ZIVOT PISAN SRCEM

CRNE ILI ZELENE MASLINE


... nema veze sa naslovom jer je u pitanju priprema za važne odluke u 2012-oj godini... Deda Mraze, donesi mi jednu od 18, čisto da mi ne bude dosadno... šta ću raditi sa njom, moja stvar... jebaću je... dakle, odustajem od onanisanja... jebeno je kada 31. decembra, na vrat-na nos, moraš razmišljati o tako važnim stvarima... ja sam barem rešio a mnogima će to ostati jedini porok... osušiće vam se kičma i izrasti dlake na dlanovima... ostavili ste cigarete, piće, pičke... džogingujete, drkate se po teretanama, jedete korn flex i udišete čist vazduh na Košutnjaku... aha... ako... valja to... samo, kasno ste se setili... načeti ste ... zlo se ne može popraviti... da se odreknem otrova?... nikako...za sada, piće, cigarete, preferans i cupike ostavljam za neke naredne godine... cupika se nikada neću odreći al' 'ajd' ... nemam vremena za ljubav, samo za sex...
...zajebavam se Deda Mraze da mi treba tvoja pomoć... ni do sada nisam niš' dobio od tebe pa ne očekujem ni sada... the show must go on... imele nisu rodile ove godine, tako da sam miran... deder da zapalim jednu za ovako važan datum...
(odluka je bila za 2010. al' kako stoje stvari, važi i za sve naredne)

Persefona...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lep,suncan dan...Ja sam Persefona- Hadova suvladarka nad dušama mrtvih i bogovima podzemnog sveta...

Otac mi je Zevs ,a majka boginja Demetra...

Dolazim na zemlju u proljeće, a moja majka Demetra, radosna zbog mog povratka, daje rastinju snagu plodnosti kako bi je zaspala priroda pozdravila raskosnim zelenilom, i prelepim cvecem.

Kad se krajem jeseni vratim u carstvo mrtvih, cela priroda, a s njom i moja majka Demetra, tuguje i oblači se u žalosnu odeću.Ali,Evo me sada sam tu, na ''neprijateljskom tlu''-na zemlji...

Prolece je stiglo mojim dolaskom.ali oni koji bi trebalo da su vec odavno budni jos uvek spavaju..Boze mili i majko Bozija,hoce li se ikako ovaj coveciji rod konacno probuditi...!??
A ,mozda i ne zeli budjenje...Znam da je svaki covek bolestan,i to najpre duhovno,zatim dusevno,pa na kraju i telesno...A,da li On to zna-to je pravo pitanje...?Najcesce ne zna i ne zeli da zna...Kakva mucnina ovde gde bi trebao zivot da buja? ...pa u podzemnom svetu Hadu je zivlje...sta se dogadja sa ovima koji bi trebali odavno ''da mrdaju''...!?
Kakva tragicnost zivljenja za ovaj oblik postojanja,za najvise i najmocnije od inace slabijih ,koji samo proleti kroz zivot... nekad jako dug ,a da nikada nije postao svestan svog poslanstva...

...Zanet i ponet,polusvestan,ustremljen da zadovolji nagon samoodrzanja,sex.i agresivni nagon...sa ciljem postizanja moci nad okolinom,ne bi li tako savladao cesto nepodnosljivo osecanje svoje kompletne nemoci i slabosti...
Koja tuga..Dozivotni dremez..zna se da ovaj provede najveci deo svog zivota u spavanju ili dremanju,povremeno aktivirajuci samo jedan minimalni deo ogromnog potencijala svoje mozdane aktivnosti...

Potrebno je zaista nesto uciniti da bi konacno covek odlucio da se prene iz sna i probudi i prizna ,tj.prepozna sebe kao bolesnog uprkos velike povrede svoga narcizma i temeljnog kvarenja slike o sebi kao ''grandioznom selfu''...Ili ce produziti da sanjari i umre nesvestan svog porekla,polozaja i svrhe zivljenja..i posle smrti otici u Nista...

Ali ne moze samnom...u mom delu carstva je zivlje..A,ovde ,na zemlji stiglo je prolece,ja sam ga donela, , i plese se,peva ,bere cvece..Sta ce covek,ako je zamro i sada ovde .......mozda ubere i on neki pogresan cvet kao sto sam i ja ubrala divan Narcis-cvet smrti ,gde se zemlja otvorila i bog Had me ukrao.te propadosmo zajedno kroz zemlju...

Nikako,covek ne bi trebao da skriva jednom prepoznatu bolest ,a ipak on to stalno radi, sujete,iz straha da ce se okrnjiti svemocna slika koju gaji o sebi,a koju je nesvesno nametnuo i svojoj okolini...ali ima jos nesto...Potrebno je da savlada i svoju gordost(koja nije nista drugo,nego nalicje njegove slabosti...) i kaze drugima o svojoj bolesti...Mozda tada dozivi pravu promenu u srcu i dusi i konacno se trgne iz dubokog sna i zalosne obamrlosti...

Znam da je covek i suvise slabo,krhko prolazno bice,vec od rodjenja bolesno,da bi mogao da nosi strasan teret svesti o toj svojoj slabosti i smrtnosti...

A,kako li je Zevsovom sinu Atlasu,koji je osudjen da na svojim ledjima drzi nebo...?

Mislim da je covek takav izmedju ostalog jer je uveren u besmrtnost licne duse...Grandiozna iluzija za jedne...dokaz o Bogu i stvarnoj besmrtnosti za druge ljude...

Na zemlji je suvise tiho...mozda odem ranije nazad zbog svega...jedino cu rastuziti majku Demetru...ali nikoga sigurno vise...Priroda se probudila,ali je tisina mnogo silovita...kao da zeli neke odgovore.....

Nemocna sam..radujem se samo majcinim veselim haljinama...

By Nut...

Idealno prijateljstvo...je ono u kojem je tolerancija prema drugom vrhovni kriterijum. Idealno prijateljstvo je lakse postici u prijateljstvu ,nego u ljubavnoj vezi,jer sa prijateljima ne zivite pod istim krovom.Zato se ne treba mesati u prijateljev zivot i praviti sebi jos jednu komplikovanu zivotnu situaciju(J.M.)..

Pa da vidimo:

Ponekad pomislim da blagotvorna anti stres moc TV sapunica moze da zameni tri psihijatra i cetiri popa...''Molim gospodu,u belom i crnom-psihijatre i svestenike-da se ne naljute.Njihove usluge,da se ne lazemo ipak kostaju!''...

Osim telenovela i nerazumne kupovine svega i svacega postoji jos jedna mocna kategorija psihickog spasa u zivotu nas zena.To su prijateljice.One su ''idealni ljubavnici''...Zasto kazem idealni:Pre svega,one su dozvoljene za osecanja ,mozemo ih voleti bez tajne i straha,relativno su besplatne,relativno verne,delimicno ljubomorne,ne moramo ziveti sa njima pa zato dobijamo njihov najbolji deo,pisu nam pisma u vidu mejlova i SMS poruka ,kupuju mastovite poklone,rame za plakanje im je gotovo uvek slobodno...One su ljubavni dragulj..

Da bi dobile status ''idealnih''....morate ih imati vise,ali nikako previse. Cini se da brojka od 4 do 5 cini savrsenu ravnotezu.Svaka od njih pokriva po jedno polje nasih duhovno-dusevnih poteba.Kao i mi njihovih.Prijateljstvo je poput svake ljubavi-uzajamnost.Pozitivno i negativno,dobici i gubici koje s njima imate-(imamo)moraju biti balansirani, inace prijateljstvo puca,kao i svaka nereciprocna ljubavna veza.

Prijateljice su vazne i kad nisu prisutne.Koga bismo ogovarale sa prijateljicom,ako ne trecu ...Tako smo obe na dobitku.Bivamo savrsene,nadmocne,jedine ispravne,a ona treca,ogovarana, svojom neprisutnoscu vrsi terapeutsku ulogu podizuci nam samopouzdanje.

Jedna nasa poznata slikarka pravila je povremeno vecere za desetak svojih prijateljica.Pre obeda upozorila bi,kao neki zenski patrijarh,svoje gosce da im ne padne na pamet,kad prva od zvanica ode kuci da je ogovaraju kolektivno.Bila je ,naravno, u pravu.

Kultura ponasanja vuce civilizaciju evolutivno napred.
Ali,ipak nije mogla da spreci ona slatka saputava ogovaranja ''tet a tet''...
Tu i jeste razlika...Deset na jednu je primitivizam,los ukus,nevaspitanje ,dok je dve na jednu lekovito i u osnovi bezazleno.

Prijateljice su prva intimna hitna pomoc u nasim zivotima.Njima se moze reci sve ono sto ne mozemo kazati muzu,momku,ljubavniku,deci,rodjacima,kolegama.Prema tome prijateljstvo spada u kategoriju velikih ljubavi.U vecni vrh ljubavne top liste.Na prvom mestu je ljubav prema detetu,sledi partner i trece mesto dele ljubav prema prijatelju i roditeljsko-rodbinske veze.

Izdajstva u prijateljstvu bolna su isto onoliko ,koliko i prevare medju zaljubljenima.Tu nema razlike.Srecni i bogati su oni koji uspeju da provuku jedno prijateljstvo od mladosti do zrelog doba.Mada,cini se, da svako zivotno doba zahteva prijatelja za taj odredjeni period.Prijatelji ulaze i izlaze iz nasih zivota i to je prirodno...(mada ponekad moze biti jako tuzno i stresno..)
Njihovi saveti, zivotni stavovi,vrednosne skale,iskustva,neprocenjiv su dodatak nasem licnom zivotnom svemiru.Cak je ljubomora koju ponekad osecamo prema prijateljici podsticajna posto nas tera da radimo na sebi...

Biti nenasilan prema drugom,imati pri tom svoj stav koji se ne namece posto-poto onom drugom,najvisi je stupanj svake ljubavi.Tesko dostizan,ali moguc.Prijateljstva su duhovni SPA-leciliste,utociste,banja za dusu...
Prijatelji-(J.M.)-
Prastaro pitanje da li zena moze imati prijatelja ,a da on nije sklon sopstvenom polu...Nekada se cini ovakva veza moguca ,ali ,ko zna?
U retkim trenucima muz,sin,unuk...mozda mogu biti muski prijatelj,ali se takve situacije obicno pogube u lavirintima bracno-roditeljsko-rodbinskih odnosa...

Šarl Aznavur - Il faut Savoir

Baš tad se smejati, treba znati

Kad najbolje odlazi polako

Kad samo najgore može da nas prati

U životu u kome, plakati je lako

Šta košta nek košta, treba znati

Dostojanstvo svoje čuvati

Bez obzira kol’ko treba da se plati

Ići bez osvrtanja, treba znati.

Pred srećom koja neće da se vrati

Pred sudbinom razoružani, mali

Sakriti suze, treba znati

Al’ moje srce I ja, nismo znali

Kad ljubav postane neuslužna

Napustiti taj sto, treba znati

Pre nego što postane jadna, ružna

I otići tiho, bez buke da nas prati

Ispod maske svakodnevnog, treba znati

Sakriti patnju što plavi

I zauzdati krike mržnnje

Koji su poslednje reči ljubavi

Treba znati, hladan ostati

I utišati srce koje umire

Sakriti da te volim, na licu koje pati

Ali, ja nisam znao i neću znati.

NEVJERNA ŽENA

I povedoh je do rijeke,
misleći da djevojka je,
no, udata ona bješe.

Zbilo se na Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru
Fenjeri se pogasiše
a zrikavci oglasiše.
Na izmaku krajnjih kuća
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvjetaše
k’o zumbula kite jedre.
I šuštali nabori su

Magičnost mandale me je opsedala. Ni sparina julske noći nije me sprečavala da izvodim spiritualno "hodanje po linijama". Oštrica noža je žustro skraćivala i zaoštravala drvene boje. U borbi beline i šarenih linija nastajali su čudesni, najlepši oblici do tada. Boje su se susretale i povezivale magijom Nesvesnog. Čudesna zvezda na papiru je zablistala.

Vetar je lupao prozor. Oluja je bila sve jača. Zaneta svojom zvezdom, sa glavom u oblacima, šaputala sam: "Još samo ova boja - i gotovo...Savršeno!" Grom. Stravično jak. Nagli trzaj ruke i oštrica noža se surovo zari u prst. Krv u ritmičkim razmacima pada po plavoj zvezdi... Uživala sam. Još jedna "primopredaja" mog Nesvesnog.

U sećanju se pojavi ta mračna šuma, u kojoj se glasovi gube u nepovrat. Nosim san o njoj kao krst i spuštam olovku da pomoću nje ispraznim dušu, prospem je na belinu lista što zgrčeno leži preda mnom. U uglu usne, modre, bezživotne kao da se pojavi smajli na tren. Kroz maglu dopiru zvuci gitare kližući sa usamljenih žica. Probijam se kroz svoje patnje, tražeći taj spasonosni proplanak radosti.

Volela bih da je leto, i da pada ona teska letnja kisa. I da izadjem napolje sama i da kisnem sama po pustim ulicama samo u majici i farmerkama, i japankama i mokrim kljucevima u ruci... i da pljusti kisa, i da je grad pust i da samo ponekad zabruji motor automobila koji prolazi kroz baru. I da ckiljim, da su mi mokre trepavice, da jedva razaznajem boje na semaforu. Da mi nije vazno koje je boje svetlo na semaforu, jer su ulice puste. Da mi japanke sljapkaju po mokrom asfaltu i da mi je lepo. Da tako ko zna koliko tumaram i budem sama sa sobom i nemirnim mislima, da dodjem do parka i da vidim kako je ljuljaska sama i mokra. I da se osetim smireno iz nekog razloga. Da nema bucne dece u jos bucnijim kvazi automobilima, koja voze ko zna koji krug oko leje sa crvenim ruzama. Ne volim ruze, ali ima neceg jednostavno lepog u mokrim laticama, kao i u mokrim ulicama. Samo hocu da pada kisa i da tumaram, tek tako, i da me niko nista ne pita i da nikog nista ne pitam. I da nikoga ne sretnem. A verovatno i ne bih. Jer je sred leta i svi su negde gde je sunce, a pljusti kisa. I volela bih da je leto. Jer je kraj zime. I volela bih da pljusti kisa jer mi treba nesto da opere nemirne misli, i zimsku ucmalost, i da otera duhove proslosti koji se ponovo, po ko zna koji put lako provlace ispod vrata moje sobe. Nijedan nije malaksao, a treba da bude. Posle toliko vremena. Palo mi je na um kako zapravo uopste ne volim istoriju. Kako me gusi svaka povezanost sa stvarima kada kazaljka sata krene u suprotnom smeru, kada se listovi kalendara vrte od decembra ka januaru. Mucno mi ponekad bude preturanje po secanju, jer niakda nije isto, uvek nesto fali, makar stotinka jednog proslog vremena koje se necu setiti, a u kojoj se desilo jedno treptanje ili jedan uzdah. Ne volim istoriju. Ne volim proslost. Ne volim gatare, gledanje u dlan i proricanje sudbine. Ne volim gledanje u solju. Niko mi nikada nije gledao u solju. Volim kisu, i slatku neizvesnost da cu mozda ipak nekoga sresti. Da taj neko nije negde gde je sunce, jer je sred leta, jer taj neko isto tako voli kisu. Ne volim parove koji se ljube na kisi. To mi je najgori romanicno bljuzgavi klise. Ali razlog izostajanja ljubavi nije cinjenica da to jeste romanticni klise, vec je razlog onaj mali plamen otrovne zavisti koji se radja negde dnu stomaka. I ne zato sto se ja ne ljubim ni sa kim ne kisi, vec zato sto podseca na istoriju koju ne volim. Dok hodam po mokrim ulicama koje volim, i dok mi kisa koja pljusti lepi kosu za lice. Volim taj osecaj.

Meni jedna lepa prica za sve one ljude ciji je osmeh taj koji ovaj svet cini boljim..i kada mislite da je bezizlaz..jedan preokret, neko ili nesto moze uciniti da sve pre ili kasnije krene nabolje..
-Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć."
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.
Savio se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu,uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.
U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir ovom prilikom bio pun novčića i novčanica.
Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartonu i šta je to mogao napisati.
Našta će prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način", nasmeši se i izgubi u gužvi.
I tako slepi covek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti"