I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Kultura u Srbiji, čiji je nezavidan položaj posebno otežan poslednjih godina u uslovima ekonomske krize, nije bila atraktivna tema za političke stranke u nedavnoj predizbornoj kampanji, a resor kulture gotovo se ne spominje ni u aktuelnim pregovorima o formiranju nove vlade.

Pitanje sudbine kulture i umetnosti pokušala je da pokrene u jeku predizborne kampanje Asocicijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), organizujući seriju tribina o kulturnoj politici, a kampanju koja ukazuje na potrebu za kulturom u društvu, posebno u periodu ozbiljne ekonomske krize, pokrenula je i Kancelarija Tačka kulturnog kontakta (TKK) Srbije koja deluje pri Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva kao informativna tačka za program “Kultura 2007-2013” Evropske komisije.

“Dužni smo da kažemo političkim organima odlučivanja zašto je kultura važna u Srbiji”, poruka je kampanje “Zašto kultura?" Kancelarije TKK koja ukazuje da je smisao kulture i umetnosti posebno dragocen u društvima pod pritiskom tranzicije, te da je kriza objektivan problem, ali da je gubitak kulture mnogo opasniji.

“Kultura je ono za šta bi trebalo da se bori svaka vlada i svaka politička opcija uprkos finansijskim krizama”, poruka je kampanje “Zašto kultura?", koja ukazuje i da bi to naizgled banalno ili trivijalno pitanje svako sebi trebalo da postavi.

“Dobijeni odgovor je savim jasan, pa ga, onome koji gaji sumnju, svako može rastumačiti”, navela je Kancelarija TKK, ističući da kultura, između ostalog, daje jedinstveni identitet pojedincu i posebnost zajednici.

“Kultura predstavlja moralne vrednosti ljudi u društvu. Centar interesa kulturne politike EU je građanin - budite glas Srbije koji priznaje ulogu umetnosti i kulture u razvoju našeg evropskog društva. Kroz mobilizaciju i profesionalni razvoj sektora otvorite oči nosiocima politika na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou.

Najveći potencijali kulturnog sektora su kreativnost i inovacija, a njihov glavni zadatak je da naglase ulogu kulture u društvu, kao jednog od najbitnijih elemenata društvene transformacije. Kroz kontinuirani dijalog sa aktuelnim politikama, moguće je inkorporirati kulturnu dimenziju u sve političke programe; domaći organi vlasti (ministarstva, sekretarijati, lokalne samouprave) moraju biti sposobni da prepoznaju i voljni da priznaju značaj učešća kulturnih institucija iz Srbije u evropskim projektima.

Ono što se, izgleda, zaista menja je zapravo rastuća svest Srbije o sopstvenom kulturnom licu, o njenom strateškom nedostatku na ovom području i nedostatku jasne kulturne politike i resursa. Kulturni senzibilitet, podsticanje kulturne saradnje i izgradnja kapaciteta, demokratizacija kulturne politike i programi za rešavanje važnih pitanja biće neophodni za uspeh procesa dalje evropske integracije”, poruka je kampanje “Zašto kultura?”

Kancelarija TKK podseća u tom kontekstu i na reči Albera Kamija, ali i muzičara Merilina Mensona.

“Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek zaklanjala iza pojma Granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum. Ona je svemu dala svoj deo, uravnotežujući svetlost senkom”.

Alber Kami, Leto, Jelenino progonstvo
(prevela Ivanka Marković)

“U ovakvoj kulturi odgajate vašu decu. Nemojte se iznenaditi ako vam se to obije o glavu”.

Merilin Menson

(SEEcult.org)


Šta će nama kultura, mi imamo Pink i pitanja na prijemnom ispitu Filozofskog fakulteta u Nišu - o Jeleni Karleuši...

[quote="Samouka"


Šta će nama kultura, mi imamo Pink i pitanja na prijemnom ispitu Filozofskog fakulteta u Nišu - o Jeleni Karleuši...
[/quote]
..krstila sam se i levom i desnom rukom kada sam ovo prochitala..

Kazu da su novčano kaznjeni profesori a siroma' Dekan bio neobavešten...
Eto, kako vodimo računa o svemu šta se servira našoj deci!

Samouka ::

Kazu da su novčano kaznjeni profesori a siroma' Dekan bio neobavešten...
Eto, kako vodimo računa o svemu šta se servira našoj deci!

pun mi kufer tih neobaveshtenih,on ko Kushtunica..sve bih to kaznila debelo

"Čovek voli ženu u kojoj telesno ne uživa" (Bodler)."

Šoderlo De Laklo "Opasne veze"

"Recite mi ,strasni ljubavniče,mislite li Vi da ste silovali žene koje ste imali?
Ma koliko želele da se podamo,ma koliko bile nestrpljive,ipak nam treba neki izgovor,a ima li za nas zgodnijeg razloga od tobožnjeg izgovora da podležemo sili?
Što se mene tiče,priznajem Vam ,najviše mi laska žestoko izveden napad u kome se sve dešava po propisu,iako brzo,napad koji nas nikada ne dovodi u mučnu nepriliku da same popravljamo neku svoju nespretnost kojom smo se naprotiv mogle koristiti,napad koji ume da sačuva izgled nasilja,čak i u stvarima koje dozvoljavamo i da vešto laska našim dvema najmilijim strastima:ponosu što se branimo i zadovoljstvu što smo pretrpeli poraz.Priznajem da mi je ta sposobnost,koja je ređa no što se misli,uvek pričinjavala zadovoljstvo,čak i onda kad me ne bi zavela i da mi se po nekad dešavalo da podlegnem jedino u znak nagrade.
Tako se u našim starim,viteškim borbama lepotom nagrađivalo junaštvo i veština.

Danas me je Lija preselila. Ono što je obećala, ispunila je. S Karaburme na Krivu vodu. S jednog kraja grada na drugi. Ni tamo mi nije bilo loše, ali ovde će mi biti bolje. Ovo sam lepo napisao. Sam sebi se divim, s obzirom na obzir! I uzvičnik je na mestu, tamo gde sam ga posadio, izrastao je u obliku tučka. Samo ne znam kog cveta. Baš lep znak. Kad čitalac dođe do njega, mora da se prodere. Ja sam pisac a reči su moje seme. Malo sam čekao da mi se razbistri, ali posle je išlo. Uzela je taksi. Nije predugo trajalo. Imao sam utisak da se vozim na izlet. Pa i jest, ali, to je malo povelik izlet koji će trajati do kraja mog života. Postao sam rob svoje bolesti. Glava otišla u aut, noga ukrućena, ruka ukrućena, ponekad ne mogu da se setim kako se zovem.
Danas se nisam zakašljao, pumpica je ostala u Lijinoj tašni.

Danas nijednu ulicu nisam prepoznao, ništa nisam video, nikog nisam čuo, niko me ništa nije pitao, ništa me nije bolelo, ničem se nisam obradovao. Ponekad osetim kako strepim. To je posledica moje bolesti. Ja, više, nisam onaj stari od pre moždanog udara. Ne znam kako, ali i sam sam svestan tog novog stanja. Osećam da više nisam ja nego neko koji se uvukao u moje telo, koji se obukao u moju kožu, klepeće mojim kostima i dira me u Žulj. Nekog mrzi da pomeri moju nogu, ruku. On mi drži prikovana leđa a glavu mi vuče nazad kao da želi da mi opere kosu. Taj u meni više ne može da hoda, samo sedi u kolicima ili leži, guta, vari, kija, zanoveta. Ponekad mi se reči pomešaju u ustima i ne mogu da ih izgovorim. Kao da lebdim između: reči - neba - zemlje. U taksiju, Lija mi je skinula burmu da mi je neko ovde ne ukrade. Sad sam ovde. Odsekla mi je pramen kose koji mi je zaklanjao levo oko. Primetio sam da je promenila boju kose. Izgleda mlađa.

Danas ne znam kako se osećam. Jedno hoću a ispadne drugo. Ne znam zašto.

Danas, u taksiju, pitao sam vozača, može li ključem za krov da otvori konzervu i da upumpa više svežeg vazduha. To sam rekao jer krov nije otvoren a bila je nesnosna vrućina. Osećao sam da su mi se znojna leđa lepila za naslon sedišta od crnog skaja. Taksista se otvoreno smejao a i Lija se smejala krijući lice u rukav cicane haljine na crvene cvetiće. Nisam pitao zašto se smeju jer mi ne bi dali pravi odgovor. Naučio sam, za protekle godine, da me medicinari, njihovi poslušni roboti i kućne muve bez pardona preskaču. Kao da ništa nisam uradio, pitao, pomakao, povukao. Kao da ne postojim. Da li će mi danas biti bolje nego na Karaburmi, ne znam iz prostog razloga što nisam zapamtio kako mi je tamo bilo. Jednostavno, nisam o tom razmišljao. Lija i taksista se prave kao da je umesto mene neko drugi. To sam primetio jer su stalno govorili o NjEMU, a taj ON, bio sam JA. Ponašali su se kao da sam daleko ili kao da sam gluv pa ne čujem šta pričaju o meni. Onaj u meni se protivi. Udara mi u rebra, hoće da izađe iz lonca. Ne znam ko bi, to, mogao biti. Ne poznajem ga, dovoljno. S mojim imenom i prezimenom. Kao ja. Gadna situacija. Onaj mi udara u rebra. Kao da sam u loncu gluv. Bio sam JA s mojim imenom i prezimenom. Ponašao se kao da me ne poznaje. Hteo je da primeti iz lonca ali ja dovoljno čujem šta govore.

Danas su me pitali da li želim da pročitam pravila stacionara ili da Lija, to, učini za mene i posle mi prepriča. Ja sam odustao jer je hartija debela.

Danas sam pokušao, odjednom, ruka mi se pružila i uzela. Nešto sam čvrsto držao. Ponekad mi se učini da neki predmet vidim u ogledalu: levo je desno, gore je dole. Ne volim što me preskaču. I njih vidim kao u ogledalu. Kreću se, nekako, nepredviđeno. Ne mogu detaljnije da opišem. Kao kad vozim unazad. Lija je čitala pravila. Kao da dižu suprotnu ruku, kao da se smeju iza sebe. Podare mi, samo, grimasu, šaku preko usta ili lažnouzdržan veštački kašalj koji su proizveli, samo, za mene. Osećam da, to, čine po službenoj dužnosti. Oni misle da ja ništa ne shvatam. Oni misle da ja imam reči.

Danas dobro razumem koji im je cilj: da me skinu s dnevnog reda jer nisam jedini. Ali, ja, sve pratim šta oni rade i to mi niko nikad ne može oduzeti. Ja pogledam njih a oni skrenu pogled.

Danas je Lija rekla da su pravila ista kao u Austriji. Potpisala je umesto mene ali da niko ne vidi.

Danas sam se složio i odmah su mi dali krevet do prozora i konopac za desnu ruku. Levom zdravom nogom mogao sam da napipam radijator. Kad dođe zima, imaću dodatno grejanje a niko neće znati moju tajnu.

Danas kad je Lija odlazila, pitala me je da li želim da mi nešto ostavi kao zalog. Nisam je razumeo. Iznenadio sam se kad mi je rekla da sam tu 29 dana.

Danas sam joj rekao da želim nju, to jest, da ne ide, da me ne ostavlja. Rekla mi je da je to bilo prošle nedelje, sad joj nije stalo. A šta? Odgovorila mi je da bi, to, zaista, bilo moguće da sam pokretan. Ali, nažalost, nisam. A šta da jesam? Pa, to, stanovali bismo kao muž i žena u posebnoj zgradi. Za pokretne. Imali bismo svoj kredenac. Dole, kod kapije, imali bismo naše poštansko sanduče. Mogao bih da pišem kao nekad. Mogla bi da nas posećuju deca. Pitao sam koja deca. Rekla je naša deca. Mogli bismo da imamo naš nameštaj, slike, posete, otirač za noge, đubrovnik. Nasmejala se kad sam šeretski dodao DUBROVNIK! I stalnu medicinsku negu. Silazili bismo teretnim liftom u prizemlje. Komotnije je za kolica. Preko praga uvek većim točkovima. Jeli bismo u svetloj trpezariji s ogromnim asparagusom i kopijom "Mona Lize" na zidu. Lija je videla tu sliku i kako se neki korisnik molio ispod nje misleći da je ikona. I mogli bismo da se svađamo do mile volje jer bismo bili na svojoj teritoriji. Niko ne bi mogao da nas iznenadi. Ali, to su, samo, neostvarljive želje.

Danas nisam pisao. Tek sad. Samo sam razmišljao jer me boli ruka. Sve moje misli, otišle su u vetar. Da nisam bolestan, bio bih zdrav. Lija bi sedela na šamlici i ne bi mi smetala da pišem. Primetio sam da Lija ima novu svetlu šminku. Ona je gore, a ja sam dole. Donosi mi cveće i stavlja ga u teglu. Ona me ne bi uznemiravala da mi ne remeti hemiju moždane mase. Dolazili bi i davali mi terapiju kroz špric. Ali, ništa od tog jer sam nepokretan. Moram da budem u ovoj zgradi. To moram da shvatim. To shvatam da ne shvatam. Moram da se naviknem. Dobro je što je ovde više prostora koji manje davi.

Danas sam plakao jer sam pokušao da se okrenem na desnu stranu ali nisam uspeo. Jedna Muva mi je rekla da ne kmezim. Suze, u pravilima su zabranjene. Kao korisnik moram da omogućim pčelama radilicama da me opsluže. Šta sam ja, trut?! Izvinjavam se zbog podignutog glasa. Daleko su, niko ne može da me čuje. I moram pokazivati dužan optimizam. Moram biti strpljiv. Na kraju krajeva, ja plaćam za sve korisničke usluge. Stacionar poštuje moj novac. Osoblje od mene živi. Osoblju je cilj da korisnici požive što duže, živi i zdravi. To su reči pomoćnog Kontrolora. Ovo da "požive živi", kako se izrazio, nisam razumeo, mora da je neka njegova metafora iz prošlih vremena kad je smrtnost bila velika. Zahvaljujući vitaminima i mineralima, život se produžio. Ali pošto su i oni zatrovani, i skratio. Tako da su korisnici na istom. Koliko se tamo rodi, ovde toliko umre. Ni stanje u kom sam se našao, nije nastupilo odjednom već se slagalo godinu po godinu i, onda, BUM! Mala bomba u mozgu!

Danas mi je jedna gospođa iz zelenih kolica obećala: ako prođem audiciju, mogu biti primljen u hor. Odličan hor. Očuvani glasovi uprkos propalim nogama, srcima, mozgovima, jezicima, kažiprstima. Napomenula je. Držala je klupče vunice. Pevači su stojeći, sedeći i ležeći. Ja ću pevati ležeći. Diriguje jedan amater-korisnik bez leve ruke.

Danas ne znam šta da zapišem.

Danas sam, u mislima, odlutao na Mali kalemegdan. Tražio sam onu oštećenu klupu na kojoj sam proveo presudnu noć s Lijom. Kao da je bilo juče. Bila je zima, sneg do kuka. Tek smo se upoznali. Jeli smo kokice. Ona nije htela da mi da jezik. Jedna kokica ju je posekla po vrhu jezika pa zato. Uživao sam da osećam prijatnu hladnoću tog davnog snega jer mi je bila nesnosna vrućina u sobi. Klima nije pomagala. Odjednom, slika mi se prenela u tetkinu sobu, na početku Birčaninove ulice, II sprat, stan 39. Soba je bila prepuna, ali nisam znao razlog okupljanja tolikih gostiju. Bio je i onaj pesnik vegetarijanac. Spečen kao suva šljiva. Učinio mi se uvrnut. Neki seljak pesnik. Tetkin zet, uzimao je po dva kolača i oblaporno ih trpao u usta. Zatim čekao da se razmekšaju. Smešan tip. Iako se razveo od tetkine kćeri, moje sestre, još su bili u vezi. Tog se sećam, a ne sećam se razloga okupljanja, ali, to je razumljivo s obzirom na prirodu moje bolesti. Nešto znam, nešto ne znam. Sad ne bih ni prepoznao tog tetkinog zeta jer je otad prošlo mnogo godina. Da li je počeo da jede meso? Lutao sam, u mislima, po parku, ali nisam mogao da pronađem onu našu klupu.

Danas sam bio primoran da grubo odbijem Muvu koja je htela da me napoji negaziranom vodom iz boce zato što me je prekinula u sećanju.

Danas je Lija, u poseti, donela parče štrudle s višnjama, parče štrudle s makom i parče štrudle s jabukama. Pojeo sam dve štrudle, a ona jednu i slomila je zub na koštici! Nije pazila. Ne znam šta bi se desilo da se, to, desilo meni. Ko zna da li stacionar ima zubara.
A gde je moja lična karta, upitao sam Liju. Nije mi odgovorila. Pustila je, samo, levu suzu. Ta suza, zagorčala mi je današnji dan. Njena suza se skotrljala u mrve od štrudle. Čudno, pojela je i mrve i tu svoju suzu. Ništa nisam rekao. Moram paziti šta govorim. Mora da sam ja kriv što se Lija rasplakala. Imam utisak da nešto krije od mene.

Danas sam tražio da me debela Muva počeše po uvetu. Ona je bila veoma gruba da sam, skoro, zaplakao. Ona je rekla: "Za ovu platu, ne češem korisnike!" Da sam se požalio glavnom Kontroloru, on bi rekao: "Za ovu platu ne otpuštam osoblje!" Tako bi svako mogao da kaže. Vozač autobusa, mogao bi da kaže: "Za ovu platu ne stajem na svakoj stanici!"

Danas me je Lija odvezla u kolicima duž Avenije šetača, kako korisnici zovu taj kružni put u prizemlju. Prvi put sam video ogromno drveće koje prerasta i treći unutrašnji sprat i krajnje galerije, čak do neba. Podsetilo me je na Botaničku baštu iz moje rane mladosti i na Garden centar iz mnogo kasnijeg doba. U Botaničku baštu, vodila me je ujna Rana. Ona mi je pokazivala crvene ribice u bazenu malog vodoskoka koji me je isprskao po licu. On mi je dala mali sendvič sa šunkom i kačkavaljem. A Garden centar, to je iz kasnijeg vremena. I tamo sam nešto video ali ne znam šta. Obe slike su mi se slile u jednu sliku. Kao u tri dimenzije, a vremena tako udaljena. To me je začudilo. Svidelo mi se. To mora da je posledica oštećenja posle udara. Ali, ovde, u stacionaru, ja sam čuo poseban jasan i razdragan cvrkut ptica i zapazio kako, s vremena na vreme, prhnu s grane na granu, od gnezda do ispusta na spratovima, slobodne u zatvoru. Da li se neko ubio s te visine? Nema zaštitne mreže. Može li čovek iz kolica da skoči u ambis? I lijana se zaljulja iako je ptičica mala, ali, s obzirom na visinu, desi se, to... to jest... to... Možda ima i velikih ptica, ali nisam ih video. Ko hrani stacionarske ptice? Da li postoji zvanični ptičar? Smeju li te ptice da lete po Krivoj vodi a da niko ne vidi? Pitao sam ali Muva nije htela da mi odgovori. Nije mi opdgovorila ni Lija. Ponovo suza u Lijinom oku, nisam pazio.

Danas sam zapazio mnoge korisnike koji su vozili kolica. Neki nisu imali jednu ili obe noge. Zapazio sam jednu srećnu porodicu koja se okupila oko jednog lepo aranžiranog stola. I deca su došla u posetu. Babi ili dedi, nisam mogao da ustanovim. Na stolu su bili kolači, pegla, stona lampa u obliku globusa i stari gramofon na navijanje, što me je, ne malo, iznenadilo, bio je, to, gramofon iz doba nemog filma. Hteo sam da priđem i okrenem ručicu za navijanje starog gramofona ali me je Lija udarila po ruci. Rekla je da bi to bio gaf.

Danas su me mučile moje tri boljke: otok mozga, zaboravnost i Žulj, i, to, sve u isto vreme. Prvo me je mozak oborio kao grom, pa je, kasnije, došlo do zaboravnosti i, na kraju, počeo je da deluje i Žulj. O, to je, baš, iznenada i sve na gomili. Šta je uzrok, zna li se? Zašto o tom ne piše u čitankama, u telefonskom imeniku ili u vremenskoj prognozi? Sumnja se na više udruženih faktora od kojih se, čita Lija, poslednjih godina njaviše prstom upire na nepovoljne činioce iz spoljašnje sredine kao što su: radijacija, herbicidi, olovo, aluminijum, bakar, cink, živa i drugi teški metali. Ne znam zašto mi to čita. Gde sam, ja, to, pokupio, baveći se pisanjem?! Nisam radio u livnici ili u otvorenom vinogradu s buradima od pocinkovane žive ili aluminijuma?! Stvarno, pitanje koje zahteva odgovor na nivou nauke o čoveku i psihologije narodnog univerziteta u stečaju. Ako želiš da doktoriraš, samo napiši da je, to, prolegomena za... i odmah ćeš dobiti crno-belu hartiju u kopiji. Posle overiš u sudu i obezbediš se od upliva.

Danas se desio neverovatan incident: vatrogasac spasio nekog korisnika gornjeg sprata ne od požara već iz klozetke šolje! Prvo je, u onoj sjajnoj generalskoj opremi, mogao bi se zakleti da je video i dva-tri odlikovanja, među dugmetima, uleteo u moju sobu i držeći crevo na gotovs, bio spreman da uperi vatrogasni mlaz u moj Žulj! Ne, prikane, ostav!... nije požar već klozetska šolja! Dugo su vatrogascu objašnjavali u čem je stvar, on, jednostavno, nije mogao da shvati. A, bogami, ni ja. Ništa nisam razumeo. Vatrogasac kao da je pao s krova! Dugo su mi objašnjavali u čem je stvar jer nikako nisam mogao da shvatim šta je vatrogasac gasio u klozetu gde ima obilje vode.

Danas sam saznao da je korisnik s gornjeg sprata čitavu stvar zakuvao napravivši grešku i, mada nije smeo da ustaje i napušta sobu bez pratnje, krišom je otišao u klozet i seo na šolju bez poklopca. Naime, nije spustio poklopac.

Danas jedan korisnik nije... u stvari, on je zaboravio da spusti poklopac na klozetskoj šolji i... Kako je seo, tako se i zaglavio i nije mogao da se izvuče jer su mu butni mišići otišli u etar. On se zaglavio jer nije seo na poklopac klozetske šolje. Tom korisnku su se zaglavili kukovi i nije mogao da ustane s klozetske šolje. Na svoju ruku je ustao i otišao u klozet. Srećom, meni, to, ne može da se desi jer sam nepokretan, a ne polupokretan kao taj korisnik. Vatrogasac je upotrebio tečan sapun koji je podmazao korisnički torzo i tako se polupokretan nesrećni korisnik spasio neprijatne situacije. Sva sreća, meni, to, ne može da se desi, o meni brinu moje Muve.

Danas sam pojeo vreo krompir. Zagrcnuo sam se zbog kima. Taj krompir me je malo zagrejao jer je napolju sneg, led i mraz. U prozoru, nestali su i retki prolaznici.

Danas mi je jedna Muva zavukla ruku pod jastuk i izvukla kesicu s bombonama koje mi je ostavila Lija. Kako je ona znala da imam kesicu s bombonama?! Ona mi ne pretresa krevet, ali, eto, znala je. Možda jedna drugoj prenose otkrića pa sve znaju sve i tako se potpomažu. Ona je pojela dve bombone a meni dala jednu bombonu. Ona je zaboravila da skine hartiju s jedne bombone i dugo mi je trebalo da... I namignula mi... u stilu: stari, oprosti, meni treba više nego tebi!

Danas mi je neki majstor popravljao kočnicu na kolicima. Sad mogu da se spuštam niz Balkansku ulicu, neću poginuti. Voleo bih da se, s otpuštenim kočnicama, zabijem u ulaz hotela "Astorija" da vidim šta bi se desilo. Da li bi se one zvezdice zavrtele? Da li bih slomio nogu? Da li bi neko pozvao vatrogasce?!

Današnji dan, ostaće mi zabeležen i po tom što mi je iznad kreveta došao suvlasnik stacionara, zet pravog vlasnika ove tako dobro organizovane zdravstveno-savršene ustanove da mi održi malo predavanje o zajedništvu i sapatništvu nepokretno-polupokretno-otpisanih. Ne, on nije tako rekao već ublaženo, ali, u glasu, osetio sam njegovu skrivenu misao iako on misli da sam idiot. Da ne misli, ostavio bi me na miru. I vi ste. gospodine, samo jedan deo zajednice, populacije kojoj se ukazuju dužna briga društva i planirana pažnja. Ali, pored prava, vi, dragi gospodine, imate i obaveze. Nije dozvoljeno u zajedničkom prostoru glasno uznemiravati san zaspalih i usnulih korisnika, što, vi, redovno činite! Pazi, to je na moju adresu! Nastavio je: Dakle, da rezimiram partiju: ovim vas upozoravam da ne smete glasno da sanjate jer ćete, u protivnom, biti premešteni u gluvu sobu. Dozvolite, svako ovde ima pravo da za svoje pare uživa miran san pa i da sanja svoje vlastite snove. Nikom nisu potrebi vaši snovi. Nemojte krivo da me razumete, čak, ni vama! Vaše je da se lečite i starite, mnogio ne dočekaju starost. Vi nemate nikakvo pravo da ih ometate svojim glasnim uznemiravanjem iz grla iz nosa iz sinusa da ne upotrebim jači termin a jasno je na šta mislim. Aha: ne smem da hrčem! Dobro da smem da dišem!

Danas sam primio k znanju da ne smem javno da sanjam, samo tajno. Ili je, to, bilo juče? Ne znam. Nemam više vreme.

Danas sam Kontrolora pitao da li smem da kašljem i kijam. Samo me je pogledao. Stropo. Najstroplje. Stropost je osobina svih stropih sluđenika. Sluđenici privatnih stacionara mogu da slažu bele pare i letuju u dalekim egzotičnim zemljama. Oni putuju brodovima na spratove. Osetio sam gađenje u njegovom pogledu. Nije me udostojio ni reči. On je otišao iz sobe i nije se okrenuo.

Danas sam sanjao da sam na plaži kod Brankovog mosta. Sa mnom je... ne mogu da se s setim... Pamtim glas, ali sam zaboravio ime... Onda soba. Poslednja slika: daje mi pileći batak uvijen u salvetu.

Danas, ova paža, neka se, sasvi lepo, viela s njenog rozora u Karađorđevoj 3666666. Sećam se kao ne ne sećam se a hteo bih. Ja sam, tad, bio mlad, a ona je, tad, već bila stara, znači znači to što znači.

Danas se sećam leta, a zima je i ledi mi se voda u bokalu. Da li, to, znaju nadležni ili ih nije briga?

Tužno i tako stvarno, tu oko nas.
Zdravlje je jedini pravi dar kome se istinski treba radovati :)

LJUBAV VUNENIH ČARAPA



Čudan život živim, dragi prijatelji. Ni seoski ni gradski, još manje gospodski ili služinčadski, a ponajmanje mogu odrediti da li je familijarni ili samački. Na svakom kvizu znanja, na kome mora biti samo jedan i to tačan odgovor, otpala bih na prvom pitanju. Zato se i ne prijavljujem.

Pokušat ću opisati vam samo jedan od niza takvih svakakvih nikakvih kojekakvih dana, zbio se onomadne, dobro se sjećam da su božuri, koji se u mom kraju nazivaju i batunike, taman bili u punoj raskoši crvenila, rozoće i bjeline, trešnje mijenjale boju u rumenu, a suva zemlja se odjednom zacrvenila od jagoda.

Najviše se volim odmarati sjedeći na stepenicama. Onda prolaznicima izgleda kao da sam baš nešto ozbiljno prije toga radila, a ne pisala ovaj tekst. Toga dana, iza ćoška se pojavi muškarac kojega nikad ranije nisam vidjela, poznam sve koji prođu. Ne samo što je nepoznat, nego je i zgođušan. Priupita me za nečiju kuću u komšiluku, pitanje namjerno, jedino sam živo biće na plus trideset koje zna govoriti. Mačke i psi lutalice se ne računaju.[You must be registered and logged in to see this image.]Ne odgovaram gdje je kuća, nego se pridižem sa stepenica, stajem na gornju, da ga malo bolje oškicam, kad ono, imam što i vidjeti. On skockan od glave do pete, hlače od balon – svile, polo majica od merceriziranoga pamuka, u tonu, mokasine u boji hlača, sve od bež do braon, ali, remen na hlačama crn. Primijetila sam to prije nego boju kose i očiju. Pitam ga odakle je, on izvali ime mjesta oko 500 kilometara dalje od moga, pitam opet što radi tu, kaže, žena mu odatle. Bravo za ženu.

Vidim da baca pogled prema mojim nožicama, umah shvatim. Na nogama imam vunene čarape, koje, inače, obožavam, zbog ovaca, strizenja runa, pranja i predenja vune i onda, na kraju, pletenja čarapa sa pet igala, umijeća koje nikad neću naučiti. Vi znate, a ovima modernima neću odati tajnu vunenih bijelih čarapa u sred pramaljeća. Koju sam čula od starijih i pametnijih. Da poboljšavaju cirkulaciju, štite od reume, izvlače grčeve iz listova, olakšavaju stopalima i otečenim zglobovima hodanje. Ma, navukla bih ja njih do vrata, ali nešto ove godine ne idu. Postala sam nesklavorna. Nisam debela, ali me na nekim mjestima ima previše i tuda čarapa ne bi mogla preklizati.

Vidim, njemu neugodno zbog mojih čarapa. Nije jedini, neugodno i svima oko mene, a samo meni ugodno. – Kako imate taj crni kaiš na hlačama, ne paše uz cipele, a vidim i da vam je remenčić od sata u smeđoj boji, mijenjajte kaiš pod hitno. Gleda me zabezeknuto, meni se učini, ljubav na prvi pogled. – Nikad mi niko to nije rekao. Mogao sam cijeli svijet obići, a da to niko ne bi primijetio.

Ne govorim, ali mislim – kad se družiš s pogrešnim ženama. – A kako Vam se sviđaju moje čarape – Podsjećaju me na djetinjstvo – Zašto bi podsjećale, kad djetinjstvo možemo vratiti.

Dok je on odlučivao da li se smješkati ili biti ozbiljan, iz verande, iza mojih leđa, pojavi se onaj moj. U bermudama, ali i pogužvanoj majici, sa štanda, dva broja manjoj za potrebe njegovoga trbuha, ne bi izgledalo tako strašno da nije maloprije u tome zaspao na kauču. Neznanac se polako odmakao od ograde, ali, nisam dozvolila da ode bez kompletnoga općega dojma. – Muž se poznaje po ženinom osmijehu, a žena po muževoj garderobi – pozdravite ženu – i promijenite remen. Moj mislio da je u pitanju klinasti ili onaj na velosipedu.

Pet minuta je obilježilo jedan dan. Meni, nadam se i neznancu. Kladim se da neće tako skoro zaboraviti vunene čarape, možda će ih se uvijek sjećati. A drago mi i zbog ovaca.

Teslina pesma „Delovi božanskog ogovaranja“ – jedina sačuvana pesma koju je napisao Nikola Tesla

FRAGMENTS OF OLYMPIAN GOSSIP / OGOVARANJA NA OLIMPU

.

While listening on my cosmic phone / Dok telefonom prisluškujem Etar

I caught words from the Olympus blown. / s Olimpa reči nanosi mi vetar.

A newcomer was shown around; / Shvatih po zvuku iz toga sveta,

That much I could guess, aided by sound. / neki nov čovek tamo se šeta.

.

"There's Archimedes with his lever / „Polugu svoju to Arhimed vuče,

Still busy on problems as ever. / Naučne muke mnogo ga muče.

Says: matter and force are transmutable / Sila i tvar izmenjuju se glatko,

And wrong the laws you thought immutable." / I sve se slaže, Njutnov zakon laže.“

.

"Below, on Earth, they work at full blast / „Dole na Zemlji nauku ljušte,

And news are coming in thick and fast. / pristižu vesti, samo pljušte.

The latest tells of a cosmic gun, / I top kosmički već se tamo sprema,

To be pelted is very poor fun. / Pućiće hitac, problema nema.

We are wary with so much at stake, / Sve je u igri, stvari su teške,

Those beggars are a pest—no mistake. / "oružje prose – strašne li greške.“

.

"Too bad, Sir Isaac, they dimmed your renown / „Užas je Njutne, slavu ti blate,

And turned your great science upside down. / Krutim ti štapom nauku mlate.

Now a long haired crank, Einstein by name, / Kudravi čudak, Ajnštajnčik, zveči

Puts on your high teaching all the blame. / Za sve on krivi sve tvoje reči.

Says: matter and force are transmutable / Kaže da sila u masu pretvara se lako,

And wrong the laws you thought immutable." / Pogrešan ti Zakon, Njutne, itekako.”

.

"I am much too ignorant, my son, / „Ne znam ti ništa, detence slatko,

For grasping schemes so finely spun. / Prefine su sheme, a mislim kratko.

My followers are of stronger mind / Djaci moji mnogo su bolji,

And I am content to stay behind, / Za njima kaskam po svojoj volji,

Perhaps I failed, but I did my best, / Možda omanuh, uprkos truda,

These masters of mine may do the rest. / Arheji moćni, dovršite mi čuda.

.

Come, Kelvin, I have finished my cup. / Kelvine, hajde, valja nam poći.

When is your friend Tesla coming up?" / Drug tvoj, Tesla, zar neće doći?“

"Oh, quoth Kelvin, he is always late, / „Ah, ko zna kada„ Kelvin će na to,

It would be useless to remonstrate." / „on uvek kasni, naučnik strasni.“

.

Then silence—shuffle of soft slippered feet / Umekšan korak, papuče meke – nestade zvuka,

I knock and—the bedlam of the street. / Tad kucnuh lako – odjednom vreva, ulična, puka.

"Za druge je ljubav razonoda,ukras života.A za mene i tebe - sudbina.Samo ti ne možeš da zasmetaš mojoj usamljenosti,svi bi mi drugi bili na smetnji,svi moji mrtvi preci i živi potomci.Ćutanje razdvaja više nego raz6daljina.
Osim tajne ljubavi, postoji još i tajna ličnosti i ako mi nismo sakrili jedno od drugog ni jedan jedini pokret duše- ona je za nas ostala gotovo nedokučiva."

"Izazov prirode" Milosav Đalić

[You must be registered and logged in to see this image.]


IZJAVA VELIKOG GLUMCA ZA PONOS!!!!
NIKOLA KOJO:
Neki će me pljuvati zbog toga, ali ja i dalje tvrdim da smo mi jedan te isti narod, samo se drugačije krstimo. Vi imate malo više slova "j", mi malo manje. Ja sam rođen u vreme stare Jugoslavije i bez obzira šta je bilo na ovim prostorima i ti nesrećni ratovi, i dalje osećam da je ovo deo moje domovine bez obzira što moram da pokažem pasoš na granici - rekao je Kojo.

Samouka ::

[You must be registered and logged in to see this image.]


IZJAVA VELIKOG GLUMCA ZA PONOS!!!!
NIKOLA KOJO:
Neki će me pljuvati zbog toga, ali ja i dalje tvrdim da smo mi jedan te isti narod, samo se drugačije krstimo. Vi imate malo više slova "j", mi malo manje. Ja sam rođen u vreme stare Jugoslavije i bez obzira šta je bilo na ovim prostorima i ti nesrećni ratovi, i dalje osećam da je ovo deo moje domovine bez obzira što moram da pokažem pasoš na granici - rekao je Kojo.

E jos kad bi svi stavili tacku poslije neceg ovakvog, bez elaboriranja, bez isprika, bez optuzivanja, ogorcenosti nad sopstvenim slabostima,,,ali malo nas je takvih.

Mogu
biti draga i ljubazna, tako dugo dok je neko takav prema meni. Vjerna
sam, toliko dugo dok je neko meni vjeran i u ljubavi i prijateljstvu!
Mogu biti djubre, ako primjetim da me netko prevario. Mogu biti jako
neugodna kad me se laze! Ja sam uvijek
za sve tu koji su mi vazni u zivotu, bez obzira gdje sam...! Volim
zivot, iako je ponekad tezak! Ja cu uvijek ustati,bez obzira koliko me
puta i koliko jako me neko zeli pokleknuti! Nemojte me krivo
procijeniti. Ljudi koji su cesto povrijedjeni su opasni, jer ti znaju
kako treba prezivjeti !

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lepotu jedne ljubavi sagledaš tek kada je izgubiš.

Ništa.Nema ničeg goreg za onog ko nešto očekuje...I ništa ne nađe.

A ljubav je kad ne dišeš,kada ti nedostaje,kada je lepo čak i kad ne ide,kad je ludost...Kad bi čak i na pomisao da je vidiš sa nekim drugim,popio okean samo da ga pređeš.
A kad si zaljubljen,najgluplje stvari su ti ujedno i najlepše.
Danima već lutam okolo.Tražim je,i ne želeći to.
Ljubav je kad uradiš nešto ludo,kao onaj grafit na mostu.Ja i ti...Tri metra iznad neba..Eto,to je ljubav.

Nikad ne treba pitati zažto nam se javlja neka uspomena.Dolazi iznenada i ne traži dozvolu.I nikad ne znaš kada će se opet vratiti.

Kad reči nisu dovoljne.Zato što iznutra gori nešto što ne možešreći.Što ne uspevaš da kažeš.Kad onaj preko puta tebe,umesto da ti kaže ono pto si želeo,govori nešto drugo.Govori više.Govori previše.Previše i ništa.Što ne služi ničemu.A boli dvostruko.I jedina želja je da uzvratiš bolom.Da povrediš.Nadajući se da ćeš se tako sećati bolje.
Ponekad samo tražiš ljubav.Da,ali ne primećuješ da je te žena koju si toliko voleo pobegla,nema je više.Jesi li je ti izmislio?Tražiš u tom poljupcu očajnički ukus onog što si ti osećao,probao...ali nema je više.Ko ti je to oduzeo?Sakriveno?Ukradeno?Ko?Ponovo sam našao njene oči,ali ne i tu svetlost,ne taj osmeh koji mi je toliko nedostajao.

Stalno u životu tražimo neko objašnjenje.Gubimo vreme tražeći razlog.A ponekad ga nema.I ma koliko bilo tužno,to je objašnjenje.
Jedan od onih koji se nesreću često u životu.A ako se to desi,nema druge nego da budeš srećna zbog toga.

Federiko Moća

,,Vernost!U njoj je strast za svojinom. Mnoge stvari odbacili bismo od sebe, kad se ne bismo bojali da ce ih drugi uzeti." - ,,Slika Dorijana Greja"

..putashestvije jedne lude cice od 48 godina..obozavam je :zubi3:



Kad u kuću počnem unositi cipele, najprije nastane tajac, onda mrmorenje domaćina, sve dok se glasovi ne pretvore u lažno vedre ushite u obliku pitanja: kako je bilo na putu, jesi li za kavu, hoćeš li prije nešto prezalogajiti, nismo te očekivali tako rano. Samo se smješkam, vidim, upalilo je. Šokirala sam ih, to mi je bio cilj, onda sam sigurna da će pamtiti kad sam im došla u goste, pa vjerojatno i prepričavati unucima. Ima ti baka tako jednu prijateljicu, malo je onako, ne može se reći luda, al' luckasta svakako, uvijek nam je dolazila u goste sa gomilom obuće, bio je to neki njen fazon, nismo nikad shvaćali kakvi su joj to kompleksi, valjda nije, kao dijete, imala što obuti, pa živjela u strahu da joj se nešto slično opet ne dogodi.

Ne propuštam pozive u goste. Čak ni one što su iz kurtoazije, izrečene onako usput, kad se društvo oprašta, pa netko pripit izvali: dođite nam u posjetu kad god želite… Odmah to registriram, unesem u blokić u kome su upisani samo vikendi i praznici, uključim poziv u svoju križaljku i kad nadođe to rješenje javim se dan – dva ranije, iznenada, tako da domaćini nemaju vremena da se snađu i izmisle neki razlog zbog koga neće baš ovaj vikend biti kod kuće. Nisu oni glupi, al' ne znaju s kim imaju posla.

U takvim iznenadnim uvjetima ne mogu krenuti nego autićem, s malim gepekom, taman za cipeliške. Idem, naprimjer, u goste u Beograd, to mi je najlakše opisati, jer odavno nisam bila. Cipelijada u mojoj glavi teče otprilike ovako:

Prvi dan: jedne cipele, kojih mi je najmanje šteta, za vožnju, druge za ugodan boravak u kući, jer ne volim nepraktične i neudobne sobne papuče. To je, ipak, samo pola dana, važno je pamtiti za kraj.

Drugi dan: ujutro obično idem na najbližu pijacu po sir za gibanicu i jogurt od ovčjeg mlijeka, a tu se situacija može zakomplicirati, pa za nju moram imati bar dva para, za suho i kišno vrijeme. Nakon nabavke, posao prepuštam domaćici, a ja ću na kavu na savsku splav, mogu u tenisicama. Poslijepodne kod prijateljičine prijateljice na štrudlu od maka, moram imati odgovarajuće cipelice. Navečer koncert u Domu sindikata, obavezno štikle.

Treći dan: tek je to moj dan. Slobodan, po željama gosta. Želim sama zvrndati po centru i ljudski prošetati. Pješice od Vuka, popiti kavu u „Moskvi“, nastaviti do Kalemegdana, zaviriti u Jugoexport i knjižare što su na putu, pa se vratiti do Beograđanke na tramvaj. Mogu li to u tenisicama, ne mogu, ne znam koga ću sresti u varoši, elem, moram imati dobre cipele, a da su za hodanje. Opet za suho i kišno vrijeme.

Četvrti dan: odlazim. Pa je i to samo pola dana. Uvijek ujutro i navečer ponavljam mantru: svakoga gosta tri dana dosta. Eh, al' ne kažem domaćinima, onda kad sam stigla i smjestila se sa svih osam pari obuće, da neću biti predugo. Puštam ih u zapanjenosti, znam da je to stanje dobro za opuštanje, nešto kao autogeni trening, pa im činim dobro. Bolje da navečer u spavaćoj sobi raspravljaju o tome koliko to ona planira ostati kad je donijela toliku obuću, dobro da me nije kap strefila kad sam to vidjela, bogme smo mi nadrljali. Bolje to, nego da se svađaju. Nisu oni svjesni koliku im korist činim. Šok do šoka, prava mentalna gimnastika.

I kad pođem, toga četvrtoga dana prije podne, ipak kažem: dosta sam bila, tri dana, netko od domaćina samo što ne zausti – četiri, al' i ja odmah uskočim: dva cijela dana i dva popola, to je tri. Sve može nestati, samo neka običaja. Tako ostavljam lažni dojam da sam skroz – naskroz dobro, a kvaka je samo u tome što cipele čuvam, najčešće hodam bosa, samo da što duže potraju, pa zato imam više pari, a sve otprije dvadeset – trideset godina. Kakva bih ja to osoba bila kad bih odskakala od prosjeka koji ne može kupiti ni jedan novi par cipela godišnje? Ma ne bih onda zaslužila da me itko primi u goste ni na jedan dan, a kamoli na puna tri.

Kad se vratim domu svome, ne vadim sve cipeliške iz gepeka, nego gledam onu križaljku, kuda ću sljedeći vikend.[You must be registered and logged in to see this image.]

Poslije ljubavi ostaju navike koje više nemaš s kim da podijeliš, broj
telefona koji blijedi ali ga nikada ne zaboraviš, poruka za dobro jutro i
laku noć koju više nemaš kome poslati... Poslije ljubavi ostanu ulice
kojima ste nekada hodali, klupe u parku na kojima su sada neki novi
parovi, pjesma koja uvijek podsjeti na ono što je prošlo... Poslije
ljubavi ostanu pijane noći, uzaludna borba sa samim sobom da sakriješ
telefon od sebe, samo da ga/je ne pozoveš, ostaju drugi muškarci i druge
žene... Poslije ljubavi ostanete vas dvoje, daleki, stranci koji se do
kraja života za nešto kaju, i koji do kraja života žive od uspomena.

ustis li suzu ponekad,makar kad te neka pesma seti nas,kad u
ljubavima nekih drugih klinaca vidis ono sto su drugi videli kad bi
onako zagrljeni prolazili ulicom?… setis li se ponekad ruze koje
si mi brao i stavljao njihove latice u moju kosu?

Da li ti nekad u dusi bude tesko kad na ulici,u gradu,bilo gde,onako,
u prolazu cujes moje ime… ? Da li zastanes,da li se osvrces u nadi
da to,mozda,mene neko doziva … ?

Da li cesto u prolaznicima vidis moj lik,u njihovom hodu prepoznas
nesto moje,oko srca te nesto stegne,osmehnes se secanju i vratis u
nase uspomene?
Da li te tada,dok nemo stojis pred nekom devojkom koja bar nesto ima
moje sto te setilo i svemu na tren vratilo,da li te tad njen pogled
seti pogleda mog i dubine ociju mojih u koje si voleo da se izgubis
kako si govorio? …Zanemis,ostanes bez reci… Ni korak ne mozes
pruziti,jer secanja su jaca od stvarnosti,od ljudi oko nas,vracaju nas
na najsrecnije njene perone,ili one tuzne,bolne…

Secanja nas uhvate cesto,kad najmanje to ocekujemo,cvrsto drze,stegnu
u dusi,zastakle nam oci,otrgnu uzdah iz grudi izmame osmehe na licu…
znam da je tako ne mozes poreci i ma koliko ti zeleo da do tih trenutaka
ne dodje,da te ne razneze,ne odaju,znam da se i ti svemu rado vratis,u
onim trenutcima kad si sam,ili nocu kad sve utihne,
ili iz sna kad se trgnes i shvatis da nisam pored tebe kao u snu sto sam bila
znam da slusas pesme koje smo voleli,ne pitaj kako znam,osetim to u srcu,
zatvoris oci i pozelis vreme vratiti,volis tisinu koja te na mene seca…

Vidim to u pogledu tvom kada se sretnemo,kad me onako dugo drzis za ruku pri
pozdravu,osetim u drhtavom glasu tvom,u uzdahu sto ti se otme…

I ne pitaj da li ja ponekad zaplacem zbog nas,da li slusam nase pesme i lutam
starim stazama,zasto cesto prolazim tvojiom ulicom i zasto uvek zarhtim
kad neko u prolazu izgovori tvoje ime…
valjda iz nekih starih razloga…

.Fenomenalna Slavica Trajkovic odgovara meni.....

''Nisam se snašla draga moja zato sam i prekinula post ...s telesnim strastima nemam problem, od njih sam davno odustala i sve frajere u mom okruženju poklonila mojim drugaricama ili nekim DRUGIM ženama ...


imam problem genetski ... GENETSKA BUDALA ... i otac i majka su mi galantni ljudi, tata je znao bez bunde da se vrati kući, a

majka mi je u kuću na noćenje primala sve pretučene, sjebane, namučene žene,


tako da izrastoh u KRETENA


i ovde kada sam na ovaj forum stigla najebah od osobe kojoj ne znam ni gde se vrata otvaraju, ali ona zna gde se moja otvaraju ... naravno :)


problem je veliki ...još tako malo vremena imam, a skazaljka se sve brže okreće i ja se sve više vrtim u krug i udaram u jedan te isti zid, ali ...


ako je verovati poslovnim, odmerenim, korektnim ljudima ... pismena odluka o meni i mom radu stiže negde polovinom jula,

šta ti misliš, šta će se desiti ako bude pozitivna?


nikada nisam videla osobu koja tako teško podnosi uspeh kao ja, ni koja tako seče, prekida, okončava i rodbinske i najvrednije odnose u ličnom životu na samo jedan nagoveštaj ... krvavo zasluženog uspeha



... pazi, možda odgovor bude negativan, čekaj da ne plašimo one koji veruju da ja tako bezazleno čukam po forumu, pravim youtube filmove, kuvam virtuelne kafe, dok se "pravedni" grčevito bore za "egzistenciju" ... hehe, jebeno ide posao u privatnom sektoru uz društveni i izdavanje otetih stanova


opušteno ...i budite ubedjeni da sam luda beskrajno, dokona do besa, i da me nema i da me neće ni biti ...

možda ste u pravu, možda me i neće biti ... bolji sam čovek kad tavrljam na dnu i Bog me više voli takvu

Onda opet ja...

Ravens@ Citat:

Citat :

tako da izrastoh u KRETENA

...
Jaoooo..to,ko je, u sta izrastao je diskutabilno...
Citat:

Citat :

i ovde kada sam na ovaj forum stigla najebah od osobe kojoj ne znam ni gde se vrata otvaraju, ali ona zna gde se moja otvaraju ... naravno :)

..

Sto se ''primas''na ovakve stvari..trebalo je odavno da preskocis ...pa sa visine samo da...

Citat:

Citat :

problem je veliki ...još tako malo vremena imam, a skazaljka se sve brže okreće i ja se sve više vrtim u krug i udaram u jedan te isti zid, ali ...


ako je verovati poslovnim, odmerenim, korektnim ljudima ... pismena odluka o meni i mom radu stiže negde polovinom jula,

šta ti misliš, šta će se desiti ako bude pozitivna?

Problem je onakav kako ga MI... dozivljavamo..vreme je relativna stvar..uspori malo..sasvim uspori..zaustavi vreme ako treba..ti si za to sposobna..Naravno da znas ko to, sve moze....pisala sam o tome...

U svakom slucaju.trebalo bi da ostanes u'' prepoznatljivoj stvarnosti''(to ti je ono ako dvoje ili troje ponovi istu pricu za neki dogadjaj..znaci da se tako bas dogodilo..)...
Citat:

Citat :

nikada nisam videla osobu koja tako teško podnosi uspeh kao ja, ni koja tako seče, prekida, okončava i rodbinske i najvrednije odnose u ličnom životu na samo jedan nagoveštaj ... krvavo zasluženog uspeha

''Slusamo Boziji glas''u nama...ali ne zaboravimo demone koje posedujemo,takodje i koji su aktivni...uvek..
I jos,tebi ne bih trebala o selfu tvom...znas ti sama sigurna sam...

A,strahovi..samo tako..ali ne plasi se Ravens.....(Slavica..)
Sta bi kazala za one koji manifestno nisu bolesni,ili to postaju povremeno i relativno kratko,svi oni sa svojim sistemima sigurnosti i samozastite,brizljivim izbegavanjem svake otvorene zivotne situacije koja bi im mogla razbiti njihove trosne kule,uvek u zavetrini zivota...sitnicari i cepidlake zivota...pihhhh....

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nut, ovo meni ne lici na demona,,,pomiluj mu stomak malo

Dobar dan shokadijo,pomoz Bog srbadijo a i vi muslimani,koliko god vas ima,merhaba svima!

[You must be registered and logged in to see this image.]
Lajoš Kesegi "Evropa"

"Sudbina Evrope je tužna. U svojoj istoriji nema ni dana kada je bila složna. Istorija je njeno slomljeno, razbucano, rastrgano telo. Razbojište i masovna grobnica, kolevka predela koji su opljačkali interese i zavisnosti. U Evropi nema ništa za što se ne lepi greh. Leži na odru kao zgažena životinja. Biti Evropa nije trijumf, ovaj virtuelni kontinent polazna je tačka bezmerne patnje na zemlji.
Evropa znači daleko gledati. Bila je boginja u Epiru. Sama je šetala po poljima, brala cveće, kada ju je Zevs, taj razbludni mužjak, ugrabio u liku bika. Evropa nije bila Evropljanin, i u ropstvu je daleko gledala. Rađala je kraljeve koji su slušali srca poverenih im ljudi da učine lepšom dušu njihovih naroda. Živeli su ovde muškarci koji su bili zaljubljeni u dalekovidu ženu. Orfej, Dante, Šekspir, Helderlin, Rilke i još nekolicina. Bili su kraljevi koji su hteli da učine lepšom dušu svojih naroda. Herodot je smatrao da je poziv Evrope: vaspitavati muškarce. Za taj poziv nikada nije bilo istinskih zahteva.
Od Evrope nije preostalo ništa drugo do duša nekoliko ljudi.
Možda će se jednog dana oglasiti neko, zapevaće na javnim trgovima, i ljudi će nehotično zastati, podići glavu, prekinuće zaludno muvanje, jer će možda osetiti i razumeti radost zajednice. Stići će čovek koji će jedino reći:
"Ovde je isti nebeski svod."
Ovoga čoveka će opet ubiti."

Lajoš Kesegi "Crveno"
"Grafike Dalija, Mana Raja, Pikasa i drugih na izložbi u Tihanju. Dugo stojim pred slikom Kaldera. Gore svetla pruga, dole široka crvena pruga preseca sliku na dvoje. Ova slika je pejsaž zemlje, razgoropađeni crveni predeo. Sve duše ljudi odjednom ovde gore.Bez crvene boje ne samo da ne može jedno doba ili jedan stil, nego nijedan čovek ne može. Slepi (koji vide boje) najbolje opažaju crvenu. Gete i Iten u knjigama o teoriji boja, prispevši do crvene, gube objektivni ton i govore kao zarobljenici. Crveno je boja života, zemaljskog postojanja. Boja krvi, mesa, rođenja, strasti, vatre, zore, sutona, istovremeno je uznemiravajuća i smirujuća, razdražuje i greje. Nije o njoj lako govoriti, i Rembo je umeo samo da vrisne kada je stigao do crvene, uzviknuo je: "I!"Jedna boja, kao dete nepravdu, u stanju je da otkrije jedno celo razdoblje. Crveno nije odgovorno za svoju izražajnu snagu, ni za ono što njime izražavaju. Crveno je (u određenom simboličnom smislu) boja greha. Krvi. Krv je ono mesto gde živi duša, život. Čoveku je strogo zabranjeno da pije krv. Krv teče prilikom izmirenja, žrtvovanja, očišćenja. Boja krvi čini jasnim da je život (prvobitno) u grehu. Crveno je sveta boja. Boja užasa.Purpur je najbliži srodnik crvene. Ljubičastocrvene boje spravljane su od izlučevina jedne vrste puža. Purpurom su bojene zavese u crkvi, odeća sveštenika. Onaj ko umre u vremenu, ne ponese sa sobom crvenu boju, ostavlja je živima." [You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Sergej Minajev "ДухЛесс"

"Evo došao sam na internet. U taj neverovatni, tajanstveni svet. Svet koji se sastoji od pornografije, psovki, politički nekorektnih gradjana i odsustva bilo kakve cenzure. Svet stvoren za besposličarenje, dokolicu i iživljavanje izopačenih fantazija. Pored toga što je odličan teren za komunikaciju, otvara i drugu mogućnost - onu o kojoj smo čitali u naučnofantastičnim romanima. Mogućnost transformacije.
Zaista, praktično potpuna anonimnost daje mogućnost bedniku da postane oligarh, grdobi - lepotan, stidljivom usamljenom alkosu - zvezda u društvu, muškarcu - žena (ima i toga) i obrnuto.
Potpuna glupost je predstava da je mreža prepuna samo psihički poremećenih ljudi. Da, možda njihov procenat nije mali. Ali zapravo nema nikakvih "ludaka sa interneta" i "seksualnih manijaka sa mreže" i "izopačenosti iz sajberprostora". To nisu nikakvi tajanstveni mutanti. Korisnici mreže smo - vi i ja. Da, da... to TI pišeš preko icq devojci s kojom si se pre pet minuta upoznao na forumu: "Hoću da te uzmem na prljavom stolu!" To se tvoj kolega pakosno smeje, ostavljajući svoj komentar ispod fotografije "Devojka i konj" koju je postavio neki šaljivdžija. Svi ti autori jezivih slika s leševima, unakaženim ljudima i pornića s vanzemaljcima idu na posao, sreću se s tobom u metrou i sede za susednim stolom u kafiću.
Anonimnost opušta do nepristojnosti. Upravo to je katalizator koji omogućava da izadju na površinu svi zli dusi koji se do tog trenutka kriju u najmračnijim delovima tvoje svesti. "

Lajoš Kesegi "Esejistička srča"

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Voleo bih (ja) drvo biti. Ne opažati, samo biti. Biti u nesvesnom duhu, gde nema spavanja i buđenja. Noću rasti, žile u zemlji, grane u nebu, pupiti i cvetati, i ni reč ne prosloviti. Možda su drveta poslednji apostoli."

Sergej Minajev "ДУХЛЕСС"

[You must be registered and logged in to see this image.]


"Ležim, pušim cigaretu i razmišljam o tome kako naši nekada bliski ljudi postaju takve nakaze. Šta ih menja? Šta menja njihova lica, način ponašanja i svest? Koliko brzo može da se predje put od prvog ulaska u klub do potpune degradacije?

Nekada su oni bili normalni ljudi, imali su snove "predivne uzlete duše", probleme i životne brige. Ali onda su, u jednom trenutku, shvatili da je lakše pretvoriti se u likove fensi časopisa, junake i junakinje plesnog podijuma, vile klubova i restoranske vitezove noža i tanjira. Pretvoriti svoj život u atmosferu neprekidne žurke i postati "noćni žitelj" kakvog reklamiraju na svakom uglu. Svetlost reflektora odvikla je njihove oči od dnevne svetlosti, lampe solarijuma učinile su nemogućim boravak na suncu, tone šminke i parfema, uz narkotike i dijete, postepeno su isušili njihova tela i aktuelni časopisi i zabavni televizijski programi učinili su to isto njihovom mozgu. Na kraju su se pretvorili u senke ljudi, u neku vrstu nevidljivih, koji mogu da izlaze iz kuće samo noću, kada veštačko osvetljenje skriva činjenicu da se pod maskom šminke, haljine 'Prada', farmerki 'Cavalli' ili odela 'Brioni' - krije praznina. Upravo zato ih preko dana nećete sresti na ulicama. Strah da će neko videti da ispod tamnih naočara 'Chanel' nema očiju, i da su njihova lica prosto nacrtana, primorava ih da preko dana ostaju kod kuće. Dan je vreme ljudi, dok je noć - vreme mumija.

Neosporno, unutrašnju prazninu mnogo je lakše uviti u dres-kod i sedeti kao mumija u nekakvom kafiću 'Piramida' ili baru 'Ramzes', razgledajući fotografije klabera, nego živeti životom čoveka. Svaki čovek ima cilj u životu. U svetu mumija nema cilja. Kao što, uostalom, nema ni života. Ima samo postojanja u atmosferi praznine.
Najpre ih je bilo tek nekoliko. Vremenom im je rastao broj. Bila su im potrebna mesta za komunikaciju sa sebi sličnima, za privlačenje ljudi u svoj krug i širenje svoje armije. Jednog lepog dana, verujte mi na reč, oni će osvojiti ceo grad. Dakle, kada je masa mumija po kvadratnom metru korisne površine par restorana i par klubova dostigla kritičnu tačku, u gradu su, kao muhare posle kisele kiše, počeli da se pojavljuju mnogobrojni butici, saloni, klubovi, restorani i kafići.

Načini komunikacije mumija su maksimalno prosti. Da bi se izbegle nepotrebne i teške manipulacije moždanih vijuga, postoji skup šifriranih izraza na osnovu kojih druga mumija odmah shvata čitav smisao razgovora.
Mumije su najverovatnije već zaboravile da čitaju. Kako drugačije objasniti činjenicu da se mnogi moderni časopisi sastoje od samih fotografija s prezentacija, otvaranja i zatvaranja letnjih verandi i ostalih praznika? Neki prosto predstavljaju neprekidni foto sešn o beskonačnom partiju. Mumije sede i razgledaju sličice. Kada na njima ugledaju sebe ili svoje poznanike, silno se uzbude, upiru prstima u fotografije i ispuštaju zvuke "Vau! Super! Ekstra!" i srodne.

Posećujući sve te kosturnice, razgledajući u časopisima fotonekrologe, mumija ugleda sebe i zaključuje: "Ista sam kao i vi. Prihvatite me kao svoju, a i ja vas. Znamo gde smo. Sve ovo je napisano i fotografisano za nas - drugi svet ne postoji." Tako se formira scenografija za prostor u kome žive mumije. Kompjuterska igra u režimu stvarnog grada pod nazivom "Night People".
Dospevajući u nju morate uvek imati na umu da to nije vaš svet! To nije vaš parti. Ovde smo uljez. Party-зан. Ako vaš cilj nije da izvršite diverziju, pokušavajući da bar deo mumija vratite u ljudsko pleme, ne treba u njemu ostajati predugo. Rizikujete da postanete jedan od njih. Igra formata 3D: devojke, devize, dileri. Sistem 3D predstavlja zatvoreni krug novčanih tokova. On liči na kruženje vode u prirodi. Samo za razliku od kruženja vode koja prati svoj osnovni cilj - borbu za život, kruženje novčanih tokova bori se protiv Depresije. Depresija - to je četvrto "D", o kom se ovde ne govori. Kojeg se plaše i od kog beže, ne želeći da priznaju sebi da postoji. A depresija je svuda. U šoljici kafe, u tanjiru, u onoj devojci sivog lica, u neonskoj reklami iznad šanka, u konobaru koji hoda kroz restoran kao drvena lutka, u muškarcu koji je izašao iz toaleta i trlja nos. Ona ne samo da lebdi u vazduhu - sam vazduh se drži na njoj. Ona je osnova svega.
Mumije se trude da je oteraju. Organizuju sve te fenomenalne žurke, kupuju fenomenalnu garderobu za fenomenalne pare, razmenjuju svoje ljubavnike i ljubavnice - mumije. Robija. Rok na koji si ovde zatvoren u krugu je nepoznat. Niko te ovde nije zatvorio, sam si izabrao svoj put. Povratak nije predvidjen. Ostalo je da se strpljivo čeka da se izliže tvoj fizički omotač i sve stane. Jedino pitanje koje te ponekad muči je: ko je šef zatvora koji upravlja svim ovim? Ko pokreće procese i bira junake koje treba imitirati?
Svako sam sebi bira junake i šefuje.

Mumije spaja zajednički kosmos. Ista religija. Njeno ime je ДУХ-ЛЕСС.

Dok ih gledaš, prati te jasan osećaj da je smisao njihovog života da za jedan dan sve što su zaradili potroše na jelo, aksesoare i odeću. Neosporno, oni su srećni samo u kratkom trenu plaćanja za kupovinu. Onih nekoliko minuta kada menjaju svoj novac za telesna zadovoljstva. Sada sede i razmišljaju čime bi mogli da ispune sutrašnji dan. Na koji još način da proteraju dosadu. Gledajući bezduhovna lica mumija, imam želju da im na grudi okačim tablu sa sloganom: "ДУХЛЕСС. RADIĆU ZA HRANU (I KRPICE)" a ispod logotip D&G. Katastrofa.Do koje mere treba da se uruši društvo za koju stotinu godina. Ljudi su nekada rešavali globalni zadatak - kako uspeti u životu, a danas njihovi prapraunuci rešavaju zadatak kako da udju u klub i uspeju ove večeri. Ako je početkom prošlog veka junak društva bio dečak koji je stajao na izvoru revolucije, danas ga je zamenio dečak koji stoji na ulazu u noćni klub. Njega intervjuišu, on se pravi važan, priča gluposti i deli savete kako da se što pre postane totalni idiot. "

AstrinaKomsinica ::

Nut, ovo meni ne lici na demona,,,pomiluj mu stomak malo

..

Kono..demoni ''nemaju stomak''...haha haha ahaha haha h mada lici na nekog ''djavola''stvarno onako..po malo podseca..... ...

"Zapisi iz Podzemlja"

pocetak


Ja sam bolestan čovek... Zao čovek. Nesimpatičan čovek. Mislim da me boli jetra. Istina, ja nemam pojma o svojoj bolesti, i ne znam tačno šta me boli. Ne lečim se i nikada se nisam lečio, iako poštujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam još i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da poštujem medicinu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se lečim za inat. Vi to sigurno ne možete razumeti. A ja, vidite, razumem. Naravno, ne mogu vam objasniti kome ću zapravo u ovom slučaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću time jedino sebi naneti štetu i nikom više. Pa ipak, ne lečim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, neka me još jače boli.
Odavno tako živim - već dvadesetak godina. Sada mi je četrdeset. Ranije sam služio, a sada više ne služim.
...

Zaljubljen čovek lebdi,ljubomoran tone.Ni jedan ni drugi nisu u stanju da sagledaju istinu.Istina je u njihovoj nesposobnosti da vole onoga koga obožavaju i mrze.

Svetozar Vlajković "Skladište uzdaha"

Ćerkino pismo roditeljima
Dragi roditelji!
Vec 3 meseca je proslo kako sam na
fakultetu a jos vam nisam pisala.
Stidim se zbog toga, ali vam obecavam, da
cu sve to sad nadoknaditi!
Ali pre nego sto nastavim sa pisanjem ovog pisma, molim
vas, sedite! Nikako nemojte dalje citati ovo pismo stojecki!

Vec su mi skoro potpuno zacelile opekotine i vec sam se
skoro
potpuno oporavila od soka sto sam morala da skacem sa
cetvrtog sprata. Provela sam samo 2 nedelje u bolnici, vid
mi se vec skoro u potpunosti vratio a i povracam samo jednom
nedeljno.
Posto sam pozar izazvala sama, moracemo univerzitetu
da platimo 350.000 odstete, ali to nije nista, jer je
glavno da sam ostala ziva. Imala sam srecu, jer je covek,
koji stanuje preko puta, primetio sta se desava i pozvao
vatrogasce i hitnu pomoc. I posetio me je u bolnici, a
posto nisam imala gde da odem (moja soba je u potpunosti
izgorela), bio je tako ljubazan i ponudio mi da predjem kod
njega. Ima
jednosoban stan, ali nam je zato sjajno. Inace, on je
dvaput stariji od mene,
ali ludo smo se zaljubili jedno u drugo i planiramo da se
vencamo. Jos se nismo tacno dogovorili kada, ali hteli
bismo da se vencanje odrzi pre nego sto se na meni
primete tragovi trudnoce. Uistinu, dragi moji, bicu majka!
Znam, da jedva cekate trenutak, kad cete postati baba i
deda, i potpuno sam ubedjena da cete bebice (jer cekamo
trojke) primiti sa onoliko ljubavi, sa koliko ste mene
okruzivali kada sam bila mala. Jedina stvar, koja trenutno
odlaze nasu svadbu, je da je moj verenik pokupio negde
neku odvratnu infekciju. Zbog toga smo oboje opet u
bolnici, jer sam i ja to dobila, ali sada nam je mnogo
bolje
zahvaljujuci antibioticima, koje dobijamo intravenozno.
Doktori ovu bolest nazivaju sifilis, ili tako nekako.

Znam, da cete mog supruga docekati sirom rasirenih ruku, i
uskoro ce postati deo nase porodice. To je veoma drag
covek, i uprkos tome sto nema zavrsenu osnovnu skolu veoma
je ambiciozan.
Naravno, on je druge veroispovesti, ali znam da ste vrlo
tolerantni, pa vam nece smetati ni to sto je tamnije
puti. Sigurna sam da cete ga voleti bar onoliko koliko ga
ja volim!!! Posto je priblizno vasih godina, slagacete se
vrlo dobro,narocito kad se preselimo kod vas (jer je nas
stan suvise mali za toliko ljudi). Cini mi se da su i
njegovi roditelji cestiti ljudi, njegov otac je poznati
svercer narkotika iz Afrike, odakle je poreklom i moj
buduci...
Tako, sada, kada sam vam sve opsirno opisala, mislim da
je vreme da vam priznam da mi nije izgoreo stan, tako da
mi nije nista, nisam ni bila u bolnici, nemam ni verenika
ni sifilis, niti nikakvog crnca. Istina je ta, da sam pala
iz matematicke analize i makroekonomije, a iz informatike
sam se provukla, pa sam htela da vam pokazem da na ovom
svetu postoje i gore stvari od ovih!

Ljubim vas,
vasa cerka :329340:

Ja nisam pisac, ne umem da pishem kao neki knjizevnici...ali pisacu svoje misli, istinu koju nosim u sebi..bol radi smrti nisam nikada umela dobro da podnosim,valjda zato shto nikada smrt voljene osobe ne isplachem dovoljno..uvek ima neko radi koga te suze gutam ,neko radi koga moram da budem hrabra,jaka,neko koga treba podrzati...te bolne uspomene, srce mi grizu.. poput virusa su se uvukle u moju dushu i polako je nishte. Stalno se dogadja nesto lose, oseti se zadah smrt u zraku...gushi i ne da da dishem..

..moj omiljeni Osho

Duhovno putovanje počinje ali se nikada ne završava.

Ne mislite previše o drugima jer će to onda postati najbolji način da pobjegnete od sebe. Ljudi počinju da misle o drugima samo zato što žele da izbjegnu mišljenje o sebi samima.
Vrijeme nije dio fizičkog svijeta oko vas; vrijeme je dio psihičkog svijeta u vama, vrijeme je svijet uma.

Riječi mogu biti predivne, ali one nikada ne mogu biti istinite. Njihova divota ima samo estetsku vrijednost. Riječi same po sebi nisu loše, ali ne mogu biti istinite. One takve ne mogu biti, priroda im je takva. Istina može biti izrečena isključivo u tišini.

Svako dostiže znanje kroz patnju.

Budite nelogični - inače, sreća nije za vas.
Logika je neprijatelj. Logika će vam dokazati da je život bijedan. Logika će vam dokazati da Bog ne postoji. Logika će vam dokazati da je ekstaza nemoguća. Logika će vam dokazati da je život, prosto naprosto slučajan, i da u toj slučajnosti nemate nikakvih šansi. Između rođenja i smrti možete se nekako dovijati da biste preživjeli, i to je sve. Logika je samoubistvena. Ako je slijedite, ona će vam na kraju dati konopac i neko zgodno, krivo drvo. Na kraju će vam logika reći da je samoubistvo najlogičniji korak koji se može poduzeti - jer život je besmislen.
Zašto uopšte živjeti? Da biste samo ponavljali jedne te iste stvari? Da biste slijedili šablon? Ujutru, izlazak iz kreveta je nepotreban, jer ste se do sad toliko puta dizali iz njega i ništa se pod milim bogom nije dogodilo. I zašto se i dalje dizati? Zatim doručak - jeli ste ga cijelog svog jadnog vijeka i ništa se nikad značajno nije iz toga izrodilo. I zašto i dalje doručkovati? A zatim čitate svoje novine, idete na posao, pa se onda vraćate kući, pa onda u krevet, da biste sutra mogli odmorni da činite te iste glupe, idiotske stvari! - doručak, pa novine, pa posao, pa krevet i tako dalje. Krug koji se stalno ponavlja, a ne vodi nikuda.
Ako ste zaista logički nastrojeni, vaš um će uzviknuti: "Izvrši samoubistvo! Zašto produžavati svu ovu besmislicu, svu ovu glupost?"

skustvo je jedini argument za čovjeka koji je pun povjerenja. On će pokušati sve da okusi, sve da iskusi. Bez iskustva on neće ni o čemu pričati.

Baudolino, Umberto Eko

Moguće je mrzeti tuđina, ali je najžešća mržnja prema komšiji. A ako nam tuđin pomaže da naškodimo susedu, onda je dobrodošao.

Retorika je umeće lepog kazivanja onoga u čiju tačnost nismo sigurni, dok je pesnicima dužnost da izmišljaju lepe laži.

Pazi, ne tražim od teba da svedočiš o onome što smatraš lažnim, što bi bio greh, već da lažno svedočiš o onome što smatraš istinitim, što je dostojno hvale, jer time samo nadomešćuješ, u nedostatku dokaza, nešto što sigurno postoji ili se odigralo.

Toliko je lepo izgarati od neostvarive ljubavi.

Kao svi zaljubljeni, Baudolino se uzoholio i, kao svi zaljubljeni, pisao je voljenoj da želi da zajedno s njom ljubomorno čuva tu tajnu, ali je u isti mah priželjkivao da ceo svet sazna za njegovu sreću, da bi mogao da se divi neobuzdanim osećanjima njegove ljubljene.

Naši učitelji su nam objasnili da nema boljeg dokaza da je nešto istina od neprekidnosti tradicije. (str. 108)

Nema ničeg lepšeg od zamišljanja drugih svetova, da bismo zaboravili koliko je mučan ovaj u kojem živimo. Tako sam bar onda mislio. Tada još nisam shvatio da, ako zamišljamo druge svetove, na kraju krajeva počnemo a menjamo i ovaj naš svet.

Vera je ta koja čini svetinje pravim, a ne obratno.

Na dvoru sam naučio četiri bitne stvari: ako si uz velike ljude, i sam postaješ veliki; veliki ljudi su u stvari veoma mali; vlast je sve; nema razloga da se jednog dana i sam ne domogneš makar nekog delića moći.

Ako je naš um sposoban da zamisli nešto što je najveće na svetu, onda to sigurno i postoji.

Ljudi su spremni da poveruju u sve samo ako im se priča o mrtvima.

Bes uznemirava i uzbunjuje dušu više od svih drugih strasti, ali joj ujedno i pomaže. Kada ga smireno koristimo protiv bezbožnika ili grešnika sa željom da ih spasemo ili utešimo, duši obezbeđujemo slast, jer uspravni idemo ka pravednom cilju. Kao što kaže Talmud, postoje kazne koje brišu sva zlodela jednog čoveka.

Pitao se šta mu je dužnost, a čim počneš sebi da postavljaš to pitanje, to je znak da ne osećaš nikakvu obavezu.

"Tu priču o Spasitelju ste u stvari izmislili vi, nevernici, a ne Ješva iz Nazareta, koji beše pravednik i učaše Talmud sa rabinom Ješvom ben Peraijom".

Šta je život ako nije senka sna koji izmiče?

Vera čini da stvari postanu stvarne.

Savršena ljubav ne ostavlja prostora za ljubomoru. Ljubomora je sumnja, strah i klevea među ljubavnicima a Sveti Jovan je rekao da ljubav raspršuje svaki strah.

Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha privlači sebi svu njihovu snagu, čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost.

Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara.

JOŠ JEDINO MI SE PSI RADUJU
Sačekala me je tog dana u hodniku zgrade, prstom na usnama mi pokazala da budem što tiši i uvela me unutra… Delovala je još uvek elegantno ali umorno. Videlo se da je nekada bila lepa, sačuvala je to držanje i hod ali veliki podočnjaci i smežurano lice su je izdavali. Priznajem da me je uplašilo nešto na njoj čim sam je ugledao… Živela je u skučenom jednostobnom stanu, u prizemlju, koji je više podsećao na magacin svega i svačega nego na životni prostor jedne žene. Prvo što sam video unutra bili su psi izvaljeni po patosu i krevetu, bilo ih je sigurno šest, ili sedam. Ne sećam se tačno. Pored njih sam zapazio i ogromne količine samoće koje su virile iz svakog ćoška sobe. Bilo je nekoliko do pola ispijenih flaša alkohola, puno ikona nepravilno raspoređenih po zidovima, sa svih strana su virile knjige iz pozitivne psihologije, ženski magazini, horoskop, savetnici. Bilo je svega i svačega samo nije bilo ni jednog ljudskog bića u blizini… Čitav ambijent je odisao nekim bezdušnim mrtvilom u kome je teško moglo i da se diše a kamoli da se živi. Sve vreme sam osećao neku mučninu i odbojnost prema svemu što me je okruživalo ali nisam imao kud. Pružila mi je ruku mrzovoljno, skroz nezainteresovano i bez reči me uvela u sobi. Niti mi se pravdala za nered, niti me pitala bilo šta, samo mi je pomogla oko kablova, otvorila vrata i ispratila me do taksija… Nekoliko sati kasnije sačekala me je ista slika. Bila je u hodniku kada sam dolazio, na istom onom mestu, pomogla mi je oko TV-a, otvorila vrata, priključili smo antenu, tražili programe, platila mi je i to je to… Na rastanku, pre nego što je zatvorila vrata, pitao sam je stidljivo nošen mladalačkom radoznalošću:

- Gospođo, šta će vam toliki psi?! –


Nije se naljutila, malo se drznula u stranu, pogledala me odsečno, kao da se probudila iz višegodišnjeg sna i rekla mi, onako iz prve, kao da je već imala spreman odgovor:

- Šta će mi?! Pa oni mi se jedino raduju… Uzbuđeni su, skaču, vrište kada me vide, kada se vraćam sa posla. Oni su moja deca, moji prijatelji, oni su mi sve. Da mi nije njih ne znam šta bih radila sa sobom, ne smem ni da pomislim… -


Učinilo mi se da ima još nešto da mi kaže, međutim kao da se neka nevidljiva sila uvukla unutra i naterala je da zatvori vrata. Kao da je u momentu shvatila da je sve uzaludno, pa i taj naš razgovor. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije ih je ponovo otvorila, potpuno preporođena, sa promenjenim izrazom lica i pogledala me nekako pohotno, kao da želi da me odvede u krevet. Uhvatila me bez oklevanja za ruku i povukla, pozvala me unutra na kafu, da se odmorim i ne znam koje je sve razloge navela da ostanem. Prepalo me je sve to što sam doživeo. I ona preterana uspavljujuća hladnoća na početku a naročito ona nagla toplina na kraju. Sklonio sam joj ruku pažljivo, izmakao sam se i izašao iz zgrade, zapanjen, plašeći se njene naredne reakcije. Ko zna šta joj se sve vrtelo po glavi i kako se osećala u tim momentima. Ko zna kada joj je poslednji put neko ušao u kuću, a i ko zna kada je poslednji put bila sa nekim… Gotovo da nismo progovorili ni reč a njen život je odjeknuo u meni snažno poput dobrog romana, ili filma. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, hiljade scena. Čovek uvek bira šta će da govori, ali zato ne bira šta će da misli. Slike su počele da se ređaju jedna za drugom, počeo sam da zamišljam njen život, sve te usamljeničke rituale gde čovek uvek iznova smišlja načine kako da izigra besmisao i samoću kojom je neprestano okružen. Sećam se da je dok smo tražili TV programe setno rekla, gledajući u pse, da duže od deset godina nije izašla iz grada, niti putovala negde dalje. Rekla je da ne može bez njih, a u stvari, verovatno nije imala gde ni da ode, niti sa kim. Psi su je održavali u životu, zbog njih je i živela. Pomagao joj je i televizor koji joj je bio non-stop uključen. Pomagale su joj i knjige, savetnici, ikone, pomagalo joj je sve to da skrene misli na drugu stranu i da se što manje suočava sa realnošću, kao i sa sobom…Šta li sanja ta žena zabarikadirana u tom usamljeničkom beznađu?! Da li čeka nekoga? Da li i dalje veruje u ljubav? Kojim li rečima laže sebe pred spavanje? Šta li je motiviše ujutru da ustane i da ode na posao? Šta je uopšte održava u životu?! Da li je neko patio za njom?! Da li je ona nekoga ostavljala, ili je nju neko ostavio i time joj zauvek predodredio sudbinu žrtve. Ili je možda pronašla smisao u sveopštem ništavilu i naprosto je prestala da se opterećuje suvišnim pitanjima. Dok je televizor razmišljao umesto nje…Osetio sam na kraju u njoj, kada je otvorila vrata i kada me uhvatila za ruku, očajničku potrebu da me zagrlli i zadrži, dok sam ja osetio potrebu da pobegnem što dalje odatle. Želela je da me zagrli, privije uz sebe, ali ne mene kao mene, nisam ja bitan, ona ne zna ništa o meni, već čoveka kao čoveka. A i ko zna koliko je željna muškaraca i ljudske topline?! Verujem da bi to isto osetila i prema nekom drugom, bilo kome, što samo govori da se još nije predala, da u njoj još uvek nisu ugašeni životni impulsi i da i dalje ima potrebu za pažnjom, zagrljajem, bliskošću… A možda sam je i podsetio na nekoga iz njene mladosti. Možda je u meni videla dete koje nikada nije imala… Mada nisam mogao da joj pomognem, nisam joj bio ni od kakve koristi. Ali u svakom slučaju, ako je nešto tužnije od nesrećnog muškarca onda je to nesrećna žena. Mislim da muškarci očaj daleko bolje podnose i da umeju na više načina da zavaraju trag, dok ženska tragedija mnogo jače odjekuje i mnogo više boli. Žalio sam je iz dna duše, još tada. Duboko su me pogodile sve te slike iz njenog života. Iako tih godina nisam ni slutio koliko je teško opstati kao ličnost u ovom vremenu, u ovoj bolesnoj močvari, gde te svaki detalj dovodi u pitanje. Ona se borila na svoj način, negde se saplela, negde posustala, sam bog zna na kojoj prepreci. Ali živi, uprkos svemu, nije se predala…Kada sam se vratio kući otac me je radoznalo pitao, kao muškarac muškarca, kakva je ta žena. Nisam znao šta da mu kažem, nije mi bilo do zezanja… Jeza me je i dalje držala, kao i onaj osećaj promašenosti koji se prosto preneo na mene i koji tada nisam uspeo da objasnim. Samo sam promumlao da je nesrećna, ostavio sam mu novac i otišao sam, ni sam ne znam gde…
S.Simic

Martin Heidegger, Stvaralački krajolik
[You must be registered and logged in to see this image.]
Na strmovitoj padini široke gorske doline južnoga Schwarzwalda, na visini oko 1150 metara, stoji jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu mjeri ona 6 na prema 7 metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju, uređenu za prebivanje, spavaonicu i jedan studijski sobičak. Razbacana po uskom dnu doline i jednako tako strmovitoj suprotnoj padini leže široko položena seljačka imanja s velikim natkriljujućim krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo, u sjajnoj prostranosti kojega se dva jastreba uzvrću u širokim krugovima.

To je moj radni svijet - viđen promatračkim očima gosta i turista na ljetovanju. Ja sam zapravo nikada ne promatram krajolik. Iskušavam njegovu časovitu, dnevno-noćnu promjenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstoća njihova prastara stijenja, polagani rast jela, svjetleći a ipak skromni raskoš cvatućih ledina, žuborenje gorskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zametenih površina, sve se to tamo gore pomiče, navire i promiče kroz svakodnevni opstanak.A opet ne u hotimičnim trenucima nekakva uživajućeg utonuća i umjetnog oživljavanja, nego samo kada vlastiti opstanak stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu gorsku zbiljnost. Hod rada ostaje uronjen u zbivanje krajolika.

Kada u dubokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima bjesni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada je pravo vrijeme za filozofiju. Njezina pitanja tada moraju biti jednostavna i bitna. Razrada svake misli ne može a ne biti tvrda i oštra. Muka jezičnog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje.

A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano- zamišljenim korakom svoju stoku tjera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vješto isjeca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i korijeni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide "među narod" čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sjednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopće ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja riječ, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava vjerojatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vrijeme ubrzo "okrenuti". Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proistječe iz stoljetne, ničim zamjenljive alemansko-švapske priraslosti tlu.

[You must be registered and logged in to see this image.]Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.
Po

Ima li šovinizma u nacionalizmu?

Ljubuški paradoks ili može li Hrvat biti dobar čovjek



Nije, naime, zabilježeno da je u ovih dvadeset godina netko napisao
ili rekao "Svi smo mi Neđo Galić", ali jest "Svi smo mi Mate Boban".
Ili Tuta, Štela, i kako se već sve u Herceg-Bosni ne zove prvo lice
množine. Paradoks je sad već raskošan: kad su tute, štele i drugi
Hrvati s imenom i prezimenom bili suđeni i osuđeni kao zločinci, to je
bio dokaz kako međunarodna zajednica demonizira Hrvate. Kad, međutim,
Hrvat Neđo Galić s imenom i prezimenom dobije nagradu za građansku
hrabrost, stvar više ne fercera kao dokaz da su Hrvati dobri ljudi

Zvao me nekidan u dva iza ponoći Kožo da ispriča vic. Ima on taj
običaj, zovne u gluho doba noći iz kafane da ispriča vic.

Elem, došli novinari u Bosnu pa pitali Rudija ima li šovinizma u
Sarajevu. "Ima, kako nema", odgovorio Rudi, "evo baš jučer meni u
tramvaju ukrali novčanik." "Oprostite, učinilo mi se da ste rekli da
su vam ukrali novčanik?", smeteno će novinar. "Ja, u tramvaju",
potvrdio Rudi. "Ne razumijem", zbunio se ovaj, "po čemu je to
šovinizam?" "Kako po čemu?!", pogledao ga Rudi. "Što nisu vlahu
ukrali, nego meni?!?"

U originalu, jasno, za šovinizam u Sarajevu pitali su Muju, ali otkako
sam u kolumni ukinuo islamofobiju i umjesto Muje i Sulje uveo
sarajevske Hrvate Bobija i Rudija, čak i ovaj stari vic nekako ima
više smisla. A najviše smisla ima kad novinari dođu, recimo, u
Ljubuški. Tada vic ima i znanstveni naziv, poznat kao "ljubuški
paradoks".

Hercegovinu ovih dana potresa afera s dokumentarnim filmom Svetlane
Broz o Nedjeljku Neđi Galiću, Ljubušaku i Hrvatu koji je u svojoj
fotografskoj radnji 1993. godine sređivao i distribuirao papire pomoću
kojih su ljubuški muslimani izbjegavali zloglasni mostarski logor
Helidrom i nalazili sigurna utočišta u inozemstvu. "Ljubuški
Schindler" nije samo kriomice spašavao Bošnjake već se i javno bunio
protiv njihovog progona, te je na kraju s posljednjim prognanim
muslimanima i sam, zajedno sa suprugom i troje djece, otišao iz grada.
"Ja više ne bih mogao dignuti glavu od stida ako ostanem", rekao je
napuštajući Ljubuški.

Galićev je stid sav iz njegove nacionalne identifikacije: on se stidi
kao Hrvat, kao zaštićeni pripadnik većinske sile, i kao zaštićeni
Hrvat osjeća potrebu da uradi nešto za nezaštićene nehrvate: Neđo je
upravo kroz svoje hrvatstvo bio dobar čovjek. Je li to "ljubuški
paradoks"? Nije. Njega ćemo dobiti malim eksperimentom u
laboratorijskim uvjetima.

- O čemu se dakle radi u filmu "Neđo od Ljubuškog"?
- O čovjeku koji u ratu spašava susjede od logora.
- Riječ je dakle o dobrom čovjeku.
- U načelu, da.
- Vrlo dobro. Recite, Neđina nacionalnost se u filmu krije ili...?
- Ne, on je u filmu jasno prikazan kao Hrvat. Čak se na tome, hm, i inzistira.
- Dobar čovjek i Hrvat?
- U načelu, da.
- U čemu je onda problem?
- Kako u čemu? U filmu se Hrvati prikazuju kao povampireni ustaški zločinci.
- Ne razumijem. Film je priča o dobrom Hrvatu.
- Da, ali koji spašava muslimane od ustaša.
- Aha. Stvar je dakle izmišljena, progona muslimana u Ljubuškom nikad nije bilo?
- Ne, ne, bilo je. Ali to nisu radili svi Hrvati niti svi Ljubušaci.
Znate, bilo je u Ljubuškom mnogo onih koji su pomagali susjedima
muslimanima. Zašto o tome nije snimljen film, zašto nikad nije
snimljen film o nekom dobrom Hrvatu koji spašava Bošnjake, nego se
vazda govori o crnim hercegovačkim ustašama?
- Opaska je, naravno, na mjestu. Jedini je problem što je film o
dobrom Hrvatu koji spašava Bošnjake već snimljen.
- Ma nemojte? Kad?
- Pa recimo "Neđo od Ljubuškog".

Do "ljubuškog paradoksa", kako vidimo, dolazi zbog osobitog modela
nacionalne identifikacije: film o dobrom Hrvatu koji spašava muslimane
od zlih Hrvata sporan je jer ga sami Hrvati doživljavaju kao film o
zlim Hrvatima. Po istom obrascu, recimo - jer niti su svi ljubuški
Hrvati proganjali muslimane, niti su ih svi spašavali - sporni bi se
dokumentarac mogao doživjeti i kao film o dobrim Hrvatima, ali iz
nekog razloga tako ga nitko nije shvatio.
Pojava je, priznajte, neobično zanimljiva. Pretpostavimo dalje za
potrebe eksperimenta da je prikazan film o nekakvom zlom Hrvatu,
monstruoznom zločincu s imenom, prezimenom i visokim činom HVO-a, koji
ljubuške muslimane izvodi iz kuća u koje su ih sklonili dobri ljubuški
Hrvati, te ih odvodi na Helidrom. Bi li u tom slučaju film bio o
dobrim Hrvatima koji skrivaju susjede Bošnjake od zlog Hrvata? Naravno
da ne bi. Tek bi to, naime, bio film o zlim Hrvatima.

Kako god okreneš, Hrvati ispadaju zli. I takvi, što je
najzanimljivije, ispadaju u - vlastitim očima. Nije, naime,
zabilježeno da je u ovih dvadeset godina netko napisao ili rekao "Svi
smo mi Neđo Galić", ali jest "Svi smo mi Mate Boban". Ili Tuta, Štela,
i kako se već sve u Herceg-Bosni ne zove prvo lice množine. Paradoks
je sad već raskošan: kad su tute, štele i drugi Hrvati s imenom i
prezimenom bili suđeni i osuđeni kao zločinci, to je bio dokaz kako
međunarodna zajednica demonizira Hrvate. Kad, međutim, Hrvat Neđo
Galić s imenom i prezimenom dobije nagradu za građansku hrabrost,
stvar više ne fercera kao dokaz da su Hrvati dobri ljudi.

Dobrota, shvatili ste, čovjeka ne kvalificira kao Hrvata. Naprotiv: ne
samo da se ratni zločinci postavljaju kao ultimativni model dobrog
Hrvata - što iz dobrih Hrvata potpuno isključuje dobre ljude - nego se
i od onog dobrog, kako bi se uklopio u model Hrvata, pokušava
napraviti zao čovjek. Već danima tako ne prestaje internetski linč
kojim se Neđo Galić prokazuje kao bivši udbaš, lakomi prevarant i
ratni profiter što je papire za Bošnjake masno naplaćivao, zgrnuvši
golem novac i zbrisavši u inozemstvo.

Za ovaj eksperiment - nije li znanost divna? - posve je pak nevažno je
li to sve točno. Kad bi bilo tako, ispalo bi da autorica, osvjedočena
mrziteljica svega hrvatskog, namjerno izvrće činjenice kako bi
dokazala da je jedan Hrvat bio dobar. A da se veliki hrvatski
domoljubi upravo polomiše dokazati kako takvog - dakle dobrog Hrvata -
nema. Čak i kad bi ga, eto, nekim čudom bilo, izmislit će mu se
udbaški dosje i ratno profiterstvo, jer niti Hrvat može biti dobar
čovjek, niti dobar čovjek može biti Hrvat.

Elem, došli strani novinari u Hercegovinu pa pitali Rudija ima li
šovinizma u Ljubuškom. "Ima, kako nema", odgovorio Rudi, "evo baš
sinoć bio film o onom Hrvatu što je spašavao susjede iz logora." "Ne
razumijem", zbunio se novinar, "po čemu je to šovinizam?" "Kako po
čemu?!", odgovorio mu Rudi. "Što ih (upotrebljen neprikladan izraz koji se ne koristi na forumu ) nije spašavao?!?"


Boris Dežulović

-------------------------------------------------
SEDAM LOGICNOSTI

1. Pomiri se sa PROŠLOŠĆU kako ti ne bi uništila SADAŠNJOST.
2. Šta drugi misle o tebi, TO nije tvoja briga.
3. Vrijeme liječi sve, DAJ VREMENU vremena.
4. Nitko nije razlog tvoje sreće OSIM tebe samog.
5. Ne upoređuj svoj život sa životima drugih, NEMAŠ POJMA kako je njima.
6. Ne razmišljaj previše, sasvim je u redu da NE ZNAŠ sve odgovore.
7. Smij se, i ne uzimaj na sebe sve probleme ovog SVIJETA.

OSHO I SEKS



...Seks treba da bude razigran i molitven.

Moj prilaz nije ni ovozemaljski
ni vanzemaljski.

Ja mislim da je sve što vam
je dato dragoceno. U suprotnom,
egzistencija vam to ne bi dala.

Ja vas učim kako da budete dublje u ljubavi.

Ljudi su naviknuti: oni misle
da religiozni ljudi moraju da budu protiv
seksa; a oni koji nisu protiv seksa,
kako oni mogu da budu religiozni.

Dakle, ja ne očekujem od njih da me
razumeju. Kada me oni ne razumeju ja
savršeno razumem njihovo nerazumevanje.

Proći će godine ili možda vekovi dok me
ne budu razumeli, ali to se uvek događa.

Reč ’’seks’’ je veoma lepa.

Originalni koren reči seks
znači deljenje – seks znači deljenje.

Ako si podeljen iznutra,
tada će seks doći.

Kada žudiš za ženom ili muškarcem,
šta se događa? Jedan tvoj deo čezne
da sretne drugi deo, ali ti se trudiš
da sretneš drugu spoljašnjost.

Vi možete da se sretnete na trenutak,
ali ti ćeš ponovo da budeš sam, jer spoljašnji
susret ne može da bude večan.
Tada seks vrlo brzo
biva prolazan, jer drugi je ipak drugi.

Ali kad sretneš svoju duhovnu ženu
ili muškarca iznutra,
tada susret može da bude večan.
I kada se izgube sva deljenja
taj susret se događa.

To je alhemijska transformacija:
tvoja žena i muškarac sretnu se iznutra
i ti postaješ jedan. A kada postaneš
jedan, ti imaš ljubav.

Sputana osoba ostaje zainteresovana
za seks, ostaje opsednuta seksom,
zato ja kažem: vodi seks koliko možeš
i uskoro ćeš završiti s tim.

A kada završiš s tim i seks izgubi
svo značenje, to će biti veliki
dan, veliki trenutak u tvom životu.

A ako želiš da rasteš kao celina
sve mora da bude prihvaćeno,
ništa ne smeš da zanemariš.

Naravno, sve mora da bude korišćeno
za višu harmoniju.

Šta onda treba da uradimo?

Da znamo seks!

Uđi svesno u to! To je
tajna za otvaranje novih vrata.

Devedeset i devet procenata ljudi
zna seks samo kao olakšanje; oni ne
znaju njegovu orgazmičku osobinu.

Čak i kada misle da imaju
orgazam, to nije orgazam – to je
samo genitalno olakšanje.

Orgazam nema veze, nema mnogo veze
s genitalijama. Genitalije samo učestvuju
u tome, ali orgazam je potpun – od glave
do pete, u tebi celom.

Ejakulacija nije orgazam.

To je samo lokalno oslobađanje,
seksualno oslobađanje – ali to
nije orgazam.

Šta je orgazam?

Orgazam je stanje kada svoje telo
više ne osećaš kao materiju; ono vibrira
kao energija, elektricitet.

U orgazmu, ti dolaziš do najdubljeg dela
svoga tela gde više ne postoji materija,
postoje samo energetski valovi; ti postaješ
energija koja pleše, vibrira. Nema više
nikakvih granica – ti treperiš, ali nisi
više materijalan.
Tvoj partner takođe treperi.

To je značenje seksualnog orgazma –
da otopi tvoju zamrznutu energiju, koja se
sjedinjuje sa svemirom, sa drvećem i
zvezdama, sa ženom i muškarcem,
i sa stenama.
Na jedan trenutak, naravno.

Ali u tom trenutku ti si na određen
način svestan da je to religiozno, da je
to sveto, jer dolazi iz celine.

Milioni žena žive i umiru
ne znajući da imaju mogućnost
da dožive orgazam.

A ne znajući da možeš da imaš
velike orgazmičke eksplozije, ti nećeš
moći da razumeš ništa o spiritualnosti;
to će biti skoro nemoguće.

Kada žena ne može da ima orgazam
ne može zaista da ga ima ni muškarac,
jer orgazam je susret dve osobe.

Samo dvoje, kada se stope jedno
u drugo, mogu to da dožive. Nemoguće je
da samo jedan partner doživi orgazam
a drugi ne.

Oslobađenje je moguće, ejakulacija je
moguća, olakšanje je moguće, ali ne
i orgazam.

Orgazam nije olakšanje; orgazam je
slavlje.

Orgazam je tvoj susret sa celinom,
preko tvog partnera.

Orgazam je uvek božanstven – tvoj
partner je postao ulaz i ti ulaziš
u božanstvo.

Orgazam je uvek spiritualan,
nikada seksualan.

Oni koji misle da je orgazam seksualan
nisu razumeli apsolutno ništa; oni ne
znaju ništa o orgazmičkim doživljajima.

Orgazam je uvek samadhi, ekstaza.

Upamti, seks nije pogrešan;
mehaničnost je pogršna.

Ako možeš da uneseš malo svetla
inteligencije u svoju seksualnost,
ono će je preobraziti.

To više neće biti seksualnost
to će biti nešto sasvim drugačije,
toliko drugačije da to ne možeš
da izraziš rečju.

Mi na Istoku imamo za to reč, Tantra.

Zapad za to nema reč.

Postani potpuno ne-misaon.

Samo tada se dogadja svesnost da si
postao jedno sa nekim. A taj osećaj
jedinstva tada može da bude nezavistan o
partneru i može da bude korišćen sa celim
svemirom.

Ti možeš da budeš u seksualnom aktu
sa drvetom, mesecom, sa bilo čim.

Kada jednom saznaš kako da stvoriš taj krug,
moći ćeš to da uradiš sa bilo čim – čak bez ičega.

Ti možeš da stvoriš taj krug unutar
sebe jer muškarac je i muškarac i žena,
a žena je takodje i žena i muškarac.

Ti si oboje jer dvoje su te stvorili.

Kada jednom stvoriš krug unutar sebe
(tvoj muškarac sreće tvoju ženu; tvoja unutrašnja
žena sreće unutrašnjeg muškarca) ti si u zagrljaju
sa samim sobom.

Samo kada je stvoren taj krug moguće
je postići stvarni celibat.

Kada je stvoren taj krug iznutra,
ti si oslobodjen.

Kada se vratiš posle tantričkog seksualnog
akta, ti si se uzdigao, a ne pao.

Osećaš se ispunjen energijom, vitalniji,
življi, zračiš.

A ta ekstaza će trajati satima, čak danima.
To zavisi koliko si duboko bio u tome.

Jedan tantrički seksualni doživljaj, i
danima ćeš se osećati opušten-zadovoljan,
lagodan, ne-nasilan, ne-ljut, ne-depresivan.

Tantra kaze da ako udješ u meditaciju
seks će potpuno da nestane: on može potpuno
da iščezne.

Cela energija je apsorbovana u vašim
centrima, a tvoje telo ima mnogo centara.

Seks je najniži centar i čovek postoji
na najnižem centru. Što više energije
odlazi naviše, više vaših centara počinje da cveta.

Kada ista energija dodje do srca,
ona postaje ljubav.

Kad ista energija ode još više,
počinju da cvetaju nove dimenzije i
nova iskustva.

A kada je ista energija na najvišem,
na poslednjem vrhu u tvom telu, ona dopire
do onog što Tantra zove ’’sahasrar’’ –
poslednja čakra (chakra) u glavi.

Seks je najniža, a ’’sahasrar’’ najviša
čakra, i izmedju njih se kreće
seksualna energija. Ona može da bude
oslobodjena putem centra za seks.

Kada centar za seks oslobadja tu energiju
ti uzrokuješ reprodukciju nekog drugog.
Kada ’’sahasrar’’ oslobadja istu energiju,
iz glave u kosmos, ti daruješ SEBI novo rodjenje.

To je takodje reprodukcija, ali ne biološka.
To je duhovna reprodukcija. Ti si tada ponovo
rodjen. Mi smo u Indiji takvu dvaput rodjenu
osobu zvali ’’dwij’’.

Ona je sama sebi dala novo rodjenje.

Tantra ne uči seksualnosti. Ona
jednostavno govori da seks može da bude
izvor blaženstva.

Kada jednom upoznaš to blaženstvo, ti
možeš da ideš napred, jer sada si se spustio u
sadašnjost.

Kada jednom shvatiš ekstazu seksa,
ti možeš da shvatiš o čemu mistici govore –
uzvišeni orgazam, kosmički orgazam.

Mnogo je knjiga napisano o Tantri,
i sve one govore o tehnici.

Ali prava Tantra nema nikakve veze
s tehnikom.

O pravoj Tantri se ne može pisati,
pravu Tantru treba osetiti.

Sve do sada geštalt je bio potiskivanje-
popuštanje, popuštanje – potiskivanje –
stalno lutanje izmedju krajnosti.

Mi moramo da se zaustavimo tačno u sredini.

Da li si ikada pokušavao da zaustaviš klatno
sata u sredini?

Šta se dogadja?

Sat stane. Vreme stane.

To pokušavam da kažem. Ja ne želim
da budeš popustljiv niti želim da
budeš potisnut. Voleo bih da budeš
balansiran tačno u sredini.

Jer samo u sredini transcendetalnost
je moguća.

Nema potrebe da koristimo seks samo
za reprodukciju.

Seks se koristi u svakom stvaranju.

Zbog toga veliki pesnici, veliki
slikari možda ne osećaju toliku
potrebu za seksom. Ali razlog je
jednostavan: oni stvaraju nešto veće
i potreba je zadovoljena.

Buda nije ni slikar, ni muzičar,
ni pesnik, ali je prevazišao seks.
Šta se dogodilo?

Najveći oblik stvaranja je stvaranje
samoga sebe. Najveći oblik stvaranja je
stvaranje unutrašnje celine, jedinstva.
To je vrhunac, vrh Himalaja.

Tri osnovna elementa u seksu
vode do blaženog trenutka.

Prvi je bezvrenenost:
ti potpuno prevazilaziš vreme. Vreme
ne postoji. Potpuno zaboravljaš na vreme;
vreme za tebe prestaje. Vreme ne prestaje;
ono prestaje za tebe; ti nisi u njemu.

Drugo, u seksu po prvi put
gubiš svoj ego; ostaješ bez njega. Nijedno
od vas više ne postoji. Vi ste oboje izgubljeni
u nečem drugom.

I treće, u seksu si prvi put
prirodan. Ti si deo prirode – deo
drveća, deo životinja, deo zvezda-deo!
Ti si uključen u nešto mnogo veće –
kosmos. Tao.

Ti čak ne možeš ni da plivaš u tome;
ti ne postojiš. Nošen strujom – ti
samo plutaš.

Ove tri stvari daju ti ekstazu.

Seks je samo situacija u kojoj
se to dogadja prirodno.

Jednom kada znaš i kada osetiš
ove elemente, ti možeš da ih stvoriš
nezavisno od seksa.

Cela meditacija je u osnovi
iskustvo seksa bez seksa.

Ali ti moraš da prodješ kroz to. To mora
da postane deo tvog iskustva; to ne sme
da ostane samo na nivou pojmova,
ideja, misli.

Tvoja seksualna energija je hrana
za tvoj samadhi.

Samadhi lotos će procvetati iz
blata seksa.‚‚

‚Baš pre neki dan me je neko pitao: ‚‚Zar Vi niste licemer? Vi živite udobno, u lepoj kući, vozite se lepim kolima, živite kao car.‚‚ Ta osoba ne razume značenje reči ‚‚licemerje‚‚. Celokupno moje učenje vodi ka tome da se živi što lepše. Ja nisam licemer, ja zapravo živim onako kako propovedam. Da propovedam život u siromaštvu, a da živim u palati, to bi bilo licemerje. Međutim, ja ne propovedam život u siromaštvu; siromaštvo nije moj cilj. Ja živim prirodno; i veoma je prirodno živeti komforno i ugodno. Prosto je glupo ako komfor već postoji, da se ne živi u njemu. Druga stvar je ako komfor nije dostupan. U tom slučaju, šta god vam je dostupno, živite komforno u tome; sredite prostor tako da u njemu komforno živite.
Ja sam živeo u mnogo različitih situacija, ali sam uvek živeo komforno. Kada sam bio student, do univerziteta sam pešačio šest i po kilometara svaki dan, ali sam to obožavao! Tih šest i po kilometara sam svaki dan prelazio sa lakoćom; uživao sam. Kada sam postao profesor, na univerzitet sam išao biciklom; i u tome sam uživao. Kakva god da je bila situacija, bilo da sam morao da vozim bicikl ili ‚‚mercedes benz‚‚, nije bilo razlike. Živeo sam komforno. Komfor je stanje uma; to je pristup životu. Ja sam živeo u veoma siromašno opremljenim kućama. Kada sam postao profesor na univerzitetu, počeo sam da živim u jednoj sobi bez prozora, bez ventilacije. Najam je bio samo dvadeset rupija mesečno. Ali ja sam je obožavao, uživao sam u njoj, uopšte nije bilo problema. Kad god je trenutak to dozvoljavao, ja bih ga potpuno iscedio. Svaki put bih ispio trenutak u celosti, nikada se nisam kajao, i nikada nisam želeo nešto drugo. Ako bi nešto drugo počelo da se dešava, uživao bih i u tome. Meni nikako ne možete reći da sam licemer. Ja nikako ne mogu da budem licemer, jer ja se ne vodim nikakvim idealima koje treba da ispunim, kod mene nema ni ‚‚mora‚‚ ni ‚‚trebalo bi‚‚. Ono što jeste je sve, i ja živim u sadašnjosti.
Što više ideala imate, više će te patiti, bićete veći licemer, jer ako ne možete da ispunite ideale, onda ćete morati makar da se pretvarate. Tako se licemerje javlja. Svet neće biti uopšte licemeran ako prihvatimo iskustvenu činjenicu bez osude. To je što je. Ako živimo sa onim što postojano jeste, a ne sa onim što ‚‚mora‚‚ da bude i što ‚‚bi trebalo‚‚, kako onda licemerje da se javi?
Ne treba da imate nikave ideje o sebi. Ljudi sa sobom vuku gomilu ideja o tome kakvi bi trebalo da budu. Ako se vodite idejom da bi trebalo da budete hrabar čovek, onda ružno izgleda ako ste kukavica. Ali taj kukavičluk je činjenično stanje, a ideal je samo ideal, jedna od fantazija uma.
Žrtvujte fantazije zarad realnosti, odbacite sve ideale, i tada će život početi da vam se integriše. Svi odbačeni delovi će početi da se vraćaju kući i sve ono što je potisnuto će izbijati na površinu. Prvu put ćete početi da osećate zajedništvo; više se nećete raspadati na delove.

OSHO ‚‚Zdrav emotivni život‚‚

‚‚Svako od nas ima sopstveni put i samo njemu potrebne lekcije koje u zivotu treba da nauci Stvar je u prihvatanju ili odbijanju da se uci i sluzi Gospodu...svako ko u nas zivot udje je prizvan od nas samih i tu je da bismo nesto naucili lepo ili bolno...ALI SVE PRODJE...Ja sam za 47 godina ispijao pehar tj casu meda pomesanu sa casom zuci,ali NIKADA se ne bi usudio da izvadim zuc i da mogu, jer ko sam ja da se messam u Volju Gospodnju...zivot postoji bez obzira sta je u nasem umu...i zato sam naucio neke lekcije...Ljubav....Oprastanje...biti blag prema ljudima ali cvrst prema problemima...i sta god da cinim koju god akciju da preduzimam vazno je da NIKOGA ne povredjujem...neki to zovu Dhamma.... ‚‚

" Svi su putevi isti - nikud ne vode. Jedan put je samo jedan put.
Ako osećas da ne bi trebalo njim da pođes, onda nipošto ne smeš ostati na tom putu.
Postavi sebi jedno pitanje : Ima li ovaj put SRCA ?
Ako ga ima, to je dobar put, ako ga nema, ne valja.
Ni jedan ni drugi nikuda ne vode, ali jedan ima srca, a drugi nema.
Na jednom je putovanje radosno, dok god se po njemu krećes, dok god si s njim sjedinjen.
Drugi put će te naterati da proklinjes svoj život.
Jedan ti daje snagu, drugi ti je oduzima. "

Don Huan

Vjerujem da je Miloševo Dijete Europe najveća planina u Europi, da je mjesec jedno od Sergejevih psića i da je Lajka iz svoje limene kućice dugo lajala na zemlju misleći od nje da je mjesec, da će se sresti i da nisu sami..mogući početak pjesničke zakletve-Mensur Ćatić

..ovo shto cu sada ubaciti su priche mog druga sa drugog sajta,,necu navesti nik jer vam on nishta ne znachi..ae da zlim jezicima oma naznachim IMAM SVE DOZVOLE SVETA da njegove priche stavljam gde hocu:))


...dadoh baba seri dvesta kinti da pokupi srcu jer su kreteni hteli da zovu organe...krenuh pijanim korakom da platim muziku...pevaljka me ponovo navuce na ogromne grudi ,ovlas dodirnu usnama moj obraz i tiho rece : ma bice sve u redu , zivot je teska kurva...pozeleh da joj spustim glavu na te sisetine i odspavam snom deteta jedno nedelju dana ali me presece pogled harmonikasa...gorila sa nacional geografije je za njega riki martin...nekako nabodoh izlaz i tu se zapanjih !lik u ogledalu je bio crnji od otiraca na podu...u glavi sam imao samo jednu misao zeleznicka stanica ...treba da nadjem stanicu...nisam znao ni gde sam , ni zasto , ni koji je dan a ni godina , znao sam samo da sam dosao vozom...a putujem vozom jer moze da se pusi...da da cigareta,to mi treba cigareta...prevrnuh dzepove nigde nista ...to me je dotuklo ...umreti negde bez cigarete...i bas me boleo tuki za umiranje i za to sto ne znam gde sam ali umreti bez cigarete je trgedija neopisiva...I danas ponekad probam da se setim zasto sam uopste bio u pancevu...ali ne vredi...doci ce mi glave crne rupe .

idemo dalje


pre neku godinu ono kad radulovic ode na koridu zatvorise mi c market u komsiluku...posto sam opste poznat kao vrlo vredan lik doslo mi da se roknem sa dve tone c4 jer mi je sledeca prodavnica bila dalje celih petsto metara...nije mi za metre nego ce pivo da mi se ugreje za ceo stepen...ali ne potaraja dugo cuh aber da je neki misko genija za robnu razmenu te ce bivsi c da postane maksa...opservirao sam sa terase renoviranje i pickarao sudbinu kad oni neradnici sednu da jedu...sve zabusant do zabusanta ...rade samo dvanaest sati i jos hoce da jedu...i dodje i taj dan...otvaranje...bla bla bla malo smoki i kikiriki i pustise prvih osamsto penzosa...ali sve sto je lepo ne moze da traje...primetih da kad god udjem jedna lujka od kasirke prvo zanjisti onda obori policu sa zvakama , otrci u magacin i iz njega pravo pred mene: dobar dan komsija kako ste? treba li vam nesto posebno ? bla bla bla ...mesecima ...nocna mora...Prsko suzavcem,zaprasivao praskom za picajzle,palio navijackom bakljom , polomio bezbolku ali ne vredi...ili je luda ili se skida gola pred ogledalom...

net


mene su naravno najvise zanimali nikovi poput...branitelj ili veteran dom.rata...trazio sam onog snajperistu sto me tri puta promasi u jednom danu u vukovaru...htedoh da se zahvalim coveku jer se vratih sa jedine besplatne ekskurzije na koju me uhapsenog posla mirin decko...e tada pocinje bombardovanje i misija :odvesti klince na selo ,izlepiti prozore selotejpom jer gledaju u strazevicu i predstaviti srbe sto bolje u svetu ,na mejlove saucesca odgovoriti dobim vicem itd ...ali to je jos duza prica. pomenucu samo da sam se naravno dobrovoljno prijavio za celodnevna dezurstva. drugi dan shvatih da kada nazoves bbs i sky njuzz javi ti se automat i sedam minuta snima tvoju poruku...procitao sam im ceo kosovski ciklus sa zenidbom cara Dusana kao prvom naravno...i nisu me blokirali nijednog trenutka...vaspitana i tolerantna nacija bre...oni su meni zauzvrat iscitali ceo uranijumski ciklus sa tomahavkom na celu naravno....

.............


probam da se setim svog minulog rada na ovom globalnom cudu i da li sam stvarno slupao milion sati ovde uludo...bese to toliko davno da se jedva i secam tog laganog orgazma na cinjenicu da mozes napisati nesto sto mogu da procitaju :pigmej ,eskim i aboridzin u svom pickovcu ako imaju komp...stavkica da to radim u radno vreme i da cu jos i biti placen je dolazila kao kohiba posle dobrog sexa...uz staromodne sefove koji su donosili miljea od kuce da im monitor lici na kucni tv ,mi mladi tehnicari smo vlazili gacice dok ne probije na farmerke , tada kupih troje crnih ...doduse net je bio sporiji jedno 1200 puta ali smuvah da radim sam popodne tako da opalih grupnjak prvi put i to sa 4 kompa...saznadoh ko je najzastupljeniji srpski pisac u wasingtonskoj biblioteci...koliko brodova ima onazis...kako popraviti kvarove na vwbubi...recept za leskovacku muckalicu i naravno pesme Mike Antica...itd itd itd samo je nedostatak maste bio granica a mislim da je imam za jos milion sati...

..............


prosle godine nekako u ovo vreme me tako na poslu zignu u levom kuku , brzinom svetlosti udari u krstivoja da nisam trepnuo ispale bi mi oci...a ono jaooooj je bilo samo da kolega ispusti solju vrele kafe sebi u krilo...svratih u apoteku jer veliki decaci ne idu kod lekara bar dok se kost ne vidi....i rekoh apotekarki : daj mi sve masti za sve reume i slicno za uzrast od cetrdeset i pet do sto godina...kad je provikla karticu zignulo me i u srcu ali daleko slabije...kad potrosih i sestu tubu resih da se uozbiljim i pitah tetka rosku komsiku...ima li kod nje u vukojebini oko pirota jos onih baba sto tope olovo i fircaju po slepim misevima...a sve crvene konce sto nadjoh u kuci spalih ritualno...uvedoh i pozarstvo dva sata pokusaja spavanja a dva vristanja u kenjari...da ne duzim zavrsih kod fizijatra i rece mi posle lomnjave svih kostiju : ovo je ozbiljno zakazite na salteru ...lik na salteru rece dodjite za dvadeset i pet dana...e tu mi vec brankov most pade nesto na pamet.

.....
moracu nesto da preduzmem po pitanju pisanja ovde...em nisam nadahnut kao pevacica jeca em mi i postovi nisu tog kvaliteta...jos ako ujutru iscitam blogere i kolumniste koje bas cenim , obuzme me ideja da uopste ne bi bilo lose , da ova moja tastatura zavrsi na reciklazi...a ja lepo da gledam slike egzotisnih destinacija...i vratim se omiljenom mastanju : kako obici mesta na kojima je Hemigvej , pio , pusio i ebavo...mozda bi danas ,uz poludnevno sedenje na mestu gde primam platicu i srecan sam zbog toga i iscurio neki postic , ali jutros u prevozu doziveh strasan sok ...videh naslov u novinama , na koje je balio penzos , koji kupuje pola kile hleba,dve ljute papricice i litarski jogurt deli na cetiri case jer je tako jevtinije, a za zutu stampu ima trideset dindzi....naslov na pola strane : na farmi ...pevacica ( sa jednom pesmom ...dodji da mi ruke grejes)...je pevacici bez pesme...rekla : krvi cu ti se napiti !!!...recite sad vi meni !..kako docekati rasplet tog sudbonosnog sukoba? dohvatih se Tarabiceve knjige ...kako je moguce ? ni slova o tome!...i kako danas na praznik misliti na drage ljude koji nisu vise sa nama?...jos kad se setih da je ispod pisalo da je neki bakrim kresnuo neku jasminu i to u senu...resih da nazovem vladu hirurga i pitam kako se najbolje seku vene.

........


retko kada zagledam umrlice na banderi ispred zgrade ali ova kao da je gledala mene pravo medju oci...na fotkici lep covek srednjih godina(?) valjda u uniformi ...prezime mi nepoznato ali se setih...cika marko za nas mladje ili major marko zajebant za njegove gentose...da bas ga dugo nisam cuo kako se grohotom smeje po kraju ili muva zene kod marketa miskovog...i krenuse price o njegovim podvizima...jednom je bas zabradio i srete ga komsika na koju je davno bacio oko..."ju marko da ti nije neko umro? pu pu daleko bilo"...sastavi marko facu , uzdahnu duboko i rece "jeste otac"..."jaoj primi moje najdublje saucesce" i cmok cmok cmok....ali marko nastavi i cmok cmok i zagrli je bas..."pa kako, pa kad ,pa od cega , jer se patio jadan"???..." ma nije se patio ...naleteo voz i sve ih pobio u kolima na neobelezenom prelazu"..."ali nisam nista citala u novinama"..."pa bila si mlada bilo je to sedamdeset trece"...rece marko i malo se izmace za svaki slucaj...hronicari naselja tvrde da mu je posle davala redovno!

.....


riki je bio jaci uzivo sa komsijama ...na livadi pored nas covek podigao nogu na neku betonsku cev od bar dva metra i tri tone ..drzi najlon kesu , pusi i gleda negde u blok trideset...ludi riki otvori prozor i iz sveg glasa : nemoj da mislis da te nisam video ...poneo si tu kesu da ukrades cevi...sad cu da zovem policiju...lik u cudu..prekrsti se sa obe i ode...
na bloku sedamdeset navece zezanje je bilo sa telefonskom govornicom koju smo videli iz kancelarije i znali joj broj naravno...nazoves je pre nego neko podigne slusalicu i urnebes pocinje..."gospodjo! ne mozete u kabinu sa crvenom torbom , lepo vam pise na vratima"...zbunjenost , okretanje , cudjenje..."ali ovde ne pise nista!"..."pise pise dole u dnu"..."ali stvarno nista ne pise"..." ma verovatno pocepala deca...zovite ali nemojte dugo , znate taj broj koristi i vatrogasac petko"

.......



u poslednje vreme sve cesce idem busom na posao...em mi je crkla klajbedjozla na yugicu em imam super prevoz...vracam se tako pre neko vece...sedim , dremam ali me povremeno sofercina tako cimne kad salta da se uplasih za davno zalecene hemoroide...ne znam sta da mislim , bus jeste krsina , sofera ne vidim da li je mator i pijan ili je neki zemljak dise gsp-a pa juce sis’o s planine...i tako mi misli odlutase na vojsku i novu klasu skole rezervnih oficira koji nam dodjose na obuku...retko sam kao kaplar isao sa njima na obuku ali mi rekose da ima jedan retko netalentovan lik i da niko od instruktora nece vise da se smara s’njim...i tako jednom pripremam kamion a on broji oblake i cacka nos...rekoh mu : idi,dok ne krenemo,kod mladje bosanca da ti objasni medjugas...vraca se idiot posle pet minuta sav umazan sa najmasnijim pucvalom na svetu..."sta ti je to bre"?..."dade mi mladja da stavim pod gas"...padoh s kamiona srecom na zivu ogradu...uvece uspeh da se uozbiljim i pitah ga : "cime se ti bavis i odakle si"...rece mi :.....................