Srpska epika u Hegelovoj Estetici

У знаменитој Естетици, једном од најзначајнијих дела из области естетике и књижевне теорије насталих у 19. веку, Хегел користи неколико примера из српске народне епике како би илустровао своје, изразито неповољне, ставове о народном песништву. Иако нигде изричито не наводи да је реч о српским епским песмама, приказ њихове садржине омогућава недвосмислену идентификацију…



...................................................................................................



''Они народи који су у стању да произведу само такве песме, а не могу достићи никакав виши ступањ лирске поезије ни епопеје ни драмска дела јесу најчешће полудивље варварске нације које живе у неуређеној стварности, у краткотрајним немирима и уопште су изложени разним случајностима.''

Немачки филозоф Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770—1830) држао је предавања из естетике на универзитету у Хајделбергу у два наврата 1817. и 1819. године, а потом четири пута у Берлину 1820/21, 1823, 1826. и 1828/29. године. Његов ученик Х. Г. Хото је на основу забелешки са ових предавања (посебно оних одржаних 1823. и 1826. године) приредио прво издање Естетике објављено 1835. године. О народној поезији Хегел се у више махова осврнуо у првој и другој књизи овог дела, а целовит преглед својих идеја о народном песништву дао је у трећој књизи Естетике, у поглављу Поезија. Тежиште његовог излагања је на епској поезији. О епским песмама он говори у вези са лирском поезијом, док у поглављу о епици пажњу посвећује и неким нижим песничким облицима као што су епиграм, гнома, поучна песма за које је сматрао да произилазе из истог принципа као и епопеја. По Хегеловом мишљењу народне песме су израз колективног бића, чиме се оне приближавају еповима јер ни у њима песник као субјекат не истиче себе већ понире у свој предмет и у њему се губи. Даље наводи како су народне песме по својој форми лирске, али им ту недостаје субјекат који ту форму и њену садржину исказује као својину управо свога срца и свога духа и као производ своје уметничке образованости. Хегел је тако сматрао да је по садржини и духу народна поезија ближа епици, а по форми лирици, али да притом нема ниједну од значајних позитивних особина било ког од два основна песничка рода. Из овог размишљања Хегел је извео готово потпуно негативан суд о народној поезији:

Они народи који су у стању да произведу само такве песме, а не могу достићи никакав виши ступањ лирске поезије ни епопеје ни драмска дела јесу најчешће полудивље варварске нације које живе у неуређеној стварности, у краткотрајним немирима и уопште су изложени разним случајностима.

Народне песме произилазе из друштвеног стања ограниченог на породични и племенски живот, без осећаја за ширу организацију која би довела до оснивања херојских држава. Осећања у њима заступљена су ограничена, без универзалности, тако да, Хегел сматра, оно што је узвишено творцима неке народне песме за припаднике другог народа може деловати бљутаво, језиво и одвратно. Народним песмама зато треба прерада песничког генија који би их прилагодио универзалним човечанским мерилима. Ово своје, суштински негативно мишљење о народној поезији, Хегел је образовао и под утицајем српске епске поезије, иако нигде поименице не спомиње српски народ. Од народа чије су песме откривене у скорије доба он је споменуо само Ирокезе и Ескиме и притом је навео да откриће њихових песама не проширује круг поетских уживања. Песничке творевине ових народа Хегел није користио за аргументовање својих ставова. Заправо једина два примера којима илуструје своје излагање потичу из српске епске поезије, из песама Хасанагиница и Зидање Скадра. Хегел овде не анализира српску епску поезију него кроз ова два примера настоји да прикаже на који начин накнакдна прерада омогућава рецепцију народне поезије од стране неког другог народа. Он спомиње Гетеа као песника који је успевао да сачини најуспелије такве прераде:

Гете је иностране народне песме које је Немцима прибавио прерадио у овом смислу на најумнији и најлепши начин само толико да је при том особеност тих песама остала потпуно сачувана и неокрњена, као што је на пример, случај са елегичном песмом о племенитој жени Хасан-аге [примедба: у погрешном српском преводу објављеном 1961. стоји плурал] коју је превео.

Хасанагиницу је Хегел навео као пример успешног прилагођавања народне песме и истицања општих вредности док Зидање Скадра наводи да илуструје најгору страну народне поезије:

Тако на пример, постоји једна народна песма у којој се прича повест једне жене која је по наредби свога мужа била зазидана и која је својим молбама успела само толико да се на зиду оставе рупе за њене дојке да би могла да доји своје дете; после тога она остаје у животу само дотле док дете није толико одрасло да се може лишити мајчиног млека. То је једна варварска, језива ситуација.

Ова два примера указују да је Хегел познавао српску народну поезију, мада је нејасно којим се путем са њом упознао. Хегелова предавања из естетике одржавана су у време продора Вукових збирки народних песама у немачким интелектуалним круговима, у доба када о њима говоре и пишу најобразованији и најдаровитији немачки књижевници. Од велике је важности што као везу са српском народном поезијом Хегел спомиње Гетеа, који је у младости превео Хасанагиницу, а српском поезијом се бавио и у својим познијим годинама. Заправо истицање Зидања Скадра као примера песме о варварским обичајима Хегел је директно преузео од Гетеа. И док је Гете правио вредносну разлику између епске поезије, која му се није допадала, и лирике коју је сматрао за образац најузвишеније поезије, Хегел је негативан суд проширио на целокупну народну поезију.

Јован Деретић, Огледи из народног песништва, Београд 1978

Mudrom drzavnom politikom, Srbija je u tom periodu napredovala u ekonomiji, umetnosti i sl.. U evropske metropole slati su na skolovanje mladi ljudi, koji su mogli da prezentuju nasu drzavu, a i da otud donose nove sisteme vrednosti..

Ali moramo biti svesni da smo za Evropu ( citaj Nemce)mi tada ( a gle cuda, i sada) bili

''полудивље варварске нације које живе у неуређеној стварности, у краткотрајним немирима и уопште су изложени разним случајностима''....

I zato ne cudi da je Hegel, zeleci da istakne negativne strane, upravo nasao put kroz narodnu epsku poeziju. Pesme su metaforicne, simbolicne, razumljivo uvelicane generacijski prenosene, ali on se na to nije osvrnuo, vec je naglasio ono najokrutnije, banalizujuci do kraja..

Intelektualci sirom Nemacke su u to vreme uveliko pisali, govorili i divili se Zbirkama pesama Vuka Karadzica, i razumljivo je onda i postojanje ''antiepista'', a taj otpor prema nama, menjace se periodicno ( nakon 1903. recimo, nakon 1918, pa i na pragu, u II sv. ratu..sve do danasnjih dana) i uzrok se moze traziti u stalno prisutnoj rusofiliji..

Pa sad...