
u nasim drugim zivotima.

i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja

.......


zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji
....



Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
M. Antić

[You must be registered and logged in to see this image.]

carobna pesma

1.
cesto te tako vidim

istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli
ali divno te vidim

na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja

u ruci ona lampa
u koju, posle aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena

i cujem sapuces: sezame
i svet se pred tobom rasklapa
[You must be registered and logged in to see this image.]

2.
dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju

duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova

letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva

tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu
[You must be registered and logged in to see this image.]

3.

nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar

glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje
[You must be registered and logged in to see this image.]

4.

sine moj, i ja letim

kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim

mozda to znaci uci
u unutrasnjost tisine

mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo
[You must be registered and logged in to see this image.]

5.

ja sam svoja najcudnija,
najlepsa putovanja,
prevalio kroz pustos
ove vetrovite glave

i tu su stali beskraji
o kojima, i ne slutis

biti putnik kroz mudrost,
to znaci: baviti se
vratolomijom bezumlja

ne srljajuci, vec - drhtavo,
dostojanstvenom neznoscu
jedne predivne lude
[You must be registered and logged in to see this image.]

6.

zato bezim od kuce

nadjes me kako sedim
u restoranu kraj reke
i mucim se da oljustim
sa chela i sa misli
zemljinu tezu chamotinje,
jednolikost zivota
i otupelost zanosa

u bestezinskom stanju
vina i tihe muzike,
odlepim se i lebdim

lebdim nad samim sobom
tako zamisljam nebo
[You must be registered and logged in to see this image.]

7.

onda pridjes i kazes mi :
tata, idemo kuci

ostavljam na stolu osmeh
i prepunu pepeljaru
malih dogorelih krila

otvaram vrata i ulazim
ne u svet, vec u sebe

i ne prolazim dalje,
nego u sebi ostajem
[You must be registered and logged in to see this image.]

i dok hodamo tako,
hteo bih da te zamolim:
preleti beskonacnost,
prestigni vreme i mastu,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

dodirni rukama grive
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa eksplozijom pulsara,

al nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji

pocetak pocetka je svuda
kraj kraja je u nama

[You must be registered and logged in to see this image.]

IN MEMORIAM

postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antic

zdere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela

sa mojom zenom leze u krevet
na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu

i taj antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, Boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni?

a sta se, izvinite za izraz,
bas njega tice
kako je meni i dokle mi je?

o meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima kljuc od mog ateljea

ljudi, taj me tera da citam knjige
petlja sa mojim plavusama
dere se u mojoj kuci
ogovara me
svasta
laze

deca mi lice na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tusira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
cini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled

bio sam mornar
bezao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se cebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronadje, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci
i rasplace me

mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, vise ga voli vise mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik

on je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmim oci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio

kad sam ja, na primer, skocio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke
kad me je doktor savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom

gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mesao se u moje snove
jedan licemer

jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada necu trpeti

i koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo
[You must be registered and logged in to see this image.]

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
[You must be registered and logged in to see this image.]

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

MIKA
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad smo bili veliki

Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca,
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom,
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.
[You must be registered and logged in to see this image.]

zmurke

1.
postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom misli
nekakva
groznica uobrazilje.
carolija.
trag koji se vec dogodio unapred.

secam se svoje prve skolske torbe.
nisam zurio da je otvorim.
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobinih stvari.

i danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra.
uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja.

2.
jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci.
i sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.

mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladistima tajni i korenju energije.
samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
a unutra, u nama, kipe orijaska sunca.
sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot
sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca.

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog zivota, mi u tom srcu
nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek
postojati u nasim drugim zivotima.
i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli.
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.

3.
kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi.
ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima.
samo zatvori oci.
bar ti znas da se igras zmurke.

uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati.

zazelis li se mora ili severnih snegova,
zazelis li se planina, jezera ili pustinja,
samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

MOSTOVI

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

[You must be registered and logged in to see this image.]

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
[You must be registered and logged in to see this image.]

ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.

i na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.

zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.

i ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedan izgubljeni randevu

Ne znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.
Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,
video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,
i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noći
mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo...
Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,
jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,
a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice
za bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.
A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.
U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.
Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.
Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.
Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.
A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima.
Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,
i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,
tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,
u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,
gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,
ali to je najmanje što se o tome može reći.
Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih.
Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.
I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.
Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.
Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.
Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza... stvarno ne umem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

More hleba i nevolje

Lepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.
Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima...
Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru...
Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,
rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,
što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobova
obraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,
stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra...
Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i - pobegnem.

Kafana - ne više od pet stolova.
Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,
a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:
poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.
Veruju: možda ću im nešto pomoći.
Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,
a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.
I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,
obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:
da mi učiniš to i to, da mi središ to i to... ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim...
tek - kažem ja njima:
- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.
I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali - kasno.
- A znaš li ti sine - pita me jedan sedamdesetogodišnjak - šta su to staračka domaćinstva?
- Znam - kažem. - Samohrana.
- Đavola znaš - smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.
- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.
Mladi beže u škole, na zanate...
Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima...
A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.
Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,
i milicija i poreznici, i reforma i otkup...
Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:
"Vojvodina mora dati za pasivne krajeve".
I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,
spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,
crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.
- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, - žali se starac - izmolim nekako,
ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.
Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.
Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.
Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?
A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.
Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?
- Prema jednoj anketi - kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,
ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada
- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.
Pa neka nosi zemlju ko hoće.
Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,
duvana, soli i tamjana...
U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.
Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,
očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.
Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,
pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,
samo me nemojte opominjati da sam čovek...

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?
Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,
i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!
A oni me gledaju sažaljivo:
- Takvog ministra u ovoj zemlji nema...
- Zatvori televizor! - grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.
- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.
Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.
Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,
a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.
Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,
pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! - viču mi komšije sa raznih balkona.
- Opet! - vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.
Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kroj

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.
[You must be registered and logged in to see this image.]

"Rodjen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu,
gde sam isao i u osnovnu skolu.
U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pancevu, a studirao u Beogradu.
Zivim u Novom Sadu. To je cista moja biografija.
U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih zeleo, jos nemam,
i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio,
dramskih tekstova, reportaza u novinama...
Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila,
ako nikome drugom, bar djacima u skoli, jer oni, nazalost, moraju da uce i zivot pisca.
Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta.
Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, kubikas na pristanistu, mornar,
pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima,
obradjivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu,
cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja.
Dve "Nevenove". Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu.
Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario.
Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije.
Nosilac sam ordena zasluga za narod.
Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica.
Recimo: uredjivao list "Ritam" ili uredjivao Zmajev "Neven"...

Najvise bih voleo da sami izmislite moju biografiju.
Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima.
Ostalo, sto nije za najavu pisca, nego za saputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

"24. juna 1986. garavi sokak Miroslava Antica zanemeo je,
a pesnicka ulica u novosadskom Avijaticarskom naselju
u svoje temelje ugradjuje jos jedan spomenik i legendu.
Miroslava Antica."
[You must be registered and logged in to see this image.]

molitva

poslusaj me, Boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car
ni ciganin.

pretvori me u jedno veliko drvo.
sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

nacve od mene da naprave.

sto godina u meni testo da mese.
od leba sav da se raspadnem.
[You must be registered and logged in to see this image.]

8.
Kažu: još ništa ne shvataš
sa tvojih trinaest godina.
Oslonjen o zid kiše,
sisam koštice vazduha
i smeškam se u sebi.
Znam mnoge roditelje,
potpuno lišene one
izuzetne ozbiljnosti
kojom se svome sinu
može postati sin.
Ne boj se. Ja te poštujem.
Evo ti ruka i vodi me,
pažljivo, da se ne uplaše
pegave oči lišća
u baricama oktobra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

10.
Posle zvezdanih letova
valja imati mesto
gde možeš da se spustiš.
Jer ljudska srca su niska,
zasađena kao jagode.
U redu, idemo kući,
gde su svici komete
našeg malenog kosmosa,
gde smo načinili sebi
milimetarske beskraje,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima, nepažnjom,
jedan od drugoga, zauvek,
otkinemo i skliznemo
svako u svome pravcu.
Ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura.
Ti daleko od mene
kao sazvežđe Vlašića.

11.
Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.
Al nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.
Četiri ulice tamo,
i tri ulice ovamo,
i jedva primetan osmeh,
i čiste, iskrene oči,
to je prostranstvo bezdana
koje bih hteo da premostim
od moje zvezde do tvoje.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao.
Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak.
Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari.
Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima.
Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu.
I uvijek se novom snu predavao.
I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest.
Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost.
A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom.
Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše.
I da igra šah.
Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure,
koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom.
Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je:
Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt.
Za života ga nije opominjala da umjerenije živi.
Znala je za njegovu boemiju, rastave.
Nikad ni riječi prigovora.
To je Antić s ponosom isticao.
To bi mu poništilo punoću života.
Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar.
Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici:
Mokrin, Kikinda, Pančevo.
U Pančevo se porodica doselila 1941. godine.
Tu proživjela tamne okupacijske dane.
Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet,
rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova
i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”.
Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze.
U Beogradu i u Novom Sadu,
gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života,
ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio.
Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao.
Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu.
Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla,
uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime,
u intenzitet najjače vrste.
To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita,
Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti.
To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu.
Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje.
To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom,
čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću.
Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama.
Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo.
Jedino u njegovom rodnom Mokrinu,
na dan njegove smrti,
održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.

(Žarko Đurović)

Pevanje u znaku magnovenja

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu.
Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda.
Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu,
a posle za film, slikarstvo, novinarstvo.
Bio je zaljubljenik raznih borilačkih veština – boksa, džudoa…
Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih veština.
Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali,
pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumem.

Antić je imao preveliku energiju za jedan život.
Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane.
U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cena takvog življenja.

Mislim da je živeo magnoveno, od trena i za tren.
Za njega nije bilo prepreka.
Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pesničko nadahnuće.
Prezent i futur kod njega su uvek kucali istim bilom.
Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske.

(Žarko Đurović)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznanstvo s pesnikom

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznet pesničkim zanosom,
banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu
i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pesama ”Ispričano za proleća”,
o kojoj je Davičo, petnaestak dana pre toga, izrekao najlaskavije ocene.
Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi,
ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić.
Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba,
na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja.
Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtevao da i mi zajedno sa
”uljezom” napustimo klupske prostorije.
To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”,
koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac.
Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je,
usled narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu
u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smene sa molbom da, iako priveden,
recituje stihove, prvo Jesenjinove, a posle svoje.
Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi).
Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pesnika,
zaboravljajući na službene obaveze.
Antić je recitovao Jesenjinovu pesmu ”Pismo ženi” da bi se tome
recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pesmom ”Šemsa”.
Recitovao sam i ja pesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.
– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo,
održavao sam bliske odnose sa Antićem.
Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo,
sastajali i tamo gde je radio u ”Dnevniku” kao novinar,
u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

(Žarko Đurović)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan.
Pre svega slobodan od grešne religije sebe,
sve više opranog na ivicama dostojanstva.
Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me.
Stojimo jedan prema drugom.
Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću.
Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati.
Ovo je moja poslednja molitva.

Ti imaš vekovima sebe.
Pa šta još onda hoćeš?
Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja,
ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.
Lutam.
Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin.
Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka,
kako je Majakovski doživeo tu smrt.
Ne kao u pesmi sa posvetom.

Hotela "Angletera" nema.
Prekrstili su ga.
Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu,
nego me vode kod Puškina.
Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna.
Kao čekaonica na stanici.

Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti.
Dosta nas je nas samih.
Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti,
prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Nebo polako otežava od oreola jare.
Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos,
a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove.
Odem ponovo.
Zalutam.
Nestanem.
I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.

Onda polako počinjem da crtam daleke predele.
Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i opet živ.

Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta?
Možda to nije snaga?
Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi
kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?

Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine.
Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u nastajanje.

Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha.
Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?

Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio.
Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno,
kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.

Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.


Isakijevski sabor, 1976
[You must be registered and logged in to see this image.]

i kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis
....

......

zasivacu te vetrom. posle cu, znam,
pobrkati moju kozu sa tvojom.
ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
to je umivanje tobom.

ljubav je ciscenje nekim.
ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama.
tetoviranje mastom.

.......

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rdjav i zao,
mada poneko place
i samuje
i brine.

Mozda je suton s krova
sasvim slucajno pao.

Mozda bi i noc da svane,
mozda bi i noc da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuca postoje zato
da covek lakse dise.

I sklapam oci.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
sto se nad krosnjama njise.

A sigurno je vazno
i od svega najprece:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoris gorko,
i trne u tebi vece,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I vazno je ovo,
vaznije od najpreceg:

kad se toliko lepote
u sebi cuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadic tog neceg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako ce vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ruznoce,
i placa,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budes
komadic sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

licice jutro na tebe
vise nego na druge.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Dođjite, mahnuo sam
siđite da vas poljubim u znak žalosti
ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako već mrtva ptica
najveća tuga koju sam ikada okusio
dođite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica reče: vaša je najbolja tehnika
u isto vreme vaša najgora tehnika
onda kad ste me stvarali, već ste me jednom poljubili i ostala je živa rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život.

Razgovarajmo na rastojanju
ja sam vaš san, zar ne?
Moram da budem oprezna:
san nema pravo da se uspava....

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[