od kude su Srbi ...

First topic message reminder :

koje kude..i eto nas...

Најстарије српско порекло
Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.
Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.
За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:
аган - огањ; багас - бог; братх - брат; бхала - бела; цхата - чета; дети - дете; див - див; дина - дан; даса - десет; дама - дом; гирја - гора; град - град; искра - искра; када - када; кута - кућа; лип - леп; лот - љут; лагхи - лаки; љубхва - љубав; матр - матер; мала - мали; море - море; мил - мили; набас - небо; нава - нови; параха - прах; прати - против; панца - пет; пена - пена; рабх - роб; роса - роса; са - со; сила - сила; сас - сест; стан - стан; сабха - соба; стала - стол; тата - тата; та - тај; твар - ствар; трасти - трести; транг - траг; тамас - тама; три - три; тријдоса - тринаест; тада - тада; врт - врт; вицур – вече; ватара - ватра; ви - ви; вас - вас; вива - живи.
У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други. Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.
Нисадеш, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, био је прва српска постојбина. Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: “Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ, Нисадеш, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба”. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских планина, преко шест хиљада година пре Христа. Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима, који су настањивали област Дунај у Индији. Он такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија, Гангазија и Сарбарска (Српска), а у приморском делу област која се звала Пановска. О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог. То указује на могућност да имена Дунава и Паноније носе такође порекло из Индије (или обратно). И у индијским географским картама има имена српског значења: Срба, Собрана, Чарнигор, Белоспор, Ковиље, Житомир, Мала Бара, Бела Зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Борац, Загоре, Сивоње, Равнагора, Борје, Дуб, Веселград, Тимок, Сарбату, Србистан, Морава, Драва, Котор, Србаљ и друга. По Мороскину, Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију, а забелезена су масовна сељења пре 5.000 година. Из свега произлази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око осам хиљада година или још више. Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге, која их је бројчано готово преполовила, као и најездом црних народа са југа који, су их немилосрдно пљачкали.
По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око река Еуфрата и Тигра, где су основали своју Нову Сабарску државу, на тлу данашњег Ирака. Тамошњи градови названи су српским именима, а о истима постоје и дан данас нека сведочанства. Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање око један миленијум. Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију, а нешто касније одатле су прешли и у Европу. Делимично су се настањивали и у Египту. После смрти фараона Пепија ИИ, ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261. до 2052. године старе ере. Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон, који каже да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата. Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима. Србе су Египћани називали “краљеви пастира”, а владали су Доњим Египтом. Ово је у потпуној сагласности са изучавањима нашег историчара Стојана Бошковића, који у “Историји света” пише како су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту. Франсис-Мариа Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом, одакле су нападали Египат. За такозвани “чудесни” период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе (име му је писано ћирилицом АПЦА). За тај “чудесни” период Франсиско-Мариа Апендини каже да су то народи дошли иза Каспијског језера, који су најратоборнији народ, а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Svako ima pravo na svoje mišljenje koje treba ispoštovati,svidelo se to nekome ili ne. Možemo mi ovde pisati šta nam je volja i podsmevati se svakome, ali ne zaboravimo da je svaka teorija održiva dok ima svoje sledbenike. Mene kao jedinku interesuju argumenti kojih nema. Pogotovo ne itorijskih argumenata, jer je istorija Balkana šuplja nekih 400-500 godina. Nešto tu nedostaje. A šta, ostaje da se ispita. Ne kažem da će Jovan Deretić doći do istine, ali isto tako ne tvrdim da je istorija koju smo učili o doalsku Slovena na Balkan tačna. Bilo je tu mnogo naroda koji su prošli Balkanom. Recimo Kelti, pa Iliri koji su naprasno nestali.Navodo asimilovani od strane Slovena. Da li su asimilovani, to je već pitanje. Dakle, ima tu mterijla za raspravku, i tu treba biti veoma oprezan.

Čiča ::

Možemo mi ovde pisati šta nam je volja i podsmevati se svakome, ali ne zaboravimo da je svaka teorija održiva dok ima svoje sledbenike.

Nažalost istinito.




Istorija se isto tako ne može kreirati po sopstvenom ukusu i izmaštanim željama, istoričari najčečće pišući istoriju polaze od subjektivnih stavova na koje utiče okruženje, vreme i društvo čiji su deo, stoga se veliki broj podataka uvek pre definitivnog prihvatanja mora izložiti oštroj kritici i detaljnoj proveri. Isto tako je istina da ogroman broj pitanja i dalje ostaje otvoren, ali prilikom interpretacije prošlosti se upravo zbog toga konslutuju svi raspoloživi podaci koji se temeljno analiziraju iznošenjem argumenata za i protiv određene predpostavke. Upravo ovo poslednje kod Deretića u potpunosti izostaje. Deretic prilikom interpretacije u potpunosti lažira arheološke dokaze ili ih često uopšte i ne pominje!
Deretić i slični autori ne pružaju nikakav argument izuzev same priče, čak iako pokaže neki dokaz, on ga ponovo interpretira kako njemu odgovara, tako npr. vazu minojske kulture sa Krita, čiji oblik podseća na opanak on smatra ključnim dokazom za boravak Srba na Kritu pre 4000 godina!! Alo mozgu falsifikatora koji zanemaruje realnost i sledi svoju bajku. Deretić je fantastično smešan lik, ko se prima na njegove pričice ima smisla za humor, mora mu se priznati.

Citat :

Nešto tu nedostaje. A šta, ostaje da se ispita.

Šta nedostaje?
Starosedeoci Balkana su Tračanska plemena.

To što Deretić sam nacrta neke karte pa ih onda predstavi kao izvor ''stranih stručnjaka'' samo govori kojem se sloju čitalaca, slušalaca obraća - onom koje ne poznaje istoriju uopšte, a podložno je tim spektakularnim pričama o Serbima izniklim iz zemlje, palim sa neba - iz sasvim prozaičnih nacionalističkih razloga. Čovek mlati praznu slamu o nekakvom izmišljenom srpskom kralju Zvonimiru, Car Krepimir, dinastija Ostrivojevića????!!!
Gde su mu dokazi i izvori?
Nadam se da ima ljudi koji sem Deretićevog blebetanja slušaju sopstveni glas razuma i traže nezavisne dokaze(činjenice koje mogu potkrepiti iz više izvora to što tvrdi).
Ili puno tražim, da oni koji Deretića smatraju istoričarem kritički razmišljaju?
Ko puno sluša šta Deretić priča ubrzo se sludi načisto i umisli svašta.
Khm, šta to beše logika?

Je li Yeti po mitohondrijskoj DNK srbin? Čekamo da Deretić izvuče ispod debelog snega neku mapu sa Himalaja....

Da li srpski grb sa 4 slova 'S' predstavlja četiri srpska plemena koja su nakon Potopa krenula u četiri pravca?

Američki naučnici Volter Pitman i Villijam Rajan otkrili su da je pre više od 5.500 godina p.n.e. Crno more bilo slatkovodno jezero na oko 50 metara ispod današnjeg nivoa. Ova činjenica navodi na to da su četiri ogromne reke (Don, Dnjepar, Dnjestar i Dunav) imale jedno ušće. Ni na jednom drugom mestu na planeti četiri velike reke ne ulivaju se na tako malom prostoru, praktično na jednom mestu.

Upravo ova otkrića navode na pretpostavku da se na ušću tih reka nalazila drevna civilizacija i grad Atlantida, jer je još u antičko doba Platon u svojim spisima naveo da je Atlantida potonula u more, kao i da je bila okružena sa 4 velike reke. Na ušću ove četiri reke zaista je postojala civilizacija. Ali to nije bila Atlantida (Atlantida je jedan sasvim drugačiji i mnogo stariji grad).

Ušće četiri reke je ustvari kolevka Srba.
Razlog zašto se mešaju Atlantida i zemlja Srba (po nekima Slovena) leži u tome što su pred ovom drevnom poplavom izbegli Srbi nosili sa sobom dva predanja: jedno o gradu Atlantidi i drugo o svojoj kolevci sa ušća četiri reke koju je progutalo more.

Od njih su za ove predaje čuli egipatski sveštenici, a od njih antički Grci koji su ih i zapisali. Srbi i danas za delove svog naroda koji žive van matične zemlje kažu da su u ‘rasejanju’. Dakle, povlačeći se pred nadolazećim morem, sasvim logično, narod se kretao uzvodno dolinama ove četiri reke. Oni Srbi koji su krenuli uzvodno dolinama reka Don i Dnjepar, kasnije su osnovali državu koja se i danas zove Rasija (Rusija. Izgovara se Rasija).

Oni Srbi koji su se povlačili uzvodno uz Dnjestar do danas su zadržali ime Srbi, sa odrednicom Lužički. Mišljenje je da su se i današnja Češka, Moravska zvale Srbija.

One su simbolično predstavljene i na srpskom grbu – krst sa četiri ‘C’ (četiri srpska plemena koja su krenula u četiri pravca)

Oni Srbi koji su se povukli na zapad uz Dunav do dana današnjeg se zovu Srbima. Prva država koju su osnovali zvala se Rasija ili Ras, odnosno Raška, a sebe su nazivali Rasjanim Srbima, odnosno Rašanima (Rasen). Srbi koji su se povukli na istok prema Kavkazu i Kaspijskom jezeru nazvani su sarmatski Srbi ili stari Srbi. Prva država koju su osnovali zvala se Serbonija (ili Sorabija), a narod je nazvan Sorabi, ili beli Sorabi, dok su se južni (balkanski) Srbi nazivali crvenim Sorabima. A naziv regije Moravske i balkanske reke Morave imaju isto poreklo. Možda su imena data prema postojećim regijama, rekama itd u toj prapostojbini, pa su isto tako „ponesena“ kao i naziv regije Raške, čiji naziv je prvobitno korišćen negde kod Crnog mora to jest Kavkaza za jednu planinu ispod koje je jedno srpsko pleme živelo.

Malo severnije, u području reke Dnjestar, 5.400 godine p.n.e. iznenada se pojavljuje veoma razvijena Tripoljska civilizacija. Bukvalno na stotine gradova (do danas je otkriveno oko 2000 naselja koja pripadaju toj kulturi) pojavilo se oko 5.400 g.p.n.e. na području današnje Ukrajine, Moldavije i Rumunije, odnosno širem području reke Dnjestar.

Arheolozi tvrde da je to bila izrazito napredna civilizacija, da su pronađeni ostaci monumentalnih građevina, da su posedovali znanja iz metalurgije, proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da su živeli u urbanim sredinama, gradovima, koji su po pravilu bili kružnog oblika i okruženi vodom (što odgovara opisu Atlantide). U istom periodu, uzvodno uz reku Dunav, na području današnje Srbije i Rumunije, pojavljuje se takođe izrazito napredna Vinčanska civilizacija. Vinča je bila urbana sredina a stanovništvo je takođe izuzetno dobro poznavalo metalurške procese, procese proizvodnje keramike, tkanja itd. Zanimljivo je da najstariji ikad pronađeni trag pismenosti pripada ovoj kulturi.

U tom pismu, odnosno sistemu znakova i simbola lako ćete pronaći skoro sva slova današnjeg tzv. ćiriličnog pisma odnosno Srbice. Najznačajnija, međutim, činjenica koja dokazuje da je ušće četiri reke kolevka Srba, proizlazi upravo iz vinčanskog pisma. Nacionalni simbol Srba iz Dunavske Srbije je krst sa četiri ocila (ćirilična slova ‘s’), i nalazi se u vinčanskom pismu. Dakle, sve ove kulture (Vinčanska i Taničlanska) su proizašle iz srpske kulture koja se raselila s potonule domovine. Iako je ovo nacionalni simbol Srba, potpuno je izbledelo sećanje na to šta on, u stvari, predstavlja. Zagovaratelji ove ideje utvrđuju da ovo predstavlja centar sveta kojeg okružuju četiri reke. Tako su Srbi (Sorabi) s pravom svoju kolevku smatrali centrom sveta. To je bila najrazvijenija, najstarija, zapravo jedina civilizacija tog doba.

Dodajmo tome i Srpsku pravoslavnu crkvu koja je nedavno slavila 7523. Srpsku novu godinu. Srbi i srpska pravoslavna crkva pamte jedan davni potop koji je zadesio njihove pretke, a preživeli koji su započeli novu civilizaciju, računaju vreme od tog potopa kao svoj novi početak.

Napredna tehnologija koju je ovaj narod posedovao svedoči tome da je isti došao sa neba. Pisac Miloš Grozdanović u svojoj knjizi ‘Srbi jesu narod najstariji‘ navodi da Sora znači ‘s neba‘ a Bi ‘narod‘ na sanskritu. Stoga Sorabi (Srbi) u prevodu znači narod s neba (nebeski narod), iliti vanzemaljski narod.

Ahil, Zevs, Artemida na svojim odeždama imaju ocila, videli to od Srba, ili su i oni Srbi, kao i Atlantida što je srpska, kako čitamo u gornjem tekstu(postu)?

''Vinčansko pismo'' sadrži takođe ocila, i ima veze sa Srbima?

Bilbijina metoda čitanja etrurskog pisma je izrodila more pseudoistoričara, to je sasvim očigledno. Pareidolia kod nekih ljudi je zaista izražena, kod kvaziistoričara najviše. C-14 hronologija potpuno ruši tvrdnje ovih kvaziarheologa koji su ''otkrili'' i opet će ''otkriti'' još ko zna koliko ''carevih novih odela'' i servirati ih onima koji žude za izmišljenom tradicijom. Samo ih slušajte.

„U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” - Mišljenje profesora Aleksandra Lome, kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve.

O slatka lingvistiko, slatka i ćaknuta...

Mislim da je puno vaznije kuda idu srbi, a ne od kuda su. Lijepo je kad se cuje ili vidi od kud jedno pleme potice, no najvaznije je gdje ce zavrsiti i ostati.

Povijest se uvjek pisalo olovkom, e sad koliko su pisci bili lojalni u ono doba, to mislim stoji na drugom papiru.

Jeste naravno najvažnije gde idu Srbi, a idu u pakao EU. Sreća, pa će tog pakla nestati, a Srbi neće uspeti da sa svojim "vođom" tamo i stići.
Stvarno je glupo vraćati se toliko daleko u istoriju, ili bolje rečeno u praistoriju.
Jer to je isto kada se govori o košarci, spominjati Radivoja Koraća, koga bi danas svaki klinac na času fizičkog dobio u basketu.
Čovečanstvo se razvija, odlika Srba je pravoslavlje i izbor da se ostane na toj liniji. I to je samo bitno za Srpski narod, jer je prouzrokovalo sve trijumfe i poraze. Tu je ključ svega.
Postoji parabola stepena razvoja svakog naroda, pa mnogo stari narodi su u padu i ne piše im se baš sjajna budućnost. Tako da je optimističkije za same Srbe ako bi se ispostavilo da su malo mlađi, i da nisu još dostigli vrhunac svog nacionalnog razvoja.
Poreklo nije bitno, jer istorijska zbivanja uslovlajju mešanja i kombinacije.
Čak da se sve to dokaže, ko će dokazati koji je procenat tih gena danas u svakog od nas. Jer je činjenica da su ovde živeli Iliri, Kelti, Cincari, Vlasi, Dračani, danas ih nema, a nisu izumrli prosto od nekog naiconalnog virusa, već su se pretopili na današnje postojeće nacije.
Pa onda tek Turci, njihovih 500 godina karanja po Srbiji i slično.

debilko ::

Čak da se sve to dokaže, ko će dokazati koji je procenat tih gena danas u svakog od nas. Jer je činjenica da su ovde živeli Iliri, Kelti, Cincari, Vlasi, Dračani, danas ih nema, a nisu izumrli prosto od nekog naiconalnog virusa, već su se pretopili na današnje postojeće nacije.
Pa onda tek Turci, njihovih 500 godina karanja po Srbiji i slično.

Danas se to dokazuje ne znam tačno kako se zvaše -genomima ? Čak su i jako zanimljivi rezultati ,u odnosu na današnje rase i kontinente ,ispada da su migracije bile puno veće nego što se moglo i zamisliti . Pa ispada da su oni sa Aljaske praporeklom sa Urala ,a neki drugi današnji "arijevski belci" iz Mongolije ili Afrike .
Cincari i Vlasi postoje i danas i to sa veoma jakim etničkim identitetom .Možda ih brojčano nema toliko da bi se mogli zvati narodom u pravom smislu ,ali ne da postoje ,nego i u Srbiji imaju i svoje političke partije .Cela negotinska Krajina su Vlasi i Cincari ,čak imaju i svoje "podgrupe" (Carani, Munćani, Bufani itd)
Slatkicass i Silvy su "Vlajne" recimo . Bebi Blye ,(koja je ranije dolazilana forum)  je Cincarka (imamo mislim temu na forumu pod "etničke grupe" ,pa da ne tupim ovde ,i ne nabrajam poznate Vlahe i Cincare iz Srbije kroz istoriju ) Ipak da kažem par imena koja svi znamo -Maja Odžaklijevska ,Toše Proeski, Kaliopi Bukle ,Izvorinka Milošević, ,Taško Načić ,Toma Fila ...ono što verovatno niste znali ,cincrasko poreklo ima  i Irinej Bulović ,episkop bački (iako je rođen u Stanišiću ,u Vojvodini )

A po samoj temi ....u protekle dve decenije smo se naslušali takvih budalaština " od kude " ,i što je još gore ,koješta je štampano i politički zloupotrebljeno ,da se uopšte  ne može čuti glas naših istaknutih istoričara , etnologa ,geneteričara , akademika koji bezuspešno pokušavaju  zaustaviti ovu mešavinu mitomanije i ordtodoksnih izmišljotina koja je štetna po svako ozbiljnu analizu porekla Srba kao nacije .
Zbog takvih kvazi-intelektualaca se već sprdaju sa nama (a i mi sami ,što je bar duhovito)

Ovakva mitomanska istorija nije samo naša specijalnost. Nema naroda i države koja nema svoje "Deretiće". Samo dok smo mi bili mladi nije bilo ni neta a ni novine nisu bile tablidne kao danas. Možda je i bilo tih koji su proučavali, da je tako nazivemo, alternativnu istoriju ali nisu imali široku popularnost kao danas. Ili su to bili ozbiljnu, školovani, istoričari ili arheolozi koji su svoja otkrića ili dokumente probali da protumače na drugi način. Na šta imaju svako pravo jer cilj nauke je istina i ništa nije zacementirano da se u to ne sme sumnjati. Inače bi još uvek Zemlja bila centar svemira. I ravna ploča.

Za one koji su zaboravili setite se Salinasa Prajsa i Homerove slepe publike. Tip koji je tamo sredinom osamdesetih tvrdio da se Odisej smucao po Boki kotorskoj. Pa bar jednom godišnje nađu Atlantidu negde. Teorija o naseljavanju Amerike ima bar desetak pa nikom ne leti glava jer tvrdi da su Egipćani malo preplovljavali Atlantik. Možda i jesu ko ga zna. Meni zanimljivo da pročitam, vidim neku lepu ilustraciju ...

Dakle ove tekstove od kude su Srbi probajte da čitate kao zanimljivo štivo ako ništa drugo bar da malo pobegnete od svakodnevnih briga.

Naravno da se treba šaliti oko ovoga ''odakle su...'' jer svi imaju svoje ''Deretiće''... Hrvati , Albanci, ma samo ih treba čuti, ludo burazere, stižu Jovu u lupetaniju...

Citat :

Danas se to dokazuje ne znam tačno kako se zvaše -genomima ? Čak su i jako zanimljivi rezultati ,u odnosu na današnje rase i kontinente ,ispada da su migracije bile puno veće nego što se moglo i zamisliti . Pa ispada da su oni sa Aljaske praporeklom sa Urala ,a neki drugi današnji "arijevski belci" iz Mongolije ili Afrike .

Da, genetički marekeri i ti fazoni naučni, to sve govori o besmislenim pričama ''čistih rasa i naroda''...

Ako bismo bili bukvalisti(stanovnici praBIH ) narod koji živi na teritoriji sadašnje Srbije je jednom trećinom potekao od Slovena, jednom petinom od Ilira, a drugom od Germana, dok u genima sadrži još i sedminu Kelta, desetinu Feničana, dvadesetinu Helena i pedeseti deo Vikinga. Ovu nacionalnu mešavinu dobila je neka švajcarska kompanija koja, na osnovu istraživanja prisutnosti genetičkih markera poteklih od drevnih naroda, pokušava da dešifruje poreklo stanovnika u različitim delovima Evrope.

Jbt, kako čist genetski mat'r'jal, idealan za jednog velikog nacioJnalistu...

Idete mi na keks vas citajuci. Srbi ovo srbi ono, gori ste od zidova. :rlol:

Dolinac ::

Idete mi na keks vas citajuci. Srbi ovo srbi ono, gori ste od zidova. :rlol:

Ima ovdje još Ljudova mani se sad Židova.....

Tajna srpske istorije: Berlin je bio srpski

Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolilo smo falsifikatorima “zapadne škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.

Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.

Zahvaljujući mnogim našim istoričarima i dobronamernicima, patriotama, deo naše istorije je načet, ali to je samo mali deo, još puno posla je pred nama, još puno laži treba razotkriti. Ne zaboravite, svako ko se “drznuo” da ide protiv volje (slepila) većine bio je proglašavan ludakom, oportunistom, neznalicom, utoliko su dela ljudi koja su temeljno istraživala našu istorju velika, jer ti ljudi su stavili na kocku svoj ugled za dobrobit srpstva.

Pred vama je tekst o Srbima iz Lužice, slučajno ovaj tekst sam našao pre mnogo godina, prekucao ga i po prvi put postavio na internet pre nekih 10 godina da bi što više Srba pročitalo njegov sadržaj.

Stajao sam pred jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne verujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlepših i najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj: “Da, mi smo Srbi”, rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank.

”Sa svim južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina. ” I to sve na jeziku koji sam razumeo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odakle su Srbi?  Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i često izloženi asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, književnost i samobitnost, jednom rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda.  Kao pripadnici veće grupe Polapskih Slovena nastanjivali su nekada ceo prostor Istočne Nemačke – prostrane teritorije istočno od reke Labe, pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače – Dalemince, Rujane, Suselce, Neletiće ….  I danas devedest odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Makolenburgu, Saksoniji, Branderburgu, Pomeraniji i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo, Trnovo, itd.) iako tamo više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i X veka naše ere. I evo prave enigme za Severne Srbe. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u ranom srednjem veku iz zajedničke postojbine svih Srba, negde iz današnje južne Rusije ili još dalje, sa Kavkaza; da su bili moćan ratnički narod, koji je ovladao germanskim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali i stanovništvo ostalo razređeno.

Sasvim suprotno ovoj, druga terija tvrdi da su Srbi ovde živeli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva teorija je prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika (što i ne čudi).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Druga teorija, koju zastupaju naraštaji istoričara (među kojima opet najviše nemačkih) nimalo ne ustupa i danas dobija sve veći broj pristalica. Druga teorija poziva se na vizantijskog cara i pisca Konstantina Porfirogenita (X vek) koji u svom delu „O upravljanju državom” piše da su balkanski Srbi došli iz zemlje Bojke, koja se na zapadu graniči sa Franačkom, a na istoku sa današnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od početka”. A to je upravo tamo gde ih nalazimo i danas, u Istočnoj Nemačkoj.

Ove navode potvrđuje bar pet istorijskih izvora starijih od Porfirogenita, iz pera rimskih (Vibijus, Sekvestar), germanskih (Bavarski Geograf, Jordan i Alfred I) i vizantijskih (Teofilakt, Simokata) hroničara. Moćni savez Venda (Srba, Slovena), suvereno je vladao ovim prostorima i držao mnoštvo svojih utvrđenih gradova: Stargrada (danas Oldenburg blizu granice sa Danskom), preko Lupeka (danas Libek na Baltiku) sve do njihove prestonice i najveće luke na Baltičkom moru, Vinete, veličanstvenog grada kome danas nema ni traga.

Druga u nizu enigmi glasi, šta se dogodilo sa Vinetom i njenom slavom?

Nemački hroničar Helmond iz XII veka piše: „Ovaj grad bio je najveći od svih koji okružuju Evropu i koji su nastanjivali Sloveni zajedno sa drugim narodima, Grcima i Varvarima, a kada su naišli Saksonci i oni su dobili dozvolu da stanuju u njemu.” Jasno je dakle, ko je ovde bio starinac, a ko doseljenik. Savremena nauka pomera Vinetu na sam početak naše ere, možda i ranije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ruševine Vinete, između ušća Odre i grada Kamenja u današnjoj Pomeraniji (od Pomerana, srpskog plemena koje je nastanjivalo obalu) mogle su se videti u Baltiku još u XVI veku, a onda su bile prepuštene ćudima hladnog mora.

Tek savremena arheologija uspela je da na ova pitanja pruži neke odgovore. Po tipovima keramike, oruđa i staništa smatra se da je praistorijska Lužička kultura, nastala na teritoriji današnje Lužice 600 godina pre Hrista, veoma srodna drugim proto-slovenskim kulturama na Istoku i da je stoga pretportavka o prapostojbini sasvim verovatna.

Negdašnji moćni srpski gradovi Veliki Radom (Šverin u Maklenburgu), Ljubičin ili Tornov koji su otkopani i restaurirani svedoče o moći drevnog srpskog kraljevstva ba severu Evrope.

Novija istraživanja pomeraju prve istorijske znakove života Srba na ovom prostoru daleko u prošlost. U slivu Labe i Sale 101. godine bio je žestok sukob Germana sa Vendima (Srbima), na mestu gde je sedam vekova potom, na ruševinama srpskih gradova Đevina, Solave, Jarobroda i Rezna, Karlo Veliki uspostavio franačko-srpsku granicu i „srpsku marku” i ustanovio pogranične tvrđave Magdeburg, Hale, Erfurt i Ragensburg i počeo nemačku ekspanziju na Istok. Srbi su se odupirali sedam věkova, a potom razjedinjeno, jedno po jedno pleme germanizovano padalo pod dobro organizovanu franačku vlast.

Konačno 806. godine odigrala se jedna od velikih bitaka između Srba i Franaka kod mesta Gore (danas Gera), gde je poginuo srpski kralj Milduh. Ne zna se gde je Milduh sahranjen, ali o tome postoji jedna dirljiva legenda: on nije poginuo, nego sa svim srpskim kraljevima spava u jednoj pećini kod Gorelca (danas Gerlic) i probudiće se kad dođe vrěme da ponovo uskrsne srpsko kraljevstvo.

A zatim je došao odučan udarac. Piše akademik Viktor Novak: „Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gde je gotovo cela srpska pešadija izginula”.

Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U pregovorima obećaju Nemci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad preda. Nemci nisu držali reč, poklali su sve vojnike, a žene i decu odveli u ropstvo. Hronike Nemačke iz tog vremena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba.Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što sledi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda. Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri. Ali mesto mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao. Oko 990. godine i poslednje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.

Ali, uspomena na srpsku krunu nastavila je da živi. Mnogo od srpskih kneževa prekrstili su se i bili su primljeni u nemačko plemstvo. Oni i njihovo potomstvo održali su predanje o srpskoj kruni još punih hiljadu godina.

Tako je hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski bodrički knez 21. generacije, potomak vojvoda Niklote, Pribislava i Janka, ustanovio 1864. „Orden srpske krune” od pet stepeni. Njegova raskošna insignija sa motom „Per aspera ad astra” (Preko trnja do zvezda), može i danas da se vidi u muzeju u Kotbusu.

Pod stalnim franačkim pritiskom, Srbi su počeli da se iseljavaju prema Jugu. Ovde počinje nova istorijska enigma. Kada su, kako i kojim putem preci današnjih Srba stigli na Balkan? Ugledni naučnik dr Relja Novaković uložio je gotovo cěo svoj naučni vek i objavio nekoliko knjiga i naučnih radova da bi dokazao da su naši preci upravo ovi severni, Polapski, Lužički Srbi. I ne samo on. Veliki deo naučne javnosti Lužičkih Srba, pa i Nemaca, danas to ne spori. I danas će vam Lužani sa tugom ispričati prastaru legendu o deobi dvojice sinova moćnog bodričkog kneza Dervana.

Odluče dakle braća da se odele. Jedan sa narodom ostane u Polablju, a drugi se sa polovinom naroda odseli daleko na Jug.

Legendu od reči potvrđuje Porifirogenit. On balkanske Srbe smatra potomcima drugog brata, a narod se, prema caru i piscu, naselio na velikom prostoru Neretve, Zahumlja, Trebinja, ali naročito Zetske doline i današnjih crnogorskih Brda. Bejaše to nekad plodna zemlja, sa bogatim rimskim gradovima poput Duklje. Tako su Lužani, u stvari, naselili jezgro buduće srpske države.

Sve to potvrđuju nalazi srpske etnologije, naročito Jovan Erdeljanović i Petar Šobajić. U svojim monografijama o plemenima Piperima, Bretonožićima, Belopavlićima, i Plešivcima, obojica iznose mnoštvo podataka da je prvo srpsko stanovništvo ovog pojasa bilo veliko doseljeničko pleme Lužana.

Doseljeni ovde u tako davno doba održali su se kao kompaktno stanovništvo (Stari svet) sve do dolaska Turaka. Druga srpska plemena naselila su Južni Banat i Braničevo (Bodrići), odatle Lužnicu u ističnoj Srbiji i konačno Kosovo, Lužane kod Samodreže crkve i reku Lab, kojoj su dali ime prema svojoj nezaboravnoj Labi, mada se njihov hod u seobi može pratiti i dalje na Jug.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[b]Imena mesta, reka i brda u dolini Zete i Brdima zapanjujuće odgovaraju današnjoj toponimiji Gornje i Donje Lužice u Nemačkoj: Lužička središta u Piperima – Crnci (u Lužici Černic i Černevald), Stijena (Štajnsdorf), Grobovlje (Grabendorf), Stupa (Stolp), Studeno (Studenic), gde je stanovao ban lužanski, Radovče (Radavič), Vrba (Verben), Trijebač (Trjebin-Trabendorf), grad Devič (Djevin-Gros Duben), Piskava (Biskov), Bukovi Do (Bukvic), Lukovo (Lukau), Dubrava (Dubrau), Dubravica (Dubravka-Frauendorf), Branjevina (Branic), i dr.

U Bratonožićima: Lutovo (Lutol-Lojten), Drijenje (Drjejce-Drevic), Crkvice (Kerkvic-Kerkojce), Korjen (Korjenic) i dr.

U Bjelopavlićima: Jelenak (Gelau), Rošci (Ruzic), Gorica (Goric), Glizica (Glajzic), Banjkove Luke (Pankov-Lukau), kao i lužička prěstonica, Gostilje (Gros Gastroze-Gasteraz), itd.

U Pješivcima: Stubica (Stoplipc), Kopetinj (Kopac), Budoška Gradina (Budišin), Ostrog (Ostrau- Ostric), i Borkov Do ( Borkovi), kao i stara bratstva Bembreci (Bamberg) i Kukalji (Kukau)!

Čak su i geografski položaji i rastojanja između ovih mesta i eponima podudarni. Sumnje nema: naselivši uglavnom dolinu Zete i Brda, Lužani su iz prapostojbine doneli i dvoja imena. Još u Hercegovini i Crnoj Gori (ali i u Lužici) žive potomci lužičkih Milovića, Dučića, Lukovića, Minića, Mirovića, Popovića, Babića, Rašovića…

Ali jedan od dirljivih dokaza da se radi o našim drevnim prěcima su i vetrenjače, davnašnji simbol baltičke nizije, kojih na Balkanu nije bilo do doseljavanja Severnih Srba. Opisujući utvrđeni grad Banska Glava u Piperima „gde je stajao ban lužanski i veliko lužansko groblje” Erdeljanović beleži da je tu nekada bio i mlin „starog svijeta koji je mljeo na vjetar”.

Muzej u Kotbusu krije i odgovore na mnoge enigme. Nošnje, običaji i uopšte folklor Lužičkih Srba ukazuju na brojne paralele sa narodnom tradicijom balkanskih Srba. Na ovo su upozoravali još Natko Nodilo i naročito najveći srpski etnolog Veselin Čajkanović, koji je svoju težišnu tezu o srpskom vrhovnom Bogu izveo iz iz uporednog proučavanja lužičkog i balkanskog duhovnog nasleđa. Tako je glavni bog severnih Srba bio Svantovit, čije se veliko svetilište nalazilo na ostrvu Rujan u Baltičkom moru, sa primanjem hrišćanstva postao je Sveti Vid ili jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdan.

U Lužici se i danas izvodi ritualno ubijanje petla („zabijanje kokota”), kao i kod nas, na Sv. Maru. O Božiću idu po selima “kolede” (“camprovanje” i ”zapust”). O Vaskrsu se šaraju jaja u fantastičnim bojama i pravim umetničkim radovima sličnim čipki , kakvih nema nigde osim u nas: muzejska zbirka u Kotbusu čuva više stotina ovakvih unikata. Kult konja i jahanja, kao trag slavnih vremena i kultnog značenja ove životinje izvodi se na svakom Vaskrsu i Ivandanu, kad Srbi, svečano obučeni ponovo jašu Lužicom. Posle toga igraju svoje staro srpsko kolo („serbska reja”) uz pratnju gajdi („mehova”), i gusala („husle”). Stari instrumenti i arahična srpska muzika nezaobilazni su na svakom prelu , gde se i danas okuplja omladina.

Istorija im, dakle nije bila naklonjena, ali su se od milionskog naroda svela na oko 70.000 manjinaca na ostrvu između reka Špreve i Odre, koje ponosno nazivaju Srbija. Danas su priznati u pokrajinama Saksonija i Bradenburg; pomaže ih i poštuje Savezna vlada u Bonu, imaju svoje ustanove, banke, škole, muzeje, pozorišta, radio i televiziju. U svakoj prilici gordo ističu Srbija i srpstvo i to im se danas uvažava. Ulice u Kotbusu i Budišinu, sada nose, pored nemačkih i srpske nazive. Čuvaju svoju hiljadugodišnju kulturu i nacionalnu posebnost ne samo u odnosu na Nemce, nego na njima susedne Poljake i Čehe.

Ali ono što najviše pleni je nacionalna svest današnjih Lužana. „Mi smo bolji Srbi od vas” rekao mi je na rastanku jedan stari Srbin sa Špreve, reke koja protiče kroz Berlin. „Održali smo se uprkos svemu dve hiljade godina bez ičije pomoći”. U suštini, hteo je da kaže što i prvi stihovi lužičke narodne himne:

”Srpsku slavu, srpski jezik, nasilje neće ugušiti
Jer srpstvo se ponovo po Lužici širi….”[/b]

Iako je više nego poznato ,da su četiri slova "S" , čest motiv u istoriji srpske heraldike, kao i "dvoglavi orao", preuzeta  iz Vizantije, (a na našim prostorima su ga prvi na svom grbu nosili Mrnjavčevići (kralj Vukašin, Uglješa, Marko Kraljević...)svaka i najmanja "aluzija" ,neizostavno vodi ka teoriji "Srbi-narod najstariji",kojih smo se šarlatanskih interpretacija naslušali 90 tih  ?  

Iako se zna da je reč  o akronimu motoa dinastije Paleolog, odnosno krilatice Vizantije, koji je opet prerađen iz vremena rimske imperije : "Car Careva, Caruje nad Carevima“ ("Βασιλεὺς Βασιλέων, Βασιλεύων Βασιλευόντων“),opet to ništa ne smeta medijima u Srbiji da spinuju javno mnjenje u tom pravcu ?
Tako je ovih dana aktuelan jedan grob pronađen u Irskoj.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pobogu...pa Rimljani su zauzeli Britaniju,Škotsku i Irsku  još 43 .n.e ,za vreme Klaudija ,Mrnjavčevići se pominju 13 vekova kasnije ?
Vizantija ,ili Istočno rimsko carstvo ,se pod tim imenom pominje 330 godine nove ere -skoro 1000 godina pre Mrnjavčevića ?

Ali ne -sigurno i u ovom grobu leži neki Srbin .