ZIVOT PISAN SRCEM

U vremenu u kojem moje biće
sanja, trenutak je smjelo bistar i dolazi s tobom kao biser u noći
oblikom zavodljivog parfema. Od poslijepodneva odlučno priprema tvoje
ruke za nedoumice, što ih udaljenost nabacuje, ne sasvim slučajno,
našoj molitvi.

Ovo je godina dodira i zbog toga se sve manje
budimo sami, nismo više uspavani i skriveni drhtaji u njedrima tihih
vjetrova. Kameni likovi naših susreta polako nestaju u obrisima
sjećanja i možemo dokučiti maštom nekadašnje mirise dalekih zagrljaja.

Po
stepenicama kojima stižeš stojim budan na svim odmorištima, ostavljam
misli o beznačajnim stvarima i razmišljam u čekanju. Nisu mi važna
nasljeđa djedovine, niti balava usta djetinjstva, čeznem za zvucima što
dopiru sa snažnim svjetlom bijelih vrhova.

Širok kao boja
jorgovana odbacujem sve svoje izvučene primjedbe i napeto pratim tvoje
približavanje snu kratkim prijelazom uzdaha. Naučen da ležim mirno i
brinem se prvi put štitim mjesto samoće, ne ponavljam se govorom riječi
i šuteći grizem dah crvene jabuke.

Pripijena uz mene, tečeš
sporo i uspavano, primjećujem obraćaš pažnju, a nasred postelje
uglavnom treperiš u pupoljcima zvjezdanog neba. Gole ruke potapaš i
buci padajućeg mraka prilaziš oprezno i tiho, ponekad se zaustaviš i s
cvrkutom ptica pokupiš miris šumskih jagoda.

Od prvih ljubavi
izabrala si zanos zaborava i dijeliš plavim trbuhom svaki korak na
pijesku, hladovinom prezrelih šetnji oslikavaš stope. Zastaješ i
pomišljaš kako je lijepo vrtlogom tek otkrivenog izvora zaroniti,
utažiti žeđ i zasladiti usne u toj vodi nepoznatog i prozirnog okusa.

Kako
da se osnažim kad dođeš i kada po meni raspeš dubinu školjki, uspneš
komadom svog srca i rascvjetaš pjesmu cijelom mojom dušom? Razvući ću
se širokim pogledom i blagosloviti svakom kapi tvojih grudi. Kako da to
podijelim i svako tvoje javljanje odnesem na obronke sna?

Stižeš
i ja se podmećem kišnom zemljom ispod tvoga mekanog hoda, započinjem
navikom ravnice i pružam nebu prostor užarenih zjenica. Želim te među
koljenima kušati i skinuti veo strepnji u hrpi mraka i napokon nestati,
kad jednom zauvijek prođem kroz te vrele kapije.



Zal Kopp - Vrele kapije

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u
nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve
tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove
položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje
duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i
razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici
praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih
osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih
tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.

Nježno
ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u
zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima,
trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja
stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom
očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti
zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim
ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj,
hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i
uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.

Mirišiš, Bože, kako si samo
zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta
nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i
dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela.
Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam
gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti
onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom
potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih
prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris
istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.

Osjećam
kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ
krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj
slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim
bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog
toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me
polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje,
što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš
moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput
leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem
i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Zal Kopp - Govorim poljupcem

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj
procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja,
u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako
beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god
se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju
mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka.
U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako
smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se
cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije
potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne
bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od
njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek
spajati.

A.P.Kezele - Izmedju mene i tebe

Na putovanju

"Nikad nisam voleo preteranu
osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazila
tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova
igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim
prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari,
morao sam neprestano da misdim na taj svoj prezir, i mučio sam se i
dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva
zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo
isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i
izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najvećeg blaga i najsmelijeg
svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam
ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez snova,
mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena,
stvarnih ni avetinjskih! Tama i uzaludan napor da zaspim zamoriše i
zaludeše moju svest do te mere da sam počeo da gubim predstave o
dimenzijama sopstvenog tela. Moja rođena podlanica, na kojoj je počivao
moj levi obraz, dolazila mi je kao vrela pustinja bez granica, bez
travke i vode. U zamorenoj svesti činilo mi se da od nezapamćenih
vremena ležim ovako i da je misao na vlas plave ženske kose samo jedan
od bezbrojnih snova koje snivam, ležeći budan. Ta misao mi dade snage
da se otrgnem i da upalim edektriku.

Kako je malen i zbrkan svet
opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je
mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna
zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije.
Najposle, sve se stvarno zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata,
veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.

Ustadoh. Nesigurnim
korakom deteta koje zna imena predmeta oko sebe, ali ne i sve njihove
osobine, prođoh kroz tu stvarnost nižeg reda. U dnu sobe zapalih još
jednu, zidnu, lampu. U niši je ležao prtljag, nepomičan i obasjan.
Pogled mi je pao na dve niklovane brave najvećeg kofera, prelećući s
jedne na drugu. Ni traga od neke ženske kose. Zapalio sam i stolnu
lampu i seo na stolicu na kojoj sam sedeo pre spavanja, kad sam ugledao
vlas kose kako podrhtava. Sa toga mesta video se na levoj bravi savijen
i tanak refleks svetlosti i ličio je na vlas plave kose. I to je bilo
sve."

Ivo Andrić - Jelena,žena koje nema

Ponekad me razveseli premetanje sitnica prošlosti ...u
njima uvek pronadjem Tebe [You must be registered and logged in to see this image.]
Pada neka kiša u meni,i tužna sam...kad god sam tužna
okrenem se uspomenama....prošlosti.....ne ljudima.....
oni ne bi razumeli...emociju koju budi kutija uspomena.
U njoj su moja bogatstva.....kamenčići s naše plaže,
školjke u kojima je more odavno utihnulo,poništene ulaznice
s nekih davnih ljetnih igara.....maramica u koju sam isplakala
more,na rastanku...detelina s četiri lista za koju si mi rekao da
će mi doneti sreću....jesam li ti rekla da to nije istina ?!
"Neka ti ljubav bude zvezda vodilja na svim životnim putovanjima ..uvijek tvoj P"
Ljubav me vodi celog života,ali sva moja putovanja su potraga za nama....
Prebiram tragove prošlosti,oni izazivaju osećanja koja ulaze u moju sadašnjost,
ja znam da će me pratiti i u budućnosti.....živa su i bezvremena,kao i ova tuga
koja se pretvara u nežnost kad god dodirnem poklopac....predjem rukom po
delovima naših života,dotaknem uspomene ....deliće večnosti....i pustim kišu
da pada....pada....dobuje u ritmu srca.....još te volim
[You must be registered and logged in to see this image.]

4. 10. 2010 - Ja

Dve zvezde. Ona i on.
Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne znajuci jedna za drugu.Sijale su svaka svojim sjajem vere, ljubavi, nade, dobrote i prastanja. Svaka svojim sjajem u mnostvu ostalih, stvarale su nebeski hram mira i svetlosti.
Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.
Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez sjaja svetla drugih ostajala je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jedan jedini slabasni zrak svetlosti. Ispustila ga je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrvice snage, misleci na kraj.
Ali, gotovo neverujuci ugledala je jedan ispruzeni zrak koji je dodirnula, potom jos jedan, dva..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.
Kako se jos vise, jace zahvaliti?
- Gledaj i slusaj – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da neka gubi sjaj ispruzi prema njoj zrak topline i svetlosti. Ne cekaj!
- Kako je prepoznati , kako znati?
- Zna ces! Osetices!
Sada nosis u sebi moj zrak.

Krupljanka ::

Moja poruka ljudima...

Vama se obracam,dragi
moji ljudi.Svete moj sto oko mene se pokreces, okreces,places,smejes
se,tugujes,psujes,milujes i mazis,raspomamljeno udaras u kontejner
nogama,grohotnim pijanim smehom razbijas tisinu noci.........Vama,
ljudi iz moje ulice,komsije moje prve,i vama sto smrknuti prolazite i
ne nazvavsi dobar dan,jutro ili vece......Sto pogleda od zemlje ne
dizete.....sto stalno nesto sebi u bradu gundjate.....i Vama sto tuzno
gledate u svetlost dana kao na agoniju teskog zivota a ne veselja i
radosti toplih srca oko Vas.....i vama dragi ljudi sto svaku nadu
izgubiste u bolje sutra i suncana jutra,sto noci docekujete s hiljdu
pitanja...hocemo li docekati sutra.........i Vama sto na svet gledate
kao na licno vlasnistvo svoje i pokusavate da diktirate zivot i sebi i
drugima........iVama sto sto ko bez duse grabite sunce od dana...mesec
od noci....ne bi li se osetili zivima....i vama koji nosite ljubavi i
blagosti ugrudima...nejaki poneti toliko svima Vama ,dragi moji
ljudi,zelim poslati poruku jednu.....Volite,ljubite,nikada nadu u bolje
sutra ne gubite,u sebi ,sopstveni mir pronadjite,iz ruznih i tegobnih
misli izadjite,u odecu osmeha vi se obucite...toplim pogledom i neznim
rukama staricu preko ulice prevedite....sebe ,sebi nekada poklonite.U
tisini noci ...za sve se pomolite ...i oprost potrazite....za ne
ucinjeno ili ucinjeno,mozda ce te i Vi biti.dusa Nojeve barke,zelja i
radost zivota,snaga i um i lepota......Ljubav....i dobrota.

JA

Draga moja Krupljanka drago mi je da ti se dopao ovaj moj tekst,moje obracanje,svetu-ljudima...

Oprosti,ako mozes oprostiti,sve ono sto je moglo biti,a nije
I sve ono sto jeste a nije nam bilo potrebno...
Oprosti
Ja ne mogu...

Suze na rastanku sve ti govore,nocas i posljednja nada umire
suze na rastanku nocas padaju,sve drugo prolazi one ostaju...

Posalji mi poljubac na kapima kise
Neka se njezno spuste na moje usne
I dozvole da ih upijem
Ja cu znati da si to ti...

Posalji mi dodir na krilima vjetra
Neka se zaplete u moju kosu
I poigra nestasnim pramenovima
Ja cu znati da si to ti...

Posalji mi osmijeh na odsjaju zvijezda
Neka zabljesne u mojim ocima
I nikada se ne ugasi
Ja cu znati da si to ti...

Ne znam sta me vise boli,
kad si tu,ili kad te nema,
kad me gledas ili kad smo stranci.
Ne znam sta vise boli,
ta tvoja crna kosa,ili te divne oci,
kad te zelim ili...
Ne znam sta vise boli,
kad se daje ili kad se moli...
Ne znam,ali osecam da boli...

Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.

Književniku

ZIJI DIZDAREVIĆU
ubijenom u logoru Jasenovac 1942

Znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu, ali se tješim time da će ga pročitati bar onaj koji voli nas obojicu.
Kasna je noć i meni se spava. U ovo gluho doba razgovara se samo sa duhovima i uspomenama, a ja, evo, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih prića, i o strašnom kraju koji te zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi moj Zijo, a nisam siguran da i mene, jednom, ne čeka sličan kraj u ovome svijetu po kom još putuje kuga s kosom.
U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovorio si o njoj kroz usta svog junaka Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali evo, ima neko doba kako me, za mojim rodnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode neznano kud. Ko su ti tamni dželati u ljudsom liku? Jesu li slični onima što su tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice?
Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bezpovratno, pustim ulicama Granade.
Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu odveli? Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne potkovice“.
Umnožavaju se po svijetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sjedim nad svojim rukopisima i pričam o jednoj bašti sljezove boje, o dobrim stranicama i zanesenim dječacima. Gnjuram se u dimu rata i nalazim surove bojovnike: golubljeg srca. Prije nego me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinstvu i ono bez prestanka niče, cvijeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote, kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostajao, životvoran i neuničtiv, i pod sunce ponovo isturao svju nejačku zelenu klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao prijateljski povijen ljudski dlan.
Eto, o tome bih Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovome poslu ne može izmišljati, a pogotovu ne dobri ljudi i sveti bojovnici.
Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice s ljudskim lice. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovom stješnjenom svijetu, sluti ih po hladnoj jezi, koja im je predhodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zijo..... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zore i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš....

Branko Ćopić

Dušo moja, i kada krenem

tako bih rado da se vratim.

Ti ne znaš da je pola mene

ostalo s tobom da te prati.



Ostalo s tobom da te ljubi

dok budeš sama i bude zima,

jer ja sam onaj koji gubi

i prije nego išta ima.


Dušo moja, ja ne znam više

koliko dugo mrtav stojim

dok slušam kako liju kiše

pod mračnim prozorima tvojim.


Dušo moja, ti umorna si

i bez tebe ti ležaj spremam.

Na nekoj zvijezdi što se gasi

ja tražim svjetlo koje nemam.


Pod hladnim nebom, ispod granja

stavit ćeš glavu na moje grudi.

I ja sam onaj koji sanja

i zato neću da te budim.


Dušo moja, ko kaplja vode

i ti se topiš na mom dlanu,

jer s tobom dođe i bez tebe ode

stotinu dana u jednom danu.



Zvonimir Golob

OGLAS

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika,

a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.

Tražim već godinama

tu strašno važnu reč koja bi me spasila,

a ne mogu nikako da je nađem,

pa izlazim da je tražim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma

(možda mi je neko poslao poštom?),

ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama;

možda sedi pred Moskvom i pije pivo,

a možda je u kiosku s novinama.



“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.

Šta da im kažem?

Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?

Sve što su tražili, to su i našli,

zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči,

a ostali samo brojevi i opšta mesta….



Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…

Traži se nada…ona davna nada

polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.

Traže se svi oni što su nas raznosili

komad po komad, deo po deo:

delove našeg vremena, naše ljubavi,

traže se da vrate ljubav…

Traži se onaj ulični časovnik na banderi

pod kojim smo čekali,

onaj sat što još uvek otkucava

u našem pamćenju.

On se traži…

Jedanput bismo primetili

da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest,

i ne bismo se čestito ni okrenuli,

a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest,

samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.



I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra,

onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao,

bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao

ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.



Momo Kapor

Kada se umoris od lutanja i kada ti bude dosta svega, kada te celo telo zaboli od nepreglednih daljina, spremi kofere i dodji. Pakuj ih lepo. Red sna,pa red zelje, red maste i na kraju sve one naše dane razbacaj po njima. Tada ćeš biti spreman, i dodji. Ja sam ostala ista. Zelja da se sa godinama promenim nije mi ispunjena. One me hoće bas ovako ludu i veselu i tuznu. Tvoju. Sve ostalo je isto. Siroki ulica kojim smo setali, stoletni orasi pod kojima smo stajali... Godisnja doba su menjala grad,ali je miris u vazduhu ostao isti. Mirisao je kao ti i znala sam da ću te docekati. Dodji. Svako putovanje ima kraj. Dodji, pa ćemo putovati zajedno kroz ono vreme u kome smo se zavoleli i kroz nas grad iz kog se nikad ne odlazi....

''Savršeno srce''

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.

Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). U stvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.
”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.
Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.

Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.
Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

DODIR

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Stare pesme su odzvanjale na radiu. Starije melodije, iz mog detinjstva koje su me podsecale na vremena koja izgledaju tako daleko, koja izgledaju zakopana za sve vekove, iako to nije bilo tako davno. A onda se probudi nostalgija. Vidim sebe, kroz maglu, kako trckaram zelenim stazama, vidim sebe, u zagrljaju bake i deke, ujaka i tetki.Mnogih od njih vise nema.. A to nije bilo tako davno. Opet vidim sebe, onako malenu i pitam se, Boze, zar sam to bila ja, tako nevina, neiskvarena sa punim koferima danas neostvarenih snova. Istina, neke od njih jos nosim, ali vecina je odavno uvela. A onda, ceznja potera nostalgiju, izaziva koji tracak tuge u mojim mislima, ali umereno. A u tim trenucima, izvadim stare slike, skrijem se u neki usamljeni kutak, i kao ona ista malena devojcica koja sam nekad bila, otkrijem neke zaspale emocije gledajuci sarene hartije. Da li se ja vratim u to vreme, ili ono mene sustigne, ali tu me pronadje i koji osmeh, doluta do mojih usana, a oci vlazne, ne pustaju suzu vec trpe, trpe svako secanje, svaki lepi tren..

Ne poznajem te , a volim te.
Volim te na neki svoj nacin drugima pa i tebi neshvatljiv.Znas , to je samo jedna od ljubavi koje gajim u sebi-bistra kao kap jutarnje rose.
Ne osecas ?!
Znam da ces jednom otici i znam da ce boleti-vec boli, ali ostjem tu!Zeljna sam tvoje topline i zagrljaja,ne zato sto ne postoje drugi vec sto sam po Tebi posula neko svoje sunce ljubavi.
Zivot kao da stoji do ponovnog vidjenja sa tobom,a kada te vidim tgada pocinje moj svet ,moja san (iako ne realan)kada si tu ,moj ...
Ne volis me to znam, ne umem definisati ono sto sada osecam.cudno je.Ti tako topao kao beba sa recima tako hladnim i ja izgubljeni idealista...

"Spustila sam oci i zaplakala
tamo gde niko suze ne vidi;
i ovaj put uzela te na svoje srce
i zagrlila te kao san sto se grli."

Nepovratna pesma

1.
Nikad nemoj da se vraćaš
ako stvarno u svet krećeš.

Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi večno kunja
i šunja se tvoj početak.

Svud se staje.
Svud se može.
Samo ne u iste kože.

2.
Ne gužvaj se, ne saplići
o sopstveni rep
i trag.

Šta ti znači staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za čim može
da se pati.

To je ono čemu možeš
srce dati.

Al ako se ikad vratiš,
moraš znati:
tu ćeš stati.

I ostati.

3.
Očima se u svet trči.
Glavom kopa mlako veče.
Od reke se čovek uči
ka morima da poteče.
Od zvezde se čovek uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak,
kad u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Nek ti čelo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

4.
Pa daj, budi takvo čudo
što ne ume ništa malo,
već kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ćeš?
Ko zna zašto?
Ko zna šta te tamo čeka?

Sve su želje uvek belje
kad namignu izdaleka.

Pa ako se i pozlatiš,
il sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratiš.

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav

Desiti-velim,

Ali ja ne znam da li da je želim,

Ili ne želim.



U moru života što vječito kipi,

Što vječito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi -

I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem

Jedna vječnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naći

Neka ista usta.



Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteći da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove čudne rime,

Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!



Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum

Sve što slutnja šapne;



Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom

Pogledat ko stranci,

Bez imalo svijesti koliko nas vežu

Neki stari lanci



No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut će oči, naći će se ruke,

A srca se dići -

I slijepi za stope bivšega života

Njima ćemo ići Dobrica Cesaric

O violini (ciganska priča)




[You must be registered and logged in to see this image.]U jednoj šumi živela je jedna ciganska familija, otac i majka, koji imaše petoro dece: četiri sina i jednu kćer. To beše devojka čarobne lepote. Jednom naiđe neki lovac u koga se devojka zaljubila, ali on ne htede da joj priđe. Pitala je ptice i životinje šta da čini, ali ni ptice ni životinje nisu znale šta da joj kažu.

Saznavši šta ovu devojku muči, đavo se jednog dana pojavi i reče joj:

– Ako mi predaš svoja četiri brata, da od njih napravim žice, i tvoga oca, koga ću pretvoriti u violinu, i tvoju majku, od koje ću stvoriti gudalo, ja ću ti pomoći!

Devojka, sva očajna, nije znala šta da čini, pa đavolu obeća da će mu dati sve što od nje zatraži. Kad je đavo od njene braće, oca i majke napravio violinu i gudalo, rekao je devojci:

– Evo ti pa sad sviraj. Lovac će postati tvoj.

Tako se i dogodilo. Čim je devojka počela da svira, lovac se pojavi i, klečeći pred njom, molio je da se uda za njega. Ali kad to đavo vide, postade ljubomoran, pa ih povede sa sobom. Samo je violina ostala u šumi. Sve dok nije naišao neki Ciganin koji je violinu uzeo i počeo s njom da obilazi sela, sejući smeh i suze. Jer, kad Ciganin svira, đavo se smeje, a ona ciganska familija, koju je đavo pretvorio u violinu i gudalo, plače.

Tako kroz oci ljubav do srca dopire:
Oci su izvidnice srca,
One polaze u izvidjanje
Za onim sto bi se srcu svidelo.
I,kada se oni potpuno sloze
I ucvrste,sve troje,u jednoj odluci,
U tom se casu besprekorna ljubav radja
Prema onoj za koju su oci otvorile srce.
Nema drugog nacina da se ljubav rodi ili zapocne
Nego da to rodjenje i pocetak naklonost pokrene.

Miloscu i po naredjenju
Ovo troje,i iz njihovog zadovoljstva,
Radja se ljubav oja iz miloste i nade
Utehu pruza svojim prijateljima.
Kao sto svi pravi ljubavnici
Znaju,ljubav je savrsena ljubaznost
Koja se radja -u to nema sumnje-iz srca i ociju.
Zahvaljujuci ocima.ona cveta;zahvaljujuci srcu-dozreva:
Ljubav-istinski plod njhovog semena.

Pesnik je ziveo otprilike izmedju 1138 i 1200...zvao se Ziro de Bornej..

CRNE ILI ZELENE MASLINE


... nema veze sa naslovom jer je u pitanju priprema za važne odluke u 2012-oj godini... Deda Mraze, donesi mi jednu od 18, čisto da mi ne bude dosadno... šta ću raditi sa njom, moja stvar... jebaću je... dakle, odustajem od onanisanja... jebeno je kada 31. decembra, na vrat-na nos, moraš razmišljati o tako važnim stvarima... ja sam barem rešio a mnogima će to ostati jedini porok... osušiće vam se kičma i izrasti dlake na dlanovima... ostavili ste cigarete, piće, pičke... džogingujete, drkate se po teretanama, jedete korn flex i udišete čist vazduh na Košutnjaku... aha... ako... valja to... samo, kasno ste se setili... načeti ste ... zlo se ne može popraviti... da se odreknem otrova?... nikako...za sada, piće, cigarete, preferans i cupike ostavljam za neke naredne godine... cupika se nikada neću odreći al' 'ajd' ... nemam vremena za ljubav, samo za sex...
...zajebavam se Deda Mraze da mi treba tvoja pomoć... ni do sada nisam niš' dobio od tebe pa ne očekujem ni sada... the show must go on... imele nisu rodile ove godine, tako da sam miran... deder da zapalim jednu za ovako važan datum...
(odluka je bila za 2010. al' kako stoje stvari, važi i za sve naredne)

Persefona...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lep,suncan dan...Ja sam Persefona- Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog sveta...

Otac mi je Zevs ,a majka boginja Demetra...

Dolazim na zemlju u proljeće, a moja majka Demetra, radosna zbog mog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je zaspala priroda pozdravila raskosnim zelenilom, i prelepim cvecem.

Kad se krajem jeseni vratim u carstvo mrtvih, cela priroda, a s njom i moja majka Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.Ali,Evo me sada sam tu, na ''neprijateljskom tlu''-na zemlji...

Prolece je stiglo mojim dolaskom.ali oni koji bi trebalo da su vec odavno budni jos uvek spavaju..Boze mili i majko Bozija,hoce li se ikako ovaj coveciji rod konacno probuditi...!??
A ,mozda i ne zeli budjenje...Znam da je svaki covek bolestan,i to najpre duhovno,zatim dusevno,pa na kraju i telesno...A,da li On to zna-to je pravo pitanje...?Najcesce ne zna i ne zeli da zna...Kakva mucnina ovde gde bi trebao zivot da buja? ...pa u podzemnom svetu Hadu je zivlje...sta se dogadja sa ovima koji bi trebali odavno ''da mrdaju''...!?
Kakva tragicnost zivljenja za ovaj oblik postojanja,za najvise i najmocnije od inace slabijih ,koji samo proleti kroz zivot... nekad jako dug ,a da nikada nije postao svestan svog poslanstva...

...Zanet i ponet,polusvestan,ustremljen da zadovolji nagon samoodrzanja,sex.i agresivni nagon...sa ciljem postizanja moci nad okolinom,ne bi li tako savladao cesto nepodnosljivo osecanje svoje kompletne nemoci i slabosti...
Koja tuga..Dozivotni dremez..zna se da ovaj provede najveci deo svog zivota u spavanju ili dremanju,povremeno aktivirajuci samo jedan minimalni deo ogromnog potencijala svoje mozdane aktivnosti...

Potrebno je zaista nesto uciniti da bi konacno covek odlucio da se prene iz sna i probudi i prizna ,tj.prepozna sebe kao bolesnog uprkos velike povrede svoga narcizma i temeljnog kvarenja slike o sebi kao ''grandioznom selfu''...Ili ce produziti da sanjari i umre nesvestan svog porekla,polozaja i svrhe zivljenja..i posle smrti otici u Nista...

Ali ne moze samnom...u mom delu carstva je zivlje..A,ovde ,na zemlji stiglo je prolece,ja sam ga donela, , i plese se,peva ,bere cvece..Sta ce covek,ako je zamro i sada ovde .......mozda ubere i on neki pogresan cvet kao sto sam i ja ubrala divan Narcis-cvet smrti ,gde se zemlja otvorila i bog Had me ukrao.te propadosmo zajedno kroz zemlju...

Nikako,covek ne bi trebao da skriva jednom prepoznatu bolest ,a ipak on to stalno radi, sujete,iz straha da ce se okrnjiti svemocna slika koju gaji o sebi,a koju je nesvesno nametnuo i svojoj okolini...ali ima jos nesto...Potrebno je da savlada i svoju gordost(koja nije nista drugo,nego nalicje njegove slabosti...) i kaze drugima o svojoj bolesti...Mozda tada dozivi pravu promenu u srcu i dusi i konacno se trgne iz dubokog sna i zalosne obamrlosti...

Znam da je covek i suvise slabo,krhko prolazno bice,vec od rodjenja bolesno,da bi mogao da nosi strasan teret svesti o toj svojoj slabosti i smrtnosti...

A,kako li je Zevsovom sinu Atlasu,koji je osudjen da na svojim ledjima drzi nebo...?

Mislim da je covek takav izmedju ostalog jer je uveren u besmrtnost licne duse...Grandiozna iluzija za jedne...dokaz o Bogu i stvarnoj besmrtnosti za druge ljude...

Na zemlji je suvise tiho...mozda odem ranije nazad zbog svega...jedino cu rastuziti majku Demetru...ali nikoga sigurno vise...Priroda se probudila,ali je tisina mnogo silovita...kao da zeli neke odgovore.....

Nemocna sam..radujem se samo majcinim veselim haljinama...

By Nut...

Idealno prijateljstvo...je ono u kojem je tolerancija prema drugom vrhovni kriterijum. Idealno prijateljstvo je lakse postici u prijateljstvu ,nego u ljubavnoj vezi,jer sa prijateljima ne zivite pod istim krovom.Zato se ne treba mesati u prijateljev zivot i praviti sebi jos jednu komplikovanu zivotnu situaciju(J.M.)..

Pa da vidimo:

Ponekad pomislim da blagotvorna anti stres moc TV sapunica moze da zameni tri psihijatra i cetiri popa...''Molim gospodu,u belom i crnom-psihijatre i svestenike-da se ne naljute.Njihove usluge,da se ne lazemo ipak kostaju!''...

Osim telenovela i nerazumne kupovine svega i svacega postoji jos jedna mocna kategorija psihickog spasa u zivotu nas zena.To su prijateljice.One su ''idealni ljubavnici''...Zasto kazem idealni:Pre svega,one su dozvoljene za osecanja ,mozemo ih voleti bez tajne i straha,relativno su besplatne,relativno verne,delimicno ljubomorne,ne moramo ziveti sa njima pa zato dobijamo njihov najbolji deo,pisu nam pisma u vidu mejlova i SMS poruka ,kupuju mastovite poklone,rame za plakanje im je gotovo uvek slobodno...One su ljubavni dragulj..

Da bi dobile status ''idealnih''....morate ih imati vise,ali nikako previse. Cini se da brojka od 4 do 5 cini savrsenu ravnotezu.Svaka od njih pokriva po jedno polje nasih duhovno-dusevnih poteba.Kao i mi njihovih.Prijateljstvo je poput svake ljubavi-uzajamnost.Pozitivno i negativno,dobici i gubici koje s njima imate-(imamo)moraju biti balansirani, inace prijateljstvo puca,kao i svaka nereciprocna ljubavna veza.

Prijateljice su vazne i kad nisu prisutne.Koga bismo ogovarale sa prijateljicom,ako ne trecu ...Tako smo obe na dobitku.Bivamo savrsene,nadmocne,jedine ispravne,a ona treca,ogovarana, svojom neprisutnoscu vrsi terapeutsku ulogu podizuci nam samopouzdanje.

Jedna nasa poznata slikarka pravila je povremeno vecere za desetak svojih prijateljica.Pre obeda upozorila bi,kao neki zenski patrijarh,svoje gosce da im ne padne na pamet,kad prva od zvanica ode kuci da je ogovaraju kolektivno.Bila je ,naravno, u pravu.

Kultura ponasanja vuce civilizaciju evolutivno napred.
Ali,ipak nije mogla da spreci ona slatka saputava ogovaranja ''tet a tet''...
Tu i jeste razlika...Deset na jednu je primitivizam,los ukus,nevaspitanje ,dok je dve na jednu lekovito i u osnovi bezazleno.

Prijateljice su prva intimna hitna pomoc u nasim zivotima.Njima se moze reci sve ono sto ne mozemo kazati muzu,momku,ljubavniku,deci,rodjacima,kolegama.Prema tome prijateljstvo spada u kategoriju velikih ljubavi.U vecni vrh ljubavne top liste.Na prvom mestu je ljubav prema detetu,sledi partner i trece mesto dele ljubav prema prijatelju i roditeljsko-rodbinske veze.

Izdajstva u prijateljstvu bolna su isto onoliko ,koliko i prevare medju zaljubljenima.Tu nema razlike.Srecni i bogati su oni koji uspeju da provuku jedno prijateljstvo od mladosti do zrelog doba.Mada,cini se, da svako zivotno doba zahteva prijatelja za taj odredjeni period.Prijatelji ulaze i izlaze iz nasih zivota i to je prirodno...(mada ponekad moze biti jako tuzno i stresno..)
Njihovi saveti, zivotni stavovi,vrednosne skale,iskustva,neprocenjiv su dodatak nasem licnom zivotnom svemiru.Cak je ljubomora koju ponekad osecamo prema prijateljici podsticajna posto nas tera da radimo na sebi...

Biti nenasilan prema drugom,imati pri tom svoj stav koji se ne namece posto-poto onom drugom,najvisi je stupanj svake ljubavi.Tesko dostizan,ali moguc.Prijateljstva su duhovni SPA-leciliste,utociste,banja za dusu...
Prijatelji-(J.M.)-
Prastaro pitanje da li zena moze imati prijatelja ,a da on nije sklon sopstvenom polu...Nekada se cini ovakva veza moguca ,ali ,ko zna?
U retkim trenucima muz,sin,unuk...mozda mogu biti muski prijatelj,ali se takve situacije obicno pogube u lavirintima bracno-roditeljsko-rodbinskih odnosa...