SRBI I SRBIJA

Srbi su južnoslavenski narod koji živi pretežno u Srbiji
6.212.838 (2002), gdje čine oko 82,86% populacije. U Bosni i Hercegovini, po popisu iz 1991. godine, u
BiH je živjelo 1.366.104. Srba i činili su 31.21% populacije. Današnje
procjene govore da u BiH živi oko 1,4 - 1,5 miliona Srba, što čini oko
37% stanovništva. U Hrvatskoj, 1991. godine živjelo je 581.663 Srba i
činili su 12,2% populacije, a po popisu iz 2001. godine, ima ih 201.631 i
čine 4,5% stanovništva Hrvatske. U Crnoj Gori po popisu iz 2003. godine
živi 198.414 Srba, što čini 31,99% stanovništva. Na Kosovu po
procjenama iz 2002.
godine živi oko 102.000. - 114.000 Srba, što čini oko 6% stanovništva.
Manji broj Srba živi u Makedoniji, Sloveniji,
Rumuniji,
Albaniji
i Mađarskoj.
Srbi također žive i u dijaspori,
prvenstveno u Njemačkoj, Austriji,
Švicarskoj,
SAD-u, Kanadi i Australiji.
Procjene ukupnog broja Srba u dijaspori se kreću izmedju 1.5 i 3
miliona.
Najveće urbani centri Srba u Srbiji su u Beogradu
(1.500.000), Novom Sadu (oko 250.000), Nišu
(200.000) te u BiH Banjaluci (200.000).
U inostranstvu, značajan broj gradske populacije se nalazi u Chicagu
(kao i cijeloj saveznoj državi
Ilinois), te u Torontu i
južnoj provinciji Ontario.
Jezik


Srbi govore srpskim jezikom. Srpski jezik je službeni jezik Srbije,
Crne Gore i jedan od tri službena jezika Bosne i Hercegovine. Za
detaljniji opis srpskog jezika, pogledajte članak srpski
jezik.
Srbi koji su dali
doprinos čovječanstvu


Srbi su igrali zapaženu ulogu u razvoju umjetnosti i nauke. Grupu
zapaženih srpskih intelektualaca uključuju naučnici Nikola
Tesla, Mihajlo Pupin, Pavle Savić, Milutin Milanković, Mileva Marić
(matematičarka i prva žena Alberta Einsteina), književnici Miloš Crnjanski,
Đura Jakšić i
drugi.

Ukupna populacijaZnačajno stanovništvo uJezikVjeraVezane etničke grupe

12,5 - 13 miliona

Srbija: 6.212.838 (2002) [1] Bosna i Hercegovina: 1.479.930 Hrvatska: 201.631 (2001) (580.000 1991.) Crna Gora: 198,414 (2003) Slovenija: 38.964 (2002) Makedonija: 35.939 (2002) Albanija: 10.000 Rumunija: 22.725 (2002) Mađarska: 5.000 Njemačka: 136.152 (2008)[2] SAD: 169.479 (2005)[3] Austrija: 177.320 (2001) Australija: 97.315 (2001) Švicarska: 96.000 Francuska: 60.000 Kanada: 55.545 (2001) Ujedinjeno Kraljevstvo: 55.000 Švedska: 35.000 Danska: 12.000 Italija: 10.000 Južnoafrička Republika: 7.000 Norveška: 6.000 Holandija: 6.000 Grčka: 5.500 Rusija: 5.000 Luksemburg: 4.000 Brazil: 2.000 Čile: 2.000 Češka Republika: 1.801 (2001) Novi Zeland: 1.400 Bocvana: 1.000 Zimbabve: 800 Slovačka: 434 (2001)

srpski

pravoslavci, ateisti

Indoevropski Slaveni Južni Slaveni

Teorije o poreklu Srba


Izvor: Wikipedia




Srbi su južnoslovenski narod, koji pretežno živi u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Prema tvrdnjama genetike i antropologije, Srbi su potomci slovenskih plemena i balkanskih starosedelaca (Vlaha, Ilira, Tračana, itd). Međutim, postoje teorije koje tvrde da ime "Srbi" možda ima drugačije korene. Postoji nekoliko teorija o poreklu srpskog imena, ali treba imati u vidu da ove teorije nisu šire prihvaćene od strane zvanične istorijske nauke, jer ne postoji dovoljno dokaza koji bi ih podržali.

Srpsko-slovenska teorija
Prema ovoj teoriji, ime Srbin je starije od imena Sloven, odnosno da su Proto-Sloveni sebe zvali Srbima, a da su današnji Srbi i Lužički Srbi sačuvali to staro ime, kao nekadašnju oznaku svih Slovena.^{[traži se izvor]}
Ovu teoriju zastupali su istoričari, lingvisti i slavisti: Konstantin Jiriček, Jozef Domaševski i Pavel Jozef Šafarik.

Iranska teorija

Ova teorija pretpostavlja da su narod Serboi bili sarmatsko (iransko) pleme koje je živelo u istočnoj Evropi (Sarmatia Asiatica), severno od Kavkaza. Prvi pisani pomeni "sarmatskih Srba" se mogu naći u 1. veku (69. godine), u delu Plinija Cecilija Sekundusa "Poznavanje prirode", i to u latinizovanom obliku - Serbi. Ovi "Serbi" su tu zabeleženi kao narod koji živi u Azijskoj Sarmatiji, severno od Kavkaza, pa se iz toga može pretpostaviti da su bili sarmatsko (iransko) pleme.
Posle Plinija, narod "Serbi" pominju i Tacit, Ptolomej, Prokopije, Jordanes, Vibijus, Ajnhard.
Veza između ovih "Starih Srba" (kako nekad nazivaju narod Serbi) i današnjih Srba nije naučno dokazana, već predstavlja hipotezu. Pretpostavlja se da su se Serbi iz Azijske Sarmatije preselili u Srednju Evropu (Polablje) u 4. veku, zajedno sa Alanima. Smatra se da su Serbi i Alani bili veoma srodna sarmatska plemena, a potomci Alana su današnji Oseti na Kavkazu ^[1].
Postoji pretpostavka da su se Serbi na području Polablja mešali sa Slovenima i ostavili im svoje ime. Iz toga proizilazi, a na osnovu rekonstrukcije verovatne Seobe Slovena, da se deo ovih Slovena, koji je usvojio ime Srbi, doselio na Balkan u 7. veku, gde se izmešao sa ranije doseljenim slovenskim plemenima i romanizovanim potomcima balkanskih starosedelaca. Drugi deo Srba, kako se tvrdi, koji se nije doselio na Balkan, ostao je da živi u Polablju, a njihovi potomci bi bili današnji Lužički Srbi.
Starosedelačka teorija [uredi - уреди]


Ova teorija se ne bavi poreklom srpskog imena, već poreklom Srba u antropološkom i genetskom smislu. Osnovu ove teorije čini ideja da su Srbi starosedeoci na Balkanu, odnosno da su oni direktni naslednici kulture Lepenskog Vira, pa potom Vinčanske kulture i tako dalje, sve do današnjih dana. Tvrdi se da su Srbi u jednom trenutku napustili Balkan i krenuli u seobu, da bi se na kraju ponovo vratili na Balkanske prostore.
Ostale teorije [uredi - уреди]


Postoji puno teorija koje objedinjuju neke od navedenih. Tako je Milojević smatrao da su Srbi poreklom iz Indije i Irana i starosedeoci Balkana u isto vreme.




Zapade mi za oko ova iranska teorija o poreklu Srba. Naime, slucajno smo na casu govorili o karakteristikama naroda i drzava, i Irankinja kaze PIRINAC! Ispostavilo se da imamo dosta zaednickih reci, a mogu reci i da sam tek ovde primetila nasu slicnost, tj. drugi su mi skrenuli paznju na to, sa Irancima i Kurdima. Mi obicno kazemo da licimo na Turke, ali koliko ovde vidim, istina je nesto drugacija... Ima tu necega..

Neka svako tera neke svoje hipoteze (i hipotenuze ), svi mi smo doseljeni, tj. začetak civilizacije je u Africi, neki su samo više pobeleli, jer su se seljakali kojekuda. Dakle, autohtoni su, pored afrikanaca, samo još kinezi (kao žuta) i južnoamerikanci (kao crvena) rasa. Šlus! Svi nešto palamude, te nebeski, te arijevski, te...bla, bla.

Ću da pišem,al sutra ,kad donesem knjigu.

Индустријализација, увоз јефтине робе из Кине, порез на додату вредност, фискалне касе, али и промена укуса купаца потиснули су старе занате. Нове генерације скоро да не знају ни шта производе грнчари, казанџије, кујунџије, јорганџије... Овакво стање ствари разлог је због кога су Етнографски музеј у Београду и Министарство трговине и услуга још у децембру прошле године покренули пројекат подршке очувању и унапређењу старих заната. Тим поводом, данас ће у просторијама поменутог музеја бити постављена национална изложба старих заната у Србији.
– До 14. септембра кустоси ће представљати по један занат, а занатлије које смо изабрали путем јавног конкурса демонстрираће своја умећа. Врло је важно да штитимо старе занате, чак је и Унеско препознао да су они културна баштина – објаснила је за „Политику” Весна Душковић, заменица директора Етнолошког музеја.
По речима Ранка Баришића, саветника музеја, сви који се баве старим занатима требало би да буду ослобођени пореза на додату вредност.
– Тежак положај ових занатлија поправила би и могућност да сировине набављају по нижим ценама, да они који немају властити простор могу да га повољније изнајме... Пре свега тога држава мора да онемогући увоз јефтине робе са истока – нагласио је Баришић и као пример заната који је поклекао под навалом кинеске робе навео је обућаре. Људи ће, тврди наш саговорник, радије купити нов пар ципела за 500 динара него што ће толико дати обућару да оправи старе – каже Баришић.
Производња електромотора, по речима нашег саговорника, у историју је сместила винклере. Нови мотори су сада толико јефтини да нико не жели да их поправља. А због такве праксе, као још једна негативна последица, јављају се загађења – рекао је Баришић, који ће током ове музејске поставке представити грнчарство, опанчарство, четкарство и јорганџилук.
Очување и обнављање старих заната подстакло би, поред очувања културног и историјског наслеђа, и запошљавање. Данас могу опстати углавном услужни занати, као што су фризери, бербери... док је са производним ситуација тежа.
– Укус потрошача се изменио. На пример емајлирано посуђе сменило је глинено, а опанке, који су при том много здравији, замениле су патике – казао је Баришић.
Марина Илеш, из Новог Сада, власница радионице за израду производа од меда, 24 године је радила као тон-мајстор у радију Нови Сад, да би пре деценију почела да израђује лицидерска срца и медењаке.
Њене производе наручују углавном сувенирнице из Сремских Карловаца и Земуна, али некада добије и поруџбину за сватове.
– Да се само тиме бавим не бих могла да покријем трошкове, пошто су порези заиста велики, а још нисам успела да региструјем радионицу као продавницу старог заната – објашњава Марина Илеш, којој ово није породично наслеђе, већ је израду лицидерских срца и медењака учила кроз бројне курсеве, углавном у Мађарској.
Politika


Secanje na stare zanate.
Stari zanati jesu deo tradicije naseg naroda, i trebalo bi raditi na njihovom ocuvanju. Ovo je pogotovu bitno, posto ti zanati, u danasnje vreme nisu profitabilni.. Da bi opstali i ostali, treba ih sacuvati, ne samo putem izlozbi , kao secanje , vec i stimulacijom od strane drzave, da se ocuvaju, a i na njima nesto zaraditi, zasto ne?

SRPSKI VLADARI




Kneževina Srbija (Paganska Srbija, VII vek-836)

Prvi Vladari i Knezovi Srba i Srbije (Sedmi vek-836)
Knez
Srba (Doveo Srbe na Balkan u vreme vladavine Vizantinskog Cara Heraklija
(610-641), VII vek-660; ne zna se njegovo ime, umro je 680)
Svevlad (660-679, Knez Srbije)
Selimir (679-680, Knez Srbije)
Vladin (680-700, Knez Srbije)
Ratimir (700-730, Knez Srbije)

Višeslav (730-780, Knez Srbije)

Radoslav (780-822, Knez Srbije)
Prosigoj (822-836, Knez Srbije)

Kneževina Srbija (Krštena Srbija, 836-1035)

Vlastimirovići (836-960)

Vlastimir (836-863, Knez Srbije; sin Kneza Prosigoja)

Mutimir (863-891, Knez Srbije)

Pribislav Mutimirović (891-892, Knez Srbije)

Petar Gojniković (892-917, Knez Srbije)

Pavle Branović (917-920, Knez Srbije)

Zaharije Pribisavljević (920-924, Knez Srbije)

Časlav Klonimirović (927-960, Knez Srbije)

Tihomirovići (960-1035)
Tihomir (960-980, Knez Srbije)
Ljutomir (980-1003, Knez Srbije)
Ljutomirov Sin (1003-1030, Knez Srbije; ne zna se njegovo ime)
Ljutovit (1030-1035, Knez Srbije)

Vojislavljevići (1035-1118 )
Stefan Vojislav (1035-1050, Knez Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo I (1050-1077, Knez i Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije, 1077-1081; prvi Srpski Kralj)
Konstantin Bodin (1081-1101, Kralj Duklje, Raške, Bosne, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Mihailo II, Bodinov sin
Dobroslav, Bodinov polubrat
Kočopar (1101-1102, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Vladimir (1102 – 1114, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)
Đorđe (1114 – 1118, Kralj Duklje, Raške, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Velika Župa Raška (1118-1166)

Vukan (oko 1090-1116), veliki župan

Uroševići (1166-1165)
Uroš I (1118-1140, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Uroš II (1140-1161, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Desa (1161-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije)

Tihomir (1165-1165, Veliki Župan Raške, Duklje, Zahumlja, Travunije i Neretljanije; brat Stefana Nemanje)

Nemanjići (1196-1371)
Stefan Nemanja (1166-1196, Veliki Župan Srbije)

Stefan Prvovenčani (1196-1217 i Kralj Srbije 1217-1228; prvi Kralj Srbije)

Stefan Radoslav (1128-1233, Kralj Srbije)

Stefan Vladislav (1233-1243, Kralj Srbije)

Stefan Uroš I (1243-1276, Kralj Srbije)

Stefan Dragutin (1276-1282, Kralj Srbije)

Stefan Uroš II Milutin (1282-1321, Kralj Srbije)

Stefan Uroš III Dečanski (1321-1331, Kralj Srbije)

Stefan Uroš IV Dušan (1331- 1326, Kralj Srbije i Car Srbije 1346-1355)

Stefan Uroš V, Uroš (1355-1371 Car Srbije)

Lazarevići (1371-1427)
Lazar I Hrebljanović (1371-1389, Knez Srbije)

Stefan III Lazarević (1389-1402, Knez Srbije i Despot Srbije 1402-1427)

Brankovići (1427-1456)
Đurađ I Branković (1427-1456, Despot Srbije)

Lazar II Branković (1456-1458, Despot Srbije)

Stefan Branković (1458-1459, Despot Srbije)

Kotromanići (1459)
Stefan IV Tomašević (1459, Despot Srbije)

Srbija pod Osmanskom okupacijom (1459-1804)

Vladari obnovljene Srbije

Karađorđe Petrović (1804-1813, Vožd prvog Srpskog ustanka)

Obrenovići (1815-1842)
Miloš Obrenović I (21 Novembar 1815-13 Jun 1839, Knez Srbije)

Milan Obrenović II (13 Jun 1839-9 Juli 1839, Knez Srbije)

Mihailo Obrenović III (17 Mart 1840-14 Septembar 1842, Knez Srbije)

Karađorđevići 1842-1858
Aleksandar Karađorđević (14 Septembar 1842-23 Decembar 1858, Knez Srbije)

Obrenovići (1858-1882)
Miloš Obrenović I (24 Decembar 1858-26 Septembar 1860, Knez Srbije)

Mihailo Obrenović III (26 Septembar 1860-10 Jun 1868, Knez Srbije)

Milan Obrenović IV (2 Juli 1868-6 Mart 1882, Knez Srbije)

Kraljevina Srbija (1882-1918 )

Obrenovići (1882-1903)
Milan I (6 Mart 1882-6 Mart 1889, Kralj Srbije)

Aleksandar I (6 Mart 1889-11 Jun 1903, Kralj Srbije)

Karađorđevići, 1903-1918
Petar I
Karađorđević (15 Jun 1903-1 Decembar 1918, Kralj Srbije i Kralj
Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1 Decembar 1918-16 Avgust 1921)

Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1921)
Kraljevina Jugoslavija (1921-1945)

Karađorđevići, 1918-1945
Aleksandar
I (1 Decembar 1918-6 Januvar 1929, Kralj Kraljevine Srba, Hrvata i
Slovenaca i Kralj Jugoslavije, 6 Januvar 1929-9 Octobar, 1934)

Petar II (9 Octobar 1934-29 Novembar1945, Kralj Jugoslavije i Kralj Jugoslavije u egzilu, 29 Novembar1945-3 Novembar 1970)

Bez uvrede, a jel' baš neophodno da ovaku ozbiljnu temu zatrpavamo muzičkim začinima i ogromnim pastiranim tekstovima?

Divno bi bilo da se otvori diskusija o Srbiji i Srbima, ali tema bi bila, na zalost, skoro pa mrtva bez ovih predhodnih postova. Sinoc je bio povod za pesmu, bar u Srbiji, pa da se pamti



A sad mozemo da krenemo ozbiljnije, elem, prvi je dan nove godine...
U Srbiji je danas MALI BOZIC, mislim bar...

Samo Srpkinja Srbina spasava

Divna Ljubojevic


Divna Ljubojević je srpska interpretatorka pravoslavne duhovne muzike Srbije, Vizantije, Bugarske i Rusije i osnivač, dirigent i umetnički rukovodilac hora i studija za duhovnu muziku „Melodi“.




Divna Ljubojević je rođena u Beogradu 1970.god., na praznik Blagovesti. Crkveno pojanje učila je još kao dete. Od malih nogu peva, a od desete godine uči pojanje u pevnici manastira Vavedenje u Beogradu, od monahinja koje brižljivo neguju jedinstveni stil zasnovan na karlovačkom pojanju u redakciji Nenada Baračkog i tradicionalnom ruskom pojanju. Završila je muzičku školu „Mokranjac“ u Beogradu i Muzičku Akademiju u Novom Sadu. Sa svojim horom „Melodi“ od 1991. god. poje nedeljom i praznicima na Svetim Liturgijama u manastru Vavedenje Presvete Bogorodice u Beogradu. Jedna od zanimljivosti je da je 11. jula 2004.god. na inauguraciji predsednika Srbije, Borisa Tadića, otpevala himnu Srbije, „Bože pravde“.

Dirigovanjem se bavi od 1988.god., najpre u pevačkom društvu „Mokranjac“, sa kojim je imala koncerte u zemlji i inostranstvu i izvela prvu Vaskršnju Liturgiju pod kupolom hrama Sv. Save na Vračaru. Tokom 1989-1991.god. diriguje „Prvim beogradskim pevačkim društvom“, kao najmlađi dirigent u istoriji najstarijeg pevačkog društva. Sa ovim ansamblom ostvarila je značajne koncerte u zemlji i inostranstvu. Godine 1997., po blagoslovu episkopa zapadnoevropskog Luke, osnovala je hor pri crkvi Sv. Save u Parizu, sa kojim je osim nedeljnih i prazničnih Liturgija imala i koncerte u Briselu, Senlisu i Parizu. U nekoliko navrata držala je seminare crkvenog i horskog pojanja u inostranstvu. Održala je više solističkih koncerata u inostranstvu uz pratnju studijskog ansambla Hora i studija za duhovnu muziku „Melodi“ iz Beograda, čiji je osnivač i dirigent od 1991.god. Divna je zajedno sa drugim umetnicima član muzičkog sastava „Stupovi“ koji je osnovan 2003.god. u okviru akcije „Obnovimo sebe - podignimo Stupove“, koja je uključila izdavanje muzičkog diska „Krst na vrhu Srbije - Kako je divno, Gospode, kad hram vaskrsava“ i održavanje brojnih donatorskih koncerata za obnovu manastira Đurđevi Stupovi kod Rasa, od kojih je najpoznatiji bio onaj održan u Sava centru u Beogradu, na Vaskrs 2003.god.

Bavila se i pedagoškim radom (solfeđo, hor) koji je potvrđen sa više prvih nagrada na takmičenjima. U julu 1998.god. predavala je pevanje i hor na Academie Musicale d'Eté u Amiju (Francuska).
Sa svakim horom čiji je član ili dirigent bila, Divna je ostvarila brojne koncerte u zemlji i inostranstvu. Neki od zapaženijih su sledeći:

* Tokom 1990-1991.god. prvi nastup „Prvog beogradskog pevačkog društva“ na „Mokranjčevim danima“ u Negotinu; koncerti u Grčkoj, na festivalima duhovne muzike u Delfima, Kardici i na Kefaloniji.
* Tokom 1997-1998.god. koncerti u Francuskoj i Belgiji sa horom pri crkvi Sv. Save u Parizu.
* Sa horom „Melodi“ je održala preko 100 koncerata širom zemlje i inostranstva i osvojila brojne nagrade kao što je nagrada „Vojislav Ilić“ na festivalu ,Horovi među freskama" u Beogradu 2000.god.
* Koncerti u inostranstvu sa horom „Melodi“:
o 2004.god. Pariz, Lozana, Dižon, Bari, Milano
o 2005.god. Breša, Lozana, Nant, Milano, Izrael
o 2006.god. Pariz, Nant, Tunis
o 2007.god. Beč, Ženeva, Francuska, Portugal, Italija

* domaća izdanja
o „Aksion estin“, manastir Vavedenje, 1996.god.
o „Dostojno jest“, manastir Vavedenje 1999.god.
o „Živonosni istočnik“, manastir Vavedenje 2000.god.
o „Melodi“, manastir Vavedenje 2001.god.
o „Slavoslovije“, manastir Vavedenje 2002.god.
o „Božanstvena Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog“
* strana izdanja
o „Divna en concert“
o „Mysteres Byzantins“
o „Lumieres du Chant Byzantin“
o „La Divine Liturgie de Saint Jean Chrisostome“
o „La Gloire de Byzance“

Srbi I Hrvati... šta možemo naučiti?

Srpski narod nijednog svog neprijatelja nije mrzeo koliko samog sebe.
A narodu koji mrzi sebe teško je pomoći.
Kako pomoći narodu koji ćuti dok ga dave, koji ćuti dok nestaje?
Jer, mržnja je i tolerisati zlo.

Upravo zbog toga se ovo pitanje ne tiče samo razlike između hrvatske i srpske vlasti, između hrvatske i srpske države. Nažalost, tiče se i razlike između hrvatskog i srpskog naroda.
Taj osećaj povezanosti, solidarnosti, čak i u zločinu i u laži, čak i u fanatičnom i preteranom izlivu emocija koji smo mogli videti na zagrebačkim ulicama znak su života jednog naroda, znak su da je narod pun životnih sokova.
Znak je da neke stvari od tog naroda treba i naučiti.

Znak je da nešto nije u redu sa nama.
Nije u redu da ne reagujemo kada vlast odustane od gonjenja zločinaca koji su srpske majke zavili u crno.
Nije u redu da hapsi Vučurevića, što bi bio katastrofalan potez čak i da nije u pitanju častan čovek, a jeste.
Stepen otupelosti, melaholije i opšte apatije srpskog naroda je očigledan. Srpski narod želi da ga nema. Nije u stanju da pomogne samom sebi jer ne zna ni ko je ni da li želi da preživi.
A samo da bar jednom istinski pogleda svoje sunarodnike sa druge strane Drine koji na potpuno normalan način reaguju na nepravdu, na pravdu, na ljubav, na mržnju, na prijateljstvo, na neprijateljstvo- shvatio bi koliko je izgubio sam sebe. Shvatio bi još nešto.
Shvatio bi koliko je tužan i jadan postao.

Srpski narod koji živi na prostorima Republike Srpske sačuvao je običaje, zna ko je, zna šta je, zna koji su mu interesi i kuda treba a kuda ne treba da ide. I za svaku tešku odluku spreman je da plati cenu.
Mi to nismo.

I to je ta gorka istina.
Živimo u polukoloniji u kojoj najvažnije odluke donose izaslanici stranih država a one manje važne tajkuni i njihovi saveznici u vladajućim političkim strankama.
Mediji i konstantno samoponižavanje naših vlasti oduzeli su nam svaki osećaj dostojanstva i samopoštovanja. Nije ovo fenomen koji se odnosi samo na Srbe. To je fenomen poznat i u individualnoj i u kolektivnoj psihologiji.

Ukoliko vam dovoljno snažno čupaju dušu, gaze po vašim sećanjima, po precima, po istoriji, a vi tu ne možete ništa; ukoliko dovoljno istrajno rade na tome da vam saviju kičmu i da vam dokažu da je svaki otpor uzaludan počećete da verujete u to. Nakon plača, besa, depresije, dolazi otupelost na spoljne nadražaje.

Verujete, kao što naš narod danas veruje, da je sve uzaludno, da ništa vredno borbe nije.
I zato je lakše nacionalnu frustraciju i znake života pokazati kada je u pitanju neko drugi.
Zato je moguće da deset hiljada Srba napravi skup podrške Japanu.
Zato je moguće da Srbi budu prvi u svetu po brojnosti u davanju podrške Muameru Gadafiju.
Mi znamo kako je živeti prazninom. Kako je sve izgubiti.
Zato je tako lako identifikovati se sa drugim samo da bi se pobeglo od sebe.
A od sebe se ipak, ne može pobeći, u šta će se, nadam se, uveriti i naša "braća" crnogorci na popisu.

Taj „branitelj“ koji je, čuvši presudu Gotovini razbio izlog i počeo da se kasapi po licu je odraz te solidarnosti, povezanosti, identiteta, ideje.
Reći ćete, on je odraz patologije i pogrešnog tumačenja istorije. Reći ćete, to je proizvod „pranja mozga“ koji su vršili hrvatski mediji.
Reći ćete da je to posledica kontinuiteta delovanja hrvatske političke elite od Franje Tuđmana do danas.
Jeste.
Zaista jeste, nema dileme. Međutim, ipak je i daleko više od toga. To je odraz ljubavi.
Kao što je i ćutanje po pitanju hapšenja Vučurevića nasred zemlje Srbije odraz apatije i bolesti.

Oboleli smo od nacionalne apatije.
Logično je što je sve ovo tako.
U Hrvatskoj je biti Hrvat čast, u Srbiji je biti Srbin sramota.

U Srbiji se uvode zajednički udžbenici istorije, briše se kolektivno sećanje.
Čak nema reakcija ni na presudu koja je potvrdila da su naši sunarodnici etnički očišćeni iz Hrvatske-mada smo to već odavno svi znali.

Jedna stvar se doduše menja. Klupko se odmotava, i koliko god da se istina krila, žrtve i ubice izlaze na videlo dana.
Koliko god da je zapadna propaganda moćna, ona nije mogla da zaustavi istinu o Oluji... Istinu o Jasenovcu... Istinu o kidnapovanjima, ubistvima i preprodaji organa Srba sa Kosmeta od strane terorista...
Istina uvek ispliva na videlo ma koliko se trudili da je ignorišete.
Mene više brine ovo odsustvo reakcija.
Nema ničega.
Muk.

Nije naš problem ni što biološki nestajemo, ni što gubimo teritorije, ni što su nam sve institucije propale.
Naš problem je što više nikoga nije briga.
Čuje se samo tišina.

Srbijo, čuvaj svoje dostojanstvo da bi Te i drugi poštovali!

Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. г., у познатој књизи Плинија Цецилија Другог Познавање природе где наилазимо на српско име у латинизованом облику - Серби. Он дословно каже: "А Циммерио аццолунт Маеотици, Вали, Серби, Зинги, Псесии" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода (најкасније 175. г.), наилазимо на помен српског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птоломеја: Између Кераунског планинског венца и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби). Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербину). Овај "Српски град" или "Србица" убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавских регија негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северо-западније до Сиска и Загреба.Модерна српска нација је мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиричек – "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић – "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић - "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци,Мађари, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека - "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњевековном Рашком, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни источно од Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, планина, река и језеро Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун - на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник ; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.





Izvor Wikipedija

Sećam se vica u kome dvojica Srba,ogorčeni ljudima i zbivanjima u matičnoj državi,odluče pobeći "negde gde nema naših" ...Dospeju tako negde u pustinju centralne Australije ...
Razgalamiše se oni tamo,komotni sretni što "napkokon nigde nikog" kad ugledaše nekakvog starkelju sa štapom kako hramlje u njihovom pravcu;
"Gde ste braćo!?"-povika čiča ...

Elem,da nas ima svuda po "vascijelom dunjaluku" -ima nas.
Da Srbi nisu samo Milošević,Šešelj,Draža i četnici,Arkan,loši putevi i standard,korupcija,Pink,Farma i sličan "riality PRDakšn" ,podsećaju nas Tesla,Pupin,Mileva Marić, ... Nole,Ana, ...

Verujem da će se složiti sa mnom,oni koji još uvek veruju da širenje znanja ima smisao,da uz svo poštovanje prema velikanima istorije budnim okom (ma i ne pripadalo carskoj ptici) moramo pratiti uspehe mlađih snaga.

Nakon što je proročište u Delfima objavilo da je Sokrat najmudriji živi čovek,krenuo je ovaj mudrac svojim utabanim putem potrage za istinom. Razgovarao je sa političarima, onima za koje su govorili da su mudri, ali je brzo shvatio da su oni koji su najviše na glasu, najpraznoglaviji.
Potom se obratio pesnicima, i to onim čijim delima se najviše divio i počeo da ih ispituje koji je smisao njihovih pesama. Shvatio je da ono o čemu pesnici pevaju nije plod njihove mudrosti, nego prirodnog dara i nadahnuća, nalik proročkom, ali da oni sami ništa ne razumeju od onoga što pevaju.
Na kraju se obratio i zanatlijama, koji su zbog veštine sa kojom su radili svoj posao umišljali da su i na ostalim poljima najpametniji, pa im je ta njihova mana zatamnjivala stručnost koju su posedovali.
Onda je Sokrat shvatio zašto je proglašen najmudrijim: „Ja jedini znam da ništa ne znam."

Nije reč o skromnosti,već o shvatanju težine poduhvata prodora u suštinu stvari. Ko god se našao na tom putu morao je spoznati isto što i Sokrat. Bezgranični su putevi spoznaje i taman kada pomisliš da si dokučio deo koji si istraživao, kao po pravilu izniknu neke nove perspektive. U tome je muka ali i slast poriva proniknuća u temelje postojanja.

Predstavljam danas fizičara, eksperta koji se bavi proučavanjem oblasti kosmologije, astrofizike, čoveka nekih novih ideja.



Ime i prezime: Dejan Stojković
Karijera: Profesor fizike na američkom Državnom univerzitetu Njujorka u Bafalu. Naučna grupa kojoj pripada je HEPCOS (High Energy Physics and Cosmology). Istražuje gravitaciju i kosmologiju, fiziku elementarnih čestica, crne rupe, astrofiziku...
Obrazovanje: Diplomirao je na Fakultetu za fiziku u Beogradu 1994. godine, magistrirao tri godine kasnije na Institutu za fiziku kod profesora Aleksandra Bogojevića, a doktorirao 2001. na Odeljenju za fiziku Case Western Reserve univerziteta u Klivlendu, SAD.

Svako petogodišnje dete će brzo nabrojati pet naših sportista ili pevačica, a verovatno neće znati niti jednog našeg naučnika. Kad naš naučnik objavi interesantan rad u prestižnom međunarodnom časopisu, što je ekvivalent recimo osvajanja medalje na međunarodnom takmičenju, naši mediji treba da napišu nešto o tome. Onda ćemo vrlo brzo dobiti nove generacije klinaca koje će odrastati sa željom da budu novi Ajnštajni i Darvini. A to će za sobom povući celo društvo na viši nivo.
Kada budem video doček nekog našeg naučnika ispred Skupštine, znaću da se nešto stvarno promenilo.

DIMENZIJE - Američki naučni časopisi nedeljama pišu o Stojkovićevoj teoriji po kojoj je svemir na svom samom početku imao jednu dimenziju umesto postojeće tri.

Sama ta činjenica imala bi brojne posledice i u filozofiji i u fizici, i to ne samo u načinu na koji gledamo na prošlost kosmosa već i na budućnost jer bi se moglo desiti stvaranje još jedne, četvrte dimenzije.

Profesor Stojković,kaže da ova teorija nije definitivna, ali da je njena prednost to što ima posledice koje se mogu proveriti eksperimentima.

- Eksperimenti s kosmičkim zracima izvedeni na velikim visinama (jedan na letu Konkorda, a jedan u balonu) indiciraju da se sudari energetskih čestica odvijaju u dvodimenzionalnoj ravni umesto u trodimenzionalnom prostoru - kaže Stojković.

U istraživanje ove problematike uključena je i Evropska organizacija za nuklearna istraživanja (CERN) i Veliki sudarač hadrona, u čemu učestvuje i sam Stojković.

- Ako je to zaista tako, onda bi Veliki sudarač hadrona trebalo da primeti isti efekat – procesi na visokim energijama trebalo bi da budu planarni umesto trodimenzionalni. Moje kolege sa LHC-a i ja radimo na tome - objašnjava on.
Stojković kaže da se može očekivati i otvaranje četvrte dimenzije, što ne bismo mogli da opazimo direktno, ali bi indirektni efekti sigurno postojali.

- Na primer, otvaranje četvrte dimenzije može da uzrokuje ubrzanu ekspanziju svemira, što i jeste još jedna zagonetka koja muči kosmologe u poslednjih 13 godina
- kaže Stojković.

cojle ::

EAGLE ::

Predstavljam danas fizičara, eksperta koji se bavi proučavanjem oblasti kosmologije, astrofizike, čoveka nekih novih ideja.

Teorija srpskog naučnika menja shvatanje svemira

Nova teorija američkog naučnika srpskog porekla Dejana Stojkovića mogla bi da predstavlja prekretnicu u načinu na koji gledamo na nastanak i budućnost svemira.

Hvala na pomoći cojle!

Drago mi je da nisam jedini koji brine o imidžu zemlje koju nazivamo "rodna gruda".

Da i Dr.Stojković razmišlja na sličan način,svedoči i njegova izjava:"I uvek kad posetim Srbiju, obavezno održim predavanje ili na Kolarcu ili na Univerzitetu.Voleo bih da se jednom vratim u Srbiju, ali za to moraju da se stvore uslovi. Aktivno radim na kreiranju tih uslova, ne samo za sebe nego i za sve koji su otišli odavde, ali naravno, malo toga zavisi od mene".

On intenzivno sarađuje sa naučnicima iz Srbije. Učestvovao je u organizaciji međunarodne konferencije Balkan Workshop u Kladovu 2007.god,kao i Prolećne škole fizike u Nišu 2009, a trenutno radi na organizovanju još jedne konferencije koja će biti održana OVE godine.

VEĆA OD ŠINDLERA




* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.

Na primeru Diane Budisavljević trebalo bi napraviti edukativno svedočanstvo od nacionalne vrednosti. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova.

Diana Budisavljević, Austrijanka udata za profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu Julija Budisavljevića, sama je organizovala akciju spasavanja dece iz logora NDH. Ovaj poduhvat ocenjuje se kao najveća humanitarna akcija u Evropi tokom Drugog svetskog rata. U stalnom strahu od ustaških vlasti, ona je odlazila u zloglasne logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak i Jasenovac i evakuisala izgladnelu i bolesnu decu, uglavnom sa Kozare, Korduna, ali i iz ostalih bosanskih i hrvatskih sela.

Saznavši za postojanje logora u NDH, ona ih je sama obilazila, dobavljala humanitarnu pomoć, i svojim autoritetom i vezama koje je imala organizovala izbavljenje zatočene dece. Pošto bi se iznemogli i bolesni mališani, često na ivici smrti, oporavili, Diana im je obezbeđivala smeštaj u porodicama u Zagrebu i drugim gradovima.Razdvajajući ih od zatočenih roditelja, ona im je spasavala živote. Pritom vodila precizne spiskove svih mališana i zahvaljujući tome, najveći broj ove dece sačuvao je svoje ime i poreklo.

Zvaničnu odluku da humana Austrijanka posthumno bude odlikovana novoustanovljenim Ordenom carice Milice Sveti arhijerejski sinod SPC će saopštiti i kome će od njenih potomaka biti uručeno visoko priznanje.
Potez Srpske crkve do sada je najveći korak u odavanju priznanja junakinji, koju ne pominje nijedan udžbenik ni ploča spomenika... A ime Diane Budisavljević već od sledeće nedelje naći će se ispisano na tabli koja će označavati naziv jedne ulice u beogradskom naselju Dedinje. Odluku o tome doneće odbornici Skupštine grada.

" Na inicijativu „Novosti“ Gradskoj skupštini predložili smo da njeno ime ponese jedna ulica glavnog grada " - objašnjava predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova Slobodan Stanimirović. "Beograd će se tako simbolično odužiti ovoj plementoj ženi."

Tabla sa njenim imenom mogla bi se uskoro naći i na početku jedne ulice u Zagrebu. Glavni grad Hrvatske za Dianu je čuo tek 2003. godine, kada je u ovom gradu objavljena knjiga „Dnevnik Diane Budisavljević“, potresno svedočanstvo bogato dokumentima i fotografijama, napisano rukom dobročiniteljke na nemačkom jeziku,koje je za štampu pripremila njena unuka Silvija Sabo. Ideja da joj se dodeli ulica potekla je od grupe građana, koju je okupio Zagrepčanin Franjo Kalođera.

SVETSKI ČOVEK




Mnogo znade mali Rade:
Kako crnci kuće grade,
Kako mali
majmun spava,
Kad se teli morska krava.

Gde kornjača leže
mlade,
Šta Eskimi s´ ribom rade,
Samo slabo,mnogo slabo
ćirilicu Rade
znade.

On govori strane reči,
Znanja mu je puna glava,
Samo nije
baš siguran:
Ko to beše Sveti Sava?

Rade,Rade,srpski jade,
Bez
korena ti si drvo,
Budi svetski,zašto ne bi,
Ali SRPSKI budi
prvo!

"Sveti Sava ćirilicom piše"
-pesmice
za decu-Lidija Popović .

Др Јован И. Деретић рођен је 18.01.1939. године крај Требиња у Херцеговини где је завршио основну и средњу школу. Студирао је математику у Београду, а затим у Паризу технику и у Лиону историју. Звање доктора наука из области историје је добио у Америци.
Др Јован И. Деретић је 09.10.2009. године примљен, као редован члан, у Руску царску академију наука.
Др Деретић за себе каже:"Ја сам историчар по опредељењу и струци, иако сам у животу радио као инжењер".
1963. године одлази у Француску на школовање. После високог школовања ради у инжењерској струци у Француској и откривању српске историје, а после одлази у Америку где је написао више књига о Србима и њиховој историји.
1997. године се вратио у Србију, и борбу за праву српску историју је наставио и кроз политику.
Обновитељ је српске аутохтоне школе.
Др Деретић је учесник првог међународног конгреса историчара у Санкт-Петербургу који је трајао од 12.-14. маја 2008. године. Конгрес је носио име "Прећириловска словенска писменост и прехришћанска словенска култура". На том конгресу је представио свој рад "Доћириловска писменост", и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано Србица.
Први међународни конгрес је достигао велики успех, као и утицај на историчаре широм света, што је био повод да се организује и други међународни конгрес.
Други конгрес је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и он је привукао велику пажњу, тако да је сам председник Русије г Д. Медведев написао акт по коме се формирала комисија која би отклонила све неправилности из руске историје.
На другом међународном конгресу др Деретић је представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан.
Др Деретић је учесник и трећег међународног конгреса на којем је председавао секцијом о српско-рашанској култури. Конгрес је трајао од 12. до 14. маја 2010. године.
Др Јован И. Деретић је аутор многих дела:
1.Историја Срба, I. том;
2.Историја Срба, II. том;
3.Западна Србија;
4.Серби народ и раса (Нова Вулгата);
5.Арбанаси у Србији;
6.Античка Србија;
7.Серби и Арбанаси;
8.Наша победа;
9.Албанци- лажни Илири (заједничко дело);
10.Имишљено досељавање Срба;
11.Доћириловска писменост;
12.Србица;
13.Историја Срба и Руса, I. том.


Др Деретић данас живи и ради у Београду, где се активно и интензивно бори за откривање праве српске историје.

Tri medalje za Srbiju na olimpijadi iz astronomije i astrofizike

Blic

Na petoj Međunarodnoj olimpijadi iz astronomije i astrofizike koja se održava od 25. avgusta do 4. septembra 2011. godine u poljskom gradu Katovice, Srbija je osvojila tri medalje.

Našu zemlju je predstavljala četvoročlana ekipa učenika Matematičke gimnazije koji su osvojili dve srebrne i jednu bronzanu medalju.



/Srpsku ekipu su činili Stefan Anđelković i Ognjen Marković učenici četvrtog razreda koji su osvojili po jednu srebrnu medalju, zatim Filip Živanović, učenik četvrtog razreda koji je osvojio bronzanu medalju i Ivan Tanasijević, učenik drugog razreda.

Ognjen, Stefan i Filip, osvajači medalja


Na takmičenju je učestvovalo oko 30 zemalja. Ekipa se vraća u Beograd u ponedeljak, 5. septembra 2011. godine u ranim jutarnjim časovima.

Обележена 97. годишњица битке на планини Гучево


ЛОЗНИЦА – На планини Гучево код Лознице, полагањем венаца на споменик припадницима Српске војске палим у двомесечним борбама у првој години Првог светског рата и подсећањем на та збивања, данас је обележена 97. годишњица војне операције познате и као ''Битка на Дрини''.

Венце су положиле делегације града Лознице, Центра за културу ''Вук Караџић'', Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. године из Београда и његове одвашње подружнице и лозничке Основне школе ''Јован Цвијић''.

Пред спомен-костурницом, у којој заједно почивају посмртни остаци палих српских војника и старешина и припадника аустро-уграских јединица, по чему је тај споменик познат као један од ретких не само код нас него и у свету, одржан је традиционални комеморативни скуп.

У присуству грађана и званичника и ученика лозничких основних и средњих школа, члан Градског већа Љубинко Ђокић је подсетио на нашу слободарску прошлост, док је директор библиотеке Вуковог завичаја Радован Симић говорио о Гучевској бици.


Танјуг



Umesto pomena, palim srpskim junacima u Prvom svetskom ratu, biblijskom stradanju jednog naroda koji kroz cetiri godine prolazi golgotu, teror, genocid, robovanje i izbeglistvo-
telegram nemackog kajzera Viljema II vrhovnom komandantu bugarske armije kralju Ferdinandu Koburgu poslije njene kapitulacije, 28. septembra 1918. godine: "Sezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlucilo je rat. Sramota!" -
(bolje priznanje ni sami ne bismo mogli napisati)

Bitka na Drini (6. septembra - 11. novembra 1914) bila je najkrvavija bitka koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu, narocito borbe oko srednjeg toka Drine, na Gucevu i na Mackovom kamenu. Njome je zaustavljena i druga ofanziva austrougarske vojske na Srbiju.

Милунка Савић била је поднаредник у 2. пуку и српска хероина Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута.

Рођена 1888. године у селу Копривници код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Након Првог светског рата, занемарена и од свих напуштена, пензију је, радећи 20 година као помоћно особље, стекла у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге.

За време Другог светског рата 10 месеци је заточена у логору Бањица. Претходно наочиглед деце бива претучена. Посебно променом политике са доласком Тита пада опет у заборав, тада се она дефинитивно сматра за непожељну особу у својој сопственој земљи и бива приморана да живи живот преживљавајући као чистачица. Због притужби грађана Београда и једног новинског текста који је узбуркао јавност град се смиловао и доделио јој мали стан у коме је живела до своје смрти 1973.

Умрла је у Београду 5. октобра 1973. Сахрањена је на Новом гробљу у алеји великана уз највише државне и војне почасти



Zanimljivost:



U dobrovoljacku jedinicu je primljena zahvaljujuci lukavstvu - odsekavsi kosu, stavivsi sajkacu i preobucena u muskarca (prijavila se umesto svog brata, jedinca, koji je trebao biti mobilisan).

U sastavu Drinske divizije je, izmedu ostalog, ucestvovala u borbama oko opsednutog Skadra (zauzet 22. aprila 1913. godine) i u Bregalnickoj bici (30. juna do 8. jula 1913. godine). Na Bregalnici je dobila kaplarski cin i prvu medalju za hrabrost. Tu je ranjena i u bolnici je otkriveno da je - zena.

Otkrio bakterije koje jedu naftu


Valjevac Aleksej Drino (20), student druge godine Biološkog fakulteta na smeru molekularne biologije, dobio je nagradu Beogradskog univerziteta za prošlu studijsku godinu za najbolji naučno-stručni rad iz oblasti prirodnih nauka. Drino je nagradu zaslužio tako što je pronašao, izolovao i sačuvao tri soja bakterija sposobnih da žive u nafti i razgrađuju tog zagađivača. Kao presedan u istoriji dodele ove nagrade, mladi Valjevac je priznanje dobio kao brucoš, dok su ostali nagrađeni studenti u oblasti društvenih, tehničkih i medicinskih nauka apsolventi ili studenti treće godine studija.
Aleksej Drino prvi je dobio nagradu za rad koji je uradio kao brucoš
Aleksej je pobednički rad iz oblasti genetike bakterija započeo prošle godine u Istraživačkoj stanici Petnica, a potom ga, uz pomoć mentora Ive Pruner, doradio u laboratoriji za molekularnu biologiju Instituta za molekularnu genetiku i genetički inženjering, gde volontira.

- Zagađivači poput nafte ili plastike veliki su problem savremenog društva. Međutim, u prirodi postoje određene vrste bakterija koje su godinama evoluirale tako da mogu da razlažu naftu i plastiku. Zbog toga, veliki naučni izazov je te bakterije pronaći, izolovati ih, genetski okarakterisati u kakvim su srodničkim odnosima i odrediti koji su to geni uključeni u razgradnju. Svrha mog rada je bila da takve bakterije pronađem, izolujem i sačuvam - objašnjava Aleksej, koji je otkrio tri populacije bakterija koje mogu da razgrađuju naftu.


Uzorak mu je bila zagađena zemlja pored nekoliko benzinskih stanica u Valjevu, zemljište koje se nalazi neposredno uz kanistere sa gorivom. Uz osmeh priznaje da su ga radnici pumpi, prilikom uzimanja uzoraka, „malo čudno posmatrali“, naročito kada se pojavio sa plastičnom kutijom na kojoj piše „biohazard“, ali da nisu pravili probleme. Najvažnije je, kako kaže, da se tačnom pokazala pretpostavka da se iz zemlje pored benzinskih stanica u njegovom rodnom gradu mogu pronaći bakterije otporne na naftu i sposobne da je razlažu

Зоран Поповић решио загонетку ХИВ вируса


Научну загонетку коју нису успевали да реше ни људи ни компјутери одгонетнули су – љубитељи компјутерских игара. Наука је преточена у забавну видео игру „Фолдит” и за само 20 дана онлајн гејмери успели су да реше проблем који је научнике мучио 15 година. Декодирали су структуру ензима „ретровирусна протеаза” који има главну улогу у ширењу ХИВ-а код мајмуна.

Дизајнер и главни истраживач овог пројекта је Зоран Поповић, који је као ученик Девете београдске гимназије отишао у САД, а данас је професор на Универзитету Вашингтон у Сијетлу и директор Центра за науку игре. Пројекти којима се овај центар бави чине се као далека будућност, али успех са дешифровањем ензима ХИВ-а говори нам да је она већ почела.

– Схватио сам да би моје истраживање имало много већи утицај ако бих, уместо да интегришем науку у игре, интегрисао игре у науку ради решавања великих друштвених проблема. Мој центар је у последњих неколико година креирао нови жанр игара: игре научног истраживања. Играчи „Фолдита” су успели да реше већ неколико проблема које ни научници ни компјутери нису могли да реше сами. Још нисмо публиковали два нова открића која су можда још већа од откривене структуре ХИВ ензима – каже за наш лист Поповић (43), стручњак за компјутерске науке.

На сајту fold.it љубитеље ове врсте забаве сваке недеље очекују два нова изазова, а ако им неко од укућана приговори да „краду богу дане”, слободно могу да одговоре да дају свој допринос науци.

Поповић, који је дипломирао на Брауну, а магистрирао и докторирао на Карнеги Мелон универзитету, објашњава да није лако створити игру која је занимљива и атрактивна у ширем смислу, а камоли ону која је истовремено и занимљива и способна да реши неки проблем. Свака научна игра мора да буде дизајнирана тако да буде интересантна довољно дуго да би људи без икаквог научног образовања постали стручњаци играјући је.

Компликована наука претворена је у забаву, али то није једини начин да ова разонода и за многе опсесија прерасте у нешто корисно. Поповић са својим тимом покушава да направи велику револуцију у образовању.

– Замислите да игре замењују и школу и домаће задатке, а тестови постају непотребни, јер игра детаљно зна ниво разумевања сваког студента. Такође радимо на играма које могу да открију безбедносне „рупе” у компјутерским програмима.Пошто су успешно решили „слагалицу” протеина ХИВ-а, гејмери ускоро могу да очекују нове изазове.

– За три-четири месеца објавићемо игре које олакшавају учење разломака и пропорционалности, што је велики проблем у математичком образовању. Замислите кад би читав математички наставни план од основне до средње школе могао да се савлада играјући једну велику компјутерску игру. То је наш највећи активни пројекат – каже Поповић



Bravo decko

Put Srbije u EU
Uslovi
1. Isporucimo sve haske optuzenike. Sto smo i uradili.
2. Priznamo Kosovo.
3. Isporucimo i Gadafija.
4. Otkrijemo Atlantidu.
E kad ovo ispunimo ulazak u Eu nam je siguran.