In memoriam-poznati SVET

First topic message reminder :

Ronnie James Dio, legendarni heavy metal pjevač koji je
zamijenio Ozzyja Osbournea u Black Sabbathu, umro je u 67. godini







Bio je i pjevač u grupi Rainbow i vlastitom bendu Dio, a
javnost je o smrti obavijestila njegova udovica Wendy Dio na njegovom
websiteu.

Nije objavljeno koji je uzrok Diove smrti, ali poznato je da je prošlog
ljeta bolovao od raka želuca. Prošao je sedam ciklusa kemoterapija i
njegova je okolina vjerovala da će se oporaviti od zloćudne bolesti.

'Moje je srce od danas slomljeno. Ronnie zna koliko ste ga voljeli i
cijenimo svu ljubav i podršku koju ste nam dali. Molimo da znate da vas
je volio i da će njegova glazba ostati uz nas zauvijek', napisala je
Wendy.

Dio je zamijenio Osbournea u Black Sabbathu 1979. godine, no izdržao je
s njima samo dvije godine (zajedno su snimili dva albuma, 'Heaven and
Hell' i 'Mob Rules'), vratio im se nakratko 1990. godine, a nakon toga
je osnovao bend Heaven & Hell, koji je bio svojevrsni Sabbath bez
Osbournea.




[You must be registered and logged in to see this image.]

Danubius ::

Lepo da se neko setio ,mnogih mladih ljudi koji su na neki način ostavili traga -niko se više ne seti.

I Toše Proeskog ...

PIMP MY PUMP
Pešča je dobila pumpu s likom predsjednika Željka Malnara
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pogledaj cijelu fotogaleriju
Pimp my pump - Željko Malnar
broj fotografija: 6


Republika Pešćenica je dobila poklon uličnih umjetnika iz projekta Pimp my Pump te je postala bogatija za spomenik neprežaljenom predsjedniku Željku Malnaru. Na otvorenje na križanju ulice Donje Svetice i Andrilovečke službenim vozilom stigla je i ekipa Noćne more
U sklopu projekta Pimp My Pump, koji zanemarenim i starim pumpama vraća život pretvarajući ih u likove vezane uz grad ili inspirativne motive, 'spomenik' je dobio i nedavno preminuli Željko Malnar, novinar, pustolov i omiljeni predsjednik Republike Pešćenice.

Željeznim Francekima posvećenim osobama, poput Janice, Gospona Fulira i Dine Dvornika, pridružio se još jedan gradski lik koji neće pasti u zaborav.

Akciju su podržali slučajni prolaznici, prijatelji i novinari kojima se priključilo veselo društvo Noćne more – Cigan Braco i Anđa, koja je na mjestu događaja i zapjevala kako bi podigla atmosferu i zagrijala okupljene nakon dugog boravka na hladnoći.

Na današnji dan 1892.godine rodjen je Ivo Andrić.

U to ime evo jedne njegove lepe misli: IVO ANDRIĆ - "Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krvavi kragujevački oktobar.

Manifestacijom Veliki školski čas Kragujevac i ove godine svetu šalje poruku da se nikada i nigde ne ponovi zločin iz Drugog svetskog rata, kada su fašističke snage 20. i 21. oktobra 1941. godine u tom gradu streljale hiljade nedužnih muškaraca, žena i dece, među kojima su bili i đaci i profesori Prve kragujevačke gimnazije.

[You must be registered and logged in to see this image.]





Krvava bajka


Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rodjeni,
isti su im tekli skolski dani,
na iste svecanosti
zajedno su vodjeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u djackoj klupi
ceta malena
i iste zadatke teske
resavala: koliko moze
putnik ako ide peske...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u skolskoj torbi
besmislenih lezalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregrst istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom
da ce dugo,
da ce vrlo dugo
trcati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mucenickom smrcu
ceta djaka
u istom danu.

Decaka redova celi
uzeli su se za ruke
i sa skolskog zadnjeg casa
na streljanje posli mirno
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi
istog casa se uzneli
do vecnog boravista.

                    Desanka Maksimovic

На данашњи дан: Српска војска ослободила Приштину у Првом балканском рату

На данашњи дан 1912. године Трећа српска армија под командом ђенерала Божидара Јанковића са батаљоном пуковника Милосављевића потукла је у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину. Ослобођење Приштине оставило је веома велики утисак код српских јединица и, свакако, имало обрнуто дејство на турске војнике, посебно Албанце, који су избегавали да иду у турске јединице.
Један учесник балканских ратова забележио је: „9. октобра (по старом календару, 22. октобра по новом) тукли смо се пред Приштином. Кад је било после подне, Турци су почели одступати. Наша застава је већ била побијена на њиховом положају. Одмах смо кренули напред и стигнемо више Приштине на једно поље. У путу смо пролазили поред кола која су била пуна пртљага и осталих кућевних ствари које су Турци оставили. Ту смо ноћили. Војска је била сва весела„. (Лука Стевић, Ратни дневник 1912-1918, приредио Петар Опачић, „Годишњак међуопштинског историјског архива Шабац“, бр. 18, Шабац 1985, 12).
После ослобођења Приштине, српска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.
То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.
По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим „Успоменама“, пише:
„… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“
А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише:
„…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Gde su bili i šta su radili šiptari tada????? Ne znam, moram da pitam Tomu diplomu.

Preminuo Lu Rid
I.Kešanski | 27. 10. 2013. - 18:46h [You must be registered and logged in to see this image.]19:13h | 
Čuveni američki rok muzičar i tekstopisac Lu Rid preminuo je danas u 71. godini života, prenosi sajt "Rolling Stone".
[You must be registered and logged in to see this image.]Uzrok njegove smrti još uvek nije otkriven, ali je poznato da je u aprilu išao na transplantaciju jetre.
 


Luis Alan "Lu" Rid je rođen drugog marta 1942. godine. Ostvario je bogatu dugogodišnju solo karijeru, a poznat je i kao gitarista, pevač, tekstopisac i jedan od osnivača benda "The Velvet Underground".
 
Njegovi najveći hitovi su "Walk on the Wild Side", "Rock and Roll Heart", "Perfect Day", "Satellite of Love", "Men of Good Fortune", "Vicious" i drugi.
 
Solo karijeru je započeo 1972. godine, a poslednji solo album je objavio 2007. godine.
 
Sarađivao je sa brojnim muzičarima, 2011. godine objavio je album "Lulu" sa hevi metal bendom "Metallica", a radio je i sa filmskim rediteljem Džimom Džarmušom.

E ovako te volim:)

Pismo njegove zene susjedima:

"To our neighbors:

What a beautiful fall! Everything shimmering and golden and all that incredible soft light. Water surrounding us.

Lou and I have spent a lot of time here in the past few years, and even though we’re city people this is our spiritual home.

Last week I promised Lou to get him out of the hospital and come home to Springs. And we made it!

Lou was a tai chi master and spent his last days here being happy and dazzled by the beauty and power and softness of nature. He died on Sunday morning looking at the trees and doing the famous 21 form of tai chi with just his musician hands moving through the air.

Lou was a prince and a fighter and I know his songs of the pain and beauty in the world will fill many people with the incredible joy he felt for life. Long live the beauty that comes down and through and onto all of us.

— Laurie Anderson
his loving wife and eternal friend"



"Našim susjedima:

Koja divna jesen! Sve svjetlucava i zlatna, a svo to nevjerojatno meko svjetlo. Voda nas okružuje.

Lou i ja smo proveli puno vremena ovdje u posljednjih nekoliko godina, a iako smo gradski ljudi ovo je naš duhovni dom.

Prošli tjedan sam obećala Loua da cu ga izvuče iz bolnice i dovesti kući u Springsu. I uspjeli smo!

Lou je bio majstor tai chi i proveo je svoje posljednje dane ovdje bude sretan i zaslijepljen ljepotom i snagom prirode i mekoće. On je umro u nedjelju ujutro gledajuci drveće i praveci poznati 21 oblik tai chi sa samo njegovom glazbenickom rukom krećuci kroz zrak.

Lou je princ i borac i znam njegove pjesme o boli i ljepote u svijetu će ispuniti mnoge ljude s nevjerojatnom radošću koju je osjećao za život. Živjela ljepota koja dolazi dolje i kroz i na sve nas.

- Laurie Anderson
njegova voljena žena i vječni prijatelj "

Juče, 28. oktobra, umro je Tadeuš Mazovjecki, jedan od lidera Solidarnosti, slavnog sindikata čiji je politički rad označio rušenje komunizma u istočnoj Evropi i konačnu pobedu liberalnih, demokratskih principa na kojima počiva, i na kojima će počivati budućnost posleratne Evrope.
 

Hronologija dođaja koja će poljskom narodu služiti na čast generacijama koje nastupaju je potpuno čista i jasna. 18. januara 1989, na Desetoj plenarnoj sednici Komunističke partije, general Jaruzelski, sigurno već sluteći da je sovjetsko carstvo trulo do kostiju, obezbeđuje podršku za početak formalnih pregovora sa sindikatom koji već godinama odražava demokratsku volju poljskog naroda. 6. februrara 1989 godine biće započeti pregovori za okruglim stolom, koji će voditi sporazumu od 4. aprila kada se aktivnosti Solidarnosti legalizuju, posle godina zabrane i ilegalnog rada. Parlamentarni izbori, zakazani za 4. jun 1989, pokazali su ono što su komunističke vlasti godinama pokušavale da potisnu. Solidarnost je osvojila sve što je mogla da osvoji uopšte, uzimajući pri tom i 99 od 100 mesta u Senatu. 19. avgusta 1989 godine, Tadeuš Mazovjecki postaje kandidat za premijera; nekoliko dana kasnije, 24. avgusta, poljski parlament će započeti ono što će zapečatiti sudbinu najvećeg posleratnog zla sa kojim se demokratska Evropa suočila, proglašavajući Mazovjetskog za prvog nekomunističkog premijera jedne istočnoevropske zemlje, posle više od četrdeset godina jednopartijske, totalitarne vlasti. Mazovjetski je parlamentarno glasanje prošao sa 378 glasova za, 4 protiv, i 41 uzdržanih. To se, po mom shvatanju politike, dame i gospodo, zove pobeda.
 
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. novembra 1989, oborena je statua Feliksa Đeržinskog, osnivača Čeke i zločinca, u Varšavi.
 
21. decembra 1989, Leh Valensa je postao Predsednik Poljske.
 
* * *
Mazovjecki. Upoznao sam ga jednom, negde kasnih 90-ih, u vreme najstarašnijeg mraka u mojoj zemlji, na jednom kraćem studentskom putovanju kroz centralnu i istočnu Evropu. U razgovoru, onoliko koliko mi je malo njegovog vremena dopustilo, pitao sam ga, šta je za vas bilo najteže da uradite pošto ste preuzeli vlast u zemlji opustešnoj komunističkim režimom i de facto sovjetskom vojnom okupacijom? Nije ni trepnuo pre nego što mi je odgovorio (parafraziram, razgovarali smo pre možda i više od petnest godina): to što sam sutra morao da vodim Vladu koja će dati otkaze stotinama hiljada ljudi koji bi do juče poginuli sa mnom da bih započeo reformu i ekonomski oporavak moje zemlje. Imao sam prilike da razgovaram tada sa ljudima koji su ga poznavali: nijednu drugu reč do potpunog divljenja i odanosti nisam čuo. Nijednu. Nijednu reč sumnje, ni jednu reč nesigurnosti. Valjda ljudi prepoznaju iza kakvog čoveka se staje na taj način. Nikada posle toga nisam upoznao čoveka u čijoj ličnosti sam za kratko vreme mogao da prepoznam takvu mešavinu odlučnosti i staloženosti koju sam u tom kratkom trenutku susreta prepoznao kod Mazovjeckog.
 
Beogradska čaršija, ta među najopasnijim alapačama, majka najzlonamernijih ogovarača, doušnika, ucenjenih i ucenjivača, prepričavača i podmetača, a pre svega uplašenih i skrušenih, savijenih kičmi i beskičmenjaka sa fakuletskim diplomama i beznačajanim knjigama, tih mračnih 90-ih godina XX veka, kada protiv sopstvenog zla, od svojih ljudi, nije smela ni da pisne, nije ga volela nikako, i nije ga volela po zadatku. Beogradska čaršija je inače sklona tome da najviše kinji one slabije od sopstvenog kolektiva, ali da zato pomno ćuti pred jačim od sebe u Beogradu i Srbiji, pljujući skoro unisono one koje ne može da dohvati i koji su joj dovoljno daleko od očiju i dela. Upravo zato se u ozbiljnoj, međunardonoj političkoj areni stvari sa kod kuće autoritarnom, a u svetu submisivnom, begradskom čaršijom, tako lako završavaju. To je sudbina života bez identiteta i samopoštovanja. Delom je mrzela Mazovjeckog zbog izveštaja koji je podneo o masakru u Sreberenici, septembra 1995. godine, posle kog je podneo ostavku na mesto Specijalnog izveštaca o situaciji o ljudskim pravima na teritoriji bivše Jugoslavije. Izveštaj o događaju koga se danas, makar i po službenoj dužnosti, stide i najljući srpski nacionalisti 90-ih godina, pročitao sam tek nedavno. Ja ne vidim jednu jedinu reč u tom izveštaju koju bi častan čovek prećutao, a koji bi se posle odluke da da ostavku na visoku funkciju pred Ujedinjenim nacijama zbog trome reakcije međunarodne zajednice pred strahovitim zločinom takve odluke stideo. Bilo ko sa elementarnom ljudskom čašću, elementarno racionalan, napisao bi i potpisao ono što je tada napisao i potpisao Mazovjecki, i postupio kao što je postupio on. Beogradska čaršija, po svojim kafanicama, tada to nije oćutala, iako se trudila da ne bude previše glasna, jer ko zna šta donosi sutra, licemerno najmanje poput onog juče. Skoro dvadeset godina posle, pokazuje se da se licemerje isplaćuje. Naravno, nisu ga voleli i zato što je bio katolik; gde si 90-ih godina u Beogradu smeo da pomisliš da katolik može nešto pametno da učini, makar to bio i slom epskog zla Varšavskog ugovora? Beda i sramota koja će ih kafkijanski nadživeti, a na žalost građana Srbije, još uvek se tek sprema da ih nadživljava.
 
Nisu ga voleli, evo reći ću vam pravu istinu, jer su tzv. opozicionari u Srbiji i Beogradu 90-ih intimno maštali da jednom neko od njih bude za Srbiju ono što je Mazovjecki bio za Poljsku, a neko da bude ono što je Valensa bio za Poljsku, a niko od njih nije imao snage da to zaista bude – ako mi dozvolite da nesrećnog Vojislava Koštunicu ipak ne poredim ni sa jednim od dvojice časnih ljudi koje pominjem u ovoj rečenici. Jedini pravi kandidat, jedini pravi, iskren borac protiv zla, ubijen je 12. marta 2003. godine u Beogradu, snajperskim hicem kroz srce. Dan danas, za taj čin su osuđeni samo oni koji su neposredno učestvovali u povlačenju oroza. Dok su strukture ex-SKJ u Srbiji stvarale jednu po jednu, valjano kontrolisanu, pitomu, submisivnu liniju političke opozicije, ostavljajući nam u amanet sve političke partije sa kojima i dan danas uopšte baratamo na jedva postojećoj političkoj sceni majčice Srbije, ne zaobilazeći pri tom ama baš nijedan aspekt društvenog života, od privrednog do nevladinog sektora, kako pravi totalitarista i čini, neki hrabri narodi su pronalazili svoj put kroz zlo istorije, stajući jasno na stranu pravde kojoj su težili, i koju su zasluženo osvojili.
 
Sutra, građani Srbije, kad ustanete da vidite kolika vam je plata, kako su vam obučena deca, kakvo smeće od televizije gledate i smeće od novina čitate, i na šta liče gradovi u kojima živite, koliko vam je zemlja članica Evropske unije, kako vam se izražavaju i ponašaju poslanici u Narodnoj skupštini i ministri, i koliko privrede je razvijeno u prethodnih dvadeset godina, eto, podsetite se koliko ste lično uložili svojevremeno u to da zaista promenite zemlju u kojoj živite, a koliko u to da ipak preko snaja-šurnjaja i sve-moj-do-mojega kombinacija sebi pronađete pošteno zaposlenje na radnom mestu koje plaća poreski obveznik i na kome nećete raditi ništa, ali ćete bar ćutati kad neko ovlašćen podvikne. Divan život, toliko dostojan čoveka.
 
* * *
U Varšavi sam proveo tek neka četiri dana, tako da sam grad, nažalost, jedva upoznao. Kroz centar grada prolazi prelepa ulica Novi Svet, za koju je vezano nešto vrednosno veoma značajno, veoma duboko, što zaslužuje da se prenese. Drugu polovinu 1944. godine, od avgusta do oktobra, u istoriji Drugog svetskog rata obeležiće, između ostalog, Varšavski ustanak poljske oslobodilačke Armije Krajova. Varšavski ustanak u Drugom svetskom ratu predstavljao je poslednji pokušaj da se pobedi nacistički okupator u Poljskoj i istovremeno predupredi instaliranje marionetskih sovjetskih političkih struktura. Grad, po herojstvu u ratu već poznat od slavne pobune Jevreja Varšavskog geta, uložio je u ustanak poslednju kap krvi. Britanski i američki saveznici uspeli su da izvedu više stotina izbacivanja nad Varšavom u pokušaju da podrže pobunjenike u neravnopravnoj borbi protiv Hitlerovih snaga; to, ipak nije bilo dovoljno. Sovjeti su zabranili savezničkim avionima sletanje i dopunu goriva na njihovim aerodromima posle letova nad Poljskom. Dirljivo je čitati priloge Čerčilovih memoara iz Drugog svetskog rata: oni jasno svedoče o tome da su pripadnici Armije Krajova bili svesni toga da ustankom idu ravno u smrt. Crvena Armija je, sa svoje strane, učinila nešto što ću uvek smatrati za jedno od najvećih beščašća Drugog svetskog rata: kada je izbila na obode Varšave, zaustavila je napredovanje, da bi omogućila nacistima da završe sa pobunjenicima. Doslovce su dopustili nacističkim snagama da ih pobiju. Tek kada je smrt posejala svoje po Varšavi, crvenoarmejcima je dopušteno da uđu u grad.
 
Užasi rata su užasi rata. Nešto drugo sam hteo da prenesem. Ulica Novi Svet je u tokom Varšavskog ustanka iz 1944. porušena skoro potpuno; jedva da je neka zgrada ostala čitava, a verovatno ni ona u potpunosti. Opisi koji sam čuo govore da je centar grada doslovce bio sravnjen sa zemljom.
 
Momenat. Posle rata, poljski narod je vratio ulicu Novi Svet u stanje u kome je bila početkom XIX veka, kamen na kamen reprodukujući njen originalni izgled.
 
Beogradska čaršija i Srbi en generale mnogo vole reč inat. Kad smo već kod slovenskog inata, mislio sam da bi ovaj primer mogao da bude ilustrativan, pošto u ovoj zemlji iz koje pišem ništa poredivo ne bih mogao da navedem, bar ne njenoj u skorijoj istoriji. Naime, čini se da nikoga dovoljno hrabrog i časnog za takve poduhvate u Srbiji nije bilo. Mislim, posle 1389, o kojoj se i inače zna ponešto samo iz pesama slepih guslara. Pogrešnu godinu ste izabrali da se ložite, ako ste se nameračili na članstvo u Evropskoj uniji kao što tvrdite. Piše se: 1989. I dobro znate šta to podrazumeva, pa polako da zasučemo te rukave ako vam je do te Evropske unije stalo 10% koliko se razmećete da jeste, a u šta vam, iskreno, malo koji građanin Srbije uopšte veruje. Ne znam za EU, oni su možda naseli.
 
* * *
Dobro, majčice Srbijo: a gde je tvoja 1989?
 
Imala si slavnu VIII sednicu, na kojoj su se “posvađali” sprski nacional-socijalisti sa “građanskom ex-SKJ” linijom (inače su ista ekipa, dobro koordinisana i uigravana godinama, namerno, svesno međusobno “posvađana” da bi pokušavala da manipuliše celom političkom scenom, uvek sam to tvrdio) - i na to se sveo tvoj politički život?
 
Kako se zove tvoj Tadeuš Mazovjecki?
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Večna mu slava. Znam heroja kad ga vidim, kao i bednike, po njuhu.

Goran Milovanović

Nebojša Saveljić
U teškoj saobraćajnoj nesreći na putu Podgorica-Cetinje poginuli su član „Montenigersa“ Nebojša Saveljić (28), Aleksandar Smolović i Vanja Ranđelović, a povređeni su Miloš Đekić i Jelena Ivanović. Do udesa je došlo kada je automobil „folksvagen pasat“, podgoričke registracije, u kojem su se nalazili nastradali, iznenada izgubio kontrolu i prešao na suprotnu levu kolovoznu traku. Vozilo je udarilo u stenu pored puta i usled silovitog udarca se prevrnulo. Nebojša Saveljić je sa drugovima Igorom Lazićem i Duletom Nikolićem osnovao popularnu crnogorsku grupu „Montenigersi“. Pre ovog poziva, Nebojša, inače brat Niše Saveljića, jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca, bio je mornar na prekookeanskom brodu.
Za vreme svoje kratke, ali uspešne karijere, Nebojša je sa „Montenigersima“ objavio dva albuma, „Tajna merende“ i „All boom“. Saveljić je, pored Duleta Nikolića, drugi član grupe koji je preminuo.

Četrnaest godina od smrti Nebojše Saveljića Neba

[You must be registered and logged in to see this image.]
Danas obeležavamo 180 godina od rođenja Jovana Jovanovića Zmaja. U to ime, od mnogo lepih Čika Jovinih pesama, izabrali smo baš ovu:

Kaži mi kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al, ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

ŽIVOT VRIJEDAN DIVLJENJA
Umro je veliki Nelson Mandela
[You must be registered and logged in to see this image.]
U 95. godini života preminuo je Nelson Mandela, ikona borbe protiv apartheida, prvi demokratski izabrani predsjednik Južnoafričke Republike, ujedno i prvi crni predsjednik Južnoafričke Republike, dobitnik Nobelove nagrade za mir te nagrade Saharov koju dodjeljuje Europski parlament
FOTOGALERIJA




Potvrdio je to južnoafrički predsjednik Zuma. 

Nelson Rolihlahla Mandela jedan je od najpoznatijih političkih aktivista i borca za ljudska prava, koji se borio protiv apartheida, sustava rasne segregacije koji je bio na snazi u Južnoafričkoj Republici od 1948. godine. 

"Nitko u mojoj obitelji nije išao u školu... Prvi dan škole moja učiteljica, gospođa Mdingane, svima nam je podijelila engleska imena. To je bio običaj među Afrikancima tih dana, bez sumnje zbog britanskih predrasuda prema našem obrazovanju. Tog dana, učiteljica Mdingane mi je rekla da je moje novo ime Nelson. Zašto baš to ime, nemam pojma", otkrio je jednom zgodom Mandela. 

Rođen je 18. srpnja 1918. godine u malom mjestu koje se nalazi u okrugu Umtate. Nakon završene srednje škole krenuo je na pravni fakultet, a 1943. godine se priključio stranci Afrički nacionalni kongres (ANC). Nakon izbora 1948. godine, na kojima je crncima zabranjeno glasovanje, Mandela sve žešće agitira protiv apartheida. Kako se broj pristaša ANC-ovih prosvjeda povećavao, Mandela je nekoliko puta bio zatvaran te mu je bilo zabranjeno pojavljivanje u javnosti. Do 1962. godine Mandela je osnovao i militantno krilo ANC-a, koje se potom odvojilo od stranke, te je učio o gerilskom ratovanju i sudjelovao na Pan-afričkom pokretu za slobodu. Kada se vratio u JAR, uhićen je zbog poticanja radničkih štrajkova i odlaska iz zemlje bez dopuštenja, te je osuđen na pet godina zatvora. Nakon jedne racije 1963. godine, Mandela je dodatno optužen da namjerava nasilno zbaciti vladu, te je osuđen na doživotnu robiju s još dva suoptuženika. 
Završio je na otoku Robben, gdje je ostao idućih 18 godina, u ćeliji dimenzija 2.4 x 2.1 metra, spavajući na 'madracu' od slame. Zatvorenici su dane provodili razbijajući kamen u šljunak, a Mandeli je bilo zabranjeno nositi naočale, pa mu je jako sunce oštetilo vid. Svakih šest mjeseci imao je pravo primiti jednog posjetitelja ili pismo. 

Ipak, u zatvoru je uspio završiti pravni fakultet, a 1970. godine je dobio nagradu Nehru za međunarodno razumijevanje. Do 1980. godine pozivi za Mandelinim oslobođenjem su postali sve učestaliji, no tadašnja se vlada, uz podršku SAD-a i Velike Britanije, oglušivala na te zahtjeve. Godine 1982. prebačen je u zatvor Pollsmoor u kojem su uvjeti bili bolji nego u Robbenu, a broj pisama koje je smio primati povećao se na 52 godišnje. 

Nakon što je tadašnjeg premijera P. W. Bothu zamijenio F. W. de Klerk, koji je vjerovao da je apartheid neodrživ, došlo je i do puštanja svih političkih zatvorenika na slobodu - osim Mandele. Mandela je na slobodu pušten tek 2. veljače 1990. godine, kad su legalizirane i sve dotad zabranjene stranke (uključujući ANC). Nakon oslobođenja je nastavio s političkim aktivnostima te je na prvim demokratskim izborima 1994. godine izabran za prvog crnog predsjednika Južnoafričke republike. Inauguracija je održana u Pretoriji 10. svibnja 1994. godine, a nazočilo joj je više od 4.000 gostiju, uključujući mnoge svjetske vođe. Mandat je držao do 29. ožujka 1999. godine, kad se povukao iz politike. Ipak, nastavio se viđati s moćnim državnicima, osnovao je fondaciju za afričke studente, te javno kritizirao poteze zapadnih sila. 
Od 2011. godine Mandela je počeo imati problema s respiratornim infekcijama, te je otada nekoliko puta hospitaliziran. Posljednji put je zbog komplikacija završio u bolnici 8. lipnja 2013., a 26. lipnja je objavljeno da ga na životu održavaju aparati. 

Što se tiče privatnog života, Mandela je bio u braku s tri žene: Evelyn (s kojom je bio u braku 13 godina), Winnie ( s kojom je bio 38 godina, ali je 27 bio u zatvoru) te Graçe Machel, koju je oženio na svoj 80. rođendan. Imao je ukupno šestero djece (dvoje ih je umrlo) te 17 unuka.

Iako je opce prihvaceno da je on pisac ovog govora, a nije, ipak njegova vjera je ulila zivot u rijeci:)

"...Our deepest fear is not that we are inadequate.
Our deepest fear is that we are powerful beyond measure.
It is our light, not our darkness that most frightens us.
We ask ourselves, Who am I to be brilliant, gorgeous, talented, fabulous?
Actually, who are you not to be?
You are a child of God.
Your playing small does not serve the world.
There is nothing enlightened about shrinking so that other people won't feel insecure around you.
We are all meant to shine, as children do.
We were born to make manifest the glory of God that is within us.
It's not just in some of us; it's in everyone.
And as we let our own light shine, we unconsciously give other people permission to do the same.
As we are liberated from our own fear, our presence automatically liberates others."


Sorry, ne mogu prevodit sad:)

Neka počiva u miru..

Miran san Nelsonu Mendeli.

Toliko skandala na ceremoniji..
.Prvo Obama, Kamerun i primeministarka Danske, sa onim samofotografisanjem i smehom, koji ne prilici ni pubertetlijama, pa sada i polemika oko onog prevodioca za gluvoneme, koji je imao neke pokrete nerazumljive za ikoga..Naime, i ako je taj jezik razlicit za razlicite zemlje, nigde ga niko nije prepoznao, cak mediji kazu da je  taj covek gluv!..( Mada meni ovo lici na islamski nacin molitve)


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kijara, digni glavu..

Čitam ovih dana vesti o Mandelinoj smrti, retrospektivu njegovog života i onoga što je predstavljao, a onda sve to padne u senku nedoličnog ponašanja onih koji su pokazali da nisu dostojni ne prisustva na ceremoniji, nego ni imena da mu pomenu.
Kad iz svoje male perspektive kritikujemo naš urušeni sistem moralnih vrednosti, sami o sebi mislimo da smo najgori od svih. Ali, pokazuje se neprekidno da je čitav svet defomisan i degenerisan i da je to najveća opasnost po ljudski rod.
Radi se o nekolicini, ali, nekolicini ni malo marginalnih ili beznačajnih ličnosti.
Selfi i drugo poremećeno i nekulturno ponašanje onih kojima to položaj ne dozvoljava, ne možeš samo osuditi. Moraš, kao čovek, tražiti da bude sankcionisano? Medju voćem kad ostaviš gnjilu jabuku, ona svoj trulež počne da širi i na zdrave plodove. Zato i ovo znaš da mora biti izbačeno iz zdrave korpe. Samo, kojom rukom, ko to može da učini?
Možda zvučim mračno, ali, jedno je kad čitaš bizarnosti anonimnih počinilica, a drugo kad to čine oni koji su personifikacija nacije, simbol sistema, oličenje društva...
Svet kao da ide u sunovrat, pa mi nešto na um pade da je sve ovo ona apokalipsa, smak...samo se ne dešava u jednom danu nego u procesu.
E sad, ako ima neko zdravo mesto, bez gnjilih jabuka, da se tamo skupimo. Ili je to ona šljiva?
 

(P.S. samo dadoh sebi malo oduška, još verujem da u vaganju dobra i zla, tas može na dobro da prevagne :) )

Sibil da ne citiram čitav post koji si napisala već samo da kažem da se slažem sa svakim slovom napisanim. Ovakvo ponašanje "državnika" nije dostojno pubertetlija koji su pod pretnjom 6 neopravdanih i smanjenom ocenom iz vladanja odvedeni negde i sad gledaju kako da ubiju vreme.

Upravo to, nisu oni bilo ko, nego personifikacija ...nemaju privatne živote niti slobodu da sebi daju oduška, a o nekulturi da ne pričam.
Šta onda da očekuješ od malog čoveka, anonimusa!?
Kakav su oni uzor? Znači, ništa se ne poštuje, pa ni čovek koji je svoj život posvetio borbi protiv rasizma, postao simbol slobode, mučenik zarad viših ciljeva ...!
To je suština!
Sramota je čitava ceremonija, uvreda i opasna poruka!

Sibila_ ::

Upravo to, nisu oni bilo ko, nego personifikacija ...nemaju privatne živote niti slobodu da sebi daju oduška, a o nekulturi da ne pričam.
Šta onda da očekuješ od malog čoveka, anonimusa!?
Kakav su oni uzor? Znači, ništa se ne poštuje, pa ni čovek koji je svoj život posvetio borbi protiv rasizma, postao simbol slobode, mučenik zarad viših ciljeva ...!
To je suština!
Sramota je čitava ceremonija, uvreda i opasna poruka!

Pa šta se čudiš ? Toma Nikolić se ubio da ga slikaju sa Obamom .

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ne misliš da mu to mesto pripalo po važnosti i protokolu ?
Ne treba zaboraviti da su predstavnici mnogih zemalja bivše kolonijalne sile ,i da je Mendela njima bio praktično neprijatelj ,opasan uzor za "njihove obojene sunarodnike" .On je bio trn u oku -jer je njegovom zaslugom visoko dignuta stepenica obaveznog poštovanja ljudskih prava ,a i osuda rasizma ,a to u zemljama gde su do juče crnci bili robovi malo teže ide . Pa Tomini lični prijatelji su neonacisti Le Pen i Vladimir Žirinovski .
Srećom pa Toma ima izvežbanu ,mrku "grobarsku" facu ,pa nas je sasvim dostojno predstavljao -muka bi bila da je Megatrend diplomac  iz Bajčetine trebao reći i koju reč na engleskom .Ovako -bar nas nije osramotio .

Na tviteru sam napisala da je naša sreća što Toma ima profesionalnu deformaciju za ovakve situacije  :zubi3: 
Ali, ne čudim se, samo priznajem da nisam očekivala, naročito ne od prvog crnog predsednika SAD-a!
To stvarno govori o njemu lično i o tome da je uvreda za američke crnce koji su i danas suočeni sa rasizmom.

Ovde su izuzeli pa se ne vidi dobro,ali je interesantno da je Misel Obama sve vreme namrsteno gledala u muza,ignorisala njihovo ponasanje a cak na jednom mestu zakolutala ocima koliko su preterali    

Počivao u miru.

[You must be registered and logged in to see this image.]

НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ЈЕ БРАНКО ЋОПИЋ

У селу Хашани под планином Грмеч 1. јануара 1915. године рођен је српски писац. Тада се његов отац Вид Ћопић, на страни Аустроугарске борио на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, у нашој војсци против Аустроугарске. Кад му је било четири године, умро му је отац, а Бранко је са млађим братом и сестром, остао да живи са мајком Сојом, деда Радетом и стрицом Ниџом.

Прво штампано дело објавио је са 14 година у омладинском часопису "Венац" 1928. године. Похађао је учитељску школу у Бањалуци, Сарајеву и Карловцу, а Филозофски факултет завршио у Београду. Као студент је за своја дела 1939. године добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата, са групом својих другова, покушао је да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. Затим се вратио у родни крај и ступио у редове српских устаника, где је остао до краја рата. Све време рата био је ратни дописник заједно са нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем.

После рата уређивао је дечје листове у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца са простора бивше Југославије. Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУСРБиХ.

Након Другог светског рата Бранко је дошао у Београд и то остао до краја живота, често је путовао по Југославији и Европи.

Одмах после Друдод светског рата почео је да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве тадашњег режима. Једна од таквих прича је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“, која је покренула лавину осуда врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана велика хајка на писца.


За књижевни рад 1972. године добио је Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду. Свој стан у Београду, у Краља Милана 23, где је живео до смрти 1984, поклонио је САНУ.

Написао је више од 30 књига за децу, међу којима су и два романа.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jan Palach: 45 godina nakon njegovog javnog samospaljivanja

Objavljeno 16.01.2014

Jan Palach, 20-godišnji student povijesti i političlke ekonomije na Karlovom Univerzitetu u Pragu, nakon invazije zemalja Varšavskog Pakta na Čehoslovačku, u znak protesta spalio se 16. januara 1969. Tri dana kasnije preminuo je od opeklina. Njegova sahrana pretvorila se u masovnu demonstraciju protiv zaustavljanja započetih liberalnih reformi za vrijeme Praškog proljeća. Palach je postao simbolom borbe Čeha i Slovaka za slobodu.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Godišnjica pogibije Dzemala Bijedića. Vidim da se u štampi niko osim SKOJ-a nije setio ovog čoveka!

Na današnji dan je preminuo Srđan Aleksić momak koji je u vreme besmisla bio ČOVEK. Slava mu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

80 godina od rođenja Branka Miljkovića: Ubi me prejaka riječ


Branko Miljković jedan je od najvećih srpskih pjesnika prošlog vijeka. Život autora stiha - "da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj" - okončan je u Zagrebu, u dvadeset i sedmoj godini mladosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Branko Miljković rođen je u Nišu 29. januara 1934. godine. Djetinjstvo je provodio u periodu Drugog svetskog rata, u porodičnoj kući na periferiji Niša. Odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok strahota rata i nasilja, najvjerovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetak tema o smrti u njegovoj poeziji.

Branko je bio učenik gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gdje je njegov pjesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“. Imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“ ...

Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomirao je 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, koji su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“ i time mu otvara vrata kod ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pjesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspjeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pjesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)...

Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije.

Njegove rane pjesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“, u čijoj se osnovi, pored antičkih, nalaze nacionalni mitovi i legende, koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“.

U noći s 12. na 13. februara 1961. godine njegovo tijelo nađeno je obješeno o drvo u parku u centru grada. Pročitajte Miljkovićevo posljednje pismo, jer ovakvo potresno štivo o pjesništvu i ljubavi drugdje nećete naći. Dvije su teorije o njegovoj smrti: jedna kaže da je ubijen, a druga da je počinio samoubistvo. Pročitajte Miljkovićevo posljednje pismo upućeno beogradskom književnom kritičaru P. Džadžiću, koje pobornici teze o samoubistvu iznose kao dokaz da je pjesnik sam odlučio umrijeti, i to zbog nesretne ljubavi.

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.



Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni.



Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao!



Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ može ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne može biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.



Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik". Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.



Želi ti sve najbolje



Branko



P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti. Ponoć je. Doviđenja.



Bjankinijeva 11., Zagreb



Branko Miljković (1934. - 1961.)

1924. – Umro je Aleksa Šantić (1868.- 1924.) bosanskohercegovački pjesnik . Skoro cijeli život provodi u rodnom gradu Mostaru, gdje postaje jedan od glavnih utemeljivača kulturnog pokreta. Njegova poezija puna je emocija, rodoljublja i ljubavne čežnje, autor je pjesama ¨Emina¨, ¨Ostajte ovdje¨, ¨Veče na školju¨, ... Umire u Mostaru od tuberkuloze.

Nek pociva u miru .

Prva ,možda i najveća dečija zvezda modernog fillma (pre toga i ne znam da li ih je uopšte bilo ,možda Džeki Kugan sa Čaplinom ,ali je to još bila era "nemog" ) 
Možda i treba da je pamtimo ovakvu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gitarista Pako de Lusija preminuo od srčanog udara Video
AFP | 26. 02. 2014. - 09:56h

Pako de Lusija, španski gitarista i jedan od najvećih španskih muzičara 20. veka, preminuo je danas u 66. godini u Meksiku od posledica srčanog udara, prenose agencije.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pako de Lusija

De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog Berkli koledža za muziku iz Bostona. Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra.


U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta. Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio da bude originalan i drugačiji.


Radoznalost ga je odvela do priznate saradnje sa nekim od najčuvenijih muzičara današnjice kao što su pijanista Čik Korija, gitaristi Džon Meklaflin, Leri Korijel i Al Di Meola, kao i pevač Brajan Adams, s kojim je saradjivao na muzici za film "Don Huan de Marko".

SMRT KAO U FILMU STRAVE
Zastrašujuća tragedija pogodila svijet sporta![You must be registered and logged in to see this image.]
Utorak je bio još jedan crni dan za sport. Bivši dvostruki svjetski boksački prvak, 44-godišnji Antonio Cermeno, kidnapiran je i ubijen u rodnoj Venezueli, nakon što u gotovo filmskom scenariju nije uspio pobjeći otmičarima.
Po informacijama koje je medijma dala njegova supruga, ona i Cermeno su u ponedjeljak oteti u glavnom gradu Venezuele, Caracasu. Supruga je uspjela pobjeći u trenutku dok su otmičari točili gorivo na benziskoj crpki. 

Nažalost, Cermeno nije bio te sreće, a osveta kriminalne skupine bila je brutalna. Njegovo beživotno tijelo pronađeno je sljedećeg jutra na autocesti u državi Miranda. Otmičari su ga upucali bez imalo milosti, na njegovom tijelu bile su vidljive rane od vatrenog oružja kad je stigla policija. 

Popularni 'Kolos', kako mu je bio nadimak, bio je prvak svijeta u bantam i perolakoj kategoriji u drugoj polovini devedesetih godina. Nekoliko je puta uspješno branio naslov, a iz boksa se povukao 2006. godine. U penziju je otišao s omjerom od 45 pobjeda (31 nokaut) i sedam poraza. 

Odlaskom u mirovinu, posvetio se društvenom radu u svojoj zajednici, provodeći program 'Street Boxing', koji je imao za cilj maknuti djecu s ulice i pomogućiti im normalan razvoj uz bavljenje sportom. 

Cermeno je po svemu bio prvak upečatljive osobnosti, kako u ringu, tako i izvan njega.

Lakota ::

Gitarista Pako de Lusija preminuo od srčanog udara

Sećam se kao danas -a bilo je to mislim 1979 koncerta u BG -Paco ,Meklaflin ,Al di Meola (ili 80 te ? Bio je još jedan ubrzo ,83 ? ali je umesto di Meole svirao Lari Korijel ) Ne da  je bilo pitanje časti biti tamo -bilo je pitanje "život ili smrt" .Mislim da je to bio trenutak kada je moja generacija shvatila da najbolji gitaristi sveta ne sviraju u Parplima ili Cepelinima ,i da hard rock nije jedina muzika na svetu ,nego da postoji i nešto drugo ,isto tako dobro , i još bolje . Veliki gitarista ,pored Manitas de Plate ,verovatno najbolji flamenko gitarista sveta .
Počivao u miru .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zlatni prsti , legenda za zivota , zbogom Pako mir nek te prati .

U 76. GODINI
Hrvatske susjede pogodila tužna vijest: Preminula je velika legenda
Dezső Novák[You must be registered and logged in to see this image.]
Žalosna vijest pogodila je mađarski nogomet u srijedu navečer. Dezső Novák, bivši reprezentativac i olimpijski pobjednik, preminuo je u 76. godini života. 

Novák je bivši mađarski reprezentativac, koji je na trima uzastopnim Olimpijskim igrama osvojio dva zlata i broncu. U Rimu 1960. godine je Mađarska osvojila brončanu medalju, dok je u Tokyju (1964.), odnosno Mexico Cityju (1968.) osvojila zlato. 

Novák je najveći dio svoje igračke karijere proveo u Ferencvarosu, koji je potom vodio i kao trener. On je ujedno postao i prvi trener koji je uveo mađarski klub u natjecanje Lige prvaka (sezona 1995/1996)

U Zagrebu je u 78. godini preminuo mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije Jovan Pavlović, poznat kao veliki protivnik nacionalizma u Crkvi i posvećen razvijanju ekumenskog dijaloga s drugim crkvama.
Dana 3. travnja 2014. godine u KBC-u Sestara milosrdnica u Zagrebu upokojio se u Gospodu Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan.

'Mitropolit Jovan je rođen 1936. godine u slavonskom selu Medincima kod Podravske Slatine, od oca Save i majke Julke. Nakon završene Bogoslovije Svetog Save u manastiru Rakovica diplomirao je 1963. godine na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Postdiplomske studije pohađao je na fakultetima u Zapadnoj Njemačkoj.

Profesorsku službu vršio je u bogoslovijama u Prizrenu i Manastiru Krki. Manastir Krka postaje njegovo drugo ognjište. Ondje je 1967. godine zamonašen, a nakon primanja jerođakonskog čina 1969. godine rukopoložen je u čin jeromonaha rukom Episkopa dalmatinskog Stefana.

Na redovnom zasjedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 21. maja 1977. godine izabran je za Episkopa lepavinskog i hirotonisan od Patrijarha srpskog Gospodina Germana. Godine 1982. postaje Mitropolit zagrebački.

Bio je član različitih vijeća Svetog arhijerejskog sinoda SPC-a. Od 1982-92. godine predstavnik je Srpske pravoslavne crkve za međucrkvenu pomoć u Ženevi. Bio je direktor patrijaršijskog preduzeća Dobročinstvo. Administrirao je eparhijama slavonskom i gornjokarlovačkom. Bio je član Svetog arhijerejskog sinoda SPC-a u nekoliko mandata. U Pećkoj patrijaršiji 1990. godine predsjedavao je Svetim arhijerejskim saborom. Odlukom najvišeg crkvenog tijela 1994. godine povjereni su mu na staranje pravoslavni Srbi u Republici Italiji.

Odlukom Svetog arhijerejskog sabora izabran je za predsjednika Episkopskog savjeta Srpske pravoslavne crkve u Republici Hrvatskoj te je u tom svojstvu potpisao Ugovor o odnosima Srpske pravoslavne crkve i Vlade Republike Hrvatske.

Cijelog svog arhipastirstvovanja naročitu ljubav posvećuje manastiru Lepavini, obnavljanju i utvrđivanju crkveno-duhovnog života povjerene mu Eparhije. Posebnom pažnjom i jevanđelskom odgovornošću unapređuje odnose sa Rimokatoličkom crkvom u Republici Hrvatskoj i Republici Sloveniji, ali i sa drugim vjerskim zajednicama. Upravo zbog neumornog djelovanja na polju njegovanja međureligijskog dijaloga i vjerske tolerancije 2012. godine dobitnik je nagrade Hrvatskog helsinškog odbora.

Otvaranjem Muzeja Srpske pravoslavne crkve u Zagrebu čuva od zaborava bogato nasleđe pravoslavnih Srba na ovim prostorima stečeno u prošlosti, a vizionarskim djelom osnivanja Srpske pravoslavne opšte gimnazije u Zagrebu stvara preduslove za izgledniju budućnost srpske pravoslavne omladine u Hrvatskoj.

Vrijeme i mjesto sahrane će biti naknadno objavljeni', navodi se u priopćenju objavljenom na stranicama Mitropolije Zagrebačko-ljubljanske.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jovan Pavlović (Medinci, 2. listopada 1936. - Zagreb, 3. travnja 2014.) bio je episkop Srpske pravoslavne Crkve i mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije.
Rođen je u selu Medinci kod Slatine u obitelji Save i Julke Pavlović. Osnovnu školu završio je u Medincima, a nižu gimnaziju s malom maturom u Slatini. Od 1951. pohađa bogosloviju (u rangu srednje škole) u manastiru Rakovici u Beogradu, gdje i maturira 1956. Na Bogoslovskom fakultetu Sveučilišta u Beogradu diplomirao je 1963., te otišao na postdiplomski studij u Njemačku. Ondje je studirao evangeličku teologiju u Schleswigu i Kielu, a katoličku teologiju i bizantologiju na Sveučilištu „Ludwig-Maximilian“.

Po povratku iz Njemačke, radio je u Prizrenu kao suplent tamošnje Bogoslovije (1966.-1967.), a potom i kao suplent Bogoslovije u manastiru Krka (od 1967.).
U istom se manastiru 18. studenog 1967. i zamonašio (postao monah), a 19. studenog iste godine u Bosanskom Grahovu rukopoložen je za jerođakona. Jeromonah postao je 2. ožujka 1969. u Kistanju.

Dne 16. ožujka 1972. položio je profesorski ispit iz praktične grupe bogoslovnih predmeta, nakon čega je postao stalni profesor bogoslovije u Manastiru Krka.

Od 11. srpnja 1973., pa sve do 1977. djeluje kao počasni član Crkvenog suda Eparhije dalmatinske.
Dne 21. svibnja 1977. izabran je za episkopa Srpske pravoslavne Crkve. Od 1977. kao episkop lepavinski upravlja zagrebačkom eparhijom, a 1982. postaje i mitropolit zagrebački. Na njegov prijedlog, 1983. ova mitropolija mijenja ime u Mitropolija zagrebačko-ljubljanska, a nakon što joj je 1994. povjerena briga i za pravoslavne Srbe u Italiji, nazvana je Mitropolijom zagrebačko-ljubljanskom i cijele Italije.
Mitropolit Jovan osobito se posvetio razvijanju odnosa s drugim Crkvama na zapadu. Tako je u razdoblju od 1982. do 1992. bio predstavnik Srpske pravoslavne Crkve u Ženevi za međucrkvenu pomoć u Svjetskom vijeću Crkava. Više puta bio je izaslanik patrijarha Pavla u razgovorima s Katoličkom Crkvom, a više puta sastao se i s papom Ivanom Pavlom II..

Dne 20. svibnja 1992. izabran je za predsjednika Episkopskog savjeta Srpske Pravoslavne Crkve u Republici Hrvatskoj. U tom je svojstvu s tadašnjim predsjednikom vlade Ivicom Račanom potpisao Ugovor o odnosima Srpske pravoslavne Crkve i Vlade Republike Hrvatske

Od 24. travnja 2007. zamjenjuje bolesnoga patrijarha Pavla. Nakon njega tu je dužnost preuzeo mitropolit Amfilohije Radović.
Godine 1993. mitropolit Jovan suprotstavio se prevladavajućem stavu u Srpskoj pravoslavnoj Crkvi o načinu rješavanja pitanja Makedonske pravoslavne Crkve.

U vrijeme vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji, mitropolit Jovan javno je podržavao Miloševićevu politiku te je 1996. odbio potpisati priopćenje Sabora Srpske pravoslavne Crkve kojim se osuđuje krađa na lokalnim izborima u Srbiji. O Miloševiću je 1998. izjavio: „Ja sam u Miloševiću vidio nešto novo i ohrabrujuće. Govorio sam da je on srpski narod izveo iz podruma. Izveo ga je iz podruma, ali i ostavio na ulici.“

Isto tako, u krugovima Srpske pravoslavne Crkve govori se kako je rekao da Crkvi ne treba vratiti imovinu jer ona ne bi znala njome raspolagati.

Za razliku od nekih drugih episkopa, mitropolit Jovan podržava ideju o posjetu rimskog pape Srbiji, ali i Kosovu. Tim je povodom izjavio: „Papa ima pravo posjetiti svoje vjernike i upoznati se sa stvarnim stanjem u pokrajini, Kosovu. Posjet poglavara Katoličke Crkve imao bi veliko značenje za svjetsku javnost i pridonio bi istini i pravednim rješenjima.“

Preminuo je u Zagrebu 3. travnja 2014. godine.


[You must be registered and logged in to see this image.]

počivao u miru...

PRERANI ODLAZAK
U 25. godini umrla Peaches Geldof
Mlada britanska TV voditeljica, kći glazbenika Boba Geldofa i Paule Yates nađena je mrtva u stanu u Wrothamu. Uzrok njene smrti još nije poznat

'U ovom stadiju istrage, njezina se smrt tretira kao iznenadna, a uzrok je još neobjašnjiv', stoji u izvješću policije u Kentu.

Peaches Geldof rođena je 1989. godine, a medijsku je karijeru počela već u dobi od 15 godina, kada je počela pisati za magazin Elle. Od kuće se odselila kada je imala 16 godina, a radila je za Telegraph, Guardian, ali i u TV emisijama poput ITV2's OMG! with Peaches Geldof.
Peaches je radila i kao model, a upravo je prošli tjedan bila na predstavljanju nove linije Tesco's F&F u Londonu. Bila je udana za glazbenika Thomasa Cohena sa kojim ima dva sina, Astala i Phaedra koji će 24. travnja napuniti godinu dana.

Godine 2008. Peaches Geldof se predozirala, a tada ju je spasio prijatelj. Vrlo rano, u dobi od samo 11 godina ostala je bez mame, a njezina majka Paula Yates je 2000. godine umrla od predoziranja.

'Sjećam se dana kada je moja mama umrla i još uvijek mi je teško o tome govoriti. Jednostavno sam to potisnula. Već idući dan sam išla u školu jer je moj otac mentalno bio smiren i nastavio je dalje', rekla je svojedobno za Elle. Peaches je iza sebe ostavila ožalošćene, supruga, dva sina, oca Boba Geldofa, sestre Fifi Trixibelle i Pixie i mlađu polusestru Tiger Lily Hutchence Geldof.

Posljednja slika koju je objavila bila je upravo fotografija s mamom kada je bila mala djevojčica.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ODLAZAK LEGENDE


Preminuo Miki Runi!


Autor: Ekipa Alo! | 07.04.2014 - 07:51:00h |



Holivudski glumac, koji je poznat po filmovima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, umro je u 93 godini

[You must be registered and logged in to see this image.]
Miki Runi
BBC prenosi da se glumac, koji je poznat po filmovima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, borio sa bolešću duže vreme.
Runi je imao samo šest godina kada je dobio prvu filmsku ulogu, a bio je četiri puta nominovan za Oskara.
Ženio se osam puta, između ostalih i sa holivudskom lepoticom Avom Gardner.

Runi je imao samo šest godina kada je dobio prvu filmsku ulogu, a bio je četiri puta nominovan za Oskara.
Ženio se osam puta, između ostalih i sa holivudskom lepoticom Avom Gardner.


počivao u miru..(znao je čovek da uživa u životu...daleko je i dobacio)

OGLASIO SE I NJEN SUPRUG
Objavljeni detalji o iznenadnoj smrti Peaches Geldof

Nakon tragične smrti Peaches Geldof, policija je pretražila njenu kuću u Wrothamu i kako stoji u izvještaju nisu pronađene teške droge niti oproštajna poruka, a nije bilo ni vidljivih znakova ozljeda.
la je u ponedjeljak poslijepodne, samo nekoliko sati nakon što je na Instagramu objavila fotografiju na kojoj kao djevojčica pozira s preminulom majkom Paulom Yates.

Policija je pronašla mrtvo tijelo u njenoj kući u Wrothamu, Kent i nakon toga je priopćeno da je njena smrt 'iznenadna i neobjašnjiva'.

Neki mediji navode da je umrla prirodnom smrću.

Bob Geldof (62), otac preminule Peaches Geldof, u službenom je priopćenju izjavio: 'Peaches je umrla. Bol je preslaba riječ za ono što osjećamo. Ona je bila najdivljija, najduhovitija, najpametnija i najluđa od svih nas'.

Peaches je često govorila o tome kako se teško nosi s majčinom smrću. Njena majka Paula Yates se 2000. godine predozirala heroinom.

Peaches je sa suprugom Thomasom Cohenom imala dva sina.

Thomas je nakon njene tragične smrti u priopćenju izjavio: 'Voljet ćemo je zauvijek. Thomas, Astala i Phaedra Geldof-Cohen.'

Brojne slavne osobe iskazale su žaljenje zbog prerane i iznenadne smrti Peaches Geldof.

'Moje misli su uz obitelj Geldof. Nadam se da će žalovati u miru. Peaches, počivaj u miru, predivna djevojko', napisala je Lily Allen na svom Twitter profilu.

'Imao sam priliku sresti Peaches, bila je slatka, zabavna i draga osoba. Suosjećam s njenom obitelji koju je ostavila za sobom', napisao je Simon Coweell.

'Ne mogu vjerovati. I onda kad mislite da vam je sve jasno, neke stvari se ne mogu objasniti niti razumjeti. Dvoje prekrasne djece. RIP Peaches', napisala je pjevačica Ellie Goulding.


Fotografija koju je Peaches na Instagramu objavila nekoliko sati prije smrti[You must be registered and logged in to see this image.]

Umro nobelovac Gabrijel Garsija Markes


Pop kultura 22:15, 17.04.2014.
Autor: Foto: Reuters,EPK



Markes, pisac "Sto godina samoće", najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini.
Markes, pisac "Sto godina samoće", najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.
Zloćudni tumor se proširio na njegova pluća, jetru i limfne čvorove jedino što su doktori mogli da mu pruže jeste palijativna nega, odnosno ublažavanje bolova. Sa tim su se saglasili članovi njegove porodice, a i članovi medicinskog tima koji su smatrali da bi s obzirom na poodmaklu životnu dob, još jedan ciklus hemoterapija bio samo dodatna patnja za Markesa, a verovatno ne bi dao neke posebne rezultate.
Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca španskog govornog područja i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.
Pisac "100 godina samoće" je 30 godina živeo u Meksiku

MARKESOVO OPROŠTAJNO PISMO: Kada bi mi Bog podario komad života..


Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica, piše u svojoj priči Markes
Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini. Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost, a koji se prepoznaje i u njegovoj priči "Oproštajno pismo".

"Spavao bih manje, a sanjao više...

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Bože moj kad bih imao jedan komadić života...

Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."

R.I.P

Poginuo Hose Čeo Felisijano

Portorikanska salsa legenda Hose Luis Čeo Felisijano poginuo je jutros u saobraćajnoj nesreći u Portoriku.
Felisijano (78) nastradao je kada je svojim jaguarom udario u banderu. Iz policije je saopšteno da pevač nije bio vezan dok je vozio, kao i da je u toku istraga da li je bio u alkoholisanom stanju.
Bio je član sastava Fania All Stars i imao je sopstvenu produkcijsku kuću. Dobitnik je latinskog Gremija za životno delo.

Pevački debi je imao 5. oktobra 1957. godine, istog dana kada se i venčao. Otpevao je pesmu "Perfidia", nakon čega je deset godina nastupao u sekstetu. Nakon toga je dve godine nastupao sa orkestrom Edija Palmijerija, ali ga je zavisnost od heroina umalo koštala porodice i života. Rešio je sam sebe da izleči, ali se kasnije ipak prijavio u centar za rehabilitaciju, a onda počeo da pomaže i drugim salsa pevačima da se "izvuku".

1972. godine se vratio na scenu sa albumom "Cheo", njegovim prvim solo albumom koji je probio sve rekorde prodaje na latinskom muzičkom tržištu. Sa ovog albuma su se izdvojile numere "Anacaona" i "Mi triste problema".

Osnovao je svoju muzičku kuću, i glumio oca Roberta Klementea u mjuziklu "Klemente".
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jel to ovaj sto ga Dani pomenu da je trebao da snimi duet sa D.Mirkovic?   

Lakota ::

Jel to ovaj sto ga Dani pomenu da je trebao da snimi duet sa D.Mirkovic?   

Ne breeee,nije tajjjjj

 Jose Feliciano ,slepi kantautor i gitarista .Znaš ga sigurno po ovoj pesmi

..ahaaaaa,znam   

Na ovoj temi cemo i dalje pisati ko nas je napustio,da ne bi za svaku osobu otvarali novu temu i zatrpavali pdf In memoriam.